Elfi: Algoritmi, arhitektura i savršen zvuk


Savršen zvuk doprinosi savršenstvu muzike. Evo kako je nastao jedan savršen muzički prostor.

Najinteresantnija stvar vezana za novootvorenu koncertnu dvoranu po projektu švajcarskih projektanata Hercoga i De Meurona (jan. 2017), kako već kažu najboljem koncertnom prostoru na svetu, „Elbfilharmoniji“ (nem. Elbphilharmonie, „Filharmonija Elbe“), nije njena talasasta fasada koja se nadvija nad Hamburgom, na reci Elbe, a izniklom na gradskom poluostrvu Großer Grasbrook; nije ni nežno zakrivljeni lift u podnožju predvorja, koji vas sprovodi u utrobu čudesnog arhitektonskog pejzaža ove dvojice Švajcaraca, enterijera u kojem stepenice podsećaju na hipnotičke vizuelne petlje njihovog drevnog zemljaka, Markusa Kornelijusa Ešera, koje vas vode naviše kroz zdanje čija je cena, neki kažu, bila gotovo 900 miliona evra (870 miliona, dok zvanična inicijalna suma nije bila ni četvrtina konačne: 200 miliona evra).

Iako je hamburška filharmonijska koncert-hala kako kažu zvaničnici, koštala nešto preko 700 miliona evra (702 miliona evra, ili 843 miliona dolara), ovo nije, po svemu sudeći, bila bačena investicija: objekat je ispunjen zapanjujućim arhitektonskim draguljima, a njegova najzanimljivija karakteristika je centralni auditorijum: sjajna „pećina“ boje slonovače izgrađena od 10.000 jedinstvenih akustičnih panela postavljenih na tavanicu, zidove i balustrade. Sala izgleda „organski“, tj, elementi u njoj se izvanredno harmonično povezuju i uklapaju, predstavljajući sastavne, neizostavne delove celine: puna je pregiba, prelaza i zaobljenih formi koje ciljano podsećaju na „slapove“ što se kroz „žubor talasa prelivaju preko hridi“, a sve zajedno deluje kao monohromatski koralni greben. Sprovođenje ove grandiozne ideje u delo bio je, takođe, nesvakidašnji tehnološki podvig.

Auditorijum – najveća od tri koncertne dvorane Elfija (stanovici Hamburga iz milošte su mu dali nadimak Elphi) – proizvod je „parametarskog dizajna“, procesa u kojem dizajneri koriste matematičke algoritme kako bi razvili formu objekta. Algoritmi su već bili od neprocenjive pomoći pri dizajniranju mostova, delova za motocikle i motorna vozila, fontova, i – čak – stolica. U slučaju Elbfilharmonije, bazelski projektanti Žak Hercog i De Meuron koristili algoritme kako bi proizveli jedinstvene forme za za svaku od 10.000 akustičkih ploča od gipsanih vlakana postavljenih na zidove, međusobno ih povezujući tako da podsećaju na komadiće džinovske, talasaste slagalice.

Već na prvi pogled na glavnu muzičku salu Elfija proizvodi kod posmatrača zapanjujući efekat. Deset hiljada akustičkih panela izvanredno je spojeno u sjajnu, blistavo belu oplatu, unutar koje je postavljeno samo 2.150 sedišta i 1.000 sijalica od ručno tj zanatski duvanog stakla. Ali, lepota je bila samo deo nauma arhitekata i akustičara onda kada su počeli da osmišljavaju i projektuju ovo zdanje pre više od 13 godina. “Svaki panel ima svoju funkciju”, kaže Bendžamin Koren (Benjamin Koren), osnivač studija „One to One“ koji je radio sa Herzogom i De Meuronom u dizajniranju i izradi panela.

Na 10.000 panela utisnuto je milion “ćelija” – sitnih, „usečenih zareza“ koji podsećaju na ulegnuća u travi nastalih udarcem štapa za golf ili „nalik morskoj školjki iz koje je neko izrezao parče unutrašnjosti“. Ove ćelije, čije se dimenzije kreću od četiri do 16 centimetara, dizajnirane su da oblikuju zvuk unutar auditorijuma. Kako Koren to objašnjava, kada zvučni talasi udare o panel, neujednačena površina ih apsorbuje ili raspršuje. Nijedan pojedinačni panel ne apsorbuje niti širi dalje zvučne talase, ali svi oni u kombinaciji zajedno proizvode balansiranu reverberaciju tj odjek ili rezonancu preko čitavog auditorijuma. Ova tehnika koristi se već vekovima jedna od (najpoznatijih koncert-sala izgrađenih po ovom principu je bečki Musikverein, čija bogato ukrašeni neoklasični detalji eneterijera stvaraju isti difuzioni tj raspršujući efekat). Elbfilharmonija, međutim, „razbija“ tj. raspršuje zvuk na jedan sasvim nov, vizuelno izuzetno privlačan način.

Da bi dizajnirali 10.000 jedinstvenih akustičnih panela, Herzog i De Meuron radili su sa čuvenim akustičarom Jasuhisom Tojotom (Yasuhisa Toyota), koji je koncipirao optimalnu „zvučnu mapu“ auditorijuma. Na osnovu geometrije koncertne prostorije, Tojota je utvrdio da bi određeni paneli, poput onih koji se nalaze na zadnjem zidu auditorijuma, trebalo da imaju dublje, veće žlebove za apsorpciju eha. Druge površine koncertne dvorane kao i plafonske površine iza reflektora i gornji delovi balustrada zahtevali su manje formate akustičkih panela. U međuvremenu, arhitekti su imali neke svoje želje: Akustička oplata morala je da bude kozinstentno prisutna u čitavom eneterisjeru dvorane, bez obzira na akustičke zahteve i potrebe; morala je, takođe, da bude izuzetne lepote; i – poslednje ali ne i najmanje bitno – morala je da bude u skladu sa onima koji su u publici tj. bilo koji žlebovi i useci panela koji su bili nadohvat ruke trebalo je da na dodir budu meki, za razliku od onih panela koje po svojoj poziciji u sali nije bilo moguće dotaći.

Upravljajući se ovim projektantskim zahtevima kao neizostavnim parametrima, Koren je razvio algoritam koji je proizveo 10.000 panela – svaki od njih jedinstvenog oblika i „šare“, mapiran tako da ispuni vrhunske estetske i akustičke specifikacije. “Upravo u ovom projektu izražena je sva snaga tzv. parametarskog dizajna”, kaže on. “Kada je sve na svom mestu, mogu da počnem svoju kreativnu igru i kreiram milion ćelija, svaku jedinstvenu i različitu od one druge; sve su zasnovane na ovim parametrima. I, dok imam stoprocentnu kontrolu u procesu uspostavljanja algoritma koji će određivati način kreiranja ćelija, jednom kada je algoritam završen više nemam kontrolu: algoritam odrađuje sve ćelije.”

Nekim dizajnerima i projektantima se čini kako su popustlivost, kompromis i „prepuštanje višoj sili“ jedna zastrašujuća perspektiva. Koren, međutim, ovakvu vrstu ustupanja prostora na uštrb nepogrešivog i savršeno preciznog algoritma smatra ne samo plodnim već i praktičnim. “Bilo bi suludo da sve ovo radite ručno”, kaže on. A i krajnji ishod bi, takođe, mogao izgledati čak i manje originalno da su svaki panel i svaka ćelija na njemu rađeni i usecani „rukom“.

Dizajneri rutinski hvale sve ove nove i iznenađujuće forme koje proizilaze iz „saradnje“ mozgova projektanata sa algoritmima. Složeni, funkcionalni i lepi paneli Elbfilharmonije samo su najnovije svedočanstvo njihovog potencijala.

Wired

“Društvenjaci”, miljenici tehnoloških biznisa


Sigurno će jednog dana sposobnost direktnog povezivanja nano-mašina sa našim mozgovima učiniti kompjuterske nauke kakve znamo zastarelima. Kada stručnjaci počnu da se svađaju zbog svoje “neporecive važnosti”, studenti koji na početku studija biraju glavni predmet počeće da shvataju kako opskurna veština ručnog kuckanja misterioznih i ezoteričnih simbola arkane više nije struka koja sigurno dobija. U ovom trenutku, međutim, za razliku od IT stručnjaka, čiji je posao siguran, samo su diplomci društvenih nauka ti koji se danas pitaju hoće li im svi ti radovi i knjige što promovišu isplativost i utrživost njihove struke doneti manje ili više nelagodnosti u budućnosti (ali ipak nelagodnosti, u svakom slučaju). Dve dopune ove rastuće oblasti pojavile su se baš na vreme, piše Timoti Obri u Njujork tajmsu, pokušavajući da pomire postdiplomsku paniku i trileme tipa “kuda da se denem nakon škole”, klasičan problem mladih u koji, prirodno i mladi iz ovogodišnje školske generacije mogu zapasti: jedna je knjiga Džordža Andersa, “Možete učiniti bilo šta: iznenađujuća sila ’beskorisnog’ obrazovanja u društvenim naukama“, a tu je i knjiga Rendala Strosa, “Praktično obrazovanje: zašto su diplomci drušvenih nauka sjajni zaposlenici” (George Anders: “You Can Do Anything: The Surprising Power of a ‘Useless’ Liberal Arts Education”, Randall Stross: “A Practical Education: Why Liberal Arts Majors Make Great Employees”).

Prema Andersu i Strosu, sektor koji se stalno i sve više širi sada proizvodi karijere u oblastima kao što su upravljanje projektima, regrutacija i odabir novih uposlenika, ljudski odnosi, brendiranje, analiza podataka, istraživanje tržišta, dizajn, prikupljanje sredstava ili obezbeđivanje resursa – da navedemo samo neke od novih poslova za društvenjake – sve su ovo profili koji naročito zahtevaju veštine koje se uče u oblasti humanističkih nauka. Da bi se razviljalo u ovim oblastima, mora se biti sposoban za efikasnu komunikaciju, biti sposoban tačno protumačiti suptilne društvene i emocionalne znake, praviti ubedljive argumente, brzo se prilagođavati fluidnim tj promenljivim sredinama, tumačiti nove oblike informacija dok ih pretvara u privlačan narativ i predviđati moguće prepreke i mogućnosti pre nego što se pojave. Obrazovni programi poput engleskog (tj ekspertize poznavanja bilo kog jezika) ili, recimo istorije, predstavljaju bolju pripremu za poslovanje budućnosti, tvrde ova dva autora, pre svega za potrebe novonastajućeg “sektora komunikacijskih veština” – veština daleko potrebnijih nego što su to danas stručno usmerene discipline poput inženjerskih nauka ili finansija. Iako se ne uspostavljaju u karijeri po nekom ustaljenom automatizmu, proučavanje humanističkih disciplina, kada i ukoliko se pravilno odrede i uspostave, na kraju rezultiraju zaposlenjem koje može biti isplativo i ispunjavajuće. Zaista, do trenutka kada dođu do onoga što Stros naziva “dobom vrhunskih zarada”, u dobi između 56 i 60 godina, majstori društvenih nauka godišnje zarađuju u proseku 2000 dolara više nego oni sa profesorskim stepenom (ako uračunamo napredne stepene u obe kategorije).

I dok tradicionalne matrice tipa “Možete uraditi bilo šta” i “Praktično obrazovanje” pružaju korisne komunikacijske tačke u prilog finansijskoj održivosti proučavanja društvenih veština, one mogu izazvati više strepnje nego nade. Obe matrice sadrže brojne anegdote o traženju posla, sve sa srećnim završetkom, ali putovanje do te srećne tačke uvek se pokaže zastrašujućim, dugačkim i riskantnim. Štaviše, stvarnost koja očigledno daje prednost novinarima u oblasti društvenih nauka je upravo ono što aktuelno tržište rada čini tako pretećim: ekstremna nesigurnost. Obučeni da budu fleksibilni i prilagodljivi, ovi studenti su, prema Andersovim rečima, dobro pripremljeni da se kreću na nestabilnom tržištu rada gde kompanije, oblasti, a ponekad i čitave industrije rastu i stropoštaju se u trenutku, gde automatizacija postaje dosadašnje dobro poznate veštine čini izlišnima i gde privremeni kratkoročni poslovi, frilenserski zadaci, honorarni, part time poslove, neplaćeni pripravnički staž i samozapošljavanje zamenjuju dugoročne pozicije stalno zaposlenih, koje uključuju prava i beneficije zaštićene sindikatima. Dok Anders, koji piše za časopis Forbes, očigledno želi najbolje za najsvežije diplomce iz društvenih nauka, njegov se motivacioni govor često sastoji od rebrendiranja opasnih tržišnih uslova 21. veka, kao dela uzbudljivih i novih graničnih područja. Nestabilnost može proizvesti “čudnovato skakanje s posla na posao” i veću “autonomiju”. Nedavni diplomci iz humanističkih disciplina, koji smatraju da su ovi uslovi ne baš primamljivi, kaže u svojoj knjizi Džordž Anders, jednostavno treba da otkriju pravi duh avanture – isti onaj duh koji ih je vodio do oblasti koje su izabrali da studiraju. Međutim, izgleda da je malo verovatno da će ih njegova analogija sa raftingom na uzburkanim vodama u tolikoj meri uzbuditi da bi poslodavcima neštedimice slali svoj motivaciona pisma i rezimee.

Ove dve knjige takođe pokreću teška pitanja o tome ko tačno može da svoju diplomu društvenih nauka pretoči u uspešnu karijeru. U skoro svim pričama, kandidati za posao moraju da prežive značajno zaostajanje pre nego što pronađu poziciju koja plaća račune, tokom koje su često prinuđeni da obavljaju dodatnu obuku ili prihvate slabo kompenzovani rad, oslanjajući se na finansijsku podršku svojih roditelja. Štaviše, u skoro svakom slučaju, završavaju u širokoj mreži istkanoj od članova svoje porodice i prijatelja. Predviđajući nešto loše, kao „ptica zloslutnica“ Stross, profesor biznisa na Državnom univerzitetu u San Hozeu, odlučio je da svoju studiju i proučavanje ograniči na diplomce Stenforda kako bi osigurao dovoljan broj uspešnih priča. Čak i ove osobe završavaju tako što jedva sastavljaju kraj s krajem. Ako je tako uspešnim „društvenjacima“ koji su briljirali na jednom Stenfordu koliko li je teže moralo biti onima sa manje veza i sa B.A. diplomama iz ne tako prestižnih škola?

Nije čudno da su prve generacije, radnici i studenti iz inostranstva toliko često privučeni predmetima iz oblasti tehnologije i biznisa, što im, izgleda, kasnije u karijeri obezbeđuje neposredniju „kopču“ između osiguranih akreditiva i stabilnijih karijera. Anders primećuje da Etsy, P2P vebsajt za onlajn trgovinu ručno izrađenim  i vintidž upotrebnim predmetima želi zaposlene koji mogu “vedro ćaskati i šegačiti se konceptualnim umetničkim delima jedne Dženi Holcer (Jenny Holzer), a da odmah potom pretope teoriju u praksu (tj. prodaju)” – ovo zvuči kao dobitna kombinacija za sve one koji imaju privilegiju da u svojoj struci govore slobodnijim, spontanijim jezikom. Moguće je, naravno, da diplomci društvenih disciplina pomognu studentima koji potiču iz radničke klase kako bi stekli sjajno poznavanje kulture i umetnosti, koja se, generalno, razvija među onima koji i inače pripadaju klasi bogatih ili visoko obrazovanim roditeljima, ali postoji visok stepen verovatnoće da oni koji imaju elitni bekgraund – a ne njihov stepen poznavanja scenskih umetnosti ili npr. istorije umetnosti – imaju najsigurniji prolaz karijernim oblastima o kojima Džordž Anders piše. On navodi studiju iz 2015. godine koja ukazuje na to da su studenti sa diplomom iz umetničko-društveno-humanističkih oblasti tek u nešto neznatnijem broju ušli u tehnološki sektor, dakle u samo malo manjoj stopi u poređenju sa studentima iz visoko rangiranih informatičko-tehnoloških škola (7,5 posto prema 9,9 posto). Međutim, u njegovom zaključku se ne pokazuje tačno koji su posao dobili različiti tipovi studenata ili za šta su i koliko plaćeni, a sam Anders priznaje da će možda biti neophodno dodatno usmeravanje u karijeri kako bi se studenti sa univerzitetima drugog reda pomoglo da njihovo dotadašnje „društvenjačko“ obrazovanje profunkcioniše na način na koji misli da treba.

Zagovornici humanističkog obrazovanja u savremenoj strukturi zapošljavanja zastupaće stanovište da bi intelektualna iskustva koja se crpu a potom i kale u ovim disciplinama trebalo da svima budu dostupna. Ako deca čiji roditelji redovno izdvajaju sredstva za njihovo dalje školovanje i budućnost ne moraju da iskušavaju od kakve je vajde i praktičnosti u životu proučavanje feminističke filozofije, zašto bi to onda trebalo da čine stipendisti – oni koji su svojim znanjem i sposobnošću stekli mogućnost da im školovanje i studije plati neko drugi a ne roditelji? Štaviše, mnogi profesori i studenti danas odbacuju široko rasprostranjen trend procene oblasti studija u smislu njihove kasnije „utrživosti“ po okončanju studija, gledajući tu „isplativost na tržištu rada“ kao na znak kapitulacije američkog univerziteta prema korporativističkoj, neoliberalnoj ideologiji.

Cilj društvenih nauka je, kako kažu akademci, prenositi znanje, promovisati sposobnosti za ozbiljna intelektualna istraživanja i podsticati kritičke perspektive prevladavajućih normi i pretpostavki, bez obzira na to da li takva obuka i edukacija privlače potencijalne poslodavce. Ali, što, onda, profesori ne žele da njihovi učenici dobiju dobar posao nakon fakulteta, posebno onih koji su opljačkani dugovima nastalih uzimanjem studentskih kredita? Zaista, s obzirom na ono što izgleda kao trajna budžetska štednja i natezanje kraja s krajem unutar američkog visokog obrazovanja, budućnost mnogih disciplina u humanističkim oblastima po svemu sudeći zavisi od sposobnosti percepcije diplomaca da iskoriste neku volšebnu šansu i otvore sebi vrata za zaposlenje u nekoj lukrativnoj „prirodnjačkoj“ profesiji. Tako se zagriženi zagovornici studiranja humanističkih nauka mogu naći u situaciji da, s jedne strane, odbijaju kriterijume koje Anders i Stros koriste kako bi potvrdili vrednost i održivost svojih pretpostavki, dok se potajno, s druge strane, očajnički nadaju da su prognoze i ishodi ova dva autora tačni. Po principu: Biti zadovoljan s onim čime raspolažeš, a nadati se nečemu “izgledno” boljem (na šta je neko negde ukazao)

Timoti Obri je vanredni profesor engleskog na njujorškom koledžu Baruh i autor knjige “Čitanje kao terapija: kakva savremeni roman i proza utiču na američku srednju klasu” (Reading as Therapy: What Contemporary Fiction Does for Middle-Class Americans)

Budućnost rada u Transatlantskom savezu


Kakva je budućnost rada, zapošljavanja, kakva je budućnost naših sadašnjih i nekih novonastalih poslova? Tokom poslednjih nekoliko decenija, radnici Nemačke, Sjedinjenih Država i Evrope bili su najproduktivniji i najbogatiji u svetu. Sada je, međutim, taj prosperitet u opasnosti.

Odakle potiče ova opasnost? Da li su to horde imigranata koji nezaustavljivo pritiču iz dalekih zemalja, ili inostrana konkurencija koja im krade poslove? Ne, ironično je to što pretnja potiče od “samopovređivanja” odnosno – iznutra.

Situacija je najviše uznapredovala u Sjedinjenim Državama, ali je u stopu prate Nemačka i Evropa. Radna snaga u SAD prolazi kroz alarmantnu transformaciju. Milioni radnika nalaze se na trusnom području: pretvaraju se u frilensere, preduzimače i “leteće” radnike privremeno i povremeno angažovane, sa neadekvatnim platama i zadnjih godina sve slabijom sigurnosnom mrežom u smislu socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Čak i stalno zaposleni na puno radno vreme, kao i specijalisti-profesionalci, doživljavaju ovaj duboki preokret u svetu rada i radnih odnosa. Amerika ide ka “frilenserskom društvu”.

Tokom slabašnog ekonomskog oporavka, gotovo polovina novih radnih mesta stvorila je samo nešto više od minimalne plate. Čak i kada su korporativni profiti postizali svoje rekordne svote – sa velikim delom profita “parkiranim” u inostranim poreskim rajevima – tri četvrtine Amerikanaca sada živi od plate do plate i uz jako skromnu ušteđevinu, namenjenu samo hitnim slučajevima.

U ovom trenutku, suštinski ključne tehnologije iz Silikonske doline u kombinaciji s pohlepom Vol Strita pokreću najnoviji ekonomski trend: takozvanu “ekonomiju deljenja”. Kompanije kao što su Uber, Upwork i TaskRabbit navodno “oslobađaju radnike” kako bi postali “nezavisni preduzetnici” i “rukovodioci sami sebi”. U stvarnosti, radi se o tome da se radnici “samozapošljavaju” (pleonazam kojim se objašnjava da iz dana u dan sami traže posao), po pravilu nalazeći neke sitnije poslove sa kraćim radnim vremenom (nazvanih “gigovi”) – sve to bez sigurnosne mreže ili garancije za budući rad, dok kompanije, istovremeno ubiru jako lepe profite.

Ono što je jednako alarmantno jeste što su same korporacije u SAD strukturno redizajnirane. Vertikalne industrijske garniture iz perioda nakon Hladnog rata, u kojima su sve operacije vršene pod jednom krovnom kompanijom, ustupile su tokom 1980-tih svoje profite kompanijama kao što su Najki i Epl, u kojima je proizvodnja bila preneta u zemlje sa niskim nadnicama, dok su dizajn i marketing ostali “kod kuće”.

Sada se taj poslovni model opet prenosi ka nekim strukturno novim i drugačijim kompanijama kao što su Uber i Upwork, kao i njihov prethodnik Amazon. Ove kompanije su tek nešto malo više od pukih lokacija na internetu ili aplikacija, sa malim jezgrom rukovodilaca i zaposlenima koji nadgledaju mnogobrojnu armiju frilensera, “letećih” i “podizvođača”. U viziji libertarijanskih izvršnih direktora Silikonske doline priželjkuje se “srušena”, usitnjena radna snaga koju je moguće “dolivati” u firmu i “izlivati” iz nje, u kojoj je radna snaga “protočna” i cirkuliše poput vode u slavini.

Upwork je, recimo, veb stranica na kojoj se 10 miliona frilensera i podizvođača tiska, cenka i sebi obara cenu ne bi li što pre ugrabilo bilo kakav kratkotrajni angažman. Upwork funkcioniše globalno i svuda je dostupan. Na njemu su američki i nemački radnici u direktnom rivalstvu sa kolegama iz Indije, Tajlanda i drugih, uglavnom “nezapadnih” zemalja. Rezultat ovakve poslovne šeme je predvidljiv: jeftina radna snaga iz Trećeg sveta potkopava plate, cenu radnog sata i sigurnosnu mrežu koju imaju (ili su nekada imali) radnici iz zemalja razvijenog Zapada i Severa.

Kao “nezavisni izvođači radova” (odnosno, uglavnom, podizvođači – contractors), takvi radnici takođe ne dobijaju potporne naknade za socijalno i zdravstveno obezbeđenje, niti imaju bilo kakve garancije za buduće zaposlenje. Oni moraju da su u konstantnoj potrazi za svojom sledećom “svirkom”, u ovoj novoj ekonomiji “deljenja mrvica”. Dosadašnji “dobri poslovi” postali su ugrožena vrsta. Dobrodošli u društvo frilensera!

I dok su ovi ekonomski trendovi ponajviše uznapredovali u Sjedinjenim Državama, Nemačka i Evropa pokazuju slične tendencije. Pisac ovih redova, novinar Stiven Hil, angažovan kao gostujući naučni radnik u Nemačkoj na Američkoj akademiji u Berlinu, u Evropi je da bi istražio nekoliko stvari. Prvo, da li je moguće da ova ekonomija deljenja bolje funkcioniše na mestu gde su država blagostanja, sindikati i “vidljiva ruka” vlade razvijeniji? Ili bi se trenutne razlike mogle pokazati privremenim, jer pritisci globalne konkurencije imaju tendenciju da, tokom vremena, homogenizuju nacije? Može li se očuvati transatlantski prosperitet bogatog Zapada i Severa planete ako se ove ekonomije zasnivaju na urušenim, jednostranim odnosima koji vladaju između poslodavca i radnika? I da li prosperitet zahteva veću ko-determinisanost među svim učesnicima? (U poslovnom procesu, ko-determinisanost predstavlja sistem industrijskog menadžmenta u kojem radnici dele odgovornost za rad kompanije, kao što je to slučaj putem izabranih zastupnika u korporativnom nadzornom odboru).

Pred svima nama, radnicima jednog “planetarnog sela”, stoje velika pitanja na koja očekujemo odgovore. Na sreću, postoje rešenja, ali će ona od nas zahtevati preformulisanje dosadašnjeg društvenog ugovora, čiji se koncept mora izmeniti, kao i pažljivo regulisanje ovih novih načina poslovanja.

Steven Hill, Social Europe

Mali kućni uređaji: Startap niša koja dobija


Želite start-up koji će imati siguran profit i visok rast? Postoji rešenje: sklapajte gadžete. Ili ih, naprosto, sami izmislite.

I dok veliki deo tehnoloških industrija intenzivno promoviše virtuelnu realnost i veštačku inteligenciju kao nešto što je “seksi” i svuda traženo, proizvođači opreme i potrošačkih uređaja za zabavu postižu poslovne pobede proizvodnjom… pa, recimo, šank-robota za pravljenje piva.

Zaboravite na naočare koje pružaju ugođaj proširene realnosti (Augmented Reality, AR), zaboravite veštačku inteligenciju (AI) – tržište će uskoro spremno dočekati Sveti Gral proizvoda koji bi i veliki tehnološki giganti trebalo da slede – a među njima su… automatska mini-pivara i mobilni štampači za nokte.

Ovaj biznis model nije toliko sumanut kao što možda zvuči. Globalno tržište malih kućnih aparata – u koju je uključeno sve zamislivo, od tostera i kuvala za vodu do kafemata i elektro-četkica za zube – prošle godine su dostigli promet od 60 milijardi dolara (SAD), dok rast ove industrije iznosi oko pet odsto na godišnjem nivou, u skladu s analizama nemačke firme GfK.

I dok AR i AI trenutno zadobijaju lavovski deo medijske pažnje, za to vreme mali kućni aparati ostaju zdrava i održiva niša koja nije podložna „prskanju“. Nipošto nije loš posao, naprotiv – čak iako nije toliko seksi. Zbog ovih zadivljujućih rezultata malih kompanija, korporacijama poput Samsunga i Epla moglo bi koristiti da na poslovnom horizontu uprave pogled dalje od trenutne medijske pomodarije, i smisle svoje neke nove hit-uređaje kojima će nas zabaviti.

Po podacima nemačkog GfK, kategorije proizvoda kao što su bežični robo-usisivači i portabl merači krvnog pritiska pokazuju snažan rast, ali su takođe moguća i iznenadjenja koja potiču od nekoliko nekonvencionalnih oblasti.

Automatske mini-pivare za šank ili kućni kuhinjski pult, na primer, imaju potencijal da u narednih nekoliko godina postanu globalna senzacija.

Nekoliko startup firmi, uključujući mađarski startap Brewie kao i PicoBrew iz Sijetla, nastupaju na tržištu sa svojim pivskim mašinama koje omogućavaju korisnicima da brzo naprave svoje pivo koje će imati postojano visok kvalitet. Brewie svoju mašinu za pravljenje piva prodaje po ceni  od oko US $1.899, dok se PicoBrew prodaje kao kućni komplet za sklapanje i cena mu je US $799.

Sa ukusima i afinitetima koji se u mnogim pivopijskim zemljama uveliko udaljavaju od brendova iz masovne produkcije – prigrlivši nepregledni broj zanatski rađenih piva koja se prave na lokalu – proizvodi poput robotske mini-pivare našli su se usred savršeno tempiranih uslova za dalji rast biznisa.

Slična je situacija i sa mašinama za koktele. Tu se ističe Bartesian, startup firma iz Kičenera u kanadskoj pokrajini Ontario, uz kalifornijski tehnološki startap Somabar. Obe firme proizvode uređaje koji su u stanju da perfektno„smućkaju“ odličan Menhetn koktel, ili Kosmopoliten ili Mohito ili bilo koje od mnogih hiljada bezvremenih koktel-osveženja. Obe kompanije trenutno primaju porudžbine za pretpodaju svojih koktel-mejkera, a po ceni od $299 (Bartesian), odnosno i $429 (Somabar).

U međuvremenu, mobilni štampači za nokte postali su još jedna hit-kategorija proizvoda koji bi takođe mogli da osvoje (ne samo ženski) svet, kaže GfK.

Kineska startap firma O’2 Nails, navedimo jednu od njih, gura ideju uređaja za personalizovani dizajn šara i slikica na noktima. Ovakve “štampane nokte” sada mogu da naprave uređaji koji su veličine standardnog satnog alarma.

Štampač noktiju ArtPro prodaje se za $780 i može se programirati za printovanje gotovo svake zamisli u samo jednoj sekundi. Svaki nokat ukrašen ovakvim printom klijenta košta beznačajnih 15 centi.

Umesto neko vreme dosadnih starih boja i već viđenog dizajna šara, svakome ko bi želeo nešto malo zanimljivije sada je omogućeno da, u kućnim uslovima, nekoliko sekundi drži svoje prstiće u ink-džet štampačima. I – to je to! Na noktima ćete imati članove porodice, prijatelje, kućne ljubimce ili čak fotografije s odmora – sve to i još bezbroj vizuelnih mogućnosti otštampanih na vašim noktima. Ovde samo vaša (ne)maštovitost postavlja granice.

Iako O’2 Nails za sada targetuje kozmetičke salone kao svoje primarne kupce, ova tehnologija je dovoljno jeftina – a sigurno će biti još jeftinija – tako da bi u veoma skoro vreme mogla lako naći put do naših domova.

Uzevši sve ovo u obzir, ove prethodno nezamislive futurističke zanimljivosti može biti logično i pravo objašnjenje za dobar deo uspeha ovog trenutno visoko rastućeg tržišta gadžetima. GfK procenjuje da oko 10 odsto današnjeg tržišta, na primer, nije postojalo do pre samo pet godina.

Robotski usisivači su odličan primer. Oni 2014. nisu bili dostupni u Kini, ali su otad doživeli bum i sada čine gotovo trećinu ukupne tržišne vrednosti ovog artikla.

Isto važi i za internetom povezane četkice za zube i kupatilske vage, od kojih oba proizvoda omogućavaju korisnicima da prate napredak preko smartfon aplikacije. Do pre nekoliko godina, ništa od ovoga nije postojalo u Nemačkoj ili Holandiji ali sada ima 17% odnosno 32% učešća na svojim tržištima, navodi se u analizi nemačke firme GfK.

To i jeste životni ciklus: vaš gadžet i vaš životni stil neraskidivo su povezani. Zgodni i oku izuzetno naočiti, pronalasci u futurističkom stilu brzo postaju dosadna i zamenjiva roba današnjice, pre no što završi kao zaboravljeni i zastareli relikt prohujalih vremena. Pogledajmo samo video-plejere, CD-plejere ili iPod – svi su oni nekada bili oličenje vrhunske tehnologije, ali su sada na smetlištu istorije.

Za gigantske proizvođače elektronike, ključ za izbegavanje mogućih slabosti  ciklusa „moj gadžet=moj stil“ ne mora da leži u kontinuitetu smišljanja revolucionarnih tehnologija i njihovog uspešnog uspostavljanja na tržištu. Ponekad se uspešni tržišni hitovi mogu naći u idejama koje su skromnije, ali i te kako profitno probojne.

 

Canadian Business

Suzan Lipšuc: njihanje palmi na foto-tapetu


01

Postoji jedna stvar zbog koje bi vredelo da smo se rodili par decenija ranije: starinske dekorativne i foto-tapete. Suzan Lipšuc (Suzanne Lipschutz) je svetska majstorka br.1 za ovakav enterijerski „bum“. Ona je bila prva koja je promovisala zidnu estetiku budoara i „buvljaka“; boem, jedinstvena, luckasta Njujorčanka koja je uzduž i popreko pretresla svaki kutak Amerike u potrazi za otkačenim „restlovima“, uvodeći ih na velika vrata u dizajn enterijera bogatih. Globtroterka koja je pretraživala po buvljim pijacama Londona, Pariza i Evrope ariskim buvljim, kao i radnje za kućnu opremu i potrepštine po prašnjavim varošicama Srednjeg zapada, a u potrazi za zaboravljenom zidnom dekoracijom koju dotad niko drugi nije želeo.

02

Suzan je svoj „lov“ na odbačene rolne dekorativnih tapeta počela još 1960-tih, u svojim dvadesetim godinama. Suzan je u takvim opskurnim radnjama nailazila na neotkrivena blaga koja samo čekaju nekog sa „žicom“ ko bi došao da ih tek kupi.

Evo citata iz intervjua koji je 2012. Suzan dala za Nowness: “Pronalaženje dekorativnih tapeta, na svetu ne postoji ništa što volim više od toga. U stanju sam da ih nađem na bilo kom mestu; Mogu da vozim kroz nepoznatu varoš i da vam po obliku kuće kažem ima li u njoj tapeta ili ne.”

Iza nje je 50 godina karijere. Tokom tih pola stoleća iz njene radnje je ka kupcima otišlo 50.000 retkih, starinskih rolni.

03

Suzan je 1965. otvorila svoju prvu prodavnicu u Njujorku, već odavno čuvenu „Polovnu ružu“ (Secondhand Rose). Ova radnja na ulici Hadson izgledala je kao da je tu slučajno, više kao „rupa“ u zidu koja je nenadano, nečim, popunjena. Nekoliko puta je menjala lokacije, a svaka selidba išla je uporedo s rastom njenog poslovanja i, samim tim, kolekcije koja je vremenom iziskivala sve veći prostor. Njeni „putujući orman“ obožavali su Džon Lenon, komičari Vudi Alen i Pol Rubens, Barbara Strejsend, Madona, Marta Stjuart… Njene tapete, zavese, zidna dekoracija i foto-tapete decenijama krase filmske i televizijske studije, bivajući mizanscen nebrojenim serijama i filmskim ostvarenjima.

000

Ovih dana je daleko teže naći sve ono što joj je dosad bilo koliko-toliko dostupno. Suzan je nekada bilo lako da prati ponudu u prodavnicama. U doba kada tapete nisu bile skupe za proizvodnju, distribuirale su ih radnje za kućnu opremu, alat i materijal tipa „uradi sam“ (Home Depot je odličan primer, moderna verzija takvih prodavnica Tamo gde su se prodavale boje, šmirgla, merdevine, zemlja za cveće lepak i alat, tamo je ona pronalazila svoje blago – retke tapete.

05

06

07

08

09

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

23

Pogledajte onlajn arhivu Lipšuc kolekcije izložene u Kuper-Hjuitovom muzeju

Evo i Suzan u kratkom filmu Nowness

Suzan je Kuper-Hjuitovom muzeju 1991. poklonila sjajnu kolekciju svojih zidnih uzoraka. Sam muzej je veoma neobičan i vredi ga posetiti. Ovo je samo mali izbor od gotovo 300 rolni.

Nakon 45 godina, Suzan je zatvorila svoju prodavnicu, ali su njene starinske tapete i dalje u onlajn prodaji. Još uvek je možete posetiti u njenom njujorškom stanu i uživo pogledati sve uzorke koji su prošli kroz njenu radnju.

 

Minimizacija podataka i startup firme: nova pravila zaštite privatnosti


09

Šta je minimizacija prikupljenih podataka? Šta je integrisana zaštita privatnosti? Kako i kada možemo očekivati konkretniju upotrebu svog prava na zaborav i brisanje podataka sa interneta i društvenih mreža? Kako su osmišljena nova pravila, procedure i načini prikupljanja privatnih podataka i kada ona stupaju na snagu? Nejtan Kinč za portal TechCrunch pobliže objašnjava ove pojmove.

Napomenimo da su “podaci” i “minimizacija” pojmovi koji se retko koriste u istoj rečenici, a danas predstavljaju jednu od ključnih pravila produkt-dizajna koje moramo primeniti ukoliko želimo da izradimo proizvode koji imaju vrednost, smisao i angažovanost, a sa ciljem služenja čoveku i njegovim potrebama.

Možda ste pomalo zbunjeni i niste sigurni da znate o čemu je reč. Pa ipak, ovo je goruća tema u strukturama evropske administracije.

Ako živite u Evropi a niste živeli pod kamenom već među ljudima, onda ste nesumnjivo svesni Opšte uredbe o zaštiti podataka (General Data Protection Regulation, GDPR) koja stupa na snagu 2018. godine. Ova uredba tiče se Integrisane zaštite privatnosti i podataka, ili kraće u našoj terminologiji IZP (Privacy by design), minimizacije privatnih podataka u javnosti (data minimization MP), i pravo da se bude zaboravljen (ili pravo na brisanje ličnih podataka sa Svetske računarske mreže). I da, organizacije i subjekti moraće ih se pridržavati.

01

Ako ste u Australiji, sada možete biti svesni Izveštaja australijske komisije o dostupnosti podataka. Ukratko, “Comprehensive Right” Komisija (komisija za Opšte pravo) želi da korisnici interneta i mobilnih komunikacija dobiju sredstva, način i mogućnosti da:

• Imaju kontrolu nad svim javnim informacijama o njima, da, ukoliko je to potrebno, zahtevaju njihove izmene ili ispravke kao i da budu obavešteni o obavljivanju istih od strane trećih lica;

• Obezbede prava da pod nekim okolnostima budu izuzeti od prikupljanja ličnih podataka koje vrši neka treća strana;

• Zadobiju dodatna prava na jasan uvid u podatke koje o njima prikupljaju softveri i računari kao i na potpuni zapis-listing onoga što su ove o njima prikupile, u potpunosti isti kao što ga o njima poseduje treća strana.

• Možete se nalaziti bilo gde; u Aziji, na Bliskom Istoku, Africi ili u Sjedinjenim Američkim Državama. U tom slučaju, nemojmo ostati zaglavljeni u procesu razvoja regulatornih uslova koji podržavaju IZP i bacimo pogled na nekoliko ključnih statističkih podataka:

• Više od 400 miliona ljudi ima instaliran blokator oglasa (BO ad blocker).

• Kada je u pitanju korišćenje njihovih podataka, 80 odsto ljudi na globalnom nivou izjasnilo se da ne veruje kompanijama koje te podatke koriste.

• Trideset posto prihoda preduzeća ugroženo je usled lošeg kvaliteta podataka (da, ljudi lažu o tome ko su i šta su dok popunjavaju razne vrste onlajn upitnika)

• Prisustvujemo zahutalom razvoju čitavog ekosistema za Usluge kontrole ličnih informacija (Personal Information Services Management, PIMS)

• Trilioni dolara troše se na razvoj mehanizama kontrole zaštitu privatnosti – ali, nažalost, i na sisteme za pristup istima

18Privatnost naših podataka suočava se sa egzistencijalnom pretnjom. Sopstvenim stavovima ili ponašanjem, ili kroz proces razvoja propisa o privatnosti podataka, mi smo nekim ljudima i kompanijama obezbedili sredstvo za uvid u naše lične podatke, mogućnost za upliv u naš sve detaljnije i sve bolje iznijansirani digitalni identitet.

Danas, lični podaci više nisu tek hrpa nabacanih podataka koji tako nagomilani leže u bilansima i završnim računima velikih organizacija i sistema. Oni su veoma brzo postali preimućstvo u rukama imalaca tih podataka (treća strana), obezbeđujući im uvid u konkretnu osobu na koju se ti podaci odnose.

To znači da su organizacije/kompanije/treća lica tek samo privremeni čuvar i imalac podataka o “korisniku” (zapravo, o ljudskom biću koje ima pravo na privatnost i njegovu zaštitu). Ovaj pomak sa “korisnika” na “građanina” ili “ljudsko biće”obezbedio je i pomak ka promenama načina na koji tražimo, pohranjujemo ili koristimo lične podatke – a to podrazumeva obrazac našeg ponašanja, heuristiku, i najbolje prakse koje treba razvijati.

Razmislimo o tome ovako; kada se susretnete nekoga ne u virtuelnom već u stvarnom svetu koji vas okružuje,  da li biste bili u stanju da toj osobi odate sve svoje tajne? Da li biste toj konkretnoj ali vama u svakom slučaju nepoznatoj osobi pokazali vaš pasoš ili vozačku dozvolu – omogućavajući joj da ove vaše fotografije s ličnih dokumenata sačuva za sebe? Da li bi neznancu dali podatke o recimo, dužini vaših nogavica – podatku koji samo vama lično znači pri onlajn naručivanju odeće?

12Malo je verovatno da biste to učinili

U stvarnom a ne virtuelnom svetu, težimo da drugima postepeno otkrivamo podatke o sebi. To činimo na temelju trajnog dijaloga, tokom kojeg se razvija zajedničko razumevanje, a poverenje se “zarađuje” i izgrađuje kroz međusobnu razmenu informacija.

To je zato što u stvarnom svetu imamo sredstva i moći da odlučimo šta je to što ćemo drugima otkriti, kome ćemo te informacije pružiti, kao i pod kojim uvslovima. Druga osoba ima takođe sredstva i moći da učini isto, i mi, onda, kao takvi, delujemo pod jednakim uslovima.

Kroz ranije navedeni PIMS ekosistem, sada ovu vrstu razmene možemo podržati i u virtuelnom, digitalnom svetu.

Osim toga, kroz svesno osmišljena nastojanja da poštujemo delovanje i aktivnosti drugih, kojima želimo da ponudimo na uvid svoj proizvod/uslugu, možemo ostvariti efikasnije korišćenje samo određenih, tzv.”podobnih” podataka (right data).

13Evo, dakle, pravila koja smo toliko dugo (predugo!) čekali.

Pribaviti podatke postepeno, i to samo onda kada je to zaista potrebno.

To znači da podaci, koji se od vas zahtevaju da ih popunite onlajn, moraju odgovarati kontekstu kao i fazi i stepenu vašeg odnosa sa onima koji od vas te podatke traže.

Hajde da napravimo jedan trgovački spin na ovo pravilo, pa da se stoga usredsredimo na merne podatke koji su vam bitni. Ovog decembra, LTV predstavlja daleko više od puke brojke registracije (LTV racio predstavlja odnos iznosa kredita banke i procenjene vrednosti nekretnine  nad kojom se uspostavlja hipoteka pomnožen sa 100). Dakle, metrika ima dublje značenje za svakoga ko manipuliše vašim privatnim podacima; oni nisu tek neka brojka ili nejasan sled ponavljanja, već “odaju” vaše ponašanje, navike, prijatelje, porodicu, finansijsko stanje, afinitete ili animozitete, pregled vaših kupovina, vaših ugovora, vaših aktivnosti – koje, u principu, treba da su samo vaša, strogo privatna stvar.

Ukoliko neko ima želju da sprovede “turu” kroz one podatke koje ste spremni da mu obezbedite, pronađite način kako da im omogućite anoniman pregled, bez beleženja podataka o vama (ili onih podataka koje on “vuče” za sobom dok pretražuje podatke o vama). Zatim ih podržite specifičnim, konkretnim aktivnostima i vrednostima, upućujući ih kada je pravi trenutak za to. Vodite ih na putu do uspeha, i ubedite da svoje podatke iskoriste kako bi shvatili ovakav ishod.

Jasno navedite koja je svrha vašeg korišćenja tuđih podataka

Ali, pretpostavimo drugi scenario: da ste vi ta treća strana koja skuplja i koristi tuđe lične podatke u svrhu poboljšanja sopstvenog biznisa.

Vi ste, recimo, privremeni imalac ličnih podataka koje nameravate da koristite. U svrhu postizanja vaših poslovnih ciljeva, veoma je važno da što maksimizirate verovatnoću da vam osoba koja vam uz svoj izričit pristanak ustupa lične podatke na korišćenje na obostrano prihvatljiv i etički način.

Da biste to učinili, od kritične važnosti je da jasnim i jednostavnim jezikom (ili vizuelnim referencama), jasno navedete tačnu svrhu u koju će se koristiti tuđi lični podaci radi ispunjenja vaših poslovnih ciljeva.

Niko ne voli neugodna iznenađenja. Počnite da stičete i “zarađujete” tuđe poverenje tako što ćete biti radikalno transparentni, garantujući da ćete “igrati bez prljavih trikova”, kojima biste mogli da zloupotrebite privatnost osobe koja vam je obezbedila pristup svojim ličnim podacima.21Uzvratite na pravi način

Lični podaci izvesno predstavljaju značajan teret odgovornosti za vašu kompaniju/organizaciju. I stoga, zar ne bi bilo bolje doći do pravih podataka samo i isključivo u pravom trenutku, bez potrebe da nosite breme konstantne odgovornosti?

Naravno da bi to bio bolji način.

Dakle, kao imalac tuđih privatnih podataka, dobro razmislite o ideji recipročnog uzvraćanja informacija, naime, o davanju uzvratnih vaših podataka onome od kojih ste ih uzimali. Ovo je način i kodeks ponašanja koji bi trebalo da postane vaše buduće pravilo i praksa. Budite sasvim iskreni i otvoreni dok budete ubeđivali vaše klijente da sarađuju s vama i to kroz dvosmernu ili višesmernu razmenu podataka; koja stvara opšte dobro (shared value):  zajednički skup vrednosti za sve strane.

Razmišljajmo o tome na ovaj način: Ako je obaveza o davanju uzvratnih podataka ugrađena u vaš kodeks pristupanja tuđim podacima, a ovaj ima mogućnost kontrole i upotrebe te informacije, u tom slučaju možete tražiti da se  iskoristi to u odgovarajućem trenutku.

Još bolje, ukoliko vaš “klijent” (tj. osoba čije lične podatke želite da prikupite u cilju optimizacije svog poslovanja) treba da se preseli (ili promeni bilo koji drugi ključni status u svom životu), on, jednostavno može da ažurira svoju adresu odlučujući da ovu promenu lokacije podeli (i) s vama.

25

Treba se, u svetlu najnovijih dešavanja vezanih za način upotrebe tuđih ličnih podataka kao i odgovornosti koju ova aktivnost za sobom povlači, pridržavati  od sada pa ubuduće jedinog modusa operandi: “Minimum podataka- maksimalna iskoristivost.” Ako ovo budete imali na umu u svom biznisu – da ne možete uzimati tuđe ukoliko ne dajete i svoje (podatke) – velia je verovatnoća da će zauzvrat dobiti daleko više nego to ste očekivali.

Vaša iskrenost otvoriće vam put ka drugima.

Ovo polje i tržište obostrane razmene podataka ubrzano se razvija. Nijansi i kompleksnosti ima napretek. Iako je ovo polje korišćenja tuđih podataka nešto čime bi svi morali da se bavimo i primenjujemo u praksi, veoma praktino (ne, ne gledajte i ne “visite” bez razloga na tuđim FB, LinkeIn ili Twitter profilima!), ne opterećujte se bespotrebno gomilama podataka o drugima. Jer, u krajnjoj liniji, ovo samo može da u vama proizvede nepotrebno kognitivno opterećenje, koje paralelno dolazi s preterano eksploatisanom internet metrikom. Naposletku, bavite se metrikom i tuđim podacima upravo kako biste poslužili za dobro drugih – i to upravo onih koji su vaši potencijalni kupci – osobe koje su vam ustupile svoje lične podatke.

Dakle, bavite se “optimizacijom s ljudskim likom”, poštujući privatnost drugih kao što biste, uostalom, želeli da i drugi poštuju vašu.

Držite se jednostavnosti u svemu. Iskoristite ova pravila i upoznajte se sa vodećim inovatorima u PIMS ekosistemu. Velike su šanse da ćete uticati na poboljšanje svojih mogućnosti daleko pre nego što mislite.

Nathan Kinch, techcrunch.com Dec 9, 2016

24

Integrisana zaštita privatnosti – Privacy by Design

Šta je integrisana zaštita privatnosti? Evo kako ovaj pojam objašnjava Đorđe Đokić, Ekspert za privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, Pravni savetnik za privatnost pri INTERPOL-u, Ekspert-evaluator Evropske komisije, Master prava EU, autor knjige ”Zaštita privatnosti na Internetu i Savet Evrope”,  Privacy by Design Ambassador)

Koncept integrisane zaštite privatnosti (eng. Privacy by Design) odnosi se na neophodnost integrisanja privatnosti i zaštite podataka o ličnosti u informaciono-komunikacionim tehnologijama od početka do kraja njihovog životnog ciklusa: od faze koncepcije (dizajna) do izlaska iz upotrebe.

Zbog specifičnosti engleskog jezika, kao i zbog činjenice da ima jako bogato značenje, engleski pojam Privacy by Design je teško prevesti. Doslovan prevod na srpski bio bi ”Privatnost po dizajnu”, ili “Privatnost kroz dizajn”, što ne ukazuje mnogo na sam sadržaj pojma. Francuski prevod ”protection intégrée de la vie privée” akcenat stavlja na integrisanost zaštite privatnosti. Kao takav, on je daleko bliži duhu srpskog jezika.

Pojam Privacy by Design na srpski jezik prevodimo sintagmom ”integrisana zaštita privatnosti” (IZP). Naš prevod se ne zasniva na originalnom engleskom izrazu, već na razumevanju ideje da zaštita privatnosti i podataka o ličnosti treba da budu sastavni element svakog IKT projekta, od njegovog početka do kraja. Zaštita sfere privatnosti treba da bude uzeta u obzir, odnosno da prožima informaciono-komunikacione tehnologije od faze njihove koncepcije do izlaska iz upotrebe.

Koncept integrisane zaštite privatnosti je osmislila En Kavukijan (Ann Cavoukian), koja od 1997 vrši funkciju komesara za zaštitu informacija i privatnosti kanadske provincije Ontario. Komesarijat za zaštitu informacija i privatnosti Ontarija na čelu s njom je istovremeno i najpoznatiji promoter ovog koncepta.26Značaj

Kao što smo prethodno objasnili, engleski termin Privacy by Design se odnosi na integraciju zaštite privatnosti u dizajn informaciono-komunikacionih tehnologija.

Proces koncepcije odnosno dizajniranja nekog proizvoda ili usluge podrazumeva shvatanje potreba ljudi kojima su taj proizvod ili usluga namenjeni, kao i donošenje odluka o načinu na koji će se date potrebe zadovoljiti.

Način na koji pristupamo dizajnu često oslikava naše lične ili društvene vrednosti. Isto tako, odluke koje donosimo u toku dizajna, odnosno procesa stvaranja nekog proizvoda ili usluge imaju određene posledice u društvu.

Na primer, da bi istakao značaj institucije suda, arhitekta može dizajnirati grandiozno stepenište kao jedini prilaz sudskoj zgradi. Međutim, to stepenište nije prilagođeno starijim licima ili osobama u invalidskim kolicima. U ovoj situaciji možemo reći da stepenište nije dobro dizajnirano, da je koncept loš jer ne uzima u obzir potrebe ljudi koji dolaze u sud.

Koncept integrisane zaštite privatnosti je zasnovan na ideji da privatnost treba da bude ”ugrađena u dizajn” stvari, proizvoda i usluga koje ljudi koriste. Ona treba da bude njihov sastavni deo. To znači da zaštita privatnosti nije dodata na kraju, samo zato što je zakon u nekom slučaju zahteva. Zaštita privatnosti je element samog dizajna, koncepta proizvoda ili usluge i predstavlja njihovu suštinu, njihov način rada.

Kao takva, zaštita privatnosti može biti integrisana u bilo koju stvar, proizvod ili uslugu, počev od fizičkog prostora (kao stepenište ili zgrada), preko procesa (npr. prikupljanje informacija od strane policije) do informaciono-komunikacionih tehnologija.

Međunarodni standard: Privacy by Design

Koncept integrisane zaštite privatnosti (IZP) je nastao kao odgovor na konstantan ubrzan razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i erozije prava na privatnost koju taj razvoj sa sobom nosi. Zbog revolucionarnog pristupa zaštiti privatnosti, ubrzo je prihvaćen od strane stručne zajednice.

Njegovu vrijednost uvidjeli su i predstavnici privatnog sektora, koji su integraciju zaštite privatnosti u svoje proizvode i usluge vidjeli kao mogućnost stvaranja dodate vrijednosti i sticanja prednosti u odnosu na konkurenciju.

U oktobru 2010, IZP je prihvaćena kao svjetski standard rezolucijom usvojenom na Međunarodnoj konferenciji povjerenika za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti, održanoj u Jerusalimu. Od tada, sedam osnovnih principa na kojima se IZP zasniva su prevedeni na preko trideset službenih jezika. Od novembra 2013. ova lista uključuje i srpski, zaslugom autora ovog teksta.

Oblasti primene

Koncept IZP se primenjuje u okviru tri osnovne oblasti. To su:

1.     informaciono-komunikacione tehnologije (IKT),

2.     odgovorne poslovne prakse i

3.     fizički dizajn.

Nove informaciono-komunikacione tehnologije, kao i evolucija već postojećih predstavljaju stalnu pretnju privatnosti, ne zato što su same po sebi opasne, već zbog načina na koji ih koristimo. Sistematska primena koncepta IZP u procesu izrade i upotrebe IKT značajno doprinosi izbegavanju rizika za privatnost. IZP deluje kao preventivna mera, sprečavajući nastupanje situacije u kojoj može doći do povrede prava na privatnost.

Kada je u pitanju poslovna praksa, implementacija IZP u procese i način funkcionisanja organizacija (privatnih firmi li državnih organa) pozitivno utiče na transparentnost, a samim tim i na imidž  organizacije, odnosno izgradnju odnosa poverenja sa klijentima, odnosno građanima. U situaciji u kojoj su građani spremni i da plate da bi bili sigurni da se s njihovim podacima o ličnosti postupa odgovorno, implementacija IZP predstavlja siguran ulog u budućnost i ostvarenje konkurentske prednosti na tržištu.

Fizički dizajn je često zapostavljena oblast primene IZP. Način na koji su dizajnirani javni prostori direktno utiče na zaštitu prava na privatnost. Kao primer možemo navesti koncepciju enterijera lekarske ordinacije, kada loša organizacija prostora može dovesti do povrede nečije ”fizičke” ili ”telesne” privatnosti. Sa druge strane, loše osmišljen prostor u kome se nalaze serveri (data centar) može olakšati pristup neovlašćenih lica podacima koji se na serverima nalaze, i time ugroziti privatnost lica na koje se podaci odnose.

06

Danas, primena koncepta IZP dolazi naročito do izražaja kada je u pitanju neka od oblasti kao što su:

–         instalacija kamera za prismotru javnog prostora

–         upotreba biometrije u identifikacionim dokumentima

–         mobilni uređaji i komunikacije

–         identifikacija putem radio frekvencije (RFID)

–         tehnologije zasnovane na senzorima (kartice sa čipom, NFC)

–         geolokalizacija

–         sistemi elektronskog plaćanja

–         ”pametni” uređaji i instalacije (smart devices, meters, smart grid). 

itd.147 osnovnih principa

IZP se zasniva na sedam osnovnih principa. U nastavku teksta daćemo slobodan prevod na srpski jezik i objašnjenje značenja sedam osnovnih principa na kojima se zasniva IZP. Ne radi se o autorovom zvaničnom prevodu principa na srpski jezik koji je dostupan na zvaničnom sajtu IZP.

1. Proaktivnost

IZP deluje proaktivno, omogućavajući identifikaciju i sprečavanje rizika za privatnost prije nego što se oni ostvare. U logičkom sledu događaja, IZP dolazi na početku, delujući preventivno, a ne post festum kada su negativne posedice za privatnost već nastupile.

2. Privatnost kao podrazumevano podešavanje

Integracija jakih mera zaštite privatnosti i njihova automatska aktivacija su od ključnog značaja, naročito ako se ima u vidu da pri upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija, bilo da se radi o aplikaciji na mobilnom telefonu ili nekoj internet stranici, kada je privatnost u pitanju svi mi uglavnom nekritički prihvatamo podrazumevana, zadata podešavanja.

3. Privatnost integrisana u dizajn

Koncept IZP treba da prožima dizajn IT sistema i poslovnih praksi. Zaštita prava na privatnost je integrisana u sistem, bez smanjenja njegovih osnovnih funkcionalnosti.

4. Potpuna funkcionalnost

IZP treba da omogući izbegavanje situacije u kojoj dolazi do lažnog sukoba između privatnosti i bezbednosti ili neke druge vrednosti koju pravo štiti. Nepotrebni kompromisi u ovakvim situacijama često dovode do namerne ili slučajne erozije prava na privatnost.

5. Zaštita tokom čitavog životnog veka

Koncept IZP pokriva prati datu tehnologiju, poslovnu praksu ili prostor tokom čitavog životnog ciklusa, od početka do kraja. Ovim se omogućava zaštita privatnosti, i sigurno čuvanje podataka o ličnosti i njihovo pravovremeno uništavanje na kraju obrade kada su u pitanju IKT.

6. Transparentnost

Sistematska primena IZP direktno utiče na otvorenost i transparentnost. Ima za cilj da svim zainteresovanim stranama omogući uvid u načine na koji neka tehnologija ili poslovna praksa funkcioniše, kao i koje su mere zaštite privatnosti i podataka o ličnosti preduzete. Zaštita ovih vrednosti je sastavni dio tehnologije ili prakse i predmet je nezavisne provere, revizije. Zahvaljujući transparentnosti koju IZP pruža, sastavni delovi tehnologije kao i njen  način rada su jasni, kako korisnicima tako i provajderima.

7. Korisnik u prvom planu

Iznad svega, koncept IZP  pred arhitekte informacionih sistema kao i njihove operatere postavlja uslov zaštite privatnosti i podataka o ličnosti. Ovaj uslov se ostvaruje na različite načine, bilo implementacijom pravnih, tehničkih ili organizacionih mera na nivou date organizacije. Na primer, ova rešenja se materijalizuju kao jake korisničke opcije za zaštitu privatnosti kod mobilnih aplikacija, ili detaljna interna politika organizacije koja tačno određuje prava i odgovornosti lica koja imaju pristup podacima o ličnosti. U svakom slučaju, zaštita lica o čijim se podacima radi i čija privatnost može biti ugrožena je u prvom planu.

Ovaj tekst je inspirisan radom Ane Kavoukian (Ann Cavoukian), Komesara za informacije i privatnost kanadske provincije Ontario, koja je autor koncepta Privacy by Design i ujedno njegov najveći promoter.

Odabrani resursi:

Privacy by Design / Zvanična internet prezentacija

Zvanični srpski prevod 7 osnovnih principa na kojima se zasniva integrisana zaštita privatnosti

Integrisana zaštita privatnosti vodič za implementaciju

Rezolucija o IZP usvojena na 32-oj Međunarodnoj konferenciji poverenika za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti, u Jerusalimu 2010

Ikea: neobičan i jedinstven način poslovanja


Ikea je oduvek bila simbol najboljeg odnosa kvaliteta i cene, a poslovni model ove firme danas je uzor i inspiracija mnogim preduzetnicima.

Tlocrt Ikeinih prodajnih mesta

Tlocrt Ikeinih prodajnih mesta

Ikea je gigant. Ova međunarodna korporacija za opremanje domova nameštajem i kućnim potrepštinama koristi jedan odsto planetarnih resursa drveta (podaci ove kompanije), a preko petnaest miliona kubnih metara drveta (15.007928m³) koje se svake godine upotrebi za proizvodnju Ikea nameštaja povlači sa sobom svojevrsnu uvrnutu logiku poslovanja. Po mnogima, boravak u ogromnoj plavo-žutoj hiperprodavnici nameće specifičnu, Ikeinu definiciju prodajnog prostora u kome se sedi, kuva, jede – i spava.

Sve što je drvo pretvoreno u nameštaj jeste pokušaj približavanja moderne estetike masama. “Govorimo o demokratizaciji dizajna”, rekao je Marty Marston, menadžer proizvoda za odnose sa javnošću u Ikei.

Nameštaj se takođe prodaje po nekim jedinstvenim ekonomskim pravilima. U mnogim slučajevima, Ikeine stvari, već svima poznate stvari po izuzetno pristupačnim cenama, postaju dramatično jeftinije iz godine u godinu. U drugim zemljama, cene rastu polaganim tempom. U nekim slučajevima, proizvodi u potpunosti nestaju. Rezultat je njihov katalog koji se neprestano razvija i obnavlja “u hodu”. Ova ponuda, koja odražava filozofiju da “samo najjači opstaju”, napravila je ogroman uticaj u oblasti stambenih enterijera.

Ikea ima jedinstveni ekonomski model, i to je činjenica; možda ćete poželeti da sedite u Poäng stolici ove kompanije, od kojih se svake godine proda 1,5 milion komada. Ikea je za poslednje četiri decenije prodavala ovaj model širom sveta, obezbeđujući da prostor vaše dnevne sobe poseduje senzibilitet modernog dizajna. Svaki komad nameštaja možete sklopiti potpuno sami, tek samo sa nasadnim ključem (gedora), kojeg dobijate u kutiji – i, naravno, sa uputstvom za sklapanje: “stripom”, koji na vizuelan način uspešno objašnjava metod sklapanja svakome na svetu.

Poäng je ¾ stoleća star-a-uvek-moderan predak kojeg je 1939. osmislio finski dizajner Alvar Aalto, nazvavši je jednostavno “stolica za odmor 406”. Imala je ram od kuvanog pa savijenog drveta breze, rukohvate blago savijene nadole i relativno tanak tapacirung bledožute boje. Poäng dizajnerska fotelja (odnosno stolica za odmor) je prvi put prodata tek decenijama kasnije (skoro četrdeset godina kasnije!), 1978. godine, nakon saradnje između Larsa Engmana i Noborua Nakamure. Nakamura je u kompanijskoj brošuri kojom je obeleženo četiri decenije njegove stolice, rekao da iako trendovi i moda utiču na ono što on dizajnira, “svi proizvodi treba da poseduju bezvremenu vrednost.”

Ne radi se toliko o modnim trendovima koliko o naročitoj vrsti vođenja ekonomije koja je rezultirala nadasve zanimljivim istorijatom ove kompanije za nameštaj. Verzije koje Aalto prodaje onlajn prodaju se i za preko za preko $4,000 po komadu. Poang je na tržištu debitovao cenom koja je tek samo delić one koju postiže identična po dizajnu fotelja Aalto, a sada, nakon strmoglavog pada cene, Poäng se prodaje po ceni nižoj od prvobitne. Nameštaj je vremenom uglavnom postao jeftiniji u odnosu na druge robe – verovatno zbog efekata globalizacije – ali trend koji oličava ovu stolicu je nešto što je izdvaja od svega ostalog. Tokom ranih 1990-ih, ova stolica se nije mogla kupiti za manje od 300 dolara, uz prilagođavanje inflatornim kretanjima. Danas, ona košta $79 (Prosečan komad nameštaja koji bi 1990. koštao 300 dolara, danas bi koštao upola manje – oko 151 dolar, po potrošačkom indeksu za nameštaj i posteljinu).000000

Nakon jednog filma iz 80-tih dobio sam inspiraciju da pregledam stare Ikeine kataloge i cene – kuvana i savijena breza, padajući rukohvat, tanak tapacirung. Ili mi se tako činilo. Nakon nekoliko uvida sam, međutim, shvatio da sam napravio neprijatnu grešku. Sve vreme sam tražio fotelju Aalto 406. Nije u pitanju billa “prodaja najjeftinije drvne građe” zbog koje je Ikea počela da dominira, već se radilo o mojem unutarnjem estetskom kompasu. Ono što nije Ikea – postaje Ikea, a ono što je Ikea – to postaje i sve ostalo.

Drugi, koji su postali sledbenici načina na koji je Ikea prodavala svoj Poäng – iz godine u godinu su mu obarali cenu. Ikein stočić “Lack”, na primer, prodavan je 1985. za $25 (današnjih 56 dolara), ali se danas može kupiti za samo $10. Varijacije na temu i višedecenijski proizvodni ciklus doživela je i Ikeina polica “Billy”, koja je takođe doživela veliki pad cena.Ali to nije baš ako jednostavno kao što se priča, naime da je sve u Ikeinom katalogu iz 1988. postalo radikalno jeftinije. Cela priča je, poput svih celih priča, suptilnija. Entoni Lendri, istraživač-savetnik u Kanadskoj banci (Bank of Canada), i Merien Bakster (Marianne Baxter), ekonomista na Univerzitetu u Bostonu, proučavali su velike segmente podataka izvedenih iz starih Ikeinih kataloga, kao i način na koji oni odražavaju ekonomske koncepte ove kompanije: valutni kurs koji važi svuda i zakon jedne univerzalne cene za svaki deo sveta.

Baksterova, koji voli dizajn s polovine 20. veka, kao što je dizajn Alvara Aalta, podelila je neke “kriške” tih podataka sa piscem ovih redaka dok su razgovarali o fenomenima koje su ona i Entoni Lendri uočili u njima. Pored stalno opadajućeg velikog dela palete Ikeinih proizvoda, istraživači su takođe identifikovali tendenciju Ikee da stalno modifikuje svoju ponudu i vrste proizvoda.

“Mislim da je ovo obrazac za proizvode koji uspeju da prežive jedan duži vremenski period”, rekla je Baksterova povodom strmoglavog pada cena nekih proizvoda. “U osnovi, oni neće preživeti izuzev ako nisu isplativi. Mislim da je ekonomija obima stvarno vezana za tu stolicu.”

Čak mi je i zaposleni u Ikei rekao da su zadivljeni pojeftinjenjima koja su nastupila. “Izvukli smo katalog iz 1985. i počeli smo da razgledamo tadašnju paletu proizvoda”, rekao je Marston. “Bilo je zaista zabavno dok bismo komentarisali nešto tipa, ‘O moj Bože, pogledaj cenu ovoga. Pogledajte koliko je to bilo skupo bilo kada smo prvi put došli u tu zemlju.’ “Iako Merien Bakster još uvek ne može da dokaže teoriju koju je dobila koristeći svoje podatke – naknadno filtriranje i analiza podataka koji su neophodan korak za njen krajnji cilj analize Ikeinog ekonomskog modela – postoji neka vrsta evolutivne dinamike koja je “u igri” kada je reč o godišnjem katalogu ovog švedskog giganta: opstanak onih komada nameštaja i drugih artikala koji donose najveći (tj. sve veći) profit. Ona je, tako, primetila da ova kompanija teži da ukine proizvode koji ostaju skupi i ne pojeftinjuju. “Ako  ne mogu da shvatim kako da se jeftinije naprave, ili da se preoblikuju ili da se malo redizajniraju, izgleda da ti artikli nestaju iz njihove ponude”, kaže Baksterova.

I zaista, Ikeini proizvodi su evoluirali. Neki drveni delovi stolice Poang su 1992. promenjeni i danas se prave od čelika a ne više od drveta, omogućavajući da stolica bude još kompaktnije upakovana i efikasnije složena u pljosnate pakete za isporuku (“Avionska dostava je veoma skupa”, rekao je Marston). A sto “Lack” sto je takođe promenjen, pa se više ne pravi od punog drveta već od saćaste strukture u sendviču između dve table, čime su smanjeni proizvodni troškovi, a uz povećanje efikasnosti slanja i dostave. Baksterova, međutim, dalje razvija svoju teoriju da, ukoliko proizvod iziskuje izbirljiv pristup tokom produkcije – zahtevajući švedski dizajn, proizvodnju u Kini i nejasne komade “nečega” iz, recimo, Švajcarske – proizvodnja tog artikla može na kraju biti napuštena.

05

Marston smatra da je Darvinova ideja bila zanimljiva, ali da iznenadna brisanja proizvoda iz Ikeinih kataloga nisu toliko stvar uporno visokih cena, već da se pre radi o (ne)popularnosti neke stvari. “Ukoliko proizvod ne daje dobre rezultate – a imamo određena očekivanja od prodaje – onda će taj proizvod prestati da postoji. Javnosti i kupcima se iz nekog razloga nešto nije dopalo, pa čemu dalji trud oko prodaje?”, rekla je ona.

Nisu sve Ikea stolice doživele uspeh trenda poput stolice Poäng, naime, strmoglavi pad njene cene i višedecenijsku popularnost. Dečija stolica “Antilop” (švedski izraz za “antilopu”) je, na primer, tokom 1990-tih doživela pad cena na nekoliko međunarodnih tržišta, iako je u mnogim slučajevima nakon toga cena ostala nepromenjena ili je povećana, uključujući i SAD. Baksterova je prikazala ovaj primer sledećom tabelom:

100

Mada se, u stvari, stolica još uvek prodaje – i još uvek nije izumrla iz Ikeinog kataloga.

Uopšteno govoreći, postoji još jedan zajednički obrazac u Ikeinim cenama. “Ako će povećati cenu, to će učiniti konstantno ih povećavajući pomalo, gotovo neprimetno”, kaže Baksterova. “Ali, ako će smanjiti cenu, ta pojeftinjenja imaju tendenciju da budu velika i primetna, i tada se ona reklamiraju.”

300Marston je ponovila ovaj empirijski nalaz. “U proseku, cene svega će iz godine u godinu ići za 1 procenat nadole. “Neke cene mogu da krenu nadole u velikom skoku. Ostale cene mogu se malo povećati. Ali sve u svemu, iz godine u godinu, konstantno, pokušavamo da smanjimo cene.”

I dalje ostaju neke misterije. Jedna od njih je međunaroda cenovna razlika. “Ponekad će smanjiti cene u Sjedinjenim Američkim Državama a povećati ih u Kanadi, nešto od čega čak i Kanađani mogu da polude”, kaže Bakster. Marston je rekla da svaka zemlja ima “svoj jedinstveni konkurentski profil” koji utiče na to kako kompanija ceni (vrednost) svoje robe.

Neke od ovih neobičnosti mogu se objasniti jednim principom: Ikea je “sui generis” – klasa za sebe. Ova švedska kompanija plovi uglavnom neistraženim vodama poslovanja, nepoznatim za tradicionalne ekonomske modele. “Ikea i dalje nastavlja da bude takoreći neponovljiva”, rekla je Baksterova. “Pre 15 godina bih vam rekla da će danas imati opštu globalnu konkurenciju, svuda po svetu, I strašno bih pogrešila. Postoji samo ona – Ikea.”

Oliver Roeder, FiveThirtyEight