Amerika, puna siromašnih koji dobro zarađuju


Foto: Pinterest

Foto: Pinterest

Da li zarađujete pristojno i imate visoka primanja, ali živite od plate do plate? Ako je tako, onda ste deo rastućeg segmenta američkog stanovništva: bogatih po prihodima ali, gledano po finansijskoj imovini, jako siromašnih.

Po navici i nekoj inerciji, težimo da prazan saldo u bankama povezujemo s onima koji imaju najniža primanja, s onima koji su veoma blizu minimalne prihodne lestvice. Ali, mnogi pripadnici američke više srednje klase nemaju gotovo nikakvu ušteđevinu namenjenu hitnim potrebama, i žalosno su nespremni za penzionisanje. Godinama pokušavajući da se oporave od krize, oni se i dalje bore da izađu na kraj sa sopstvenom situacijom, ostavljajući celokupnu američku privredu ranjivom.

Srednji prihod po domaćinstu u Americi iznosi oko 55.000 dolara. Smatra se da vam ide relativno dobro ukoliko zarađujete više, naročito u oblastima u kojima su troškovi života niski a nekretnine jeftine. To je ono što oni zarađuju, ali – šta je to što stvarno imaju, šta poseduju? Donja slika prikazuje finansijsku imovinu koja se nalazi u višem srednjem sloju (prihodi domaćinstava od $50,000 do $75,000 i od $75,000 do $100,000) starosne dobi od 40 do 55 godina. Finansijska sredstva predstavljaju svu onu imovinu koju domaćinstvo poseduje a da nije kuća, auto ili biznis, što znači da obuhvata i penziona sredstva.

Finansijska imovina (deonice, privatni kapital, investicioni proizvodi, fjučeri, ulaganja, penziona štednja, itd) prema visini primanja (od $50k-$75k, i od $75k-$100k):

Čak i onaj ko ima relativno visoke prihode, a koji radi već dugi niz godina, obično ima samo 70.000 dolara u finansijskim sredstvima, što nije ni godišnja zarada. A to je samo prosek – oko 25% starijih od 40 do 55 godina starosti iz srednje klase ima manje od 17.500 dolara u finansijskim sredstvima. Možda bi vas malo utešilo kada da biste čuli da ovo nije ništa novo. Finansijska sredstva su se razvijala devedesetih godina prošlog veka i gotovo da su se oporavila od finansijske krize iz 2008. Ali, jedan je razlog zbog kojeg je povećan bilans sredstava – a on leži u povećanoj popularnosti planova 401 k (401 k je plan za štednju penzionera pod pokroviteljstvom poslodavca. Omogućava radnicima da uštede i ulažu deo novca sa svog platnog računa pre nego što se oduzmu porezi). Porezi se ne plaćaju sve dok novac ne bude povučen sa računa). Osamdesetih godina prošlog veka kompanije su čuvale svoje zaposlene kroz penzije sa definisanim beneficijama, a sada američki građani to moraju da obezbeđuju sami sebi – u se i u svoje kljuse.

Donja slika ilustruje finansijsku imovinu bez penzionih računa. Izgleda da gornja srednja klasa ima manje sredstava nego ikad.

Imovina finansijskih sredstava (bez računa penzija) po prihodima:

Naravno, verovatno da je 401 (k) štednja zauzela mesto drugih oblika štednje. To znači da, nakon stavljanja novca na penzioni račun, Amerikanci nemaju mnogo toga što im ostaje u džepu da bi uštedeli na druge načine, ili pak ne osećaju potrebu za tim. To bi, međutim, takođe moglo dovesti i do toga da se ljudi oslanjaju na te račune ukoliko postane nužno i hitno, a nemaju drugog izbora i rešenja, što je loša strategija, jer su računi za penzionisanje manje likvidni i povlače za sobom kazne za rano tj prevremeno povlačenje. Činjenica da prosečno domaćinstvo iz srednje klase ima samo 12.200 dolara u ne-penzionom finansijskom posedu je uznemirujuće. Još gore, u toj grupi, oko 25% populacije sa većom zaradom je u 2013. godini  imalo samo 3.200 dolara ne-penzionog finansijskog poseda. Stoga, nije ni čudo što jedna četvrtina svih američkih domaćinstava ne bi imalo odakle da izvuče ni 2,000 dolara ukoliko bi se suočili sa hitnim slučajem – dakle, nisu u pitanju samo oni sa najnižim primanjima već je to slučaj i sa onima koji pripadaju srednjoj klasi.

Finansijska slika postaje još mračnija kada se utvrdi i kolika si dugovanja koja ima gornja srednja klasa. U nastavku je odnos leveridža (koeficijent tj. odnos između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala – koeficijent duga i aktive – slično onome kako ljudi procenjuju zdravlje banaka), koji predstavlja koliki je nečiji dug u odnosu na imovinu koju poseduje.

Koeficijent duga i aktive (leverage) prema prihodima domaćinstva:

Većina duga se odnosi na stanovanje, a sve više i na studentske kredite. Što se tiče imovine, većina bogatstva ostaje vezana za nekretnine. Kako je pokazala stambena kriza tj kriza u sektoru stambene izgradnje, to je rizična varijanta da biste je „odigrali“, ukoliko nemate puno sredstava na tekućoj štednji. Jer, u slučaju da izgubite posao, nema nikakvog amortizera koji bi vas osigurao, kako biste i dalje mogli da plaćate hipoteku.

Popularna ekonomska uzrečica kaže da se „američka ekonomija oslanja na trošenje potrošača kako bi se održala snažnom“. Ovakvo razmišljanje opravdava visok nivo duga domaćinstva kao kompromis za ekonomiju koja doživljava brz uspon. Ovo je, međutim, pogrešno. Trošenje potrošača nije ono što jednu ekonomiju čini zdravom već su to svi oni koji grade i stvaraju stvari/usluge. Da bi te aktivnosti imale potporu i podršku, trošenje potrošača mora biti stabilno i predvidivo.

Ilustracija: Pinterest

Ilustracija: Pinterest

Problem nedostatka štednje je u tome što – kada nešto krene naopako, ili ako se penzionišete – iznenada morate da se „smanjite“. A ako se to dogodi, onda postaje bolno ne samo za pojedinačna domaćinstva već i po ekonomiju uopšte.

Uz to, u američkom poretku stvari, nije tačno da su ranjivi samo oni koji imaju najniža primanja. Veoma je ranjiva i američka srednja klasa, pa čak i onaj viši sloj „srednjaka“.

(Pojam leveridž označava koeficijent tj odnos između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala – koeficijent duga i aktive. Ako preduzeće ostvaruje veći profit plasmanom uzajmljenih sredstava u svoje poslovanje od plaćanja kamata na njih, onda će akcionarima biti isplaćena veća dobit nego da su uzajmljena sredstva ostala neiskorišćena. To znači da ako je kamata na sopstvena sredstva viša od kamate na uzajmljena sredstva onda je leveridž pozitivan. U ovom konkretnom slučaju, leveridž se odnosi na pojedince, i odnosa njihovog duga prema aktivi)

Allison Schrager, Atlantic (qz.com)

America is full of high-earning poor people

Zašto su modeli predviđanja zakazali, a izborne prognoze i ankete toliko pogrešile?


Istraživanja su davala prednost Hilari Klinton, dok su podaci u realnom vremenu govorili da će ona lako pobediti i “prošetati se” kroz izbore – a evo šta su propustili.

00

Ako ste čitali izdanje Vice News od utorka popodne (8.nov) ili pratili izbore na vebsajtu Slate, pomislili biste da je Hilari Klinton sve samo ne i sigurna pobednica koja će postati prva američka žena na mestu predsednika.

03Isprva, oba medijska autleta, kako Vice tako i Slate, posedovala su streaming podataka u realnom vremenu koje je obezbeđivao startup po imenu VoteCastr, koji je zacrtao sebi da će Americi pružiti uvid bez presedana “u (izbornoj) igri i svakom trenutku kako se ona odvija uživo”. VoteCastr je u utorak u devet uveče imao poslednje prognoze o Klintonovoj kao kandidatu koji vodi u Pensilvaniji, Ohaju, Floridi, Viskonsinu i Ajovi, i – u svim ovim državama Donald Tramp je završio s pobedom, na svom putu da postane novoizabrani predsednik.

Pojašnjenja radi, VoteCastr nije bio usamljen u svojoj katastrofalno pogrešnoj prognozi. Mnoge izborne prognoze zasnovane na podacima sa birališta, demografiji i istorijskim podacima iz prošlosti takođe su u svojim projekcijama promašili metu. Ishod projekcionog modela lista Njujork tajms je, na primer, dao Klintonovoj oko 85 odsto šanse za osvajanje predsedničkog mandata, dok ju je s razlogom dosad mnogo hvaljeni sajt FiveThirtyEight “počastio” podacima koji su ukazivali da ima 72% šansi da potuče Donalda Trampa.07

Ovo se bar delimično može objasniti činjenicom da su izborne prognoze bile zasnovane ili u polju odstupanja od krajnjeg ishoda, ili su u najmanju ruku napravili najveći broj grešaka u polju margine odstupanja (mada, da je Klintonova osvojila najviše glasova, kao što izgleda i da jeste – možete tvrditi da su izborni podaci na kojima su zasnovane pogrešne prognoze bili u redu – “samo su izabrali pogrešnog pobednika”). Potcenjivanje moći belih birača iz radničke klase je takođe moglo doprineti pogrešnim procenama, kao što je bilo moguće da ljudi jednostavno ne daju iskrene odgovore na pitanje koga su podržavali do dana izbora. To je nešto što je kampanja Hilari Klinton – koja je procenila da je njen glasački “Zaštitni zid Srednjeg zapada” na sigurnom, i da će države iz te zone glasati za nju – previdela, praveći pogrešnu procenu. Izostala je podrška latino populacije u Novom Meksiku i drugim državama u kojima su “čikanosi” zastupljeni. Inače, interesantno je i da je tim za obradu podataka koji je radio Trampovu kampanju procenio kako su njegove šanse da pobedi jedan na prema pet, to jest samo 20%. Dakle, pogrešila su oba tima.

09

Pa ipak, neuspeh tima oko startup firme VoteCastr – a da ne govorimo o njenim klimavim tehničkim performansama tokom izbornog dana – bio je jedinstven baš zbog tvrdnji koje je zastupala. Kompanija, koja je u timu imala gurue za obradu podataka, ljude koji su radili kampanje Džordža V. Buša i Obame, podlegli su utisku da bi posvećivanjem izuzetno velike pažnje rezultatima prevremenih glasanja, identitetu birača, i izlaznosti glasača mogli “nekako”, na neki način, da u realnom vremenu tj uživo postignu realističan uvid na izbore – uvid koji ranije nije bio dostupan. To je trebalo da bude nova oštrica i napredak u sredstvima za analizu izbornih podataka.

Umesto toga, pokazalo se da su to bile neadekvatne tehnike i nepotpuni alati za praćenje i analizu izbora – kao što je bilo pogrešno i mnoštvo drugih sredstava, kako se naknadno ispostavilo.

01

Kao i svi ostali koji su sondirali glasače uoči izbora, i VoteCastr je izbacio rezultate ankete koji su takođe bili pogrešni. Što znači da je i finalni proizvod bio pogrešan – prognoziran je pogrešan ishod.

Evo šta je odgovorila urednica Slejta (Slate), Džulija Tarner, koja je za izbore angažovala VoteCastr kao partnera za obradu i predikciju podataka – o tome zašto su podaci bili loši, kao i da li bi ovaj proces ponovila i za naredne izbore:

“Projekat Votecastr je bio utemeljen na dve ideje: prvo, da se prikupljanje informacija u realnom vremenu od birača na dan izbora kosi s novinarstvom. I drugo, da metodologije kampanje mogu proizvesti tačne i osvetljavajuće procene kako će se trka odvijati na dan izbora.

02Bilo je očigledno da naše brojke nisu pokazale pravo stanje stvari. Od jutros sprovodimo post-mortem analizu – “obdukciju” sa VC timom, ali pretpostavljam da je to zbog toga što je VoteCastr metodologija zavisila isključivo od rezultata glasanja; VoteCastr je obavljao svoje analize na velikom uzorku glasača i glasačkih punktova, ali su dobijeni podaci bili dobrano u skladu sa podacima o glasanju koji su bili prisutni kod javnog mnjenja – a koje je takođe, u mnogim ključnim državama, omanulo za nekoliko poena.”

(Izvori: Politico, FiveThirtyEight, The New York Times, Bloomberg)

MIT Review

 

Nova epoha investiranja: robo-savetnik


Merrill Lynch, investiciono odeljenje pri Bank of America planira da uvede robotske savetnike. Ova kompanija je u ponedeljak 3. oktobra započela  online investicione usluge, aktivirajući i telefonsku aplikaciju koja se zove „Meril edž vođena ulaganja“ (Merrill Edge Guided Investment). Usluga će odražavati „stavove“ drugih robo-savetnika koji već postoje na tržištu, postavljajući korisnička pitanja o njihovoj starosnoj dobi, toleranciji na rizike, investicionim ciljevima i vremenskom okviru za ostvarenje ulaganja. Ona će zatim napraviti preporuke za ulaganje koristeći se indikatorima poteklih iz niza pasivnih fondova (exchange-traded funds, ETF). Usluga je osmišljena kako bi pomogla manjim investitorima da ulažu skromnije sume novca, kao što su različiti penzioni planovi.

To će najprije ponuditi ovu uslugu svojim klijentima, a zatim u široj javnosti. Mobilne aplikacije za iPhone i Android uskoro će takođe biti uvedene. Aron Levine, koji rukovodi projektom Merrill Edge rekao je za magazin American Banker: “Svesni smo da nisu svi investitori isti kao i da se svi naši klijenti razilaze u razmišljanjima o tome kako, kada i gde oni tražiti smernice za ulaganje. Neki od njih vole  da to učine samostalno, drugi to rade konsultujući se sa savetnikom, dok treći traže neku kombinaciju obe ove opcije.” Ova nova platforma osmišljena je da iskombinuje sposobnosti Merrill onlajn savetničke platforme sa stručnim kvalitetima svojih investicionih savetnika. Koristeći se investicionim odlukama koje su doneli ljudi – a ne roboti, algoritmi i softver – Bank of America očekuje de će takav pristup izdvoji Merril Edge od ostalih robo-savetnika u tržišnoj areni.

Merrill Edge je produkt koji je na tragu nekoliko drugih banaka, koje su takođe nedavno pokrenule sopstvene investitorske robo-savetnike. Capital One Financial je juna ove godine izbacio na tržište svog robo-savetnika, dok su BBVA Compass Bancshares i US Bancorp najavili da ove godine i oni takođe planiraju partnerstvo s robo-provajderom. Charles Schwab, Fidelity Investments, kao i E*Trade, takođe su odnedavno pokrenuli svoje robo-savetnike.

Sean McDermott, viši analitičar u Corporate Insight rekao je za American Banker da “ima puno strateškog smisla u tome da Bank of America baš u ovom trenutku izbaci na tržište ovu ponudu. Ne samo što ona dozvoljava kompanijama da idu u korak s glavnim konkurentima, već će doprineti da se nose sa fiducijarnim zahtevima koji će se nametnuti firmama kada sledeće godine budu ubačeni u praksu.”Prema poslednjim izveštajima, Wells Fargo očekuje da početkom 2017. lansira svoj servis investicionih robo-savetnika. Nova platforma biće dostupna svim Wells Fargo brokerima i klijentima. Wells Fargo očekuje da profitira na sopstvenim veoma izdašnim bankarskim resursima, intelektualnom kapitalu i investicionim jedinicama. Danas, ova kompanija nastoji da obezbedi isporuku proizvoda koja se uklapa u njihov brend.

Trenutno, Wells Fargo ima više od 15.000 savetnika sa 1,4 biliona američkih dolara u aktivi klijenata, kao što je navedeno u njihovom najnovijem izveštaju o poslovanju. Wells Fargo, kao bankarska jedinica klijenata koji poseduju sličnu investitorsku filozofiju, veruje da su njihovi klijenti sada spremni za ovu vrstu investicionog izbora.

Komadići slagalice robo-savetnika

Ova nova platforma je naročito isplativa za velike igrače. Prema skorašnjem članku u magazinu „Finanijsko planiranje“ (Finance Planning), robo-savetnik fonda Charles Schwab nedavno je potvrdio da automatski softver upravlja s njegovih preko osam milijardi imovine (AUM, Assets Under Menagement – imovina pod upravljanjem). Njihov automatizovani robo-savetnik Betterment“ radi veoma dobro, a nedavno je najavio da ima preko pet milijardi dolara u AUM. Ova već zapažena profitabilnost ohrabrila je i mnoge druge igrače koji se bave upravljanjem imovinom da se koriste savetodavne usluge robota za svoja ulaganja.

U istom tom članku koji se pojavio u „Finansijskom planiranju“ tvrdi se da samo 5% investitora koristi automatizovane savetnike, što sugeriše da postoji još puno neupražnjenog prostora namenjenog širenju tehnologija za automatizovano ulaganje. U stvari, mnogi investitori su, zapravo, u potpunosti upoznati s robo-savetodavnim modelom ulaganja. Statistika proizašla iz istraživanja naglašava mogućnosti rasta modela robo-savetnika (pogledajte: Robo-savetnici čiji je cilj da služe žene).

Potrošačima i savetnicima su sve važniji načinjeni troškovi. Svi ovi automatizovani modeli savetovanja prii menjuju različite strukture troškova. Na primer, Schwab naplaćuje 10 baznih bodova savetnicima s manje od 100 miliona dolara u AUM, a uz to i besplatno nudi svoje robo-savetnike savetnicim od krvi i mesa koji imaju veća sredstva klijenata. Ne samo da će se polje konkurencije proširiti uporedo s razvojem palete servisa i provajdera, već će cenovna struktura takođe uticati na širenje robo-savetnika.

Mark P. Cussen, Investopedia

još: Wells Fargo to Launch Robo-Advisor in 2017 | Investopedia 

Milenijumska generacija želi da se isključi iz novčanih tokova


Milenijumovci (Millennials), generacija Y ili bilo koji drugi marketinški termin koji se koristi kako bi se opisali svi koji danas imaju između 18 i 35 godina, postali su nešto slično kao “catnip” za industriju finansijskih usluga (Catnip: Neko ili nešto veoma atraktivno ili privlačno određenoj osobi ili grupi).

02

Milenijumovci već danas predstavljaju najveći deo američke radne snage a njihovo radikalno drugačije – po nekima i vrlo razorno – ponašanje kao potrošača ostavlja za sobom pustoš u onim industrijama koje se bore da drže korak sa uvidima kako, gde i na šta i ova generacija troši svoj novac. Priču donosi Fajnenšel tajms.

03Donosioci odluka u velikim korporacijama izgaraju da pribave što je moguće više ovih informacija – o tome ko su, zapravo, ti “milenijumci”, gde mogu da ih pronađu i kako da postanu deo njihovog poslovanja – pre svega deo njihove matrice u trošenju finansijskih sredstava – a i oni zaposleni u vrhu kompanija koje barataju novcem se ne razlikuju jer i njih isto zanim:. I njima su milenijumci enigma koju treba dešifrovati – pre svega kako bi doprli do njihovog novca.

Međutim, u industriji koja se već dugo okrivljava za beskrvnost, mušku predominantnost i ustajalost – industriju koja se po tradiciji poziva na prevagu belih sredovečnih muškaraca zaposlenih na tržištu upravljanja investicijama – izgledi da ovakve “bele kragne” pridobiju pažnju nadiruće potencijalne klijentele starosti od 18 do 35 godina je posebno obeshrabrujući zadatak.

Istraživanje o tome kakav je obrazac razmišljanja i ponašanja “generacije Y” je već pokazalo da će se menadžeri koji rade sa nekretninama i kešom svojski potruditi da ubede ovu novu vrstu “milenijumskih investitora” da se odvoje od svog novca, i to na isti onaj način na koji su to činili njihovi roditelji i dedovi. A najnovija u dugom nizu studija na ovu temu čini da se menadžeri i dalje osećaju nelagodno.

01

Prema istraživanju američkog fonda Leg Mejson (Legg Mason), koji je za potrebe svoje studije anketirao više od 5.000 bogatih individualnih investitora u preko 19 zemalja, rezultati su porazni za bele kragne koje žele da ih pridobiju: manje od jedne petine ispitanika iz generacije Y reklo je da će biti spremno da svoj novac drži u fondu sa slabim performansama –  nešto više od godinu dana, pre nego što bi sasvim odustali od njega.

04Nasuprot tome, skoro tri puta više investitora starijih od 40 godina izjavilo je da bi, i pored slabih performansi fonda u koji su uložili, ostavili da njihov novac i dalje (još neko vreme) stoji u njemu, izveštava Leg Mejson.

Ovo predstavlja problem za industriju čija isplativost zavisi od količine finansijskih sredstava koja uspeju da se prikupe i, na kraju, i zadrže. Sva eventualno nova sredstva se primaju s velikom zahvalnošću, ali što je ta aktiva “lepljivija” to jest primamljivija, tim bolje za fond-menadžere.

05Nik Hangerford (Nick Hungerford), ne-egzekutivni direktor kompanije Nutmeg za onlajn investitorski menadžment, osnovane 2011. a već 2012. stekavši veliko bogatstvo i poslovno-finansijsku podršku giganta za menadžment nekretnina, Schroders, ujedno i najveći britanski fond koji je listiran, smatra da bi “tradicionalne investicione kuće trebalo da budu i te kako nervozne”.

“Menadžeri imovine trebalo bi da se zabrinu da li će [milenijumovci] uzimati aktivnog učešća u njihovim investicijama – kao što treba da budu zabrinuti i zbog toga što su pripadnici generacije Y spremni za brzo i beskompromisno povlačenje svojih sredstava iz fondova.

06“Za fond-menadžere je izuzetno nezgodno to što su milenijumovci veoma zahtevni i konstantno traže sve bolju uslugu, ali zato – da nesreća po njih bude veća – po pravilu ulažu daleko manje od drugih starosnih grupa. Potiču iz generacije koja je navikla da se iz trenutka u trenutak “šaltuje” i prebacuje na nešto drugo, ali, još uvek, kao klijenti, nisu previše visoko cenjeni.”

Endrju Pauer (Andrew Power), konsultant iz Dilojta (Deloitte), autor brojnih izveštaja o uticaju koji milenijumovci imaju na poslovanje s investicijama dodaje: “Menadžeri koji se bave aktivom treba da se zabrinu u vezi tog trenda, jer kada neko lako i bez osvrtanja prebacuje [sredstva], verovatno da njihov novac neće ostati u okviru istog fonda (već će ga promeniti).”

07Značajno je, takođe, povećana verovatnoća da će ova generacija investitora povlačiti svoj novac daleko pre i lakše nego već postojeći klijenti, što, takođe, već stvara ogromne probleme menadžerima kada su u pitanju performanse fondova i njihovo predstavljanje i rejting na berzi. Takvi klijenti za sobom povlače nužnost akumuliranja i zadržavanja veće količine novca u fondu – tzv. “mrtvog” novca kojeg će morati da drže deponovanog u skladu sa tim naglim i iznenadnim povlačenjem keša na koje su milenijumovci navikli, a po rekordno niskim kamatnim stopama – čime se sami fondovi ulaze u negativnu teritoriju na mnogim tržištima, što bi umnogome umanjilo povraćaj tj profitne prinose.

08Pol Trejnor (Paul Traynor), rukovodilac međunarodnog penzionog i osiguravajućeg fonda BNY Mellon kaže da “Ukoliko napravimo pretpostavku da su ovi ljudi daleko nestabilnijeg i “fluidnijeg” stava po pitanju toga gde će ulagati svoj novac, menadžeri će biti primorani da uvek u fondovima imaju deponovano više novca nego što su ga imali  dosad – a realnost je da je keš kojeg niko ne koristi, već samo leži kao depozit, skup. Nesumnjivo da ovakva situacija veoma lako može da umanjuje i ruši performanse fonda, bez sumnje. “

09Tu su, isto tako, i druga pitanja koja takođe treba da budu rešena. Milenijumovci su postali radno sposobni i ušli su u radni proces otprilike u isto vreme kada je počela i svetska finansijska kriza 2008, tako je ova situacija u njih usadila urođeno nepoverenje u finansijske institucije – na način na koji to prethodne generacije nisu imale.

Generacija Y pridaje veliku vrednost fer cenama i transparentnosti, u skladu sa studijama Dilojta, nešto sa čime se tržište na kojima rade fondovi hvataju u koštac.Izuzev godišnje naknade za upravljanje njihovim investicijama – postoje i fiksne naknade koja se plaćaju finansijskim kućama, i, prema nekim procenama, lako se može desiti da se tu pojavi između 11 i 13 dodatnih slojeva troškova. A to je nešto što milenijumovci ne “opraštaju”.

10“Da bi se prevazišao ovaj negativan stav uvrežen u pripadnicima generacije Y, menadžeri treba da se fokusiraju na transparentnost cena”, kaže Danijel Kobler, iz Dilojta.

“Sve naknade treba da budu jasne, razumne i poštene. U digitalnom dobu, milenijumovci imaju daleko veća očekivanja po pitanju transparentnosti. Kod njih ne prolazi taktika prećutkivanja skrivenih troškova.”

Ali, već je nešto i učinjeno kako bi sefondovi obratili-privukli-dopali milenijumovcima, od kojih 80 odsto njih poseduje pametne telefone, a 90 posto ih proverava u roku od 15 minuta nakon buđenja.

Mulimenadžerski fond Seven Investment Management, u želji da osvoji milenijumovce, angažovo je programere video igara kako bi “gejmifikovali” njihovu klasičnu aplikaciju za mobilne telefone. Ovaj britanski butik fond radi na zajedničkom ulaganju sa firmom Precious Blue Dot, čiji su programeri napisali neke verzije za video-igru Donkey Kong namenjenu igračima na Nintendo konzolama.

11

Ove dve kompanije radile su na aplikaciji pod nazivom MyFuture, koja klijentima omogućava da se “igraju” s različitim finansijskim scenarijima. Tako oni koji igraju ovu “finansijsku igricu” preduzimaju određene finansijske poteze kao što je prodaja imovine, povećanje ili smanjenje plate, ili smanjenje troškova školarine.

12Četiri petine viših službenika koji upravljaju imovinom očekuju da će tržište fondova biti poremećeno od strane spoljnih učesnika na isti način na koji je kompanija Apple dokrajčila muzičku industriju uvođenjem iTunes. Prema anketi 400 visokih rukovodilaca koju je sproveo holding za finansijske usluge State Street (kastodi banke koja trguje hartijama od vrednosti u svoje ime a za račun klijenta i na taj način se ova banka pojavljuje na berzi dok ime pravog vlasnika akcija ostaje skriveno), 79 odsto njih strahuje da će se suočiti s direktnom konkurencijom sa ne-tradicionalnim učesnicima u menadžmentu nekretninama.

Nutmeg je takođe izjavio da razmatra korišćenje aplikativnih funkcija mobilnog telefona poput geo-lokacija, kako bi se klijentima omogućilo da uplaćuju u svoj portfolio kada stignu na određene destinacije – kako bi suzbili loše navike, na primer, posete restoranima brze hrane.

13Već su načinjeni okvirni koraci u cilju zadobijanja ove demografske grupe, a očekuje se da će u budućnosti biti i urađemo i daleko više – ne samo zbog saznanja da će postojeći fondovi morati da se prilagode ovoj generaciji kako bi nastavili da manje-više uspešno rade posao, već i zbog straha da bi drugi igrači mogli da se probiju na tržište i popune eventualnu prazninu, koja bi nastala ukoliko bi se fondovi povukli, primorani lošim rezultatima u radu s “milenijumskim klijentima”.

Martin Gilbert, izvršni direktor i koosnivač globalnog fonda za menadžment nekretninama, Aberdeen Asset Management, sumirao je svoje raspoloženje, koje je, inače, uobičajeno i kod njegovih kolega angažovanih po istom zadatku – da vrbuju milenijumce s namerom da ih privole da investiraju svoj novac kod njih. Gilbert kaže: “Ja sam izvršni direktor i plaćen sam da budem paranoičan, tako da i imam paranoju povodom ovoga što nam se događa s milenijumovcima.”

15Kako milenijumovci definišu finansijski uspeh?

Istraživanje koje je ove godine objavila kompanija Facebook, studije koja je  analizirala konverzaciju američkih radno sposobnih milenijumovaca, pokazuje da se oni međusobno uveliko podržavaju, slušaju i dogovaraju na platformama društvenih medija. Stoga uopše ne iznenađuje otkriće da se njihove ideje i stavovi o finansijskom uspehu nezamislivo razlikuju od stavova i ideja njihovih roditelja.

Skoro polovina anketiranih milenijumovaca sa Fejsbuka izjavilo je da je broj jedan pokazatelj finansijskog uspeha “biti rasterećen dugova, ne biti zadužen”. Jedna petina njih izjavila je kako je posedovanje sopstvenog doma najbolji pokazatelj finansijskog uspeha. Otprilike samo je jedan od njih deset rekao da je “biti u stanju da se povučete i odete u penziju relevantan pokazatelj finansijskog uspeha”.

14

Milenijumovci su izuzetno zainteresovani za štednju, ali su oprezni u vezi svega što je označeno i vodi se kao “investicija”. Prema navedenoj studiji Fejsbuka, 86 odsto njih izjavilo je da aktivno štede ili da to pokušavaju. Odgovori u drugom istraživanju, međutim, ukazuju na to da je ovo često usmereno ka štednji sa kratkoročnim ciljem (kao što je npr. štednja da skupio novac za odlazak na odmor), a ne štednja kao ulaganje za budućnost.

Prema ovoj analizi, više od polovine njih izjavilo je da su štedeli “samo zato što žele da budu odgovorni”, iako milenijumovci imaju tendenciju da ne ulažu dovoljno novca, a da su među njima 1,6 puta veće šanse nego među pripadnicima starijih generacija da nemaju bilo kakvih investicija. I dok polovina njih izjavljuje kako “nemaju dovoljno novca da bi ga investirali”, četvrtina njih kaže da “ne znaju kako da to učine”.

Više od polovine anketiranih milenijumovaca je reklo da smatraju kako nemaju kome da se obrate za dobre i prave finansijske smernice – što pruža jasnu priliku i šansu za dalji rast sektora digitalnih finansijskih usluga, koji je već u ogromnom usponu.

Financial Times

 

Štampaj pare


To što Tramp kaže je sve pogrešno. To nije kratka i jednostavna priča, ali je veoma važna jer su mnogi u zabludi oko toga šta se može štampanjem novca, piše ekonomista Vladimir Gligorov.

01

Uzmimo prvo tvrdnju da zemlja koja može da štampa novac ne može da bankrotira. Da li je tačno da Amerika može da štampa koliko hoće dolara i da vrati novac koji duguje poveriocima, posebno stranim na koje Tramp najviše i misli? Može. Može li da očekuje da će uslovi pod kojima će potom da pozajmljuje novac kod kuće ili u inostranstvu biti isti? Ne može. Zašto? Zato što bi dolar devalvirao ako bi tako bio vraćen dug strancima, tako da bi strani poverioci dobili manje, u sopstvenom novcu ili u, recimo, evrima jer bi njihovi kursevi apresirali u odnosu na dolar. Pa bi, sutra, eventualna pozajmica u inostranstvu bila skuplja za Ameriku.

Uzmimo potom da se štampa novac kako bi se namirili domaći kreditori. To bi u normalnim okolnostima podstaklo inflaciju pa bi kreditori realno dobili manje. Opet, to bi poskupelo eventualne buduće pozajmice američke države.

Znači li to da Amerika ne bi bankrotirala ako bi štampanjem novca vratila dugove? To je semantičko pitanje – kreditori bi svakako bili na gubitku, kao da je zemlja bankrotirala.

Tako da razlog što Amerika ne štampa novac da bi vraćala dugove jeste taj što su prednosti likvidnog i bezbednog sistema američkih državnih obveznica velike – velika je likvidnost i niske su realne kamate.

Uzmimo potom da li je to, štampanje novca, ono što sada FED (američka centralna banka) čini? Nije. Upravo je suprotno. Pojednostavljeno rečeno, FED se dodatno zadužuje kada sprovodi program kvantitativnog olakšanja (kupuje tuđe dugove), a ne vraća svoje dugove. Budući da je kamatna stopa praktično jednaka onoj koju FED plaća na rezerve komercijalnih banaka, to znači da između novca i državnih obveznica nema razlike, pa to izgleda kao da FED štampa novac, ali to će se promeniti kada kamatne stope nastave da se povećavaju. Tada bi dodatno štampanje novca zahtevalo prodaju državnih obveznica, dakle povećanje duga.

Uzmimo sada pitanje da li je Trampova tvrdnja realistična, sto će reći: je li to izvodivo? Odgovor je negativan. Ni Predsednik ni Kongres u Americi ne štampaju novac. Nema “države” koja štampa novac. To je u nadležnosti centralne banke. FED, pak, ima mandat da ne dozvoli ubrzanje inflacije i ne dozvoli preterani rast kamata, toliki rast koji bi stajao na putu punoj zaposlenosti. Tako da FED ne može da štampa novac da bi vratio dugove. Predsednik Donald Tramp ne može to da mu naredi, a ne može ni Kongres, osim ako ne želi da promeni mandat centralnoj banci, što je malo verovatno upravo zbog prednosti koje donosi visoka bezbednost američkih državnih obveznica.

02

Ovde možda ima smisla ukazati na predloge onih koji bi da se praktično vrate na monetarističku politiku. Uzmimo da se javni dugovi finansiraju neposredno pozajmicama iz centralne banke sa nultom kamatnom stopom, to bi bila jedna verzija Fridmanovog monetarizma, gde bi, međutim, centralna banka bila obavezna da, kako bi Fridman rekao, jednostavno programira kompjuter da povećava količinu novca po stalnoj i nepromenljivoj stopi i zatvori FED. Ili da staranje o inflaciji i privrednoj stabilnosti uopšte prepusti ministarstvu finansija ili Kongresu. U ovom poslednjem slučaju, ljudi kao Fridman ili Bjukenan bi onda preporučivali ustavni amandman kojim se zabranjuje da budžet bude u deficitu.

Uzmimo, konačno, da li se Trampova tvrdnja odnosi i na druge zemlje koje imaju svoj novac? Odgovor je negativan. Amerika bi mogla da rizikuje kurs i inflaciju, mada ne i poverenje, jer opasnost od hiperinflacije nije velika (mada inflaciju koja je viđena sedamdesetih godina prošloga veka nije bilo lako obuzdati, i stabilizacija cena je bila skupa, izraženo u izgubljenoj proizvodnji i dohotku, što je relevantno iskustvo za ovakve predloge o štampanju novca). Problem, međutim, recimo, Narodne banke Srbije jeste što bi se štampanjem novca relativno brzo potrošile devizne rezerve. Tako da bi bilo potrebno, kao devedesetih godina prošloga veka, ograničiti ili čak zabraniti konverziju dinara u strani novac. To bi onda omogućilo državi da plaća štamparijom novca i oporezuje inflacijom. Opet, semantičko je pitanje kako bi to moglo da se ne nazove bankrotstvom.

E sada, da li su zemlje koje su mogle da štampaju sopstveni novac svejedno bankrotirale u bukvalnom smislu, naprosto rekavši poveriocima da im neće vratiti novac ili će im vratiti samo deo duga? Jesu. Recimo, Rusija 1998. Pre nje Jugoslavija početkom osamdesetih godina i potom krajem iste decenije prošloga veka. Pa potom Argentina. I naravno Srbija, početkom devedesetih godina prošloga veka i konačno početkom ovoga veka. I zapravo lista je dugačka i ne odnosi se samo na strana dugovanja, već i na domaća. Za ovo poslednje, opet, Srbija što prema deviznim štedišama, što prema dinarskim kreditorima rekordnom hiperinflacijom. To je i inače veoma dobro istražena oblast.

Znači li, uz put, da je količina dinara u opticaju dovoljna ili bi mogla da bude veća? Ili, drukčije postavljeno pitanje, da li je monetarna politika Narodne banke Srbije suviše restriktivna? Ako se uzme količina dinara u odnosu na devizne rezerve, dinara je malo. Evropska centralna banka, a i MMF, predlažu dinarizaciju, dakle povećano korišćenje dinara i shodno tome povećanje količine dinara (recimo u odnosu na devizne rezerve ili u odnosu na nacionalni dohodak). Prednost bi bila prelazak na pravi režim ciljane inflacije, za razliku od sadašnjeg gde kamatna stopa zavisi u velikoj meri od stabilnosti kursa, a on opet od priliva stranog novca. No, režim ciljane inflacije je zapravo suprotan onom u kome se monetarni ciljevi ostvaruju štampanjem novca, to jest kontrolom količine novca.

U tom kontekstu, koliko vrede predlozi o „helikopterskom novcu“? Oni, ti predlozi, polaze od pretpostavke da novca nema dovoljno, usled čega ne da inflacija nije problem, već je to deflacija. Fridman je, u okolnostima kada je količina novca manja od optimalne, savetovao da se naprosto štampa novac, da se, figurativno rečeno, baci iz helikoptera. Jer, nedovoljna količina novca predstavlja realan trošak, kao što je realan trošak i prevelika količina novca. U prvom slučaju, privredna aktivnost, pa tako i zaposlenost i dohoci, su manji, dok se u drugom slučaju troše realna sredstva da bi se izbegli gubici koje nosi inflacija. Da bi se ovo videlo, potrebno je razlikovati dohodak od novca. Dohodak je naknada za rad ili kapital (ili je renta), koja se ostvaruje u novcu, ali sam novac nije dohodak. Što znači da se dohoci ne mogu povećati povećanjem količine novca. Ovo je lako videti ako se uoči da su ukupni dohoci jednaki ukupnoj proizvodnji, a štampanjem novca se ne povećava proizvodnja. No, ako ga je malo, troškovi proizvodnje su veći, što je realan trošak, a ako ga je previše, troškovi očuvanja dohotka su veći, što je takođe realan trošak. Trenutno, u Americi, problem nije u tome što novca nema dovoljno, nego što se ne troši već se štedi. U Srbiji, opet, količina novca bi mogla biti veća, ali problem je što se ne ulaže, pa stoga nema ni zaposlenosti niti dohodaka, a ne to što nema dovoljno novca.

Tako da Tramp zapravo kaže sledeće: Mi ćemo strancima vratiti manje nego što im dugujemo, ali to nećemo zvati bankrotstvom jer ćemo to učiniti tako što ćemo štampati novac, a ono što nećemo vratiti uložićemo kod kuće. Pretpostavka je da to neće povećati kamatnu stopu. No, kada bi tako bilo, dakle kada kamatna stopa ne bi porasla, dovoljno je naprosto štampati novac i uložiti ga gde se već želi, nije potrebno zakidati stranim poveriocima. Što je isto kao i dodatno se zadužiti, jer je trenutno kamatna stopa praktično jednaka nuli. No, Tramp zapravo hoće da strancima vrati manje nego sto im Amerika duguje, pa da oni praktično finansiraju i ulaganja u Americi i niže poreze za preduzetnike i korporacije.

Zašto? Pored očiglednog razloga, da se naprosto zakine na obavezama prema poveriocima, navodi se i rizik da bi strani poverioci mogli da reše da konvertuju dolarske dugove u, recimo, dugove u evrima ili u nekom drugom novcu. No, ako bi oni to uradili, to bi bilo praktično isto kao kada bi američka država otkupila te dugove, što je ono što Tramp i predlaže da se uradi štampanjem novca. Dolar bi devalvirao, poverioci bi bili na gubitku, dok bi se američki izvoz povećao. Uz to, poverenje bi izgubili poverioci, a ne dužnik, jer bi to bio spekulativni napad na dolar. Ovo nezavisno od činjenice što nema dovoljne ponude državnih obveznica u drugom novcu, svakako ih nema u evrima. To što nema dovoljno bezbednih državnih obveznica, u koje bi i stranci mogli da ulažu, bio bi argument za dodatno štampanje američkih državnih obveznica, a ne za štampanje dolara. Tako da je reč o pretnji koja nema smisla, sa strane poverioca. Sasvim drukčije stoje stvari ukoliko do bekstva iz dolara dođe usled gubitka poverenja u američke državne obveznice, recimo zbog najave da će se dodatno štampati novac kako bi se one obezvredile, što je ono što Tramp predlaže.

To je izgleda kako je on finansirao svoje poslove. Proglasio bi bankrotstvo na tekući posao, smanjio kreditne obaveze, a onda bi iz zadržane dobiti ili iz novog kredita finansirao novi projekat. On bi tako da kineskim parama finansira američku infrastrukturu, ne dodatnim zaduživanjem, već tako sto im neće vratiti postojeći dug. Prednost koju on vidi kada je reč o državi, a ne o privatnom ulaganju, jeste da ga to što će Kinezima vratiti manje nego što im duguje neće sprečiti da investira, jer ne mora da pozajmljuje budući da može da štampa novac. A kako ne misli da Amerika treba uopšte da uvozi, ili da ulaže u druge zemlje, kurs dolara i tako ne bi bio važan.

Faktor straha na globalnim tržištima


Izvanredna nestabilnost tržišta u proteklih godinu dana tu situaciju veoma mnogo duguje prisutnim rizicima i neizvesnostima oko faktora kao što su kineski privredni rast, stanje evropskih banaka i prezasićenost tržišta jeftinom naftom. Tokom prva dva meseca ove godine, mnogi su se investitori uspaničili, pa su čak i Sjedinjene Države, koje imaju najutešniju od svih priča o globalnom privrednom rastu, bile tek na korak od ponovnog pada u recesiju. I zaista: među stručnjacima Volstrit Džornala koji su učestvovali u svom mesečnom istraživanju, 21% njih veruje kako ih “recesija čeka iza prvog ugla”. za Project Syndicate piše Kenneth Rogoff, profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard.01

Ne treba poricati prisutnost rizika. Jedan dovoljno snažan udar na kineski rast ili na evropski finansijski sistem bi svakako mogao da globalnu ekonomiju iz sporog rasta prevede u – recesiju. A još je strahotnija pomisao da bi, u ovom trenutku, ali naredne godine, nova predsednička garnitura mogla da se pretvori u rijaliti TV šou.

Ipak, gledano iz makroekonomske perspektive, temelji trenutne globalne  ekonomije i nisu tako slabi. Brojke o novozaposlenima su u period od prošlih godinu dana bile solidne, poverenje potrošača je takođe pokazalo svoju solidnost dok se naftni sektor, srećom, jednostavno nije pokazala kao dovoljno velika prepreka u odnosu na BDP, kada je u pitanju cenovni kolaps ovog energenta koji je potencijalno mogao da američku ekonomiju baci na kolena. U stvari, najpotcenjeniji motiv za raspoloženje tržišta može se sada svesti na – strah od druge ogromne krize.

12Postoje neke paralele između današnje nelagodnosti i raspoloženja tržišta tokom decenije nakon Drugog svetskog rata. U oba je slučaja bila prisutna preobimna potražnja za sigurnim sredstvima obezbeđenja (kao što je to zlato). Naravno, finansijska represija je u posleratnom periodu takođe odigrala značajnu ulogu, sa vladama koje su namirivale “gladna usta” privatnih investitora – i to po stopi koja je bila dobrano ispod tržišnih kamatnih stopa).

Čak i punu deceniju po završetku Drugog svetskog rata – kada je poznati ekonomista Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith) izneo mišljenje da bi svet mogao lako doživeti još jednu ekonomsku depresiju – tržište je odmah postalo nervozno i uznemireno. Još uvek ima dosta onih koji dobro pamte kako su američke berze pale za 90% tokom prvih godina ere Velike depresije. Tokom 1950-tih, nije bilo teško zamisliti da bi stvari mogle ponovo krenuti naopako. Na kraju krajeva, svet je tada upravo prošao kroz niz katastrofa, uključujući dva svetska rata, globalne epidemije gripa, i, naravno, samu Veliku Depresiju sa svojim užasnim posledicama. Pre šezdeset godina je opasnost od atomskog rata takođe izgledala previše stvarno.

13

Ljude danas nije potrebno podsećati na to koliko mnogo i koliko brzo tržišta kapitala mogu pasti. Nakon finansijske krize 2008. godine, američke akcije pale su za više od 50%. Tržišta nekretninama su u nekim zemljama znatno opala: na Islandu je, recimo, opalo za više od 90%. Nije ni čudo što je jedan nedavni pad tržišta za 20% razlog što se mnogi od nas pitaju koliko bi stvari još moglo krenuti po gorem – i da li bi strahovanja od nove recesije postala proročanstvo koje se ispunjava samo od sebe: usled našeg instinktivnog ponašanja tj. straha od najgoreg.

27Ideja je da investitori postaju toliko zabrinuti zbog recesije, i da dosadašnji pad akcija već čini da ovo loše raspoloženje utiče na pad cena deonica – što se, opet, odražava i vraća natrag u realnu ekonomiju kroz mnogo nižu potrošnju, indukujući sa sobom i strahovanja od krize.  To je jedan začarani krug. Oni mogu biti u pravu, čak i ako tržišta precenjuju svoj uticaj na realnu ekonomiju.

S druge strane, činjenica da su Sjedinjene Države uspele da krenu napred, i to uprkos globalnom “vetru u prsa”, ukazuje na robusnost i snagu američke domaće tražnje. Čak ni ovo, međutim, ne može da impresionira tržišta. Čak i oni investitori koji su ostali oprezno optimistični u vezi američke ekonomije izražavaju zabrinutost da će američke Federalne rezerve prepoznati taj rast kao dovoljan razlog za nastavak podizanja kamatnih stopa, stvarajući tako krupne probleme brzorastućim globalnim ekonomijama.

Naravno, pored faktora straha postoje i druga objašnjenja za nestabilnost svetskog tržišta. Najjednostavnije bi bilo da stvari zaista stoje tako loše. Možda individualni rizici i nisu istog reda veličine kao oni koji su bili prisutni tokom 1950-ih, ali su danas brojniji, dok tržišta počinju da funkcionišu s mnogo “prenaduvanijih” pozicija, zapadajući u rizik od nastanka i pucanja novih finansijskih mehurova.

Finansijska globalizacija je, štaviše, duboko produbila međusobne povezanosti, uvećavajući transmisiju šokova. Postoje veliki “džepovi” nestabilnosti i slabosti na svetskim tržištima duga, na kojima trenutna monetarna relaksacija prikriva duboko ukorenjene probleme koji se nalaze ispod površine. Ima onih koji ukazuju na nedostatak likvidnosti na vodećim tržištima, koje utiče na ogromne fluktuacije cena; na plitkim tržištima, male promene u potražnji ili ponudi mogu ponekad iziskivati veliko klizanje cena, radi ponovnog uspostavljanja ravnoteže.

Još je uvek najubedljivije objašnjenje, međutim, da se tržišta plaše da će, kada nastanu spoljni rizici, političari i politike biti neefikasni u svom suočavanju s njima. Od svih slabosti koje je finansijska kriza razotkrila, politička paraliza se pokazala kao najdublja.

37Neki kažu da vladajuće strukture ne čine dovoljno kako bi podstakle potražnju. I mada je to istina, to nije cela priča. Najveći problem kojim danas opterećuje svet je veliki neuspeh većine zemalja da sprovedu strukturne reforme. Sa rastom produktivnosti – koje je u najmanju ruku privremeno zaglavljeno u spori privredni rast, i globalne populacije koja je u dugoročnom opadanju, ponuda je ta – a ne nedostatak potražnje – koja ograničava razvijene ekonomije.

Na duže staze, faktor ponude je taj koji određuje privredni rast jedne zemlje. A ukoliko te zemlje već nisu u stanju da upravljaju i sprovode duboke strukturne reforme nakon ekonomske krize, teško je predvideti kako i šta će se dogoditi.

Jedno je, ipak, izvesno: upravljanje zemljom i ekonomijom kao što se to čini u rijaliti TV emisijama – sa jednim okom uvek uprtim na spoljne ocene i rejtinge – nije način da se taj neprocenjivo važan posao sprovođenja reformi uspešno obavi do kraja.

Project Syndicate

Ulazak mladih u biznis pre studija? Da!


Kada su naše dve ćerke završile srednju školu, moja supruga i ja napravili smo dogovor: platili bismo im školovanje, ali prvo uz uslov da svaka od njih pokrene sopstveni biznis u roku od najmanje godinu dana. Preduzetnički duh i sposobnosti zadobijene kroz jednogodišnje iskustvo na podizanju sopstvene firme bi, po našem mišljenju, trebalo da su više nego važan gradivni element za njihovo dalje obrazovanje. Hteli smo da njih dve spoznaju kako to ovaj svet funkcioniše, i to pre nego što spoznaju šta je to što žele od koledža., piše za Harvard Business Review guru projektnog menadžmenta Ray Sheen.

Bila je to ozbiljna lekcija koju je trebalo naučiti. Nismo ih poslali na jednogodišnji put po Evropi ili drugde, kako to već rade naši sveži diplomci na Zapadu – bili smo daleko voljniji da im “pomognemo” da zavrnu rukave i shvate šta je sve potrebno da bi se jedan posao vodio. Nažalost, tipičan zapadnjački visokoobrazovni kurikulum ne pokriva tu temu, premda smo žena i ja smatrali kako je poželjno i potrebno da naše ćerke komuniciraju sa ljudima na način kako firme i poslovni ljudi trguju i dogovaraju se među sobom. Ćerke su sada u 30-im godinama, i kada danas sagledaju tu fazu u svojim životima, zdušno se slažu kako im je ovo iskustvo pomoglo da postanu pametnije u svom poslovanju i zadovoljnije svojim karijerama.

Pokrenuti i voditi svoj biznis može izgledati zastrašujuće za jednog 18-godišnjaka, iako smo moja supruga i ja osetili da smo u stanju da im u tom procesu budemo mentori i pomažemo im svakodnevnim savetima. S njima smo, uostalom, dotad već 15 godina prorađivali njihove domaće zadatke, pa se njih dve nisu prestrašile idejom da im pomognemo uvođenjem u jedno drugačije iskustvo učenja. Nekada sam kao inženjer radio u Dženeral Elektriku (GE), a moja struka uključivala  je upravljanje projektima, inventarom i finansijama, od kojih je našoj deci svaki segment pojedinačno bio od velike pomoći. Osim toga, od njih dve nismo očekivali da započnu da prave neki novi Fejsbuk ili Tumblr (iako su osnivači tih kompanija, u trenutku kada su počeli da postaju ono što su danas, bili mladi koliko i naše dve tinejdžerke). One bi, po našem mišljenju, trebalo da nauče sve što je potrebno kako bi isplanirali svoje aktivnosti, upravljali svojim vremenom, u interakciji sa klijentima i dobavljačima, upravljali finansijama, i tako dalje. I, što je možda najvažnije, mislili smo da će im poslovno iskustvo pomoći da shvate ključno pitanje za sve nas: Šta je to što želim da radim u životu? – i to pre nego što budu stavljeni pred neminovnost izbora pravog fakulteta i konačno odrastu.

Naučiti kako se vodi biznis je nešto što bi svi trebalo da učine. Previše je lako izgraditi (ali i upropastiti) karijeru u nekoj kompaniji ili na nekom položaju ili u timu saradnika, i to bez da ikada doznamo kako, zapravo, jedna kompanija funkcioniše u celini, a ne samo u segmentu u kojem smo mi bli aktivni. Koliko zaposleni u pojedinačnim odeljenjima zaista razumeju šta je sve potrebno kako bi se dobro vodili finansijski ili, recimo, sektor ljudskih resursa, i obrnuto? Biti preduzetnik, ili biti prinuđen na vođenje poslova na održiv način tokom određenog vremenskog perioda predstavlja poučno iskustvo. Ne mogu, uostalom, ni zamisliti bolji način za proširenje sopstvenih vidika i unapređivanje svojih sposobnosti.

Ja, naravno, ne zagovaram da sad svi treba da napustimo svoja radna mesta kako bismo započeli sopstvene biznise. Ali, verujem da bi ljudi trebalo da steknu i neka iskustva u različitim segmentima poslovne organizacije – interakcija sa kupcima, upravljanje finansijama, kako se baviti pitanjima ljudskih resursa – kako bi smo svi stekli dužno poštovanje za ono što druge kolege rade, kao i kako preduzeća uopšte funkcionišu. Ne morate da započinjete sopstveni biznis – možete da radite sa strane ili da volontirate uz  svoj glavni posao. Pre petnaestak godina sam osnovao malu građevinsku firmu kako bih 30 jutara ledine (12 hektara) podelio na manje parcele, a na njima potom gradio objekte za prodaju. Ovo praktično iskustvo me je naučio kako da radim i sarađujem s lokalnim vladinim agencijama – nešto što ne bih nikada saznao da sam samo obavljao svoj svakodnevni posao konsultanta za razvoj proizvoda.

Postoje i drugi, vremenski i resursno manje intenzivni načini za sticanje perspektive i predstave o vašoj poslovnoj organizaciji ili biznisu. Možda se pridružite “multifunkcionalnom” timu gde ćete sarađivati s ljudima iz proizvodnje ili nabavne službe. Ili ćete možda tražiti mogućnosti za prodaju svojih usluga u zajednici. Na primer, ukoliko nikada niste radili u sektoru prijema kupaca, sigurno bi vašem poslovnom iskustvu jako koristila neka ponuda da radite na recepciji nekog malog muzeja ili legata u vašem kraju, ili da putem telefonskih poziva prikupljate sredstva u lokalne dobrotvorne svrhe. Ukoliko želite da steknete više iskustva u istovremenom upravljanju većim brojem zainteresovanih strana, razmislite malo o ponudi da budete trener u timu vašeg deteta. I, naravno, uvek možete pomisliti da pokrenete neki biznis sa strane. Taj poslić ne mora da bude nešto veliko. Upotrebite svoje strasti i uočite postoji li iole neki način da ih unovčite.

02

Bilo je to upravo ono što su naše ćerke uradile. I one su, nalik pametnim preduzetnicima, započele biznis za koji su imale interesovanja. Moja starija ćerka, Heder, vodila je posao pravljenja zanimljivih rokovnika, podsetnika i spomenara, držeći časove na koje su dolazili oni koji su želeli da nauče kako da kreiraju personalno prilagođene, posebne beležnice.  Takođe je vodila i poslić digitalizacije starih fotografija, koje bi u obliku digitalnih kopija preuređivala kako bi izgledale bolje. Moja mlađa ćerka, Rakel, pridružila se Heder u pravljenju spomenara, takođe dajući i časove klavira za desetak učenika iz našeg kraja.

Nijedna nije napravila gomilu novca od tih svojih početničkih poslovnih poduhvata, ali poenta i nije bila u novcu. Stekavši ova iskustva, obe su naučile kako da javno nastupaju tokom poslovnih susreta, kako izgleda interakcija sa kupcem, kako se prodaje i raspolaže zalihama, kako upravljati finansijama i kako kreirati sopstveni marketing.

Obe su se suočavale s dosta prepreka ali smo ih moja supruga i ja, u ulozi njihovih mentora, obučili kako da se nose s  uobičajenim, svakodnevnim poslovnim izazovima kao što je upravljanje vremenom i teškim klijentima, optimizacija novčanih tokova i slično. Najvrednija stvar koju su stekle, kako nam danas kažu, jeste što im se pružila prilika da smisle šta je to što bi želele da rade u svojim životima. Iskusile su svaki mogući aspekt osnovnog vođenja biznisa, a potom shvatile šta je to u čemu su, radeći, mogle da uživaju.

Obe ćerke su završile fakultete, a moja mlađa ćerka je takođe dobila i master diplomu, iako još uvek vode sopstvene biznise. Rakel je proširila svoj muzički studio na oko 40 polaznika za klavir i violinu. Ona i Heder takođe zajedno nastupaju kao duet svirajući na Keltskim harfama i već su snimili nekoliko diskova sa svojom muzikom. Heder je, zahvajujući svom izvrsnom poznavanju američke istorije, pokrenula biznis proizvodnje i prodaje istorijskog znamenja, znački, bedževa i kokardi. U stvari, ona je jedna od vodećih svetskih stručnjaka na tu temu. Njene kokarde se redovno naručuju i nose, a koriste se i u istorijskim filmovima.

Moguće je da vas roditelji neće upitati da ste raspoloženi da pokrenete neki svoj poslić pre nego što odete ​​na koledž (i završite ga), ali bih se usudio da ohrabrim svakoga, bez obzira na starost, da što pre zapliva poslovnim vodama. U najmanju ruku ćete zadobiti znanja koja se ne tiču vase struke, doživljavajući svet biznisa drukčijim očima i iz različitog ugla. Uopšte ne morate da napustite svoj posao – samo obogatite i povećajte iskustvo radeći “uzgredne poslove” ili volontirajući. Koristite svoje afinitete, talente i strasti kao putokaz, stvarajući “portfolio ličnih iskustava i poduhvata” koji vas duboko uzbuđuju.

 

 

Rej Šin, Harvard Business Review (hbr.org) Jan 22, 2016