Tag Archives: rođak

Pravi neprijatelj nije korona već – glad

“Umesto korone, usmrtiće nas glad”, izjavljuje jedan od stanovnika Nju Delhija. Jer, globalna nestašica hrane je na pomolu, donosi Njujork tajms.

Ono što je pogubnije od aktuelne pandemije jeste globalna nestašica hrane, kao i nemogućnost proizvodnje i transporta namirnica do potrošača. U tom smislu, zemlje zapada, Evropska Unija, SAD, Kanada i još neke od najrazvijenijih žele da što hitnije pokrenu svoje ekonomije s mrtve tačke.

Stručnjaci tvrde da se svet dosad nije suočio sa glađu poput ove. Broj onih koji se suočavaju s akutnom glađu bi se do kraja ove godine mogao udvostručiti na 265 miliona.

U Kiberi, najvećem slemu Najrobija, stanovnici već neko vreme žive u ekstremnom siromaštvu. Blokada izazvana korona-virusom je prouzrokovala glad među brojnim žiteljima ove “karton-male”.

U toj najvećoj sirotinjskoj četvrti glavnog grada Kenije, ljudi koji očajnički žele da pojedu makar šta su pre neki dan pokrenuli stampedo kako bi se dokopali brašna i ulja koje se besplatno delilo; tom prilikom je bilo povređenih, a dve osobe su stradale.

U Indiji, hiljade radnika dvaput dnevno stane u red za hleb i prženo povrće, kako bi utolili glad.

Siromašna domaćinstva širom Kolumbije kače crvenu odeću i zastave o svoje balkone i prozore, kao javni znak upozorenja da u toj porodici vlada glad.

„Nemamo novca, a sada smo u situaciji da moramo da preživljavamo“, kaže Paulina Karuši, koja je izgubila posao u zlatari u Najrobiju. Ona i dete žive u dve sobe, koje dele sa još četvoro rođaka. “A to znači – ne jesti puno.”

Pandemija korona-virusa donela je glad milionima ljudi širom sveta. Opšti karantin i propisane mere držanja distance uzrokovali su sve masovnija otpuštanja i sve manju potražnju za radnom snagom – a samim tim su usahli i prihodi; uz to, velika je verovatnoća da će nastupiti poremećaji u poljoprivrednoj proizvodnji i doskorašnjim linijama snabdevanja; sve ovo je donelo brige jednom ne baš malom delu čovečanstva: kako namaknuti dovoljno sredstava da bi se prehranili?

Aprilska raspodela obroka u Nju Delhiju (Rebecca Convay/ NYT)

Korona-virus se ponekad naziva „izjednačiteljem“ (Great Equalizer) jer od njega podjednako poboljevaju i bogati i siromašni, ali – kada je u pitanju hrana – ova „zajednička crta“ se okončava. Siromašni, uključujući i velike delove siromašnijih naroda i zemalja jesu oni koji sada gladuju – pritom se suočavajući sa gladovanjem na duge staze, a možda i smrtnim ishodom usled nedostatka namirnica.

“Korona virus je bio sve samo ne takav neki izjednačitelj (bogatih i siromašnih)”, rekla je Aša Džafar, volonterka koja je nakon kobnog stampeda u Najrobiju donosila hranu porodicama nastanjenim u straćarama Kibere. „Ovo je bio sjajan pokazatelj, kada se zavesa razmakla na trenutak, prikazujući dubinu klasnih podela, ujedno razotkrivajući koliko je ova zemlja duboko nejednaka.“

Trenutno se već 135 miliona ljudi suočava s akutnom nestašicom hrane, ali bi sada, uz globalnu pandemijsko-ekonomsku krizu, na kraju ove godine moglo da bude pogođeno još 130 miliona, rekao je Arif Husein, glavni ekonomista Svetskog programa za hranu, agencije koja radi pod okriljem Ujedinjenih nacija. Procenjeno je da bi do kraja godine ukupno 265 miliona ljudi moglo biti doterano na samu ivicu gladi.

„Nikada ranije nismo videli ništa slično“, rekao je Husein. “Za početak, to nikad i nije bila lepa slika, ali ovo što se trenutno događa je dosad nezapamćeno – potpuno neistražena teritorija.”

Svet je i u prošlosti doživljavao teške krize gladi i nestašica hrane, ali su one bile regionalne i uzrokovane jednim ili drugim faktorom – bilo ekstremnim vremenskim prilikama ili ekonomskim slomovima, ratovima ili političkom nestabilnošću.

Pijaca za trgovinu naveliko u Mandavi, u centru Kabula, Avganistan, mart 2020 (Jim Huylebroek/NYT)

Kriza uzrokovana glađu, kažu stručnjaci, globalna je i prouzrokovana mnoštvom faktora povezanih s pandemijom i pratećim prekidom ekonomskog poretka: iznenadnim gubitkom prihoda za bezbroj miliona onih koji su već jedva preživljavali od danas do sutra; kolapsom cena nafte; široko rasprostranjenim izostankom čvrste odnosno stabilne valute, a usled presušivanja izvora prihoda koji su doskora poticali od turizma; naglim povratkom gastarbajtera – jer, trenutno nemaju zaradu koju bi poslali svojima kući; uza sve to  i tekući problemi poput klimatskih promena, porasta stope nasilja i kriminala, nagle i prinudne dislokacije stanovništva i humanitarne katastrofe.

Već sada – od Hondurasa, preko Južne Afrike, do Indije – svakodnevno se dešavaju protesti i pljačke; razlog izbijanja ovih nereda je masovna frustracija zbog trenutnog karantina koji je zaustavio poslove i privredu, kao i zabrinutosti zbog aktuelne gladi i nestašica hrane. Prekidom nastave za više od 368 miliona dece, ta su deca izgubila mogućnost da konzumiraju hranljive obroke i užine koje inače dobijaju isključivo u – školi.

Globalno uzev, nema nedostatka hrane ili masovnog gladovanja prouzrokovanih pandemijom. Međutim, logistički problemi u rutinskim poljoprivrednim radovima u polju, žetvi i transportu hrane će u mesecima koji dolaze pogoditi pre svega siromašne zemlje koje su najviše izložene takvoj situaciji, posebno one koje se oslanjaju na uvoz, rekao je Johan Svinen, generalni direktor Međunarodnog istraživačkog instituta za pitanja ishrane i prehrambenu politiku iz Vašingtona.

Iako je sistem distribucije hrane i maloprodaje u bogatim nacijama organizovan i automatizovan, Svinen kaže da su ti sistemi u zemljama u razvoju „radno intenzivni“, čineći „ove lance snabdevanja daleko ranjivijima na propise uvedene usled virusa Covid-19, kao i prinuđenosti na održavanje distance“.

Pa čak i ukoliko ne dođe do velikog porasta cena hrane, situacija u vezi s obezbeđivanjem hrane za siromašne će se verovatno pogoršati širom sveta. Ovo se posebno odnosi na ekonomije poput Sudana i Zimbabvea koje su se borile s ovim problemom i pre izbijanja globalne epidemije korone, ili one poput Irana, koje su u značajnijoj meri koristili svoje prihode od nafte za finansiranje kritično važnih dobara, poput hrane i lekova.

U Venecueli, pandemija bi mogla da zada razorni udarac milionima koji već žive u najvećem svetskom – mirnodopskom – ekonomskom kolapsu.

Prazan Trg ‘Kandelarija’ u Karakasu u Venecueli, posledica nacionalnih mera karantina primenjenh u martu (Adriana Loureiro Fernandez /NYT)

U „procvetalom“ slemu ’Petare’ na periferiji Karakasa, mere karantina su ostavile bez posla Fredija Bastarda i još petoro drugih članova njegovog domaćinstva. Životne namirnice, koje im je doskora obezbeđivala država kroz socijalni program – a koje su pre krize stizale samo jednom u dva meseca – već su odavno nestale.

„Već razmišljamo o prodaji stvari koje ne koristimo u kući kako bismo kupili hranu“, rekao je 25-godišnji Bastardo, po zanimanju čuvar. “Imam komšije koje nemaju hranu i brinem se da, ukoliko izbiju protesti i neredi, ne bismo uspeli da izađemo odavde.”

Neizvesnost u vezi sa hranom raste i u Indiji, gde se radnici koji ne žive od mesečnih primanja već od dnevnih nadnica, sa malo ili nimalo podrške od socijalnog programa, suočavaju s neveselom budućnošću u kojoj je  glad neposrednija pretnja od virusa.

Procenjuje se da je, uporedo s rezanjem primanja, pola miliona ljudi napustilo gradove kako bi se vratilo svojim kućama, pokrenuvši “najveću masovnu seobu Indijaca od nezavisnosti do danas”, rekao je Amitab Behar, izvršni direktor Oxfam-a za ovu zemlju.

Pre nekoliko noći, stotine radnika migranata koji su zaglavili u Nju Delhiju nakon što je u martu uvedeno zatvaranje prestonice (uz nedovoljno dobro upozorenje stanovništva), sedeli su u senci lokalnog mosta čekajući da stigne hrana. Gradska uprava Delhija postavila je kuhinje sa kuvanim jelima „na kašiku“, ali radnici poput Nihala Singa ipak ostaju gladni jer je poslednjih dana prava navala na ove centre.

“Umesto korona virusa, ubiće nas glad”, prokomentarisao je Sing, koji se nadao da će u ovoj javnoj kuhinji imati barem jedan obrok dnevno. Uobičajena je scena da se migranti koji čekaju u redovima potuku za tanjir pirinča ili sočiva. Sing je rekao da se stidi da moli za hranu, ali mu ne preostaje nikakva druga mogućnost.

“Mere izolacije su pogazile naše dostojanstvo”, rekao je.

Čekanje u redu za obrok u Nju Delhiju, gde nadničari sa malo ili nimalo socijalne zaštite tvrde da je glad daleko neposrednija pretnja od virusa (Rebecca Conway/ New York Times)

Izbeglice i oni koji žive u zonama sukoba će verovatno biti najteže pogođeni.

Policijski sat i ograničenja kretanja već uništavaju male prihode raseljenih lica – izbeglica iz Ugande i Etiopije, isporuku semena i poljoprivrednog alata u Južnom Sudanu i raspodelu pomoći u hrani u Centralnoafričkoj Republici. Mere zatvaranja u Nigeru, u kojem živi skoro 60.000 izbeglica, koje beže od sukoba u Maliju, dovele su do naglog skoka cena hrane, podaci su Međunarodnog komiteta za spašavanje (čiji je osnivač Ajnštajn).

Posledice ovakvih vremenskih i prostornih ograničenja, nametnutih sprovođenjem mera izolacije „mogu prouzrokovati više patnji od same bolesti“, rekao je Kurt Tjossem, regionalni potpredsednik ovog Komiteta za Istočnu Afriku.

Ahmed Bajuš, građevinski radnik koji je iseljen u provinciju Idlib na severu Sirije je rekao da su se on i mnogi drugi prijavili za primanje hrane od raznolikih humanitarnih grupa, ali da ta pomoć još ne pristiže.

“Očekujem pravu glad ako se na severu (Sirije) nastavi ovako”, rekao je Ahmed.

Pandemija, takođe, otežava napore nekih afričkih zemalja u suzbijanju istorijske najezde skakavaca, koja je već opustošila Istok i Rog Afrike. Ovo je najgora najezda u tom regionu decenijama unazad, a usledila je odmah nakon godine koju su obeležile ekstremne suše i poplave. Međutim, navala ovih novih rojeva u kojima se nalaze milijarde skakavaca bi mogla dodatno produbiti neizvesnost oko pribavljanja hrane, rekao je Siril Feran, šef istočnoafričkog tima za oporavak pri UN FAO (Food and Agriculture Organization).

Zabrane putovanja i zatvaranja aerodroma, rekao je Feran, prekidaju snabdevanje pesticidima koji bi mogli pomoći u ograničavanju populacije skakavaca i tako spasti pašnjake i useve.

Potraga za zaklonom ispod drveta tokom naleta skakavaca u Laisamisu, gradu u okrugu Marsabit, Kenija, februar (Kadija Farah/NYT)

I, dok mnogi gladuju, u većini zemalja vlada zabrinutost da će nestašica hrane dovesti do socijalnih nemira. U Kolumbiji su stanovnici priobalne provincije La Gvahire otpočeli blokade puteva kako bi skrenuli pažnju na nestašicu hrane koja im je preko potrebna . U Južnoj Africi su nemiri uzrokovali provale u obližnje bakalnice i kioske sa hranom, fizički se suočavajući s lokalnom policijom.

Čak i dobrotvorna raspodela namirnica i obroka može ljude izložiti virusu u trenucima kada otpočne neki takav stampedo za hranom, kao što se to desilo u Kiberi početkom aprila.

“Ljudi su se dozivali mobilnim telefonima a onda su pristigli sa svih strana i bukvalno navalili na javnu kuhinju”, priseća se Valentajn Akinja, zaposlena u oblasnoj državnoj kancelariji na čiju je adresu ova hrana došla. „Ljudi su izgubili svoje poslove. Taj prizor pokazuje kolika je glad među ovdašnjim stanovništvom.”

Da bi ublažile uticaj ove krize, neke zemlje propisuju cene prehrambenih proizvoda, besplatno dostavljajući osnovne namirnice, i planiranjući kako da šalju novac najsiromašnijim domaćinstvima.

Ipak, zajednice širom sveta takođe uzimaju stvari u svoje ruke. Neki prikupljaju novac kroz onlajn platforme za grupno finansiranje (crowdfunding), dok drugi započinju programe za kupovinu obroka porodicama kojima je hrana sada najpotrebnija.

Jednog popodneva pre nekoliko dana, volonterka Aša Džafar je sa grupom dobrovoljaca prošla kroz Kiberu i pritom desetinama prisutnih porodica podelila zalihe šećera, brašna, pirinča i sanitarnih uložaka. I sama rodom iz tog kraja, Aša je otpočela razvoz hrane nakon što je od brojnih tamošnjih porodica čula priče da oni i njihova deca uveče idu gladni na počinak.

Za sada razvozim hranu za oko 500 porodica. Ali uz sve pozive za pomoć koje dobijam, kako kaže, “to je samo kap u okeanu.”

Abdi Latif Dahir, NYT 22. april, 2020

Lokdaun aplink:

Roscosmos TV Studio

NASA Live: Official Stream of NASA TV

How do I stop spending 95% of my waking day aimlessly browsing the internet?

Da li je engleski dostigao svoj maksimum?

Britanska premijerka Tereza Mej je prošlog meseca u Kini prisustvovala lansiranju kampanje Britanskog saveta pod nazivom „Engleski je sjajan“ sa namerom da se u svetu podstiče dalja zainteresovanost za engleski jezik i stiču znanja o istom. Ovo bi moglo da zazvuči poput Trampove krilatice, “Učinimo Ameriku opet sjajnom”, mada, u stvari, dolazi sa jače pozicije. Van je svake sumnje da je upotreba engleskog veća i raširenija no ikada, a on daleko rasprostranjeniji od bilo kog drugog jezika. Sve svetske sile koje ne govore engleski u ovom našem globalizovanom svetu prepoznaju ga kao prvi strani jezik nužan da se nauči; on je, što je takođe jedinstveno, u praktičnoj upotrebi širom sveta. Britanski savet procenjuje da engleski danas govori oko 1,75 milijardi ljudi, što je četvrtina svetske populacije. Osnove engleskog podučavaju se u svim kineskim školama; to je i radni jezik čitave Evropske unije.

U informativnom servisu kanala France 24, engleski se koristi očigledno češće nego maternji francuski. Upotreba engleskog je obaveza svih pilota aviona i kontrolnih tornjeva, i to 24/7. Engleski se uočava i kao suštinska osnova za dalji napredak na nekim neverovatnim mestima: na primer, pre 14 godina, premijer Mongolije – zemlje koja nema istorijske veze s engleskim govornim područjem – odlučio je da bi engleski trebalo da odmeni ruski u svim školama, kao deo njegove težnje da Ulanbator postane centar za usluge telefonskih operatera. Jedan od šest Rusa tvrdi da ga govori. Engleski je očigledno jezik kojeg biraju oni koji imaju globalne aspiracije, bez obzira kakav je njihov politički stav prema anglosaksonskim silama.

Ovo globalno prihvatanje engleskog jezika, danas poprilično odmaknuto od zona uticaja nekadašnje britanske imperije a podalje i od „zadnjeg dvorišta“ Sjedinjenih Država, uspešno je narastalo tokom samo jednog veka –  uredno i, što je pomalo paradoksalno – počev od Versajskog sporazuma iz 1919. godine. U znak poštovanja prema Sjedinjenim Državama, ovo je bio prvi međunarodni ugovor napisan na engleskom (poznat i kao Pariska mirovna konferencija 1919); tada se, međutim, takođe ispostavilo da je ovaj datum obeležio početak pada najveće svetske institucije za protežiranje engleskog jezika, britanske imperije. Međutim, sa aspekta jezika, britanske vlasti imale su tu sreću da je anglofonski uticaj Britanije u svetu nasledio „rođak“ iz Severne Amerike, tako da je uobičajeno istorijsko zaostajanje bilo prikriveno, uzevši prividno drugu formu. Britanska politička komanda i linija doveli su i do jezičke imitacije koju su, zajedno s politikom, Amerikanci uvezli iz Ujedinjenog Kraljevstva. Čak i u momentu kada je Britanija počela da ekonomski opada, njena već dobro utemeljena pozicija u svetu odražavala se kroz snažnije tretiranje engleskog kao jezika kojeg treba učiti u globalnim okvirima.

Međutim, tokom čitavog ovog perioda, naročito od 1920-ih do 90-tih godina prošlog veka, menjao se i fokus američke ekspanzije koji se pomakao od Severne Amerike ka svetu, što je dovelo do uticaja na trgovinu, inženjerstvo, telekomunikacije, rudarstvo, medije, nauku i finansije, dok je američki dolar u međuvremenu zamenio funtu sterling u ulozi svetske rezervne valute. Potom je 90-tih usledila digitalna informatička revolucija, stvarajući nova bogatstva čije je stecište bilo u Silicijumskoj dolini, na razmeđi iz dvadesetog u 21. vek. Sve su to bile za svet pozitivne uloge engleskog jezika u globalnim okvirima (uloga koju je uspostavila Britanija), mada je trebalo očekivati da ovaj vrhunac dostigne nešto kasnije, u periodu porasta njene „meke moći“ (soft power) i sve veće popularnosti američke kulture.

Tu se radi upravo o tom zaostajanju rasta engleskog jezika – on  odražava dosadašnji uticaj Sjedinjenih Država koji sada doživljavamo. Pa ipak, sve ovo dešava se u 21. veku – kada ostale nacije u usponu, posebno u Aziji ali i u Južnoj Americi i Africi, daleko nadmašuju SAD (a da ne pominjemo Britaniju i Evropsku uniju) u stopama ekonomskog rasta. Ovo je neverovatan spoj i stanje stvari u dosadašnjoj svetskoj istoriji. I sada se pojavljuju dva pitanja. Da li je položaj engleskog realno preimućstvo za one zemlje u kojima je on maternji jezik? I kolika je verovatnoća da će engleski zadržati ovu poziciju na neograničen rok?

Imajući u vidu ovu početnu prednost engleskog kao maternjeg jezika, koju građani nekih zemalja imaju za svoju sretnu sudbinu datu rođenjem, očigledno da su neke neposredne prednosti nesporne. Ovaj jezik pruža direktan pristup glavnom medijumu svetske komunikacije: dobro je imati unutrašnji uvid u “informacije koje možemo iskoristiti”, kao i olakšan pristup koji dobro obrazovani anglofoni imaju prilikom konkurisanja za dobre i uticajne poslove/pozicije. Engleski je, takođe, omogućio anglofonim zemljama da „naplaćuju“ neku vrstu „zakupa“ za omogućavanje prijema ostalih (ne-anglofonih) u ovu jezičku elitu: anglofone nacije svake godine ubiraju ogromne zarade od kurseva i podučavanja engleskog kao stranog jezika (samo u Britaniji danas zarada je preko 2.24 milijardi evra godišnje, uz predviđanje da će do 2020. dostići 3.35 milijardi evra), uz dominaciju globalnim izdavačkim tržištem na engleskom jeziku (preko 1,5 milijardi evra izvoza u 2015. godini). Ovo je još jedan spin-off iz nedavne istorije britanske dominacije, kao što je nekad to bio i položaj Griničovog meridijana (koji je neka vrsta „nule“ u koordinatnom sistemu tj centra koordinata globalne orijentacije), svakodnevno obezbeđujući dobre prilike i pogodnosti za globalnu trgovinu između Azije i Amerike, ili pogodnosti za združena ulaganja, a time i razvoj globalnih finansija, sa londonskim „Sitijem“ kao njihovim centrom (barem je to bio slučaj sve donedavno).

Ali, posebno poznavanje jezika predstavlja prednost koja se prebrzo umanjila onda kada je engleski postao globalna svojina. „Globalni engleski“ otada ima samo istorijsku vezu sa Britanijom ili SAD, dok dobro poznavanje ovog jezika više nije isključiva ekskluziva onih kojima je engleski maternji. Čak i kratkoročne, iznenadne i nepredviđene prednosti išle su pod ruku sa svojim moralnim dilemama. Pretpostavka o „ekskluzivnom pravu“ može čak izazvati samozadovoljstvo kod kuće, u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i nezadovoljstvo u inostranstvu – što je očigledno bio slučaj tokom aktuelnih pregovora o “razvodu” između Britanije i Evrope.

Teško je naglasiti ranjivost jezika kao što je engleski – koji se širio planetom, ne bivajući zabranjivan a ni „hotimičan“, već s namerom proučavan – i to daleko od svoje domovine, a čak ga je bio glas kako je to “jezik slobode”. Ipak, ovo samo po sebi nije ništa novo. Transnacionalni „lingva franka“ (lingua franca, izraz koji se koristi za bilo koji jezik čija upotreba u velikoj meri prelazi granice zemlje u kojoj se govori), koji su nekada uspostavljeni, uvek odišu osećajem trajnosti. Ipak, kada se okolnosti menjaju, i ovakvi širom planete uspostavljeni jezici padaju. Padaju onako kako padaju i imperije. A promena je, sada sasvim uočljivo, na pomolu.

Tako je, prirodno, za očekivati da nakon što se nove sile poput Kine, Indije ili Brazila uspostave ekonomski i politički (a verovatno i vojno), tako će se globalno osetiti i njihov jezički i kulturni uticaj među onima koji žele da se bave ovim zemljama (pre svega u biznisu, ali i u domenu kulture), a takođe i između samih novouspostavljenih sila. Ali kao i kod svih novih dominantnih jezika, postojaće jedna zadrška i zaostajanje. Upotreba drugih jezika neće biti toliko dobar odraz ekonomske moći novih sila, već će njihov globalni  jezički uticaj kaskati.

Ako se fokus stavi na Kinu, recimo, svet može imati manje entuzijazma za “skrivenu ruku” slobodnih tržišta Adama Smita. Ukoliko se pojave drugi centri, rezultat će možda biti jedna polivalentna mešavina koja će sadržavati lokalne islamske, budističke ili hinduističke tradicije. Razvijanje tehnologija prevođenja može učiniti da jezici u velikoj meri postanu smenjivi i zamenljivi, stavljajući kulturu nacija iz kojih potiču u zadnji plan. Bez obzira na to, neće biti nikakvog posebnog odstupanja od trenutne tradicije globalnog komuniciranja, koje se danas obavlja mahom na engleskom.

Ovakvo šta se, uostalom, već desilo u 17. veku kada je nova globalna sila, Francuska, preuzela vodeću ulogu, a francuski postao zajednički jezik civilizovane Evrope. Francuski – sa jakim prosvetiteljskim implikacijama – zamenio je latinski jezik koji je imao ulogu lingva franke tokom čitavih 15 vekova. Na jedan drukčiji način to se dogodilo i u 19. veku, kada su imperijalne „mirođije u svakoj čorbi“ – u svakom slučaju uljezi i neželjeni – Rusija i Britanija – ukinuli Farsi na svojim azijskim teritorijama uticaja. Pre toga, Farsi je bio predominantan 800 godina kao jezik muslimanske kulture, trgovine i politike.

Prema tome, kada je o engleskom jeziku reč, verovatno je da će njegov trenutni vrhunac biti i nadalje dobar kao i dosada, mada je njegova slava kao svetskog jezika trajala svega nekoliko vekova: gotovo iznenadni i kratak uspeh koji se ne ponavlja, i koji još uvek nije uporediv sa onim uspehom koji su imali njegovi prethodnici – latinski ili farsi.

Čak i u sadašnjoj formi, njegov pad će se verovatno poklopiti sa najnovijim usponom Kine, čija je (dokumentovana) istorija trajala tri hiljade godina (a verovatno i mnogo duže, računajući ono vreme koje nije dokumentovano).

Kineski je, takođe, sjajan.

The Guardian

 

Biti velik, a ne biti moćan i bogat

“Trampov slogan “Učinimo Ameriku ponovo velikom” urezao se u  kolektivnu (medijsku i ) nacionalnu svest Amerikanaca. Ali, teško je dokučiti šta to sve stoji iza tog prilično uopštenog i nejasnog slogana.

Nemamo, na primer, jasnu definiciju “velikog”, ili tog istorijskog momenta kada je, po svoj prilici, Amerika zaista bila takva (tj. velika). Sa ekonomskog stanovišta, ne možemo govoriti o nacionalnom bogatstvu, jer je zemlja danas bogatija nego što je ikada bila: Neto prihod po članu domaćinstva dostigao je rekordni nivo, pokazuju podaci američkog Odbora Federalnih rezervi (Ono što je u Srbiji Savet guvernera).

Raspodela bogatstva je, međutim, sasvim izvesno pretrpela promenu: nejednakost se značajno povećala. Uključujući efekte poreskih nameta i plaćanja državnih transfera (tj. transfera države prema socijalno ugroženima), stvarni prihodi za donju polovinu stanovništva porasli su samo 21 odsto od 1980. do 2014. godine. Ovo treba porediti sa povećanjem od 194 odsto koje je, po najnovijim podacima Tome Piketija, Emanuela Saeza i Gabrijela Zukmana, u tom periodu ostvario onaj čuveni jedan procenat najbogatijih.

Zbog toga je logično što je Trampov poziv na “povratak američke veličanstvenosti” posebno odjeknuo među radnicima bez završenog koledža, i to mahom onih koji su nastanjeni u državama tzv “Pojasa Rđe” (Rust Belt) – nestali su oni koje je pogodilo nestajanje dotad dobrih poslova dotad prisutnih u njihovom području. Ali, prisiljavanje poslodavaca da obnavljaju ili u nedogled održavaju neke poslovne profile nije razumno, dok je stvaranje novih i održivih radnih mesta jedan složen poduhvat.

Inače, “Pojas rđe”, pre ekonomskog propadanja i deindustrijalizacije bio je poznatiji kao “Proizvodni pojas” ili “Pojas čelika”; prostire se zapadno i severno od zapadnog Njujorka i zahvata zemlje američkog Srednjeg zapada – Pensilvaniju, Zapadnu Virdžiniju, Ohajo, Indijanu, donji deo poluostrva Mičigen, područje oko Velikih jezera završava se u Severnom Ilinoisu i istočnoj Ajovi.

Učiniti Ameriku ponovo velikom je teško – onoliko koliko može biti teško otvaranje novih radnih mesta – i sasvim sigurno treba da znači daleko više od zapošljavanja. Zato vredi porazmisliti o onome šta je to što treba ostvariti i ka čemu treba nastojati kako bi se ta “veličina” postigla. Srećom, politički lideri i akademski sloj već poduže vremena razmišljaju o nacionalnoj veličini, a njihov odgovor jasno nadmašuje pitanje visokog nivoa bogatstva.

Adam Smit, možda prvi pravi ekonomista u istoriji, dao je nekoliko odgovora u svom čuvenom delu “Bogatstvo naroda (“An Inquiry Into the Nature and Causes of the Wealth of Nations”, Preispitivanje prirode i uzroka bogatstva naroda). Ta analiza se neretko smatra “biblijom kapitalizma”. Njegovi osvrti barem delimično opisuju postizanje veličine “kroz težnju za bogatstvom na slobodnim tržištima”. Smit, međutim, nije verovao da samo novac obezbeđuje nacionalni rast. Takođe se s neodobravanjem pisao o  uskogrudoj i isključivoj usredsređenosti na obezbeđivanje bogatstva, rekavši da je takav način ponašanja “najvažniji uzrok korupcije naših moralnih osećanja”. Umesto toga, on je naglasio da pristojni ljudi treba da traže stvarno postignuće, “ne samo pohvale, već biti vredni te pohvale, koju treba zaslužiti”.

Ono što je upečatljivo je to što je nacionalna veličina figurirala kao centralno pitanje u prethodnim kampanjama američkih predsednika: Lindon B. Džonson je 1964. pozvao na stvaranje “Veličanstvenog (američkog) društva, a ne samo društva koje bi bilo bogato ili moćno društvo. Umesto toga, Džonson je govorio o postizanju jednakih mogućnosti za sve američke građane zarad postizanja tog cilja. “Takvo veličanstveno društvo (“Great Society”) predstavlja mesto gde svako dete može pronaći znanje kako bi obogatilo svoj um i uvećalo svoje talente”, govorio je on. “To društvo je mesto gde je slobodno vreme nadasve dobrodošla prilika za sopstvenu izgradnju i razmišljanje; dokolica koja nije samo prosto bekstvo od dosade i uznemirenosti”.

Reči predsednika Džonsona i dalje zvuče istinito. Prilike nisu jednake za sve u Americi. Načini na koje se danas upražnjava slobodno vreme zaista je preraslo u strah čiji su uzrok dosada i strepnja za one koji su izgubili posao, koji su izgubili prekovremeni rad, koji imaju zaposlenje sa nepunim radnim vremenom onda kada žele stalno zaposlenje ili oni koji su otišli u prevremenu penziju, na koju su bili primorani i koju nisu želeli.

Postoje međutim, granice onoga što vlada može učiniti. Džejn Džejkobs, poznati ekspert za urbanizam svojevremeno je pisala da su velikim nacijama potrebni veliki gradovi, ali da ih ne mogu lako stvarati. “Velike prestonice moderne Evrope nisu postale sjajni gradovi jer su bili glavni gradovi”, rekla je Džejkobsova. “Uzroci i posledice proizašle iz njih odvijali su se na drugi način. Pariz u početku nije bio veće i važnije sedište francuskih kraljeva nego što je to bilo barem 5-6 drugih lokacija sa kraljevskim rezidencijama.”

Džejkobsova kaže da “Gradovi rastu organski, zaposedajući određenu dinamiku, jedan krug i područje vrlina, specijalizovanu kulturu stručnosti, gde jedna industrija vodi stvaranju drugih industrija i sa reputacijom koja privlači motivisane i sposobne došljake.

Amerika još uvek ima ovakve gradove, ali činjenica koja se ne pamti je da je i Detroit bio jedan od njih. Njegov rast bio je postepen. Kao što je pisala Džejn Džejkobs, prevoz brašna je 1820-ih i 1830-ih zahtevao brodove na Velikim jezerima, što je dovelo razvoja do parnih brodova, brodskih motora i širenja drugih industrija. Sve ovo je postavilo pozornicu za automobile, čime je Detroit postao globalni Centar za sve tada zainteresovane za tu tehnologiju.

Kao dete sam kod rođaka u Detroitu iskusio lepotu i uzbuđenje mog prvog kontakta sa automobilskom industrijom. Danas, stanovnici Detroita i druge metropole koje su izgubile svoje stanovnike žele da se njihovi nekadašnji gradovi vrate, ali potrebne su generacije onih koji moraju da kreiraju sveže ideje i industrije tako preko potrebne da bi se veliki gradovi održali u životu – a ne mogu to učiniti pod okriljem Vašingtona.

Sve to znači da intervencija vlade u cilju ponovnog uspostavljanja američke veličine neće biti jednostavna stvar. Postoji rizik da bi promene u dobrom smislu mogle pogoršati stvari. Protekcionističke politike i kazne za one koji izmeštaju svoj biznis na teritorije izvan Sjedinjenih Država izvoznike možda neće povećati dugoročne mogućnosti za Amerikance koji su ostavljeni negde iza, “izgubljeni u prevodu”. Zamašna redukcija propisa iz oblasti ekologije, socijale i benefita od zdravstvenog osiguranja, ili značajnije učešće Amerike u svetu mogu povećati potrošnju, pa ipak – sve nas ostaviti s osećajem dubljeg gubitka.

Veličina se oličava ne samo kroz prosperitet već je povezana i sa atmosferom, društvenim okruženjem koje čini život značajnim. Evo još jednom reči nekadašnjeg predsednika Džonsona, koji je rekao da “veličanstvenost zahteva ne samo povezanost telesnih potreba sa zahtevima trgovine, već i strast za lepotom i želju za zajedništvom”.

Robert J. Šiler je profesor ekonomije na Jejlu.

Robert J. Shiller, NYT (Upshot)

 

Bio sam Britanac… sve do DNK testa

Da li će nauka o genetici promeniti način na koji razmišljamo o našoj nacionalnoj pripadnosti? U svakom slučaju, ova naučna disciplina je promenila način na koji ja gledam na svoje poreklo, piše Anthony Whitehead za magazin The Spectator00

05Izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti predstavlja jednu izjavu duboko utemeljenu u osećaju identiteta. Kazati “Ja sam Britanac” ukazuje na to da se nekako, na neki način, sastojim od “nečeg britanskog” (Britishness) – a to “britansko” utkano je u mene, kao prva suština mojeg bića, koje je “britansko”.

Osim što ja lično, očigledno, nisam nešto posebno “britanski štof”. Rezultati mog DNK testa o etničkoj pripadnosti kažu da sam 63 posto Irac, 20 posto Zapadni Evropljanin, 11 odsto skandinavske a tri odsto iberijske krvi. Šta bih vam, nakon ovakvih rezultata testa, rekao u vezi svojih osećanja o nacionalnoj pripadnosti?

Pola epruvete moje pljuvačke bilo je sve što je konačno pokazalo ko su moji preci i kakva je moja genealogija – malo pljuvačke bilo je dovoljno da nauka dođe do ovih brojki i rezultata. A jednom kada se već dođe do ovakvih nalaza, prva neposredna reakcija bila bi otprilike ovakva: “Pa, rezultat testa ništa ne menja na stvari. Ja sam Britanac, rođen sam u Engleskoj, od roditelja takođe rođenih u Engleskoj, i to je to.”

06Neizbežno je, ipak, da naša radoznalost napokon bude zagolicana. I onda počinjemo da nagađamo: Pošto je irsko nasleđe po mojoj majci iz Korka (Cork) bio predvidljiv, skandinavski element u meni učinio mi se daleko zanimljivijim. Ja sam plavokos i sa severa Engleske, tako da je sama pomisao o sebi-kao-potomku-Vikinga bila po sebi uzbudljiva. Da li je trag mojeg porekla, možda, uključen i u moje ime? To me je živo zanimalo.

I već sam se, kao što vidite, osećao kao daleko veći “internacionalac” nego dotad. Nakon testa – sve te stvari koje povezujemo sa pasošem i zvaničnom nacionalnošću, s kulturnim krugom kojem sam lojalan od najranijeg detinjstva i moj osećaj identiteta su se izmenili. Medicinski efekti DNK analize često su predmet ozbiljnije diskusije, a što se tiče političkog aspekta priče o poreklu građana – oni se uopšte i ne pominju.

16DNK na svoj jedinstven način pruža novi uvid u to ko smo mi i odakle potiču naši preci. U Britaniji, a Engleskoj posebno, čini mi se da u vezi toga postoji izvesna, opšta zbunjenost i konfuzija. One stare, “večite i nepobitne izvesnosti” – od vere do Britanske imperije – vremenom su otišle u prošlost – a mesto u našim srcima koje su ranije zauzimali Naši Bogovi i Carevine sada nastanjuju najraznovrsnije emocije: od šovinističkog ushićenja, do samoprezira zbog nacionalne pripadnosti. Činjenica je da se nalazimo u dobu turbulentnih previranja i usred jedne od najvećih migracija u ljudskoj istoriji, pa izgleda da će se “uznemirenost” usled saznanja o našem pravom identitetu dalje samo još više povećavati – a ako je odluka Britanaca na referendumu o izlasku iz EU išta pokazala i dokazala, onda je to da se građani Britanije osećaju veoma različito oko toga ko su i gde im je mesto.

03Ali, iznad svega ovoga, iznad svih priča, legendi, mitova, mašte, zanesenosti, vere i emocija lebdi – DNK. Ne morate se oko toga s drugima žučno raspravljati ili padati u ropac. Umesto toga, imate grafikon, takozvanu “piticu”. I, šta god da pokazuje, teško da je iznenađujuće to što ne osećate neku odanost prema genetski bliskim osobama i mestima odakle svi mi kao “braća i sestre po genima” potičemo. Sada, kada gledam sjajne skandinavske krimi-drame, pitam se: osećam li nakon rezultata DNK testa da mi je bliskije to sumorno sivilo, ili predeli puni vode i hladnoće? Izgleda blesavo, ali mi se i dalje uporno čini – a i pričinjava – kako nastojim da se “povežem” s tom mojom “švedskošću” koju nosim u sebi.

Kao što se i etnička pripadnost “poremetila”, nakon testa moje pljuvačke, ova analiza je takođe ponudila neke specifičnije informacije. Moja DNK je upoređivana s nalazima mojih drugih osoba iz baze podataka. Kao rezultat ovog testa, sada sam bio u mogućnosti da kontaktiram oko 150 osoba širom sveta čiji su DNK segmenti odgovarali mojoj DNK.

12Ova poklapanja se, sasvim izvesno, odnose na mene. Većina njih će verovatno biti moji rođaci po četvrtom ili petom kolenu. Neki od “lovaca na poreklo”, kakav sam i ja, koriste vebsajtove kako bi postavili svoj onlajn profil, dok su neki od njih stavili i svoje fotografije. Vilica mi se opustila do patosa kada sam kliknuo na sliku Marka iz Pensilvanije. Taj Mark je pljunuti ja – ličimo kako jaje jajetu. Izvesna Pattie iz Kalifornije može da mi bude mlađa sestra, toliko smo međusobno slični.

Čudno je kako u sebi počinjete da se mirite s činjenicom da su ovi ljudi zapravo, po svom genetskom poreklu isti kao i vi. Oni su, genetski gledano, poput mene. To što idealizujem i obožavam švedsku obalu ne znači da su ti afiniteti utemeljeni i u mojoj porodičnoj-etničkoj-genetskoj pripadnosti. Zamislite ovo: Ako ste izbeglica koja je proterana iz svoje matične zemlje, ili čak i ako se osećate strancem u svojoj zemlji, uvid u DNK omogućava da spoznate ne samo odakle ste već i da prepoznate koji su i odakle su vaši (relativno) bliski rođaci.

Što se više povećava broj nas koji želimo uvid u sopstveni DNK, eksponencijalno se povećava i broj ljudi koji se mogu povezivati sa drugima na bazi sličnog etniciteta.

15Ova je slika i prestava u samom početku ne samo zanimljiva već mislim i poprilično “zastrašujuća”. Jasno je kako DNK ima potencijal da bude iskorišćen – a i zloupotrebljen – u kombinaciji sa, recimo, etničkim čišćenjem. Uzmimo kao primer ovaj test: ukoliko niste dovoljno spremni da smireno i prisebno primite rezultate koji pokazuju ko ste vi, zapravo – onda ima dobrih šansi i da istrpite posledice usled vašeg neprihvatanja činjenica. Ili, kao primer, eugenika: Nemam baš neku preteranu želju da pronalazim i okupljam svoje daleke rođake u cilju osnivanja neke nove skandinavsko-irske rase – ipak, ko može da kaže da neko drugi, sa možda “čistijim” rezultatom nego što je moj, možda neće biti tako naklonjen rasističkoj selekciji jedinki? Ono što mi se nametnulo kao pitanje glasi: šta bi, da je imao ovu tehnologiju, učinio jedan Adolf Hitler? I takođe, šta bi s ovom tehnologijom učinio neki novi, budući, potencijalni Hitler?

Ova pitanja još više zabrinjavaju budući da se 21. vek smatra epohom u kojoj je gotovo nemoguće razgovarati o rasnoj tematici na otvoren, iskren i pošten način. Međutim, pošto je genetski “duh iz lampe” već izašao u svet – iz epruvete u kojoj je bio zapreten – možda bi bila dobra ideja da počnemo da razmišljamo o tome kako ćemo u budućnosti upravljati političkim posledicama ovog bekstva.

Anthony Whitehead (The Spectator)

Vijetnamska start-up kraljica

“Kada radim na nečemu, u tome zaista strastveno uživam; zapravo, za mene nijedan posao, rad ili napor ne predstavljaju neku kaznu.”
02

BBC se u kafeu u centru Ho Ši Mina susreo sa Tuj Truong (Thuy Truong), mladom vijetnamskom preduzetnicom koja nije napunila ni 30 godina kada je poslovni svet čuo za nju. Evo kako u intervjuu za ovu britansku medijsku kuću Truong razmišlja o biznisu, kao i ravnoteži između privatnog i poslovnog života.

“Spavam samo četiri do pet sati dnevno”, kaže ova 29-godišnja mlada poslovna žena. “Čak nemam vremena ni da se izborim sa džet-legom koji me pogađa s obe strane Pacifika. I, da – ne verujem u ravnotežu između posla i privatnog života.”

Ovakva njena perspektiva može objasniti misteriju kako je gospođa Truong uspela da uspostavi tri preduzeća, sva tri u različitim industrijama – uključujući i prvi vijetnamski startup koji je kupila Silikonska dolina – i sve to pre njenog 30. rođendana.

Ledeni start

Rođena u Vijetnamu, Truong se školovala u Sjedinjenim Državama, nakon što se 2003. njena porodica preselila tamo.

“Kao i mnogi drugi roditelji u Vijetnamu, i moji roditelji veruju da Amerika nudi bolje obrazovanje, želeći da studiram u SAD“, kaže ona.

Njeni roditelji su hteli da, nakon što je diplomirala na univerzitetu Južna Kalifornija, želeli da nastavi svoj stalni boravak u SAD ali je Truong uradila sasvim suprotno od njihovih želja: vratila se natrag u Vijetnam.

Tuj Truong se iz Kalifornije vratila u svoj rodni grad, Bien Hoa, koja se nalazi na oko sat vremena od Ho Ši Mina (nekadašnji Sajgon), gde je 2008. godine s još par svojih prijatelja krenula u posao proizvodnje smrznutog jogurta.

“Prikupili smo nekoliko stotina hiljada dolara, postavši veoma uspešni u marketingu, takođe izgradivši izuzetno dobar brend. Ipak, tada još nismo znali kako da uspostavimo poslovanje koje bi bilo održivo.”

“Tako smo ovaj startup, naposletku, zatvorili posle tri godine.”

Ona dodaje i da “Ako pogledate statističke podatke, uočićete 99% start-up biznisa propada. Imate, dakle, samo 1% šanse da budete uspešni i isplivate na površinu.”

“Kada ste mladi i želite da uđete u start-up biznis, jedino vam se isplati da radite na nečemu što budi vašu strast… [Ali] ne postoji nikakva garancija da će vaš startup funkcionisati.”

“Ali, čak i ako ne profunkcioniše, još uvek postoji neprocenjivo iskustvo koje dobijate: velika lekcija naučena na poslu koji volite.”

04

Tehno-start

I dok se posao sa smrznutim jogurtom još razvijao,Truong je takođe, paralelno, izgrađivala svoj prvi tehnološki biznis.

Zajedno sa nekadašnjim drugom iz klupa s Univerziteta Južne Kalifornije, pokrenula je start-up pod nazivom GreenGar.

Kompanija se već pročula po svojoj aplikaciji pod nazivom Tabla (Whiteboard), funkcionišući kao aplikacija za združeno crtanje. Kao i poslovanje sa smrznutim jogurtom.

“Whiteboard aplikacija imala je preko devet miliona preuzimanja tokom prve četiri godine, a korišćena je od strane učenika u školama u više od 100 zemalja”, kaže Truj Truong.

“Napravili smo više od milion dolara, posao se veoma uspešno, međutim nismo uspeli da ga proširimo.”

03

Treća-sreća

U slučaju Truj Truong, ta sreća bila je njen treći biznis: aplikacija za slanje poruka na društvenim mrežama pod nazivom “Tapko” (Tappy), za koji se pokazalo da je dotad bio njen najuspešniji poslovni poduhvat.

“Broj korisnika pametnih telefona se u Vijetnamu uvećava preko deset odsto godišnje, u nizu od poslednjih pet godina”, kaže ona.

“Kada dođete na lokaciju nekog događaja ili na poslovnu lokaciju… onda Tappy možete koristiti [na vašem telefonu] kako biste pronašli i stupili u kontakt s ljudima oko sebe. U osnovi, ova aplikacija pretvara mesto održavanja nekog skupa u virtuelnu zajednicu, omogućavajući učesnicima nekog zbivanja da komuniciraju privatno ili po grupama.”

Nekih 10 meseci nakon što je pokrenuta, ovu aplikaciju je kupio Vebi (Webby), tehnološka kompanija za mobilno igranje sa sedištem u Silikonskoj dolini, Kalifornija, za “neobjavljenu sedmocifrenu novčanu sumu”.

Tuj Truong sada radi upravo u Vebiju, i to kao direktorka odeljenja za razvoj poslovanja u Aziji.

05

Vijetnamski start-up poduhvati

Pokretanje biznisa je uvek izazov, ali Tuj Truong veruje da je ovo posebno važi u zemljama poput Vijetnama.

“Iako je Vijetnam prepoznat kao jedna od potencijalno najizglednijih zemalja u regionu za zasnivanje start-up biznisa, tehnološka ali i pravna infrastruktura su u njoj i dalje najveće prepreke”, kaže ona.

“Wi-Fi je posvuda, ali je brzina interneta i dalje nedovoljna za ozbiljniji rad; a ako i pronađemo investitora koji želi da svoj novac uloži u moju firmu, obično je potrebno oko šest meseci da bi se kompletirala čitava papirologija.

“Ovi faktori, zapravo, ometaju ekonomski rast zemlje u celini a posebno sektor tehnologija i tehno-biznisa”, kaže Truong.

Sada, kada je ponovo u Kaliforniji (Mountain View, San Francisko), Tuj Truong pola svog vremena provodi u SAD a pola u Aziji.

“Obično kad sletim u Singapur ili Vijetnam, imam oko sedam do 10 sastanaka koji mi ispune dan od sumraka do svitanja”, kaže ona.

“Moji roditelji sada žive u Los Anđelesu i svaki put kada se vratim u Vijetnam u vezi posla trudim se da posetim svog ujaka i rođaka, koji još uvek žive ovde, u mom rodnom gradu Bien Hoa.”

“Moji baka i deka, baš kao i moji roditelji, započinjali su bavljenje biznisom još kao veoma mladi – pa tako i ja. To nam je u genima. Iz tog razloga, svi oni podržavaju ovaj težak posao kojim se bavim, jer smatraju da bi trebalo da radite naporno dok ste još mladi.”

 

Hoang Nguyen, BBC, 17.avg. 2015