Tag Archives: procedura

Kako se pripremiti za korona virus

Operite ruke. Nastavite sa nabavkom lekova. Usredsredite se na borbu protiv gripa. Stručnjaci nude praktične savete kako da se pripremite za epidemiju.

Stručnjaci nas savetuju da koristimo zdrav razum, uključujući često pranje ruku i vakcinu protiv gripa (Eva Hambach / AFP/Getty/NYT)

Američki zvaničnici iz Ministarstva zdravstva upozorili su da će se korona virus verovatno pojaviti i u Sjedinjenim Državama. Ukoliko se to desi, šta je to što biste mogli da učinite u cilju zaštite vaše porodice i sebe?

Veći deo saveta stručnjaka je stvar zdravorazumskog stava, prethodnih navika, i ne razlikuje se mnogo od onoga što biste učinili da izbegnete bilo koji grip ili respiratorni virus.

“Osnovna mantra glasi: “Samo smireno i nastavite (sa svojim svakodnevnim obavezama, uz nužnu preventivu)”, Margerit Nil (Marguerite Neill), stručnjak za zarazne bolesti na Univerzitetu Braun.

Napred, i u pokretu:

Amerikanci često zanemaruju prehlade i grip, nastavljajući svoj uobičajeni posao sve dok se infekcija ne pogorša. A mnogi ljudi koji rade na poslovima s minimalnom platom ne uzimaju dane za bolovanje. Ponekad moraju da rade čak i ako su bolesni, uprkos činjenici da imaju dosta kontakta s okolinom.

Rezultat je da na javnim mestima često postoje ljudi sa simptomima – pa bi bez preteranog izvinjavanja trebalo da od njih napravite distancu. Pokušajte s rastojanjem od najmanje dva metra, mada čak i manja distanca može biti od koristi.

“Ako u autobusu ili javnom prevozu primetite kako neko u blizini kašlje, udaljite se”, preporučuje Stenli Perlman, stručnjak za zarazne bolesti i korona virus sa Univerziteta u Ajovi.

Često perite ruke, preporučuje Triš Perl, specijalistkinja za infektivne bolesti na Medicinskom centru Univerziteta u Teksasu. “Nije baš super seksi, ali deluje”, dodaje.

Koliko bi trebalo da smo zabrinuti?

Nova žarišta epidemije ovog virusa u Aziji, Evropi i na Bliskom Istoku neprekidno podgrevaju strah od globalne pandemije. Centri za kontrolu i prevenciju bolesti su prošle nedelje izdali upozorenje da bi Amerikanci trebalo da se spremno suoče s verovatnoćom da će se virus proširiti i na Sjedinjene Države.

Kako da čuvamo sebe i druge?

Često pranje ruku je najvažnija (uz to je najefikasnija i najjednostavnija) stvar koju možete učiniti za sebe, uz obavezan ostanak kod kuće ukoliko se razbolite (što je i inače uobičajena procedura za svaki virus, virusno ili infektivno oboljenje).

Šta ukoliko putujete?

Centri za kontrolu i prevenciju bolesti (C.D.C.) posebno upozoravaju starije i zdravstveno rizične putnike da izbegavaju Japan, Italiju i Iran. Agencija, takođe, savetuje da otkažete sva nebitna putovanja u Južnu Koreju i Kinu.

Kako se pripremiti za moguće izbijanje epidemije?

New York Times

Uvek pri sebi imajte/obnavljajte zalihu osnovnih lekova na rok od 30 dana. Potrudite se da uvek imate najnovije informacije/ instrukcije vezane za borbu protiv gripa. Imajte pri ruci osnovne stvari za domaćinstvo. Obezbedite podršku starijih članova porodice (radi redovnog informisanja u vezi prevencije – ali i ukoliko se oni ili vi zarazite; korisno je da svi članovi budu obavešteni o nužnim koracima).

Šta je korona virus?

Ovo je relativno novi virus (odnosno modifikacija već postojećeg). Pod elektronskim mikroskopom, nalikuje “sferi iz koje izbijaju kratki šiljci“ u obliku krune, odnosno „krošnje s klinovima“, razbacanim širom loptaste površine virusa. Korona virus može zaraziti i životinje i ljude, a takođe i prouzrokovati niz respiratornih bolesti – od obične prehlade do opasnijih stanja, poput teškog akutnog respiratornog sindroma ili SARS-a.

Gde se sve ovaj virus proširio?

Od virusa, koji potiče iz kineskog grada Vuhan se razbolelo preko 80 hiljada ljudi u najmanje 33 zemlje, uključujući Italiju, Iran i Južnu Koreju.

Koliko je ovaj virus zarazan?

Prema preliminarnim istraživanjima, korona virus deluje umereno zarazno, slično SARS-u, i verovatno se prenosi putem kijanja, kašlja (kapljično kroz vazduh) i kontaktom sa zagađenim površinama. Naučnici su procenili da bi svaka zaražena osoba mogla da ga raširi na između 1,5 i 3,5 osobe bez efikasnih mera njegovog zadržavanja-sprečavanja.

Koje sve angažovan na suzbijanju virusa?

Zvaničnici Svetske zdravstvene organizacije (SZO, World Health Organization, WHO) sarađuju sa zvaničnicima u Kini, gde je rast virusa usporen. Ali prošle sedmice, kako je potvrđeno postojanje slučajeva izbijanja na dva kontinenta, stručnjaci upozoravaju da svet nije spreman za izbijanje epidemije nekih većih razmera.

Tokom epidemije SARS-a – takođe prouzrokovanog korona virusom, s tim što je daleko smrtonosniji – pranje ruku je smanjilo rizik od prenošenja za 30 do 50 odsto, kaže Triš Perl.

Stvar je u tome što Amerikanci u tome nisu baš dobri.

NYT

Nakvasite ruke čistom tekućom vodom, a zatim ih premažite sapunom; ne propustite i nadlanice, između prstiju i ispod noktiju.

Ribajte ruke najmanje 20 sekundi (Roditelji ponekad kažu svojoj deci da je dvadeset sekundi otprilike vreme potrebno da dvaput otpevaju pesmicu “Happy Birthday“).

Na kraju ruke dobro isperite čistom, tekućom vodom. Osušite ih čistim peškirom ili pustite da se prosuše na vazduhu.

Ukoliko trenutno nije moguće oprati ruke vodom, možete upotrebiti neko od sredstava za dezinfekciju, ali proverite na nalepnici kako biste bili sigurni da sadrži najmanje 60% alkohola.

Istisnite gel na dlanove, trljajte obe ruke, a zatim s njim izribajte ruke i prste sve dok vam ruke ne postanu suve. Ovaj korak bi takođe trebalo da traje oko 20 sekundi.

Svetska zdravstvena organizacija ima mnogo naporniju tehniku koja može biti i efikasnija.

Operite ruke. Evo i kako

Naučnici kažu da je uobičajena tehnika nanošenja sredstva za dezinfekciju ruku, preporučena od Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), inferiornija od alternativne metode sa dvostruko većim brojem koraka.

„Najbolji način je da operete kožu, pređete je toplom vodom i sapunom, i intenzivno je izribate.“ Šta ako vam kažemo da verovatno pogrešno perete ruke, a da vam taj način preporučuje upravo nauka? Ispada da ne postoji samo jedan, već dva uobičajena, međunarodno prihvaćena (zvanična) načina pranja ruku: jedan koji je preporuka američkog CDC-a, a drugi Svetske zdravstvene organizacije.

S tim u vezi, koja je od ove dve metode bolja?

Istraživači sada znaju. Za svoj eksperiment su kao ispitanike imali lekare i medicinske sestre bolnice u Glazgovu. U studiji objavljenoj u februaru, otkrili su da je metoda Svetske zdravstvene organizacije mikrobiološki efikasnija od CDC-ove. Dakle, SZO ima uputstva koja su delotvornija “na terenu” (i “pod česmom”). A evo kako to ide: metoda CDC-a za pranje ruku ide nekako ovako:

• Protrljajte dlanove • Rukom trljajte prednju i zadnju stranu prstiju sa strane nadlanica, istovremeno ispreplićući prste • Dlanove spojite, ukrštajući prste obe ruke • Međusobno priljubite ukrštene prste obe šake, i ne razdvajajući ih rotirajte dlan o dlan, trljajući ih jedan od drugi kružnim pokretima. Potom priljubite nadlanice obe ruke i učinite isto • Staviti levi palac u desnu ruku (ulegnuće između desnog palca i kažiprsta), čineći njim kružne pokrete. Pratite li nas i dalje?

• U tom slučaju, ispružite prste desne ruke i skupite ih, a onda ih kružnim pokretima natrljavajte o levi dlan. Potom to učinite sa prstima leve ruke, trljajući ih o desni dlan. • U redu. Spremni ste!

Stručnjaci kažu da je uobičajena tehnika nanošenja sredstva za dezinfekciju ruku, preporučena od strane CDC-a, inferiornija od alternativne metode sa dvostruko većim brojem koraka.

Ne primajte isuviše k srcu ukoliko vam se učini kako sve ovo ne vredi i da nema nekog dejstva. Iako ćete metodom koju preporučuje SZO imati čistije ruke (barem tako kažu), samo oko dve trećine lekara i medicinskih sestara obuhvaćenih ovom studijom su kompletno obavili čitavu stvar vezanu za ispravno pranje ruku – za šta je bilo potrebno oko 42 sekunde. A šta je sa tom jednostavnijom metodom, koju preporučuje CDC? Pa, ona traje “samo” 35 sekundi. A ovo je važno jer, kao što znate, u bolnicama su opsesivno posvećeni higijeni ruku.

Prema CDC-u, svake godine oko dva miliona pacijenata oboli upravo u bolnicama. CDC, takođe, procenjuje da lekari i medicinske sestre ispravno peru ruke tek polovinu vremena od onog koje je pravilima propisano. Stoga bi svaka faza pranja ruku mogla biti od važnosti koliko i mikrobiološka efikasnost. Iako se ova studija fokusirala samo na sredstva za čišćenje ruku na bazi alkohola, njen autor kaže da način preporučen od strane SZO podjednako dobar i kada je reč o pranju ruku dobrim, starim, običnim sapunom i vodom – nešto što možete vežbati-upražnjavati kod kuće.

Tehnike protiv zaraznih klica

Koronavirusne infekcije prenose se na isti način kao i mnoga druga respiratorna oboljenja.

Čini se da se virus širi kroz kapljice raspršene u vazduhu usled kašlja ili kijanja kliconoše. Ove mikro-kapljice mogu iz vazduha dospeti na površinu sluzokože usta ili nosa obližnje osobe – u krugu od dva metra – ili se mogu udahnuti, sve do pluća.

Simptomi se pojavljuju u roku od dva do 14 dana i mogu se manifestovati povišenom temperaturom, kašljem i udisajima koji su plići i kraći od udisaja zdravih osoba.

Ako ste već prinuđeni da se nakašljete ili kinete, ne činite to na staromodan način, pokrivajući usta rukama. Ovo samo ostavlja klice na vašim rukama, od kojih je veoma mali korak da stupe i kontakt sa drugim površinama, na kojima se virus može zadržati.

Umesto u šake, kašljite ili kinite u pregib lakta. Na ovaj način je verovatnije da ćete viruse i bakterije sprečiti da dođu u vazduh u obliku mikro-kapljica.

Čuvajte čistim površine u vašem domu. Doktorka Triš Perl napominje da alkohol predstavlja dobar dezinficijens protiv korona virusa.

Korišćene maramice odložite u korpu/kantu za smeće. Ne ostavljajte ih okolo, niti ih prinosite krevetu.

Ukoliko dođe do izbijanja epidemije, šta bi trebalo učiniti?

Globalni „zaštitni znak“ izbijanja epidemije uočljiv je u sveprisutnosti maski za lice na lokacijama pogođenim korona virusom.

Međutim u slučaju da ste zdravi, stručnjaci Centra za kontrolu i prevenciju bolesti kao i specijalisti za infektivne bolesti ne preporučuju hirurške maske za lice: Većina ih je previše labava da bi sprečila udisanje virusa.

Ukoliko ste zaraženi, maska može sprečiti širenje virusa sa vas na ostale.

Zdravstveni radnici i oni koji se bave zbrinjavanjem obolelih osoba kod kuće ili u zdravstvenoj ustanovi treba da nose maske. Najefikasnije su takozvane N95 maske, koje blokiraju 95 posto ekstremno sićušnih čestica.

n95global.com

Ako vam maske ne trebaju, i dalje bi bilo razumno i preporučljivo nabaviti zalihe hrane i lekova.

“Ne čekajte zadnji trenutak kako biste obnovili svoje recepte”, preporučuje Margerit Nil. “Želite da imate zalihe dovoljne za barem 30 dana.”

Obavezno nabavite i neophodne potrepštine za domaćinstvo, kao što je deterdžent za veš, a ako imate malu decu, pelene, količinu možda dovoljnu za mesec dana.

Označite veb-lokaciju svog zdravstvenog odeljenja-ustanove u kojoj se nalazi vaš zdravstveni karton i vaš lekar-lekarka, kako biste od njih redovno dobijali pouzdane i ažurirane vesti.

Roditelji će možda želeti da kontaktiraju školu svog deteta kako bi se obavestili o planovima za eventualno ranije otpuštanje učenika kući, ili radi onlajn uputstava okačenih na školskoj veb-stranici. Oni koji imaju starije roditelje ili rođake treba da imaju plan za njih ukoliko se razbole.

Infektolozi svesrdno preporučuju vakcinaciju protiv gripa. A najbolja zaštita starijih osoba od bakterijske upale pluća je, paradoksalno, vakcinisanje dece, kaže dr. Keith Klugman, direktor Programa za plućne bolesti pri Fondaciji Bila i Melinde Gejts.

Ni grip, baš kao ni bakterijska upala pluća ne utiču na smanjenje verovatnoće da osoba naknadno bude opet inficirana korona virusom ili se ozbiljno razboli (dakle, oni koji su ga preležali nemaju imunitet na njega). Međutim, moguće je da korona virus, oštećujući plućno tkivo i ćelije, ujedno može „olakšati“ dobijanje pneumonije kod onih koji takođe obole od gripa ili od bakterijske upale pluća, kaže Triša Perl.

Izbegavanje gripa i bakterijske pneumonije takođe znači da nećete biti u prilici da koristite resurse bolnice, kao ni vreme zdravstvenih radnika.

 

Njujork tajms

Ima li Kina demokratiju? (1/2)

‌„Demokratija, je, zapravo, primereno ime za sistem koji odaje utisak da se jednakim zakonima što važe za sve obezbeđuju jednaka prava za sve, ali izgleda da se njeni ishodi uopšte ne slažu sa njenim nazivom. Monarhija, naprotiv, ima neprijatan prizvuk, ali je najpraktičniji oblik vladanja u kojem je moguće živeti. Jer, lakše je naći jednog jedinog izvrsnog čoveka nego li mnogo njih.“ (Kasije Dion, 200 AD)

Iako uveren u suštinsku dobrotu ljudske prirode, Konfučije je bio njen najrealističniji kritičar. Znajući da su vrlina, hrabrost i kompetencija bili retka pojava, on je prvenstveno tragao za vladarima koji su “izvrsni pojedinci (muškarci)”. Ali koliko je taj prioritet kompatibilan sa demokratijom i koliko je validnih tumačenja demokratije?

Jedinstvena demokratija Švajcarske i posvećenost Singapura jedinstvenim ljudima-liderima ukazuju na to da različite demokratije mogu biti podjednako legitimne kao i da, pored toga, demokratija sama po sebi ne pruža legitimitet. Američka „Čajanka“ (Tea Party) ili, recimo, italijanski birači, sebe smatraju demokratama a svoje države nezakonitima, institucijama uljeza čijem se autoritetu mogu suprotstaviti, ignorisati ga ili izbegavati. Ovim brojnim interpretacijama demokratije moramo pridodati i konfuziju koja vlada između partija i frakcija.

Džordž Vašington je 1796. upozoravao: “Stranke oduvek služe za ometanje javnog većanja kao i osujećivanje javne administracije. Ona (demokratija) uznemirava zajednicu neosnovanim ljubomorama i lažnim uzbunama, izazivajući neprijateljstvo jednog dela stanovništva prema drugom, podstičući povremene nemire i pobune. Ona otvara vrata stranom uticaju i korupciji koja pronalazi olakšan pristup samoj vladi putem kanala partijskih strasti. Stoga politika i volja jedne zemlje podležu politici i volji druge”. Upravo je frakcionaški rivalitet u Kongresu 1861. godine odveo Ameriku u građanski rat da bi, tek nakon ogromnog krvoprolića, 1877. bio potpisan Kompromis, kojim su neslaganja rešena putem pregovora.

Danas je Amerika kapitalistička država neprijateljski nastrojena prema komunističkim partijama, ali tolerantna prema kapitalističkim frakcijama poput republikanaca i demokrata, uprkos katastrofama koje su počinili i činjenice da ponovo stvaraju više problema nego što ih rešavaju. Kina je jednopartijska socijalistička država, neprijateljski nastrojena prema kapitalističkim partijama i netolerantna prema frakcijama.

Evo i pouka iz prošlosti: istorijski uslovi za gro naših promišljanja na temu političkih sistema i (većine) zapadnih demokratija podsećaju na Rim iz 60. pne., kada su, kako je to Robin Dejvermen primetio sa dozom humora, trojica aristokrata-političara – Julije Cezar, ratni heroj Pompej i bogataš Marko Licinijus Kras – iza kulisa i potajno formirali prvi rimski trijumvirat koji je dominirao nad izabranim poslanicima u Senatu. Ovi oligarsi su postigli da najniža klasa Rimskog carstva, bezemljaši (proletarii) ne promene ništa i da opštenarodne mase i dalje ostanu društveno nevidljive, osim ako nisu podigle neku pobunu ili izgubile život u nekom od beskrajnih građanskih ratova koje su vodile njihove elite (Nakon smrti Marka Licinija Krasa, člana Prvog trijumvirata uz Gaja Julija Cezara i Pompeja Velikog, došlo je do građanskog rata između Cezara i Pompeja). Dve hiljade godina kasnije, na opštim izborima u Velikoj Britaniji 1784. godine, sin Prvog Erla od Četema i Hester Grenvil, sestra prethodnog premijera Džordža Grenvila, i sin Prvog barona Holandije i Ledi Kerolajn Lenok, kćerka Drugog vojvode od Ričmonda, ponudili su biračima da oni budu ti koji će na izborima izabrati vojvodu.

Danas, u mnogim evropskim zemljama (čak i egalitarnoj Švedskoj), ‘demokratija’ je samo „glazura“ premazana povrh moćnih feudalnih aristokratija koje i dalje kontrolišu svoje ekonomije. Američki glasači su nedavno imali prilike da vide kako je supruga bivšeg predsednika ušla u trku sa bratom bivšeg predsednika, a potom poražena od milijardera koji je svoju kćerku i zeta postavio na važne državne funkcije i time obezbedio da će, kako je rekao Džon Djui, “politika Sjedinjenih Država ostati u senci koju krupan biznis baca na društvo sve dotle dok moć obitava u privatnim rukama zarad privatnog profita i kroz privatnu kontrolu banaka, zemljišta i industrije, ojačanih komandama poteklim iz štampe i drugih sredstava propagande”.

Većina zapadnih političara vezanih brakom ili bogatstvom je, kao i sve nasledne klase, izgubilo simpatije sa širokim narodnim masama koje čine njihovi sugrađani u meri u kojoj, kako su to uočili američki politikolozi Martin Gilens i Bendžamin Pejdž, “preference prosečnog Amerikanca izgleda da imaju gotovo nulti, statistički beznačajan uticaj na javnu politiku” (iz knjige Teorije testiranja američke politike: Elite, interesne grupe i prosečni građani (Testing Theories of American Politics: Elites, Interest Groups, and Average Citizens).

Kina dve hiljade godina nije imala klasu profesionalnih političara, vojnih vladara, nasleđenog bogatstva ili oligarha. Ovo odsustvo feudalne prošlosti – i to više od nedavnih eksperimenata sa demokratijom – jeste ono što odvaja naša očekivanja od onoga šta vlast i vladavina predstavljaju od kineskog pogleda na vladanje zemljom.

Formalna demokratija je u potpunosti odsutna iz Kine sve do 1935. godine, kada se pojavila na bojnom polju, kada je, u vreme očaja, Mao izabran od strane pripadnika svojih trupa. Kineski državnik, jedan od najistaknutijih rukovodilaca Kineske revolucije, Džou Enlaj (Zhou Enlai, kineski 周恩来, današnja transkripcija Džou Enlaj a ranije i Ču En-laj, Ču Enlaj itd), koji je u tom trenutku bio Maov nadređeni mu je rekao: “Potreban nam je naš najbolji vojni lider, a s obzirom da je Mao naš najbolji strateg nominujem ga za predsedavajućeg Vojne komisije”. Julija Cezara, admirala Nelzona i predsednika Vašingtona imenovale su njihove vlade, ali je Mao verovatno bio jedini vojni lider koji je bio biran a ne nametnut. Mao je, zauzvrat, predložio da pripadnici trupa između sebe biraju sopstvene podoficire jer, kako je rekao, oni znaju svoje prijatelje intimno i izbliza, a njihovi životi zavise od izbora koji će sami napraviti, tako da su oni najkvalifikovaniji da ih biraju. Kina je od tada u trci, kako bi dostigla do što veće „uhodane“ i afirmisane demokratije.

Prvi britanski nacionalni izbori zasnovani na opštem pravu glasa i principu „jedan čovek-jedan glas“ održani su 1948. godine, u Kini 1953. godine, dok je u Americi ovakvo biranje uvedeno tek nakon što je prošao Zakon o glasačkim pravima – 1965. Kina je bila jedinstvena po tome što na njihovim izborima učestvuju čak i kvalifikovani stranci, kao što se to 1953. prisećao Kveker Vilijem Suel (Quaker William Sewell), profesor na hrišćanskom univerzitetu Đen Dah u Sečuanu:

“Kao član sindikata, imao sam pravo glasa, a izbor vlade u Kini je indirektan. Mi koji smo predavali u Đen Dahu glasali smo za naš lokalni narodni kongres. Tada bi lokalni kongresi, između svojih članova, izabrali Kongres Dulijang-a koji se sastojao od članova iz njihovih redova, kao i od kongresa velikih gradova i mnogih okruga, na kojima bi bio izabran Narodni pokrajinski parlament u Sečuanu. Konačno se pojavio Nacionalni narodni kongres, čiji bi svaki član bio na prvom mestu izabran u lokalno telo. Nacionalni kongres je donosio zakone, birao predsedavajućeg i imenovao premijera kao i članove državnog veća. U našoj „hemičarskoj grupi“ razgovarali smo o tipu muškaraca i žena koji bi nas najbolje predstavljali, a onda bismo istakli 5-6 imena.

Svaka grupa u našoj sekciji Đen Dah učinila je isto. Sva imena bi tada bila ispisana na tabli, tako da svi mogu videti ko je bio predložen. Imena koja bi bila istaknuta kao favoriti od strane nekoliko grupa „procedila“ bi se i od njih bi bila sastavljena kratka lista. To je otprilike skoro deset aspiranata, a svaka od grupa koja glasa bila bi toliko slobodna da ponovo iznese bilo koje ime za koje smatra da ga ne treba izostaviti. One koji bi ušli na kratku listu su njihovi glasači i simpatizeri ubeđivali da svoja imena ne povlače sa liste sve do kraja glasanja. Ovo traje izvesno vreme, i tada zadobijate onaj pravi osećaj nesposobnosti da se izglasani drugovi izbore sa situacijom; tada veliki broj njih izjavi kako gaji sumnju u sebe i svoje sposobnosti da preduzmu takav odgovoran stranački posao. Grupa bi razgovarala o svakoj osobi. Oni koji su bili „nepoznati“ bili bi pozivani da posete različite grupe kako bi ih mogli pridanici istih upoznali i detaljnije ispitali. Shodno biračkoj proceduri unutar same KPK, od te kratke dobija se još kraća lista kandidata, koja se, nakon daljnje diskusije, smanjuje na željeni tj očekivani broj.

Zastave su se vijorile na dan izbora, dok su orkestri konstantnim ritmom svojih cimbala i bubnjeva činili da “glasački ugođaj” bude prijatno bučan. Glasački listići deljeni su na jednom kraju štanda, a učenici, svi pod zakletvom o diskreciji, bili su na raspolaganju da pomognu ukoliko, recimo, niste znali da čitate. Onda biste sami, ili u pratnji vašeg pomoćnika, seli za sto i glasali. Na spisku bi bila sadržana imena koja su dosad već postala poznata, ali je na dnu bilo prostora za dodavanje dodatnih imena ukoliko to želite. Oko onih za koje želite da budu izabrani postavljan je prsten, dok se u jednu kutiju stavi papir. U Engleskoj sam glasao za čoveka koga nisam poznavao, sa kojim nikada nisam razgovarao i koji je cirkularnim pismom zatražio moj glas… a koji je napokon izgubio od svog rivala s razlikom od preko 14.000 glasova. Osećao sam da je moj glas tamo u Engleskoj bio potpuno bezvredan. U Kini, na ovim izborima, barem sam imao tu srećnu iluziju da je moj glas bio od stvarnog značaja.”

Do osamdesetih godina, moćni porodični klanovi dominirali su na lokalnim izborima, a birači su u Pekingu redovno ulagali molbe ne bi li im poslali nekog ko je “sposoban sekretar/ica kako bi popravio/la stvari”; nedugo zatim, kineska je vlada pozvala Karterov centar da nadgleda izbore. Godine 2010., nakon što je premijer Ven Đijabao primetio da je “Iskustvo mnogih sela pokazalo da poljoprivrednici mogu uspešno odabrati članove mesnog ili oblasnog odbora, pa – ako ti ljudi mogu dobro upravljati selom, onda mogu upravljati opštinom i županijom. Ljude moramo ohrabriti da smelo eksperimentišu i testiraju demokratiju u praksi”, Centar je proširio svoje učešće.

Najteži poraz

“U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode”, piše ugledni engleski istoričar Timoti Garton Eš za Gardijan, a prenosi portal Peščanik.

Izgledi da se Britanija otcepi od Evrope jednaki su izgledima da se Trg Pikadili otcepi od Londona. Mi jesmo u Evropi i u njoj ćemo ostati. Britanija je uvek bila evropska zemlja, njena sudbina je neodvojivo povezana sa sudbinom evropskog kontinenta i tako će uvek biti. Ali Britanija je izašla iz Evropske unije. Zašto?

Evo jedne univerzalne istine: niko unapred ne zna šta će se dogoditi, ali posle, kada se nešto dogodi, svi imaju spremno objašnjenje. Da je samo tri odsto od 33 miliona Britanaca koji su izašli na referendum glasalo drugačije, sada biste čitali opširne članke u kojima se objašnjava da je na kraju ipak odlučila “ekonomija, glupani”, da je pobedio britanski pragmatizam, i slično. Čuvajte se iluzija retrospektivnog determinizma. Proces kojim milioni glasača dolaze do odluke obavijen je velom tajne. To je misterija demokratije.

Ovakav rezultat svakako nije bio neizbežan; samo smrt je neizbežna. Dok je trajala referendumska kampanja, mnoge TV stanice su emitovale snimke belih litica Dovera iz vazduha (vlasnici helikoptera su sigurno zadovoljni). Tačno je, činjenica da se neka zemlja nalazi na ostrvu je važna, ali geografija nije sudbina. U vekovima posle invazije Normana engleski vladari nisu pravili razliku između ostrvskih poseda i poseda u Francuskoj, s druge strane Lamanša. Kao i u ličnim odnosima, možete biti zajedno, a opet razdvojeni – ili razdvojeni, a opet zajedno.

Važnija od geografije je istorija. Kada Britanci kritikuju evropske zakone kojima se zamenjuju engleski, čuje se odjek Zakona o ukidanju prava žalbe Rimu Henrija VIII iz 1533, u kojem je objavljeno da je “Engleska carstvo za sebe”. Nekada Rim, danas Brisel. Kada engleski prodavac govori da “treba sami da upravljamo svojom zemljom”, on se poziva na tradiciju parlamentarnog suvereniteta koja seže u prošlost do Engleske revolucije u 17. veku i još dalje u prošlost. Što nije slučaj sa, na primer, Nemačkom, koja je od vremena Svetog rimskog carstva naviknuta na delovanje više različitih nivoa vlasti, od srednjovekovnog grada sa sopstvenim gradskim zakonima do zakona carstva više udruženih država.

Istorija ima uticaja, ali ne određuje nužno kako ćemo se ponašati danas. Kada su nemački istoričari pokušavali da otkriju zašto je Nemačka pošla svojim “posebnim putem” (Sonderweg) krajem 19. i početkom 20. veka, poredili su je sa Britanijom. Britanija je za njih bila merilo evropske normalnosti.

Dakle, naša jedinstvenost nije ništa jedinstveno. Ne postoji neka sasvim osobena i izuzetna Britanija sa ove strane Lamanša i gomila gotovo identičnih evropskih država s one strane. Britanija je sa svojom socijalnom državom i nacionalnim sistemom zdravstvene zaštite po mnogo čemu tipična posleratna evropska zemlja. Svaka evropska država ima sopstvene komplikovane i ponekad napete odnose sa idejom Evrope i nesavršenom stvarnošću Evropske unije.

Ipak, istina je da za razliku od većine evropskih zemalja Britanija (sa izuzetkom Kanalskih ostrva) nije na svojoj teritoriji doživela formativna iskustva dvadesetog veka, rat, poraz, okupaciju i fašističku ili komunističku diktaturu. Kada se Ujedinjeno Kraljevstvo priključilo Evropskoj ekonomskoj zajednici početkom sedamdesetih godina prošlog veka, razlog za to je bila pre svega ekonomska i politička kriza. Odnos Britanije prema onome što je danas Evropska unija uglavnom se zasnivao na razmeni i zavisio je od toga koliko Evropa ekonomski dobro stoji. Britanija je, da tako kažemo, u dobru uvek bila dobar prijatelj Evrope.

Ali važnija od doverskih litica, Henrija VIII i ekonomske krize sedamdesetih godina bila je Margaret Tatcher. Ne ona Margaret Thatcher koja je nosila džemper sa zastavama iz kampanje “Evropa ili propast” kada se na referendumu 1975. glasalo za ostanak u Evropi, pa ni premijerka iz osamdesetih koja je progurala jedinstveno tržište – bez čega ne bi bilo ni jedinstvene valute koja danas izaziva razdor u Evropi. Ne, to je Margaret Thatcher naknadne pameti koja u svojim memoarima piše o “suštinski neengleskom ustrojstvu” Evropske zajednice (EEZ) i tim povodom čak citira Kiplingovu pesmu „Norman i Saksonac“: „Kad se Saksonac uzjoguni, oštro te pogleda i kaže, ’to nije pošteno’ / Onda mu se, sine, bolje skloni s puta.“

Foto: The Guardian

T. G. Eš: “Kao Anglo-Evropljaninu, ovo je najveći poraz u mom političkom životu”. Foto: The Guardian

To je Margaret Thatcher koju sam video na skupu organizovanom povodom nemačkog ujedinjenja u letnjikovcu Čekers 1990. godine, sa mentalnom predstavom o Evropi koja je odgovarala stanju iz 1940. (opasna Nemačka, slaba Francuska) i tinjajućim besom zbog toga što je Helmut Kohl uspeo da iznudi ujedinjenje. Konačno, to je i Margaret Tačer (Margaret Thatcher) na kraju životnog puta, za koju biograf Charles Moore tvrdi da bi prva glasala za izlazak Britanije iz EU.

Njena politička ostavština je oblikovala dve generacije evroskeptičnih političara i novinara povezanih sa Vestminsterom. Neki od tih novinara su postali političari, na primer, Michael Gove i Boris Johnson. Jedan prijatelj mi je ispričao anegdotu o Borisu Johnsonu iz vremena kada je bio dopisnik Dejli telegrafa (Daily Telegraph) iz Brisela. Kada bi zakasnio na konferenciju za novinare, pitao je kolege: „Šta se događa i zašto je to loše za Britaniju“. Kao što vidite, uvek je bio ciničan. Nekada sam mislio da je to zabavno.

Tu su i novinari koji se ponašaju kao političari i serviraju poluistine i kompletne laži. Nivo partijske podeljenosti i distorzije u britanskim medijima, od naslovne strane Sana pod naslovom „Kraljica podržava brexit“ do naslovne strane Ekspresa na kojoj je objavljeno da će EU zabraniti britanske čajnike, ne može se uporediti ni sa čim u Evropi. A učinak njihove kampanje je tako snažan zato što iz dana u dan, iz godine u godinu, nastupaju sa pozicija emocionalno privlačne priče o hrabrom i slobodoljubivom malom ostrvu koje je postalo moćna imperija. Objavljujući svoju podršku za izlazak pre tri meseca, pošto je dugo lutao tamo-amo „kao kolica u supermarketu“, dok je pokušavao da otkrije koja pozicija mu najviše odgovara, Johnson je izjavio da smo „upravljali najvećom imperijom koju je svet video… zar zaista nismo sposobni da isposlujemo nekoliko trgovinskih sporazuma?“

Gove, jednako nadaren pisac i govornik, pevao je istu pesmu u raznim tonalitetima. Znak raspoznavanja brexitera je nostalgični optimizam: nekada smo bili veliki sami za sebe, zašto to ne bismo bili ponovo? Što je greška u rasuđivanju („Kartagina je nekada bila velika, pa zato to može biti ponovo“), ali zvuči privlačno.

Naravno, pogrešno je svaljivati svu krivicu samo na njih. Pogledajte se u ogledalu i ponavljajte sa mnom: i mi smo krivi. Kako smo kao edukatori dopustili da se jedna tako prozirna priča provuče kroz časove istorije i građanskog vaspitanja u školama i na univerzitetima? Kako smo kao novinari dozvolili da evroskeptična štampa odnese prevagu i oboji dnevne vesti na radiju i televiziji? Kako smo mi, proevropski glasači, toliko potcenili bolni osećaj gubitka zbog evropeizacije kod ljudi koji su glasali za bregzit? („Govori u svoje ime”, reći ćete. Pa i govorim u svoje ime.)

I zašto generacije britanskih političara nisu uspele da formulišu pozitivan program u prilog projektu evropskih intergacija koji danas skraćeno nazivamo „Evropom“? Tony Blair je održao nekoliko dobrih proevropskih govora – u Poljskoj, Nemačkoj i Belgiji. Kada je trebalo da govori u Oksfordu, molio sam ga da javno nešto kaže o primedbama koje je u privatnim razgovorima upućivao na račun evroskeptičnih medija. Pored njegovih spin doktora je prošao samo jedan kratak i nejasan pasus. (Bivši premijeri su hrabri i elokventni, ali tek kada postanu bivši.)

Ipak, uzroci ovog debakla su evropski koliko i britanski. Kao što često biva, seme propasti je posejano u trenutku trijumfa; hibris prethodi nemezi. Bilo bi preterano tvrditi da je zid kod Dovera bio podignut samo zato što je pao zid u Berlinu, ali veza postoji. Tačnije, tri veze. Kao protivuslugu za podršku ujedinjenju Nemačke, Francuska i Italija su tražile od Nemačke da se vremenski obaveže na uspostavljanje preuranjene, nestabilne i prenapregnute evropske monetarne unije. Nakon oslobađanja od kontrole Sovjetskog Saveza, mnoge siromašne zemlje istočne Evrope su se našle na putu članstva u EU, što je uključivalo i slobodu kretanja. Tako je 1989. godina otvorila vrata globalizaciji koja će proizvesti nekoliko spektakularnih dobitnika i mnoštvo gubitnika.

01

Svaka od tih zverki ostavila je prepoznatljiv trag na dan britanskog referenduma. Pošto je finansijska kriza razotkrila strukturne neodstatke evrozone, ekonomska slabost Evrope je poslužila kao ključni argument za izlazak, baš kao što je ekonomska snaga bila argument za ostanak na referendumu 1975, kada je Margaret Thatcher nosila onaj čuveni džemper sa zastavama evropskih zemalja. Na dan ovog referenduma, Dejli mejl je objavio: „Što se tiče 19 zemalja zarobljenih u katastrofalnu jedinstvenu valutu, po sistemu jedna veličina za sve, pitajte nezaposlene mlade ljude u Grčkoj, Španiji ili Francuskoj koliko je evro doprineo njihovom prosperitetu.“

Proširenje Evrope na istok 2004. godine bilo je praćeno velikim pokretom ljudi ka zapadu i, pošto je Blair velikodušno precenio politiku otvorenih vrata, oko dva miliona nih je došlo u Britaniju. Kasnije su im se, u potrazi za poslom, pridružili Grci i Španci jer je njihove zemlje uništavao evro. Upravo zato što je Britanija, uprkos tačerizmu, i dalje evropska socijaldemokratija, s velikim socijalnim povlasticama, s dostupnim nacionalnim zdravstvom koje je „po potrebi besplatno“ i državnim školama za sve, pritiske na te javne službe – i na stambeni fond u zemlji koja decenijama gradi premalo stanova – akutno su osetili najsiromašniji građani. To sam čuo od stare belkinje iz radničke klase i od britanske frizerke azijskog porekla, da ne pominjem Sirijca koji drži piceriju u mom komšiluku. Bilo bi pogrešno proglasiti te ljude rasistima. Njihove brige su široko rasprostranjene, autentične i ne mogu se olako otpisati. Ali populistički ksenofobi poput Nigela Faragea koriste te emocije, povezuju ih s podzemnim engleskim nacionalizmom i govore, kao što je on učinio u času pobede, o trijumfu „stvarnih, običnih, poštenih ljudi“. To je Orwellov jezik prisvojen za ciljeve ekstremne desnice.

Stapanje i snaženje takvih nezadovoljstava je šira reakcija na posledice globalizacije – čije je oličenje EU. Poljuljani brzom demografskom i kulturnom promenom kao i društvenom i ekonomskom liberalizacijom, sa osećanjem (opravdanim) da je nejednakost porasla jer je globalizacija nekima donela bogatstvo dok je druge – manje obrazovane, manje mobilne i prilagodljive – pretvorila u gubitnike, ti „obični ljudi“ uzvikuju: „Ne mogu da prepoznam svoju zemlju“. Nije teško navesti ih da za svoje probleme okrive daleke kosmopolitske i birokratske elite u senci. (Na primer, ljude poput mene. Kad sam tvitovao da sam u utorak glasao za ostanak, neko ko se zove Andy Keech je odgovorio: „nikad živeo u socijalnom stanu, nikad brinuo kako će platiti račun za gas # glas za odlazak“.) Boris Johnson je, naravno, klasičan proizvod elite (Iton, Oksford), ali on izvodi populistički trik elitnog antielitiste, itonskog čoveka iz naroda.

Ne, to nije samo britanska posebnost; to će pre biti britanska varijanta jedne sveevropske i donekle svezapadne pojave. Učesnici kampanje Glasajte za odlazak ponavljali su slogan „povratimo kontrolu“ češće nego što Daleki iz serije Doctor Who metalnim glasom ponavljaju „Likvidiraj“ – i to su činili zato što je njihova mantra bila ubitačno delotvorna. „Povratimo kontrolu“ je povik Marine Le Pen u Francuskoj, Geerta Wildersa u Holandiji, nacionalističke Partije zakona i slobode u Poljskoj – i Donalda Trumpa u SAD. To je evropska verzija trampovske jeftine retorike.

Za mene, doživotnog engleskog Evropljanina, ovo je najveći poraz u mom političkom životu. Osećam se gotovo onoliko loše koliko sam se osećao dobro kada je pao Berlinski zid. Mislim da ovo najavljuje kraj Ujedinjenog Kraljevstva. Većina Engleza i Velšana izvela je Škotsku iz Evropske unije u kojoj je većina Škota očigledno želela da ostane. Nikog ne treba da čudi ako Škotska sada raspiše referendum za nezavisnost unutar Evropske unije. Taj rezultat će ugroziti teško stečeni mir i napredak u Irskoj. Šta će se dogoditi sa otvorenom, skoro 500 kilometara dugačkom granicom između Republike Irske i Severne Irske?

Pokazalo se da je moja domovina, Engleska, podeljena u sebi: London i svi ostali, siromašni i bogati, mladi i stari. (Oko 75 odsto mlađih od 25 godina glasalo je za ostanak.) Bio je to Crni petak za pola Engleske, a Dan nezavisnosti za drugu polovinu. Godinama ćemo plaćati ekonomsku cenu za ovo, što će verovatno najteže pasti siromašnijim Englezima, onima koji su glasali za brexit. Sada ćemo morati da se borimo da Engleska – ta draga zemlja dragih ljudi – ne postane mesto zlobe, mraka i zatucanosti.

Izlazak bi se još gore mogao odraziti na Evropu. „Ovo nije kriza za Evropsku uniju“, uveravao nas je danas Martin Schulz, predsednik Evropskog parlamenta na četvrtom kanalu Radija BBC. Kakvo smešno samozadovoljstvo. Ovo je velika kriza za EU, jedna od najvećih u njenoj istoriji. Marine Le Pen, koja danas diktira pravac francuske politike, tvitovala je „pobeda za slobodu“ i predložila francuski referendum. Geert Wilders je zatražio holandski, dok je lider italijanske Lige za sever dodao: „Sad smo mi na redu“. Idući za Nigelom Farageom, oni pozdravljaju „patriotsko proleće“. Jedna za drugom, ankete pokazuju da između trećine i polovine stanovništva u mnogim evropskim zemljama deli „britansko“ nepoverenje u EU. Ako iz toga ne izvučemo pouku, 23. jun 2016. mogao bi biti početak kraja Evropske unije.

02

Vladimir Putin će zadovoljno trljati ruke. Nezadovoljni Englezi su zadali težak udarac zapadu i idealima međunarodne saradnje, liberalnog poretka i otvorenih društava kojima je Engleska u prošlosti tako mnogo doprinela.

“Biti poražen a ne predati se, to je pobeda“, rekao je heroj poljske međuratne borbe za nezavisnost Józef Piłsudski. „Pobediti i uspavati se na lovorikama, to je poraz“. Mi engleski Evropljani moramo priznati da smo doživeli poraz, ali nećemo se predati. Najzad, uz nas je 48 odsto onih koji su glasali za ostanak u EU na ovom referendumu.

U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Velike Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode.

Kao engleski Evropljanin, vidim pred nama dva zadatka koji su u izvesnom smislu u sukobu. S jedne strane, pošto su građani već doneli takvu odluku, moramo učiniti sve da smanjimo štetu nanetu ovoj zemlji. A ako se pokaže da će „ova zemlja“ morati da se oprosti od Škotske, onda neka Engleska koja preostane bude zemlja Charlesa Dickensa i Georga Orwella, a ne Nigela Faragea i Nicka Griffina. Pošto smo najavljivali da će posledice brexita biti pogubne, sada se moramo potruditi da dokažemo kako nismo bili u pravu. Biću srećan ako u tome uspemo.

S druge strane, kao Evropljani, moramo učiniti sve što možemo da Evropska unija izvuče pouku iz ovog bolnog obrta, čije uzroke treba tražiti ne samo u staroj britanskoj istoriji već i u novijoj evropskoj. Naime, ako se EU i evrozona ne promene, preplaviće ih mnoštvo kontinentalnih verzija Faragea. A uprkos svim svojim manama, Unija je još uvek vredna spasavanja. Držim se svoje parafraze čuvene opaske Winstona Churchilla, velikog engleskog Evropljanina, o demokratiji: ovo je najgora od svih mogućih Evropa, ako ne računamo sve druge Evrope koje smo isprobali.

Međutim – i tu smo nastaje raskorak – ono što je najbolje za Britaniju nije nužno najbolje za ostatak Evrope, i obrnuto. Ako se pokaže da su pobornici brexita bili u pravu kada su bezbrižno obećavali da Britanija može izvući sve ekonomske prednosti i zaobići sve loše strane članstva u EU – pristup jedinstvenom tržištu bez slobodnog kretanja ljudi, i tako dalje – onda će njihovi francuski, holandski i danski istomišljenici sigurno uzviknuti: „Hoćemo i mi tako.“ Na kraju krajeva, ko ne bi voleo i jare i pare? Politička logika, dakle, zahteva da brexit bude vidljivo bolan za Britaniju, kako bi se drugi obeshrabrili. Veoma bih se začudio ako neki od našin francuskih i drugih partnera ne bi sledili tu logiku. U stvari, već čujem kako govore da Britanija mora da završi dvogodišnje pregovore o izlasku pre nego što uopšte započne razgovore o budućim trgovinskim i finansijskim aranžmanima.

U meni se bore moje dve duše, engleska i evropska. Naravno, pravno govoreći, pošto je čovek građanin EU samo na osnovu toga što je građanin neke od država članica, ja, zajedno sa ostalim Britancima – ili bar s Velšanima i Severnim Ircima ako Škoti odluče da se odvoje – više neću biti „evropski građanin“ počevši od 2018. ili 2019. godine, kad se završe pregovori o izlasku. Ali kao što će Britanija uvek ostati evropska zemlja, tako ću i ja, šta god da se dogodi, ostati Evropljanin.

Od kontinentalnih prijatelja dobio sam mnogo poruka, a jedna me je posebno dirnula. Stigla je od jednog francuskog intelektualca i glasi: “Ce n’est qu’un au revoir, mes frères / Ce n’est qu’un au revoir” (Ovo je samo doviđenja, braćo, samo doviđenja“), što je francuska verzija pesme Auld Lang Syne. Ispod toga je dodao samo: „Volimo Englesku“.

The Guardian, 24.06.2016.

Peščanik, 28.06.2016.

Kineski grad koji je shvatio budućnost

Kineski predsednik Si Đinping nedavno je izrazio svoju želju da do 2020. Kina bude prepoznata i kao jedna od najinovativnijih zemalja kao i da do sredine ovog veka zauzme čelnu poziciju u svetu inovacija. Ako sve bude išlo po dosadašnjoj praksi i kako je zacrtano, to najverovatnije znači da će se mnogo više novca ulagati u rizične startup firme i možda prebrzo osmišljene visokotehnološke planove. Međutim, postoji ideja za iznalaženje boljeg modela, a ta im je ideja takoreći pod prozorom: nju već pretače u realnost južni grad u usponu, po imenu Šenžen (Shenzhen).

01

Nanšan (Nanshan) je oblast Šenžena koja je centar velikog visokotehnološkog industrijskog parka, i trenutno je najbogatije mesto u Kini, sa većim BDP-om po glavi stanovnika nego što ga ima čak i kapitalistički ustrojeni Hong Kong, koji je odmah preko oblasne granice. I zaista, brz uspeh Šenžena mogao bi biti još značajniji nego što je to bio slučaj u prošlosti: Nekada samo malo više od ribarskog sela, 1979. godine kada je Deng Sjaoping (Deng Xiaoping) odlučio da tamo pokrene kineske reforme osnivajući posebnu ekonomsku zonu. Šenžen je do danas narastao u megalopolis sa više od 11 miliona žitelja čiji je BDP pet puta veći od onog kojeg napravi Makao. Sa prosekom od $727 po kvadratnoj stopi, cene nekretnina su veće nego bilo gde u Sjedinjenim Državama; grad će uskoro biti dom četvrtom po veličini oblakoderu na svetu. Stoga ima malo mesta za čuđenje što je još 1992. godine Deng, došavši u taj grad kako bi zatražio podršku svom reformskom programu, podsetio lokalno stanovništvo na vrline preduzetništva i privatnih poslovnih inicijativa.

Danas oko 8.000 tehnoloških kompanija ima svoje prodajno mesto u Šenženu, uključujući i Internet giganta Tencent i telekomunikacionu kompaniju Huawei Technologies, kao i najveće svetske proizvođače dronova; tri triliona dolara novčane razmene koju Šenžen ima dobar je start za dalju posvećenost podršci tehnološkim startup preduzećima visokog rasta. Beijing Genomics International, firma s javno-privatnim partnerstvom, omogućava brzu manipulaciju “DNA digitalnom datom” odnosno procesiranje DNK podataka , koji su na internetu već raspoloživi za preuzimanje (download)  bilo gde u svetu preko Amazon Cloud usluga. Kompanija za proizvodnju rasvete LEDS Film već proizvodi u svetu najmanju i “najpametniju” studijsku i  šou-rasvetu.

Naravno, nije svaki grad u Kini mogao da postane “Kineska Silikonska dolina”. A Šenžen je imao posebno dobru osnovu na kojoj je ponikao, s obzirom da je okružen ušćem Šuđjanga (Zhu Jiang), “Biserne reke” koja je dom hiljadama okretnih proizvođača i gde je okupljena većina najvećih svetskih fabrika za proizvodnju potrošačke elektronike. Ipak, sam grad je već odavno stekao neke ključne osnove za vrhunsko globalno poslovanje.

Prvo i najvažnije, Šenžen je istinsko stecište najzanimljivijih i najboljih svetskih preduzetnika. U daleko većoj meri nego što je to slučaj u drugim kineskim mega-gradovima, Šenžen je olakšao procedure za radnike–migrante da postanu punopravni građani: Svako ko kupuje stan ima pravo na punopravan boravišni status kao i “starosedeoci”. Oni koji su ambiciozni i spremni da rizikuju hrle iz čitave Kine u ovaj grad kako bi stvorili svoje parče bogatstva, a Šenžen ih, neopterećen istorijskim bagažom i tradicijom, oberučke prima u svoje okrilje.

02

Kinesko turbulentno tržište

Za razliku od Šenžena, Peking ostaje zabran za primerke stranačkih elita, dok je, recimo, Šangaj poznat po tome da autsajderima zabranjuje ulazak. U oba grada, sukobi unutar birokratskih struktura i otpor srednje klase i dalje ometaju napore kako bi se liberalizovao “hukou” sistem registracije domaćinstva. Ovo sprečava niskokvalifikovane potencijalne useljenike da rade na crno u oblastima kao što je obrazovanje, ograničavajući protok radne snage tako da na najefikasniji način može da doprinese razvoju ovdašnjih kompanija. Ukoliko kineski gradovi žele da razviju ambicioznu, vrednu i preduzetničku radnu snagu, Kinezi moraju da poboljšaju prijem nove radne snage – moraju da pruže bolju “dobrodošlicu” novajlijama koji poseduju te pozitivne poslovne osobine.

Drugo, Šenžen je stvorio najpristupačnije poslovno okruženje u Kini. U njemu je relativno lako osnovati kompaniju kao i prenositi novčana sredstava iz Kine u inostranstvo i obratno. Svetska banka velikodušno procenjuje da je potrebno više od 31 dana i 11 različitih procedura za pokretanje biznisa u Kini. Zvaničnici poslovne zone Kjenhai (Qianhai Enterprise zone) u Šenženu mogu se pohvaliti da stranci kod njih mogu registrovati svoju firmu za osam dana. Uspešne firme sa ulagačkim i privatnim kapitalom koje su naselile grad, dalji su podsticaj i inspiracija novim i novopridošlim osnivačima preduzeća da preuzmu poslovne rizike.

Imajući u vidu njen nedostatak prirodnih resursa, Šenžen se umesto rasipanja napora na sirovinske tj bazične industrije fokusirao na podsticanje građana da aktivno inoviraju: Zajedničkim snagama kineske vlade i lokalnih preduzeća, investicije u istraživanje i razvoj su prošle godine dostigle više od tri milijarde dolara, što je skoro šest procenata BDP-a, dok je kineski prosek 2,3 odsto. Čitav  grad je oblepljen posterima koji ističu poruku da se “inovacije podstiču a neuspeh toleriše”. Gradski zvaničnici aktivno promovišu otvorenost i pristupačnost finansijskih tržišta, tako da je preduzetnicima maksimalno olakšano rukovođenje i manipulisanje finansijskim sredstvima.

Ono što je najvažnije, više od osluškivanja pulsa vladinih poslovnih instrukcija, jeste pitanje šta ovde i koliko kompanije treba da proizvode. Uspešan privatni sektor ovog grada takmiči se žestoko za razvoj novih proizvoda koji mogu da opstanu na ubistvenom svetskom tržištu. Drugde u Kini, još uvek vladaju državni nosioci funkcija – uprkos prezaduženosti za koju su i sami dobrim delom odgovorni, uprkos loših rezultata u stvaranju novih radnih mesta i ukupnoj neefikasnosti.

03

Konačno, nova preduzeća i startapovi, kako bi dalje napredovali, treba da imaju solidnu regulatornu strukturu koja dosledno primenjuje jasna pravila. Mnogi lokalni pravni stručnjaci imaju radnu dozvolu i za Šenžen a i Hong Kong, što olakšava prekogranične dogovore. Oblasna zona slobodne trgovine sada nudi pravne garancije kompanijama iz Hong Konga, koje strahuju od kapricioznosti kineskih sudova i regulatora.

Dengove reforme započete 1979. ukorenjene su u jednoj ideji, a to je stvaranje snažnijeg, preduzetnijeg pojedinca i unapređivanje preduzetništva, umesto da jača status kvo pod paskom države. Ukoliko Kina zaista želi da izgradi ekonomiju 21. veka – što je više nego nužno u jeku sve malobrojnije populacije i rasta cene radne snage – moraće da učini isto. Šenžen je dokaz da ova formula funkcioniše.

Bloomberg

Kina napušta politiku jednog deteta – da li je za to već prekasno?

Kina napušta politiku jednog deteta, možda najpoznatiji upliv Komunističke partije u kineske živote, usred demografske krize koja preti da ugrozi dugoročne izglede druge po veličini ekonomije na svetu, donosi Wall Street Journal.

03Svim kineskim parovima će biti dozvoljeno da imaju dvoje dece, saopštili su državni kineski mediji, pokazujući da Peking ipak nije spreman da se u potpunosti odrekne pritiska na domove i spavaće sobe svojih podanika.

Demografi upozoravaju da to može biti i premalo i da dolazi prekasno, jer se Kina već suočava opadajućom i sve starijom populacijom u kojoj nema dovoljno radno sposobnog stanovništva da podmiri potrebe rastuće ekonomije.

Ipak, taj potez je bar od važnog simboličnog značaja jer predstavlja javno priznavanje društvenih i demografskih problema sa kojima se politika kreirana pre 35 godina suočava. “Ovo je istorijski trenutak koji signalizira potpun kraj politike jednog deteta”, rekao je Vang Feng demograf na Univerzitetu Fudan u Šangaju.

Vlada nije ponudila vremenski okvir za primenu nove politike, ali će implementacija biti postepena. Prema transkriptu konferencije za novinare, Nacionalna komisija za zdravlje i planiranje porodice će delovati polako kako bi se osiguralo da postoji dovoljno usluga za parove koji žele da imaju drugo dete i kako bi se izbegli veliki skokovi u rastu i fluktuaciji broja stanovnika. Lokalni zvaničnici će pojednostaviti procedure za parove, koji trenutno moraju da prolaze kroz komplikovanu proceduru koja se često može otegnuti na više meseci, kaže se u transkriptu.

Saopštenje u vezi sa novom politikom rađanja izdato je poslednjeg dana sastanka najviših stranačkih lidera poznatog kao Peti plenum, gde oni iscrtavaju ekonomske i socijalne planove za Kinu u narednih pet godina.

Sastanak i odluka da se odustane od politike jednog deteta desio se u trenutku kada u Kini vlada nesigurnost među rukovodećom garniturom. Proizvodnja i ulaganja u infrastrukturu, koji su bili u pozadini neverovatnog rasta u poslednje tri decenije više ne proizvode takav efekat na ostatak ekonomije. Troškovi rada već rastu usled većih očekivanja kineskih radnika.

02Peking se uočava sa teškim zadatkom negovanja dugoročnog rasta, uključujući i težak zaokret ka većem oslanjanju na potrošnju i sektor usluga. Starenje stanovništva sa sve manjim brojem mladih ljudi moglo bi da isprazni resurse i da tu promenu učini težom.

Politika jednog deteta je izazvala i društvene poremećaje. Zbog kulturnog pritiska na žene da rađaju dečake, danas se, prema zvaničnim medijima, u Kini na oko 116 dečaka rodi svega 100 devojčica, za razliku od ostatka sveta gde je prema podacima Svetske zdravstvene organizacije prirodna razmera oko 105 do 100. To je takođe dovelo do strašnih priča o lokalnim kineskim zvaničnicima koji su primoravali žene na abortus da bi ispunili zacrtane kvote o porastu stanovnika.

Kineski zvaničnici će se sada naći pod pritiskom da u potpuno odustanu od reproduktivne kontrole. Mnogi demografi kažu da je politika kojom su relaksirana pravila, doneta pre dve godine, rezultirala veoma skromnim porastom broja dece.

Nije jasno koliko bi novih rođenja moglo proizaći iz promene politike rađanja.

“Jedan do dva miliona prinova je najviše što je u ovom trenutku moguće predvideti,” kaže gospodin Vang.

Kina ima najveću populaciju na svetu 1,37 milijardi. Ali kinesko radno sposobno stanovništvo-oni koji su u dobi od 15 do 64-drastično se smanjuje. Ujedinjene nacije predviđaju da će broj Kineza starijih od 65 godina skočiti za 85% na 243 miliona, u 2030., u odnosu na 131 miliona ove godine.

U stvari, rekao je Cai Jong, stručnjak za demografsku politiku Kine i profesor na Univerzitetu u Severnoj Karolini, Kina rizikuje da postane stara pre nego što postane bogata. “Sasvim sam pesimista”, rekao je Cai koji je rekao da Komunistička partija propustila najbolju priliku da ukine ovu politiku rađanja pre deset godina.

07Čak i bez politike jednog deteta, mnogi Kinezi brinu se da bi troškovi drugog deteta, u zemlji u kojoj obrazovanje i proizvodi kao što je uvezena hrana za odojčad mogu biti preskupi, bili preveliki teret.

Parovi poput šangajskog bankarskog radnika Li Shuning i njenog supruga, Vang Jian, oboje u dobi od 32 godine, imaju godinu dana starog sina i ne žele više dece. “Za drugo dete, moj odgovor je ne, ne, ne. Nije bitno šta je politika “, rekla je Li.

Cena podizanje deteta je previsoka i napor je suviše velik, rekla je ona. “Ne mogu da zamislim ko bi imao snage da podigne još jedno dete”, rekla je ona.

Mnogi privrednici, uključujući Jamesa Lianga, ko-osnivača i izvršnog direktora sajta za putovanja Ctrip.com International Ltd., kažu da je prilagođavanje od jednog na dva deteta nedovoljno.

Granicu bi “trebalo potpuno ukloniti”, rekao je Liang. “Čak i bez ograničenja, bilo bi suviše malo beba.”

Ipak, mnogi demografi i građani su pozdravili najavu od četvrtka, koja je dominirala kineskim društvenim medijima.

“Ovo je ogromno prilagođavanje populacione politike Kine. Pozdravljam odluku centralnih vlasti “, napisao je Le Iun, vanredni profesor sa Guangdong Tehnološkog univerziteta, na svom mikroblogu.

Bao Fan, predsednik i izvršni direktor investicione banke China Renaissance, opisao je na društvenim medijima kako je tekla razmena mišljenja na javnom forumu kada ga je neko upitao kako će Kina izgledati za sto godina. “Rekao sam dve stvari: prvo, Kina će postati najveća kuća starijih ljudi “, napisao je on. “Drugo, Kina će imati najveću svetsku populaciju robota.”

05Ograničenja rađanja imala su svoje neželjene posledice, kao što je trend turističkih porođaja u poslednjih nekoliko godina. Da bi izbegli kazne koje su kineske vlasti propisivale kod rađanja više dece, mnogi roditelji su putovali u inostranstvo na mesta kao što su Hong Kong i SAD da bi dobili drugo dete.

Ksi Veina, 36-godišnji menadžer jedne tehnološke firme u Pekingu, izjavila je da želi drugu bebu i da planira da ode u SAD da se porodi. “Nameravam da o tome ozbiljno porazgovaram sa mojim mužem, “, kazala je Ksi.

Neki od kineskih demografskih problema dolaze kao rezultat uspeha zemlje. Trendovi u kretanju broja stanovnika u Kini pratili su one u SAD, Japanu i Južnoj Koreji gde je bolje obrazovanje i materijalni status pratilo i opadanja broja dece.

Kineska stopa fertiliteta-ili približno ukupan broj rođenja po ženi tokom perioda fertiliteta -bila je 1,7 u 2013. godini, prema najnovijim podacima Svetske banke, u poređenju sa 1,9 u SAD. To je manje od 2 deteta po ženi za obe zemlje u odnosu na 20 godina ranije.

Kineski lideri odlučili su se na sprovođenje politike jednog deteta u 1980. u nastojanju da obuzdaju eksplozivni rast stanovništva i podstaknu podizanje životnog standarda. Ta odluka je ukorenjena u Mao Cedungovoj eri bejbi buma. Kineska populacija je porasla za skoro polovinu na oko 807 miliona ljudi u 1969., 20 godina pošto je Komunistička partija preuzela vlast. To je dovelo do straha među kineskim rukovodstvom da zemlja suočena sa takvim rastom stanovništva, neće moći da prehrani svoje građane.

Stopa fertiliteta u Kine pala je na 2,7 u 1979., u odnosu na 5,5 u 1970. zbog politike podsticanja ljudi da se udaju kasnije, duže čekaju na rađanje prvog deteta i imaju manje dece. Ipak, strahovi o prenaseljenost koji su opsedali rukovodstvo, doveli su do uvođenja politike jednog deteta.

Politika jednog deteta dovela do mnoštva problema, uključujući i abortuse i sterilizaciju koje su žene bile prisiljene da izvrše pod pritiskom zvaničnika da bi se ispunili ciljevi o obuzdavanju rasta stanovništva a na male nuklearne porodice sa jednim detetom svalio se teret negovanja starih. Oko 150 miliona kineskih porodica, ili jednu u tri, ostalo je na samo jednom detetu, rekao je gospodin Vang na Fudan Univerziteta.

Demografi su početkom 2000, počeli da predstavljaju jedinstveni front, tvrdeći da je Kina opasno blizu pada ispod stope zamene od 2,1 dece za svaku ženu. Aktivisti su poduprli stavove naučnika. Chen Guangcheng slepi aktivista koji je pobegao iz kućnog zatvora i uspeo da dođe do ambasade SAD 2012, postao je poznat u Kini 2000-ih zbog protivljenja prinudnom abortusu.

U četvrtak je nekoliko akcija kompanija povezanih sa bebama poraslo neposredno pre partijskog saopštenja. Akcije proizvođača dečjih kolica i auto-sedišta Goodbaby International Holdings Ltd skočile su za 7,4%, dok su akcije proizvođača formule za odojčad Biostime International Holdings porasle za 5,5% a akcije Beingmate Baby & Child Food za 4,8%.
Kina je suštinski napustila politiku jednog deteta 2013. godine, kada je dozvoljeno da parovi imaju dvoje dece, ako jedan od roditelja potiče iz domaćinstva bez drugih rođaka. Takođe su dozvoljeni izuzeci u nekim delovima zemlje.

Kao i ovog četvrtka i te 2013. došlo je do velikog uzbuđenja na berzi i skakanja akcija preduzeća koja su na neki način povezana sa rađanjem dece. To je dovelo do 1,45 miliona novih zahteva matičnim uredima, prema najnovijim podacima Komisije za nacionalno zdravlje i planiranja porodice iz maja ove godine. Ali te brojke su za sada razočarale mnoge demografe.

Čak i stanovnici ruralnih sredina, od kojih su mnogi bili oslobođeni politike jednog deteta, nisu voljni da imaju veće porodice, rekao je Skot Rozelle, (Scott Rozelle) ko-direktor Programa za obrazovanje seoskog stanovništva sa Stanford univerziteta. “Fertilitet je opao i u seoskim i siromašnim sredinama”, rekao je Rozelle. “Svako može da ima dva ili tri bebe, ali niko to ne želi.”

 

Wall Street Journal