Tag Archives: visoke tehnologije

Pavle Bašić: “Ekonomske veze s Kinom jačaju otpornost na COVID-19”

U intervjuu za novinsku agenciju Sinhua, ovaj poznavalac kinesko-srpskih relacija ističe da ekonomske veze s Kinom jačaju otpornost na koronu.

tech.china.cn

(Beograd, 26. avgusta) Kinesko-srpsko ekonomsko partnerstvo ne samo što je Srbiji omogućilo da se bolje nosi sa uticajem pandemije COVID-19 već je otvorilo i nove mogućnosti saradnje u oblastima visoke tehnologije i poljoprivrede, rekao je Pavle Bašić, član Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom u Srbiji.

Ohrabreni solidarnošću dveju zemalja tokom pandemije, kineske kompanije u Srbiji su nastavile sa svojim ulaganjima i projektima dok se i dalje razgovara o novim poljima saradnje, izjavio je za on za Sinhua.

Saglasivši se sa percepcijom da je pandemija preoblikovala globalne ekonomske odnose, on je još dodao i da je sveobuhvatno strateško partnerstvo između Kine i Srbije učinilo da odnosi dveju zemalja postanu otporniji na uticaj pandemije.

„Veliki broj kineskih kompanija koje trenutno posluju u Srbiji je angažovano na važnim projektima u transportnoj i energetskoj infrastrukturi, rudarstvu, metalurgiji, IT industriji, telekomunikacijama, poljoprivredi i drugim sektorima.“, rekao je Bašić.

On je napomenuo da u našoj zemlji nema većih rizika po kineske kompanije jer im Srbija posvećuje veliki značaj, dajući tako svoj doprinos „Inicijativi Pojas i put“.

On je dodao i da Srbija može mnogo da ponudi svojim kineskim partnerima. “Srpsko tržište je najveće u regionu zapadnog Balkana jer se nalazi na glavnom putu koji povezuje Aziju i Evropu, i dobro se uklapa u kinesku inicijativu ‘Pojas i put’ “.

Beogradski sajam je proletos bio prijemni centar za obolele od korone (IntelliNews) 

“Smatramo da je ovo jedna od najznačajnijih inicijativa na globalnoj sceni, koja će doprineti globalnom partnerstvu u svim oblastima”, izjavio je Bašić.

U cilju prevazilaženja negativnih efekata Kovida-19, on je dodao da su, uz podsticaje koje je srpska vlada već uvela, prisutne i dodatne subvencije za građane i preduzeća, uključujući kineske kompanije.

Bašić je izjavio da će se, po okončanju pandemije, kineskim kompanijama u Srbiji otvoriti prostor za velike mogućnosti u oblastima visoke tehnologije i telekomunikacija, ali i za ubrzanu digitalizaciju, predviđajući njihovo veće angažovanje kod nas.

“Voleli bismo da vidimo jednu dublju uključenost kineskih kompanija u oblasti obnovljivih izvora energije i elektrifikovanih vozila”, napomenuo je Bašić.

 

Xinhua | English.news.cn

Mirnim putem, na kraju puta – zbogom Hong Kongu

Odgovor Pekinga ovog puta nije ni nalik onom od pre tri decenije sa trga Tjenanmen: Šenžen, urbani, industrijski i poslovni titan i prvi „komšija“ Hong Konga planira da se čitav biznis, industrija i poslovi „izvuku“ iz „Mirisnog zaliva“ (prevod sa kantonskog za Hong Kong) i prebace u ovaj grad. Kina, kao odgovor na ovu situaciju, podseća da se njeni planovi projektuju u periodu od hiljadu i više godina od danas, i to je ono u čemu se istok tako razlikuje od zapada. I zato, možda ovo bude jedno prilično kratko „zbogom“, kojim će Hong Kong biti ispraćen na put koji mu predstoji – bez podrške svoje matice, piše kolumnista dnevnog lista-portala South Morning China Post.

Alex No (SCMP)

U skorijoj budućnosti, ukoliko ne promeni kurs, Hong Kong će biti nesigurniji i nestabilniji, dok će Šenžen biti sve manje neslobodan a sve prosperitetniji.

Hong Kong je bio zabludeli sin Kine. Sada brzo postaje crna ovca porodice. Trebalo je da pod svoje okrilje uzme Šenžen. Ali, mlađi brat se pokazao daleko uspešnijim i pouzdanijim.

U međuvremenu, jednom visoko cenjeni sin povremeno pati od faza mentalnog sloma, što dovodi do sve težeg samopovređivanja. Hong Kong ne može da odluči da li je istočni ili zapadni, kineski ili belog čoveka sa zapada.

Ponekad, čak, poriče da je kineski i pokušava da odbaci svoju porodicu. Ovakvi samoinicijativno stvoreni problemi trebalo bi biti očigledni za sve koji sa strane posmatraju uz malo objektivnosti i zdravog razuma. Ali, na zapadu, roditelji su ti koji uvek snose krivicu.

Roditelji, doduše, počinju da shvataju da je bludni sin zapravo izgubljen slučaj, sa grandioznim snovima o svojoj sopstvenoj vrednosti i iskrivljenim identitetom. Nije ni čudo što su odlučili da bogatstvo i zaostavštinu porodice prenesu svojoj „polubraći“ i „polusestrama“.

Uzgred, Kina je predstavila detaljan plan reformi kako bi Šenžen postao model grada za čitav svet.

Pet razloga da živite u Šenženu (a ne u Hong Kongu). Foto: Financial Times – Property Listings

Tako bi trebalo čitati i razumeti novu direktivu koju je objavilo kinesko Državno veće, a kojom je najavljena nova politika podizanja statusa Šenžena kao autonomnije regije i posebne ekonomske zone (status zapravo identičan onom koji danas ima Hong Kong – za početak). Reforme će se u tom pravcu događati u najbržim i najširim potezima, i to pre svega u pravnom, finansijskom, medicinskom i socijalnom sektoru – za početak.

Već godinama nacionalno IT i startup središte, kao i čvorište visokih tehnologija, Šenžen će reformisati poslovnu regulativu, zakone i propise biznisa u skladu sa međunarodnim standardima, istovremeno predlažući povoljniju regulativu i uslove za podsticanje domaćih i stranih investicija i akvizicija.

 

SCMP

 

Making China Great Again (3/3)

Ovo je treći i poslednji nastavak priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svom oštrom kritičkom stavu prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

U konkretnom smislu, zašto je važno ako se Amerika povlači a Kina napreduje? Jedna oblast u kojoj su vidljivi efekti ovog rasporeda snaga jeste tehnologija, gde se kineske i američke kompanije utrkuju ne samo za profit već i za oblikovanje pravila koja se tiču privatnosti, pravičnosti i cenzure. Kina je ukinula jedanaest od dvadeset pet najpopularnijih veb stranica u svetu – uključujući Google, YouTube, Fejsbuk i Vikipediju – jer se plaši da bi ove veb lokacije zadominirale nad lokalnim konkurentima ili ohrabrili neslaganja s mejnstrim politikom. Kineska vlada promovisala je taj pristup kao doktrinu “sajber-suvereniteta”. U decembru je ova zemlja bila domaćin Internet konferencije koja je privukla američke direktore poput Tima ​​Kuka iz Epla, iako je Kina prisilila Apple da ukloni aplikacije koje dozvoljavaju korisnicima da zaobiđu “Veliki odbrambeni zid”.

Zaustavio sam pekinški taksi i krenuo u severozapadni deo grada, gde jedna kineska kompanija, Senstajm (SenseTime), razvija svoju tehnologiju za prepoznavanje lica, oblast koja je na preseku između nauke i ličnih (građanskih) prava. Kompaniju je 2014. osnovao Tang Sjaou, naučnik koji je ekspert u računarstvu i koji se obučavao na bostonskom M.I.T.-u. Po povratku u Hong Kong, krenuo je da podučava „mlade nade“ kineske informatike (Godinama su kineske start up firme zaostajale za onima iz Silcijumske doline, ali je taj paritet sada viši. Od četrdeset privatnih kompanija širom sveta koje su postigle status “jednoroga” u 2017. godini – što znači da su kao početničke firme uspele da zarade milijardu dolara ili više – petnaest je kinesko a sedamnaest američko).

Kancelarije kompanije SenseTime imaju elegantan, industrijski izgled. Niko ne nosi identifikacionu značku, jer kamere prepoznaju zaposlene, što dovodi do otvaranja vrata. Tamo sam se upoznao sa šeficom marketinga, Džun Đin  koja je svoj M.B.A stekla na Univerzitetu u Čikagu; radila je u kompanijama kao što su Microsoft, Apple i Tesla. Đin me je povela u pokaznu šetnju, kako bih stekao neki uvid u komercijalne vidove upotrebe tehnologije prepoznavanja lica. Zaustavio sam se pred mašinom koja je izgledala kao „vitka“ verzija ATM mašine, koja je procenjivala moju “sreću” i druge atribute; ova mašina je pretpostavila da sam muškarac starosti 33 godine i, na osnovu tih informacija, plasirala mi reklamu za skejtbording odeću. Kada sam ponovo stupio pred nju, mašina je revidirala svoju prethodnu kalkulaciju: sada mi je dala 41 godinu, pa mi je, shodno toj modifikovanoj proceni, emitovala reklamu za alkoholno piće (Tada sam imao 40).

Ovakve mašine za facijalno prepoznavanje koriste se u restoranima da bi zabavile goste koji čekaju. Ali, oni takođe sadrže i skriveni element veštačke inteligencije: slike se prikupljaju i upoređuju sa bazom podataka u kojoj su lica V.I.P. klijenata. “Konobar ili konobarica se pojavljuju i možda vam obezbedimo mesto”, kazala je Đin. “To je lepota A.I.”

Đin mi je zatim pokazala kako ovu tehnologiju koristi policija, rekavši mi da njena firma „ostvaruje blisku saradnju sa Biroom javne bezbednosti”, koji Senstajmove algoritme primenjuje na milione ID fotografija. Kao demonstraciju načina na koji se koristi baza podataka o zaposlenicima kompanije, na ekranu je osvanula slika uživo na kojoj je bila prikazana saobraćajna gužva na obližnjoj raskrsnici. “U realnom vremenu, ona obuhvata sve atribute automobila i pešaka”, rekla je. Na susednom ekranu, trag nalik onom u video-igri „Pakmen“ pokazivao je kretanje jednog mladića gradom – a sve zasnovano samo na identifikaciji njegovog lica. Đin je dodala: “Može se poklapati sa osumnjičenom osobom čija je fotografija već u kriminalističkoj bazi podataka. Ukoliko je nivo sličnosti iznad određenog praga, onda se hapšenje može izvršiti na licu mesta. Potom je nastavila: “Radimo sa preko četrdeset policijskih biroa širom zemlje. Pokrajina Guangdong je uvek vrlo otvorena i prihvata najnovije tehnologije, tako da smo, samo prošle godine, pomogli policijskom birou Guangdonga da reši mnoge zločine “.

U Sjedinjenim Državama, gde policijska odeljenja i FBI takođe usvajaju tehnologiju vizuelne identifikacije, facijalno prepoznavanje lica je na meti kongresne debate o privatnosti građana, a s tim u vezi i problema s policijskim sprovođenjem zakona. Sudovi tek treba da razjasne kada gradske vlasti ili neka kompanija mogu da prate neku osobu, čije je lice „prepoznato“ od strane AI. Pod kojim se uslovima mogu koristiti biometrijski podaci za pronalaženje osumnjičenih za zločine, ili, pak, kada i da li se uopšte takvi podaci smeju prodavati oglašivačima (kao što sada, recimo, prodaju informacije o našim IP adresama, pa na „kućni prag“ naših računara preko interneta počnu da redovno pristižu reklame koje nam, navodno „odgovaraju“). U Si Đinpingovoj Kini, koja pre svega vrednuje red i poredak, ovakvih debata nema previše. U Šenženu, lokalna vlada koristi softver za prepoznavanje lica kako bi odvratila pešake koji nepropisno prelaze ulicu (dok se, istovremeno, na prometnim raskrsnicama objavljuju njihova imena i slike). Gradske vlasti Pekinga koriste mašine za prepoznavanje lica u javnim prostorijama za odmor kako bi sprečile ljude da kradu toaletni papir; softver limitira korisnike toaleta da ne smeju potrošiti više od šezdeset centimetara papira u roku od devet minuta.

Pre nego što je Tramp preuzeo vlast, kineska vlada je daleko nadmašivala Sjedinjene Države u razvoju onih vrsta veštačke inteligencije koje pogoduju špijunaži i bezbednosnom sektoru. Prema In-Q-Telu, investicionom ogranku američke obaveštajne zajednice, američka vlada je 2016. potrošila oko 1,2 milijarde dolara u razvoj  A.I. programa opšte namene (dakle javne, a ne tajne projekte). Kineska vlada, u svom sadašnjem petogodišnjem planu je za veštačku inteligenciju izdvojila 150 milijardi dolara.

Budžetom koji je Trampova administracija predložila za tekuću 2018. godinu smanjila bi se izdavanja za naučna istraživanja za petnaest procenata, ili, prevedeno u novac, iz kase će se za američku nauku potrošiti 11,1 milijardi dolara manje nego 2017. Ovi rezovi uključuju i smanjenje troškova Nacionalne naučne fondacije za razvoj “inteligentnih sistema”, i to za deset odsto. Erik Šmit, tadašnji predsednik Guglove kompanije “Alphabet”  je prošlog novembra rekao u Vašingtonu da će smanjenje razvojno – istraživačkog budžeta u oblasti osnovnih nauka pomoći Kini da prevaziđe Sjedinjene Države u veštačkoj inteligenciji u roku od jedne decenije. “Do 2020. godine, oni (Kinezi) će uhvatiti kopču s nama. Do 2025, biće bolji od nas. Do 2030. godine, dominiraće A.I. industrijama”, rekao je. Šmit, koji predsedava Savetodavnom odboru za inovacije u oblasti američke odbrane dodao je da zabrana ulaska građanima Irana u SAD takođe predstavlja prepreku razvoju američke tehnologije.

Iran je dosad iznedrio neke od vrhunskih kompjuterskih naučnika iz oblasti informatike i računarstva. „Želim ih ovde. Želim da rade za Alphabet i Google. Sasvim je blesavo ne dopustiti takvim stručnjacima da uđu u našu zemlju.”

Ovakav neslućeno brz kineski napredak u naučno-tehnološkim oblastima proizveo je zanimljive reakcije. Australijski mediji obelodanili su nastojanja kineske Komunističke partije da utiče na australijsku vladu. U decembru je Sem Dastijari, član Australijskog senata podneo ostavku nakon što se otkrilo da je jednog od njegovih donatora, poslovnog čoveka koji je predstavljao kineski strani uticaj, upozorio da je njegov telefon verovatno meta obrade australijske obaveštajne agencije. Australijski premijer Malkolm Turnbul najavio je zabranu stranih političkih donacija, navodeći “uznemiravajuće izveštaje o uticaju Kine (na Australiju)”.

Britanska izdavačka kuća „Cambridge University Press“ je prošlog avgusta izazvala uzbuđenje među naučnicima nakon što je s jedne od svojih kineskih veb-lokacija uklonila više od tri stotine akademskih članaka koji su spominjali osetljive teme (poput dešavanja na pekinškom trgu Tjenanmen), ne bi li tako udovoljili kineskim cenzorima. Kembridž je odustao od poteza (Još jedan akademski izdavač, Springer Nature, branio je svoju odluku da cenzuriše samog sebe, rekavši da je bilo neophodno “sprečiti potencijalno daleko veće posledice po naše kupce i autore”).

Neki od stratega iz političkih krugova u Pekingu gaje zabrinutost tim povodom. Oni misle da se njihovi lideri izlažu riziku od prebrzog povlačenja poteza u cilju „popunjavanja praznine“ koja je stvorena povlačenjem Amerike iz svoje globalne uloge. Otišao sam da se vidim s jednim od najmudrijih pekinških analitičara Amerike, Đijem Kinguom, dekanom Odeljenja za diplomatiju na Univerzitetu u Pekingu. “Sjedinjene Države ne gube vođstvo. One ga prepuštaju. A vi za to (od nas Kineza) čak ne tražite ni otkup”, rekao je. “Izgleda da se Trampova vizija može opisati ovako: Ako već Kina ima „besplatnu vožnju“, zašto i mi to ne možemo? Ali, problem je u tome što je Amerika prevelika. Ako se (svi) vozite besplatno, javni prevoz će kolabirati.”

A možda je najbolje rešenje da Kina Amerikancima pomogne u vožnji autobusa. Najgori scenario je da Kina vozi autobus u trenutku kada nije spremna. Isuviše je skupo i nema dovoljno iskustva”. Đia, uz osmeh na osedeloj  glavi, dodaje kako kineski univerziteti nemaju dovoljno vremena potrebnog za solidnu obuku studenata u oblastima od kojih kineska država puno očekuje: “Kinezima je u prošlosti spoljni svet bio veoma daleko. Sada im je taj svet veoma blizu. Međutim, ova promena dogodila se prebrzo da bi mogla biti svarena.”

Džozef Naj, politički analitičar sa Harvarda – koji je skovao danas poznati izraz mekana moć ili “meka sila” (soft power) da bi opisao kako su upotreba ideja i njihova privlačnost efikasniji od upotrebe gole sile – kazao mi je da je Kina donekle poboljšala svoju sposobnost ubeđivanja. “Američka mekana moć potiče iz našeg civilnog društva, od Holivuda, preko Harvarda, do Fondacije Bil Gejts”, rekao je. “Kina to i dalje ne razume. Još uvek se za to nisu otvorili. Mislim da će ih to, na duži rok, zaboleti.”

Naj predviđa da Trampova nepopularnost neće izbrisati prednost koju SAD još uvek imaju u domenu meke sile, osim pod određenim uslovima. “Tramp verovatno neće biti smatran za prekretnicu u američkoj istoriji, već pre kao signal (koji ispada iz koloseka)“, još jedan u plejadi čudnih likova koje naš politički proces izbacuje, kao što su Džo Mekarti ili Džordž Volas”, rekao je on. “Dve me stvari mogu opovrgnuti. Prva bi me opovrgla ako bi nas Tramp uveo u veliki rat. Druga je ukoliko bude ponovo izabran, i otme se kontroli pa naruši unutrašnju ravnotežu* državnih grana tj stubova moći, ili naruši našu reputaciju kao demokratskog društva. Mislim da to nije verovatno, ali još uvek nemam dovoljno poverenja u svoj (neargumentovani) sud da bih vas ubedio (checks and balances*:sistem koji svakom ogranku vlasti dozvoljava da izmeni ili stavi veto na ono što čini neka druga grana vlasti, sprečavajući na taj način svaku pojedinačnu granu vlasti da zadobije i vrši preveliku moć nad ostalim).

Pomoćnici iz Bele kuće su rekli da je krajem prošle godine uspostavljena dvostepena strategija, u kojoj će Tramp nastojati da sa kineskim predsednikom Sijem održi već uspostavljene srdačne odnose, dok niži zvaničnici uvode stroge mere. Do kraja 2017. godine, Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost i druge agencije radili su na političkim instrumentima odvraćanja od kineskog uticaja, uvođenjem novih trgovinskih praksi i nastojeći da oblikuju tehnologije budućnosti. Majkl Grin, koji je bio glavni savetnik Džordža V. Buša za Aziju mi je rekao: “Oni na to gledaju kao na ratni plan: rade sa saveznicima, rade sa članovima Kongresa.”

U svojoj strategiji nacionalne sigurnosti, američka administracija je predložila da bi, u cilju sprečavanja krađa trgovinskih tajni mogla ograničiti vize strancima koji putuju u Sjedinjene Države kako bi studirali ili se specijalizovali u oblastima nauke, inženjerstva, matematike i tehnologije; upravljačke strukture SAD posvetile su se “slobodnom i otvorenom Indo-Pacifiku”, kojim bi na terenu verovatno proširile vojnu saradnju sa Indijom, Japanom i Australijom. Robert Lajthajzer, predstavnik Sjedinjenih Država u oblasti trgovine, razmatra nekoliko potencijalnih tarifa kako bi kaznio Kinu zbog njene navodne krađe intelektualne svojine i dampinga izvoza na američkim tržištima. “Ne tražimo trgovinski rat”, rekao mi je visoki zvaničnik Bele kuće uključen u pitanja o Kini. “Ali predsednik u potpunosti veruje da se moramo suprotstaviti predatorskom ponašanju Kine u industrijskoj politici kojom je ’iskopala grob’ američkoj proizvodnji, a to sve više radi i u visokotehnološkim sektorima.”

Ukoliko Bela kuća preduzme takve akcije, mogli bi se sukobiti sa Trampovim osećajem međusobnog poštovanja koje postoji između njega i Sija. U međuvremenu, mnogi kineski stručnjaci opisuju pristup američke administracije kao neuslovan. U prvih jedanaest meseci Trampovog predsednikovanja nijedan od njegovih sekretara kabineta nije održao neki značajniji govor koji bi se doticao Kine. Mesto pomoćnika državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika, najviša pozicija u Stejt departmentu za taj region sveta – koju su nekada držali Viljem Averel Harimen, Ričard Holbruk i Kristofer Hil – ostalo je nepopunjeno. Dejvid Lempton, direktor kineskih studija pri Školi za napredne međunarodne studije Džons Hopkins, rekao mi je: “Čini mi se kao da se radi o gomili pijanaca u automobilu, koji se bore za kontrolu nad volanom.”

U desetinama intervjua koje sam radio i u Kini i u Sjedinjenim Američkim Državama, skoro da nije bilo osobe koja je očekivala da će Kina u skorije vreme zameniti SAD u ulozi najbitnije svetske sile. Pored ekonomskih teškoća Kine, njen politički sistem, uključujući ograničenja slobode govora, verskog opredeljenja, civilnog društva i interneta, odvraća neke od najhrabrijih i najpreduzetnijih glava. Sijev sistem podstiče zavist među autokratama, ali nimalo oduševljenja među njenim običnim građanima koji žive širom sveta. A za sve razgovore Sija o “kineskom rešenju” i slavnom autoportretu u kineskom akcionom filmu “Wolf Warrior II”, Kina tek treba da ozbiljno odgovori na globalne probleme poput izbegličke krize ili građanskog rata u Siriji. Globalno liderstvo je skupa igračka; to znači da od svojih ljudi zahtevate da doprinose dobrobiti drugih ljudi – da, recimo pošalju svoje mlade vojnike da poginu daleko od svoje kuće.

Kada je predsednik Si 2015. godine obećao afričkim nacijama da će oprostiti brojne milijarde dolara kredita koje su uzele od Kine, kao i da će im uz to pružiti i dodatnu finansijsku pomoć, neki u Kini su se uznemirili: da li je njihova zemlja zaista dovoljno bogata da to uradi? Kina “ne traži da nas odmeni na istom položaju, ne kao neka vrsta Zemljinog planetarnog predsednika”, rekao je Danijel Rasel. “Nema nameru da oponaša Ameriku kao obezbedioca globalnih roba i dobara, niti da bude arbitar koji nagoveštava univerzalne principe i zajednička pravila”.

Pre će biti da naš svet ulazi u doba u kojem nema očiglednih lidera, u “doba nepolarnosti”, kako je to opisao Ričard Has, predsednik Saveta za odnose s inostranstvom, u kojem nacionalističke sile – Kina, SAD i Rusija – bitku biju s nevladinim grupama i to po svakoj temi, od Doktora bez granica do Fejsbuka, od ExxonMobila do Boko Harama. Prirodno je da Amerikance plaši ta mogućnost, ali Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za spoljnu politiku misli da će SAD zadržati kredibilitet i liderstvo. “Sjedinjene Države su jedina meni poznata sila sposobna da preokrene tokove, bivajući kritična prema sebi u procesu samo-preispitivanja”, rekao je on. “Dve godine nakon ulaska u Irak, ljudi koji su radili unutar sistema su se upitali: ‘Činimo li ispravnu stvar?’ ” Menon je u prošlosti imao prilike da vidi kako se ova zemlja iznova uzdizala: “Dosad u mom životu – tri puta. Bio sam u ’68, na Zapadnoj obali SAD. Video sam šta su Sjedinjene Države učinile 80-tih godina kako bi iznova otkrile sebe. Ono što je učinila nakon 2008. godine bilo je izvanredno. Po meni, ova situacija (sa Trampom) će doći i proći. A Amerika to sebi može priuštiti.”

Menon misli “da se, u stvari, vraćamo na tu istorijsku normu, odvojene multiverzume, paralelne svemire a ne na jedan, što je (tokom istorije) bio samo jedan izuzetak. Ako se vratite na koncept Evrope u devetnaestom stoleću, ljudi su u osnovi tada živeli u različitim svetovima i kontrolisali su međusobne interakcije. Kina neće preuzeti odgovornost za sve što se dešava na Bliskom Istoku ili u Južnoj Americi. “Mi, na neki način, u mnogo ne baš uvek primetnih formi, već živimo na ovaj način. “Tehnologija nam je olakšala ovakav životni stil, jer iTunes i dalje nastavlja da vam prodaje još više od iste vrste muzike – ne izlaže vas nečem novom. Kada odete u Peking, vi i dalje slušate svoju muziku i zapravo ste još uvek u svom “balonu”. Dakle, to je istorijska aberacija i retkost, kada kažete da ste “globalizovani”. Ali, šta to znači? “

Jednog kasnog novembarskog popodneva otišao sam u Peking da posetim izvesnog profesora koji je dugi niz godina proučavao Sjedinjene Države. Nedavna politička previranja u Americi su ga dezorijentisala. “Imam velike probleme da s tim izađem na kraj”, rekao je dok mi je posluživao šolju čaja. “Volim Sjedinjene Države. Mislio sam da bi multikulturalizam Sjedinjenih Država mogao i ovde  funkcionisati. Ali, ako tamo ne bude funkcionisao, onda neće ni ovde.”

Po njegovom mišljenju, izvorni američki zavet urezan i u Ustav sada se rasplinjava. “U prošlosti ste se držali zajedno zbog zajedničkih vrednosti koje nazivate slobodom”, rekao je. Umesto nje, pojavljuje se jedna cinična, politika „nultog zbroja“ (zero-sum), povratak filozofiji krvi i tla koja prednost daje interesima, a ne nadahnuću.

U tom smislu, primetio je profesor, najveće iznenađenje u odnosima između Kine i Sjedinjenih Država je – njihova sličnost. U obe zemlje, ljudi besni zbog dubokog jaza u bogatstvu i šansama za uspeh preusmeravaju svoja nadanja ka liderima koji su „nacionalistički nostalgičari“, i koji im podstiču neke vizije o pretnjama koje dolaze iz ’spoljnog sveta’. “Kina, Rusija i Sjedinjene Države se, zapravo, kreću u istom pravcu”, rekao je on. “Svi pokušavaju da ponovo budu sjajni.”

 ♦ “They’re all trying to be great again.” ♦

Juen Osnos (Njujorker)

 

Start-up horizont: novi tehnološki mehur (1/2)

Erin Grifit (Erin Griffith), novinarka magazina za tehnologiju i nauku Wired, specijalizovana je za start-up scenu Silicijumske doline – jednu od najinteresantnijih, ali, po njoj, „i jednoj od najprevarljivijih“. Poznata je po svom kritičkom stavu prema IT startaperima, a njenim tekstovima provejava ironijski osvrt na ovu scenu, uz otrovne strelice na račun „šaljivih entuzijasta“ koji su se sjatili u Dolinu ne bi li okušali svoju sreću i „upecali“ nekog venčer ulagača ili anđela-investitora. Bez želje da bude popularna i voljena po svaku cenu, Erin se svom čitaocu obraća brutalno iskrenim stilom.

U septembru sam se upoznala s jednim istaknutim preduzetnikom koji je tražio da ja, kao novinar, „odradim“ pozitivnu medijsku sliku o njegovom novom projektu. Sastanci nalik ovom su uobičajeni i obično se podrazumevaju kao deo mog posla – osim što je, ovaj razgovor prilično logično (a na njegovu veliku nesreću) zabasao na rafal loših naslova  i kritika, koji su ove godine zapljusnuli tehnološki industrijski sektor. I, dok smo razgovarali o najnovijem skandalu seksualnog uznemiravanja, postavio mi je pitanje: Hoće li neko ikada opet napisati neku pozitivnu priču o tehnološkom startupu?

Rekla sam da, verovatno – neće.

Izgoreli smo, pojasnila sam mu. Mnoge priče o izgradnji „hajp“ prevarantskih startapova nisu dobro stajale u medijima i javnosti za života ovih početničkih firmi. Jednom sam napisala mahom pozitivnu priču o izvršnom direktoru kompanije Zenefits, Parkeru Konradu, bacajući svetlo na njegovu ličnost i usput ga nazivajući “čudom od deteta “. Nedugo nakon toga, on je srušen od strane svog borda i uposlenika – nakon što je kompanija priznala da su njeni zaposleni bili varani tokom sprovođenja treninga obaveznog poslovnog usaglašavanja (Obuka o usaglašenosti, tj proces edukacije zaposlenih u oblasti zakona, propisa i kompanijskih politika koje se odnose na njihove svakodnevne poslove. Organizacija tj firma koja se bavi obukom usaglašenosti obično stremi ostvarenju nekoliko ciljeva: (1) izbegavanje i otkrivanje prekršaja od strane zaposlenih koji mogu dovesti do pravne odgovornosti za organizaciju; 2. stvaranje gostoljubivijeg i poštovanog radnog mesta; 3. postavljanje osnova za delimičnu ili potpunu odbranu u slučaju da zaposleni izvrši povredu uprkos naporima organizacije za obuku; i 4. dodavanje poslovne vrednosti i konkurentske prednosti).

Ovaj problem je krupniji od bilo kakvog pojedinačnog skandala, rekla sam mu. Pošto su naslovnice novina prikazivale uznemirujuće zakulisne radnje niza kompanija, startup kultura više nije „stočna hrana“ za medije, koji ih preživaju u vidu blagih parodija o ping-pongu na pauzama i duksevima koje svi besomučno nose. Čini se to ružnim i trulim: Facebook, najveća priča o uspehu u ovom istorijskom trenutku, nije bila tek „vesela grupa hakera“ koji se bave razvojem sitnih alata koji vam omogućavaju da digitalno „podbadate“ svoje prijatelje. FB je moćan i potencijalno zlokoban sakupljač ličnih podataka, propagator vladinih cenzora i obezbedilac diskriminatornih načina oglašavanja.

Svet više nije zainteresovan za takvu vrstu priče, rekla sam mu. Sve ono što se ne bavi mučnim, provokativnim pitanjima s kojima se suočava tehnološka industrija i start-up scena je, po osećaju javnosti, bez poente.

Preduzetnik je očigledno bio razočaran mojim, kako je mislio, cinizmom. Problemi industrije, kako je verovao, mogli bi se rešiti uz još više tehnologije. Zapravo, njegova start-up firma je radila samo na stvarima, a ne na softverima: njegovi alati koje je prodavao su se suočavali s problemima koje je izazvala upravo ta tehnologija na koju se pozivao. Ako bi bio uspešan, svet (i njegov bankovni račun, kao i bankovni računi njegovih investitora) pokazivali bi daleko veće brojke, tvrdio je on.

Dakle, “ako bih samo mogla da mu učinim” – opšte uzev, svima – “uslugu”, i objasnim njegovu poentu u tom članku… „to bi nam zaista pomoglo svima“, dodao je on.

Razgovarajući svakodnevno s osnivačima tehnoloških startup firmi, jasno je koliko su se njihovi životi malo promenili u prošloj godini, i pored toga što se svet oko njih preokrenuo: Čak i vrhunski šefovi firmi – koji su primetili promenu u javnom mnjenju – nisu bili voljni da se prilagode ovoj novoj stvarnosti. Predsednik kompanije „Y Combinator“ Sem Altman je na svom blogu tvrdio da „politička korektnost šteti industriji tehnologije. Ovo je neugodna, mada moguća opcija: da smo prinuđeni da ljudima dozvolimo da pričaju i omalovažavajuće stvari na primer o gej ljudima, ukoliko želimo da ih čujemo šta ima da nam kažu o novostima u, recmo – oblasti fizike”, napisao je on. Na terenu, kraljevi startap scene nisu promenili svoje ponašanje. I dalje me „nameštaju“ da njihove kompanije „kitim“ s istom onom neumornom razdraganošću iz prošlih vremena… bez obzira na to što je iza njihovog neslavnog postojanja na sceni ostao trag koji nije previše lep.

Izvan startaperskog tehno-mehura, stvari stoje drukčije. Ne podbadamo startupe koji vole da nameću pravila. Oprezni smo, jer upotrebom veštačke inteligencije i njenog potencijala u našem poslovanju eliminišemo poslove koji su dotad pripadali ljudima. Sumnjičavi smo za uveravanja tehnoloških lidera da su njihovi proizvodi toliko bezbedni da i njihova deca mogu da ih koriste. Siti smo lažne vickastosti i neslanih šala koje se tiču onoga što više nije nimalo smešno: redaka u štampi koji nas obaveštavaju da postoji nedostatak žena u oblasti visokih tehnologija i hajtek biznisa, muka nam je od priča o bezobrazno bogatim dvadesetogodišnacima i članaka o neprijatnim programerima koji su puni loših ljudskih osobina, IT klincima koji nas “lože” i koji su spremni svim sredstvima i po svaku cenu da iz nečega – makar čega! – izvuku profit. Sve ovo deluje krajnje neprikladno i neumesno.

Međutim, ovu burnu reakciju protiv tehnoloških „himera“ je teško uočiti ukoliko se i sami nalazite u unutrašnjosti ovog mehura zvanom Silicijumska dolina. A nije teško shvatiti kako smo dovde stigli. Krajem 2000-ih, odmah nakon finansijske krize, svet je bio željan pozitivnih priča o tehnologiji i biznisu. Brzi rast servisa poput Tvitera i Fejsbuka je bio uzbudljiv – mesto optimizma u mračnim trenucima – a IT štreberi su  nam se tada učinili kao bolji heroji nego što su to bili pohlepni mamlazi s Volstrita, koji tek što su maestralno upropastili svetsku privredu, finansije i ekonomiju. Fejsbuk je učinio da naš svet bude otvoreniji i povezaniji. Tviter je pomagao revolucijama na Bliskom Istoku. Naravno, svi ti golobradi osnivači startapova su, u međuvremenu i veoma brzo, postali milijarderi, ali su se njihove kompanije koje su imale „uzvišene misije“ zapravo osećale isto onoliko „plemenitim“ koliko to kapitalizam po svojoj prirodi dozvoljava.

Svet biznisa je bi pre neku godinu oberučke prigrlio ovu srčanost slobodnog ponašanja, usvojivši menadžment filozofiju iz startaperske kulture: od dizajna kancelarija i radnog prostora, do etosa inovacija. Izgledalo je nemoguće da bi kompanija poput Ubera, najvrednijeg startapa u privatnom posedu u istoriji, ikada mogao da se suoči sa moralnim procenama i stavljanjem svog poslovanja pod lupu. Ali, to je bilo pre 2017. godine, momenat kada su novinari otkrili da je Uberova reputacija “lošeg dečka” omogućila obilje odvratnih i potencijalno nezakonitih poslovnih praksi širom sveta. Krah Uberovog ugleda bio je sastavni deo postojano upornih otkrića o startaperskim mahinacijama – otkrića koja su za sobom ostavljala negativne naslove u štampi kao i negativan stav javnosti prema njima.

Kada je “Bodega” – startup koji je osmislio “pametne” automate za piće, čokoladice, kafu i grickalice – u septembru najavio da će ove vendor-mašine biti lansirane na tržište, naišao je na grupu pobesnelih tviteraša koji su odmah reagovali. Bodegino preuzeto ime, zajedno s planom svojih osnivača da, kako su sami rekli, „kioske i majuše ulične prodavnice pošalju u prošlost“, savršeno se uklapa sa stereotipno-arogantnom, i kvazi-elitističkom „hajtek bratijom“ pokušavajući da se na brzinu obogate tako što će „samleti“ ikone svačijeg komšiluka: ljubazne i predusretljive lokalne prodavce.

“Bro-dega” (bodega<—>bro, „radnje koje vodi prevarantska bratija“), kako je od tada imenovana, bio je samo jedan katalizator snažnog sentimenta uperenog protiv tehnoloških startapova, koji se pojavio ispod naše kolektivne površine. “Hajde da vidimo može li tvoja usrana staklena sandučina (njihov automat koji bi zamenio ulične kioske) da mi zgotovi rolovanu slaninu, jaja, sir i halapenjose, kapitalistička smradino”, tvitovao je reper El-P. Osnivač kompanije je izdao javno izvinjenje, koje je zatim takođe bilo meta podsmeha.

Nakon što je Skedaddle – startap koji je važio kao “Uber za autobuse” – bio prikazan na portalu Business Insider, i to na snimku na kojem su se četiri mlađahna koosnivača zacenila od smeha nad člankom koji opisuje njihovu neslavnu startup misiju, ova situacija je rikošetirala sa Tvitera. “Kakva noćna mora”, tvitovala je Liza Mekintajer, dodajući: “Silicijumsku dolinu vode kompletne sociopate”.

Apple, Google i Microsoft rešavaju iste probleme

Apple, Google i Microsoft su korporacije koje u ogromnoj meri zacrtavaju agendu i program čitave industrije potrošačke elektronike. Oni zapošljavaju veliki broj najpametnijih i najkreativnijih svetskih tehnologa, stvarajući najuticajnije tehnološke inovacije. Bilo da internet pretražujete koristeći Windows, iPhone ili Google, sva tri američka giganta doprinela su, takođe, i oblikovanju našeg društvenog i ekonomskog okruženja, upravo onoliko koliko i tehnološkog. Njihova budućnost obećava da će biti drukčija od njihove prošlosti, mada postojeći proizvodi i usluge sve tri ove kompanije ukazuju da su one jedna drugoj bliže nego ikada. Čini se da sve tri žustro rade upravo na rešavanju istih izazova.00.jpegRazmislimo o svim “preklapanjima” koja su se u novije vreme odvijala kroz strategije ove tri američke najistaknutije tehnološke korporacije. Epl i njegova vozačka aplikacija, CarPlay, baš kao i Android za vožnju, Auto, zajednički ulazeći u automobilski biznis, kojeg je prethodno Microsoft razvijao godinama – dok je potonji, lični asistent Cortana, već podsećao na postojeći softver svojih konkurenata: Guglov glasovno-aktivirajući Google Now, kao i Eplov Siri. Tamo gde Apple ima Continuity, ne bi li zadržao ljude koji rade na različitim uređajima, Microsoft ima Continuum, a Google poseduje univerzalnost svog Chrome pregledača kao i svoju paletu veb-aplikacija. Pored povezivanja vozila, a i vas samih kao kupaca, sve tri korporacije su nas, takođe, povezale kroz naše TV prijemnike: Eplov AirPlay, Guglov Chromecast, a tu je i Majkrosoftova grafička kartica Wireless – uz razvoj aplikacija i platformi za igre kao što su Xbox One, Android konzole i novi Apple TV.

I dok se njihovi pristupi i ekonomski modeli razlikuju, percepcija bliske budućnosti koju gaje Apple, Google i Microsoft je izuzetno slična. Pitajte bilo koga od njih za smartphone sutrašnjice, pa ćete dobiti odgovor koji će neminovno navoditi na istu razvojno-poslovnu taktiku: mrežu ikonica, App Store, veliki ekran i kameru, uz veoma velike sličnosti kada se radi o industrijskom dizajnu, proporcijama i dizajnersko-tehnološkoj filozofiji.

Ovaj fenomen nije ograničen samo na uređaje, već se odnosi i na proizvode i usluge kao što su Apple Music, Google Music, i Microsoft Groove, na kojima se uveliko ogleda ova njihova međusobna sličnost.

Druga značajna imena, kao što su Tviter i Fejsbuk, koji su počeli kao fundamentalno različite vrste društvenih mreža, takođe su postepeno poništavale svoje međusobne razlike, napredujući ka najnižoj tački zajedničkog imenioca njihove posebnosti. Kraće rečeno: oberučke se prihvataju rivalske taktike, pretapajući ih u sopstvene, a bez mnogo želje za isticanjem u razlikama.

Veći deo podsticaja ka vođenju homogene strategije proizvoda potiče od jednostavnih evolutivnih procesa. Microsoft je pokušao da napravi velike promene izbacivši na tržište Windows Phone 7 i Windows 8, ali je bio odbijen od strane neprijemčivosti javnosti, dok je njegov novi softver Windows 10 tek puki pokušaj “umirujućeg smanjivanja kreativnih apetita”.

Samsung je stavio kameru u jedan model ručnog sata, a Google je jednu stavio u naočari, LG je na tržište izbacio ćoškasto četvrtaste “fablete” dok su Sony, Kyocera i NEC svi zajedno omašili u popularizaciji svojih uređaja sa harmonika-duplim ekranima. Tržište diktira šta je ono što najviše voli, i tako usmerava dalje odluke proizvođača i njihove razvojne agende.03Sve je to lepo i krasno, ali poznato je zapažanje Stiva Džobsa u trenutku kada je 1998. uvodio iMac: “Mnogo puta se dešava da ljudi, zaparavo, ne znaju šta žele sve dok im vi to ne pokažete”. Njegova manje poznata rečenica, koja je kasnije postala poučno štivo, glasi: “To je razlog zbog kojeg je mnogo ljudi dalo velike pare da bi kupili Apple – jer pretpostavljaju da bi trebalo da budu u toku sa stvarima”. Skoro dve decenije kasnije, ono što se danas radi kao da pati od nedostatka upravo ove vrste agresivno pionirskog pristupa, posebno među najvećim kompanijama. Njihovi ovogodišnji proizvodi, iPad Pro i ručni sat Watch spadaju među najznačajnije nove proizvode u Eplovom asortimanu nakon dugo vremena, iako je i njima već prethodio Majkrosoftov Surface Pro i više generacija Guglovog ručnog časovnika Android Wear. Ukoliko Apple zaista razmišlja da “misli drugačije” (od svojih rivala), kao što glasi njegov (stari!) moto (Think Different), onda se ta razlika ogleda jedino u – detaljima, a ne kao veliki zamah promena.

Apple je, naravno, najmanje onoliko kopiran koliko i on sam često kopira druge, a Guglov Android treba navesti kao najuspešniji primer ove “kopi-pejst” prakse. I, tek da ne zaboravimo, prvi Android telefon trebalo je da bude hibrid tada suvereno dominantnog dizajna Nokije i Blekberija... sve dok nisu stigle najave iz Epla kako će biti “primorani da njihov iPhone započne sve ispočetka”. Svet industrije koja se bavi proizvodnjom tehnologije se uglavnom koristi prilično liberalnom “pozajmicom” tuđih ideja, premda je napredovala dalje i brže baš onda kada je generisala nove umesto da samo ponavlja već postojeće stvari.

Prava inovacija zahteva preduzimanje značajanih rizika, mada i velike kompanije postaju sve konzervativnije, prihvatajući to kao svoju “neminovnost”. Apple je u ovom trenutku berzanski najvrednija kompanija u svetu i pitanje upravljanja i ispunjavanje očekivanja akcionara je visoko na njegovoj listi prioriteta. Samo prošlog meseca, generalni direktor Tim Kuk (Tim Cook) je preduzeo korak bez presedana: slanjem TV voditelja Džima Kremera (Jim Cramer) na Daleki istok, kako bi uverio svet da kolaps kineske berze neće ometati Eplov profitni rast. Nekoliko nedelja pre toga Gugl je “redizajnirao” svoju korporativnu strukturu, tako da svim njenim “dugoprugaškim” i investicionim projektima upravlja matična kompanija pod nazivom Alfabet (Alphabet), dok njihove potrošačke proizvode namenjene milijardama korisnika ostaju pod okriljem Gugla. Sve ove “mahinacije” i “podešavanja” jesu upravo ono što je čuveni IT preduzetnik Majkl Del (Michael Dell) nastojao izbegne onda kada je pre dve godine svoj posao uzeo u svoje ruke. Ako svaki berzanski igrač nastoji da na kraju svakog poslovnog kvartala umiri uvek jednu te istu glad za rastom vrednosti akcija, onda i nije za neko čuđenje ukoliko će poslovne reakcije kompanija na ovu glad biti uveliko slične.

02

Mnogi među briljantnim umovima koji rade za Apple, Google i Microsoft shvatili su kako treba “odleteti iz kokošinjca” kako bi sebi dali priliku da do maksimuma izraze svoju kreativnost, prihvatajući potencijalni rizik takvog zadatka. Brend pod nazivom Nest, “pametan” termostat – prvi potpuno povezani “user-friendly” kućni aparat ikada – koncipirala je grupica nekadašnjih inženjera “begunaca”, koji su donedavno radili u Eplu na razvoju ajpoda i ajfona. Papir i olovka (Paper&Pencil), alati za crtanje za iPad (a sada i iPhone) proizvedeni su od strane startup firme FiftyThree, tima koji je pre toga radio na neuspelom Majkrosoftovom tabletu Courier. Nextbit – razvojna grupa koja radi na prvom “Cloud-pametnom mobilnom telefonu”- danas vode bivši zaposlenici Guglovog odeljenja za razvoj platforme i uređaja baziranih na Androidu.

Bez tih pritisaka s obe strane – kako potrošača tako i berzi – i bez “ugledne tradicije”, ipak se pokazalo da su male startup firme sada najbolji motor za pokretanje istinski novih i revolucionarnih stvari. Danas, Uber i Airbnb iz korena menjaju globalnu ekonomsku matricu “rent-a-biznisa”, uvodeći u igru ekonomiju deljenja, dok hardverski dizajneri poput kompanija Pebble i Oculus smišljaju novu tehnologiju koja je zaista cool, a bez obaveze vezivanja uz eko-sisteme jedne određene kompanije. Startup firme u stanju su da jasno i dobro uoče jedan širi spektar problema, upravo zato jer nisu u obavezi da nose iste poslovno-ekonomske “okove” kako to već čine na tržištu duboko utvrđene, monolitne kompanije.

Dobra vest je da se sloboda, koju već po tradiciji poseduje svaka startup firma, može “pomiriti” s ekonomskim i proizvodnim zahtevima većih korporacija. To je ono što sada rade Google X, Majkrosoftove istraživačke laboratorije, i druge inicijative kao što je Sonijev First Flight. Sonijeva nastojanja su se među svim ovim aktivnostima pokazala kao najpraktičnija jer omogućavaju crowdfunding i e-commerce platformu za startup firme – upravo kreiranih od strane Sonijevog osoblja. Ovaj korporativni potez je startup firmama omogućio da sazdaju prave proizvode, kao što je minimalistički lep ručni sat FES, koji je odmah testiran i na tržištu, čime je premošćen jaz između značajnih ideja i uređaja koji prate zahteve tržišta. Guglov Projekat Ara za modularni telefon i Majkrosoftove slušalice HoloLens AR, su, sa druge strane, tehnološki ekvivalent koncept-automobilima: vrhunski ambiciozni, ali svetlosnim godinama daleko od uspešnosti na tržištu. A kada na njega budu stigli, ovakav i slični revolucionarni koncepti će najverovatnije biti ublaženi i “razvodnjeni”, pomalo dosadni i ne tako revolucionarni.

04

Industrija visokotehnoloških uređaja je sastavni deo revolicionarnih proboja koji donose promene. Uvek je bila. I kao što je Leri Pejdž istakao prilikom najave pokretanja Alfabeta, ovo je sfera “gde će revolucionarne ideje pogurati predstojeće oblasti velikog (profitnog) rasta, i tu vam neminovno mora biti pomalo neprijatno kako biste ostali relevantni.” Dosta je primera koji ukazuju na to da je Google pokretač upravo takve vrste idejno potpuno svežih projekata, mada je sada jasno da su one isključene iz svog osnovnog brenda, a to je Google. Izgleda da je novac koji je je ostao da cirkuliše industrijom visokih tehnologija tokom proteklih deceniju-dve sa sobom doneo i dodatnu averziju od poslovnih rizika. Divlje inovacije idu na jedno, dok ono što svakodnevno donosi novac ide na drugo mesto. Ipak, zar ne bi trebalo da tehnološke kompanije zarađuju novac od – inovacija?

Ovo odvajanje od tradicionalnog modela vođenja tehnološkog biznisa, gde preuzimanje rizika i pravljenje novca idu ruku pod ruku, ostavlja nam na tržištu više nego neugodni nivo uniformnosti među proizvodima i uslugama koje nude najveće i najmoćnije kompanije. Svi pokušavaju da pronađu i iskoriste “profitna žarišta”, ali koliko će vam još USB fleševa biti zaista potrebno za striming vaših TV aparata? Koliko je još ličnih asistenata na glasovnu aktivaciju, aplikacija za poruke i servisa za bekapovanje vaših fotografija potrebno vašem mobilnom telefonu?

Apple, Google i Microsoft gaze po istom terenu, rešavajući iste probleme. Nema sumnje da će dodatna konkurencija samo poboljšati stvari, ali ni “pozajmica” nekih njihovih izmaštanih a revolucionarnih koncepata – i njihova primena ne sutra, već danas – takođe ne bi bila nimalo loša.

Vlad Savov, The Verge