Čini se da ljudska psiha naprosto žudi za utehom u pričama o postojanju nekog „skrivenog reda i poretka“ u svetu.
Efikasnost tržišta je zasnovana na ideji racionalnih činilaca. Šta se, međutim, događa ukoliko su tržišta zavedena sve moćnijim uplivom svojevrsnih iracionalnih činilaca unutar ekonomskog sistema, pita se novinarka Fajnenšel Tajmsa, Izabela Kaminska.
Pitanje predstavlja jedan od informativnih „mrtvih uglova“. Možda je ovo mrtvi ugao i teško uočljiva pojava – ali pojava koja je najveća, i o kojoj se najmanje vodila debata – verovatno zbog svoje prirode, jer je to i dalje tabu tema: visoko monetizovano tržište za – teorije i teoretičare zavera. Ljudi, recimo, poput ultradesničara Aleksa Džonsa, istaknutog američkog teoretičara zavere, radijskog i TV voditelja i zvezde sajta InfoWars izgleda da imaju veći uticaj u javnosti nego političari.
Investitori koji su spremni da ignorišu ovu tržišnu nišu čine to na sopstveni rizik – ne samo zato što ekonomska vrednost potrošena na podršku ove „industrije zavera“ sugeriše kako unutrašnje ljudske potrebe bivaju savršeno namirivane profesionalnim tržištem. S tim u vezi, advokati Aleksa Džonsa su objavili slučaj Džonsovog gubljenja prava starateljstva nad troje dece koje ima sa suprugom Keli; Aleksov pravni tim predstavio je medijima urotnički zaplet njegove porodične drame, ne bi li time „pojačao“ Džonsov zaverenički imidž i pojavu. Čak i takvo, malo je verovatno da će ovo otkriće zaustaviti strast za stvaranjem mitova.
Mitovi nastali na ovom prostoru ne propagiraju se na uobičajeni način s vrha nadole. Oni to čine kroz segmente, „džepove“ i sektore postojećih kanala na društvenim medijima i internetu, što znači da mogu biti prisutni kao vidljivi u nekim sektorima, ali potpuno nepoznati drugima.
Uzmimo kao primer teoriju zavere po kojoj su neke od najpoznatijih svetskih pop-zvezda pod kontrolom okultne kabale. Kabalisti, pak, koriste tehnike izvorno razvijene od strane CIA tokom 1960-tih kako bi nama građanima isprala mozak i porobila nas. Ova tema je nedavno istražena u saradnji s plesnim koreografom Rouzi Kej (Rosie Kay) i Adamom Kertisom, Bi-Bi-Sijevim specijalistom za snimanje dokumentarnih filmova. Oboje su bili na mukama u pokušaju da objasne kako to da je starijim generacijama ova teorija gotovo nepoznata, a da je, istovremeno, svaka osoba ne starija od 25 godina koju su intervjuisali za emisiju znala sve o tome. Oni, međutim, iako odlično upućeni u određene teorije zavere, nisu nužno i verovali u dotične.
Ali, to nije i jedini primer. U nekim krugovima, teorija o Ravnoj Zemlji doživljava svoj kambek. U nekim drugim krugovima, naime, postoji verovanje da je kanadski premijer Džastin Trudo vanbračni sin Fidela Kastra. U nekim trećim krugovima, pak, postoji duboka ubeđenost da je “magija mimova” – što je po njima svojevrsno onlajn upražnjavanje paganizma – odgovorno za to što ke Donald Tramp izabran za američkog predsednika.
Ovo, međutim, nije isto što i fenomen lažnih vesti. Zagriženi teoretičari zavera nisu nesvesni ili hotimični potrošači lažnih vesti. Oni, umesto toga, dobrovoljno suspenduju veru u utvrđene narative i „ustanovljene priče“ jer eksperimentisanje alternativnim narativima može na njih delovati psihološki ohrabrujuće. Ljudska psiha, kako se čini, naprosto vapi za utehom u pričama koje podrazumevaju postojanje nekog „skrivenog reda i poretka“u svetu.
U davna vremena, da bi postigli isti cilj, ljudi su pričali i slušali priče o prevrtljivim bogovima koji nisu imali pametnija posla nego da igraju igre sa smrtnicima kako bi ih zabavili. U modernom, sekularnom dobu, okrećemo se ka pričama koje su u senci kabale i “kreatura” koje tajno kontrolišu svet. Ova slika sveta je, čini se, poželjnija za prihvatanje od one slike slike sveta koji može biti složeno, haotično kontradiktorno mesto bez apsolutno ikakvih skrivenih i konspirativnih elemenata. Problem je u tome što te priče ponekad mogu uticati na realnost na neočekivane načine, iznoseći na videlo ono hiper-racionalno, koje nikada nije znalo da su i pre njega postojale ovakve iracionalne priče i zapleti.
Ne bi trebalo da našoj pažnji promakne i to da se džihadisti ISIS-a zdušno oslanjaju na mnoge ikoničke i nadaleko poznate zavere tokom vrbovanja novajlija za ulazak u njihovu terorističku mrežu; ovakva potreba da se veruje u teorije zavere nam, možda, ukazuje kako oni koji vole da svoje poverenje ukažu alternativnim objašnjenjima takođe ispoljavaju i čežnju za nečim dubljim – nekim verskim smernicama ili, da kažemo, epifanijom, „bogojavljenjem“ – ukazivanjem samog Boga.
Po mišljenju Bi-Bi-Sijevog dokumentariste Adama Kertisa, vera u zavere naposletku vodi ka onome što i jeste u samoj srži svih teorija zavere koje su u brzom globalnom usponu: to je stalno i uporno kucanje religije na vrata sekularnog društva. Pitanje koje se nameće glasi: da li su današnja tržišta – savremeni čovek u savremenom društvu – u stanju da obrade ovaj trend? Da li su čak i svesni toga?
S obzirom da još jedino možemo biti sigurni u činjenicu kako je ovaj fenomen izazvan potražnjom tržišta (tj. velikog broja lakovernih na svim stranama sveta), malo je verovatno da će u skorije vreme ovaj trend biti potisnut. Jer, na mesto svakog živopisnog karaktera poput Aleksa Džonsa – koji otvoreno priznaje kako samo igra određeni lik, ali da u njega ne veruje – uvek će se naći neki drugi, spreman da uskoči u njegovu ulogu i nastavi sa glumom.