Kineski vojni radar u globalnom ratu protiv komaraca i bolesti koje prenose

Kineski naučnici razvijaju uređaj kojim bi otkrili let insekata sa krilima na udaljenosti od 2 km – izum koji bi se mogao iskoristiti za spasavanje miliona života. Priču donosi South China Morning Post.

Prema naučnicima uključenim u ovaj istraživački projekat, kineska vlada razvija super osetljivi radar koji može otkriti rad krila komaraca u radijusu do 2 kilometra.

Prototip uređaja testira se u vojnoj laboratoriji na Tehnološkom institutu u Pekingu (BIT), rekao je jedan od naučnika uključenih u razvoj ovog sistema. Ovaj program uključuje osetljivu tehnologiju koja se već koristi u kineskim sistemima raketne odbrane.

“Identifikovanje i praćenje pojedinačnih ciljeva veličine komaraca više nije naučna fantastika”, rekao je. “Mi smo, zapravo, veoma blizu tačke gde će ova tehnologija iz laboratorije biti upotrebljena kako bi spasavala živote.”

Ukoliko niste znali, komarci su oduzeli više ljudskih života nego svi ratovi u istoriji zajedno. prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, njihovi zarazni ujedi i dalje svake godine uzrokuju više od milion smrtnih slučajeva.

Insekti imaju ulogu prenosilaca širokog spektra mikroorganizama koji su uzročnici brojnih bolesti, od malarije i žute groznice, do denge i novijih virusa kao što je zika.

Kina razvija nove radarske tehnologije kako bi otkrila neprijateljske stelt letelice, a nus-efekat ovog razvoja je primena ove opreme u detekciji rojeva komaraca-koji prenose smrtonosne bolesti.

Suzbijanje ovih dosadnih prenosilaca infekcija spada u glavne ciljeve, a sa ciljem očuvanja zdravlja nacije. Komarci mogu doleteti i odleteti praktično bez traga – njihovo poznato zujanje može nas upozoriti ali samo kada su već sasvim blizu nas – a tada je već kasno.

Nakon višedecenijskog razvoja, savremeni vojni radari danas mogu izdvojiti i identifikovati odjeke sa udaljenosti koje su više nego impresivne. Uzmimo kao primer radar Američke agencije za protivraketnu zaštitu koji operiše na  “X” tj mikrotalasnim frekvencijama (7.0 do 11.2 GHz), koji može otkriti objekat veličine lopte za bejzbol na oko 4000 kilometara udaljenosti.

Kina je razvila radarske sisteme sličnih naprednih karakteristika kako bi pratila vojne projektile i stelt avione, premda neki naučnici angažovani na ovim vojnim projektima smatraju da se ovakva tehnologija može koristiti i za borbu protiv komaraca; upravo su oni i ubedili kinesku vladu da finansira njihova dalja istraživanja radarske tehnologije u mikrotalasnom („X“) frekventnom opsegu.

Tim predvođen Long Tengom je krajem prošle godine dobio finansijsku podršku vlade u visini od preko 82 miliona juana (12,9 miliona dolara) kako bi konstruisao radar za detekciju komaraca i drugih štetočina, i koji bi mogao biti testiran praktično na terenu.

Prema podacima s interneta i univerzitetskih veb-stranica, Long je direktor BIT-ovog instituta za istraživanje radarskih tehnologija i vodeći je naučnik u ključnom razvojnom programu vojnih radara u Kini. On dosad nije komentarisao ovu priču koja se pojavila u svetskim medijima.

Prema naučniku angažovanom na ovom projektu, radar funkcioniše tako što emituje brze impulse elektromagnetnih talasa koji se prostiru na mnogobrojnim frekvencijama. Kada neki od ovih radio-talasa „naleti“ na komarca, odbija se o njega i vraća nazad ka radaru, noseći sa sobom informacije koje uključuju podatke o vrsti komarca, polu, brzini i pravcu u kojem leti, kao i da li je insekt – jeo.

Radar se, na primer, može montirati na krovu koji gleda na naselja i stambene objekte, i koristiti ga za određivanje položaja velikih kolonija komaraca, njihovih područja razmnožavanja i mesta odmora. Ukoliko kolonija migrira u neko susedno područje, domaćinstva tih oblasti mogu biti pravovremeno upozorena.

Naučnici drugih zemalja koriste civilne radarske mreže za praćenje kretanja grupe – jata ptica ili većih insekata poput skakavaca ili moljaca; ipak, veruje se da je ovo prvi pokušaj upotrebe radara za praćenje komaraca i njihovih rojeva.

Ovaj istraživač istakao je da je prototip postigao osetljivost koja je bez presedana, upravo jer su kineske vlasti dozvolile timu da izgradi sistem upotrebom najnovije tehnologije vojnih radara.

Ovaj radar, recimo, poseduje antenu zadnje generacije, nalik onoj koja se koristi na najnovijim kineskim vojnim brodovima. Antena može istovremeno da usmerava i odašilje snopove mikrotalasa u različitim pravcima i u stanju je da detektuje rakete ili vojne mlaznjake daleko brže od konvencionalnih radara, koji koriste rotirajuće tanjire.

Ovaj radar, takođe, poseduje jednu zasebnu antenu za generisanje radio-talasa koji osciliraju u više pravaca. Funkcionišući po principu poznatom kao polarizacija, ona pruža detaljne informacije o meti, tako da istraživači mogu razlikovati gladnu ženku komarca koja sisa krv, od mužjaka, koji je potpuno bezopasan i ne napada ljude već se isključivo hrani polenom.

Potom u igru ulazi superbrzi računar, koji koristi algoritam za istovremeno identifikovanje i praćenje kretanja velikog broja komaraca u istom roju ili zajednici na nekom području.

Ovaj projekat je plod saradnje bihejviorista specijalizovanih za ponašanje insekata i naučnika iz mnogih drugih disciplina. Radar obezbeđuje ogromne količine podataka i mogao bi pomoći biolozima i entomolozima da saznaju više o individualnom i kolektivnom ponašanju štetočina, što bi moglo dovesti do novih strategija za borbu protiv širenja bolesti koje prenose komarci.

Istraživački tim napravio je pomak u već postojećoj tehnologiji, a može se odmah primeniti u vojne svrhe, bez ikakvih prepravki ili modifikacija. Anonimni istraživač koji je pristao da govori o ovom kineskom radaru takođe je odbio da kaže kada će prvi radar biti završen i aktiviran.

“Trenutno gradimo jednu ili dve jedinice. Nadamo se da će u budućnosti biti proizveden veliki broj ovakvih radara, i da će biti instalirani širom zemlje kako bi se formirala velika mreža za praćenje ne samo komaraca već svake životinjske vrste koja leti”, rekao je on.

Ji Ženjan, priznati istraživač vojne radarske tehnologije i zamenik direktora elektrotehničkog odeljenja Instituta za tehnologiju u Harbinu izjavio je da je identifikacija i praćenje tako majušnih ciljeva udaljenih kilometrima izuzetno teško.

Postojeća tehnologija vojnog radara mogla bi otkriti male, nekooperativne signale udaljene stotina pa i hiljadama kilometara, ali komarci su bili “druga priča”, rekao je on.

Ji, mada vrhunski svetski ekspert u oblasti radarskih tehnologija, ipak nije aktivno uključen u projekat. On je izjavio da je komarce teže detektovati nego stelt avion poput lovca F-22, koji ima poseban premaz i geometrijski dizajn prilagođen „prelamanju“ radarskih talasa, a samim tim i izbegavanju uočavanja na radarskim ekranima.

“Krila komarca se, naravno, umnogome razlikuju od metalnih krila vojnog mlaznjaka, a isto je i s njihovim sastavom, oblicima i pokretima. Radar za detekciju komaraca iziskuje potpuno novi set algoritama”, rekao je Ji.

Najveći izazov dolazi iz neposredne okoline, pošto se radarski talasi koji se odbijaju o komarce i vraćaju u radar izuzetno slabi, pa bi lako mogli biti preplavljeni bukom koja potiče iz pozadine. Filtrirati pozadinsku buku i iz nje izdvojiti autentičnu frekvenciju/signal komaraca ili njihovog jata bilo je više nego komplikovano.

“Dakle, ono što savršeno dobro funkcioniše u laboratoriji možda neće biti tako uspešno na terenu”, rekao je Ji.

Liju Singje, profesor entomoloških studija na Kineskom poljoprivrednom univerzitetu u Pekingu izjavio je da bi program radarskog uočavanja insekata imao neprocenjivu ulogu u borbi protiv štetočina, jer bi radari pažljivo nadgledali komarce i druge sitne insekte – prenosioce teških bolesti.

On je rekao da su neki regioni Kine, naročito njen severoistočni deo, tropske zemlje i Afrika i dalje na udaru komaraca i da trpe od posledica bolesti koje prenose.

Razlike u ponašanju, poput oblika i brzine zamaha krila kao i načina njihovog kretanja mogu se identifikovati upravo radarom, pružajući naučnicima “precizno navođeno oružje u ratu protiv najsmrtonosnijeg stvorenja na Zemlji”, rekao je Liju. “Ovaj radar mogao bi spasti milione života.”

Ovaj članak pojavio se 31. marta 2018. u štampanom izdanju South China Morning Posta (SCMP)

Srodni link: Kako izbrisati komarce i iskoreniti malariju? Odgovor na ovaj izazov možda leži u jednoj vrsti mutirane gljivice.

Hakeri urušavaju nemačku infrastrukturu

Hakovanjem sve nestaje s lica zemlje: Elektrane, bolnice, snabdevanje vodom: Pošto je sve povezano na Internet, sve se može hakovati. Opasnost od hakerskog napada na infrastrukturu je prisutna i sasvim realna, pišu trojica nemačkih novinara za nedeljnik Špigl.

Nepoznata osoba je septembra ove godine putem interneta kontaktirala kanalizacionu mrežu velikog nemačkog grada. Sa kompjutera u SAD-u, haker je napao sisteme upravljanja pumpama, kojima se kontroliše protok otpadnih voda koje otiču u postrojenje za prečišćavanje. Danas su kanalizacioni sistemi – kao i gotovo svaki komad infrastrukture u Nemačkoj – visokotehnološki sistemi.

Kompleksni sistemi cevi, rezervoara, ventila i pumpi su međusobno umreženi i i njima se može upravljati iz kontrolnog centra. Ovi sistemi su delom direktno povezani svojim optičkim vlaknima, ali, delimično, i sa modemima koji se direktno povezuju na Internet. Mreža otpadnih voda velikog grada ponekad ima na hiljade takvih krajnjih tačaka – a time i hiljade potencijalnih ulaznih tačaka za sabotere.

Zbog toga, snabdevanje vodom pažljivo nadziru organi bezbednosti, baš kao što se nadgledaju i druga tzv. kritična infrastruktura u koje spadaju elektrane ili saobraćajnice. Bezbednosni organi dokumentuju svaki napad, a izveštaj stavljaju na raspolaganje kompanijama uključenim u proces neke komunalne operacije. Završni izveštaj o incidentu iz septembra navodi da su neke pumpe pozitivno odgovorile na američke pingove. U sledećem koraku, napadač bi verovatno pokušao da preuzme kontrolu nad modemima, a time i nad celokupnom kanalizacijom. Ono što zvuči bezopasno moglo bi se ispostaviti kao izuzetno neprijatna stvarnost „na terenu“.

Ciljevi primamljivi sajber-kriminalcima

Tokom velikih pljuskova, saboteri su u značajnoj meri paralizovali veliki grad: poplave, povratni smer bujice neprečišćene otpadne vode, velika oticanja otpadnih voda koje „žubore“ ulicama. U ovom konkretnom slučaju, napadači su verovatno bili neugodni: softver u modemima pumpe srušio se prilikom kontakta – kontrola jedinica više nije mogla da funkcioniše. Osim toga, IT stručnjaci kompanije prepoznali su napad i blokirali ga.

Grad poplavljen kanalizacijom iz toaleta desetina hiljada domaćinstava je poprilično neprijatna ideja i izgledno opasna po zdravlje. Tu je, međutim, prisutna i jedna daleko veća opasnost koja se proteže daleko izvan snabdevanja vodom. Čak i danas, tzv. kritična infrastruktura poput snabdevača električnom energijom i vodom, transportne rute, bankarstvo, zdravstvena zaštita i mediji predstavljaju primamljivu metu za sajber kriminalce, navodi se u poverljivoj analizi nemačke bezbednosne agencije.

Da li je motiv da iznuda novca ili tek širenje straha, užasa i osećaja neizvesnosti – izloženost društva visokih performansi povećava se onda sa razvojem i širenjem svetske računarske mreže, pa se njegova ranjivost povećava eksponencijalno. Zbog toga bi trebalo razmotriti ovakve sabotaže, obaveštavaju nadležni nemački organi. Tu je takođe činjenica da bi sabotaže mogle povrediti i ljude mogli je”nešto sa čim se takođe računa i ima u vidu”.

Koje su kompanije posebno ranjive na hakerske napade?

Broj IT upada i oštećenja po sektorima, prema podacima Nemačke savezne kancelarije za informatičku sigurnost (BSI)

Prema rečima mnogih stručnjaka za IT bezbednost,  bolnice su mete koje će privući posebnu pažnju sajber napadača. Razlog tome je što su IT sistemi javnih bolnica često beznadežno zastareli. Jedan sasvim jednostavan zlonamerni program kao što je “WannaCry” takođe je pogodio bolnice u Britaniji – a to je moglo biti tek neka vrsta zagrevanja, uvežbavanja prstiju od strane napadača. “U narednih pet do šest godina, nemačke bolnice postaće izuzetno ranjive”, kaže jedan anonimni IT specialista. Klinike, jednostavno, nemaju novca za takvu vrstu modernizacije.

Pomračenje digitalnog uma na Čistu sredu 2016.

Na Čistu sredu (Ash Wedneday) sredinom 2016. godine, na primer, pao je računarski sistem bolnice Lukas u Nojsu, gradu u nemačkoj saveznoj državi Severna Rajna-Vestfalija. Na nekim ekranima se pojavila otkupna „nota“, napisana na lošem engleskom jeziku. Sve datoteke računara su šifrovane, a ukoliko osoblje bolnice želi da se fajlovi „otključaju“, treba da se obrate ucenjivaču na e-mail adresu. Ukoliko bi klinika pokušala da uđe na bilo koji način u svoje podatke, to bi rezultiralo zahtevom za otkup. “Umesto plaćanja otkupa, pozvali smo nemačke organe da otvore državnu krivičnu istragu i podneli smo žalbu”, rekao je portparol bolnice Andreas Kremer. Istraga je i dalje u toku (!!!)

Rukovodstvo ove zdravstvene ustanove u Nojsu je tada odlučilo da, nakon napada, kliniku vrati u „pre-digitalnu fazu“  i naprosto se isključi iz računarske mreže. “Isključili smo sve sisteme kako bismo sprečili širenje malvera”, kaže Kremer. Doktori više nisu gledali rendgenske snimke na tabletima, laboratorijske vrednosti zapisivane su olovkom na papiru, a telefonski pozivi zamenili su elektronsku poštu.

“Mnogi zaposleni su izjavili da se na poslu osećaju kao pre 15 godina”, kaže portparol ove bolnice. Lekari su, iz bezbednosnih razloga, odložili operacije koje je trebalo da budu blisko praćene laboratorijskim testovima. Lukas klinika je privremeno takođe isključila rad na hitnim slučajevima, i tako uspela da smanji ozbiljnost štete prouzrokovane ovim sajber napadom. Hakerski napad nije ugrozio negu pacijenata, rekao je Kremer. Ipak, posledice su bile ogromne. Klinika je bila prinuđena da obnovi svoj celokupni informatički sistem. Cena: milion evra.

Bolnica u Nojsu je gotovo da je poklekla kao žrtva ucene koju su joj priredili obični kriminalci; oni su, verovatno, napali veoma različite objekte i operacije prema „shotgun” principu. Ali, šta ako počinioci – iz bilo kojeg razloga – ciljaju na celokupnu zdravstvenu infrastrukturu Nemačke? Hakeru koji je tek „polu-iznenađujući“ u svojim namerama i planovima, i bez neke posebne opreme, zapravo je lako da locira medicinsku opremu preko Interneta. Na primer, mnoge mašine koje obavljaju rad pluća ili srca su prilično izložene jer imaju svoje IP adrese s kojima je moguće izaći na Internet. Da bi se mašina preuzela ili čak isključila, potrebno je tehničko znanje – ali daleko od toga da je nemoguće.

Počinilac, gotovo svako…

Iako proizvođači ističu da njihovi uređaji ne bi trebalo da budu povezani na Internet, jedva da ima klinike u Nemačkoj koja se pridržava ovih uputstava. Čak je i nemački konglomerat Siemens nedavno morao da isporučuje softverske ispravke za svoje kompjuterske tomografe. Američka bezbednosna agencija je utvrdila da će čak i “napadač s malim poznavanjem informatičkih veština” moći da iskoristi ranjivosti sistema i otvoren pristup uređajima.

Sprečavanje napada teško da je izvodljivo. Na kraju krajeva, svi potencijalni počinioci dolaze pod lupu istrage: od problematičnih klinaca i kriminalnih ili ekstremističkih organizacija, do stranih obaveštajnih službi. U ogromnoj većini slučajeva, nakon izvršenog napada nije moguće pratiti njihov trag i poreklo, zbog čega pravi počinioci i njihovi motivi često ostaju pod velom tajne, kaže se u analizi nemačkih državnih organa.

Olakšavajuća okolnost može biti činjenica da su internet terorizam i masovni sajber napadi preskupe igrarije.

Teroristički napadi kroz internet kanale i magistrale mogući su već dugo vremena – ali su skupi i postaju sve skuplji, kažu stručnjaci. Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova trenutno nema konkretna saznanja da li terorističke organizacije poseduju tehnička znanja za ovakav oblik napada. Napadi “islamske države” (IS) u Nemačkoj dosad je karakterisala velika jednostavnost u postupanju pojedinaca koji su regrutovani: počinioci bi naprosto nabavili oružje ili bi, čak, upotrebljavali svakodnevne predmete (nož, sečiva) kako bi usmrtili ili povredili.

Navodni “sajber-kalifat” pod okriljem “Islamske države”, koji je izazvao uzbuđenje u 2015. godini napadima na francusku televizijsku stanicu TV5 Monde i Centralnu komandu američkih oružanih snaga, verovatnije će biti ruski pronalazak. Prema nemačkim bezbednosnim organima, iračko-sirijska teroristička grupa nije u mogućnosti izvršiti kompleksne špijunske operacije ili sabotaže u globaloj računarskoj Mreži. Postoje brojne indikacije da su napadi koji se pripisuju “sajber kalifatu” zapravo sprovedeni pod lažnom zastavom i identitetom, te da iza njih stoje hakeri pod kontrolom Kremlja, kažu izvori iz bezbednosnih struktura. Ova sporna činjenica, međutim, teško da može olakšati ranjivost državne i privatne infrastrukture, čiji je uzrok umreženost i povezanost na Internet.

Jörg Diehl , Nicolai Kwasniewski, Fabian Reinbold (Der Spiegel)

Amerika, puna siromašnih koji dobro zarađuju

Foto: Pinterest

Foto: Pinterest

Da li zarađujete pristojno i imate visoka primanja, ali živite od plate do plate? Ako je tako, onda ste deo rastućeg segmenta američkog stanovništva: bogatih po prihodima ali, gledano po finansijskoj imovini, jako siromašnih.

Po navici i nekoj inerciji, težimo da prazan saldo u bankama povezujemo s onima koji imaju najniža primanja, s onima koji su veoma blizu minimalne prihodne lestvice. Ali, mnogi pripadnici američke više srednje klase nemaju gotovo nikakvu ušteđevinu namenjenu hitnim potrebama, i žalosno su nespremni za penzionisanje. Godinama pokušavajući da se oporave od krize, oni se i dalje bore da izađu na kraj sa sopstvenom situacijom, ostavljajući celokupnu američku privredu ranjivom.

Srednji prihod po domaćinstu u Americi iznosi oko 55.000 dolara. Smatra se da vam ide relativno dobro ukoliko zarađujete više, naročito u oblastima u kojima su troškovi života niski a nekretnine jeftine. To je ono što oni zarađuju, ali – šta je to što stvarno imaju, šta poseduju? Donja slika prikazuje finansijsku imovinu koja se nalazi u višem srednjem sloju (prihodi domaćinstava od $50,000 do $75,000 i od $75,000 do $100,000) starosne dobi od 40 do 55 godina. Finansijska sredstva predstavljaju svu onu imovinu koju domaćinstvo poseduje a da nije kuća, auto ili biznis, što znači da obuhvata i penziona sredstva.

Finansijska imovina (deonice, privatni kapital, investicioni proizvodi, fjučeri, ulaganja, penziona štednja, itd) prema visini primanja (od $50k-$75k, i od $75k-$100k):

Čak i onaj ko ima relativno visoke prihode, a koji radi već dugi niz godina, obično ima samo 70.000 dolara u finansijskim sredstvima, što nije ni godišnja zarada. A to je samo prosek – oko 25% starijih od 40 do 55 godina starosti iz srednje klase ima manje od 17.500 dolara u finansijskim sredstvima. Možda bi vas malo utešilo kada da biste čuli da ovo nije ništa novo. Finansijska sredstva su se razvijala devedesetih godina prošlog veka i gotovo da su se oporavila od finansijske krize iz 2008. Ali, jedan je razlog zbog kojeg je povećan bilans sredstava – a on leži u povećanoj popularnosti planova 401 k (401 k je plan za štednju penzionera pod pokroviteljstvom poslodavca. Omogućava radnicima da uštede i ulažu deo novca sa svog platnog računa pre nego što se oduzmu porezi). Porezi se ne plaćaju sve dok novac ne bude povučen sa računa). Osamdesetih godina prošlog veka kompanije su čuvale svoje zaposlene kroz penzije sa definisanim beneficijama, a sada američki građani to moraju da obezbeđuju sami sebi – u se i u svoje kljuse.

Donja slika ilustruje finansijsku imovinu bez penzionih računa. Izgleda da gornja srednja klasa ima manje sredstava nego ikad.

Imovina finansijskih sredstava (bez računa penzija) po prihodima:

Naravno, verovatno da je 401 (k) štednja zauzela mesto drugih oblika štednje. To znači da, nakon stavljanja novca na penzioni račun, Amerikanci nemaju mnogo toga što im ostaje u džepu da bi uštedeli na druge načine, ili pak ne osećaju potrebu za tim. To bi, međutim, takođe moglo dovesti i do toga da se ljudi oslanjaju na te račune ukoliko postane nužno i hitno, a nemaju drugog izbora i rešenja, što je loša strategija, jer su računi za penzionisanje manje likvidni i povlače za sobom kazne za rano tj prevremeno povlačenje. Činjenica da prosečno domaćinstvo iz srednje klase ima samo 12.200 dolara u ne-penzionom finansijskom posedu je uznemirujuće. Još gore, u toj grupi, oko 25% populacije sa većom zaradom je u 2013. godini  imalo samo 3.200 dolara ne-penzionog finansijskog poseda. Stoga, nije ni čudo što jedna četvrtina svih američkih domaćinstava ne bi imalo odakle da izvuče ni 2,000 dolara ukoliko bi se suočili sa hitnim slučajem – dakle, nisu u pitanju samo oni sa najnižim primanjima već je to slučaj i sa onima koji pripadaju srednjoj klasi.

Finansijska slika postaje još mračnija kada se utvrdi i kolika si dugovanja koja ima gornja srednja klasa. U nastavku je odnos leveridža (koeficijent tj. odnos između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala – koeficijent duga i aktive – slično onome kako ljudi procenjuju zdravlje banaka), koji predstavlja koliki je nečiji dug u odnosu na imovinu koju poseduje.

Koeficijent duga i aktive (leverage) prema prihodima domaćinstva:

Većina duga se odnosi na stanovanje, a sve više i na studentske kredite. Što se tiče imovine, većina bogatstva ostaje vezana za nekretnine. Kako je pokazala stambena kriza tj kriza u sektoru stambene izgradnje, to je rizična varijanta da biste je „odigrali“, ukoliko nemate puno sredstava na tekućoj štednji. Jer, u slučaju da izgubite posao, nema nikakvog amortizera koji bi vas osigurao, kako biste i dalje mogli da plaćate hipoteku.

Popularna ekonomska uzrečica kaže da se „američka ekonomija oslanja na trošenje potrošača kako bi se održala snažnom“. Ovakvo razmišljanje opravdava visok nivo duga domaćinstva kao kompromis za ekonomiju koja doživljava brz uspon. Ovo je, međutim, pogrešno. Trošenje potrošača nije ono što jednu ekonomiju čini zdravom već su to svi oni koji grade i stvaraju stvari/usluge. Da bi te aktivnosti imale potporu i podršku, trošenje potrošača mora biti stabilno i predvidivo.

Ilustracija: Pinterest

Ilustracija: Pinterest

Problem nedostatka štednje je u tome što – kada nešto krene naopako, ili ako se penzionišete – iznenada morate da se „smanjite“. A ako se to dogodi, onda postaje bolno ne samo za pojedinačna domaćinstva već i po ekonomiju uopšte.

Uz to, u američkom poretku stvari, nije tačno da su ranjivi samo oni koji imaju najniža primanja. Veoma je ranjiva i američka srednja klasa, pa čak i onaj viši sloj „srednjaka“.

(Pojam leveridž označava koeficijent tj odnos između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala – koeficijent duga i aktive. Ako preduzeće ostvaruje veći profit plasmanom uzajmljenih sredstava u svoje poslovanje od plaćanja kamata na njih, onda će akcionarima biti isplaćena veća dobit nego da su uzajmljena sredstva ostala neiskorišćena. To znači da ako je kamata na sopstvena sredstva viša od kamate na uzajmljena sredstva onda je leveridž pozitivan. U ovom konkretnom slučaju, leveridž se odnosi na pojedince, i odnosa njihovog duga prema aktivi)

Allison Schrager, Atlantic (qz.com)

America is full of high-earning poor people

Kinezi će graditi toplodalekovod Obrenovac-Novi Beograd

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali potpisao je u Budimpešti, na Samitu Kine i zemalja centralne i istočne Evrope, sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja, kao i ugovor o projektu izgradnje toplodalekovoda Obrenovac-Novi Beograd, saopšteno je iz gradske uprave a prenosi portal RTS-a.

Mali je ukazao da je reč o istorijskim ugovorima za grad Beograd, s obzirom da se na te projekte čeka decenijama unazad, te da su pored Vinče bili postavljeni kao ključni u oblasti ekologije i komunalne infrastrukture.

On je podsetio da je za Vinču potpisan ugovor sa japansko-francuskim konzorcijumom “Suez – Itoču”, te da će u drugoj polovini sledeće godine krenuti da se gradi postrojenje za preradu komunalnog otpada.

“Kada je reč o otpadnim vodama, one u potpunosti idu u Savu i Dunav, što je potpuno neprihvatljivo. Zahvaljujući ovom ugovoru, njena izgradnja će početi u drugoj polovini sledeće godine”, rekao je on, navodeći da ugovor podrazumeva i završetak izgradnje interceptora, o kome se govori još od 1980. godine.

Kako kaže, njegov značaj je u podizanju nivoa komunalnog standarda grada i higijensko-sanitarnih uslova grada, a ukupna vrednost projekta je 260 miliona evra.

Govoreći o ugovoru koji se odnosi na izgradnju toplodalekovoda, Mali je rekao da će ovaj projekat doneti velike uštede “Beogradskim elektranama”.

“Zahvaljujući ovom projektu, mi ćemo toplu vodu koju proizvodi TENT u Obrenovcu koristiti za grejanje građana u Beogradu. Na taj način ćemo godišnje uštedeti 40 miliona evra, a projekat se isplati u roku od pet godina”, objasnio je Mali.

Prema njegovim rečima, na taj način ne samo da se smanjuje “zavisnost” grada i republike od nabavke gasa već se i domaćinstvima u Beogradu daje mogućnost da se stabilno i kontinuirano greju energijom koja dolazi iz TENT-a.

“I na ovom projektu očekujemo početak radova u drugoj polovini 2018. godine. Vrednost projekta je 190 miliona evra”, istakao je Mali i dodao da ova dva projekta ukupno vrede 450 miliona evra.

Gradonačelnik je zaključio da su ovo radovi koje Beograđani “ne vide”, ali su ključni za kvalitet njihovih života, navodeći da će na taj način komunalna infrastruktura u gradu biti kao u svim metropolama.

Ugovor za toplodalekovod Mali je potpisao sa predstavnikom kompanije “Power construction corporation of China” Jangom Fanom, dok je Sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja potpisao sa Kineskom inženjerskom mašinskom korporacijom.

Kinezi će graditi toplodalekovod Obrenovac-Novi Beograd

Toplovod će biti dug 26 kilometara, a ugovor je vredan 190 miliona evra.

Ugovor je u ime Beogradskih elektrana potpisao direktor Goran Aleksić i u ime kineske kompanije Jang Fan, a prisustvovali su premijerka Srbije Ana Brnabić i ministar energetike Aleksandar Antić.

Korišćenjem tople vode iz TENT-a za grejanje Novog Beograda godišnje će se uštedeti 43 miliona evra na uvozu gasa koji koriste Beogradske toplane.

Toplovod je počeo da se gradi 1995. godine, a 1997. je izgradnja zaustavljena. Cevi su izvađene, a kanali zatrpani i 2002. godine od tog projekta se bilo odustalo.

Mali je rekao da je to važan projekat za Beograđane, pošto će toplodalekovodom biti povezan TENT u Obrenovcu sa Beogradskim elektranama.

“To je ostvarenje višedecenijskog sna da se toplom vodom iz Obrenovca greju domaćinstva u Beogradu i da ne zavisimo od uvoznog gasa. To je veliki projekat vredan skoro 200 miliona evra”, rekao je on.

Mali je, takođe, potpisao sa kineskim partnerima Sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja.

Sporazum je potpisan sa Kineskom inženjerskom mašinskom korporacijom. Sporazum je potpisao zastupnik korporacije Li Ksukjang.

“Drugi projekat, završetak primarne kanalizacije i izgradnja fabrike za preradu otpadnih voda u Velikom Selu, koji je vredan oko 250 miliona evra”, naveo je Mali.

Ta dva projekta, zajedno sa već potpisanim projektom o sređivanju deponije Vinča od 300 miliona evra, koji će raditi francusko- japanskim konzorcijumom, vrede oko 750 miliona evra, naglasio je Mali.

Istakao je da će Beograd po pitanju komunalne infrastrukture i ekologije biti rame uz rame sa svim ostalim velikim metropolama koje su te velike sisteme napravili odavno.

Predviđeno je da realizacija sva tri projekta počne krajem naredne godine.

Mali je naveo da je cilj da svako domaćinstvo u gradu ima priključak na kanalizaciju i da podsetio da je dat rok od 10 godina da se to sprovede.

Kaže da Beograd ima na stotine malih izliva kanalizacije u Savu i Dunav po čemu smo trenutno možda i jedini grad u Evropi koji to radi i u savu i uduvav kanalizacionih, i beograd je možda jedini u Evropi koji svoju kalizaciju izliva u te reke.

On je zahvalio Vladi Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću na podršci za te projekte.

Ministar rudarstva i energetike i nacionalni koordinator za Mehnizam saradnje “16+1” Aleksandar Antić rekao je Tanjugu da bi izgradnja toplodalekovoda, koji je važan projekat za ukupnu energetsku stabilnost naše zemlje, mogla da bude završena do 2020. godine.

“Reč je o projektu koji povećava eneretsku bezbednost naše zemlje, jer substituiše upotrebu uvoznog gasa energijom koju sami proizvodimo.

Kaže da je to projekat o kojem se priča već više od 20 godina i da je to jedan najboljih energetskih projekata u našoj zemlji.

Antić ističe da će povraćaj investicije biti za oko sedam godina, da će projekat obuhvatiti priključno postrojenje u TENT-u, toplovod dug 26 kilometara sa priljičnim postrojenjima na Beogradske elektrane i pratećim sistemom da se očuva toplota.

“Taj projekat će promeniti naš energetski šitem,substituše nekoliko stotina miliona metara kubnih uvoznog gasa ili 43 miliona evra godišnje je uštede koja će Beogradskim elektranama obezbediti da same vrate čitav kredit”, kaže on.

Kaže da će početak izgradnje biti definisan ugovorom i da će se to znati kada budu završeni pregovori oko finansijskog zajma sa “Eksim bankom” Kine.

“Očekivano je da u narednih godinu dana, od trenutka kada se zakljiči sporazum o finasiranju, rok za izvođenje radova bude 24 meseca. Očekujem da 2020. a po svim parametrima projekat bude zaključen”, rekao je Antić Tanjugu.

 

RTS.rs

Čudno, šareno, a neki je i jedu: američka „TV večera“

Šta je “televizijska večera” i kako je ona nastala?

00

21

16Moglo bi se reći da se iz američkog praznovanja (pre nekoliko dana okončanog) Dana zahvalnosti izrodio legendarni fenomen u svetu instant-hrane; simbol američkih gotovih obroka, takozvana „TV večera“ (TV dinner), koju je uz svesrdni osmeh i podsmeh „opevao“ i Džim Džarmuš (Jim Jarmusch) u ne manje legendarnom filmu Down by Law (ovih dana navršilo se 30 godina otkako je snimljen). Kako je stvorena još jedna čudesna instantzabava za želudac u američkoj naciji, nomadskoj, pionirskoj i nikada dovoljno udubljenoj u ono što konzumira?

02

03

06

07

04Izvršni direktor kompanije Swanson TV dinners, Geri Tomas (Gerry Thomas) je dobio ideju za gotove, kupovne instant-obroke u plitkim, četvrtastim aluminijumskim kutijama s pregradama. Ovaj poslovni potez usledio je nakon što je uočeno da je kompanija imala velike viškove smrznutih ćuraka usled loše prodaje uoči Dana zahvalnosti. Tako je 1952. Svonson predstavio svoju prvu „TV večeru“ koja se sastojala od ćurke, preliva za kukuruzni hleb (nalik našoj veličanstvenoj proji), smrznutog graška i jama (slatkog krompira). Sve je bilo upakovano u plitku monoblok posudu od aluminijuma: ulegnuća nastala istiskivanjem ove jednodelne posude tradicionalno su već bila korišćena za avionsku hranu, odakle je Svonson preuzeo inovaciju. Sa više od polovine američkih domaćinstava koja su dobila i prve televizore u periodu od 1950. do 1956. godine, Svonson je godišnje prodavao 13 miliona svojih prigodnih TV večera.

Print08Za ovaj zabavan uvid u to kako su reklamirane, kako su izgledale i od čega su se sastojale prve TV večere, evo i nekih fakata. Prvo bi, u procesu nastanka, voće i povrće bilo postavljeno na pokretnu traku na kojoj se ispira, da bi zatim prošlo kroz proces blanširanja tj. barenja, tokom kojeg se stavi u zatvoren sud i u njemu se kuva 3 minuta, uništavajući sve one enzime u hrani koji bi imali negativnog efekta po aromu, boju ili hemijske promene u hrani.

Potom, dolazi trenutak kada na drugoj pokretnoj traci TV večera biva kriogenski zamrznuta tečnim azotom. Raspršeni tečni azot „kuva“ jer dolazi u dodir sa svežom hranom, da bi se trenutno zamrzla kako bi zadržala svoj prirodni kvalitet. U teoriji, ukoliko se pakovanje “televizijske večere” pravilno čuva, mali kristali leda formirani unutar hrane mogu (barem po rečima proizvođača) da je sačuvaju neograničen vremenski rok…

14

10

Inače, treba reći da je podgrevanje TV večere u mikrotalasnoj pećnici relativno novog datuma; pedesetih godina nije postojala mikrotalasna rerna a ni plastika koja se u dotičnoj neće istopiti; alu-posude postojale su sve do početka 80-tih, kada su, konačno, 1986. plastične uvedene kao standard. Iako “televizijska večera” sadrži trans-masti, ona nije toliko nezdrava kao što ju je urbani mit predstavio. Kombinaciju koju treba upakovati nije nimalo lako smisliti: da bi se idealno podgrejala pečena ćuretina u pakovanju TV večere potrebno je cca 3min, ali je smrznutom krompiru potrebno pet. Od tri do pet, to jest ona dva kritična minuta “viška”, i ćuretina će se već dobrano isušiti.

11

15

13

Kompanije koje se danas bave proizvodnjom smrznutih instant-obroka trude se da radikalno izmene imidž ove vrste hrane, reklamirajući svoje “uveliko poboljšane verzije” obroka kao zdrave. Ovo je, ko bi rekao – istina. Obroke koje su izmislili Svonson i Staufers (Stouffer’s) više nemaju primat na tržištu: u modi su Kashi i Lyfe Kitchen18

20

Evo kako je 1955. izgledala reklama za TV večeru kompanije Swanson:

Messy Nessy Chick

A Brief Compendium of the American TV Dinner

 

Negativne kamatne stope: svetogrđe koje skupo košta

Sledi intervju sa Dr. Đorđem Đukićem, profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu i vodećim srpskim stručnjakom za monetarna pitanja. Intervju je dao za makedonski magazin “Ekonomija & Biznis”

“Negativne kamatne stope su svetogrđe koje će nas skupo koštati”

Odluke građana da masovno povlače novac sa bankarskih računa i stavljaju u sefove, guraju u nekretnine i zemljište, i kompanija da sede na kešu ili otkupljuju svoje akcije i zatvaraju se u uslovima konfliktnih odnosa centralnih banaka, sekularne stagnacije, velikog raslojavanja stanovništva i rapidnog propadanja srednje klase, na dugi rok „izvlače tepih“ ispod očekivanja o većem privrednom rastu kaže profesor Đorđe Đukić, vodeći srpski stručnjak za monetarna pitanja.

Nakon svetske finansijske krize koja faktički i dalje traje, arhitektura finansijskog sistema se toliko izmenila da je sve ono što se smatra klasičnim klišeima poput blagotvornog dejstva opadajućih kamatnih stopa na rast realnog BDP-a na srednji rok, sada relativizovano i mora se tragati za novim rešenjima, kaže dr Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Šta to praktično znači, pitamo našeg sagovornika.

To znači da je koncept ciljane inflacije koji se primenjuje čitave tri decenije potpuno uzdrman, zahvaljujući paradoksima koji je izrodila kriza. Preciznije rečeno, monetarna politika se pokazala neefikasnom uprkos niza godina kvantitativnih olakšica koje su poprimile najrazličitije modalitete, a koji se nekada nisu smeli ni pominjati na stručnim a još manje na naučnim skupovima. Tu između ostalog mislim na otkup od strane centralnih banaka ne samo državnih nego i korporativnih obveznica na tržištu, što je ranije bilo nezamislivo i kosilo se sa temeljnim principima vođenja efikasne monetarne politike. Pritom, ni danas se ne nazire kraj upumpavanja novca, ovog puta od strane Evropske centralne banke, jer FED, nakon što je američka privreda, barem naoko, izašla iz problema koje je imala, najavljuje povećanje referentne kamatne stope, ovog puta za kraj 2016.

11

ECB je pak dotakla dno kada su u pitanju kvantitativne olakšice štampajući prosečno mesečno dodatnih 80 mlrd evra, ali tržište ne reaguje. Banke žele da pojačaju kreditnu aktivnost, ali ni korporacije niti stanovništvo ne žele da se zadužuju, dok  jedino to žele države, prezadužene članica evrozone, poput Grčke, Italije, itd. Korporacije ne reaguju jer ne vide izlazak na putanju ubrzanog privrednog rasta, obrnuto, gro njih ima očekivanja da će to faktički biti sekularna stagnacija, pri čemu to sekularno znači da one ne vide koja je to inicijalna kapisla koja bi značila novi talas inovacija, novi talas produktivnosti, i kreaciju novih proizvoda i rastuće tražnje. Stanovništvo se kreće u sasvim suprotnom smeru. Zbog starosne strukture Evrope štednja se povećava, a ako pogledamo istorijski nivo štednje u zemljama kao što su Nemačka, Švajcarska,  i druge u kojima su domaćinstva tradicionalno sklona štednji, vidimo da je kriza tu sklonost povećala. U takvom kontekstu, koncept ciljane inflacije nema validnu argumentaciju da opstane jer je ostvarena stopa inflacije već godinama ispod ciljane, kod većine zemalja, a evrozona pati od hronične deflacije. Osim toga  „prirodna realna kamatna stopa“ je pala na nivo od svega 1%.

14

Čime zameniti tu alatku kamatnih stopa i režima targetirane inflacije?  

Centralne banke više ne uživaju autonomiju kakvu su uživale niti će je uživati, jer su one same sebi oduzele prostor i kaznile sebe takvim besomučnim štampanjem novca. Bilansi centralnih banaka poput FED-a, poput Centralne banke Engleske su u BDP dostigle preko 22%. U Japanu je to i preko 45 %, šo samo govori o tome kako se došlo do apsurdnog stanja: ekspanzivna monetarna politika koja je trebalo da posluži za kupovinu vremena, nije iskorišćeno od strane političkih struktura i nosilaca ekonomske politike da se aktiviraju sasvim druge alatke koje bi bile u fukciji poželjne dugoročne stope ekonomskog rasta.

Svedoci smo testiranja različitih mikseva monetarne, fiskalne i drugih politika i njihove (ne)mogućnosti da produkuju abijent u kojem bi stopa privrednog rasta krenula uzlaznom putanjom – ne vraćanjem na istorijske stope jer je vrlo malo verovatno, već zavisno od regije – jedna priča je SAD, druga je Evropa, treća Japan a četvrto zemlje sa tržištima u usponu – vrate na nešto više nivoe od onih kriznih. Za SAD to znači da izađe na stopu rasta od preko 2%, dok je malo verovatno da će Evropa, koja je pod teretom prošlih strukturnih poremećaja koje nije rešavala ni pre krize, brzo izaći na tu putanju, iz napred navedenih razloga – korporacije ne žele da se zadužuju uprkos kamatnim stopama koje prevazilaze svačiju imaginaciju uključujući i tu, do pre samo koju godinu nezamisliv, negativni Euribor. Stanovništvo kaže, ne, ne, ne, korporacije takođe.

12

Stavovi ekonomista u vezi sa efektom negativnih kamatnih stopa drastično se razlikuju. Neki smatraju da je to korisna politika, neki upozoravaju na dugoročne štetne posledice dovođenja u pitanje alfe i omege stabilnog privrednog rasta – visoke domicilne štednje?

Iz jedne negativne turbulencije produkuje se naredna rastuća negativnost – kažnjavaju se štediše, to se smatra tzv. normalnim ponašanjem, a ekonomska nauka kaže da nema dugoročnih investicija bez dugoročne stabilne funkcije štednje što znači da će neka naredna generacija platiti visoku cenu za ovu igranku političara koja nije viđena u monetarnoj istoriji – da se negativnim kamatnim stopama kažnjavaju štediše koje štednjom kupuju svoju buduću sigurnost.

To je, posebno za male otvorene ekonomije, ekonomski suicidno ponašanje, jer ako nema kvalitetne domaće štednje, postavlja se pitanje na čemu će se bazirati rast? Kakva je reakcija građana? Domaćinstva uglavnom racionalno reaguju, neki povlače novac u slamarice, dok drugi, što je zapravo ekonomski suicidno – idu u kupovinu nekretnina ili zemljišta misleći da će time sačuvati realnu kupovnu moć štednje. U stvari, stvoriće se samo novi balon koji će jednog trenutka, kada eksplodira, mnoge koji se oslanjaju na intuiciju bez znanja, zateći na način na koji se to već dogodilo u Španiji. Svi kreatori ekonomske politike biće surovo kažnjeni zbog toga što nisu vodili računa da štedišama koje su godinama štedele,  ponude bolje rešenje.

18Ima li ga?

Svi ekonomisti od SAD na dalje, konstatovali su da je inicijalna kapisla rast ulaganje u infrastrukturu: obnovu puteva, hidro i termoelektrana, ali nema pomaka. Zašto? Zato što je javni sektor udario u plafon što se tiče zaduženosti. Svi pokazatelji kažu da je, prema istorijskim standardima, reč o ekstremnim nivoima duga i onda se postavlja pitanje, a ko će da investira? Može se investirati samo na bazi čvrste saradnje privatnog i državnog sektora pod uslovom da privatni želi da uđe u taj aražman. Zašto, pod uslovom? Zato što se privatni sektor dvostruko kažnjava, jedno je već pomenuti primer štediša, a drugo je da država pomenutom monetarnom politikom stvara iluziju da će se izaći iz krize bez velikih fundamentalnih istraživanja koja tek dugoročno daju rezultate, kroz primenjena istraživanja i kreacijom proizvoda sa niskom cenom koštanja.

Kreatori ovih javnih politika su smatrali da će niskim kamatnim stopama naterati stanovništvo da razmišlja o bavljenju preduzetništvom jer se novac u slamarici samo topi. Zašto to taktika nije dala rezultate?

U razvijenim zemljama mala i srednja preduzeća od Nemačke pa na dalje ne žele da se zadužuju. Onima koji su zakačeni za velike korporacije  jasno da te potencijalne tražnje u bližoj budućnosti neće biti i da nije vreme za investiranje u novu opremu, tehnologiju i nova znanja. U strahu od geopolitičkih lomova ona teže da se začaure i odlože odluke za bolja vremena kada i ako dođu.

Što se tiče Balkana, iluzionistička je tvrdnja koju čujemo na našim prostorima da banke (uglavnom sa stranim kapitalom), nudeći povoljne kredite mogu podstaći privrednu aktivnost. To su zapravo zamenjene teze: tvrdim vam na bazi empiriskih istraživanja da će banke to činiti kada stopa ekonomskog rasta krene da ide uzlaznom linijom, a to je za ovaj naš region, po stopi od bar 4 do 5 odsto… jer tek u takvim uslovima, kako to kaže bankarska logika, imate dovoljno široku bazu klijenata koji su ne samo kreditno sposobni nego se vidi da imaju perspektivu  u pogledu tražnje za refinansiranjem i finansiranjem novih poslova. Inicijalna kapisla ne može nastupiti iz finansijske sfere već obrnuto, ona mora doći od strane države i njene rezolutne odluke da garantuje finansijsku disciplinu.

Ako se sada vratimo na globalnu sceni pitanje štednje, imamo relativno široko rasprostranjeni fenomen da velike kompanije sede na velikim količinama keša i takođe sa tim novcem ne rade ništa.

Mnogi od tih investitora tragajući za prinosnom moći idu ka hartijama od vrednosti koje se emituju u zemljama sa tržištima u usponu od strane solidnih kompanija. Gde je u tome uslovno interes našeg regiona? Kod nas je situacija od zemlje do zemlje vrlo različita, ali na nesreću, zajednički delimo tu lošu sudbinu da će interes ovih kompanija koje imaju te viškove likvidnosti, za naš prostor biti vrlo mali, izuzev na bazi bilateralnih aranžmana. Ovo zbog visokog rizika pripisanog našim zemaljama jer smo još uvek trusno područje na kome se ukrštaju najrazličitiji interesi velikih svetskih sila.

Ima li smisla u ovoj eri negativnih kamatnih stopa uopšte raspravljati o inflaciji koja je u malim dozama smatrana poželjnom za podsticanje privrednog rasta?

Vratimo se ovde opet na FED koji je najavio još krajem prošle godine podizanje kamatnih stopa, ali je i dalje suzdržan, jer po prvi put u istoriji ne razmišlja samo o domaćoj ekonomiji nego i o globalnim posledicama takve odluke. FED je podeljen, neki članovi Odbora guvernera kažu: „sada, mora, treba“ jer su na dugi rok inflatorna žarišta nedvosmislena i biće utoliko veća ukoliko faktori kao što su inovacije, rast produktivnosti zataje. S druge strane imate obrnuti rezon, gde se gleda na okruženje i evrozonu koja i dalje štampa novac. Dokle ide ta divergencija? Guverner ECB Mario Draghi kaže da će biti učinjeno sve što je još potrebno, a pritom treba da imamo u vidu da je u poslednjem kvartalu stopa ekonomskog rasta u EU opet pala. Imate Japan koji besomučno upumpava novac i tamo nema željenih efekata; imate Englesku posle Brexita koja ima dobre fundamentalne faktore u odnosu na okruženje ali ne zna se kakve će biti reperkusije izlaska iz EU. Sve u svemu, inicijalna kapisla će krenuti od FED-a kad tržište bude zaista progutalo informaciju da će oni zaista krenuti sa povećanjem referentne stope i onda ćete kao posledicu imati strahovite oscilacije kursa dolar versus evro i dolar versus jen. Najveći problem za zemlje u našem okruženju biće za one koje su se zadužile na dugi rok u dolarskom iznosu, kako za države tako i kompanije i građane. Tu se ponovo vraćamo na teren štednje. S obzirom da evro dominira u regionu, ceh će platiti štediše kroz intervalutarne promene. Zavisno od režima kursa koje primenjuju to će za zemlje u regionu značiti iscrpljivanje deviznih rezervi silnim intervencijama koje će zbog tih šokova morati da uslede, i ona monetarna vlast koja bude imala najviše hrabrosti prva će se okrenuti, ako već nije, slobodno plivajućem kursu svoje valute. Upravo je kriza potvrdila da je to apsolutno najbolji režim deviznog kursa koji štiti od svih mogućih udara. Zašto? Zato što svim akterima daje jasan signal o zbivanjima na tržištu i dovodi ih u ravnotežu – da troše koliko im guber dozvoljava i što je najvažnije, štiti postojeće i podstiče nove izvoznike koji su jedini viđeni motor privrednog rasta.

Illustration of money tree

Mnogi će, ako do toga zaista dođe platiti visoku cenu?

Oni koji su ulagali u nekretnine i zemljište će biti izloženi enormnom riziku. U malim otvorenim ekonomijama, ceh će biti najveći. Srednja klasa koja već nestaje i koja je imala štednju do oko 50 000 evra, dodatno će izgubiti sigurnost. Ni u državi ni kod stanovništva neće biti dovoljno novca za školovanje visokoobrazovnog kadra koji može da zadovolji standarde Evrope. To je ta cena koja će se platiti jer država nije vodila računa o mogućim reperkusijama, nije imala sluha za diskusiju sa akademskom zajednicom i za traženje alternativnih rešenja pred talasom koji dolazi.

Kineski grad koji je shvatio budućnost

Kineski predsednik Si Đinping nedavno je izrazio svoju želju da do 2020. Kina bude prepoznata i kao jedna od najinovativnijih zemalja kao i da do sredine ovog veka zauzme čelnu poziciju u svetu inovacija. Ako sve bude išlo po dosadašnjoj praksi i kako je zacrtano, to najverovatnije znači da će se mnogo više novca ulagati u rizične startup firme i možda prebrzo osmišljene visokotehnološke planove. Međutim, postoji ideja za iznalaženje boljeg modela, a ta im je ideja takoreći pod prozorom: nju već pretače u realnost južni grad u usponu, po imenu Šenžen (Shenzhen).

01

Nanšan (Nanshan) je oblast Šenžena koja je centar velikog visokotehnološkog industrijskog parka, i trenutno je najbogatije mesto u Kini, sa većim BDP-om po glavi stanovnika nego što ga ima čak i kapitalistički ustrojeni Hong Kong, koji je odmah preko oblasne granice. I zaista, brz uspeh Šenžena mogao bi biti još značajniji nego što je to bio slučaj u prošlosti: Nekada samo malo više od ribarskog sela, 1979. godine kada je Deng Sjaoping (Deng Xiaoping) odlučio da tamo pokrene kineske reforme osnivajući posebnu ekonomsku zonu. Šenžen je do danas narastao u megalopolis sa više od 11 miliona žitelja čiji je BDP pet puta veći od onog kojeg napravi Makao. Sa prosekom od $727 po kvadratnoj stopi, cene nekretnina su veće nego bilo gde u Sjedinjenim Državama; grad će uskoro biti dom četvrtom po veličini oblakoderu na svetu. Stoga ima malo mesta za čuđenje što je još 1992. godine Deng, došavši u taj grad kako bi zatražio podršku svom reformskom programu, podsetio lokalno stanovništvo na vrline preduzetništva i privatnih poslovnih inicijativa.

Danas oko 8.000 tehnoloških kompanija ima svoje prodajno mesto u Šenženu, uključujući i Internet giganta Tencent i telekomunikacionu kompaniju Huawei Technologies, kao i najveće svetske proizvođače dronova; tri triliona dolara novčane razmene koju Šenžen ima dobar je start za dalju posvećenost podršci tehnološkim startup preduzećima visokog rasta. Beijing Genomics International, firma s javno-privatnim partnerstvom, omogućava brzu manipulaciju “DNA digitalnom datom” odnosno procesiranje DNK podataka , koji su na internetu već raspoloživi za preuzimanje (download)  bilo gde u svetu preko Amazon Cloud usluga. Kompanija za proizvodnju rasvete LEDS Film već proizvodi u svetu najmanju i “najpametniju” studijsku i  šou-rasvetu.

Naravno, nije svaki grad u Kini mogao da postane “Kineska Silikonska dolina”. A Šenžen je imao posebno dobru osnovu na kojoj je ponikao, s obzirom da je okružen ušćem Šuđjanga (Zhu Jiang), “Biserne reke” koja je dom hiljadama okretnih proizvođača i gde je okupljena većina najvećih svetskih fabrika za proizvodnju potrošačke elektronike. Ipak, sam grad je već odavno stekao neke ključne osnove za vrhunsko globalno poslovanje.

Prvo i najvažnije, Šenžen je istinsko stecište najzanimljivijih i najboljih svetskih preduzetnika. U daleko većoj meri nego što je to slučaj u drugim kineskim mega-gradovima, Šenžen je olakšao procedure za radnikemigrante da postanu punopravni građani: Svako ko kupuje stan ima pravo na punopravan boravišni status kao i “starosedeoci”. Oni koji su ambiciozni i spremni da rizikuju hrle iz čitave Kine u ovaj grad kako bi stvorili svoje parče bogatstva, a Šenžen ih, neopterećen istorijskim bagažom i tradicijom, oberučke prima u svoje okrilje.

02

Kinesko turbulentno tržište

Za razliku od Šenžena, Peking ostaje zabran za primerke stranačkih elita, dok je, recimo, Šangaj poznat po tome da autsajderima zabranjuje ulazak. U oba grada, sukobi unutar birokratskih struktura i otpor srednje klase i dalje ometaju napore kako bi se liberalizovao “hukou” sistem registracije domaćinstva. Ovo sprečava niskokvalifikovane potencijalne useljenike da rade na crno u oblastima kao što je obrazovanje, ograničavajući protok radne snage tako da na najefikasniji način može da doprinese razvoju ovdašnjih kompanija. Ukoliko kineski gradovi žele da razviju ambicioznu, vrednu i preduzetničku radnu snagu, Kinezi moraju da poboljšaju prijem nove radne snage – moraju da pruže bolju “dobrodošlicu” novajlijama koji poseduju te pozitivne poslovne osobine.

Drugo, Šenžen je stvorio najpristupačnije poslovno okruženje u Kini. U njemu je relativno lako osnovati kompaniju kao i prenositi novčana sredstava iz Kine u inostranstvo i obratno. Svetska banka velikodušno procenjuje da je potrebno više od 31 dana i 11 različitih procedura za pokretanje biznisa u Kini. Zvaničnici poslovne zone Kjenhai (Qianhai Enterprise zone) u Šenženu mogu se pohvaliti da stranci kod njih mogu registrovati svoju firmu za osam dana. Uspešne firme sa ulagačkim i privatnim kapitalom koje su naselile grad, dalji su podsticaj i inspiracija novim i novopridošlim osnivačima preduzeća da preuzmu poslovne rizike.

Imajući u vidu njen nedostatak prirodnih resursa, Šenžen se umesto rasipanja napora na sirovinske tj bazične industrije fokusirao na podsticanje građana da aktivno inoviraju: Zajedničkim snagama kineske vlade i lokalnih preduzeća, investicije u istraživanje i razvoj su prošle godine dostigle više od tri milijarde dolara, što je skoro šest procenata BDP-a, dok je kineski prosek 2,3 odsto. Čitav  grad je oblepljen posterima koji ističu poruku da se inovacije podstiču a neuspeh toleriše”. Gradski zvaničnici aktivno promovišu otvorenost i pristupačnost finansijskih tržišta, tako da je preduzetnicima maksimalno olakšano rukovođenje i manipulisanje finansijskim sredstvima.

Ono što je najvažnije, više od osluškivanja pulsa vladinih poslovnih instrukcija, jeste pitanje šta ovde i koliko kompanije treba da proizvode. Uspešan privatni sektor ovog grada takmiči se žestoko za razvoj novih proizvoda koji mogu da opstanu na ubistvenom svetskom tržištu. Drugde u Kini, još uvek vladaju državni nosioci funkcija – uprkos prezaduženosti za koju su i sami dobrim delom odgovorni, uprkos loših rezultata u stvaranju novih radnih mesta i ukupnoj neefikasnosti.

03

Konačno, nova preduzeća i startapovi, kako bi dalje napredovali, treba da imaju solidnu regulatornu strukturu koja dosledno primenjuje jasna pravila. Mnogi lokalni pravni stručnjaci imaju radnu dozvolu i za Šenžen a i Hong Kong, što olakšava prekogranične dogovore. Oblasna zona slobodne trgovine sada nudi pravne garancije kompanijama iz Hong Konga, koje strahuju od kapricioznosti kineskih sudova i regulatora.

Dengove reforme započete 1979. ukorenjene su u jednoj ideji, a to je stvaranje snažnijeg, preduzetnijeg pojedinca i unapređivanje preduzetništva, umesto da jača status kvo pod paskom države. Ukoliko Kina zaista želi da izgradi ekonomiju 21. veka – što je više nego nužno u jeku sve malobrojnije populacije i rasta cene radne snage – moraće da učini isto. Šenžen je dokaz da ova formula funkcioniše.

Bloomberg

Evropa, ponovo kao Rimsko carstvo

Čini se kao da je Evropska unija počela da se rastače. Zato se postavlja pitanje: ko njom treba da rukovodi kako bi ona bila spasena? Nemačka kancelarka Angela Merkel ima široku podršku, pa eto i konačnog odgovora na čuveno pitanje Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) upućenog članicama Zapadne alijanse: “Kada treba da pozovem Evropu, koji broj telefona da okrenem?” Međutim, ako taj broj telefona Evrope ima pozivni kod za Nemačku, Kisindžerov poziv bi danas preuzeo automat koji bi mu odgovorio: “Nein zu Allem” (“Nije ni za koga”).

Ovu frazu – “Nije ni za koga” – prvi je pomenuo Mario Draghi, predsednik Evropske centralne banke, koji ju je nedavno opisao kao “standardni nemački odgovor na sve ekonomske inicijative usmerene ka jačanju Evrope”. Klasičan slučaj je Merkelin veto na predlog premijera Italije Matea Rencija (Matteo Renzi) za program finansiranja izbeglica u Evropi, Severnoj Africi i Turskoj kroz emisije obveznica EU, efikasna i jeftina ideja koja je, takođe, uznapredovala zahvaljujući nekim od vodećih svetskih finansijera, a pre svih Džordža Sorosa (George Soros).

Merkelino očigledno pokazivanje nezainteresovanosti i odbijanje da čak i razmotri šire evropske interese – samo ukoliko oni ugrožavaju njen rejting na domaćem terenu – postala je stalna noćna mora za druge lidere Evropske Unije. Ovo odbijanje počiva ne samo na njenoj ekonomskoj i imigracionoj politici, već i na njenom maltretiranju Grčke, njenoj podršci subvencijama za ugalj, njenoj podršci nemačkim proizvođačima automobila u vezi sa CO2 emisijom dizel goriva, njenoj snishodljivosti prema Turskoj kada je u pitanju sloboda štampe u ovoj zemlji, njenom lošem stavu u odnosu na Sporazum iz Minska u vezi  sa Ukrajinom. Ukratko, Angela Merkel je učinila više štete Evropskoj Uniji nego bilo koji živi političar, uz stalno proklamovanje svoje strasti za “evropskim projektom.”

Ipak, gde se Evropska razočaranost  nemačkim vođstvom sada može preokrenuti u pozitivni trend? Očigledni kandidati neće ili nisu u stanju da preuzmu ulogu: Britanija je isključila samu sebe; Francuska je paralizovana do sledeće godine, za kada su zakazani predsednički izbori, a možda i nakon njih; a Španija čak ne može ni da formira vladu.

00

Tako je ostala samo još Italija, zemlja koja se – pošto je dominirala politikom i kulturom Evrope tokom najvećeg dela svoje istorije – sada tretira kao “periferna”. Ali, Italija nastavlja da igra svoju istorijsku ulogu izvora najboljih evropskih ideja i liderstva u politici, i, takođe, što najviše iznenađuje – u ekonomiji.

Najbolji primer za to je Mario Dragi, koji  je Evropsku centralnu banku (ECB) transformisao u najkreativniju, najdinamičniju i najpreduzetniju centralnu banku u svetu. Veoma zamašnim programom kvantitativnog popuštanja, koji je Mario Dragi progurao uprkos nemačkom protivljenju, spašen je evro – i pored zaobilaženja pravila zacrtanih Ugovorom iz Mastrihta kojim se zabranjuje monetizacija ili objedinjavanje nacionalnih dugova EU članica u jedan, evropski.

Prošlog meseca, Mario Draghi je postao prvi centralni bankar koji je ozbiljno shvatio ideju “helikopterskog novca” – sveže naštampanog  novca, namenjenog za potrošnju u domaćinstvima – stavljajući u direktnu distribuciju novonastali novac iz centralne banke ka stanovnicima evrozone. Lideri Nemačke su besno reagovali na ovaj njegov potez, praveći od Dragija metu nacionalističkih ličnih napada.

Ono što nije vidljivo već na prvi pogled jeste da je Italija, takođe vodila – i prednjačila – u mirnoj pobuni protiv pre-kejnzijanske ekonomije koju su vodile nemačka vlada i Evropska komisija. U savetima EU, i ponovo na sastanku Međunarodnog monetarnog fonda ovog meseca u Vašingtonu, Pjer Karlo Padoan (Pier Carlo Padoan), italijanski ministar finansija predstavio je fiskalni stimulus (tj. smanjenje poreza) bolje i koherentnije od bilo kog drugog EU lidera.

Što je još važnije, Padoan je počeo da sprovodi fiskalni stimulus rezanjem poreza i snažnim promovisanjem planova za sprovođenje javne potrošnje, uprkos Nemačkoj i Evropskoj komisiji koje zahtevaju dalje stezanje budžetskog kaiša. Kao rezultat ovih njegovih poteza, poverenje potrošača i preduzetnika u Italiji skočilo je na najviši nivo za poslednjih 15 godina, uslovi za kreditiranje su se poboljšali a Italija je jedina među G7 zemljama za koju MMF projektuje da će joj rast u 2016. biti veći nego tokom prošle 2015. godine (iako još uvek po jednoj neadekvatnoj stopi od jedan odsto).

Padoan je nedavno stvorio maštovito rešenje javno-privatnog partnerstva radi finansiranja dokapitalizacije, koja je tako očajnički potrebna italijanskim bankama. Tako je lansirao svoju inicijativu, ne čekajući odobrenje zvaničnika ECB i EU, koji su blokirali raniji plan za “loše banke” nastao pod pritiskom Nemačke. Finansijska tržišta odmah su nagradila Italiju za ovaj prkosni potez, pa je cena deonica najveće banke u zemlji, UniCredit, za tri dana skočila na 25%.

10Italijanski sve žilaviji otpor nemačkim ekonomskim dogmama nikako ne može biti neko veliko iznenađenje: Ova zemlja je patila od takoreći kontinuirane recesije još od ulaska u evrozonu. Osim toga, Padoan, koji je bio bivši glavni ekonomista OECD, jedini je ministar finansija iz G7 koji je obučeni profesionalac iz ekonomije. On razume bolje od bilo koga drugog kako su pogrešno vođena fiskalna i monetarna politika bile uzroci koji su ležali u osnovi  evropskog ekonomskog podbačaja, koji je u tako velikoj meri odgovoran za političke tenzije koje prete da unište EU.

Renesansa italijanskog samopouzdanja i liderstva može se posmatrati iz perspektive domaće i međunarodne politike. Mateo Renci je bio jedini evropski lider koji je udeo glasova svoje stranke uvećao na izborima za Evropski parlament 2014, a njegova dominacija u italijanskoj politici je u porastu. I dok populistička politika danas preti Nemačkoj, Francuskoj, Španiji i Britaniji, Italija je okrenula leđa Silviju Berluskoniju, a Renci je čak uspeo da iznudi podršku od lombardijske Severne lige, pa i pokreta Pet zvezdica. Kao rezultat toga, Italija je počela da sprovodi radničko-sindikalne, penzione i administrativne reforme koje su doskora bile nezamislive.

U oblasti spoljnih poslova i veza sa inostranstvom, takođe, Italija stiče sve veće samopouzdanje. Italijanski ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni (Paolo Gentiloni) sarađuje sa svojom prethodnicom, Federikom Mogerini (Federica Mogherini), sada visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku, kako bi zajedno stvorili što pragmatičniju i što efikasniju evropsku politiku u cilju rešavanja libijske i izbegličke krize. I, što je možda najznačajnije, Italija predvodi napore za popravljanjem odnosa sa Rusijom nakon konfrontacije sa Ukrajinom, jačajući međusobnu saradnju za rešavanje krize u Siriji. Izgleda da će uskoro, početkom ovog leta, ova kampanja postepenog ukidanja sankcija EU protiv Rusije pokazati prve rezultate.

S obzirom na neuspehe nemačkog liderstva u Evropi i političkog vakuuma koji je nastao širom EU, odluka Italije da ojača svoj profil je zasigurno prava stvar. Kao što je Mateo Renci u jednom nedavnom intervjuu izjavio, “Nakon što sam dve godine samo slušao, sada sam progovorio”.

Ostaje da se vidi da li je Italija u stanju da okupi koaliciju ekonomski progresivnih i politički pragmatičnih zemalja kako bi prevazišle nemački konzervatizam i dogmatizam. Na ovaj ili onaj način, politička ekonomija Evrope će morati da se prilagodi novom tipu globalnog kapitalizma koji se ubrzano razvija od početka krize 2008. godine. Uz malo sreće, novom vrstom dovitljivosti i spretnosti, italijanski će lideri možda i uspeti da izmanevrišu i “proigraju” zabludele nemačke dinosauruse, čija su zastarela pravila i doktrine  i povele EU ka istrebljenju.

Anatole Kaletsky

Are We Heading Towards A Roman Europe?

Nestajanje američke srednje klase

Osipanje američke srednje klase: od 1971. do danas – umanjena do polovine radno sposobnih Amerikanaca

Američka srednja klasa se u proteklih više od četiri decenije značajno umanjila. Prodor snažnih tehnoloških promena u procesu rada, kojima čovek izostaje kao nužan za obavljanje posla, kao i proces globalizacije, razdelili su Amerikance na pobednike i gubitnike, rasparčavajući tako američko društvo.

Pripadnike današnje američke srednje klase sada su, iako sa uskom marginom, ipak brojno nadjačali oni koji su sada „odskočili“ ili „potonuli“ ka donjem odnosno gornjem prihodnom sloju, i to, u najmanu ruku, po prvi put od ranih 1970-ih, ako ne i ranije – ovi su podaci u skladu sa definicijama Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center), nestranačka think-tanka koji je ovo istraživanje sproveo uz pomoć Fajnenšel Tajmsa (Financial Times, FT).

Dobijeni nalazi dolaze usred sve intenzivnije društvene rasprave, velikim delom podstaknute predstojećim američkim predsedničkim izborima, na kojima će se sledeće godine odlučivati i o tome, naime: kako preokrenuti lošu sreću Amerikanaca koji pripadaju srednjoj klasi.

Preovladavajući stav o krahu srednje klase doprinosi raspirivanju ogorčenosti i narodnog gneva, uz to pojačanih populističkom politikom oličenom, pre svega, kandidaturom Donalda Trampa (Donald Trump) kojeg su republikanci uvukli u svoju aktuelnu predsedničku nominaciju. “Srednja klasa nestaje”, kaže Alison Fuller, 25-godišnja koja je upravo diplomirala na univerzitetu. Trenutno je zaposlena u jednom medicinskoj start-up firmi u Smirni, Džordžija, a sebe vidi kao glasača koji će svoj glas na izborima poveriti upravo Donaldu Trampu.

Pju koristi jednu od najširih prihodnih klasifikacija srednje klase, a svojoj najnovijoj analizi detaljno je predstavio socijalno i ekonomsko “pražnjenje” ove društvene grupe, koja je i formirala temelj za posleratni uspeh Amerike.

Srednja klasa, kao nekadašnje jezgro američkog društva sada predstavlja 50 odsto – ili čak i manje manje – odraslog stanovništva, u poređenju sa 61 odsto koliko je bilo američkih „srednjaka“ krajem 1960-ih. Očigledno je kako se ova brza devastacija dogodila, logično, sa isto toliko brzim porastom onih koji su „odskočili“ u red prosperitetnih Amerikanaca, iznad nivoa srednje klase, baš kao što je isto tako, došlo i do brzog širenja onih američkih granica koji su potonuli u sloj siromašnih.

Džejson Furman (Jason Furman), predsedavajući Odbora ekonomskih savetnika predsednika Obame (Council of Economic Advisers), kaže: “Prisustvujemo iscrpljivanju i nestajanju srednjeg prihodnog sloja, a za to ne postoji isključivo jedan razlog niti samo jedan odgovor. Ovo je kolosalan problem koji je dešava već decenijama unatrag, a njegovo će rešenje zahtevati mnogobrojne solucije.”

Najnovijom političkom debatom dominiraju mišljenja da je američko društvo izobličeno do strukture kojom preovlađuju neverovatni prihodi i dobici, i koji idu u isključivu korist samo jednog procenta Amerikanaca – onog procenta koji je najbogatiji – a na račun preostalih 99 odsto.

Pjuovo istraživanje pruža nam jasniju sliku ovog skoro neshvatljivo krupnog podbačaja. Onih koji pripadaju bolje stojećim domaćinstvima – po istraživačkim referencama ovog instituta, a to su svi oni koji zarađuju više od 125.608 $ godišnje – ima ih tek nešto više od jednog u pet građana (dakle, nešto malo više od 20%). To je najveće učešće „srednjaka“ koje je studija ustanovila, a pripadnici višeg srednjeg sloja su, uglavnom, obrazovani Amerikanci – u profesijama od finansija do kompjuterskog programiranja i biotehnologija – koji uživaju u dobrim i stabilnim poslovnim perspektivama. “Sve u svemu, ekonomski napredak (ipak) je prisutniji od ekonomskog nazadovanja”, kaže se u izveštaju.

Međutim, kampanja Donalda Trampa, tajkuna koji posluje nekretninama, razlog je za zabrinutost na drugom kraju ove skale. Familija Fuler ima kuću sa tri spavaće sobe, ali i oko $100.000 kredita podignutog za studiranje. I mada je gospođi Fuler nelagodno pri pomisli na nekog ko se zalaže za politički koncept poput Trampovog, ipak izjavljuje kako misli da bi “Tramp opšte uzev, bio dobar za ovaj narod”, tvrdeći kako bi on, verovatno, smanjio poreska opterećenja koja pogađaju srednju klasu.

I dok su obe strane, kako demokrate tako i republikanci, obećavale kako će oživeti američku srednju klasu, oni se do danas još uvek nisu dogovorili oko termina značenja. Pju deli stanovništvo na dva niža nivoa, potom na srednju klasu, a za njom idu i dva gornja nivoa. Pju je u svojoj klasifikaciji srednju klasu definisao kao domaćinstva čiji su prihodi kreću u rasponu od dve trećine do dvostrukog iznosa prosečne američke plate. Za porodicu u kojoj su tri osobe zaposlene, to je godišnja suma u rasponu od $41,869 do $125.608.

Od 2008. godine, broj odraslih u domaćinstvu u gornje dve kategorije porastao je za 7.8 miliona, nadmašujući rast broja odraslih u domaćinstvima u dva niža nivoa, gde je broj ljudi rastao za 6.8 miliona. Srednja klasa je u istom periodu narasla za 3 miliona.

Istraživanje je, takođe, pratilo i različite demografske grupe kako bi identifikovala dobitnike i gubitnike tokom nekoliko poslednjih decenija. Stariji Amerikanci su bili daleko najveći dobitnici, u smislu njihovog napredovanja bilansno-prihodnog nivoa tokom ovog tekućeg veka, kao i u poređenju sa situacijom početkom 1970-ih, što pokazuju i nalazi instituta Pju.

Grupa uzrasta od 18 do 29 godina iskusila je najveće pad i obrušavanje.

Ključni faktor za širenje jaza između uspešnih Amerikanaca i onih koji se bore da sastave kraj s krajem krije se i u preterano visokim premijama i finansijskim podsticajima na tržištu rada na kojem počasno mesto imaju oni koji poseduju posebne veštine i visoko obrazovanje. Pju je takođe ustanovio da je osam puta verovatnije da će oni koji su diplomirali na koledžu živeti u najvišim prihodnim kategorijama, u poređenju s odraslima koji nisu završili srednju školu, dok su vam – ako ste odrasla osoba koja ima samo diplomu srednje škole – te šanse veće „samo“ dva puta.

“Oni Amerikanci koji su bez više stručne spreme, ističe se u ovom Pjuovom nalazu, doživljavaju značajan gubitak ekonomskog statusa”, navodi se u izveštaju.

Dejvid Autor, profesor na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology), zaključuje da se jaz između prosečnih zarada fakultetski obrazovanih muškaraca i prosečnih plata muškaraca sa srednjom stručnom spremom udvostručio u periodu između 1979. i 2012. godine, naglašavajući kako je uspostavljanje sistema isplate premiju uskoo povezano sa pre svega visokim obrazovnim profilom.

“Nije bilo previše prihodnog rasta, ali je i dalje slučaj da se uloženo u obrazovanje neverovatno dobro isplatio svima onima koji su pohađali i završili neke iole pristojnije koledže”, kaže on.

Fokusiranje isključivo na disparitet između gornjih jedan odsto i „preostalih“ 99 odsto može nas, zbog toga, dovesti u zabludu. “Ovaj podatak mogao bi pružiti jednu pogrešnu poruku, naime, da ukoliko niste Mark Zakerberg (Mark Zuckerberg) ili Berni Medof (Bernie Madoff), onda ste nekako ispali iz igre” dodaje Autor. “A to nije tačno.”

Osećaj polarizacije unutar američkog društva je, štaviše istaknut i doživljenim brzim rastom ekstremno bogatih kao i siromašnih, dakle, ekstrema s oba kraja spektra. “Distribucija odraslih po prihodnom razredu proređuje srednju klasu, dok se, istovremeno, povećava broj onih koji su na oba kraja ovog spektra”, kaže se u izveštaju Pjua.

Domaćinstva iznad srednje klase su na pragu da imaju prihod veći od svih ostalih kategorija domaćinstava zajedno, što ukazuje na to da se zarade sve više koncentrišu u rukama sve manjeg broja ljudi.

Prosečne zarade od 1971. do danas. Foto: FT-Pew

Prosečne zarade od 1971. do danas. Foto: FT-Pew

Amerikanci iz viših prihodovnih razreda više su nego udvostručili jaz koji stoji između njih i srednje klase: njihovo bogatstvo u odnosu na „srednjake“ sada je sedam puta veće, dok je ranije bilo veće samo tri puta, navodi se u izveštaju.

Podaci Pjua, koja se oslanjaju na službene brojke i statistike, podešeni uvek i prema stopi inflacije kao i prema tročlanom domaćinstvu, kako bi se krajnje cifre mogle što bolje porediti. Njihovo istraživanje ustanovilo je da je “ugibanje” američke srednje klase proces koji neprekidno traje još od 1970-ih, a ne neki „fenomen“ koji je tek tako, iznenada, iskrsnuo iskrsnuo.

FT je sproveo ispitivanje s Amerikancima širom SAD kako bi čula njihove stavove o stanju srednje klase i svom mestu u njoj. Njihovi komentari kreću se od nesigurnosti – koju osećaju pre svega radnici zaposleni u javnom sektoru, čiji je broj naglo opao nakon Velike recesije (2008), do optimizma radnika zaposlenih u visokotehnološkim industrijama, koji su bili među velikim dobitnicima na tržištu: njihove je veštine i znanja, kao i visok nivo obrazovanja tržište zdušno nagrađivalo.

Svi ovi podaci, skupljeni na jedno mesto, odraz su, a i predstava jednog društva, koje postaje sve izlomljenije.

Globalno uzev, prema novoj studiji, srednja klasa je i manja a i siromašnija nego što se to ranije mislilo, sa stotinama miliona onih koji su se tek nedavno izvukli iz siromaštva u zemljama u razvoju, a koji su i dalje podložni padu u isto to siromaštvo. Istraživanje vašingtonskog Centra Pju oslikava način uspostavljanja prosperiteta u bogatim ekonomijama Evrope i Severne Amerike, i sveta koji je daleko podeljeniji nego što su to sugerisale prethodne studije.

Nalazi studije Istraživačkog Centra Pju

• 51% svih američkih radnika zarađuje manje od $30 000 godišnje

• Više od polovine američkih domaćinstava godišnje prima $60 000 i manje.

• Gotovo polovina američkih domaćinstava živi na manje od 250% (dva i po puta) iznad zvaničnog nivoa siromaštva

• Broj porodica niže srednje klase s prihodnim teškoćama skoro izjednačeno vode kako samohrani roditelji tako i bračni parovi

• Gotovo jedna od dve porodice koje jedva opstaju na dnu srednje klase vodi odraslo lice sa diplomom koledža

• Skoro jedna trećina pripadnika niže srednje klase se oslanja na finansijsku pomoć vladinih socijalnih programa

 

FT

Zašto su bogati toliko bogatiji

Inequality

Prikaz knjiga: Joseph Stiglitz, Veliki jaz: Nejednaka društva i šta da se radi /The great divide: Unequal societies and what we can do about them/; Joseph Stiglitz, Nova pravila američke ekonomije: Program za rast i zajednički prosperitet /Rewriting the rules of the American economy: An agenda for growth and shared prosperity/; Joseph Stiglitz i Bruce Greenwald, Ka društvu znanja: Novi pristup rastu, razvoju i društvenom progresu /Creating a learning society: A new approach to growth, development, and social progress/.

Osnovna istina o današnjem američkom ekonomskom rastu je to da rad obavljaju mnogi a da stvarna nadoknada uglavnom ide nekolicini. Žalosna statistika je poznata: jedan odsto zaposlenih donosi kući više od 20 odsto prihoda, a njihov udeo se više nego udvostručio tokom prethodnih trideset pet godina. Dobit onih 0,1 odsto na vrhu još je veća. U tom istom periodu, prosečne plate i prihodi američkog domaćinstva malo su se povećali, a u nekim demografskim grupama (npr. muškarci sa srednjom školom) čak i smanjili.

Nejednakost prihoda postala je tako veliki problem da su čak i političari iz redova republikanaca počeli da osuđuju njene posledice. Nije neobično što demokrati poput Baracka Obame nazivaju bavljenje nejednakošću „presudnim izazovom našeg vremena“. Ali činjenica da je Jeb Bush u svom prvom govoru o političkim smernicama u 2015. godini pomenuo frustraciju koju osećaju Amerikanci zato što se „samo mali deo stanovništva penje ekonomskim liftom“ pokazuje da je nejednakost postala suviše očigledna i suviše štetna da bi se mogla ignorisati.

Nešto slično se dogodilo i u ekonomiji. Istorijski gledano, akademski ekonomisti, barem u dominantnoj neoklasičnoj tradiciji, nisu mnogo brinuli zbog nejednakosti. Ekonomija se bavila proizvodnjom i alokacijom, kao i efikasnim korišćenjem oskudnih izvora. Ekonomiju je zanimalo povećavanje kolača, a ne način na koji će on biti podeljen. Mnogim ekonomistima rasprava o jednakosti izgledala je opasna zato što podrazumeva nužno „nagađanje“ između efikasnosti i jednakosti: mešanje u način na koji tržište deli kolač na kraju će smanjiti kolač. Često se citiraju reči Roberta Lucasa, ekonomiste na Univerzitetu Čikaga: „Među sklonostima koje su štetne za zdravu ekonomiju najzavodljivija… i najotrovnija je fokusiranje na pitanje distribucije.“

03

Danas se krajolik ekonomske debate promenio. Nejednakost je u središtu najpopularnije ekonomske knjige u novije vreme, Kapitala ekonomiste Thomasa Pikettyija. Rad Pikettyija i njegovog kolege Emmanuela Saeza uspešno je dokumentovao porast dohodovne nejednakosti, ne samo u SAD-u već širom sveta. Najveće ekonomske institucije kao što su MMF ili OECD objavljivale su studije u kojima se tvrdi da nejednakost ne pogoduje ekonomskom rastu već mu, naprotiv, škodi. Danas se u ekonomskim časopisima lako mogu naći rasprave o toj temi.

Idealan trenutak za ekonomistu sa Univerziteta Kolumbije Josepha Stiglitza. U godinama od početka finansijske krize Stiglitz je bio među najglasnijim i najuticajnijim intelektualcima u javnosti koji su ukazivali na cenu nejednakosti i na to šta i kako se može učiniti koristeći vladinu politiku. U svojoj knjizi iz 2012. godine Cena nejednakosti i nizu članaka i kolumni za Project Syndicate, Vanity Fair i The New York Times, koji nisu objavljeni u Velikom jazu, Stiglitz pokazuje da porast nejednakosti u Sjedinjenim Državama nije prirodni rezultat već je suštinski oblikovan „našim pravilima i našom politikom“, s katastrofalnim posledicama po društvo i ekonomiju u celini. U nedavnom izveštaju za Rooseveltov institut, pod naslovom Ponovno pisanje pravila, Stiglitz je naveo detaljan spisak reformi koje bi, po njegovom mišljenju, omogućile stvaranje „ekonomije koja radi za svakog“.

Stiglitzovo istupanje u ulozi istaknutog kritičara postojećeg ekonomskog poretka nije bilo neobično. Tema njegove doktorske teze bila je nejednakost. A tokom cele svoje akademske karijere nastojao je da pokaže da se ne može računati s tim da će tržišta uvek proizvesti idealan rezultat. U nizu izvanredno važnih radova, za koje će na kraju dobiti Nobelovu nagradu, Stiglitz je pokazao kako su nepotpune i asimetrične informacije redovno vodile tržišta do rezultata koji nisu predstavljali najveće moguće blagostanje. Tvrdio je da to znači, bar u teoriji, da dobro usmerene intervencije vlade mogu pomoći u ispravljanju tih nedostataka tržišta. Stiglitzov rad na tome se nastavio: upravo je napisao (sa Bruceom Greenwaldom) Stvaranje društva koje uči, zgusnut akademski rad o tome kako vlada može da podstakne inovaciju u doba ekonomije znanja.

Stiglitz je bio predsedavajući Odbora ekonomskih savetnika u Klintonovoj administraciji, a zatim je bio glavni ekonomista u Svetskoj banci tokom azijske finansijske krize krajem devedesetih. Iskustvo mu je pokazalo da su mnogi saveti koje su zapadni ekonomisti davali zemljama u razvoju nerazumni, pa je u knjigama kao što je Globalizacija i njena nezadovoljstva (Globalization and Its Discontents, 2002) oštro kritikovao način na koji Sjedinjene Države nastoje da upravljaju globalizacijom i ta kritika ga je učinila kultnim junakom velikog dela sveta u razvoju. U sličnom duhu, Stiglitz je bio jedan od najoštrijih kritičara načina na koji se Evrozona bavila grčkom dužničkom krizom. On je tvrdio da su ideološka posvećenost takozvane trojke strogoj štednji i njeno protivljenje ozbiljnom otpisu duga produbili grčke ekonomske teškoće i stvorili mogućnost da se zemlja suoči sa „beskrajnom recesijom“. Po njegovom mišljenju, u borbi oko grčke budućnosti ne radi se samo o ispravnoj strategii već i o „ideologiji i moći“. Ta perspektiva je bila ključna i za njegov rad o nejednakosti.

U Velikom jazu Stiglitz govori o toj temi svojim najpopularnijim – i najpopulističkijim – glasom. Dok je Pikettyjev Kapital napisan hladnim, bestrasnim tonom, Veliki jaz je očigledno zamišljen kao politička intervencija i njegov ton je često nestrpljiv i gnevan. Kao zbirka kolumni, to je donekle fragmentarna knjiga koja sadrži ponavljanja, ali njena teza je jasna: nejednakost u Sjedinjenim Državama nije nesrećni nusproizvod ekonomije koja inače dobro funkcioniše. Umesto toga, ogromna bogatstva na vrhu dohodovne lestvice u velikoj meri su posledica sposobnosti jednog procenta da manipuliše tržišta i politički proces u svoju korist. (Otud naslov njegovog najpoznatijeg članka u Vanity Fairu: „Od jednog procenta, jednim procentom, za jedan procent“.) Veliko povećanje nejednakosti je znak da je sam američki kapitalizam žalosno zastranio. Ono u čemu smo se zaglavili, tvrdi Stiglitz, nije pravi kapitalizam već surogat tog sistema.

10

Nejednakost očigledno nema samo jednu definiciju. Kao što piše Stiglitz:

„Ima mnogo različitih strana američke nejednakosti: ekstremni dohodak i bogatstvo na vrhu, splašnjavanje sredine, povećavanje siromaštva na dnu. Svaki ima sopstvene uzroke i zahteva posebne mere.“

Ali u Velikom jazu Stiglitza pre svega zanima jedna dimenzija nejednakosti: provalija između ljudi na samom vrhu i svih drugih. Njegova analiza jaza usmerena je na pitanje zašto se prihodi na vrhu tako brzo povećavaju pre nego zašto svi drugi prihodi stagniraju. Mada Stiglitz očigledno priznaje značaj opadanja moći sindikata, uticaj globalizacije na američke radnike i sve manju vrednost minimalne nadnice, on se ovde pre svega bavi pitanjem zašto su danas bogati ljudi tako mnogo bogatiji nego nekad.

Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo najpre priznati da se povećanje najviših prihoda u SAD još odnosi na prihode od rada a ne od kapitala. Kao što pokazuje njen naslov, Pikettyjeva knjiga je uglavnom o kapitalu: o načinu na koji koncentracija bogatstva teži da se reprodukuje, što vodi sve većoj nejednakosti. A to je sve veći problem u SAD-u, naročito na vrhu dohodovnog spektra. Ali glavni razlog za to što su ljudi na vrhu ovih dana mnogo bogatiji nego što su bili nekad (i tako mnogo bogatiji od svih drugih) nije to što imaju mnogo više kapitala. Glavni razlog je to što su za svoj rad plaćeni više nego ranije, dok su svi drugi plaćeni isto ili manje. Generalni izvršni direktor korporacije, na primer, danas je daleko više plaćen nego što je bio ’70-ih godina, dok radnici na pokretnoj traci nisu. Mada su dohoci na vrhu porasli u zemljama širom sveta, nigde nisu rasli brže nego u SAD-u.

Jedno moguće opravdanje te pojave je to da su bogati tako mnogo više plaćeni zato što stvaraju mnogo više vrednosti nego nekad. Globalizacija i ekonomija su povećale veličinu tržišta koju uspešne kompanije i pojedinci (poput pop pevača i sportista) mogu da postignu, pa se zato više nego ikad isplati biti superstar. A kako su kompanije postale veće, potencijalna vrednost koju direktor može da doda takođe se povećala i podigla njegovu platu.

Stiglitz ne prihvata ništa od toga. On vidi povećanje prihoda na vrhu uglavnom kao posledicu onoga što ekonomisti nazivaju „rentijerske povlastice“. Većina misli o renti kao o plaćanju stanodavcu za korišćenje njegove imovine. Ali ekonomisti tu reč koriste u širem smislu: to je svaki višak koji kompanija ili pojedinac ostvaruju zato što nešto zadržava konkurentske snage da obore dobit. Renta je ekstra profit koji monopolista zarađuje zato što nema konkurencije. Renta su i ekstra profiti koje zarađuju velike banke zato što imaju prećutnu podršku vlade, koja će ih spasiti ako stvari krenu naopako. A renta su i ekstraprofiti koje ostvaruju farmaceutske kompanije zato što su njihovi proizvodi zaštićeni patentima.

Nisu sve rente strašne za ekonomiju – u nekim slučajevima one su nužno zlo. Imamo patente, na primer, zato što mislimo da će nad troškom davanja privremenog monopola prevagnuti koristi od povećanja inovativnosti koju će podstaći zaštita patenta. Ali rente čine ekonomiju manje efikasnom zato što je odvlače od ideala sveopšte konkurencije i što pogoršavaju situaciju potrošača. Dakle, iz perspektive ekonomije kao celine rentijerske povlastice su gubljenje vremena ili energije. Kao što kaže Stiglitz, ekonomija trpi kada se „više napora ulaže u rentijerske povlastice – dobijanje veće kriške ekonomskog kolača zemlje – nego u povećavanje kolača“.

08

Rente nisu ništa novo – ako se vratite u pedesete, mnoge velike američke korporacije imale su slabu konkurenciju i uživale u nečem sličnom oligopolisu. Ali moglo bi se pokazati da se količina rentijerskih povlastica u američkoj ekonomiji povećala tokom godina. Broj patenata je mnogo veći nego što je bio. Autorska prava su produžena. Mnogo su uobičajenije licence (koje štite profesionalce od konkurencije). Mlaki zakoni protiv kartela smanjili su konkurenciju u mnogim granama industrije. Što je još važnije, finansijska delatnost je sada mnogo veći deo američke ekonomije nego što je bila sedamdesetih, a finansijski profiti su za Stiglitza uglavnom rezultat „predatorskog grabljenja rentijerskih povlastica“, među njima i eksploatacije neinformisanih zajmoprimaca i investitora, te rđavih regulatornih obrazaca i preuzimanja rizika za koje finansijske institucije ne snose punu odgovornost (jer će im vlada priskočiti u pomoć ako stvari krenu naopako).

Sve te rentijerske povlastice, kaže Stiglitz, donose nekim delatnostima kao što su finansije i farmaceutska industrija, i nekim kompanijama u tim delatnostima, prekomeran deo nagrade. A i u okviru tih kompanija nagrade teže da se koncentrišu zbog onog što Stiglitz naziva „zloupotrebom korporativnog upravljanja koja navodi izvršne direktore da uzimaju nesrazmeran deo korporativnih profita“ (još jedan oblik rentijerske povlastice). Po Stiglitzovom shvatanju ekonomije, oni na vrhu zarađuju tako mnogo zato što sakupljaju mnogo renti.

To nije loše samo u apstraktnom smislu, kaže Stiglitz, već slabi društvo i ekonomiju. To podriva američko osećanje identiteta, u kom su „fer-plej, jednakost prilika i osećanje zajednice tako važni“. To otuđuje ljude od sistema. I zbog toga je manje verovatno da će bogati, koji su očigledno politički uticajni, podržati državno investiranje u javna dobra (kao što su obrazovanje i infrastruktura): ta dobra nemaju veliki uticaj na njihov život. (Verovatnije je da će jedan procenat podržati smanjenje troškova za školu, autoputeve itd.)

Zanimljivije i spornije je Stiglitzovo tvrđenje da nejednakost nanosi ozbiljnu štetu ekonomskom rastu: što je nejednakost u zemlji veća, to će zemlja imati sporiji rast. On kaže da nejednakost ugrožava tražnju jer bogati troše manje nego što zarađuju. Nejednakost vodi prekomernom zaduživanju jer ljudi imaju potrebu da pozajmljuju kako bi nadoknadili stagniranje zarade i dostigli standard svojih suseda. A to podstiče finansijsku nestabilnost pošto centralne banke pokušavaju da nadoknade zakočene zarade naduvavajući balone koji na kraju pucaju. (Razmotrite, na primer, kako je Alan Greenspan podsticao pa i tolerisao stambene balone dok je bio na čelu Federalnih rezervi.) Dakle, ekonomija u kojoj vlada nejednakost manje je snažna, produktivna i stabilna nego što bi inače bila. Iz toga sledi da bi više jednakosti rezultiralo većom a ne manjom efikasnošću. Kao što piše Stiglitz: „Vođenje računa o drugom nije dobro samo za dušu – već i za biznis.“

To objašnjenje rasta i posledica nejednakosti vrlo je jasno, ali i sumorno. Mora se, međutim, reći i da je i previše pojednostavljeno. Uzmimo pitanje da li nejednakost zaista loše utiče na ekonomski rast. Izgleda verovatno da je tako i mnoge studije to potvrđuju. Ali izgleda da je teško reći zašto je nejednakost loša za rast – razne studije ukazuju na razne krivce. A kad uporedimo zemlje, nećemo lako dokazati da postoji direktna veza između nejednakosti i posebnih negativnih činilaca koje Stiglitz navodi. Među razvijenim zemljama, one u kojima je nejednakost veća nemaju, po pravilu, manju potrošnju ili veći dug, a finansijske krize pogađaju i zemlje u kojima vlada nejednakost, kao što je SAD, i zemlje u kojima postoji više jednakosti, kao što je Švedska.

To ne znači, kao što su nekad uporno tvrdili konzervativni ekonomisti, da je nejednakost dobra za ekonomski rast. Zapravo, jasno je da američka vrsta nejednakosti ne pomaže ekonomiji da brže raste i da kretanje ka većoj jednakosti ne bi bilo štetno. Ali ne možemo da tvrdimo da bi ovo drugo snažno podstaklo ekonomiju.

09

Slično tome, Stiglitzova uporna usredsređenost na rentijerske povlastice kao objašnjenje činjenice da su bogati postali mnogo bogatiji previše pojednostavljuje taj zbrkan, složen problem. On to i sam donekle priznaje: „Naravno, nejednakost u našem društvu ne proističe samo iz rentijerskih povlastica… Važna su i tržišta, kao i društvene sile…“ Ipak, on o tome ne kaže mnogo u Velikom jazu. Nesporno je da su rentijerske povlastice važan deo bogaćenja jednog procenta, ali ipak samo deo.

Kad govorimo o jednom procentu govorimo, pre svega, o dve grupe ljudi: generalnim izvršnim direktorima korporacija i „finansijskim profesionalcima“ (među njima su i ljudi koji rade za banke ali i finansijski menadžeri, finansijski savetnici itd.). To su ljudi koje Piketty naziva „supermenadžeri“ i koji, po njegovoj proceni, čine polovinu jednog procenta na vrhu.

Među njima su tipični direktori korporacija, čija je plata porasla za 876 odsto između 1978. i 2012. godine, i menadžeri hedž fondova, od kojih neki rutinski zarađuju milijarde dolara godišnje. Po jednoj čuvenoj statistici prošle godine su 25 menadžera najvećih hedž fondova zaradili ukupno više nego sve vaspitačice u američkim obdaništima zajedno.

Stiglitz želi da pripiše to izvanredno povećanje direktorskih plata i apsurdnu svotu novca koju zarađuju finansijski menadžeri nedostatku dobre regulative. Po njemu direktori koriste propuste u korporativnom upravljanju – pasivne odbore i nemoćne akcionare – da bi eksploatisali akcionare „i prisvajali prihode firme“. A finansijski menadžeri koriste neznanje investitora da bi požnjeli dobit od onog što Stiglitz naziva „nekonkurentnim i često tajnim honorarima“ i obezbedili da budu dobro plaćeni čak i kad rade ispod očekivanja.

Ideja de je visoka direktorska plata u krajnjoj liniji posledica lošeg korporativnog upravljanja opšte je mesto i u mnogim kompanijama odnos između generalnog direktora i direktorskog odbora (čiji je zadatak da ga nadzire) suviše je srdačan. Ipak, Stiglitzova argumentacija ne objašnjava činjenicu da su direktori danas mnogo više plaćeni nego nekad. Na kraju krajeva, u ’60-im i ’70-im godinama, kada su direktori bili mnogo manje plaćeni, korporativno upravljanje bilo je, po svim merilima, znatno gore nego danas:

„Korporativni direktorski odbori bili su uglavnom sačinjeni od insajdera… ili prijatelja generalnog direktora iz studentskih dana. Direktori su uglavnom imali savetodavnu ulogu i retko su se ozbiljno suprotstavljali odlukama generalnog direktora.“

Deoničari su imali manje prava i bili su neaktivniji. Otad smo videli mnoge reforme koje su deoničarima dale više moći i odbore učinile raznovrsnijim i nezavisnijim. Da su plate generalnih direktora posledica lošeg korporativnog upravljanja, te promene bi imale bar neko dejstvo. A nisu ga imale. Plata generalnog direktora nastavila je da raste vrtoglavom brzinom.

Moguće je, naravno, da će dalja reforma korporativnog upravljanja (na primer, mogućnost da deoničari odlučuju o plati generalnog direktora) promeniti tu dinamiku, ali to nije verovatno. Na kraju krajeva i privatne kompanije – koje imaju potpunu kontrolu nad platom svog generalnog izvršnog direktora – daju ovom besmisleno visoku svotu. A direktori koji spolja dođu u kompaniju – što znači da nemaju podršku u odboru – plaćeni su još više od internih kandidata. Od 2010. deoničari mogu da iskažu svoje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo platom izvršnog direktora neobaveznim glasanjem. Gotovo sve te plate su prihvaćene. (Ove godine, na primer, plate su, u proseku, podržane sa 95 odsto glasova.)

Slično tome, dok finansijski menadžeri novca zaista ubiraju korist od netransparentnih i previsokih honorara za svoje savete i upravljanje portfoliom, posebno kad imaju posla sa običnim investitorima (koji nekad ne razumeju šta plaćaju), teško je dokazati da oni baš zbog toga postaju mnogo bogatiji nego nekad. Na prvom mestu, mada su ti honorari neprozirni, zapravo ih je lakše razumeti nego nekad; uz to, finansijski menadžeri se danas suočavaju s mnogo većom konkurencijom, pre svega jeftinih indeksnih fondova. A kad se radi o menadžeru hedž fonda, struktura njegovog honorara nije se mnogo menjala a njegovi klijenti su obično prilično obavešteni investitori. Nije verovatno da su se menadžeri hedž fondova usavršili u obmanjivanju svojih klijenata i dobijanju „nekonkurentnih i često tajnih honorara“.

19

Šta se zapravo zbiva? Nešto mnogo jednostavnije: menadžeri aktive danas upravljaju mnogo većim novcem nego nekad. Još 1990. godine hedž fondovi su ukupno investirali 38.9 milijardi dolara. Danas je to poraslo na gotovo tri hiljade milijardi. Investicioni fondovi otvorenog tipa u SAD imali su 1992. godine 1,6 milijardi u aktivi, a danas imaju više od 16 hiljada milijardi. A to znači da menadžer portfolia danas može da bude mnogo bolje plaćen nego pre dvadeset godina čak i ako ne radi bolje.

To ne znači da menadžeri aktive ili izvršni direktori korporacija „zaslužuju“ ono što zarađuju. Zapravo nema ubedljivih dokaza da su oni, relativno govoreći, bolji od nekadašnjih, a ima mnogo dokaza da su za svoj rad plaćeni više nego što bi trebalo. Ni menadžeri aktive nisu postali bolji u plasiranju investicija. Stvar je u tome što nas objašnjavanje njihovih velikih zarada korupcijom ili rđavim pravilima neće daleko odvesti. Od toga su, verovatno, važniji jačanje ideoloških pretpostavki o značaju izvršnih direktora i promena društvenih normi, takva da sad izgleda prirodno da izvršni direktori uzmu sve što mogu da dobiju. (Stiglitz na to aludira u Ceni nejednakosti: „Promenile su se i norme za to šta je ‘fer’.“) Rasprave o promenama normi često postanu ono što je ekonomista Robert Solow nazvao „provala amaterske sociologije“. Ali to ne znači da možemo ignorisati te promene jer uspon jednog procenta nisu izazvale samo ekonomske ili regulatorne promene već, u jednakoj meri, i ideološke.

Usložnjavanje Stiglitzovog objašnjenja za bogaćenje jednog procenta nije samo intelektualna vežba. Ono je važno za razmišljanje o najboljem načinu za bavljenje nejednakošću. Strategije za smanjivanje nejednakosti mogu se svrstati u dve kategorije: one koje pokušavaju da poboljšaju preporesku raspodelu (to se ponekad nespretno naziva predistribucija) i one koje koriste poreze i transfere da promene posleporesku distribuciju prihoda (to je ono što obično nazivamo distribucija). Povećavanje minimalne nadnice je primer predistribucije. Medicaid je redistribucija.

Stiglitzov program – skiciran u Velikom jazu i detaljno izložen u Ponovnom pisanju pravila – oslanja se na obe vrste strategija, ali Stiglitz se uzda u to da će bolja pravila, smišljena da potkrešu rentijerske povlastice, imati poželjan uticaj na preporesku raspodelu prihoda. Između ostalog, on želi mnogo čvršću regulativu finansijskog sektora. On želi da smanji ograničenja koja nameće intelektualna svojina (što će smanjiti vrednost patenata) i da ubedi vladu da agresivno nametne zakone protiv monopola. Želi da reformiše korporativno upravljanje tako da izvršni direktor ima manji uticaj na upravni odbor i da deoničari više učestvuju u određivanju direktorove plate. Želi da ograniči poreske olakšice i podstakne upotrebu berzanskih opcija. I želi da menadžeri aktive „javno prikažu deonice, prihode i strukturu honorara“. Pored toga što se zalaže za smanjenje prihoda najbogatijih Amerikanaca, on predlaže mere kao što su povećanje minimalne nadnice i zakoni koji osnažuju sindikate kako bi se povećao prihod običnih Amerikanaca (mada to nije u središtu Velikog jaza).

Gotovo svi ti predlozi su odlični. Kad bi se primenili, neki od njih – pre svega čvršće regulisanje finansijske delatnosti – uticali bi na korporativne rente i nejednakost. Ali malo je verovatno da bi ta pravila znatno smanjila prihod mnogih u jednom procentu, pre svega zato što bi poboljšanja u korporativnom upravljanju i transparentnosti upravljanja aktivom po svoj prilici malo uticala na plate generalnih direktora i honorare finansijskih menadžera.

Ovo nije govor malodušnosti. Prvo, ta pravila bi bila dobra stvar za ekonomiju kao celinu; učinila bi je efikasnijom i konkurentnijom. Još važnije, druga polovina Stiglitzovog programa – redistribucija preko taksi i transfera – ostaje izvanredno moćno sredstvo za borbu protiv nejednakosti. Na kraju krajeva, dok je preporeska nejednakost problem za sebe, najrazornije je veliko povećanje postporeske nejednakosti. A SAD se razlikuje od drugih razvijenih zemalja upravo po toj vrsti nejednakosti. Kao što piše Stiglitz:

„Neke druge zemlje imaju istu ili gotovo istu preporesku i transfersku nejednakost; ali one zemlje koje su dozvolile tržišnim silama da se razmahnu na taj način kasnije smanjuju nejednakost pomoću poreza i transfera i obezbeđivanja javnih servisa.“

16

Redistributivna politika za koju se Stiglitz zalaže sasvim je očekivana. U sferi poreza, on želi da poveća poreze na najviše zarade i na kapitalne dobitke, da uvede porez na emitovanje štetnih gasova i na finansijske transakcije, i da skreše korporativne subvencije. Ali bavljenje nejednakošću ne može ostati na oporezivanju. Ono se tiče i investiranja. Stiglitzovim rečima: „Kad bismo više trošili na obrazovanje, zdravlje i infrastrukturu, osnažili bismo našu ekonomiju, sada i u budućnosti.“ On, dakle, želi više investiranja u škole, infrastrukturu i fundamentalna istraživanja.

Fundamentalistima slobodnog tržišta to zvuči kao čista katastrofa – recept za uzimanje novca od onih koji stvaraju poslove i davanje tog novca vladi, koja će ga protraćiti na mostove što nikud ne vode. Ali tu se Stiglitzov akademski rad najjasnije preseca s njegovom političkom perspektivom. Suštinski zaključak Stiglitzovih istraživanja je da tržišta, kad se prepuste sama sebi, nisu savršena i da ih pametnom politikom možemo pogurati u boljem pravcu.

I zaista – Stvaranje društva koje uči bavi se pitanjem kako zemlje u razvoju mogu da iskoriste vladinu politiku da bi postigle visok rast i intenzivnu ekonomiju zasnovanu na znanju, to jest kako ne bi ostale jeftini proizvođači robe. Šta to znači za budućnost Sjedinjenih Država nije sasvim jasno, ali Stiglitz tvrdi da to znači da bi vlade morale da igraju glavnu ulogu u tekućoj „strukturnoj transformaciji ekonomije“.

Naravno, politički zadatak sprovođenja bar nečeg od predloženog – a pogotovo svega – zaista je ogroman, delom i zato što nejednakost otežava utvrđivanje nejednakosti. A čak i za progresivne, činjenica da je program „porez i transfer“ naveliko poznat može ga učiniti manje privlačnim. Na kraju, politike za koje se Stiglitz zalaže u suštini se ne razlikuju mnogo od onih koje su oblikovale SAD u poratnom dobu: visoke marginalne poreske stope za bogate i smisleno investiranje u javnu infrastrukturu, obrazovanje i tehnologiju. Zašto ljudi nikad nisu prestali da zahtevaju te politike? Zato što su bile delotvorne. Kao što kaže Stiglitz: „Činjenica da ste za nešto čuli ranije ne znači da to ne treba opet da pokušate.“

 

James Surowiecki, The New York Review of Books, 24.09.2015.

 

Peščanik