10 top startapova u EU (u II polovini) 2019.

Evo liste 10 evropskih startap firmi koje treba imati “na radaru” u (ostatku) 2019.

Ilustracija: studiofmp.com

Evropska startup scena doživela je ogromne promene u poslednjih nekoliko godina.

Proteklih godina je na region EU posebnog efekta imao jedan od novijih evropskih zakona, tzv. GDPR, novi set EU pravila za zaštitu privatnosti (General Data Protection Regulation) uz brojne dodatne propise, a na njih još možemo nadovezati proteste protiv velikih tehnoloških giganata koji operišu na tlu Evrope (Google, Facebook), ali i protiv Ubera i njemu sličnih servisa (mediji su imali prilike da pre tri godine isprate protest francuskih taksista protiv “app-taksista”), uz već višegodišnji oblak Bregzita koji se nadvio nad Stari kontinent.

Bilo koji od ovih pojedinačnih događaja i situacija verovatno bi uplašio čak i najsrčanije preduzetnike iz Silicijumske doline, iako su svi skupa svojevrsno “minsko polje” za kompanije koje naprosto pokušavaju da njihov startaperski posao doživi uzlet. Pa, zašto se uopšte gnjaviti s tolikim komplikacijama umesto otići na mesto gde je, za razliku od EU, toliko lakše raditi posao?

Dva su razloga tome: tržišna prilika i talent.

Evropska unija je druga najveća ekonomija na svetu (posle Sjedinjenih Država), kao i prema paritetu kupovne moći ili PPP-a (purchasing power parity), odmah posle Kine.

Procenjuje se da je BDP Evropske unije u 2018. godini bio 18,8 biliona dolara (nominalno), što predstavlja oko ~22% globalne ekonomije.

Posle Severne Amerike, Evropa ima najveći broj upisanih u tercijarno (visoko) obrazovanje, i taj koeficijent upisa raste u poslednje dve decenije.

Izvor: Quartz  (Atlantic Mag)

Međutim, u Evropi ne cvetaju baš sve same ruže (ili lale).

Kada je reč o tehnološkim firmama osnovanim od 2000-te do danas, treba reći da evropske kompanije daleko zaostaju za drugim regionima u kumulativnom vrednovanju, odnosno ulaganjima kroz investicione runde (više nego četiri puta manje nego što je to slučaj u SAD, skoro triput manje nego što ulagači finansiraju u azijske startapove):

Pored svih dodatnih propisa koji važe u Evropskoj Uniji (ali ne i u ostatku sveta), zašto su evropske startup firme manje (nego u ostatku sveta)?

Razlog za to je – novac. Runde finansiranja su u prošlosti po tradiciji bile manje u Evropi nego u Americi ili Aziji, dok venčer kapitalisti i ulagači kroz akcije u EU ni izdaleka nisu toliko široke ruke i izdašni kao što je to slučaj s obimom njihovih investicija u startapove u Aziji ili Sjedinjenim Državama.

Međutim, plima i oseka počinju da se menjaju, a TransferVise i Klarna podižu više od 200 mil. USD tokom 2017. godine, dok je Spotify je izašao na berzu prošle godine i trenutno vredi 24 milijarde dolara.

Drugi razlog i inače umanjenih procena vrednosti evropskih MSP krije se u manjoj “gustini” tehnološke mreže u EU, odnosno oskudnijoj razgranatosti tehnoloških sistema.

I dok Sjedinjene Države imaju „PayPal mafiju“ i tehnološke “orijaše” poput Gugla, Amazona, Fejsbuka i Epla, Evropa tek počinje da stvara velike tehnološke kompanije koje su u stanju da finansiraju i podržavaju preduzetničke zajednice koje se šire u EU. (Izraz “PayPal Mafia” u slengu označava grupu nekadašnjih zaposlenih i osnivača “Pejpala” koji su od tada osnovali i razvili svoje tehnološke kompanije kao što su Tesla Motors, LinkedIn, Palantir Technologies, SpaceX, YouTube, Yelp i Yammer. Većina članova je u nekom trenutku studija pohađala Univerzitet Stenford ili Univerzitet Ilinois u Urbani-Čempejnu. Šest članova – Peter Thiel, Elon Musk, Reid Hoffman, Luke Nosek, Ken Howery i Keith Rabois – postali su milijarderi)

Kako su izabrani ovih top-ten? I uopšte, sa toliko sjajnih startapa koji se mogu lako uočiti u Evropi, kako uopšte napraviti listu od samo njih deset?

Na ovaj spisak su uvrštene mnoge startup kompanije koje uspešne ideje iz drugih delova sveta “uvezle” u evropski regulatorni „pakao“ (što nije lak preduzetnički korak, a još manje primamljiv ukoliko se želi konkretan ulazak u posao, kada treba zaigrati “na terenu”).

Ovi startapovi osnovali su timove sa iskustvom, koji preskaču ove (često vrlo visoke) regulatorne lestvice.

Uzgred, ove firme nalaze se u svim referentnim prikazima i analizama evropske startaperske scene.

∗  ∗  ∗ 

1. Softomotive: RPA (robotic process automation) za EU

U proteklih nekoliko godina, kompanije RPA (Robotic process automation, automatizacija robotskih procesa) rastu brže od gotovo bilo koje druge podindustrije.

Najznačajnije je što je u aprilskoj rundi finansiranja UIPath počeo sa 568 miliona dolara, a prikupio je sedam milijardi dolara (!), dok je novembra 2018. njihov bliski konkurent Automation Anywhere sa početnih 300 miliona dolara vrednosti prikupio tri milijarde dolara.

Softomotive je u to vreme (osnovani 2005. godine) napredovao u poslovanju na teritoriji EU, podižući seriju A u iznosu od 25 miliona dolara u septembru 2018. godine.

Kancelarije: Engleska, Grčka

Ukupno prikupljeno: $25M

∗  ∗  ∗ 

2. Meero: Fotografije u susretu sa tehnologijom i veštačkom inteligencijom

Podatak: za materijal nastao fotografisanjem u trajanju od jednog sata, fotografu/snimatelju je obično potrebno četiri sata editovanja. Meero je izgradio algoritme koji automatizuju veći deo ovog uređivanja i na taj način skraćuje vreme video-obrade na samo nekoliko sekundi.

U samo 24 meseca, startup Meero je narastao na 400+ zaposlenih a nedavno su zatvorili investitorsku seriju B od 45 miliona dolara kako bi nastavili da se ubrzano šire. Oni već računaju i na to da pridobiju međusobno velike rivale u poslu s ekskluzivnim nekretninama, kao to su  Sotheby’s, BNP Paribas Real Estate i Barnes International Realty.

Kancelarije: Francuska, Engleska, Njujork, Šangaj, Bangalor i Tokio

Ukupno prikupljeno: 63 miliona dolara

∗  ∗  ∗ 

3. Mintos: Prosper / Credit Club (EU)

Mintos je model kreditiranja po sistemu Prosper/ Credit Club prvo doveo u Letoniju, a potom u ostatak EU. Od 2015. godine finansirali su 2,3 milijardi evra zajma sa prosečnim neto godišnjim prinosom blizu 12%.

Korisnici kredita još uvek se prijavljuju za kredite kod tipičnih davalaca kredita (banaka), takođe prisutnih i na Mintos-ovom investitorskom tržištu.

S obzirom da su Prosper i Kreditni klub vrednovani na 1-2 milijardi dolara, postoji velika mogućnost da na EU tržištu i Mintos poraste do slične veličine kao i Prosper odnosno Credit Club.

Kancelarija: Letonija

Ukupno prikupljeno: 7 miliona evra

∗  ∗  ∗ 

4. Qonto: mobilno bankarstvo za MSP frilensere

Qonto je bankarska alternativa za frilensere, startapove i MSP-ove. Dizajnirani su za pojedince ili kompanije do 250 ljudi. Pored osnovnih bankarskih usluga, oni pružaju finansijsko-računovodstvena rešenja i mogućnost upravljanja troškovima.

Možda ne zvuči previše primamljivo, ali u poređenju sa alternativom tokom poslednjih 20 netransparentnih godina (zastarelih računa-plaćanja-primanja koje smo kao komintenti vršili u tradicionalnim poslovnim bankama), Qonto je božji dar.

Kancelarija: Francuska

Ukupno prikupljeno: Nije objavljeno

∗  ∗  ∗ 

5. Playerhunter: LinkedIn za profesionalne sportiste

Playerhunter je mreža za zapošljavanje koja povezuje sportske profesionalce. Za sportiste u usponu, Plejerhanter je mesto za prikazivanje njihovih veština, trofeja i nagrada i onoga što su dosad postigli u karijeri.

Za fanove, ovo je mesto idealno za povezivanje s prijateljima, klubovima i igračima. Klubovi mogu da koriste Playerhunter kao još jedan izvor informacija kada ocenjuju talent nekog sportiste.

Izgradnja nove društvene mreže svakako je teška borba, ali fokusirajući se na malu nišu (profesionalci) i servis koji će dobro služiti njihovim potrebama, Plejerhanter ima dobre šanse za uspeh.

Preporuka, da se pored utakmica sa klupskim igračima, fokus stavi i na brendove / sponzorske mogućnosti.

Kancelarija: Austrija

Ukupno prikupljeno: 503 hiljade evra

∗  ∗  ∗ 

6. FoxIntelligence: Ultimativni izvor podataka za e-trgovce

FoxIntelligence pruža nepristrasan pristup podacima u oblasti e-trgovine preko većine glavnih evropskih trgovaca, uključujući Amazon, Uber, PayPal, Booking.com i još mnogo toga.

Njihovi podaci su od neprocenjive vrednosti za praćenje tržišnog udela, razumevanje demografije kupaca i razvoj strategija cena/ promocije. Sa potrošačkim panelom u realnom vremenu od blizu tri miliona ljudi u Evropi, FoxIntelligence je izgradio biznis sa izuzetno solidnom osnovom, i snažno je uklopljen u ovu nišu.

Kancelarija: Francuska

Ukupno prikupljeno: 16,2 miliona evra

∗  ∗  ∗ 

7. Sherpa: Aplikacija za evropska osiguranja

S obzirom na uspeh i rast platforme „Tech Meets Insurance“ poput Lemonade (koja je u aprilu 2019. u investitorskoj rundi podigla vrednost sa 300 miliona dolara na dve milijarde) u SAD-u, nije iznenađenje da mnoge ovakve firme počinju da se pojavljuju i u na teritoriji Evropske Unije.

Sherpa se prevashodno fokusira na populaciju frilensera i „ugovoraca“ iz EU koji su u potrazi za osiguranjem koje će lako shvatiti, ai lako kupiti jer je njegova cena pristupačna. U nekoliko klikova možete osigurati hipoteku, osigurati se od teške bolesti ili kupiti osnovno životno osiguranje.

Kancelarija: Engleska

Ukupno prikupljeno: 2,3 miliona dolara

∗  ∗  ∗ 

8. Crisp: net-supermarket za svežu hranu

Crisp, holandski „app-supermarket“ namenjen isključivo onima koji bi želeli da kupuju svežu hranu putem Crisp-ove aplikacije, sadrži retke predmete koji se obično mogu naći samo na probranim pijacama i u specijalnim prodavnicama. Njihova misija je: omogućiti bolji kvalitet hrane širem broju ljudi (klijenata).

Crisp kupuje super svežu, visokokvalitetnu hranu direktno od proizvođača i uzgajivača, bez uključivanja posrednika. Usmerenost na kvalitet ograničava njihov izbor, ali upravo ovako visoko podignuta lestvica zadržava i sve širi krug “Krispovih” klijenata će ovom startapu biti od od velike koristi, kako se obim posla u narednom periodu bude uvećavao.

Kancelarija: Holandija

Ukupno prikupljeno: tri miliona evra

∗  ∗  ∗ 

9. Datacamp: onlajn obuka za data-analitičare

Datacamp je nešto kao Codeschool ili Product School samo namenjen za ambiciozne u učenju veštinama prikupljanja i analize podataka. U slučaju da dosad niste obraćali pažnju, potražnja za data-analitičarima je apsolutno eksplodirala tokom poslednjih pet godina, povećavajući se za 344% od 2013. godine.

Datacamp se fokusira na popularne DS jezike kao što su Python, R, SQL i Spark i koristi SaaS pristup koji je dostupan samo na mreži, i koji ovom startapu omogućava da svoju vrednost povećava neverovatnom brzinom.

Iako su sigurni da će se suočiti sa žestokom konkurencijom – dok i druge škole brzo hvataju kopču u biznisu obuke veštinama baratanja sa strukturama podadaka (Data Structues) – DataCamp je dobro pozicioniran da odgovori na ogromne mogućnosti potražnje „na terenu“ .

Kancelarije: Engleska, Belgija

Ukupno prikupjeno: $31MM

∗  ∗  ∗ 

10. Impraise: Osnaživanje osoblja u rastućim kompanijama

Impraise je fidbek  tj povratna informacija i upravljanje performansama za poslovni svet u savremenom trenutku. Njihova platforma omogućava i češće i prirodnije tj logičnije sesije povratnih informacija, pružajući alate za praćenje njihovog uspeha u postizanju pozitivnih rezultata za zaposlenog i kompaniju.

Impraise takođe nudi alate koji će omogućiti vašim menadžerima da postanu bolji treneri i pomaže im da se fokusiraju na proverena područja koja će jačati njihove timove.

Impraise već koriste renomirane tehnološke kompanije kao DoorDash, Atlassian i Skyscanner kako bi pomogle svojim zaposlenima da i dalje napreduju, a njihovi timovi nastave da i dalje jačaju.

Kancelarija: Holandija

Ukupno prikupljeno: 12,3 miliona dolara

∗  ∗  ∗ 

Alex Mitchell, Medium.com

View at Medium.com

Azijski tigar, epicentar haj-tek inovacija

Pedi Kozgrejv, poznati irski preduzetnik i organizator globalnih susreta informatičara tvrdi da se Kina definitivno etablirala kao globalni epicentar visoko-tehnoloških inovacija.

Paddy Cosgrave CEO “Veb Samita” (Foto: Startup Grind)

Za kineski tehnološki sektor posao ide “kao i inače”, uprkos trgovinskom ratu sa SAD.

Sjedinjene Države nastavljaju da vrše pritisak na Kinu usled trgovinskog rata koji su one same pokrenule, uključujući oštre reakcije u cilju potkopavanja kineske ekonomije. Vodeći svetski preduzetnici smatraju da se svetska dinamika odnosa snaga menja, i da je Kina danas na čelnoj poziciji.

“Ovo su prve naznake jednog novog sveta; Kina je nekada bila ‘mali brat’, ali sada je taj mali brat odrastao da bi predvodio svet”, rekao je Kozgrejv (Paddy Cosgrave), generalni direktor globalnog informatičkog kongresa “Veb samit” (Web Summit); inače, sam Kozgrejv uvršten je među 20 najuticajnijih Evropljana prema magazinu Wired UK).

“Kada je reč o tehnologiji i inovacijama, Kina je neprikosnoveni stegonoša i nesumnjivo globalno središte tehnološke industrije”, dodao je on.

Kozgrejv je boravio na trodnevnoj “turneji” po Kini, susrećući se sa izvršnim direktorima vodećih tehnoloških i startap kompanija. Uprkos zgusnutom rasporedu sastanaka u Šangaju, Guangdžou i Pekingu, on je u utorak (31. jul) u Pekingu razgovarao sa novinarom kineskog Global Times-a o nizu pitanja, uključujući trgovinski rat, 5G mobilnu mrežu kao i šta bi sve trebalo očekivati od Kine na kratak rok.

“SAD je dugo bila jedina globalno uspostavljena sila, ali sada se stvari menjaju – sa Kinom kao novim globalnim liderom. Svetsko tržište se prebacuje sa SAD na Kinu, pa one [SAD] ne mogu da tolerišu ovu činjenicu”, rekao je Kosgrejv.

Govoreći o neprestanom pozivu koji SAD upućuje američkim tehnološkim kompanijama, naime, da se prebace iz Kine “na neko drugo mesto”, ali i sve većoj, neopravdanoj paranoji od kineske tehnologije koja se može upotrebljavati za masovni nadzor stanovništva, Kozgrejv je odvratio da i same Sjedinjene Države imaju dugu istoriju špijunaže pa ipak, i pored svega, i dalje nastavljaju da “svuda zabadaju nos”; jer, Sjedinjene Države “nemaju nikakvog moralnog prava da optužuju druge”.

“Ako Sjedinjene Države imaju konkretne dokaze, one su dužne da ih iznesu. Bez obzira na to koji dokazi trenutno postoje u javnom domenu, sve sugeriše da su, u stvari, Sjedinjene Američke Države te koje špijuniraju svet. Nacionalna bezbednost je samo izgovor da bi se povratila američka dominacija nad drugim aktivnim igračima na globalnoj sceni “, dodao je on.

On veruje da Amerikanci koji konzumiraju medije isključivo usmerene na domaću tj američku scenu doživljavaju jedan potpuno drukčiji trgovinski rat. “Jedan ’vragolasti’ čin poput prisluškivanja telefona nemačke kancelarke Angele Merkel je počinila Amerika, a ne Kina“, podsetio je Kozgrejv.

Ovaj 35-godišnji irski tehnološki preduzetnik je poznat kao organizator tehnoloških konferencija. Svoj rad opisuje kao platformu za uparivanje i međusobno pronalaženje već etabliranih kompanija, kako bi se upoznale sa najnovijim firmama koje su u usponu. Neki od njegovih vodećih događaja su RISE u Hong Kongu, Collision u Torontu i lisabonski Web Summit. Na tim događajima učestvuje više od 120.000 ljudi iz više od 170 zemalja.

On veruje da bi u kratkom roku trgovinski rat mogao baciti senku neizvesnosti na svetsku industriju a samim tim i preinačiti tj napraviti ispravku procene za globalni lanac ponude u oblasti tehnologija, premda će to Kini obezbediti dugoročnu korist.

“To se može nazvati jednim potencijalnim periodom ‘odmora’. Međutim, fokus će se nakon toga prebaciti na druga, brzo rastuća tržišta, predvođena Kinom. Ova zemlja se pojavila „niotkuda“ da bi danas pravila ključne proboje, uz aktuelnu revoluciju u 5G mobilnoj mrežnoj tehnologiji i veštačkoj inteligenciji”, rekao je Kozgrejv.

“Pogledajte sistem mobilnog plaćanja u Kini; on je tako popularan među kineskim građanima, tako zgodan za rukovanje. Tehnologija je prodrla u sve slojeve života u Kini, čineći život lakšim, što nije slučaj ni sa jednom drugom zemljom”, dodao je.

Medium

Dobitnik Nagrade za izvanredan doprinos (Outstanding Contribution Award) tokom dodele nagrada Event Industry Awards 2018. u Britaniji, Kozgrejv vidi ogroman potencijal na kineskom tržištu tehnologije i veruje da će trgovinski rat na kraju postati štetan po same Sjedinjene Države.

On veruje da Tramp nastoji da poveća svoj rejting u predstojećoj predsedničkoj izbornoj kampanji 2020. godine, i predviđa da će postići dogovor pre nego što se ona zahukta. “On želi da dobije još neke političke poene kako bi mogao da se busa u grudi pred svojim biračima i kaže im kako je, eto, uspešno vodio pregovore radi postizanja najtežeg trgovinskog sporazuma u istoriji Sjedinjenih Država”, rekao je Kozgrejv.

“Kina je prva koja će na globalno tržište izbaciti 5G, a Sjedinjene Države već zaostaju. SAD je, takođe, na ivici rata sa Iranom dok su trenutni trgovinski odnosi između Indije i SAD unekoliko opori. Započinjući toliko bitaka istovremeno, Sjedinjene Američke Države ne mogu još zadugo ostati jedini i ekskluzivni centar moći “, dodao je ovaj irski preduzetnik.

Kozgrejv je za Global tajms dao intervju nakon sastanka sa predstavnicima kako etabliranih tako i startap kompanija koje posluju u Kini. On smatra da je poslovno okruženje „potpuno neoštećeno“ (uprkos američko-kineskom trgovinskom sukobu), a da je među kineskim preduzetnicima prisutan jedan duboki osećaj optimizma, uprkos neprekidnim trgovinskim previranjima u Kini.

 

Shamim Zakaria, Global Times

Šangajska runda: još jedan restart trgovinskih razgovora

Američki trgovinski razgovori u Kini su se ponovo okončali bez dogovora i većeg napretka, ali “uz snažnu veru obe strane da se dogovor postigne u što je moguće kraćem roku”.

The Spectator

Američki i kineski pregovarači završili su prošle sedmice razgovore sa “malim napretkom” ka okončanju trgovinskog rata, koji je poljuljao ekonomsko poverenje sveta i uzdrmao globalno tržište.

Ministar finansija Stiven Mnučin i Robert Lajthajzer, vodeći trgovinski pregovarači Trampove administracije su u sredu (31. jul) u Šangaju viđeni kako napuštaju hotel u čijoj je konferencijskoj sali održana avgustovska runda trgovinskih pregovora između Sjedinjenih Država i Kine, javljaju kineski državni mediji.

Obe strane su „vodile iskrenu, efikasnu i konstruktivnu dubinsku razmenu o glavnim pitanjima od zajedničkog interesa u ekonomskoj i trgovinskoj oblasti“, navodi se u izjavi krajem istog dana koju je objavio CCTV, kineski državni emiter.

Pres sekretar Bele kuće u izjavi objavljenoj u sredu ujutro nazvao je razgovore “konstruktivnim” i rekao da se očekuje da se pregovori nastave u Vašingtonu početkom septembra.

U izjavi Bele kuće navedeno je da su dve strane razgovarale o raznim temama, uključujući pre svega „prisilni transfer tehnologija, prava intelektualnog vlasništva, usluge, necarinske barijere i poljoprivredu“, i da je kineska strana potvrdila opredeljenje za povećanje kupovine američkog poljoprivrednog izvoza.

Sastanak je bio prvi formalni nastavak razgovora nakon što su pregovori propali pre skoro tri meseca, pri čemu je svaka strana upirala prstom na onu drugu kao krivca za nepostizanje sporazuma. Oni su se složili da pokušaju ponovo, kada se razgovaralo na marginama  junskog samita G20 u Osaki, u Japanu.

Umesto toga, čini se da se obe strane raspravljaju oko toga ko je krivac za ovaj dugotrajni ekonomski sukob.

Stiven Mnučin (levo), Robert Hajlajzer (u centru), Liju He (desno). Foto: Financial Times

Visoki kineski zvaničnici koji su se u utorak okupili na ekonomskom sastanku koji je vodio kineski lider Si Đinping istakli su da se zemlja mora osloniti na domaću potražnju kako bi upravljala „novim rizicima i izazovima“, te odvratila na pretnju koju su opisali kao „pritisak usled usporavanja ekonomije” (i koji je uzrok tržišnim viškovima to jest neprodatoj robi. Taj tržišni višak nastaje kada postoji višak ponude – što je isporučena količina veća od zahtevane količine. U ovoj situaciji, neki proizvođači neće moći da prodaju svu svoju robu. Ovo će ih navesti da snize cene kako bi svoj proizvod učinili privlačnijim. Da bi ostale konkurentne, mnoge firme sniziće svoje cene i tako smanjiti tržišnu cenu proizvoda. Kao odgovor na nižu cenu, potrošači će povećati traženu količinu, pomerajući tržište ka uravnotežavanju između cena i količine. U ovoj situaciji, višak ponude je vršio pritisak na cenu proizvoda).

Prema kineskim državnim medijima. Kina bi “krizu mogla pretvoriti u šansu”, dodaje se u izveštaju.

Dugi trgovinski rat stavlja pred kineske lidere nekoliko teških opcija. Kina je na udaru ekonomskog usporavanja, koje je pogoršano trgovinskim tenzijama. Peking je odgovorio povećanjem potrošnje na infrastrukturu i druge velike projekte, pouzdanu strategiju rasta koja bi ipak mogla pogoršati dužničke probleme zemlje, a malo toga učiniti u rešavanju ekonomskih neravnoteža koje bi mogle ometati njene dugoročne izglede.

Sa druge strane, ukoliko bi Kina brzo postigla dogovor, lideri ove zemlje rizikuju da izgledaju slabo pred stranim silama, podrivajući istorijske tekovine KPK.

Na dnevnom brifingu za novinare u sredu 31. jula, portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Hua Čunjing je rekao da “ukoliko Sjedinjene Države pokažu dovoljan integritet i iskrenost i budu vodile trgovinske razgovore u duhu jednakosti, međusobnog poštovanja, uzajamnog razumevanja i obostrane koristi, samo bi u tom slučaju mogli napredovati trgovinski pregovori.”

Razgovori su započeli pozitivno, uprkos tvrdoj retorici koja je pre nešto manje od dve nedelje „rafalno ispaljivana“ s obe strane. Razgovori u Šangaju bili su prvi zvanični pregovori koji su održani van Pekinga ili Vašingtona.

Dok su američki delegati stigli u Šangaj u utorak popodne, jedan uvodnik u kineskim državnim medijima opisao je grad kao “pogodno” mesto za nastavak prekinutih razgovora koji će nanovo početi. Ukazano je da je predsednik Ričard Nikson posetio ovaj grad 1972. godine, kada su odnosi između Kine i Sjedinjenih Država počeli da “otopljavaju“.

Kineski zvaničnici su srdačno dočekali američku delegaciju za večerom u utorak u hotelu „Fairmont Peace“ na Bundu, čuvenoj šangajskoj promenadi.

colatour.com.tw

Međutim, otprilike u isto vreme u Vašingtonu, predsednik Tramp optužio je Kinu da nije ispunila svoja obećanja, dodajući da je malo verovatno da će dogovor biti postignut pre predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama 2020. godine.

On se, takođe, požalio što Kina još uvek nije počela da kupuje američku poljoprivrednu robu jer je, po njegovim rečima, “to obećano” nakon što se u Japanu sastao sa Sijem Đinpingom. Kineski zvaničnici su negirali da su dali bilo kakav pristanak na kupovinu poljoprivrednih proizvoda od Sjedinjenih Država (uglavnom soje).

U sredu (31. jul) su u Kini otpočeli zvanični razgovori u hotelu „Xijiao State Guest“, a dalji pesimizam je odrazio neizvesnost po pitanju ishoda ovog susreta. Redakcija časopisa The Global Times upozorila je da „Sjedinjene Američke Države moraju promeniti svoju lošu naviku da se teškim pričama koriste kako bi razveselile svoj pregovarački tim, što lako potkopava međusobno poverenje između Kine i SAD.“

Kineski časopis Narodni dnevnik (People’s Daily), vodeće novine Komunističke partije Kine je u svom uvodniku istakao kako američki trgovinski pregovarači treba da “razgovaraju i savetuju se sa iskrenošću”, a ne da “prave probleme”.

S obzirom na sukob dveju strana, očekivanja od sastanka bila su – mala. Agata Demarais (Agathe Demarais), direktorka globalnog predviđanja i ekonomskih prognoza u „Ekonomsko-obaveštajnoj jedinici“ (Economist Intelligence Unit, britanska grupa ekonomskih, finansijskih i trgovinskih analitičara), rekla je u jednom e-mailu da su razgovori „uglavnom usmereni na obnovu poverenja između dve strane“ i da „izgleda da su bili uspešni na ovom frontu“.

South China Morning Post

Kreg Alen (Craig Allen), predsednik Američko-kineskog poslovnog saveta, koji predstavlja američke kompanije koje posluju u Kini je takođe napomenuo da je zadovoljan što su američki pregovarači otputovali u Kinu, i da su se dve strane dogovorile da napreduju u postizanju dogovora o kineskoj kupovini američkih poljoprivrednih proizvoda.

“Američki i kineski trgovinski pregovori izneveravaju američke radnike, a najnovija izjava Bele kuće to potvrđuje”, napisao je Skot Pol predsednik Saveza američkih proizvođača (Alliance for American Manufacturing), koji predstavlja proizvođače i njihove radnike. „Ponovno obećanje – da će kupiti još poljoprivrednih proizvoda, uz još razgovora u septembru? Tramp bi potukao bilo kog demokratskog kandidata ukoliko bi postigao takav ishod…”

Međutim, jaz i “prazna mesta” bez obostrano donetih rešenja koja bi te “rupe” uspela da “popuni” nije ni bilo lako premostiti.

Ostala pitanja između Sjedinjenih Država i Kine prevazilaze pitanje carinskih tarifa. Trampova administracija priprema se za odluku da li će dati desetine specijalnih licenci američkim kompanijama za prodaju svojih proizvoda Huaveju, kineskom telekomunikacijskom gigantu kojeg je Vašington ove godine stavio na listu koja ograničava njegov pristup američkoj tehnologiji. Iako je Huavej sve više i ubrzanije razvijao sopstvenu tehnologiju, on se i dalje oslanja na američke čipove i softver kako bi proizvodio široku paletu svojih proizvoda.

Vilbur Ros (Wilbur Ross), američki sekretar za trgovinu je tokom prošlonedeljne posete Brazilu rekao novinarima da odluka o tim dozvolama „predstoji“, ali bez daljeg iznošenja konkretnih detalja.

Huavej je najavio porast prodaje za prvu polovinu godine, što ukazuje da su obustava saradnje i “rampa” Trampove administracije do sada malo uticali na poslovanje ove kompanije. Peking, međutim, vidi američku „crnu listu“ kao značajnu prepreku trgovinskom sporazumu, a ograničenja bi mogla dodatno naštetiti što duže budu trajala.

Public Radio International

CCTV je izvestio da su trgovinski pregovarači razgovarali o tome kako će Kina povećati kupovinu američke poljoprivredne robe, kao i na koji bi način  Sjedinjene Države „mogle stvoriti povoljne uslove za kinesku kupovinu“ američke tehnologije.

Nakon što su razgovori propali u maju, Tramp je na 25 odsto podigao carinske namete na 200 milijardi dolara vrednu kinesku robu. On je pripretio da će nametnuti istu tarifu od 25 odsto na dodatnih 300 milijardi dolara kineskog izvoza u Sjedinjene Države ukoliko se dogovor ne postigne.

Od tada je Kina zauzela prkosniji pristup Sjedinjenim Državama, preteći da će američke kompanije i pojedince staviti na svoju crnu listu. Izmenila je svoju politiku “borbe trgovinskim tenzijama”, obećavajući da se „nikada neće predati po glavnim principijelnim pitanjima.“ Pratila je i reagovala direktno na poslovne poteze najmanje jedne američke kompanije: ispitala je FedEx- ove operacije, koje su prouzrokovale kašnjenje isporuka robe iz Huaveija ka američkim kupcima.

U petak 26. jula su kineski državni mediji objavili da je FedEx osumnjičen za kršenje zakona. Fedeks je saopštio da su kašnjenja nastala usled „operativnih propusta“, ali su kineske vlasti odvratile kako taj argument “ne odgovara stvarnoj slici”, navodi Sinhua, kineska državna novinska agencija.

Dvema stranama koje su se prošle sedmice upustile u razgovore i dalje nedostaje čak i nacrt sporazuma na osnovu kojeg bi mogli da dalje napreduju. Trampova administracija zatražila je da se obe strane pridržavaju teksta, onako kako je to stajalo krajem aprila. Ali, u maju su kineski pregovarači poslali Vašingtonu kopiju novog nacrta, u kojem su precrtali dugu listu sekcija o kojima su se dve strane prethodno složile.

The New York Times

Ton izjava kineske vlade i istraživačkih grupa u Kini koje blisko sarađuju s vladom je poslednjih sedmica pooštren, a neki kažu da Trampova priča o „lakoći pobede u trgovinskom ratu” počinje da odgovara nekima na kineskoj strani.

„Američka administracija ušla je u ovo misleći da ima jaku ruku, kao u pokeru“, rekao je Endi Mok, viši savetnik za trgovinu pri Centru za Kinu i globalizaciju. „Najbolje čemu se Sjedinjene Države mogu nadati u trgovinskom ratu je – što manja politička i ekonomska šteta (po američki biznis i ekonomiju).“

 

Ana Svonson (Vašington), Kit Bredšer (Šangaj), Jinuo Ši (Peking).

Aleksandra Stivenson, Njujork tajms

Kineska ekonomija: prvo polugođe 2019.

Ona se može sažeti u izuzetno kratak i precizan iskaz: Nije sjajno – ali je bolje od ostalih, piše Elaine Chan za novinski portal South Morning China Post.

Ilustracija: goudverzekerd.nl

Kina je vodeći svetski proizvođač ličnih računara i pametnih telefona, ali se i dalje uveliko oslanja na uvezene komponente iz Sjedinjenih Država i ostatka sveta.

Iako je tek neznatan 0,1-postotni izvozni rast u prvih šest meseci 2019. godine za Kinu bila loša vest, za mnoge njene trgovinske partnere bilo je još gore; i dok su performanse druge po veličini svetske ekonomije i dalje „plitke“ (tj ne prikazuju krivulju rasta naviše), ova „monotona“ situacija je sasvim izvesno prouzrokovala pukotine u čvrsto integrisanom kupoprodajnom lancu nastalom privrednom globalizacijom.

Pad kineskog izvoza automatski smanjuje potražnju uvezenih komponenti koje se koriste u gotovom kineskom izvoznom proizvodu – što, sa druge strane, šteti i svakoj drugoj ekonomiji koja svoju robu i usluge prodaje u Kini.

Najveći pad izvoza u prvom polugodištu ostvaren je prema SAD, sa kojom Kina poslednjih godinu dana vodi trgovinski rat. Izvoz u Sjedinjene Države smanjio se za 8,1 odsto, što je nagli preokret u odnosu na porast od 13,5% u prvoj polovini 2018. godine, prema podacima Glavne kineske carinske uprave.

Ali, pad izvoza je opao u poređenju sa skoro 30-toprocentnim padom kineskog uvoza iz SAD-a, koji se kreće u rasponu od sirovina i poljoprivrednih proizvoda, do letelica i poluprovodničkih komponenti. Smanjenje nije bilo samo još jedan pokazatelj opadajuće potražnje za američkim proizvodima, već je, što još izrazitije oslikava situaciju, znak slabije potrošnje širom sveta.

Ilustracija: Kiplinger

Procesiranje uvoznih komponenti, koje su deo kineskog proizvodnog procesa sklopljenog sa firmom u drugoj zemlji, trenutno je u padu, pošto trgovinski rat uzima danak u globalnoj ekonomiji, dok ekonomisti čak upozoravaju na recesiju ukoliko tenzije budu dodatno eskalirale. Kineski ukupni uvoz je u prvoj polovini 2019. „iskliznuo“ za 4,3% godine, u poređenju s rastom od 19,9% u odnosu na godinu ranije.

Rejmond Jong, glavni ekonomista Australijsko-novozelandske ekonomsko-bankarske grupe (ANZ) za Kinu je istakao da su kupoprodajni lanci snabdevanja toliko zamršeno isprepleteni da to više nije igra sa nultom sumom, gde bi pad jednog tržišta bio dobitak za neke druge ekonomije.

„Kada padne izvoz na jedno tržište, on pada i na ostalima“, rekao je Jong.

Iz tog razloga, izvoz Kine u EU u prvom polugodištu je mogao imati rast za šest procenata ili 11,12 milijardi američkih dolara, dok je izvoz prema zemljama koje sačinjavaju desetočlanu Asean grupu porastao za 7,9 procenata, ili za 11,84 milijarde dolara. Ali, obe stope rasta su znatno ispod onog nivoa koji je postojao u prvih šest meseci 2018. godine, nakon što je izvoz u Evropsku uniju imao rast od 11 procenata, dok je u zemljama članicama Asean-a (Jugoistočna Azija) taj rast u istom periodu bio 16 odsto.

Štaviše, nijedno od dosadašnjih povećanja izvoza u dva velika ekonomska bloka ne bi bio dovoljan da popuni jaz od 18,19 milijardi dolara, što je rezultat nižeg kineskog izvoza u SAD.

Kineski izvoz porastao je za većinu od šest azijskih zemalja za koje je Peking objavio detaljne podatke o trgovini, iako je stopa rasta brojčano bila tri zemlje manja no što je to bila prošle godine. Samo su dve od njih – Malezija i Filipini – postigle brži rast. Slično tome, na osnovu carinskih podataka dostupnih za pet zemalja Evropske unije, izvoz u njih četiri je porastao, mada tempom koji je zaostajao za prošlogodišnjim. Izvoz u Britaniju je, sa druge strane, imao brži rast (12,7%), nasuprot padu od 3,2 odsto u prvoj polovini 2018. godine.

Ilustracija: Yahoo Finance

Iako je Vijetnam, koji je glavni privredno-ekonomski dobitnik usled izmeštanja kineske proizvodnje u inostranstvo – kako bi izbegao sve veće troškove i američke tarife – u prvih pet meseci godine ostvario rast izvoza u SAD za 36,4 procenata, ukupna vrednost od 25,84 milijardi američkih dolara predstavljala je samo 14 procenata onoga što je Kina prodala Americi u istom periodu (prema podacima američke vlade).

Singapur, članica Asean-a koja Kinu smatra jednim od njenih glavnih trgovinskih partnera, objavio je dvocifreni pad izvoza u junu, četvrti mesec zaredom. Izvoz nafte, kao referentni indikator, opao je za 17,3%, uglavnom zbog pada količine robe koja je izvezena u Hong Kong, Kinu i Evropsku uniju, usled šireg pada na većini njenih glavnih tržišta. Zvaničnici ovog izvozno orijentisanog grada-države izjavili su da je u toku preispitivanje prognoze rasta za 2019. godinu, u rasponu od 1,5 do 2,5 procenata.

Sjedinjene Države i Kina spremaju se za nastavak pregovora, nakon što se prošlog meseca na samitu G20 u Osaki Tramp dogovorio sa Sijem Đinpingom o „prekidu vatre“ u kojoj su „meci“ bili obostrane carinske takse. Američki trgovinski predstavnik Robert Lajthajzer i američki ministar finansija Stiven Mnučin su u ponedeljak otputovali u Šangaj na sastanak sa svojim kineskim kolegama, potpredsednikom kineske vlade Lijuom Heom i ministrom trgovine Žongom Šanom.

Ipak, postizanje sporazuma o okončanju ovog godinu dana dugog trgovinskog rata biće teško i moglo bi da potraje još dosta vremena. Dogovor je moguć, prema komentaru kineskih državnih medija, ukoliko SAD ukine sve tarife uvedene od početka trgovinskog rata. SAD su nametnule 25-postotne carine na 250 milijardi kineske robe, dok je Kina uzvratila sličnim nametom na američki uvoz od 60 milijardi („Možda ćemo postići dogovor. A možda i nećemo. Baš me briga. Radi se o desetinama milijardi dolara vrednim carinskim taksama“, izjavio je Tramp za Američki državni radio, NPR).

Spor se, takođe, u velikoj meri vodi i u formi „tehnološkog rata“, jer SAD pokušavaju da ukrote ambiciju Kine da postane vrhunska tehnološka supersila, što je i izneseno u industrijskoj strategiji „Made in China 2025“, u kojoj je zacrtano i formiranje grupa udarnih kompanija u 10 visokotehnoloških industrijskih oblasti, a što je jedan od katalizatora aktuelnog trgovinskog rata. A složena priroda haj-tek industrije takođe znači da je njen lanac snabdevanja suštinski – globalan.

Ilustracija: Axios

Uzmimo primer poluprovodničke i tehnologije mikroprocesora (čipova), za koje se zna da su „mozak koji pokreće sve“, od električnih uređaja i pametnih telefona do najsofisticiranijih super-računara i autonomnih (bespilotnih) vozila. Tipični proizvodni proces započinje u Sjedinjenim Državama gde se koncept čipa osmišljava, da bi se potom nastavio u Japanu, gde se silikonske poluge seku na super-tanke kružne listove. Odatle se vraćaju u SAD gde se ovi listovi dorađuju, sortiraju, naknadno isecaju po kalupima, na kojima se ova integralna kola izrađuju. Potom se matrica sastavlja, pakuje i testira u Maleziji, a krajnji proizvod otprema u Singapur. Proizvod ili čip zatim kreće u Kinu, gde se integriše u potrošačke proizvode – a pre izvoza u ostatak sveta.

Kina je vodeći svetski proizvođač ličnih računara i pametnih telefona, ali se i dalje uveliko oslanja na uvezene komponente iz Sjedinjenih Država i ostatka sveta. Na primer, kineski proizvođači pametnih telefona ukupno čine značajnih 85 odsto domaćeg tržišta, ali se više od 50 odsto potrebnih komponenti nabavlja od multinacionalnih igrača, navodi se u izveštaju kojeg je ovog meseca objavila globalna konsultantska kuća Mekinsi.

U izveštaju se analizira razvoj ekonomskih odnosa između Kine i ostatka sveta, ali i objašnjava jedna od bolnih tačaka Kine: oslanjanje na poluprovodničku tehnologiju koja potiče iz Sjedinjenih Država i drugih inostranih igrača.

Istraživanje Mekinsija je pokazalo da se Kina, najveća svetska nacija u trgovini robom od 2013. godine, sve više oslanja na domaću potražnju i smanjuje svoju izloženost svetu koji je, nasuprot tome, postao ekonomski izložen ovom azijskom privrednom gigantu.

Analizom je takođe utvrđeno da je domaća potrošnja doprinela s najmanje 60 procenata rasta Kine tokom 11 od 16 tromesečja, od januara 2015. do decembra 2018. godine.

„Kina dobro zna da treba da izgradi i stabilizuje domaću potražnju. Ne može se osloniti na dug [za rast goriva], rekao je Rejmond Jong, glavni ekonomista ANZ-a, pozivajući se na očekivanja da je, na kratak rok, trgovinski sporazum (između SAD i Kine) malo verovatan.

Kina je prošlog meseca predstavila dvogodišnji plan za povećanje daljnje potrošnje robe, uključujući „pametne“ kućne uređaje i vozila na nove, ekološki prihvatljivije vrste pogona. Potrošnja je presudna za rast ove zemlje, i kineskoj ekonomiji već doprinosi s više od 60 procenata privrednog rasta.

Međutim, Jong je rekao da će proširenje domaće potražnje biti dugoročan poduhvat, koji je vezan za pitanja poput rasta dohotka i šire ekonomske strukturne reforme.

Ilustracija: Money & Markets

U cilju učvršćivanja poverenja, iz kineskog Ministarstva trgovine se prošle sedmice čulo da se isplatio napor koji vlada ulaže u otvaranje što raznovrsnijeg spektra (novih) tržišta, uprkos sve složenijem međunarodnom trgovinskom okruženju usled rastućeg (američkog) protekcionizma.

Istaknuto je da je doprinos izvoza robe i usluga u prvom polugodištu u bruto domaćem proizvodu dostigao 20,7%, što je povećanje od 1.5 procentnog poena u odnosu na godinu ranije. Deo izvoza na brzo rastuća tržišta (u koja ne spadaju SAD, Evropska unija, Japan i Hong Kong), porastao je za 1.4 procentni poen, saopštilo je kinesko ministarstvo trgovine.

Glavna ekonomistkinja za azijsko-pacifički region iz francuske investicione banke Natixis, Alisija Garsija Herero (Alicia Garcia Herrero) rekla je da će tržišta na kojima je kineski izvoz imao prednost, u aktuelnim okolnostima, postati „zarobljena“. Ove zemlje bi mogle, na primer, biti one koje su sankcionisane, poput Irana i Rusije, kao i druge koje zavise od finansiranja izvoza Kine, kao što je slučaj sa Venecuelom i, u manjoj meri, Pakistanom.

Ona je rekla da su za relevantnije sektore marže veće za mašinske proizvode, delove i komponente nego za robu široke potrošnje, što je još jedan razlog zbog kojeg Kina želi da u budućnosti sve više ulaže u kapitalna dobra [osnovna dobra koja su uslov za stvaranje drugih (potrošnih) dobara, npr. sirovine, repromaterijal, postrojenja; kapitalni objekti, objekti od opšteg značaja, poput luka, puteva i sl.; zavisno od shvatanja društvenog razvitka, i škole, pozorišta i slično].

Novinski portal China Daily je ovim povodom objavio preglednu i praktičnu infografiku:

Ima li Kina demokratiju? (2/2)

Kineski predsednik Si Đinping je 2015. godine zatražio pomoć Karterovog centra (Carter Center) u vezi sa analizom izbornih zakona, podučavanja glasača, registracije kampanje i pravičnosti procedura, dodajući tom prilikom: “Demokratija nije samo određena ljudskim pravom da se glasa na izborima, već i pravom ljudi da konstantno učestvuju u političkim pitanjima na dnevnoj bazi. Demokratija nije dekoracija, već rešavanje ljudskih problema”. Kao konkretan odgovor na nalaze i predloge Karterovog centra, ustanovljeni su petogodišnji uslovi za izabrane zvaničnike, koji sada započinju dvanaestomesečni probni rad, i, napokon – ukoliko ne uspeju da postignu svoje ciljeve, naime, da dobace do zacrtanog učinka – bivaju odbacivani. Njihova druga godina proteći će u pregledu, proceni i prilagođavanju svojih ciljeva na osnovu povratnih informacija iz prve godine. U poslednjoj godini probnog mandata, Peking objavljuje rezultate i propagira svoja najbolja rešenja na nacionalnom nivou: velika čast u zemlji u kojoj se veoma polaže na valjanost vladinih poteza.

Kina još uvek nosi ožiljke od lidera kakav je bio Mao, koji je ignorisao sopstveni savet: “Ako ne pitamo i ne istražimo javno mnjenje, nemamo pravo da izrazimo svoje mišljenje. Javno mišljenje je naša smernica za akciju.” Danas, kineska vlada sve više troši na ankete i ispitivanje javnog mnjenja, a njeni petogodišnji planovi su, zapravo, rezultati intenzivnog anketiranja „baze“ to jest – naroda.

Džef Braun (Jeff J. Brown) kaže: “Moj mesni komitet u Pekingu (ono što su bile mesne zajednice u nekadašnjoj Jugoslaviji, prim. prev.) i gradska skupština stalno postavljaju najave, pozivajući grupe ljudi svih starosnih dobi, društvenih i profesionalnih profila – grupe zakupaca, vlasnika kuća, sugrađana starijih od 70 godina, žena ispod četrdeset godina, onih sa ili bez zdravstvenog osiguranja, penzionera – da odgovore na ankete. Komunistička partija Kine (KPK) je, zapravo, najveći istraživač na svetu i to sa razlogom: demokratska “diktatura naroda” u Kini je visoko angažovana na svakodnevnom nivou običnih građana, tj onih koji se svakodnevno susreću na ulici. To znam jer živim u kineskoj zajednici sačinjenoj od ljudi iz srednje klase s kojima se stalno susrećem i kod kojih se raspitujem o situaciji. Smatram da su odziv i demokratičnost njihove vlade daleko veći nego kod kuće (u Americi), gde političari članovima lokalne zajednice serviraju trivijalne predstave (‘The dog-and-pony shows’), u kojima glumataju zabrinutost i spremnost da pomognu – a to mislim najozbiljnije”.

Kako je demokratija osvajala bazu u narodu (oličenu kroz 62% udela među glasačima), tako je rasla i tolerantnost na greške. Danas, birači biraju lokalno stanovništvo koje neretko i lično poznaju, a za koje znaju da su iskreni, sposobni i odgovorni – oni koji su se dobrovoljno javili da rešavaju lokalne probleme i koji će, zauzvrat, dobiti mogućnost i privilegiju da biraju svoje najuspešnije saborce kako bi napredovali u okrugu i, na kraju, na pokrajinskom nivou. Tamo se glasanje nastavlja sve dok se tri hiljade najtraženijih (neplaćenih) volontera konačno ne sastane na Nacionalnom narodnom kongresu u Pekingu, gde se trude da postignu opštu saglasnost – presudno važan korak u liferovanju odluka koje iz seoskih sredina kreću ka vrhu; jednoglasje je važno i za donošenje odluka na nacionalnom nivou – onih koji se tiču pravosuđa, svih zakona i imenovanja viših zvaničnika.

Kako bi se osiguralo da se glas svih ljudi čuje na najvišem nivou, drugo telo, Kineska Narodna politička konsultativna konferencija tj KNPKK (People’s Political Consultative Conference, CPPCC), koja je masivni javni lobi odnosno opštenarodna interesna grupa a ne državni organ, konsultuje se sa Kongresom i, prilikom procesa oblikovanja zakona, reprezentuje posebne interese. Osam manjih stranaka, predstavnici svih industrija, sve trgovačke komore, seljaci, radnici, žene, mladi, formalni lobiji i, čak – nekada zakleti neprijatelj, Kuomintang na Tajvanu – svi oni daju kineskom državnom vrhu suštinski značajne političke savete, nadgledajući odluke Kongresa.

Kongres tada izabere svoj Stalni komitet (koji ostaje u Pekingu kako bi obezbedio valjani nadzor sprovođenja odluka), sedmočlani Upravni odbor Politibiroa (veoma slično kabinetu SAD-a) predsednika, premijera, uz obavezu javnog izglasavanja svake odluke kako bi se time omogućilo sprovođenje svih zakona. Predsednik ne može izabrati „svog premijera“ niti delovati na svoju ruku bez jednoglasne, demokratske podrške Upravnog odbora. Da bi se obezbedio demokratski, a ne autokratski ishod, predsednik ne bira i ne može odbaciti Stalni komitet, niti pak razrešiti ili raspoređivati vladine zvaničnike ili članove Kongresa.

Kao što i možemo očekivati u jednoj konfučijanskoj zemlji, Ustav još uvek ističe nadležnosti nad pravima, dok američki Ustav ovo ne pominje; Kina u svom ustavu navodi “demokratiju” u trideset tri navrata i, podsećajući na svoje rođenje na bojnom polju, očekuje da se svi ujedine iza odluka jednom kada one budu donete: “Svenarodni kongres i lokalni narodni kongresi na različitim nivoima konstituišu se kroz demokratske izbore i to primenom principa demokratskog centralizma – kroz demokratsku i otvorenu diskusiju tokom koje se formulišu politike i njeno sprovođenje pod uslovom da, kada se sporazum jednom postigne, politička diskusija oživi uz upotrebu postojećeg zakonodavstva; diskusija se potom suspenduje do izglasavanja tj trenutka postizanja jednoglasnog stava, kojim se, napokon, započinje s primenom donesenih političkih odluka”.

Koliko to dobro u praksi funkcioniše “demokratska i otvorena diskusija tokom formulacije politike”? U vezi ovog pitanja, korisno bi bilo uporediti ga s američkim sistemom. I dok zapadne zakone često pišu lobisti – koji potom bivaju usvajani od strane izabranih predstavnika koji ih nisu ni pročitali – kinesko zakonodavstvo, kako to objašnjava američki venčer kapitalista Robin Dejvermen, ima različito poreklo i korene:

“Kina je džinovski probni portfelj s milionima razvojnih programa, mesto gde se stalno nešto isprobava, najveća svetska test-zona u kojoj se eksperimenti odvijaju posvuda. Danas su inovacije prisutne u svemu: od zdravstvene zaštite do smanjenja siromaštva, od obrazovanja do energije, od trgovine do transporta – sve je u konstantnom pokušaju inoviranja i ispitivanja u različitim zajednicama, a svaki od 662 grada u Kini eksperimentiše: Šangaj sa slobodnim trgovinskim zonama, Guidžou sa smanjenjem siromaštva, dvadeset tri grada sa reformama u obrazovanju, severoistočne pokrajine sa reformom državnih preduzeća (SOE, state-owned enterprise): pilot-škole, pilot-gradovi, pilot-bolnice, pilot-tržišta, pilot-sve. Gradonačelnici i guverneri, šefovi istraživačkih timova, svi oni dele svoje “laboratorijske rezultate“ sa Centralnom partijskom školom i objavljuju ih u svojim naučnim časopisima i državnim novinama. Visoka politika prolazi kroz ‘klinička ispitivanja’, počev prvo od malih gradova, koji generišu i analiziraju podatke nastale testiranjem.

Ukoliko statistika obavljenih ispitivanja izgleda obećavajuće, država će dodati još lokacija za testiranje i obaviti dugoročne prakse u cilju razvijanja. Testiranja i podešavanja traju od 10 do 30 godina, a potom se od 3000 članova Svenarodnog kongresa traži da pregledaju podatke i eventualno odobre ispitivanja na nacionalnom nivou u tri glavne pokrajine. Ako se uspešno prođe evaluacija od strane Kongresa, Državni savet [trust mozgova] doteruje plan do najsitnijih detalja i vraća ga pred 3.000 članova Kongresa na završno glasanje. Proces je veoma transparentan i, ako su vaši podaci bolji od mojih, nacrt za vaš budžet će proći a moj ne; glasovi Kongresa su gotovo unisoni, jer su kvalitet zakona i zakonodavstva po pravilu potkrepljeni ogromnom količinom podataka. Ovo omogućava Kini da za kratko vreme postigne mnogo toga: vaše pobedničko rešenje će se brzo naći širom zemlje, bićete heroj s naslovnih strana, pozivani u Peking na sastanke na visokom nivou, a bićete, naravno, i unapređeni. I, kao što već možete pretpostaviti, trka za iznalaženjem najboljih rešenja je intenzivna i nikada ne prestaje.”

Kineski državni savet – dve stotine naučnika, inženjera i administratora kojima predsedava premijer – koji je po tradiciji doktor ekonomskih nauka – svi oni zajedno sprovode analizu podataka i na osnovu njih pripremaju sugestije za sprovođenje probnih političkih rešenja, koja su tada u svojoj pilot-fazi. Oni sugerišu kompromisna rešenja i sprovode probne simulacije, objavljujući svoje nalaze u stručnim časopisima i prezentirajući ih na konferencijama. Svaku politiku oni transformišu u metriku, nešto samerljivo, kao što su privredni rast, zelena agenda, rodna ravnopravnost ili indeksi siromaštva; na taj način, oni vladino upravljanje zemljom pretvaraju u svojevrsnu optimizaciju nastalu na osnovu eksperimenata i statistike. Oni su, kako kaže Žang Vejvej, “neutralna vlada koja oblikuje nacionalni konsenzus”. Trust mozgova tj skup najkompetentnijih stručnjaka vrši proveru i verifikuje podatke a potom svoje preporuke dostavlja Politbirou; njega sačinjava dvadeset pet zvaničnika koji svi zajedno imaju hiljadugodišnje političko iskustvo (svako od njih po 40god). Oni svoje preporuke usavršavaju i prosleđuju sedmočlanom Upravnom odboru koji ga upodobljava u zakonodavstvo i, napokon, prezentuje pred tri hiljade članova Kongresa.

S obzirom da je ogromna većina podataka koja je u posedu vrhunskih eksperata ipak nešto više od pojedinačnog ličnog iskustva, većina zakona se oslanja na matematiku – ovo je jedinstvena odlika kineske kulture koja je spasila zemlju od katastrofa poput ruske ekonomske šok-terapije, katastrofalnih privatizacija nalik onima u Britaniji, ali i od američkog neoliberalizma. Ukoliko vlada kaže: “Smanjiti zagađenje ove godine, ne uključujte svoje grejalice do 22. novembra”, devedeset odsto ljudi će drhtati zbog tih podataka koje im je prenela njihova vlada. Ako predsednik želi da modifikuje politiku o klimatskim promenama i ukoliko je u stanju da svojih pet saradnika iz vladinih kabineta ubedi da glasaju sa njim, moći će da podnese svoj predlog u procesu ispitivanja predloga; međutim, ukoliko je bez čvrstih podataka, on i članovi kabineta neće moći da to predlože članovima Kongresa (istočnjačka verzija zapadnjačkog parlamenta).

Kineski političari gledaju na svoje zapadne kolege na način na koji naučnici gledaju ljude koji sa ulice iznebuha uđu u njihovu laboratoriju jer na sebe gledaju kao na naučnike. Jer, kineski naučnici svoju najveću snagu vide u oslanjanju na čvrste podatke. Proceduralno, po rečima premijera Vena Đijabaoa, “uspostavljanje političkih smernica naglašava rešenja za velike probleme, bilo da su te smernice relevantne za veliku strategiju društveno-ekonomskog razvoja zemlje ili da su proistekle iz duboke brige javnosti”. Iako ovaj proces nije u potpunosti na naučnoj osnovi a ni potpuno demokratičan, označavati ga kao “autoritaran” (po zapadnom konceptu i viđenju) značilo bi promašiti suštinu. Ako predsednik Si tvrdi da je globalno zagrevanje prevara, šokirani Kinezi bi ga smatrali za autokratu a ne za demokrate, očekujući njegov skorašnji pad.

Samo-korekcija usred eksperimenata – od zemljišne reforme 1950-tih i privatizacije tokom 1960-tih, preko Velikog skoka napred do Kulturne revolucije, Reforme i Otvaranja, sve do borbe protiv korupcije – sve ovo učinilo je da domaća politika svake naredne decenije bude gotovo neprepoznatljiva u odnosu na one prethodne. Čini se kako je, na osnovu ovih informacija, prilično korektno pretpostaviti da je ova kombinacija politike tipa „iz-baze-ka-vrhu“, uz sprovođenje demokratije i njenih odluka isključivo na osnovu podataka o mišljenju javnog mnjenja i Konfučijanske vrline „izvrsnih pojedinaca“ koji svoju vrlinu demonstriraju u obratnom smeru, „sa vrha ka bazi“ – da je takva politika kreirala opštu podršku vladinim politikama na nivou višem čak i od onog koji je prisutan unutar ultra-demokratskih mehanizama koji su ugrađeni u, recimo, politički sistem jedne Švajcarske. To praktično znači, kako kaže Tomas Fridman iz Njujork tajmsa, da,”Ukoliko bismo mogli da na samo jedan dan budemo kao Kina, mogli bismo da provereno, osvedočeno i primereno donosimo prave odluke”. Umesto toga, kao što je rekao državni sekretar Vilijem Sjuard, “Izabrali smo kralja na četiri godine i dali mu apsolutnu moć u određenim granicama koje, uostalom, on može svojevoljno tumačiti”.

Konačni rezultati kineske demokratije su impresivni. Toni Sejč (Tony Saich) s univeriteta Harvard, koji je više od jedne decenije bio prisutan na izborima u Kini, navodi kako je devedeset šest posto (!) kineskih građana zadovoljno svojom  nacionalnom vladom, a Edelmanov izveštaj za 2016. godinu kaže da devedeset odsto njih ima u nju poverenja. Istraživanja o svetskim vrednostima (World Values Surveys) pokazuju da osamdeset tri odsto Kineza misli da njihova zemlja u radi u njihovu korist kao pojedinaca, a ne u korist posebnih grupa – što je svedočanstvo od izuzetnog značaja.

[1] The China Wave: Rise of a Civilizational State by Weiwei Zhang

[2] William Sewell, I Stayed in China.

Godfree Roberts, Quora

Kako stranci razmišljaju o Kini pošto je posete?

Pre četiri godine sam posetio Kinu kao nezreli 16-godišnji Amerikanac.

Pre nego što sam otišao, nikada nisam razmišljao o Kini. Ona je, naprosto, bila sa druge strane sveta. Bili su komunisti. Imali su puno ljudi i zagađenja. Ako danas pogledam unazad, čini se toliko naivnim ignorisati najveću zemlju sveta. Pretpostavljam da je to uobičajeni američki problem, mada on ne može biti opravdanje.

U avionu za Kinu sedeo sam pored jednog Kineza. U razgovoru smo došli do religije, kada mu rekoh da sam hrišćanin. Rekao mi je da je i on takođe. Otvaraju mi se oči: U Kini ima onih koji su religiozni.

U Šangaju sam se popeo na vrh Svetskog finansijskog centra i odatle, sa visine od gotovo pola kilometra (492m) video najveći grad na planeti. Bio sam zapanjen. Kasnije tog dana otišao sam do pijace u jednom od siromašnijih gradskih okruga grada, gde sam se zapanjio na jedan drugačiji način.

Noćnim vozom otputovao sam u Vuhan. Osećao sam kao da je trebala čitava večnost kako bismo stigli tamo, pa sam pretpostavio da moramo biti negde na pola puta preko zemlje. Nisam bio ni blizu; Kina je ogromna.

Vuhan je glavni industrijski grad i definitivno nije glavna turistička destinacija. Zagađenje je bilo prilično veliko dok sam tamo boravio. Ali, posle nedelju dana ili više provedenih u Vuhanu, otputovali smo u Hangžu, koji je poznat po prelepom Zapadnom jezeru. razlika u odnosu na Vuhan bila je kao noć i dan – ljudi u Hangžuu su poštovali saobraćajne propise, objekti i zgrade su održavani, a osećalo se kao da je grad pun života. Bilo je to za mene još jedno otvaranje očiju – Kina je kao i svaka druga velika zemlja. Ima svoje pobednike i gubitnike, svoje prelepe delove ali i one utilitarne, koji pre svega služe svrsi (bavljenje industrijom). Neki od njih žive ne previše lagodno jer rade u fabrikama. Neki drugi, pak, vode biznise i žive u prelepim penthausima.

Na kraju smo posetili i mali grad (po kineskim standardima) koji se zove Venling, gde sam odseo kod jedne kineske porodice, usput se zabavljajući piratskom verzijom igrice „Fifa 13 sa momkom mojeg godišta. Sa njim sam otišao u školu i sreo se sa studentima koji su se intenzivno pripremali za nacionalni ispit. Video sam engleske nastavnike koji su pokušavali da mlade Kineze podučavaju jeziku kojeg ni sami nisu tečno govorili, kako bi pomogli deci da se jednog dana izbore za dobar posao. Upoznao sam devojku koja je rekla kako bi volela da može da ode do Amerike, jer joj u Kini nije dozvoljeno da bude levoruka (pretpostavljam da je to pitanje pritiska koji na nju vrši porodica).

Putujući kroz Kinu sam upoznao neverovatno ljubazne ljude, ali i one grube, mlade ljude a i one stare, one koji su sanjali o ženi svog života ili o dobrom automobilu; bilo je i onih koji su samo pokušavali da se nekako provuku i „fintom“ izmanevrišu do boljeg života.

A ono što sam shvatio je da je Kina poput Sjedinjenih Država. To je komplikovano mesto, puno kontradikcija i kontrasta. Ali, baš kao i Sjedinjene Države, ali i kao svaka druga zemlja u kojoj sam bio, Kina je zapravo jedno neverovatno mesto sa divnim ljudima koje treba upoznati, sa predivnim mesta koje treba istraživati.

Po povratku u Sjedinjene Države, počeo sam da čitam o Kini. Počeo sam da uzimam časove kineskog ali i časove u kojima sam upoznavao istoriju ove zemlje. I – što sam više učio o njoj, sve sam više uviđao koliko je nemoguće da je ikada do kraja shvatim i zaista razumem. Na kraju krajeva, čitav svoj život možete provesti pokušavajući da razumete jednu osobu… kako tek izgleda „sasvim shvatiti“  1,4 milijarde Kineza.

A moje putovanje u Kinu je učinilo da shvatim koliko su glupi svi nesporazumi i problemi naše (američke) vlade. Hajde da izgradimo prijateljstva umesto da krstarimo razaračima kroz Južno Kino more. Radimo zajedno kako bi svet postao sigurnije mesto. Hajde da učimo i saznajemo o Kini i Aziji i pustimo da najmnogoljudniji kontinent na svetu zadobije veću ulogu, da se probije do svetske kulturne scene i globalnog liderstva.

U suprotnom, garantujem da će naše neznanje biti pogubno po nas.

Bendžamin Kijeta, živi u Americi; posetio Kinu i učio o njoj.

Quora

 

Kina vidi novi svetski poredak sa naftnim standardom i zlatnom podlogom

Ugovori koji će se zaključivati isključivo u juanima omogućiće izvoznicima koji plasiraju svoju naftu (i drugu robu) da zaobiđu američki dolar. Da li će petro-juan dovesti do dedolarizacije globalnog tržišta energentima?

Očekuje se da će Kina uskoro lansirati ugovore o naftnim fjučerima izraženim u juanima, a koje je moguće pretvoriti u zlato – ovaj trend analitičari opisuju kao promenu pravila igre koju je globalna industrija energenata dosad imala.

Ugovor bi mogao postati najvažniji benčmark za azijsku sirovu naftu, s obzirom da je Kina najveći uvoznik nafte na svetu. Vrednost sirove nafte se obično procenjuje u odnosu na Brent ili Intermedijarne fjučere Zapadnog Teksasa (West Texas Intermediate futures), oba denominovana u američkim dolarima.

Ovaj kineski potez će omogućiti izvoznicima poput Rusije i Irana da zaobiđu sankcije Sjedinjenih Država tako što će – trgovati u juanima. Kako bi se dodatno podstakla trgovina u juanima, Kina kaže da će njena valuta biti potpuno konvertibilna, tj pretvoriva u zlato na berzama u Šangaju i Hong Kongu.

“Pravila globalne naftne igre bi se u velikoj meri mogla izmeniti, i to u izuzetno skoroj budućnosti“, rekao je Luke Gromen, osnivač kompanije za makroekonomske studije (FFTT) sa sedištem u SAD.

Šangajska međunarodna berza energentima počela je da obučava svoje potencijalne korisnike i klijente, i u tom smislu sprovodi sistemske testove nakon značajnih priprema koje će uslediti u junu i julu 2018. Ovo će biti prvi kineski ugovor o fjučersima koji je otvoren za inostrane kompanije poput investicionih fondova, kuća koje se bave trgovinom, kao i naftnih kompanija.

Većina kineskog uvoza sirove nafte, koji je u 2016. godini iznosio oko 7,6 miliona barela dnevno, kupuje se kroz dugoročne ugovore između najvećih kineskih naftnih kompanija i stranih nacionalnih naftnih kompanija. Ponude se takođe odvijaju i između kineskih mejdžora i nezavisnih kineskih rafinerija, te između stranih velikih kompanija za naftu i globalnih trgovinskih kompanija.

Alan Banister, direktor za S&P Global Platts, firma koja se bavi prikupljanjem i analizom informacija vezanih za energetiku, rekao je da je aktivno uključivanje kineskih nezavisnih rafinerista u poslednjih nekoliko godina “stvorilo raznovrsnije tržište za sve potencijalne učesnike na domaćem tržištu Kine, kreirajući okruženje u kojem ugovor o fjučerima sirove nafte ima daleko veće šanse da uspe.”

Kina već dugo vremena želi da smanji dominaciju američkog dolara na robnim tržištima. Na Šangajskoj berzi zlata se još od aprila 2016. trguje fjučerima zlata denominovanim u juan, a ovaj proizvod je krajem 2017. lansiran na berzi u Budimpešti.

Ugovori za trgovinu zlatom denominovani u juan takođe su lansirani u Hong Kongu prošlog jula – nakon dva prethodno neuspešna pokušaja – dok, za to vreme, Kina pokušava da internacionalizuje svoju valutu. Ugovori su bili umereno uspešni.

Postojanje juana podržanog fjučerima nafte i zlata znači da će korisnici ove trgovinske usluge imati mogućnost da budu plaćani u fizičkom zlatu, izjavio je Alisder Mekleod, šef istraživanja u kanadskoj firmi Goldmoney, specijalizovanoj za finansijske usluge u zlatu. “To je mehanizam koji će verovatno privući proizvođače one nafte koji preferiraju da izbegavaju korišćenje dolara ali, ujedno, nisu spremni ni da prihvate kao dobru ideju to da za svoju naftu prodatu Kini budu plaćani u juanima (usled velikog valutog rizika)”, rekao je Mekleod.

Ugovori za kupovinu zlata denominovanih u juane već imaju značajne implikacije, posebno po zemlje kao što su Rusija i Irana, ili Katara i Venecuela, izjavio je Luj-Vensan Gave, izvršni direktor Gavekal Research, kompanije za finansijsko istraživanje iz Hong Konga.

Ove zemlje bi u slučaju trgovine podržane juanom bile manje ranjive usled upotrebe američkog dolara kao “mekog oružja” koje koristi Vašington, naročito ukoliko bi se dogodilo da padnu u nemilost od strane donosilaca spoljnopolitičkih odluka SAD, rekao je on. “Kreiranjem „zlatnog ugovora“ kojim se sve rešava kroz renminbi (alternativno ime za juan), Rusija sada može prodati naftu Kini za renminbi, a zatim da za svaki svoj višak tj profit kupi zlato u Hong Kongu. Kao rezultat toga, Rusija ne mora da kupuje kinesku aktivu ili prebacuje svoj prihod u dolare”, rekao je Gave.

Grant Vilijems, savetnik kompanije Vulpes Investment Management, singapurskog finansijera hedž fondova rekao je da očekuje da većina proizvođača nafte bude zadovoljna razmenom svojih rezervi nafte za zlato. “To je prenos držanja njihove aktive iz crne tečnosti u žuti metal, što je strateško pomeranje tokom koje se nafta razmenjuje tj trampi za zlato, a ne za američke trezorske vrednosne hartije: (Amerikanci) mogu svoje dolare neočekivano i niotkud („out of thin air“) naštampati i razbacivati svetom bez ikakve finansijske osnove, bez ikakve vrednosne podloge”, rekao je on.

Tržišni udeo

Kina je tako pokazala proizvođačima nafte da oni koji budu sretni jer im Kinezi kupuju naftu za juane imati još više koristi od svog poslovanja s njima. Proizvođači koji pak ne žele da prodaju Kini naftu za juane izgubiće svoj dosadašnji tržišni udeo.

Saudijska Arabija, američki saveznik, predstavlja poseban slučaj i presedan. Prema kineskim medijima, „Azijski tigar“ je krajem prošlog jula predložio Saudijskoj Arabiji cenu nafte u juanu. Nije jasno da li će se Saudijska Arabija privoleti uslovima njenog najvećeg kupca (a po svemu sudeći – hoće), ali je Peking smanjio udeo saudijske nafte u svom ukupnom uvozu, koji je pao sa 25% u 2008. na 15% u 2016. godini.

Kineski uvoz nafte je u prvoj polovini 2017. porastao za 13,8 odsto u odnosu na isti period godine u proteklom periodu (do 2017), ali je isporuka iz Saudijske Arabije, i pored ovako pojačanog kineskog uvoza, bila uvećana tek za neznatnih 1% u odnosu na 2016. U istom vremenskom roku, ruske isporuke nafte skočile su za 11%, čineći Rusiju trenutno najvećim snabdevačem Kine. Angola, koja je 2015. ozvaničila juan kao svoju drugu zakonsku valutu, preusmerila je Saudijsku Arabiju na drugo mesto, sa porastom izvoza Kini od 22% u istom periodu.

Gave kaže da, ukoliko Saudijska Arabija prihvati pogodbu za kupovinu u juanu, “Vašington primiti ovu vest veoma bolno, jer bi američki trezor gledao na ovaj potez Kine i zemalja kao pretnju po hegemoniju dolara… i malo je verovatno da će SAD nastaviti da odobrava prodaju savremenog oružja Saudijcima, uskraćujući kraljevskoj kući Sauda kao vladajućoj porodici dosad traicionalno ustanovljenu zaštitu  koja je išla uz naftni aranžman.”

Za Saudijsku Arabiju je podjednako nepoželjna i alternativa. “Izbacivanje sa kineskog tržišta će sve odmah značiti da taj „višak“ zaliha nafte treba prodati na nekoj drugoj strani, na globalnoj sceni, čime bi se osigurala jedna održivo niska (i dugoročna) cena nafte”, rekao je Gave.

Ali, kraljevstvo pronalazi druge načine da uđe u posao sa Kinom. 24. avgusta 2017, Saudijski pomoćnik ministra za ekonomiju i planiranje, Mohamed al-Tuvajdžri, rekao je na konferenciji u Džedi da vlada razmatra mogućnost izdavanja obveznica u saudijskim dinarima. Saudijska Arabija i Kina takođe su se složili da uspostave zajednički investicioni fond težak 20 milijardi dolara.

Osim toga, dve zemlje bi mogle zacementirati i dugoročno utvrditi svoj međusobni odnos ukoliko bi Kina preuzela 5% akcija saudijske kraljevine u inicijalnoj javnoj ponudi za Saudi Aramco, nacionalnu naftnu kompaniju Saudijske Arabije. Očekuje se da će IPO biti veći nego ikada dosad, iako su detalji o mestu unosa i proceni još uvek jedva oskudni i gotovo neadekvatni.

Ako bi Kina kupila 5% akcija saudijske državne kompanije, cene nafte u Saudijskoj Arabiji mogle bi da pređu iz američkog dolara u juan, rekao je Mekleod. A u svemu ovome je najvažnije da “Ukoliko Kina bude u stanju da se poveže sa Saudi Aramkom, sa Rusijom, Iranom i drugim proizvođačima, onda će imati uticaj na gotovo 40% globalne proizvodnje nafte pa će, shodno tome, moći i da napreduje u svojoj želji da isključi dolar i umesto njih uvede juan”, rekao je on.

“Ono što je interesantno je to da je kinesko rukovodstvo prvobitno planiralo da 2018. ’očisti’ tržišta od dolarske dominacije, ali je počela da aktivno radi na tome već tokom leta 2017. Jedno tumačenje za ovako brzu i efikasnu promenu strategije je to što su odlučili o datumu tj danu od koga će naftu svojih dobavljača početi da plaćaju juanima”, rekao je Sajmon Hant, strateški savetnik međunarodnih investitora u oblasti kineskoj ekonomiji i geopolitici.

Kina takođe pokušava da odredi uslove i standarde trgovine i to ne samo naftom već i drugom robom, kao što su gas i bakar. Razlog ovome je nastojanje Pekinga da svoj juan transformiše u sveprisutnu valutu u trgovini na području Azije i novih tržišta.

Očekuje se da će juanski naftni fjučeri za trgovinu naftnim derivatima privući interesovanje investitora i fondova, dok će državni preduzetnici kao što su PetroChina i China Petroleum & Chemical (Sinopec) obezbediti likvidnost kako bi osigurali trgovinu. Lokalno registrovani poslovni subjekti u Kini, kao što su JPMorgan, američke banke ali i švajcarska UBS, među prvima su dobili odobrenje za trgovanje kroz ovakav juanski model ugovora (to jest juanskim fjučerima, koji su dugoročni ugovori sa malim fluktuacijama u ceni). I pored toga što su juanski fjučeri prvo ponuđeni njima, svet biznisa shvatio je da će (kinesko) tržište biti otvoreno i za male investitore.

Asia Nikkei

Making China Great Again (2/3)

Nakon prvog, evo i drugog dela priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svog oštrog kritičkog stava prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

Si Đinping je svojoj zemlji zacrtao rigidnu viziju modernosti. Kampanjom za uklanjanje siromašnog dela populacije iz Pekinga iseljeni su suromašni radnici (“low-end population”), koji su se nekada doselili u taj grad, a tu je i kampanja protiv najcenjenijih intelektualaca, skrajnutih iz onlajn debate na ovu temu.

Partija sada ima dublji upliv u privatne institucije. Stranim univerzitetima koji sprovode svoje obrazovne programe u Kini, kao što je američki univerzitet Djuk, savetovano je da je poželjno da unutar svojih lokalnih odbora poverilaca pruže podršku aktuelnom sekretaru KPK, Siju Đinpingu, za ulogu donosioca odluka.

Ali, to je Kina – i takav mehanizam je u ovim uslovima sasvim uobičajen i, čak, poželjan.

Stranka u nekim građanima podstiče mračne primisli o spoljnom svetu: plakati kojima se javnost upozorava da “štiti nacionalne tajne” i pazi na “špijune”. Peking je udobniji i zgodniji nego što je to bio do pre neku godinu, ali je zato i manje uzbudljiv; iako je stekao bogatstvo, izgubio je neku svoju čar, draž proisteklu iz poletne improvizacije, koju je nekada posedovao.

Kineski nacionalisti su, sve donedavno, bivali istiskivani široko rasprostranjenom žudnjom kineske nacije da bude prihvaćena od „spoljnog sveta“. Većina građana vidi uporedne uzlete Sija i Trampa kao razlog za likovanje, pa zato optužuju “bele lotose” (termin za kineske liberale) za preosetljivost i netolerantnost. Odbacuju političku korektnost u rasnom pitanju i zabrinuti su za islamski ekstremizam (Muslimani, iako čine manje od dva procenta kineske populacije, predmet su grozničavog animoziteta na kineskom internetu). Jedna od najpopularnijih kineskih glumica, Jao Čen, bila je meta kritika na internetu nakon što je pokušala da podigne svest o globalnoj izbegličkoj krizi (Bila je prisiljena da pojasni kako ona, zapravo, ne poziva Kinu da prihvati izbeglice).

Pre deset godina (2008), upoznao sam mladog konzervativca pod imenom Rao Đin, protivnika kineske zvanične politike. Daleko pre nego što je Tramp pokrenuo svoju predsedničku kampanju, i pre no što je u ulozi predsednika dočekan na nož američkih i svetskih medija, Rao je stvorio vebsajt lokaciju pod nazivom „Anti-CNN.com“, mesto na vebu gde se kritikuju zapadni novinski izveštaji o Kini. Rao je nedavnom ručku u Pekingu odisao oslobađajućim spokojem. “Stvari koje smo nekada zagovarali sada su uobičajene”, rekao je on, „ne samo u Kini, već i globalno“. Prema Raou, Trampov slogan “Prvo Amerika” (America First) izraz je iskrenosti, realistička vizija lišena lažnih altruizama i pijeteta. “Iz njegove perspektive, američki interesi jesu ti koji dolaze na prvo mesto”, rekao je Rao. “Za kineski narod, ova izjava predstavlja odraz velike istine koju ne možete poreći.” Rao je posmatrao kako su verzije njegove ideje zadobile snagu u Rusiji, Francuskoj, Britaniji i Sjedinjenim Državama. “U ovom i ovakvom svetu, snaga je ta koja vodi glavnu reč”, rekao je stisnuvši šaku u pesnicu, gest koji je Tramp upotrebio na svom inauguracionom govoru, dok je Si pokazao to isto uradio (vidi se na fotografiji snimljenoj početkom svog novog mandata).

Kineski lideri retko objavljuju svoje stavove o američkom predsedniku, mada su dobro povezani naučni radnici – rangirani na visokim pozicijama u institutima u Pekingu, Šangaju i Guangdžou –  u stanju da mapiraju svoje procene. Jan Suetong (65) je dekan Instituta za savremene međunarodne odnose Univerziteta Cinghua, i dalje žilav i mršav, kratke prosede kose i gromoglasnog smeha. Kada sam jedne večeri stigao u njegovu kancelariju, imao je crnu vunenu kapu i kaput, a onda smo krenuli na hladnoću. Pre nego što sam uspeo da mu postavim pitanje, rekao je: “Mislim da je Tramp američka verzija Gorbačova.“ U Kini, Mihail Gorbačov prepoznat je kao lider koji je doveo do sloma jedne imperije. “Sjedinjene Države će patiti na isti način (kao Rusija zbog Gorbačova)”, upozorava Jan Cuetong.

Tokom večere na kojoj smo jeli knedlice, tofu i dinstano svinjsko meso, Jan je rekao da se snaga Amerike delimično meri njenom sposobnošću ubeđivanja: “američko rukovodstvo je već značajno opalo u poslednjih deset meseci. Kada je 1991. Buš Stariji pokrenuo rat protiv Iraka, imao je iza sebe trideset četiri zemlje koje su mu se pridružile u ovim ratnim dejstvima. Ovog puta, ukoliko bi Tramp pokrenuo rat protiv bilo koga, sumnjam da bi dobio podršku i pet zemalja. Čak i američki Kongres pokušava da blokira njegove ingerencije za otpočinjanje nuklearnog rata protiv Severne Koreje. “A za kineske lidere“, rekao mi je Jan,” Tramp prestavlja najveću stratešku priliku.” Upitao sam ga koliko dugo bi, po njegovom mišljenju, ova prilika mogla trajati. “Sve dok Tramp bude na vlasti”, odgovorio je.

Rukovodstvo u Pekingu nije oduvek imalo takav stav o Trampu. U godinama koje su prethodile američkim izborima iz 2016., politički vrh ove zemlje usvojio je konfrontirajući stav prema Sjedinjenim Državama. Peking je zajedno sa Vašingtonom radio na sporazumu o klimatskim promenama, kao i na nuklearnom sporazumu s Iranom, ali su se tenzije dalje razvijale: Kina je hakovala američke industrijske tajne, gradeći aerodrome po stenju i vrhovima okeanskih grebenova koji se promaljaju iz Južnog kineskog mora, stvarajući prepreke za američke firme koje investiraju u Kinu, blokirajući ih na Internetu i uskraćujući vize američkim naučnicima i novinarima. Tokom Trampove predsedničke kampanje, kineski stručnjaci u redovima kako demokrata tako i republikanaca pozvali su sledećeg predsednika – ko god to bio – da ojača sindikate širom Azije kao i da pojača pritisak na Peking.

Kada je Tramp pobedio, Kineska komunistička partija je bila u „svojevrsnom šoku”, rekao mi je Majkl Pilsbari, bivši saradnik Pentagona i autor “Stotogodišnjeg maratona”, knjige napisane 2015., u kojoj se obrađuju globalne ambicije Kine. “Oni (Kinezi) su strahovali da bi (Tramp) mogao postati njihov smrtni neprijatelj.” Rukovodstvo KPK je razradilo potencijalne strategije za odmazdu, uključujući pretnje američkim kompanijama u Kini i zadržavajući investicije osoba iz kruga uticajnih članova američkog Kongresa.

A pre svega ovoga – pomno su ga proučavali. Kevin Rud, bivši australijski premijer koji ima dobre kontakte s liderima u Pekingu mi je rekao: “Pošto su Kinezi bili zapanjeni Trampovom pobedom, iskreno su poštovali uspeh koji je postigao. Čitava topovska baterija kineskih think-tankova bila je angažovana na „slučaju Tramp“, u pokušaju da naprave analizu kako je došlo do toga da Amerikanci baš njemu ukažu poverenje, uz to, i kako je Tramp pronalazio načina da se provuče kroz sve teškoće i prepreke koje su mu iskrsle na putu do izborne pobede.”

Pre nego što je ušao u Belu kuću, Kina je počela da sastavlja „priručnik“ za strateško bavljenje njim. Šen Dingli, specijalista za inostrane poslove na Fudan univerzitetu u Šangaju, objasnio je da je Tramp “vrlo sličan Dengu Sjaopingu”, pragmatičnom šefu partije koji je Kinu otvorio za ekonomske reforme. “Deng Sjaoping je govorio: “Svaki „izam“ koji Kinu može učiniti boljom zemljom, je za nas dobar “izam.” “Nije mario da li će taj „izam“ biti, recimo, kapitalizam. Za Trampa se sve vrti oko poslova i radnih mesta”, rekao je Šen.

Prvi test ukazao se ni mesec dana od završetka izbora, kada je Tramp preuzeo poziv od tajvanskog predsednika, Caija Ing-vena. “Si Đinping je bio ljut”, rekao je Šen. “Ali je uložio veliki napor da ne inicira verbalne razmirice.” Umesto toga, nekoliko nedelja kasnije, Si je objavio postojanje moćne nove interkontinentalne balističke rakete. “Tim potezom je poslao poruku: Imam ovo – šta biste sada hteli?“, priča  Šen. “U međuvremenu, poslao je Džeka Maa, osnivača Alibabe, giganta u e-trgovini  da se sastane sa Trampom u Njujorku, gde mu je ponudio više od milion radnih mesta za američke radnike na Alibabinoj onlajn platformi. Kina zna da Tramp može biti nepredvidljiv, a mi posedujemo oružje kojim bismo ga učinili predvidljivim i pod kontrolom, razmišljali su Kinezi. Tramp će ’trampiti’ Tajvan za nove poslove koje je Džek Ma ponudio Amerikancima.”

Unutar novog poretka u Beloj kući postojale su dve rivalske strategije za Kinu. Jednu je inicirao Stiv Banon, tada još uvek na položaju Trampovog glavnog stratega, koji je želeo da predsednik zauzme tvrd stav prema Kinezima, čak i uz rizik od izbijanja trgovinskog rata. Banon je Kinu često opisivao kao “civilizacijski izazov”. Drugi strateški pogled prema Kini bio je povezan sa Džaredom Kušnerom, Trampovim zetom i savetnikom, koji je dobijao uputstva od Henrija Kisindžera i više se puta susretao s kineskim ambasadorom u SAD, Cuijem Tjankajem. Kušner se zalagao za blisku, kolegijalnu vezu između Sija i Trampa, i njegov stav je prevladao.

On i državni sekretar Reks Tilerson dogovorili su da se Tramp i Si sastanu 7. aprila 2017. u Mar-a-Lagu; bila je to izgledna šansa za srdačan susret i lično upoznavanje. Kako bi podesio svoj ton, Tramp mu je predstavio Ivankino i Džaredovo dvoje dece, Arabelu i Džozefa koji su Siju otpevali “Jasminov cvet”, klasičnu kinesku baladu, a takođe su mu i recitovali. Tokom Sijevog boravka u ovom elitnom odmaralištu, kineska vlada odobrila je poslovne dozvole za tri Ivankina brenda, čime je prva dama Amerike sebi raščistila put za nesmetanu prodaju nakita, torbi i spa usluga na kineskom tržištu.

Kušner se suočio sa nadgledanjem potencijalnih sukoba interesa koji proizlaze iz njegove kineske diplomatije i njegovih porodičnih preduzeća. Tokom tranzicije u Beloj kući, Kušner je ručavao s kineskim poslovnim rukovodiocima dok je njegov holding „Kushner Companies“  tragao za ulagačima u nekretnine na Menhetnu (Nakon što su novinari to otkrili, njegova firma je prekinula ove pregovore.) U maju prošle godine je otkriveno da je Kušnerova sestra, Nikol Kušner Majer, iskoristila svoju poziciju u Beloj Kući kako bi „privolela“ američke investitore koji su putovali u Kinu. „Kompanije Kušner“ su se zvanično izvinile.

Tokom sastanaka u Mar-a-Lagu, kineski zvaničnici su primetili da, u nekim od najosetljivijih pitanja za Kinu, Tramp nije bio dovoljno potkovan kako bi im uzvratio. “Tramp prihvata ono što Si Đinping nominalno kaže – u vezi Tibeta, Tajvana, Severne Koreje”, rekao je Danijel Rasel, koji je do marta 2017. bio pomoćnik državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika. “Bilo je to veoma poučno za njih.” Tramp je nakon toga priznao u izjavi za Volstrit džornal koliko je malo shvatao odnos Kine prema Severnoj Koreji: “Nakon 10 minuta slušanja, shvatio sam da sve to nije tako lako.”

Rasel je razgovarao s kineskim zvaničnicima nakon Sijeve posete Mar-a-Lagu.

“Kinezi su osetili da su ’uhvatili’ Trampov obim i dimenzije”, rekao je. “Da, tu su te nasumične, nepredvidljive osobine koje ih zabrinjavaju, a oni moraju da se hvataju u koštac s nekim problemima, ali, fundamentalno, ono što su konstatovali je da je on ’Tigar od papira’. Jer, Tramp nije ostvario nijednu od svojih pretnji. Nema podizanja Zida prema Meksiku. Nema ukidanja opšte zdravstvene zaštite. Ne može dobiti podršku Kongresa za svoje predloge. Pod istragom je.”

Nakon njihovog susreta, pekinški istraživački centar Pangoal Institution objavio je analizu Trampove administracije, opisujući je kao gomilu zaraćenih “klika”, od kojih je najuticajnija ona koju je predvodio „Trampov porodični klan“. Ispostavlja se da Trampov klan “direktno utiče na konačne odluke” o poslovanju i diplomatiji „na način koji se retko susreće u političkoj istoriji Sjedinjenih Država”, napisao je analitičar. Sumirao je Trampa koristeći jednu frazu iz feudalne Kine: đjatjansja (jiatianxia) “tretirati državu kao svoj posed.”

Nakon Mar-a-Lagoa, Tramp je imao samo reči hvale za Sija. “Dogodila nam se jaka hemija, čini mi se. Hoću reći, barem sam ja imao odličnu hemiju – možda me nije zavoleo, ali mislim da sa mu se svideo”, izjavio je Tramp za Foksovu biznis mrežu. U međuvremenu, kineski analitičari su se trudili da prate vesti o usponu i padu svih savetnika iz Bele kuće. Nakon izveštaja da je Tilerson omalovažavao predsednikovu obaveštajnu službu, Šen, koji dolazi s kineskog Univerziteta u Fudanu i koji je čitao Tilersonove navodne izjave me je upitao: “Šta je to moron?”

Tramp se pripremao za svoje prvo putovanje u Peking sve do početka prošlog novembra. Neki kineski stručnjaci iz američke vlade videli su tu posetu kao priliku za suočavanje sa suštinskim pitanjima. “Moramo početi da dižemo svoj glas u ime naših interesa jer su (Kinezi) daleko odmakli, i brže nego što se mislilo, a bez ikoga s naše strane ko bi nas probudio”, rekao mi je jedan američki zvaničnik koji je bio uključen u planiranje ove posete. Sjedinjene Države, između ostalog, žele da se Kina otvori inostranoj konkurenciji u nekim oblastima svoje ekonomije, kao što je, recimo, cloud computing; tu je krađa intelektualne svojine, kao i zahtev da Kinezi prestanu da prisiljavaju američke firme da prenose svoje tehnologije kao uslov za ulazak na kinesko tržište. “Trenutak je da hitno nešto preduzmemo”, rekao je taj zvaničnik.

Cui Tjankai, kineski ambasador u Vašingtonu, opisao je Trampovu posetu kao “državnu posetu plus”. Jedan Amerikanac sa kontaktima na visokim pozicijama u Pekingu rekao mi je da su Kinezi planirali da ga tokom ove posete “ostave zatečenog sa pet hiljada godina kineske istorije. Veruju da je Tramp neobično podložan ovakvoj vrsti narativa.”

Ovakva strategija je ranije funkcionisala. Sredinom osamdesetih, CIA je od sinologa Ričarda Solomona naručila pisanje priručnika za američke lidere pod nazivom “Kinesko ponašanje u političkim pregovorima s Kinom”. Solomon, sa čije je studije kasnije skinuta oznaka tajnosti, primetio je da su neke od najefikasnijih kineskih tehnika verovatno najbolje opisane u devetnaestom veku, kada je princ iz loze Manču po imenu Ćing zabeležio svoj omiljeni politički (a pre svega psihološki)pristup. “Varvari“, naglasio je Ćing, „dobro reaguju na prijeme i zabavu, nakon čega imaju osećaj zahvalnosti”. Solomon je upozorio da savremeni kineski lideri “koriste zamke kojima se nekada služila imperijalna Kina kako bi „strane zvaničnike impresionirale svojom veličanstvenošću i ozbiljnošću namera.” Solomon je, stoga, savetovao da “Treba odoleti laskanjima s njihove strane, kako ste navodno njihov  ‘stari prijatelj‘, ili pak zapadanje u sentimentalnost, koju kinesko gostoprimstvo lako probudi.”Henri Kisindžer je jednom napisao da su ga kineski domaćini obasuli izvanrednom pažnjom: “Pošto smo večerali pekinšku patku, bio sam u stanju da se složim sa bilo čim.”

Nakon 19. Kongresa KPK, Tramp je bio oduševljen svežim naletom snage koju je Si tada zadobio. “Neki bi ga, sada, mogli nazvati kraljem Kine”, rekao je on u jednom intervjuu uoči leta za Peking. Tramp je, za razliku od Sija, skromnije izbio na svoj predsednički položaj. Nekoliko sati pre nego što je 8. novembra njegov avion aterirao u kinesku prestonicu, republikanci su na izborima izgubili svoje guvernere u Virdžiniji i Nju Džersiju. Njegov rejting prilikom davanja odobrenja za funkciju predsednika bio je trideset prema sedam, što je najniži skor u odnosu na bilo kog predsednika na početku mandata (i otkada je Gallup počeo da ga meri). Troje nekadašnjih pomoćnika optuženo je za krivična dela u istrazi o uplitanju Rusije u američke izbore 2016. godine. Bio je to prvi samit od 1972. u kojem je američki predsednik posedovao manje upravljačkih poluga i političke sigurnosti nego njegov kineski kolega.

Si je sasvim izvesno laskao svom gostu. Po Trampovom dolasku, zajedno su obišli Zabranjeni grad. Pili su čaj, gledali operske predstave u „Paviljonu umilnih zvukova“ i divili se starinskoj zlatnoj urni. Sledećeg jutra, u Velikoj narodnoj dvorani, Trampa je dočekala još raskošnija ceremonija, uz muziku kineskih vojnih orkestara i topovske salve, dok su gomile školaraca mahale raznobojnim pomponima, uzvikujući i na kineskom “Ujka Tramp!”Vladini cenzori su u tom trenutku šibali po onim građanima koji kritikuju američkog predsednika, brišući njihove komentare na društvenim medijima.

Tramp i Si sastali su se na nekoliko sati, a zatim su se pojavili pred štampom. “Ovog jutra su domaćini vojne parade bili veličanstveni”, rekao je Tramp, pohvalivši Sija kao “visoko poštovanog i moćnog predstavnika svog naroda”. Pomenuo je i potrebu za međusobnom saradnjom u vezi s Severnom Korejom kao i za poboljšanjem “nepoštenog” trgovinskog odnosa, iako ništa nije rekao na temu intelektualne svojine ili pristupa kineskom tržištu. “Ne okrivljujem Kinu”, rekao je Tramp. “Ko može da okrivi neku zemlju zbog toga što je sposobna da iskoristi prednosti druge zemlje u korist svojih građana?” Sjatila se gomila poslovnih rukovodilaca i novinara. “Kini pripisujem velike zasluge”. Neki  od prisutnih u kineskoj publici glasno su pozdravili ovu izjavu. Nakon zvaničnih izjava, Si i Tramp nisu odgovarali na pitanja novinara.

Tokom priprema za sastanak Trampa sa Sijem, Stejt department je pozvao američkog predsednika da tokom posete javno pokrene pitanje ljudskih prava: pesnikinja Liu Sja, udovica pokojnog nobelovca Liua Sjaboa, nalazi se u kućnom pritvoru a da protiv nje još uvek nije podignuta zvanična optužnica. Prema tvrdnjama dvojice američkih zvaničnika, Tramp ovaj slučaj nije spomenuo ni u jednom trenutku svog boravka u Kini.

Trampova popustljivost i poštovanje koje ima za Sija – poštovanje, priznanje i nežna razmišljanja o međusobnoj hemiji – sve je to poruka ostalim zemljama koje su u nedoumici oko toga kome se treba prikloniti: Sjedinjenim Državama ili Kini.

Danijel Rasel mi je odvratio: “Američki predsednik na kineskom tlu: Odiše strahopoštovanjem tokom posete Zabranjenom gradu. Izraz njegovog lica odaje, takođe, i strahopoštovanje prema Siju Đinpingu, pa on bira Kinu zbog njenog ogromnog tržišta, zbog moći njenog tržišta koje je neodoljivo za čitav svet biznisa. Ako ste mislili da će, umesto Sija Đinpinga i kineskog tržišta Amerika odabrati vas i sve one “staromodne” ugovore, sporazume i vrednosti koji su postojale u prohujalom XX stoleću, hm… onda dobro porazmislite.”

Kuhinja i useljenici: gastro-mapa Amerike

Tajler Kauen, američki ekonomista i kolumnista na poslovnom portalu Bloomberg je pre 20 godina napisao svoj prvi etno-vodič kroz tradicionalne kuhinje useljenika koji su se obreli u Vašington di-siju. Kauen tvrdi da je „ispitivanje američke gastronomije i hrane koristan način za shvatanje koliko se ova zemlja brzo menja. Ovih dana, većina vodećih trendova je naprosto „ispod radara“ većine Amerikanaca. Kulinarski trendovi, takođe, sjajno govore o promenama navika, stavova i razmišljanja građana.

Prvi i najupečatljiviji razvoj imigrantskih restorana ogledao se u širenju kineske regionalne kuhinje. Sada su na raspolaganju kuhinje koje nude hranu iz Nanđinga, Šangaja, Ujgura, Šankija, s Tajvana i iz drugih restorana s regionalnim jelima. Ponuda na meniju restorana sa izvornim jelima iz Hunana i Sečuana je izdašna, za razliku od hiljada onih lokala koji su samo nominalno tj samo svojim imenom podvedeni kao mesta u kojima se nude jela iz ovih kineskih područja, a koji su već decenijama bili prisutni na američkom tlu. Kantonska hrana, takođe, sada poseduje neku sličnost s izvornim kineskim jelima. Značajna je realnost „na terenu“, koja je potka ovom procvatu kineske kuhinje: Kinezi su sada druga po veličini imigrantska grupa koja se doseljava u SAD, a ispred njih su još samo Meksikanci, kojima već dišu za vrat.

Filipinci su druga po veličini azijska manjina u Sjedinjenim Državama koja je, konačno, nakon niza godina „upadljive nevidljivosti“, postala uočljiva: filipinski restorani postali su  veoma aktivni i rastući deo lokalne restoranske scene. Jedan od najboljih filipino “fensi” restorana nalazi se u Aleksandriji, Virdžinija, a gostima poslužuje i takozvani „off-menu“: filipinska jela koja se ne nalaze na zvaničnom jelovniku po fiksnoj ceni, pored redovne tarife.

Zemlje koje su relativno gusto naseljene i brojčano velike sada postaju zapažene na američkoj kulinarskoj sceni, uključujući tu i Indiju i Pakistan. Još jedna brzorastuća grupa restorana u SAD dolazi od vlasnika koji su poreklom iz Etiopije i Eritreje. Ovo takođe odražava jednu dosta verovatnu buduću sliku Sjedinjenih Država kao mesta koje prikuplja neke velike i rastuće afričke populacije, uglavnom muslimana. Zapanjujuće je koliko je ova migracija uzela maha i koliko Istočnih Afrikanaca ulaže u obrazovanje ili započinjanje biznisa.

Tu je i mini-bum restorana iz Jemena, koji su, po Kauenovoj računici, peti po zastupljenosti regionalne kuhinje u SAD, dok pre 10 godina nije postojao nijedan. Ova situacija odražava prisutnost problema koji postoje u njihovim matičnim zemljama, baš kao što su neki raniji konflikti doveli mnoge Avganistance, Vijetnamce i Salvadorce u područje američke prestonice. Jemen, koji je nažalost desetkovan kolerom i zaglibljen u politički haos, predstavlja glavnu lokaciju i poprište na kojem se vodi rat između Irana i Saudijske Arabije. Ovaj sukob je, kao svoju posledicu, proizveo desetine hiljada ubijenih i raseljenih. Rat u Jemenu je jedan od najznačajnijih svetskih problema, ali se čini kao da većina američkih građana, zapravo, malo mari za to.

Suprotno od onoga na čemu će mnogi insistirati, sada je moguće jesti odličnu meksičku hranu, uključujući one takose koji se pripravljaju u izvornim meksičkim takerijama a koji danas postoje u di-siju, Severnoj Virdžiniji i okolini Merilenda. Ovo, međutim, nije rezultat nekog iznenadnog priliva meksičkih useljenika – imigrantske grupacije koja je zadugo bila nedovoljno zastupljena u oblasti Vašingtona – na gradsku scenu etno-restorana. Umesto toga, meksički migranti se asimilišu, otvarajući sve veće firme i šireći kvalitetne verzije svoje hrane u više američkih područja, baš kao što su hamburgeri i pice u jednom trenutku u prošlosti prevazišli svoje regionalno poreklo. Ovaj razvoj je u skladu sa rezultatima istraživanja, koja pokazuju da se meksički Amerikanci asimilišu brže nego što se dosad mislilo. Dakle, sledeći put kada se snobovi iz Kalifornije, Teksasa ili Arizone budu požalili na meksičku gastro-ponudu s Istočne obale Sjedinjenih Država, kažite im da je daleko bolja nego što misle.

D.C. je oblast u kojoj, takođe, neke etničke kuhinje doživljavaju pad popularnosti. Vijetnamska hrana nastavlja da prodire na tržište u Teksasu i Oklahomi, ali u srednje-atlantskom priobalnom regionu, u kojem su vijetnamski restorani dugo dominirali i bili mejnstrim, izgleda da se nalaze u blagom povlačenju. Radnje koje prodaju vijetnamske supe i Bánh mì sendviče i dalje su veoma popularne, a ta jela su sastavni deo „fusion“ kuhinje. Ipak, restorani sa punim menijem ne nose se dobro sa rivalima, tajlandskom i kineskom ponudom. Kauen se podseća na Gornji istočni deo Menhetna (Upper East Side), koji je pre nekoliko decenija imao fine i razumno autentične nemačke restorane koji su sada, međutim, mahom nestali, ​​ili su samo senka onoga što su nekada bili. U oblasti di-sija je još jedna kuhinja koja se drži stabilno – bolivijska. Ona, međutim, ne napreduje ni po broju restorana a ni po popularnosti među kupcima koji ne jedu bolivijsku hranu.

Koja se lekcija može izvući iz ove priče?

Suština je da Amerika, iz kulinarsko-gastronomske perspektive, neće postajati sve raznovrsnija do u nedogled, bilo po svojoj ponudi ili na neki drugi način. Postoje prirodne granice za ove procese, a neki se sami vraćaju jer se imigranti ili asimilišu ili pak dosegnu (ponovni) uticaj na širu američku kulturu. Opšte uzev, na gastro-tržištima je u poslednjih 10 godina, po Kauenovom mišljenju i proceni,  najveći razvoj postignut u zastupljenosti visokokvalitetnih hamburgera i pica, svih cenovnih razreda i stilova, a ne kuhinje koje su sobom doneli doskorašnji imigranti.

Koje su ostale pouke vezane za regionalne kuhinje u Americi?

Kineski i meksički restorani izgledaju dobro pozicionirani za širenje najvećeg uticaja na američku trpezu u narednih 10-20 godina. Obe su zemlje mnogoljudne i raznolike po ponudi tradicionalnih regionalnih jela a Meksiko, uz to, prednjači nad ostalima jer je američki „prvi komšija“. Afričke kuhinje, kao i filipinska, obe iz mnogoljudnih područja sveta, poboljšavaju svoju poziciju na američkom tržištu, pa i te brojke napokon zadobijaju na težini. „Volim hranu sa Farskih ostrva, ali se u njoj ne nazire budućnost američke kuhinje“, kaže Kauen.

Uzgred,   ukoliko uzmemo u obzir neto kretanja, odnosno podešavanje statistike i pravog broja Meksikanaca koji se vraćaju kući, moguće je da Kinezi predstavljaju gastronomsku silu koja će u budućnosti najviše uticati na američku scenu.

Bloomberg

Džek Ma: Ambicija kao pokretačka snaga

Džek Ma je jedan od najsvetlijih primera uspešne priče „od trnja do zvezda“.


Rođen je 10. oktobra 1964. godine u gradu Hangdzou, u istočnom delu Kine (Šangaj) u vreme kada je komunistička Kina bila izolovana od zapadnog sveta. S obzirom na nepovoljne uslove u državi, odrastao je u siromaštvu.

Kao dečak, Ma je bio sitne građe, ali ga to nije sprečavalo da se potuče sa školskim drugovima. „Nikada se nisam plašio da stanem na crtu starijima i jačima od sebe“, objasnio je Ma, u svojoj biografskoj knjizi. Ta neustrašivost je odredila njegov put uspeha u poslovnom svetu.

Još jedna korisna osobina za biznis, koju je mladi Ma ispoljio vrlo rano je preduzetnički duh, predusretljivost i želja za učenjem. Naime, nakon što je američki predsednik Ričard Nikson posetio Hangdžou 1972. godine, taj grad je postao turistička Meka u koju su navirali turisti sa svih krajeva sveta. Još kao tinejdžer, Ma je osmislio kako da iskoristi povoljnu poziciju u kojoj se našao. Svakog dana je ustajao rano i odlazio do glavnog gradskog hotela, koji je bio omiljeno mesto za smeštaj stranih turista i nudio posetiocima turu za obilazak grada, u zamenu za lekcije iz engleskog jezika. Jedan od turista, sa kojim se sprijateljio mu je i dodelio nadimak ’Džek’.

Bez novca i poznanstava sa uticajnim ljudima, jedino što mu je preostalo, kako bi uspeo, bilo je da se posveti obrazovanju. Međutim, nakon završteka srednje škole, dva puta je pokušao da upiše studije, oba puta bezuspešno. Konačno, iz trećeg puta, uspeo je da upiše Učiteljski Institut Hangdžoua, na kom je diplomirao 1988. godine i, odmah po završetku studija, bacio se na traženje posla. Nakon što je više puta odbijen, konačno je dobio posao kao profesor engleskog jezika na lokalnom univerzitetu, gde je zarađivao svega 12 dolara na sat.

Džek Ma do tada nije imao iskustva sa računarima, niti programiranjem, ali je ubrzo pao pod čari interneta, za vreme jednog putovanja u SAD 1995. godine. Prva reč koju je ukucao u internet pretragu, bila je reč ’beer’ (pivo) i iznenadio se videvši da se u rezultatima pretrage nije pojavilo nijedno kinesko pivo. Tada je odlučio da osnuje internet kompaniju, specijalno namenjenu za Kinu i kineske proizvode.

Iako su prva dva pokušaja osnivanja firme bila neuspešna, Ma je bio uporan u svojoj nameri da osnuje sopstvenu internet kompaniju. Okupio je grupu prijatelja i ubedio ih da ulože svoj novac u ostvarenje njegove ideje – kreiranje onlajn prodavnice, koju je nazvao „Alibaba“. Ideja je bila da, ovaj novi sajt omogući izvoznicima da objave liste proizvoda, koje bi kupci potom mogli direktno da poručuju, putem interneta. Sam naziv „Alibaba“ upućuje na priču o Alibabi i 40 razbojnika, u kojoj posebna lozinka otvara vrata pećine u kojoj se nalaze neizmerna bogatstva i tako upućuje na simboliku u kojoj je njegova web prodavnica malim kompanijama i preduzećima otvorila vrata beskrajnih prilika na globalnom tržištu.

Ova usluga je ubrzo počela da privlači korisnike iz svih delova sveta. Do oktobra 1999. godine, kompanija je prikupila pet miliona dolara od „Goldman Saks“-a i dvadeset miliona od „Softbanke“. Kompanija „Alibaba“ je i pored brzog i rastućeg uspeha, zadržala imidž mladalačkog startapa, kojeg su pokretale ideje, entuzijazam i želja za promenom.

S obzirom da je „dot.com“ ekspanzija zabeležila kraj 2000. godine, kompanija se suočila s ozbiljnim izazovima na međunarodnom tržištu. Ma je uspešno reorganizovao operacije kompanije, što uključuje i gubitak mnogih međunarodnih ogranaka firme, i usmerio fokus na jačanje pozicije „Alibabe“ na kineskom tržištu.

„Uspećemo, jer smo mladi i nikad, ALI NIKAD ne odustajemo“, reči su koje je Džek Ma govorio svojim zaposlenima na svakom sastanku.

Inovativnost i ogromna želja za isticanjem bili su glavni pokretači tima, koji je stajao iza ovog internet giganta. Ubrzo su došli i rezultati; „Yahoo“ je 2005. godine uložio milijardu dolara u kompaniju u zamenu za 40 odsto vlasničkog udela, što je bila ogromna stvar za kinesku kompaniju, koja je težila da izbaci američki eBay sa prvog mesta internet prodavnica u Kini.

„Ako želiš da uspeš, moraš da učiš od konkurenta, ali ne i da ga kopiraš. Kopiranje je smrt u poslu.“

Džek Ma se povukao sa mesta izvršnog direktora „Alibabe“ 2013. godine, zadržavši poziciju predsednika kompanije. Kompanija „Alibaba“ danas ima inicijalnu javnu ponudu (IPO) u vrednosti od 150 milijardi dolara, što je najveći IPO kompanije listirane u SAD-u, ikad zabeležen na Njujorškoj berzi. Taj uspeh je omogućio da Džek Ma postane najbogatiji čovek u Kini, a njegov imetak iznosi 29 milijardi dolara. Pa i pored ogromnog bogatstva, najbogatiji Kinez na svetu koristi svaku priliku da promoviše pozitivne ideje, smanjenje zagađenja i nastavak slobodne trgovine. Nakon odluke predsednika SAD Donalda Trampa da se ta zemlja povuče iz Transpacifičkog partnerstva i preispita učešće u ostalim sporazumima o slobodnoj trgovini, kao i protekcionizma, koji zastupa, Džek Ma je upozorio na ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze globalna ekonomija i svetska trgovina:

„U trenutku u kom prestaje trgovina – počinje rat“

Džek Ma ima ambiciozne planove za budućnost, kako svoje kompanije, tako i celokupnog svetskog poslovnog tržišta. Na kritike američkog predsednika Trampa, koje su bile usmerene protiv Kine i optužbe da Kinezi preuzimaju radna mesta Amerikancima, Džek Ma je odgovorio nudeći ambiciozno rešenje – milion novih radnih mesta za građane SAD (100 miliona novozaposlenih u svetu) kroz plasiranje roba i usluga malih i srednjih preduzeća na kinesko i svetsko tržište.

„Naša filozofija je da izgradimo ekosistem i podstaknemo druge da proizvode, menjaju, prodaju i napreduju. S našom tehnologijom, inovacijama i partnerima, naši klijenti (10 miliona prodavaca na sajtu) mogu da se takmiče čak i sa Majkrosoftom i IBM-om.“

Pored toga što je dospela među najuspešnije kompanije na svetu, „Alibaba“ ima cilj da se svrsta i među najveće sile u svetskoj ekonomiji do 2036. godine. Naime, kineska kompanija je već sada ekonomski jača od zemalja kao što su Švedska, Poljska, Iran, Norveška i Austrija.

“Ukoliko kompanija može da usluži dve milijarde potrošača, to je jedna trećina ukupnog svetskog stanovništva. Ako može da stvori 100 miliona radnih mesta, to je verovatno više nego što većina vlada može da postigne. A ako može da podrži svoje poslove sa 10 miliona…to se zove ekonomija”, smatra Džek Ma.

Cilj koji je Džek Ma postavio za svoju kompaniju je moguće ostvariti, naročito ako se uzme u obzir da „Alibaba“ planira da zaradi bilion dolara do 2020. godine, čime bi postala 16. ekonomija sveta, veća od Turske ili Saudijske Arabije. Tim tempom, 2036. godine „Alibaba“ bi bila peta ekonomija sveta, odmah iza SAD, Kine, EU i Japana.

ekonomski.net