Tag Archives: kapital

Azija: plodno tle za nemačke startape

Nemačka vlada šalje mlade kompanije u jugoistočnu Aziju kako bi iznova otkrile nova tržišta. Izazovi su veliki, ali je i podrška, piše Frederik Špor za Handelsblatt Global.

Nekada davno, Bastijan Losen (Bastian Lossen) je odsedao u luksuznim hotelima tokom svojih putovanja u Singapuru za Credit Suisse. Ovom prilikom on je “sleteo” u omladinski hostel. Losen, direktor fintech startapa „Ferthštajn“ (Werthstein), jedna je od tri nemačke startup firme koje se od ovog marta bave prodajom u jugoistočnoj Aziji.

Uz finansijsku podršku federalnog ministarstva ekonomije ali i vlada zemalja iz azijskog regiona, program „German Accelerator“ pomaže tri mlade kompanije da, preko Singapura, nastupe na tržištu jugoistočne Azije. Program je započet 2014. godine slanjem nemačkih kompanija u Sjedinjene Države.

Singapur je bio očigledan izbor za Nemce i to pre svega jer pruža veću zaštitu intelektualne svojine od Kine, ali i lak pristup ka 600 miliona ljudi koji žive u jugoistočnoj Aziji, u kojoj se godišnji rast drži na pet procenata već godinama. Međutim, raznolikost regiona i dalje predstavlja izazov: Kupovna moć potrošača u Singapuru je 20 puta veća nego u Vijetnamu. Ne radi se tu samo o ponudi istog proizvoda kao u Nemačkoj, kaže Klaus Karte, osnivač nemačke firme Accelerator’s Asia. Jer, bez jedne marljivo građene azijske strategije, start-up firme bivaju osuđene na propast.

Nemačka vlada godišnje daje milion evra (1,2 miliona dolara) za podršku međunarodnim nastupima nemačkih startup firmi. Od 13 aplikanata, prva klasa od tri startupa obuhvata, pored Ferthštajna, i logističku kompaniju Tiramizu (Tiramizoo), kao i kompaniju za senzorske tehnologije Indakt Vircburg (iNDTact Würzburg): oni dobijaju pet meseci besplatnog kancelarijskog prostora, plaćenih poslovnih putovanja, mentora, kao i besplatne poslovne konsultacije.

Prilagođavanje novom tržištu je za Ferthštajn počelo već promenom imena firme: U Aziji se ova mlada početnička firma zove Veltstoun (Wealthstone). Losen i njegov tim takođe su morali da lokalizuju svoje investicione ponude, pružajući različite strukture cena i, što je najvažnije, postavši blisko upoznati sa finansijskim propisima Singapura. Zahvaljujući vezama koje su napravili preko „Nemačkog akceleratora“ (German Accelerator), uspeli su da pronađu glavne partnere neophodne za ostvarivanje svog novog poduhvata, i to u roku od nekoliko nedelja.

“Bilo bi jeftinije ulaziti na druga tržišta u Evropi – poput Francuske u prvom redu”, rekao je Losen, ali snažan rast u jugoistočnoj Aziji uverio je Ferthštajn da načini ovaj skok u Aziju.

Jugoistočna Azija je prava „Petrijeva posuda“ za startup firme. Manila ima 100 fintech startapova (onih koje se bave tehnološkim aplikacijama u sferi finansija), a Singapur ih prema izveštaju Startup Genome-a ima skoro 270. „Grab“, startap za lokalne usluge isporuke je, u osnovi, “odmetnuti” malezijski Uber. Investicioni kapital uložen u jugoistočnu Aziju se od 2016. skoro utrostručio – na gotovo osam milijardi dolara u 2017. godini. Nisu samo fondovi venčer kapitala ti koji su prepoznali vrednost ove priče: Singapurska centralna banka uložila je 225 miliona dolara u fintech start-up firme, dok je Tajland uveo četvorogodišnju “pametnu vizu” za tech-preduzetnike.

U isto vreme, infrastruktura i birokratija mogu u mnogim od ovih zemalja biti povod za svađe i iritaciju. Ali, Tiramizoo je uspeo da iznađe način da ovo pretvori u pozitivan faktor. “Saobraćajni problemi u ovim mega-gradovima zapravo predstavljaju ogromne mogućnosti za nas”, rekao je Julijan Kelerman iz Tiramizua.

On je morao da u svojoj glavi ponovo stekne predstavu o strukturi cena kao i ugovorima za kompanijski softver koji se tiče transportne logistike. Ali, srećom, Tiramizoo je već postigao partnerstvo sa Šelom (Shell). Ovaj naftni gigant želi da optimizuje isporuku potrošnog materijala na svoje benzinske stanice na Filipinima. Julijan Kelerman iz ovog startapa želi da uđe na tržište za pomoć logistici trgovačkim centrima, čije dimenzije mogu biti poput malih gradova.

To što dobijaju finansijske podsticaje od nemačke vlade ne znači da je nemačkim startup preduzetnicima lako. Oni, praktično, vode dve kompanije paralelno u dve različite vremenske zone. Losen upravlja svojim Singapurskim startapom do popodneva – upravo u vreme da uhvati početak radnog dana u Nemačkoj.

 

(Frederik Špor je dopisnik nemačkog Handelsblata za Indiju i Jugoistočnu Aziju. Ova storija adaptirana je za englesku verziju izdanja Handelsblatt Global)

Kapitalizam posle kapitalizma

Sledi prikaz knjige Paula Masona „Postcapitalism: A guide to our future“/ Postkapitalizam: Vodič za našu budućnost“, koji se pojavio na na blogu Global Inequality ekonomiste Branka Milanovića, autora ovog teksta, kao i na i veb-sajtu Peščanik.

U pitanju je veoma ambiciozna knjiga. Na manje od 300 strana Pol Mejson tumači ne samo proteklih 300 godina istorije kapitalizma i pokušaja da on bude zamenjen nečim drugim (socijalizmom), nego i pokazuje kako će se on transformisati u budućnosti i predlaže skup politika koje će olakšati tu transformaciju. Ali to nije površno napisana knjiga, kao što bi neko mogao pomisliti poredeći širinu obuhvaćenih tema i neveliki broj strana. Čitaoce ne treba da zavara ni Masonov popularni stil. Način na koji piše je možda novinarski, ali pitanja koja otvara, kvalitet rasprave i postavljeni ciljevi su prvorazredni.

Masonova knjiga se može čitati na više načina. Možemo se fokusirati na završna tri poglavlja programske prirode, u kojima on izlaže pozitivno određene ciljeve za novu levicu. Ili možemo raspravljati o autorovoj veri u ciklični razvoj kapitalizma, koji pokreću dugoročni Kondratijevljevi ciklusi (prema Masonovoj računici trenutno smo u uzlaznoj fazi petog ciklusa). Ili bismo se mogli zadržati na njegovom kratkom, ali veoma upečatljivom prikazu istorije radničkog pokreta (7. poglavlje), na jednom od retkih mesta gde se slaže s Lenjinom u mišljenju da radnici u najboljem slučaju mogu dostići „sindikalnu svest“ i da nisu zainteresovani za rušenje kapitalizma. Ili bismo mogli postaviti pitanje koliko je zaista korisno Masonovo oživljavanje Marxove radne teorije vrednosti.

Neću uraditi ništa od toga, jer je ovo relativno kratak prikaz. Ograničiću se na Masonove poglede na aktuelno stanje kapitalizma i objektivne sile koje, kako on tvrdi, neizbežno vode u postkapitalizam. Suština njegovog argumenta je u tvrdnji da, zahvaljujući delovanju mehanizama ekonomije obima, informatička tehnološka revolucija svodi granične troškove proizvodnje praktično na nulu, budući da količine kapitala i rada opredmećene u takvim proizvodima teže nuli. Zamislite elektronski nacrt predmeta koji treba napraviti pomoću 3D štampača ili softver koji upravlja radom mašine: posle inicijalne investicije u takav proizvod, tu praktično više nema potrebe za ljudskim radom, a budući da kapital (softver) ima takoreći beskonačni radni vek, udeo kapitala „opredmećen“ u svakoj jedinici proizvoda je minimalan („ideal je mašina koja traje večno ili se može zameniti bez troška“, str. 166).

Kada granični troškovi proizvodnje padnu na nulu, sistem cena više ne funkcioniše, pa otuda više ne može postojati ni standardni kapitalizam: ako je profit ravan nuli, nema kapitalističke klase, nema viška vrednosti, nema pozitivnog graničnog proizvoda kapitala, pa ni rada za nadnicu. Približavamo se svetu obilja u kome uobičajena pravila kapitalizma više ne važe. To je nešto slično svetu u kojem je temperatura pala na apsolutnu nulu ili svetu u kome su vreme i energija postali jedno. Drugim rečima, svet suštinski različit od sveta u kakvom danas živimo, a kome se, tvrdi Mason, neizbežno približavamo.

Šta kapitalisti mogu preduzeti da ne budu izbrisani iz postojanja? Postoje tri rešenja koja će poznavaocima marksističke literature iz druge decenije 20. veka, kada su se vodile slične rasprave, izgledati poznato. Prvo rešenje je uspostavljanje monopola, upravo ono što Apple, Amazon, Google i Microsoft danas pokušavaju da urade. Ekonomija se može monopolizovati i kartelizovati, kao što je bio slučaj poslednjih decenija 19. i prvih decenija 20. veka.

Drugo rešenje je proširivanje zaštite intelektualne svojine. I ponovo, gore pomenute kompanije, kao i autori popularnih pesama i Disney, upravo to i rade, i to sve agresivnije, koristeći moć državnog aparata. (Čitaoci verovatno znaju da zaštita vlasničkih prava podiže troškove po jedinici proizvoda i tako sprečava da granični troškovi proizvodnje spadnu na nulu.)

Treće rešenje je kontinuirano širenje „polja delovanja“ kapitalizma: ako se profiti u jednoj oblasti kreću ka nuli, vreme je za prelazak u neku drugu oblast, u „večnoj trci ka ivici haosa“ između rastuće ponude i opadajućih cena, ili… možemo pronaći nove stvari koje ćemo komercijalizovati i komodifikovati.

Čitaoci Rose Luxemburg će ovde prepoznati veoma sličnu ideju – da opstanak kapitalizma zavisi od kontinuirane interakcije sa nekapitalističkim načinima proizvodnje; kada ovi jednom budu iscrpljeni, kapitalizam će završiti u svetu nultog profita. Ista ideja ima još dublje korene kod Ricarda, koji je smatrao da će, ukoliko ne budu ukinute protekcionističke mere za zaštitu domaćih proizvođača hrane („Corn laws“), sav kapitalistički profit pojesti zemljoposedničke rente, što će ugušiti razvoj; ili kod Marxa, u „zakonu o tendenciji opadanja profitnih stopa“, koja je rezultat kapitalno sve intenzivnije proizvodnje.

Masonovi nalazi u tom pogledu nisu novi, ali novo je njihovo situiranje u sadašnju fazu razvoja kapitalizma i okruženje informatičke revolucije. Sva tri metoda kojima kapitalisti pokušavaju da reše problem neizbežnog pada profitnih stopa pokazali su se kao nedovoljni. Prihvatanje monopola kao načina održavanja kapitalizma u životu podrazumeva ukidanje tehnološkog razvoja. Kapitalizam bi postao „regresivan“ sistem. Malo je onih koji bi se sporili sa Masonovim stavom da treba sprečiti monopole koje danas grade Amazon i Microsoft. Isto važi za zaštitu vlasničkih prava intelektualne svojine koju je, uostalom, ionako sve teže zaštititi.

Uz tendenciju opadanja profita i nemogućnost da se vlasnička prava zaštite, jedino preostalo rešenje je komercijalizacija svakodnevnog života (novo „polje delovanja“). Tako Mason objašnjava pokušaje kapitalista da uđu na područje transakcija koje su nekada bile netržišne: da stvaraju nove robe od naših domova koje izdajemo na dan, od naših kola, našeg slobodnog vremena. Praktično svaka ljudska interakcija će morati da se komodifikuje: majke će naplaćivati jedan peni za guranje tuđeg deteta na ljuljašci u parku. Ali to, tvrdi Mason, ne može dugo trajati, jer postoji prirodna granica onoga što su ljudi spremni da prihvate u procesu komodifikacije svakodnevnih aktivnosti: „ljude koji se besplatno ljube na ulici morali bismo da tretiramo onako kako su tretirali lovokradice u 19. veku“ (str. 175).

Mislim da su Masonovi argumenti do ove tačke veoma uverljivi, ali tu sam u iskušenju da se raziđem sa njim. Njegovo objašnjenje zašto živimo u doba nezapamćene komodifikacije privatnog života je na mestu. Ali on nije u pravu kada optimistički veruje da postoje granice komodifikacije, kao i kada naglašava sve veći značaj netržišnih transakcija (besplatan softver, besplatno pisanje blogova sličnih ovome itd).

Pođimo od druge tačke. Mason preteruje u značaju koji pripisuje novim tehnologijama i novim robama koje se razvijaju zajedničkim radom i besplatno se distribuiraju. Da, mnogo toga se može dobiti besplatno, ali čak i kada je to naizgled rezultat volonterskog rada, u pozadini se krije još nešto: možete besplatno pisati kompjuterski kod ili tekstove, ali to činite da biste uticali na druge, da biste bili primećeni i konačno plaćeni. Mason je knjigu verovatno pisao besplatno; ali njen uspeh će osigurati da on bude plaćen za sledeću stvar koju uradi ili napiše. Zato je pogrešno fokusiranje na prvo uz zanemarivanje drugog.

Gde on greši u tumačenju komodifikacije? Ona nam nije samo spolja nametnuta od strane kompanija u potrazi za profitom. Mi dobrovoljno sarađujemo u tom procesu, jer su kroz dugotrajnu socijalizaciju u kapitalizmu i zahvaljujući njegovom globalnom dosegu, i otuda mimikriji onih koji nisu bili na taj način socijalizovani – ljudi postali kapitalističke računske mašine. Svako je danas mali centar kapitalističkog rezonovanja kojim se našem vremenu, našim emocijama i porodičnim odnosima određuju implicitne cene.

Krunski uspeh kapitalizma je u tome što je transformisao ili izgradio ljudsku prirodu na takav način da smo svi postali kalkulatori „zadovoljstva i bola“, „dobitka i gubitka“, čak toliko da i ako bi kapitalistička fabrička proizvodnja danas nestala, mi bismo nastavili da jedni drugima prodajemo usluge za novac: postali bismo male kompanije. Zamislite ekonomiju (naizgled sličnu veoma primitivnim ekonomijama) u kojoj se sva proizvodnja obavlja kod kuće. To bi trebalo da bude savršen model netržišne ekonomije. Ali ako bismo takvu ekonomiju dobili danas, ona bi u celosti bila kapitalistička, jer bismo robe i usluge prodavali jedni drugima: komšinica vam ne bi besplatno pričuvala decu; niko vam ne bi besplatno poklanjao spremljenu hranu; supružnici bi plaćali za seks i tako dalje. To je svet kakvom se približavamo. Zato je verovatnije da polje kapitalističkog delovanja neće imati granica, jer će uključivati sve i svakoga. „U doba kognitivnog kapitalizma fabrika je čitavo društvo“ (str. 139).

Kapitalizam će trajati veoma dugo zato što je uspešan u transformisanju ljudskih bića u računske mašine obdarene potrebama kojima nema granica. Ono što je David Landes video kao jedan od glavnih doprinosa kapitalizma: bolje korišćenje vremena i mogućnost da sve bude izraženo kroz apstraktnu kupovnu moć – sada ulazi na teren privatnog života. Kapitalistički model proizvodnje u fabrikama nam neće biti neophodan ako se svi pretvorimo u centre kapitalističke aktivnosti.

Global inequality, 29.12.2017.
Peščanik.net, 02.01.2018.

EU Observer: EU da brine zbog kineskih inovacija, a ne zbog kineskih investicija

Već nekoliko godina Kina sve više investira u Evropu. Kineske kompanije su 2016. uložile 35 milijardi evra u EU.

Često su ove investicije u naprednim proizvodnim sektorima, ili su namenjene kupovini određenih tehnologija. U strahu od gubitka nekih svojih „krunskih dragulja“ evropske ekonomije, EU priprema mere kako bi zaustavila ovaj trend.

Ali, možda Evropa ne bi trebalo da previše brine o ovome. Na kraju krajeva, sledeći talas već dolazi: talas kineskih inovacija i tehnologija koje će osvojiti svet.

A prvi znaci su već uočjivi. Evropa je pre nekoliko nedelja pokrenula dve inicijative koje su simptomatične, a na njih se gleda kao na reakcije na kinesku „pretnju“. Evropa je odlučila da formira svojevrsni savez, alijansu među nekim vodećim evropskim kompanijama kako bi ponovo zadobila prostor među kineskim proizvođačima baterija za električne automobile.

I zato što se kineski brzi vozovi i njihova tehnologija prodaju širom sveta, francuski Alstom i njemački Siemens su formirali koaliciju kako bi ušli u trku protiv kineske kompanije za proizvodnju vozova CRRC, koja je nedavno osvojila nekoliko projekata u Evropi.

Tokom proteklih nekoliko godina Kina je implementirala politiku koja se fokusira na masovno preduzetništvo, tehnologiju i inovacije.

Osvrt na privatni sektor

Sada, kada su tradicionalni industrijski sektori koji su dosad podsticali privredni rast Kine postali slabiji – trend koji je osnažen i sve skupljom kineskom radnom snagom – kineska vlada gaji nadu da bi privatni sektor i inovacije mogli postati novi pokretači njihove ekonomije.

Kao i mnogi trendovi u Kini, jedna tako velika vlada predstavlja onu pokretačku snagu koja stoji iza svega ovoga. A to bi upravo moglo da funkcioniše. Kina ima radnu snagu od 800 miliona ljudi, od kojih 170 miliona ima visoku stručnu spremu ili visoke profesionalne veštine.

Trebalo bi, uz njih, dodati i veliki broj kineskih studenata koji su studirali u inostranstvu i sada se u sve većem broju vraćaju kući – onda može se razumeti da Kina poseduje kritičnu masu inovacija i preduzetničkog duha.

Efekti ove politike postaju sve uočljiviji.

Kineska korporacija ZTE je 2016. godine preuzela Huawei Technologies od svog konkurentskog rivala „s drugog kraja grada“ (obe korporacije smeštene su u Šenženu), kao najveći uvoznik međunarodnih patentnih aplikacija.

Kineske kompanije su prošle godine potrošile 14 puta više novca na istraživanje i razvoj nego u 2000. godini.

Za to vreme, samo su američke kompanije potrošile više novca na istraživanje i razvoj. Pored toga, Kina je postala centar uspešnih start-up firmi iz čitavog sveta sa ogromnim svotama rizičnog kapitala i „vrućeg“ novca koji se ulaže u startaperske inovacije. Kineski fondovi venčer kapitala su 2016. utrostručili svoje budžete, na 320 milijardi evra. Ovi fondovi po svom ulagačkom obimu zapremaju 25 odsto globalnih venčer investicija.

Od ‘Made in China’ do ‘Izmišljeno u Kini’?

Kineske inovacije ostavljaju svoj globalni trag naročito u sektoru razvoja interneta. Kinesko društvo je već daleko više digitalizovano od zapadnih kolega, a danas je u Kini praktično nemoguće živeti bez pametnog telefona.

Samo u prošloj godini, u Kini je prodato 467 miliona smart telefona, a ima više od 730 miliona aktivnih korisnika interneta. Kineska e-trgovina je naprosto divovskih razmera pa se predviđa da će 2020 biti veće od e-trgovine Sjedinjenih Država, Britanije, Japana, Francuske i Nemačke zajedno.

Mobilna aplikacija WeChat, sa svojih 900 miliona korisnika, predstavlja apsolutno čudo kineske tehnologije.

WeChat je zapravo samo jedna, „all-in-one“ platforma koja služi za komunikaciju, marketing, plaćanja i elektronsku trgovinu. Sve ove opcije „spakovane“ u jednu aplikaciju i – napravljene u Kini.

Kineske tehnološke kompanije ne osvajaju samo kinesko već takođe osvajaju i svetsko tržište, s novim proizvodima i uslugama vrhunskog kvaliteta. Baidu, Alibaba, Tencent i Xiaomi spadaju u prvih deset najvećih internetskih i tehnoloških kompanija u svetu.

Ali, od 2013. godine, samo su tri kineske firme bile rangirane na listi najvećih globalnih igrača u tehnološkim sektorima.

Kompanija Ćaomi (Xiaomi) je 2014. važila za najvredniji tehnološki start-up na svetu. Silicijumska dolina sve više i više upire pogled ka Kini, gde inovacije i preduzetništvo idu ruku pod ruku.

Fokus je posebno na Šenženu sa svojih 30.000 tehnoloških kompanija – i kombinovanom vrednošću od preko 200 milijardi evra.

Ova evolucija, takođe, počinje da ostavlja svog traga i u međunarodnim okvirima. U prošlosti su se globalno širila jedino velika preduzeća (kakva su tada bila jedino državna preduzeća), ali danas prisustvujemo naletu drugog talasa internacionalizacije. Autobusi kompanije BYD, vodećeg proizvođača električnih automobila, već se voze u centru Londona.

Jedna trećina svih “startup jednoroga” sada potiče iz Kine.

Ambiciozni kineski startaperi danas se šire i preko granica Kine pa ih ima posvuda – i to od samog početka svog postojanja, sa sve većim uspehom.

Pored poznatih imena kao što su Xiaomi, Mobike ili DJI, stoji Musical.ly – sa svojih 100 miliona korisnika širom sveta – Musical.ly je jedna od onih startup kompanija koje su se globalno formirale od svog samog početka (a koje sada nazivaju mikro-multinacionalkama“).

Očigledno je da se Kina ponovo transformiše i da će nadolazeći talas inovacija i privatnog preduzetništva biti talas budućnosti, sa ogromnim globalnim posledicama.

Sven Agten, EU Observer (Peking, 19.dec 2017)

 

2018: Godina pomame za kriptovalutama

Svaka uspešna nova tehnologija prolazi kroz svoj „Kambrijski period“; u geologiji, ovaj pojam označava eru procvata složenih formi života; U današnjem svetu virtuelnog novca, taj pojam označava eksploziju rasta upotrebe virtuelnog novca, koji nastojimo da koristimo u svakoj prilici. Elektronska pošta, internet-pretraga, društveno umrežavanje – svaka od ovih stvari je prošla kroz svoju fazu tipa “baš će ovo rešiti sve naše probleme!”, pre nego što smo shvatili gde je i kakva je njihova najbolja primena, ali ujedno shvatajući i koja su njihova ograničenja. I dok Bitcoin svakodnevno iskušava dokle može ići njegova vrednost, koja trenutno dostiže astronomske visine, kriptovalute i Blokčejn (Blockchain) tehnologija koja ih pokreće sada preuzimaju ulogu po principu „jedna tehnologija po svačijoj meri“.

Blokčejn je kriptografski zaštićeno distribuirano „knjigovodstvo“ – to je ono što štiti vas ili bilo koga drugog i potencijalne izrade kopije tog Bitkoina kojeg ste upravo kupili. Verovatno ste čuli za popularnost blockchain tehnologije u finansijskom poslovanju. U stvari, sve čega se opsetite – možete izraziti kroz blokčejn. Ambiciozni programeri i preduzetnici imaju za cilj da blokčejn iskoriste kako bi preradili doslovce sve: od metoda po kojem pratimo vlasništvo nad zemljištem, preko načina na kako distribuiramo lekove, do toga kako odobravamo diplome.

Neke od ovih ideja su sjajne, dok su druge smešne. Da li vam zaista treba blokchain da biste pokrenuli onlajn enciklopediju ili platili da vam stižu vesti od medijskih kuća? Bez obzira da li ćemo tako činiti ili ne, verovatno da ćemo tokom naredne 2018. godine videti kako se ove stvari razvijaju. Ovo je delom i zbog preplitanja rizičnog kapitala s apetitima investitora, uzbuđenih divljim vožnjama Bitkoina kroz svetske berze. Ali, to je takođe i zbog toga što je to bujni ali rasipnički proces pomoću koga tehnološka industrija određuje za šta je svaka nova platforma zaista dobra. A to je proces koji će proveriti da li je bitkoin mehur koji se vinuo do još većih visina ili će, možda, napokon prsnuti.

U narednoj godini, moto finansijsko-tehnoloških programera tebalo bi da glasi: “kripto-novčići za sve!” Početnim ponudama za kovanice (Initial Coin Offerings, ICOs), kojima se na svetsko tržište uvode nove kripto-valute, dosad je prikupljeno četiri milijarde dolara, uglavnom u prošloj godini – pretvorivši ih u jednu posebnu ludost i pomamu. Budućnost u će kojoj svako od nas imati svoju ličnu valutu i dalje ostaje u sferi neverovatnog i nezamislivog. Ali nije daleko dan kada će svaka velika tehnološka platforma izdavati svoj jedinstveni token – novčić – valutu – novac koji će važiti u njihovoj oblasti delovanja.

A pre no što se to dogodi , evo tri pitanja koja će industrija morati da reši: 1. Da li su ICO tokeni prvenstveno investicije ili alati? 2. Možemo li uopšte danas odustati od ideje da su kripto-valute nova vrsta tradicionalne gotovine? 3. I da li, opšte uzev, programeri mogu izaći na kraj s epidemijom tehničkih problema oko Bitkoina i ostalog kriptonovca (trenutno postoji preko 1000 kriptovaluta). Nastavak porasta kriptovaluta u 2018. godini zavisiće od toga koliko je napretka, po ovim pitanjima, moguće postići u kripto-svetu.

Šta je Token?

Početne ponude za kovanice (ICOs) započele su kao alternativno sredstvo za finansiranje novih protokola i infrastrukture u kripto-univerzumu. Kompanije, prolazeći kroz ovaj proces, stvaraju i prodaju tokene; tokeni se mogu skupljati kao investicije ili se pak mogu koristiti za izvršavanje zadataka na platformama s kojih potiču.

Neki projekti, u nadi da će ponovo ubediti skeptike i tako se kvalifikovati za veću količinu institucionalnog kapitala, eksplicitno modeluju svoje kriptovalutne projekte koristeći tradicionalne fondove (ili, kako se to u svetu finansija kaže, investiciona vozila). Start-up inkubator pod nazivom Sajens (Science) je, recimo, prikupio 12 miliona dolara tokom inicijalne ponude, ciljajući na iskorišćavanje prednosti ICO-manije kako bi povećao vrednost investicija u kompanije koje se bave trgovinom/ operacijama blokčejnom. Sajens je strukturirao svoju početnu ponudu kako bi  ispunio i zadovoljio pravila o hartijama od vrednosti i valutnoj autorizaciji, dok se sama kupovina tokom inicijalne javne ponude u Sajensu nije ni po čemu toliko razlikovala od kupovine tokom bilo koje tradicionalne početne runde investicija.

Drugi, pak, imaju nešto kompleksnije viđenje uloge tokena: Oni, naravno, mogu promeniti svoju vrednost i poslužiti kao investicije, mada ih mi stvaramo zato što oni imaju svoju posao i zadatak koji moraju da obave kako bi oblast novih tehnologija valjano funkcionisala. Inženjeri koji grade nove protokole i platforme ne uzimaju samo novac koji se prikupi tokom inicijalne ponude kriptokovanica (ICO); tokeni koje oni prodaju takođe stvaraju podsticaje i vrše osnovne funkcije u sistemima koje grade, tako da tokeni neće samo ležati na investicionim računima. To je pristup koji je bio prisutan kao „podloga“ koja leži iza skorašnje javne ponude u režiji firme Blokstek (Blockstack), startup firme koja predviđa postojanje decentralizovane mreže zasnovane po blokčejn principu, i u kojoj će vaše direktne interakcije sa preduzećima, organizacijama i pojedincima biti pokretane zahvaljujući njihovim tokenima. Sistem kojeg je demonstrirao Blockstack koristi sopstveni pregledač (brauzer) i planira prototipne aplikacije koje će nezavisni programeri stvoriti kako bi se koristili za skladištenje podataka ili iznajmljivanje kuće u stilu Airbnb-a, muzičko izdavaštvo ili, recimo, za ličnu zdravstvenu dokumentaciju.

U ovom trenutku, svet inicijalnih javnih ponuda kriptovaluta sretno prihvata oba ova modela. Za godinu dana od danas, trebalo bi da imamo više fakata i dokaza koji bi pokazali koji od njih ima više smisla. Investicioni model nudi više sigurnosti i obezbeđenja od moguće situacije da neka javna ponuda kriptonovca neće bude direktna i potpuna prevara; pristup tipa “stavi tokene u pogon” otvara više revolucionarnih tehničkih mogućnosti.

Budućnost bez keša

Bitcoin je javnosti prvi put objašnjen kao jedan vid digitalnog novca, i tako su uokvireni i njegovi naslednici i takmaci poput Lajtkoina, Fajlkoina, ili Etera (Litecoin, Filecoin, Ether). Svaka od ovih “valuta” na određene načine liči na tradicionalni novac – one su apstrahovane ekonomske vrednosti; njima je moguće trgovati; svaka od ovih kriptovaluta koristi jedinstvene simbole. Nijedna od njih, međutim, nije toliko pogodna da bi preuzela makar one najosnovnije uloge klasičnih valuta, kao relativno stabilnih posrednika u razmeni – to jest, da se njima na jednostavan način obavlja kupovina i prodaja stvari. Jer, ovakva virtuelna valuta ima previše „trenja“ i njom se stoga ne barata glatko kao što je to slučaj s tradicionalno uspostavljenim valutama. Svaka transakcija traje predugo, za njenu realizaciju se koristi previše energije i uključuje previše rizika (Bitcoin je, na primer, šokantno lako izgubiti – jedna pogrešna lozinka i već ste zapali u gotovo nerešivu nevolju).

Pre skoro godinu dana, kad je bitkoin u trgovini vredeo “samo” 1000 dolara – i svi su kolutali očima! – Kejd Mec (Cade Metz) je za magazin Wired tada izneo tvrdnju da”Bitcoin nikada neće postati (stvarna) valuta”. Ali, ta ideja o kriptovaluti ne nestaje tek tako. Ovde je zgodno, na primer, opsetiti se najnovije tužne priče o vlasniku bitkoina koji je pokušao da proda deo svog gazdinstva našavši se u teško savladivom lavirintu nevolja. Kako se žalio na Tviteru, “Još uvek je super složen za korišćenje, bilo da je žalosno nesiguran i/ili nebezbedan, iako sada imate i smešno visoke naknade, dugotrajna vremena potvrđivanja, super nepraktične razmene sa nultom privatnošću.” (Njegov identitet na Tviteru kazuje da je reč  o inženjeru zaposlenim Guglu, tako da verovatno nije neki tupan a nije ni tehnofobičan, s obzirom da je njegova struka u sferi visokih tehnologija).

U 2018. godini, najpametniji potez od strane kompanija koje prave javne ponude i finansijske proizvode nalik bitkoinu biće „odvikavavanje“ javnosti i medija od koncepta “digitalnog novca”. Digitalni novac je metafora koja u eri procvata nebrojenih kriptovaluta više nema smisla, i postaje način na koji ćemo početi da pravilno prihvatamo i shvatamo novu tehnologiju „nečega“ što izgleda kao novac, ali to, zapravo – nije.

Dalji rad na korigovanju grešaka: “svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem”

Najveći problemi sa Bitcoinom pojavili su se usled komplikovanog mehanizma kupovine i držanja bitkoina – mehanizma toliko nedostižnog da gotovo svi koji se bave Bitkoinom plaćaju trećim stranama da se njima bave. Ovi posrednici koji se brinu o vašem „kripto-novčaniku“ postaju, zapravo, tačke neuspeha čitavog sistema. Njih je moguće hakovati; njihovi sistemi padaju; vlade i regulatori im neprestano nalažu da prijavljuju transakcije za koje korisnici/vlasnici pogrešno smatraju da su anonimne.

Tokom naredne 2018. godine možete očekivati eskalaciju konkurencije među provajderima ovih usluga obezbeđivanja kripto-novčanika ne bi li zadobili poverenje svojih korisnika. Neće biti lako, s obzirom da je naduvana cena bitcoina dovela do opšte pomame, a masovna želja za uzimanjem učešća u sticanju Bitkoina umanjila je kapacitete ovih kompanija. Ali, ukoliko bitkoin ne reši ovaj problem, to cbi moglo uticati na čitavu perspektivu ove industrije jer će se za svaki novi oblik virtuelnog novca ili token koji započinje svoje funkcionisanje ovaj problem ostati prisutan i – sasvim isti.

Svaki od ova tri izazova sa kojima se susreću kriptovalute napokon se svodi na pitanje poverenja. Ironično, libertarijanski sanjari su Bitkoin i njegovu sabraću zamišljali kao “mesto nepoverenja i nepouzdanosti”, u kojem nije bilo potrebno da procenjujete reputaciju suparničke strane u bilo kojoj transakciji ili bilo kojoj posredničkoj instituciji, jer je čitav proces nepobitno garantovan blokčejn sistemom, odnosno kripto-sigurnosnim zapisom. Međutim, ništa što se danas događa u svetu javnih ponuda novih kriptovaluta i Bitkoina nije doprinelo da atmosfera i situacija oko ovakvog neopipljivog novca bude neizvesna. Jer, uvek postoje oni koji će hteti da se klade i ulažu naprosto jer veruju i nadaju se da će postići dobitak: Da li je moja kompanija kod koje držim svoj kripto-novčanik najpouzdanija? Koji token ima najviše šansi da potraje a da mu cena ne padne? Koji se programeri kreću u najpametnijem pravcu?

Ove opklade – opklade, jer su to ulaganja u kojima glavnu ulogu ima čista sreća – nastaviće se sve dok tržište bude raslo. Procvat kriptonovca ponikao je na obilju – kako kapitala (jer su veoma dugo kamatne stope bile veoma niske) tako i u tehničkim resursima (jer je bilo mnogo neupotrebljivih CPU-a pre nego što je počelo ovo ludilo oko virtuelnog novca). Pronalazač BitTorrent-a Brem Koen kaže da “Bitcoin radi veoma dobar posao – trošenja svakog raspoloživog resursa koji mu dopadne.” Tehnički resursi su počeli da se smanjuju, zbog čega su učesnici, tj. igrači ili „rudari“ primorani da kupuju skuplje grafičke kartice – Bitcoin rudari su dosad prikupili svu potrebnu opremu (hardver). I najmanji osećaj finansijske krize mogao bi umanjiti njima dostupna finansijska sredstva. Pravi test za kriptovalute – naredne godine a i nakon nje – biće sposobnost i kapacitet kriptovaluta da se razviju, kako bi postale efikasnije.

Jer, zapamtite: Kambrijska era je završila masovnom izumiranjem.

Scott Rosenberg, The Wired

 

Čudesni klinci koji obezbeđuju jeftine e-kredite

Nedavno upozorenje Engleske banke da bi bankarski sektor mogao izgubiti čak 30 milijardi funti (34mlrd evra) neplaćenog duga od kreditnih kartica, ličnih kredita i kredita za automobile ukoliko bi kamatne stope i nezaposlenost naglo porasli bilo je samo najnovije upozorenje za biznise.

Tokom letnjih meseci pojedini direktori centralnih banaka su govorili o tom problemu, a glavni regulator potrošačkih finansija govorio je o rešavanju najgorih ekscesa u oblasti kreditnog poslovanja.

Zaključak: mora biti da su kreatori politika dobro upoznati sa potencijalnim finansijskim balonom potrošačkih pozajmica, te da svi možemo mirno spavati. Međutim, u kancelarijama u blizini londonske stanice Old strit, preduzetnici specijalizovani za e-finansije razmišljaju o inovativnim alternativama finansijskih pozajmica, kao i načinu na koji bi tehnologija mogla omogućiti elitnim bankama i novoj vrsti „fintech“ firmi da potrošačima ponude primamljive opcije.

Na tom tržištu, “prilike” predstavljaju još jednu reč za onu klasu klijenata koji su otkrili da su isključeni iz jeftinih kredita usled vremešnog, zastarelog, staromodnog razmišljanja.

Postavlja se pitanje: ko su regulatori koji nadgledaju i paze finansijski sistem kada nam kažu da je sve dobro? Odgovor: oni za koje se već pretpostavljalo – što je, najblaže rečeno uznemirujuće.

Sa stanovišta bankara, lako je uočiti zbog čega se najbolji mozgovi angažuju kako bi razmišljali o novim mogućnostima ekspanzije potrošačkih kredita. I dok su veoma niske kamatne stope i državne subvencije u vidu pomoći za kupovinu podržavale kreditiranje stanovništva, hipotekarno tržište funkcioniše po strogim pravilima.

Finansijski kolaps iz 2008. godine svodi se na priču o rizičnim to jest subprime hipotekama prodavanim siromašnima, a preprodavanim investitorima kroz složenu mrežu derivata koje razume samo nekolicina „posvećenih“. Kada je nekoliko banaka otišlo predaleko, uglavnom u Americi ali i, recimo, britanska Northern Rock, regulatori su ustanovilii da većinu duga nije moguće proveriti i da je, stoga – ništavna.

Danas – deset godina kasnije – teško je prodati hipoteku nekom ko nije u stanju da obezbedi depozit od 10 odsto, te pruži garancije za stalno zaposlenje. Prisutan je, takođe, i ograničen broj klijenata koji mogu zadovoljiti ova potraživanja, posebno što su mere štednje vlade i tek skromne poslovne investicije protežirale ekonomiju zasnovanu na nesigurnom zapošljavanju, dok je neuspeh izgradnje novih stanova prisilio hiljade građana na opciju iznajmljivanja smeštaja.

Postavlja se razložno pitanje: Kako banka može da generiše tj obezbedi kredite onima koji imaju manje od 40 godina kad mnogi od njih izgleda da nemaju dovoljno bezbedna radna mesta ili hipotekarnog kapitala, ili oboje? Britanija je već imala prilike da iskusi porast samozapošljavanja do nivoa 15% ukupne radne snage: U Engleskoj se od 1996. više od milion žena pridružilo aktivnoj radnoj snazi, od kojih su mnoge imale tek malo ili nimalo kreditne istorije. Deceniju nakon toga, 2006. godine, 40% domaćinstava i dalje je živelo u iznajmljenom smeštaju.

Ono što je banka u stanju da učini jeste da se okrene – diplomcima fizike. Oni su razvili sisteme koji su svet finansija bacili na kolena 2008. godine. Danas, banke ih mole da ponovo budu inovativni.

Malo će njih biti iznenađeno saznanjem da je Goldman Sachs „luča vodilja“ u potrazi za načinima obezbeđivanja pozajmice američkim potrošačima. Kao i mnogi njeni rivali, i ova banka je uočila da postoji mogućnost kreiranja jeftinih kreditnih paketa za potrošače koji su samozaposleni konsultanti – grupu klijenata koja je dosad imala velikih problema da podiže kredit po postojećim kreditnim pravilima za osiguranje kredita.

Kao pečurke posle kiše, u jednom momentu nicale su agencije za kreditne rejtinge, koje su razvijale softvere koji su u stanju da utvrde koje je konsultante  moguće privoleti na fleksibilan zajam, a koje nije.

Goldman Sachs ovih dana nije toliko banka koliko je – tehnološka kompanija. Stotine onlajn trgovaca uskoro bi moglo da nam nudi zajmove za kupovinu svoje robe koristeći digitalne „novčanike“ ili čak i digitalne valute.

U Sjedinjenim Državama je broj onih koji uzimaju neobezbeđene kredite skočio za više od 15 odsto,  na 15,8 miliona u 2016. godini, sa 13,7 miliona u odnosu na prethodnu godinu i sada je na najvišem nivou od 2009, prema agenciji za kreditne podatke TransUnion.

U poslednje tri godine, potrošački krediti u Britaniji rastu po stopi od 10 odsto godišnje, dok na tržištu hipotekarnim kreditima nema napretka i ono je na stabilno nepromenjenom nivou.

A tu na scenu stupa sekuritizacija, koja je bila u samom srcu finansijske krize iz 2008.

Šta je ‘sekuritizacija’?

Sekuritizacija (engl. securitization, njem. Umwandlung in Wertpapiere) predstavlja proces pretvaranja neprenosivih oblika potraživanja (npr. kredita) u prenosive instrumente, tj. u vrednosne papire.

Sekuritizacija je proces kroz koji izdavalac stvara finansijski instrument kombinovanjem druge finansijske imovine, a zatim investitorima plasira različite nivoe prepakovanih instrumenata. Ovaj proces može obuhvatiti svaku vrstu finansijskog sredstva i promovisati likvidnost na tržištu.

Hipotekarne hartije od vrednosti su sjajan primer sekuritizacije. Kombinujući hipoteke u jedan veliki pool tj skup, izdavalac može podeliti veliki fond u manje delove na osnovu svakog pojedinačnog hipotekarnog rizika od neizvršenja obaveza, a zatim te male pulove da proda investitorima.

Proces sekuritizacije odnosno obezbeđenje sredstava po kreditu stvara likvidnost tako što omogućava manjim investitorima da kupuju akcije u većem pulu imovinskih sredstava. Korišćenjem obveznica obezbeđenih hipotekom, pojedini maloprodajni investitori mogu kupiti delove hipoteke kao vrstu obveznice. Bez sekuritizacije hipoteke, maloprodajni investitori možda neće moći da kupuju u velikom skupu tj pool-u hipoteka.

U sekuritizaciji, kompanija koja poseduje kredite, poznata i kao originator, prikuplja podatke o imovini koju bi želela da ukloni iz pridruženih bilansa stanja. Ova sredstva se onda grupišu obraćajući pažnju na faktore kao što su ostatak kredita, nivo rizika, visina preostale glavnice i ostalo.

Ova prikupljeni skup imovinskih sredstava, koja se sada smatraju referentnim portfoliom se potom prodaje izdavaocu. Izdavalac kreira utržive vrednosne papire koji predstavljaju udeo u imovini povezanoj s portfoliom, koji ih prodaju zainteresovanim investitorima s interesnom stopom ili povraćajem.

Koristi za poverioce i investitore

Sekuritizacija obezbeđuje poveriocima mehanizam za smanjivanje rizika nastalih podelom vlasništva nad dužničkim obavezama. Investitori efikasno preuzimaju poziciju zajmodavca kupovinom obveznica. Ovo dozvoljava kreditoru da ukloni pridružena sredstva iz svojih bilansa stanja.

Investitori zarađuju stopu povraćaja na osnovu glavnice i plaćanja kamata od strane uključenih dužnika po svojim obavezama. Za razliku od nekih drugih investicionih vozila, oni su podržani opipljivim tj materijalnim dobrima. Ukoliko bi dužnik prestao da otplaćuje svoju imovinu uzetu po kreditu, ona mu se može oduzeti i likvidirati kako bi se kompenzuju oni koji imaju kamatu na dug.

Sekuritizacija i rizik

Kao i druge investicije, što je veći rizik – veća je i potencijalna stopa prinosa. Ovo je u korelaciji sa višim kamatnim stopama za one dužnike koji su po svojim garantnim potencijalima manje kvalifikovani. Čak iako se hartije od vrednosti vrate kroz opipljiva materijalna sredstva, ne postoji garancija da će imovina zadržati svoju vrednost ukoliko dužnik prestane da plaća.

U razvijenoj finansijskoj strukturi, gde pored banaka postoje i druge institucije specijalizovane za promet vrednosnim hartijama, postoji stalna mogućnost da se višak novčanih sredstava upotrebi (tj. investira) za kupovinu određenih vrednosnih papira kao i mogućnost da se jednom kupljeni vrednosni papir proda (što je, zapravo, proces dezinvestiranja) i na taj način stiče željena likvidnost.

Vlasnici takvih papira time stiču fiksni (državne obveznice) ili varijabilni (deonice preduzeća) prinos od ulaganja, koji bi po logici stvari trebalo da bude viši i sigurniji od ulaganja tih novčanih sredstava u druge finansijske oblike, kao što su depoziti kod banaka, s rokom ili bez roka, različite pozajmice i sl. Na taj način deficitarni subjekti potrebna finansijska sredstva ne nalaze u bankarskom kreditu već u emisiji svojih deonica (preduzeća), obveznica (država) i sl. vrednosnih hartija koje nude na tržištu novca i kapitala.

Sekuritizacija (engl. securitization), jesu nove tehnike finansiranja u kojima se klasični oblici potraživanja preobražavaju u nove odnose koje sada predstavljaju vrednosni papiri u kojima su ti odnosi oličeni.

Tehniku sekuritizacije razvijaju finansijske organizacije ili velike korporacije da bi iz svojih bilansa izbacile ona potraživanja koja su podložna promenama kamatnih stopa, kreditnom riziku ili su opšte uzev nepovoljnih ili rizičnih karakteristika. Tehnikom sekuritizacije nelikvidna ili “zamrznuta” potraživanja (delovi aktive) transformišu se u utržive instrumente finansijskog tržišta. U procesu sekuritizacije, na osnovu skupa potraživanja jedne institucije ili korporacije emituju se deoničarski papiri na taj skup potraživanja ili obveznice kojima se kupcima novoemitovanih vrednosnih papira obećavaju prilivi po otplatama standardnog sekuritizovanog potraživanja i prinosi (kamate) koji će se na osnovu prihoda od standardnog potraživanja kroz vreme ostvarivati.

Ako je u posao sekuritizacije potraživanja uključena i treća osoba (specijalizovana finansijska institucija ili trust), ona za svoje usluge zaračunava provizije. Kod sekuritizacije potraživanja jedna vrsta potraživanja pretvara se u obavezu koja će biti ispunjavana u iznosima, dospećima, dinamici isplata glavnice i prinosa, i sa svim drugim karakteristikama koje vrede za sekuritizovano potraživanje. Emitovane obaveze zasnovane su, a njihovo ispunjavanje delom osigurano, aktivom korporacije ili finansijskim plasmanima sličnih karakteristika u aktivi finansijskih organizacija (asset-backed securities – vrednosni papiri bazitani na aktivi). Ova finanijska inovacija počinje da se primjenjuje od 1970. u hipotekarnom kreditiranju, uglavnom stambene izgradnje.

Na osnovu skupa (pool-a) standardnih hipotekarnih kredita s unapred poznatom dinamikom po otplatama glavnice i kamata, a uz garancije državnih hipotekarnih agencija, emituju se udeli u tom skupu ili obveznice. Otplatama standardnih hipotekarnih kredita od strane individualnih korisnika tih kredita se, kroz vreme, servisiraju obaveze po emitovanim udelima ili obveznicama (vrednosnim hartijama zasnovanim na hipotesi tj „mortgage-backed securities“). Najveći kupci ovih vrednosnih papira su investicioni fondovi, štedno-kreditne organizacije, penzioni fondovi, ili bankarska odeljenja specijalitovana za trastove.

Nakon velikog uspeha sekuritizacije hipotekarnih kredita, tehnika se širi na sekuritizaciju automobilskih zajmova, potraživanja po kreditnim karticama, lizing potraživanja, hipotekarnih kredita u brodogradnji, potraživanja po bankovnim akceptima, pa sve do sekuritizacije svih oblika kredita ili celokupne aktive. U SAD je 1985. sekuritizovano 900 miliona dolara automobilskih kredita, a već 1986. to je bilo učinjeno s više od 10 milijardi dolara takvih potraživanja. 1989. sekuritizovano je 30 milijardi dolara potraživanja po kreditnim karticama. Smatra se da je danas sekuritizovano više od 200 milijardi dolara nehipotekarnih potraživanja.

Sekuritizacija je instrument koji se primenjuje, osim navedenog, u finansiranje prodaje stambenih objekata, kuća, stanova, automobila, potrošačkog kreditiranja, lizinga i slično. Osim proizvođača i trgovaca uključuje i širok krug investitora od kojih se “ex post” pribavljaju sredstva za takve namene. Za uspešnu primenu sekuritizacionih tehnika nužna je moderna računarska tehnologija koja omogućava uredne evidencije, snižava troškove i omogućava krojenje raznovrsnih skupova potraživanja, angažman države (prvenstveno kroz sistem garantovanja) i odgovarajuća poreska politika.

Na taj način se – uz široke mogućnosti investiranja – omogućava i dezinvestiranje, čime se svakom učesniku na finanijskom tržištu pruža mogućnost “rastresanja” imovine i stalnog prilagođavanja pasive ali i aktive uslovima i podsticajima s tržišta (hipotekarno tržište, hipotekarne obveznice).

Naravno, banke i stotine fintech firmi koje igraju kreditne igre trebalo bi da budu oprezne s obzirom na upozorenja regulatornih institucija. Trebalo bi, naravno – ali one to neće. Toliko je novca u igri, kojeg su im  omogućile globalne štediše i to na vagone. A tu je i i tržište sekjuritizacije.

Kao što se to desilo početkom 2000-ih, krediti se sve više prodaju u paketima ili hartijama od vrednosti, kako bi ih investitori mogli kupiti. Tržište hartijama od vrednosti pod hipotekom bilo je u srcu poslednjeg finansijskog udesa. Da li će tržište vrednosnim hartijama, zasnovanog na potrošačkim kreditima, biti u srcu neke potencijalne buduće krize?

Jednom kada elitne banke i nova generacija bankarskih igrača targetuju mlade, stare, siromašne i samozaposlene kako bi im prodale kreditne pakete, neće imati razloga da brinu o tome da li će potrošači biti bačeni u dugove i onesposobljeni da izvršavaju novčane obaveze prema kreditnim paketima koje su im banke dale. Ukoliko projekat zahteva preveliki kredit za pojedinačnog zajmodavca, ili kada je projektu potreban specijalizovani zajmodavac sa ekspertizom u određenoj klasi imovine, može doći do sindikacije kredita. Sindikacija kredita na projektu omogućava zajmodavcima da prošire rizik i učestvuju u finansijskim prilikama i opcijama koje mogu biti prevelike za njihovu individualnu kapitalnu osnovu. Kamatne stope po ovoj vrsti kredita mogu biti fiksne ili plutajuće, na osnovu referentne stope kao što je londonska međubankarska stopa (LIBOR)

To znači da kada se reciklira naredni paket zajmova preko tržišta novca, zajmodavci mogu proširiti svoj domet izvan najsigurnijih rizika kreditiranja, znajući da će neko drugi u lancu zajmodavaca priteći u pomoć ukoliko nešto krene naopako.

Kristin Lagard, generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, prepoznala je taj trend u svom govoru od 29. septembra. Ona je rekla da su državni regulatori bili u stanju da uočavaju kreditne trendove kao i da nadgledaju zajmodavce. Nažalost, njihovi su napori u poslednjoj prilici bili nedovoljni ili ih nije bilo, pa se sumnja da će ponovo biti u stanju da preuzmu kontrolu nad zajmodavcima/bankama i njihovim potrošačkim kreditima.

A to znači da postoji mogućnost nekog novog finansijskog mehura.

Gardijan

Kriza, deceniju kasnije

Deceniju nakon prvih nagoveštaja krize iz 2007-2008, šta rade svetske banke i finansije?

Ben Bernanke

Ben Bernanke

Iako se posledice finansijske krize iz 2007-2008. jos uvek osećaju, banke uče da žive sa svojim novim okruženjem, piše Patrik Lejn za britanski poslovni nedeljnik The Economist. Da li su one, međutim, danas odista sigurnije nego pre 10 godina?

Izbor Donalda Trampa za 45. američkog predsednika užasnuo je veliki deo Njujorka; žitelji Trampovog rodnog grada većinom su glasali za drugog lokalnog kandidata, Hillari Klinton. Volstrit je, međutim, pozdravio njegov dolazak Trampa za prvog čoveka Sjedinjenih Država. Između izbornog dana (8. novembra 2016.) i 1. marta 2017, podindeks S&P 500 američkih banaka je porastao za 34%; finansijska industrija je bila najbrže rastući sektor na brzorastućim tržištima sveta. U vreme izbora, samo dve od šest najvećih banaka, JPMorgan Chase i Wells Fargo, mogle su se pohvaliti tržišnim kapitalizacijama koje su premašile neto knjigovodstvenu vrednost njihove imovine. Sada su sve banke osim Bank of America i Citigroup u toj srećnoj poziciji.

Akcije banaka već su bile u porastu i to uglavnom jer su tržišta očekivala da Federalne rezerve, nakon duge pauze, podignu kamatne stope. Američki FED je bio u obavezi da te kamate podigne u decembru 2016. i ovog marta, uz još tri rasta kamata koja se po planu očekuju tokom godine. To bi trebalo da omogući bankama da prošire postojeću marginu između njihovih pozajmica i kamatnih stopa, a pomoću kojih bi konačno trebalo da se “odlepe” od svojih minimuma (jer su ove stope najniže u zadnjih šest decenija). Trampova pobeda dala je dodatni podsticaj; još uvek odzvanja njegovo obećanje da će podići američku ekonomsku stopu privrednog rasta. Predsednik želi da smanji poreska opterećenja na kompanije, što bi direktno povećalo profit banaka ali bi i njeni klijenti imali veće benefite. Tramp je takođe obećao da će olakšati bankarsku regulativu, na koju se finansijska industrija najviše žali. On je tokom svoje predizborne kampanje izjavio da će “obaviti brojna” preispitivanja Dod-Frenkovog zakona o Volstritu i zakona o zaštiti potrošača, koji je nakon krize prepravio finansijsku regulativu. Trampovo “veliko preispitivanje” Dod-Frenkovog zakona, kojeg je 2010. donela Obamina administracija, naišlo je na oduševljenje ne samo na Volstritu već i sa druge strane Atlantika, na evropskom tlu. Podsetimo, ovaj je zakon obavezivao velike banke da se podvrgnu godišnjim proverama radi ocene otpornosti u slučaju finansijske krize (stres-test) kako bi se sprečio stečaj nalik onom Lehman Brothersa iz septembra 2008. Zakon je trebalo da omogući veći uvid javnosti u odnos plata menadžera i radnika, a njegovo uvođenje je pokrenulo i osnivanje Biroa za zaštitu potrošača (Consumer Financial Protection Bureau (CFPB).

Da li su banke napokon ostavile krizu iza sebe? Specijalni izveštaj magazina Ekonomist iznosi tvrdnju kako su brojne banke koje se danas nalaze u daleko boljoj formi nego pre deset godina, iako dobici nisu ravnomerno raspoređeni, kao i da se ove razlike u profitnim prinosima još dalje i više produbljuju. Ovo je naročito evidentno u Evropi, gde je oporavak banaka izrazito nesiguran i neizvestan. Indeks STOXX Europe 600 kao i cene akcija banaka i dalje je za dve trećine manji od onog vrha dostignutog u maju 2007, tačno pre deset godina. Povraćaj ulaganja evropskih zajmodavaca na prosečni kapital iznosi samo 5,8%.

Američke banke su, u poređenju s evropskim, znatno jače. Kada se radi o investicionom bankarstvu, tu su američke banke do nogu potukle svoje evropske rivale. Banke (u SAD) više ne moraju da izdvajaju milijarde u zakonskim računima za svoje grehe iz prošlosti, konačno donoseći bolje povraćaje za svoje akcionare. Majk Mejo (Mike Mayo), nezavisni bankarski analitičar očekuje da će povraćaj uloženog na opipljivi kapital uskoro premašiti njihove troškove (procena je 10%) i to po prvi put od krize. Takođe, banke, nakon Trampove intervencije i “oslobađanja od mrske Obamine kontrole”, više neće biti u obavezi da državnom regulatoru daju izjave u pisanoj formi, koje su od 2010. bile obračunski dokazi za prispela potraživanja i napravljene troškove. Dakle – sve po starom, kao pre krize: nikom se ne polažu računi, a posao može da “procveta”… baš kao i novi finansijski mehur, koji može biti daleko razorniji od onog od pre deceniju.

Međutim, finansijske krize bacaju dugačke senke pa čak i u Americi, čije banke još uvek nisu izašle na zelenu granu. Uprkos njihovom inicijalnom dovođenju u red u prvih nekoliko meseci Trampovog mandata, indeks S&P 500 banaka i dalje iznosi oko 30% ispod onog vrha koji je dostigao u februaru 2007. godine (grafikon ispod). Debate o reviziji američke post-krizne regulacije tek započinju, a najveće od svih pitanja još nije nestalo: da li su banke – i poreski  obveznici – u ovom trenutku dovoljno bezbedni?

Mnogo je Amerikanaca, uključujući i one koji su glasali za Trampa, koji su i dalje veoma sumnjičavi prema velikim bankama. Kriza je veliki broj običnih građana (mada samo nekolicinu bankara) očigledno učinila siromašnijima u poređenju sa stanjem u kojem su se nalazili pre 10 godina, a njihovo nezadovoljstvo može se iznova lako razbuktati. Septembra 2016. godine, banka Wells Fargo – koja je, inače, lako i bezbolno prošla kroz krizu – priznala kako je u proteklih pet godina otvorila više od dva miliona nepostojećih depozitnih kao i računa kreditnih kartica za kupce koji ih nisu tražili. Dobit za Vels Fargo od ove operacije je bila mala, a kazna od 185 miliona dolara bila je relativno skromna. Ali, ovaj skandal je Džona Stamfa (John Stumpf), glavnog izvršnog direktora i nekoliko više rangiranih saradnika koštao njihovih radnih mesta uz zaplenu plata, bonusa, akcija i imovine u vrednosti od 180 miliona dolara. Vels Fargo se od tada trudi da kroz PR i odnose sa javnošću popravi svoj renome, ali uglavnom bez nekih rezultata.

Ovaj izveštaj “Ekonomista” analizira bankarsku industriju pre svega u Americi i Evropi, deceniju nakon naglog sunovrata banaka s obe strane Atlantika. Poreklo krize leži u globalnim makroekonomskim neravnotežima, kao i u neuspesima upravljanja i nadzora finansijskog sistema: prekomerna štednja u Kini i drugim ekonomijama s prekomernim finansijskim viškovima finansirali su američko “lumpovanje” u sektorima zaduživanja i imovine. Američke i evropske banke, njihove od krize slomljene privrede i poreski obveznici poneli su i podneli teret ove neodgovornosti.

Banke u drugim delovima sveta su u velikoj meri prošle mnogo bolje. U Australiji i Kanadi su povraćaji na uloženi kapital i dalje ostali dvocifreni. Dobroj situaciji doprinelo je i to što Australija ima samo četiri velike banke a Kanada pet, uz domaća preuzimanja i održavanje visokih marži. Kako su cene roba nedavno opale, samim tim opala je i profitabilnost u obe zemlje, iako su prošle godine australijski zajmodavci vratili 13,7% a kanadski 14,1% na uloženi kapital; rezultati na kojima im druge banke u svetu mogu samo pozavideti.

Najveće banke u Japanu, koje su tokom 80-tih i 90-tih patile od bezglavog avanturizma, nisu nakon 2008. ostale po strani i neoštećene. Mizuho je pretrpeo najviše, umanjivši vrednost svog imovine za oko 700 milijardi jena (6,8 milijardi dolara). Japanci su prikupljali ostatke i mrvice sa zapadnih bankarskih tržišta, pabirčeći neke akvizicije kako bi dopunili slabe povraćaje kod kuće. Neki među njima su mudrije odlučivali od drugih: Udeo MUFG-a (Mitsubishi UFJ Financial Group) u Morgan Stenliju-u bio je pogođen za dobru cenu i pokazao se kao dobro ulaganje, dok se kupovina Lehman Brothers European  pokazala kao breme. Kineski zajmodavci su u to doba bili uglavnom posmatrači, ostavši fokusirani na svoje domaće tržište.

Sedam posledica apokalipse

Ako pitate bankare šta se najviše promenilo u njihovoj branši u protekloj deceniji, videćete da se na vrhu njihove liste nalazi regulacija, tj upliv državne kontrole. Lagani dodir zamenjen je čvrstim nadzorom izbliza, uključujući i “stres testove” kojima se ispitivala sposobnost banaka da izdrže krize. Bojni su oni koji regulaciju vide kao najveću promenu u bankarskom pejzažu. Pre krize, kaže glavni finansijski službenik jedne međunarodne banke, njegova banka (baš kao i ostale) sprovodili su interne stres-testove, na osnovu kojih su prikupili nekoliko hiljada podataka. Kada je glavna supervizorka njegove banke počela da sprovodi testove po izbijanju krize, broj podataka skočio je na stotine hiljada. Sada je dostigao nekoliko miliona – i još uvek raste. Broj ljudi neposredno angažovanih na “kontrolama” stresa finansijskim tržišima je u JPMorgan Chase, najvećoj američkoj banci skočio sa 24.000 u 2011. (godinu dana nakon akta Dodd-Frankovog zakona, najveće reforme finansijske regulative od 1930-ih godina) na 43.000 u 2015. godini. To znači da se jedan na šest zaposlenih u ovoj banci bavi stres-kontrolom i proverama njihovog boniteta.

Druga velika promena je uspostavljanje daleko zahtevnijih uslova za odobravanje traženog kapitala, zajedno sa novim pravilima za leveridž i likvidnost. Bankari i supervizori se slažu da je kriza izložila “kapitalne jastuke” banaka, namenjenih za amortizaciju mogućih gubitaka; ova sredstva za ublažavanje gubitaka su tokom krize postala opasno tanka. Za previše je njih leveridž bio način prvo da dođe do profita, a potom i – propadne. Revidirana međunarodna pravila, poznata pod nazivom “Bazel 3” (čije je sprovođenje još uvek u toku), prisilila su banke na povećanje ovih kapitalnih rezervi, primoravajući ih da povećaju svoje rezerve dodajući akcije i konvertibilne obveznice u svoje bilanse stanja. Ideja je da velika banka treba da bude sposobna da apsorbuje najgori mogući udarac bez rušenja drugih institucija ili potrebe za sopstvenim spašavanjem. U periodu između 2011. i sredine 2016. godine, trideset “globalno sistemski važnih” banaka povećale su ukupno svoj kapital za oko jedan trilion evra (1.3 triliona dolara), uglavnom kroz zadržanu zaradu, kaže Banka za međunarodna poravnanja u Bazelu (Sredstva od deonica ili deoničara u poslovanju često se nazivaju “kapitalni jastuk” ili, u našoj terminologiji, kapitalne rezerve. Ideja je da, ako banka doživljava teške gubitke, kapitalne rezerve zaštite ostale izvore finansiranja, naročito štediše. Dakle, što je veći kapitalni jastuk, to je sigurnija banka i manja verovatnoća da će ona otići u stečaj).

Treće, prinosi na akcije su niži nego pre krize. Razlog tome je delimično prirodna posledica zasnivanja većeg kapitala. Ali, posledice krize takođe su umanjile povraćaje na drugi način. Centralne banke su prvo podsticale kamatne stope na ultra-niske nivoe, a zatim su ih pratile ogromne kupovine državnih obveznica i druge imovine. Namera je bila da se ovakvim potezom, barem jednim delom, pomogne bankama, tako što bi se finansiranje učinilo jeftinijim, čime bi se podstakla ekonomija. Ali, niske stope i ravne krivulje prinosa pritiskaju kamatne marže, a samim tim i profit.

Završni računi poduprti su gotovinom, deponovani u centralnim bankama, a nisu zarađivali skoro ništa. Prema podacima konsultantske kuće Oliver Vajman (Oliver Wyman), učešće gotovine u bilansima američkih banaka skočilo je sa 3% pre krize na 20% u 2014. godini. Kako je svetska ekonomija konačno oživela nakon nekoliko pogrešnih početaka, zarada se može pokupiti i u Evropi, baš kao i u Americi.

Pametno i pažljivo “uposlite” svoju imovinu i ulaganja

Četvrto: spori rast prihoda – u kombinaciji sa konkurentskim zahtevima supervizora i akcionara – sve je to “pritiskalo” banke nagoneći ih na obaranje svojih troškova kao i na znatno jači fokus kako da na najbolji način iskoriste oskudne resurse. “Ako ću imati dobar povraćaj na veliki kapital koji ulažem, onda bih se bolje fokusirao na ono na u čemu sam zaista dobar”, kaže Džim Kauls (Jim Cowles), šef američke banke Citigroup za Evropu, Bliski istok i Afriku. Citi, koja je pod Senfordom “Sendijem” Vejlom krajem devedesetih godina postala izuzetan finansijski supermarket, prodajući sve zamislive finansijske proizvode: od investiciono-bankarskih usluga do osiguranja; pa ipak, i takav kolos kao što je Citi odlučio je da se povuče iz mnogobrojnih finansijskih operacija kako bi (ponovo) postao pretežno korporativna i investiciona banka, baš kao što je bila u 1970-im i 1980-im. Njeni šefovi naglašavaju svoju “mrežu” i prisutnost njenih filijala u skoro 100 zemalja sveta, na koje blagajnici multinacionalnih kompanija mogu računati. Nekada je Citi imala i 50 tzv “potrošačkih” banaka za pojedinačne klijente, od kojih su mnoge imale i rezervne filijale. Sada ih ima u samo 19 zemalja.

Takvo povlačenje iz perifernih  preduzeća takođe je značilo manje poslova i niže bonuse, čak i pored toga što su njihove plate i dalje ostale predmet zavisti najvećeg broja “običnih smrtnika”. To je donelo petu promenu: banke su postale manje privlačni poslodavci za univerzitetske diplomce. “Najsjajniji ljudi više ne žele da rade u bankama već, recimo, u hedž-fondovima kao što je Citadel” žali se jedan visoki bankarski službenik. Neki milenijumci su, dodaje on, privučeni tehnološkim kompanijama. Drugi “ne žele da imaju bilo šta sa bilo čim što je biznis”. To je zbog šeste promene: reputacija finansijskog sektora je bila srozana krizom. Beskrajni skandali nizali su se neumorno; vreme agresivnog i hazarderskog pravljenja velikih profita u kratkom roku je daleko iza nas, i ono je “stavljeno ad acta”: do 2007. godine, banke su veoma “opušteno” obezbeđivale hipoteke onima koji ih nisu mogli priuštiti; zloupotreba prodaje hartija od vrednosti na osnovu takvih kredita; Prodaja skupog i često beskorisnog osiguranja kreditne zaštite*; Utvrđivanje Libora, ključne kamatne stope; prevare na deviznom tržištu i još mnogo toga (osiguranje kreditne zaštite*: Osiguranje platnog prometa, PPI, poznatog i kao osiguranje kredita, osiguranje kreditne zaštite ili osiguranje otplate kredita; proizvod osiguranja koji korisnicima omogućava osiguranje otplate kredita ukoliko korisnik kredita umre, teško oboli ili bude na neki način onemogućen, izgubi posao ili se suočava s drugim okolnostima koje korisnika mogu sprečiti da zarađuje za servisiranje duga. Ne sme se mešati sa osiguranjem prihoda, što nije samo specifikum za dug već pokriva sve prihode. Banke i drugi kreditori su do 2008. veoma intenzivno prodavali PPI kao dodatak kreditnom proizvodu ili sredstvima za prekoračenja).

Sedmo i poslednje: finansijska tehnologija sve više dobija na važnosti. Ovo bi mogla biti bolja vest za banke nego što zvuči, uprkos škripanju i pucanju nekih njihovih računarskih sistema. Brojne finansijske start-up firme se trude da održe svoje poslovanje, ali je uticajne osobe u visoko regulisanim industrijama poput finansijske teže uzurpirati nego knjigovođe ili taksiste. Kao rezultat toga, postoje dobre šanse da banke i tehnološka preduzeća formiraju obostrano korisna partnerstva za poboljšanje usluga – za dobro svojih klijenata, a ne kao “oružje” u međusobnoj borbi na finansijskim tržištima.

The Economist

Evropsko ekonomsko čudo (?)

Pre nekoliko godina, evrozona – koja čini otprilike jednu šestinu svetske ekonomije – izgledala je u velikoj nevolji. Počevši od 2010. godine, neočekivana kriza državnog duga doprinela je ozbiljnim slabostima, od kojih su patile sve veće banke. Fiskalna štednja, u Grčkoj i drugim relativno slabim zemljama, doprineli su uspostavljanju potpune ekonomske krize. U odsustvu velikodušne međusobne podrške, postojala je aura žilave, neiskorenjive fiskalne i ekonomske beznadežnosti… kada je marta 2015. godine Evropska centralna banka objavila ambiciozan program kupovine državnog duga.

Samo dve godine kasnije situacija izgleda daleko pozitivnije. Najnoviji izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda prognozira rast od 1,7% za evrozonu u celini u 2017., i rast od 1,6% u 2018. godini – što je značajan napredak od pre nekoliko godina, kada se ovaj region trudio da probije „magičnu“ granicu 1%.

Nedavne brige o solventnosti za neke manje banke u Italiji i Španiji obrađene su bez izazivanja značajnih poremećaja. Na upravo zaključenoj konferenciji ECB, bilo je čak i neke diskusije o tome kada bi ECB mogao da smanji svoje intervencije i možda počeo da podiže kamatne stope (Sve ove sesije Evropske centralne banke bile su u snimane i uživo objavljivane preko računarske mreže).

Neposredna makroekonomska slika i dalje ostaje pomalo mračna. Ujutro, 27. juna, finansijska tržišta mislila su da je predsednik ECB-a Mario Dragi pozitivnije govorio o rastu nego što je to činio u skorije vreme, a vrednost evra značajno je ojačala. Do sledećeg jutra, visoki zvaničnici ECB-a naveli su da je Dragijeva primedba pogrešno protumačena – a evro je odmah po davanju ove izjave – pao.

Stvarno pitanje je šta je ono što će uslediti, a to je i bila tema ECB konferencije: šta treba očekivati u smislu evropskog rasta na srednji rok? Konkretno, dokle god kamatne stope ostaju niske, trenutni nivo državnog duga u zemljama poput Italije i dalje ostaju pod kontrolom. Ali, ukoliko kamatne stope porastu, da li će u tom slučaju postojacti dovoljan provredni rast kako bi se održalo očekivanje o održivosti nivoa javnog duga?

Postignuća koja idu u prilog privrednom rastu su u proteklih nekoliko godina u evrozoni bili stvarni. Sprovođenje politike niskih (u stvari, negativnih) kamatnih stopa je ECB-u pomoglo da održi opšte poverenje a posebno da obezbedi kontinuirano finansiranje državnih deficita.

Ovim je izvršen pritisak na fiskalnu politiku – a bilo je manje štednje nego što se to ranije činilo verovatnim. Banke su postepeno stavljene na jaču osnovu, sa većim akcionim kapitalom koji apsorbuje gubitke. Postoje, takođe, i dokazi da je konkurencija na tržištima proizvoda porasla, možda zahvaljujući labavijoj državnoj regulaciji.

Uz dobre, tu su nažalost i loše vesti, iako one nisu nešto što je specifično samo za evrozonu. U industrijskim zemljama došlo je do usporavanja rasta produktivnosti – a samim tim i u ukupnom ekonomskom rastu – koji čini se da je započeo oko 2000. godine. Precizno objašnjenje ovakvog tenda i dalje ostaje neodređeno a samim tim i neobjašnjivo, mada preovladava stav da – dok su nove informacione tehnologije imale određeni pozitivan uticaj na produktivnost tokom devedesetih godina – ti se dobici u kasnijem periodu nakon 2000-te nisu pokazali dovoljno dugoročnim ili rasprostranjenim.

Pored toga, precizan obrazac tehnoloških promjena posvuda je vršio pritisak na srednju klasu – smanjujući tražnju za radnicima koji imaju samo srednjoškolsko obrazovanje. To već po sebi podrazumeva slab rast i širenje nejednakosti, kombinaciju koja bi i dalje mogla da ugrozi nivo obrazovanja i nivo veština.

Istovremeno, evropski demografski trendovi predstavljaju razlog za zabrinutost. Starenje stanovništva podrazumeva rast broja penzionera – koji očekuju da njihove penzije budu obezbeđivane javno tj iz budžeta (dakle da je država garant njihovih isplata) – i to u odnosu na trenutni broj ekonomski aktivnih ljudi (i negativni natalitet). Evropa je u proteklih nekoliko godina iskusila značajnu imigraciju iz zemalja kao što su Sirija, Libija i Avganistan; Ali, mnogi novodošli poseduju malo obrazovanja, a pronalaženje posla za njih pokazalo se skoro nemoguće teškim izazovom.

Više inovacija bi definitivno moglo doprineti boljoj ekonomskoj slici. Čak i pesimisti priznaju pozitivne efekte koje je početni talas tehnologije imao u prirodnim naukama, veštačkoj inteligenciji i robotici širom sveta. Ali, s obzirom da Kina nastavlja da se pojavljuje kao istraživačko centar i inkubator ključnih inovacija, ovo prizvodi i veći pritisak na Evropu da nastavi gde je stala i ne uspava se.

Pa ipak, bila bi greška tek tako otpisivati Evropu. Njen ljudski kapital je zdrav a dobra zdravstvena zaštita dostupna je većem broju građana nego što je to slučaj u Sjedinjenim Državama, dok jače i vitalnije kompanije izbijaju na vrh kroz proces integracije evropskih nacionalnih tržišta.

Štaviše, izgleda da je odluka Britanije da napusti Evropsku uniju „prikupila“ umove kontinentalnih lidera, čineći ih da čvršće zbiju svoje redove i uspostave jednu čvršću „sabornost“. Niko ne želi da se greške u vođenju politike od 2010. do 2014. ponove Francuski predsednik Emmanuel Macron predlaže jaču centralnu vlast, uključujući i potencijale ministarstva finansija. Bez obzira što je daleko od jasnog da li će se Nemci složiti s ovim, vredi ipak podsetiti da je izgradnja fiskalne unije u Sjedinjenim Državama trajala vrlo dugo (a u nekom smislu on i dalje može važiti za nezavršeni projekat).

Najveći razlog za zabrinutost mogla bi biti neuravnoteženost u evrozoni. Nemačka ekonomija je jaka: rast od 1,5-1,6%, i gotovo puno zaposlenje, uz veliki plus koji leži na njenom tekućem računu. Španska ekonomija znatno se popravila i sada ostvaruje rast od 2,6%, mada nezaposlenost i dalje ostaje tvrdoglavo – i uznemirujuće – visoka: oko 18%.

Italija i dalje ostaje veliko pitanje, pri čemu MMF predviđa rast BDP-a od 0,8% ove i sledeće godine. Da li se porodična preduzeća severne Italije ponovo mogu dokazati sposobnima za ekonomski rast u surovoj trci na sve nezgodnijim i konkurentnijim međunarodnim tržištima? Da li će sledeći talas novih tehnologija pomoći Italijanima i uopšte Evropljanima, ili će im naneti štetu?

Francuskoj, takođe, ostaje nešto kao „džoker“. Da li će Makronova neverovatna izmena francuske politike dovesti do reformi koje povećavaju privredni rast? Ako se to ne dogodi, Nemačka bi možda bila manje sklona da upozna Makrona koji samo polovično uspeva da se izbori s evrozonskom integracijom francuske privrede.

Pre i iznad svega, evrozona – ili možda EU – mora pronaći načine kojima bi osigurala da sve EU članice imaju privredni rast i koristi od njega. Da li će u tome uspeti ili ne – za sada je nepoznato. Ono što je izvesno je da je u okruženju poput sadašnjeg, gde je najgore prošlo, taj zadatak postao lakši.

Project Syndicate

 

Čuvajte zaposlene kao što čuvate – novac

Šta bi bilo da kompanije upravljaju ljudskim resursima onako pažljivo kao što to čine kada upravljaju novcem? Za Harvard Business Review piše Erik Garton

Današnji rukovodioci provode puno vremena u upravljanju bilansom stanja, uprkos činjenici da dotični ne predstavlja izvor u kojem bi njihove kompanije oskudevale – ono u čemu vlada najveća oskudica u svetu biznisa jesu ljudski resursi odnosno ljudski kapital. Naime, finansijskog kapitala danas ima u relativnom obilju a i jeftin je. Prema podacima Bain’s Macro Trends grupe (BMTG), globalne zalihe kapitala iznose gotovo desetostruko od iznosa globalnog BDP-a. Kao rezultat ovog preobilja kapitalom, tu je globalno kvantitativno popuštanje, relativno niska potražnja za ulaganjima u R&D (istraživanje i razvoj), kao i u kapitalne projekte: cena zaduživanja nakon odbitka poreza je za mnoge kompanije na nivou inflacije ili je blizu nje, što stvarne troškove zaduživanja drži blizu nule.

Nasuprot tome, najoskudniji resurs današnjice, kojeg uvek nedostaje je – vaš ljudski kapital; on se meri vremenom, talentom i energijom vaše radne snage. Vreme, bilo mereno satima u jednom danu ili danima/godinama u karijeri, ima svoj kraj tj konačno je. Večita je oskudica i u ključnim talentima, onima koji čine da vaša kompanija odskače od rivala. Statistika pokazuje da u prosečnoj kompaniji ima samo oko 15% zaposlenih čiji su kvaliteti na dovoljno visokom nivou da bi odlučujuće odskakali od ostalih, a sa njima i vaša firma u odnosu na konkurenciju. Ispostavlja se da je pronalaženje, negovanje i zadržavanje ovakvih talenata teško izvodljivo – toliko da mediji specijalizovani za biznis govore i pišu o “ratu” za pridobijanje talenata, kao i “lovu” na iste. Energija i energičnost u poslovanju je, takođe, nešto što je teško imati i postići. Iako neopipljiva, može se meriti po broju nadahnutih radnika u redovima vaših zaposlenika. Na osnovu jednog istraživanja, došlo se i do podatka da su inspiracijom pokretani zaposlenici triput produktivniji od nezadovoljnih radnika, mada je takvih – malo. U većini poslovnih sistema – bili to startapovi, korporacije ili globalne kompanije – samo jedan od osam zaposlenih poseduje inspiraciju potrebnu da posao “poleti”.

Tako stoje stvari. Finansijskog kapitala ima u izobilju, ali se njim pažljivo upravlja; ljudski kapital je retka i dragocena pojava, ali se njim ne upravlja pažljivo niti se neguje. Zašto? Pa, delimično i zato što cenimo i nagrađujemo dobro upravljanje finansijskim kapitalom koji je i te kako opipljiv. A možemo ga uvek i lako premeriti, dok ljudski kapital nije baš lako vrednovati. Veliki i globalno poznati izvršni direktori su danas visoko cenjeni i traženi upravo zbog svog pametnog upravljanja i alokacije finansijskog kapitala; današnji “egzekutivci” bi, međutim, trebalo da budu jednako dobri i u upravljanju ljudskim a ne samo finansijskim kapitalom.

Kako se može poboljšati upravljanje ljudskim kapitalom?

Nastojite svim sredstvima da ga – izmerite. Kao što poslovica kaže, ne možete upravljati onim što je nemoguće premeriti. Svetom biznisa je već dugo prisutna prava papazjanija od skraćenica (ROA, RONA, ROIC, ROCE, IRR, MVA, APV i sl.), i sve se odnose na merenje našeg finansijskog kapitala. Ali, da biste izmerili ljudski kapital, možete primeniti pokazatelje kao što je indeks produktivnih moći koji se fokusira na cenu kompanijskih kadrovsko-organizacionih opterećenja, kao i na prednosti efikasnog upravljanja talentima i energijom ukupne proizvodne moći vaše kompanije. Možete meriti količinu i vrednost vremena uloženog u poslovne projekte ili inicijative, a možete meriti i isplativost vremena potrošenog na unapređenje biznisa. Možete aktivno meriti i broj ključnih talenata koje imate u okrilju vaše firme. Kada je Caesars Entertainment, kompanija za proizvodnju video-igara reorganizovala svoje operacije u 2011. godini, seniorski tim ove firme ne samo da je razvio bazu podataka o performansama i potencijalu vrhunskih 2.000 rukovodilaca preduzeća, već je takođe analizirala sposobnosti prvih 150 da preuzmu na sebe nove i različite poslovne profile.

Ulažite u ljudski kapital baš kao što ulažete u razvoj finansijskog kapitala. Svet biznisa je za finansijski kapital razvio pojmove poput “oportunitetnih troškova”, koji se ogledaju u ponderisanoj prosečnoj ceni kompanijskog kapitala. Merimo dugoročnu vrednost investicija, a takođe uspostavljamo minimalno prihvatljive stope povraćaja po projektu pre no što uložimo i jedan dolar svog kapitala. Upražnjavamo Monte Karlo simulacije kojima se procenjuju varijacije u povraćaju uloženog novca u uslovima velike tržišne neizvesnosti. Kada je reč o ljudskom kapitalu, moramo početi da razmišljamo o oportunitetnim troškovima za svaki sat utrošenog vremena. Jedan od načina da se to uradi je merenje troškova nastalih utroškom vremena za – poslovne sastanke.

Moje kolege u kompaniji Bejn (Bain) izračunale su da jedan nedeljni sastanak upravnog odbora u prosečnom preduzeću godišnje “pojede” 300.000 sati vremena za podršku odboru od strane svih ostalih odeljenja kompanije. Kada je Woodside, australijska kompanija za naftu i gas odlučila da pažljivije osmotri cenu sastančenja kompanijskog vrha, otkrila je da su ove seanse “pojele” čak 25% -50% vremena svog ostalog kompanijskog osoblja. Uzmimo kao primer pilot-projekte. Dužina susreta/sastanaka na kojima se razmatraju ovakvi probni modeli su u proseku redukovani za 14%. Ova ušteda vremena predstavlja sedam odsto vremenskih kapaciteta stalno zaposlenih s punim ranim vremenom. Stoga bi o projektima uvek valjalo misliti i sa stanovišta odnosa uštede/utroška vremena i novca, a pre svakog novog sastanka ili nove inicijative obavezno uključivati oportunitetni utrošak vremena i talenta potrebnih barem za minimalnu isplativost nekog budućeg projekta.

Kontrolišite i nadgledajte. Timovi sastavljeni od stručnjaka za planiranje i analizu mere stvarne i očekivane rezultate finansijskog kapitala. Odbori za upravljanje investicijama procenjuju nova ulaganja. Planove za kapitalne troškove treba podvrgavati detaljnim kontrolama izvršnog odbora. Svi moramo podnositi zahteve za odobrenje novca kako bismo dobili potrebna sredstva. Slično tome, trebalo bi da i nad ljudskim kapitalom vršimo periodične procene mogućnosti kontrole nad organizacionim troškovima koje imamo u našoj firmi, kao i koje akcije treba preduzeti kako bismo ih maksimalno suzbili. Brojni značajni alati za obradu podataka, kao što je Microsoft Workplace Analytics, mogu nam pružiti detaljne preglede i informacije o tome kako koristimo vreme na poslu. Kada je reč o izuzetnim (a i o onim manjim) talentima, moramo biti u stanju da doznamo koji su to ljudi u našoj firmi sposobni za stvaranje ključnih prednosti u odnosu na konkurenciju, kao i da li su raspoređeni na kritično važne pozicije i zaduženja.

Razmotrimo slučaj jednog B2B dobavljača koji je želeo da pronikne u to šta neke prodavce čini vrhunskim igračima. Statistička analiza metrike rađene Majkrosoftovim softverom Workplace Analytics i drugih faktora otkrili su razlike  u načinima na koji vrhunski izvođači troše svoje vreme u odnosu na one koji su bili prosečni. Neke od tih razlika bile su očigledne: oni najbolji predstavnici prodaje su sa svojim potencijalnim klijentima provodili u proseku četiri sata više nedeljno od “običnih” uposlenika; među najtalentovanijima je takođe i 25% veća verovatnoća da će klijentima prodati ne samo jedan već više različitih proizvoda. Međutim, ispostavilo se da je ponašanje super-talentovanih zaposlenih ponekad bilo iznenađujuće. Na primer, vrhunski radnici imali su tri puta veće šanse za ostvarivanjem uspešne komunikacije u više radnih grupa unutar svoje firme. Drugim rečima, talenti su se povezivali s onim radnicima koji bi im mogli pomoći pri rešavanju problema s klijentima (kao što je osoblje stručno osposobljeno za finansije, pravnu regulativu, cene ili marketing.

Prepoznajte i nagradite dobro kompanijsko upravljanje vremenom, talentima i energijom. Istorijski gledano, uspešna ulaganja finansijskog kapitala mogu izgraditi nečiju karijeru. Promenljiva naknada se često vezuje za neku meru ekonomski dodate vrednosti. Iako većina kompanija ne nudi doživotno zaposlenje, one bi za svoje top talente ipak trebalo da nađu načina kako da kreiraju dugoročnu podelu zadataka i svakog dana rade naporno kako bi za njih uvek iznova pronalazili angažman. Ovo se najbolje sprovodi stvaranjem inspirativnog radnog okruženja, orijentisanog na rezultate. Kada je Rejd Hofman (Reid Hoffman) osnovao LinkedIn, obećao je sebi da će ta kompanija pomoći unapređivanju karijera talentovanih radnika koji su potpisivali ugovore na dve do četiri godine i imali značajan doprinos – bilo da bi im LinkedIn obezbedio neko sjajno nagradno putovanje ili podržavajući njihove napore da krenu dalje, ili da promene poziciju. Ovaj pristup pomogao mu je da u svoju kompaniju privuče i zadrži one radnike koji poseduju najbolje preduzetničke kvalitete.

Lidere bi trebalo procenjivati i nagrađivati shodno “koeficijentu inspiracije” koju poseduju. Lidere, takođe, treba ocenjivati i nagrađivati shodno sposobnosti da izgrade i odneguju kompanijske talente, to jest, koliko su pojedinaca s visokim potencijalima regrutovali, kako i koliko su ih razvijali, da li su ih zadržali. Tu je i tzv. “trgovinski bilans talenata”: kolika je čista dobit firme od “uvoza” visoko-potencijalnih talenata, minus njihov “izvoz” odnosno odliv istih. Stvarne vrednosti jedne kompanije – kako piše u poznatom priručniku “Netflixa” za odabir kadrova – ogleda se u tome “ko će od zaposlenih biti nagrađen, ko unapređen, a ko otpušten.”

Ovo su samo neki od načina na koji bi se moglo otpočeti sprovođenje veće discipline u upravljanju ljudskim kapitalom. Verovatno da postoji daleko više kreativnih rešenja. Vreme je ograničen resurs. Talenat je oskudan fenomen kojeg nema svako, i zato vredi boriti se da ga pridobijemo. Energija može biti stvarana ili uništavana. Što pre počnemo da delujemo po ovim pravilima, pre će nam se isplatiti ljudski kapital zbog kojeg je vredelo boriti se.

 

HBR

Evropa: neslućeni lider hajtek industrije

Na Stari kontinent često se gledalo kao na mesto gde je razvoj digitalne ere najviše kasnio – i to daleko iza SAD i Azije, za koje je važilo da pomeraju granice. Ali, prvi pogled često vara. U stvari, prema novom izveštaju londonske firme Atomico koja se bavi ulaganjima rizičnog kapitala, evropske startup firme sada preuzimaju vođstvo u oblasti razvoja veštačke inteligencije, izgradnji novih tehnoloških centara i sve više privlačeći investicije iz tradicionalnih industrijskih grana. U evropski tehnološki sektor je prošle godine uloženo rekordnih 13.6 milijardi dolara, u poređenju sa 2,8 milijardi dolara u 2011. godini, piše Viljem Ečikson za Project Syndicate.

Prošli su dani kada se “tehno” sektor Evrope uglavnom sastojao od potrošački orijentisanog poslovanja sa akcentom na e-trgovinu, često praveći besramne, jeftine kopije uspešnih američkih kompanija. Evropa je danas utočište autentičnih, pionirskih inovacija, poput onih koje u venčer firmi Atomiko nazivaju “Deep Tech” – od one vrste veštačke inteligencije koju sada razvija Google u svom projektu DeepMind. Deep tech je u 2015. činio 1,3 milijardi dolara evropskih venture investicija isporučenih u 82 runde, kao i više od 289 miliona dolara, koliko je 2011. bilo isporučeno u 55 rundi.

Nova tehnološka čvorišta Evrope pojavljuju se na neočekivanim mestima, daleko izvan nekadašnjih žarišta u Londonu, Berlinu i Stokholmu. Atomico ukazuje na današnji Pariz, Minhen, Cirih i Kopenhagen kao na gradove koji će u narednim godinama preuzeti primat u digitalnoj industriji. Francuska ulaganja u hajtek startapove, kako ističu venčer analitičari u Atomiku, već je „stao na crtu“ Londonu i Berlinu u pogledu broja i obima investicija rizičnog kapitala.

Evropske tradicionalne industrije sada se bude, sve više fokusirajući svoje poslovanje na tehnološki sektor. Dve trećine najvećih evropskih korporacija je svoje tržišne kapitalizacije napravilo upravo direktnim investiranjem u tehnološke kompanije. Od početka 2015. godine, jedna trećina ovih korporativnih grupa je obavilo preuzimanje neke tehnološke kompanije.

Takođe, strane firme se žure da iskoriste evropske tehnološke talente. Google, Facebook i Amazon najavljuju veliku ekspanziju svojih tehnoloških centara u Evropi. Transakcije u tehnološkoj industriji su 2016. vredele više od 88 milijardi dolara – u odnosu na samo 3.3 milijarde u 2014. godini – uključujući HTC koji je kupio ARM, britansku firmu za poluprovodnike, dok je Qualcomm takođe kupio firmu za poluprovodničku tehnologiju, NXP po ceni od 47 milijardi dolara.

Jedna studija, koju je izradio Boston Consulting Group, ističe da se brojne male i izvozno orijentisane zemlje Evropske unije – nordijske, baltičke i zemlje Beneluksa – rangiraju znatno iznad Sjedinjenih Država kada se radi o tzv. “e-intenzitetu”, koji pokriva IT infrastrukturu, pristup internetu, kao i po intenzitetu angažovanosti vlada, kompanija i potrošača u aktivnostima vezanim za Internet.

Ovi “digitalni prvoborci” i „evro-mališani“ stvaraju oko 8% svog BDP-a zahvaljujući Internet poslovanju, u poređenju sa 5% koliko generiše tzv „velika evropska petorka“ (Nemačka, Francuska, Italija, Španija i Britanija). Takođe se očekuje da će između 2015. i 2020. zamah digitalizacije u evropskoj industriji generisati između 1,6 miliona i 2,3 miliona više novih radnih mesta od broja onih koja će se nadolaskom digitalizacije ugasiti.

Naravno, evropski tehnološki sektor i dalje ima svoje slabosti koje se ogledaju u još uvek neuspešnim nastojanjima da stvore takve tehnološke gigante koji bi bili  stanju da konkurišu kolosima iz Silicijumske doline. I dok su sada i evropski tehno-preduzetnici u stanju da prikupe sredstva za pokretanje firmi s lakoćom kojom to već odavno čine njihove američke kolege, američke firme uživaju u investicijama kapitala koje su u kasnijim fazama 14 puta izdašnije od evropskih. Ovakav jaz u visini investicija bio bi neutralisan ako bi, recimo, evropski penzioni fondovi preusmerili još samo 0,6% svog kapitala u upravljanje portfoliom sa venčer investicijama.

Još jedna slabost srodna ovoj krije se u nedostatku jednog pravog, jedinstvenog digitalnog EU tržišta. U SAD-u ili, recimo, Kini, tehnološki preduzetnici dobijaju direktan, neposredan i trenutni pristup jedinstvenom masovnom tržištu. U Evropi, tehno-preduzetnici su primorani da i dalje „krstare“ kroz  pravila 28 različitih  tržišta i njihove različite regulatorne režime.

Istine radi, treba reći da je Evropska komisija pre dve godine obećala stvaranje jedinstvenog digitalnog tržišta, procenjujući da bi ono moglo ojačati EU ekonomiju za oko 415 milijardi evra ($448.5mlrd) godišnje. Ali, Hosuk Li-Makijama i Filip Legren iz Otvorene mreže za političku ekonomiju (OPEN, Open Political Economy Network) nedavno su oštro revidirali procenu ovih rezultata. “Jedinstveno digitalno tržište Evrope”, tvrde oni, trenutno izgubljeno luta “kroz gomile zbrkanih i zastarelih, korporativno kontraproduktivnih industrijskih politika koje favorizuju proizvođače a ne potrošače, favorizujući velike a ne male kompanije, stavljajući u prvi plan staromodno uspostavljene činovnike nasuprot digitalnim startapovima, protežirajući EU firme a na štetu inostranih.”

Umesto liberalizacije, EU želi još više regulacije – kada se, na primer, radi o zabrani kompanija koje odbijaju online prodaju (osim ako nisu u pitanju autorska prava), ili uspostavljanje različitih cena robe/usluga zasnovanih na zemlji u kojoj kupac živi i radi. Tu su i ostale rizične opcije – kao što je napor uložen u regulisanje vlasništva nad podacima, pristupa i raspoloživosti  – sve to još uvek leži negde na horizontu.

Uprkos ovakvim rizicima po poslovanje, ukupan trend u tehnološkom sektoru je u Evropi pozitivan. Novi apetiti za upuštanjem u poslovne rizike izgleda da su poput cunamija protutnjali evropskim kontinentom; Atomico izveštava da više od 85% osnivača novih preduzeća drži do stava kako je “uobičajeno prihvatljivo” upustiti se u poduhvat otvaranja sopstvene kompanije. Dodajmo uz to i evropske talente u deep-tech i oblasti fundamentalnih istraživanja: Evropa ima vrhunski nastavni kadar i stoga nije čudo što se pet od prvih deset globalno najjačih IT univerzitetskih garnitura nalazi u EU; pravi bum informatičkih start-up preduzeća će, kako se čini, u Evropi postati dugoročno održivi poslovni model.

I u  sferi politike, takođe, postoji razlog za optimizam. Evropske digitalne stegonoše počinju da se organizuju u jednu moćnu i politički artikulisanu snagu; u 16 malih evro-zemalja, od Danske, preko Irske i Estonije, stvorene su grupe koje rade na tome da što je moguće više olakšaju i učine praktičnijim internet-poslovanje, zalažući se za poboljšanje postojećih regulativa i unifikaciju nacionalnih zakona u jedinstveni evropski Zakon. Sve ove zemlje su zajedno pozvale „velike“ članice EU na zabranu lokalizacije podataka po nacionalnim zakonima, jer bi lokalizacija bespotrebno i štetočinski rasparčala jedinstveno evropsko polje na 30-tak manjih digitalnih “niša”.

U vreme kada Sjedinjene Države sprovode protekcionističku, uskogrudu i nazadnu politiku, Evropa ubrzava kao inovativna ekonomska sila koja gleda napred. Zar ne deluje onda ironično, koliko i s razlogom obećavajuće,  da ta navodno troma EU sa večitog začelja na kraju zauzme čelnu poziciju, prednjačeći u oslobađanju pravih ekonomskih potencijala interneta?

 

Project Syndicate

 

 

Treba li da nas brinu grčke banke?

Početkom februara došlo je do sukoba između Međunarodnog Monetarnog Fonda i evropskih institucija. Priroda sukoba ticala se postavljanja uslova za održivost plana otplate grčkog duga. Jedan od ključnih razloga za ovo neslaganje je, po svemu sudeći, razlika u procenama zdravlja grčkih banaka. Iz tog razdora izrodilo se logično pitanje: čijoj proceni treba verovati, i postoje li realni razlozi za zabrinutost, pita se ekonomska analitičarka Silvija Merler na portalu Bruegel.org.

Oni koji profesionalno prate krize u evrozoni već su navikli na činjenicu da se Grčka, s vremena na vreme, vraća u žižu pažnje. A onda, kada se to desi, obično je praćena oživljavanjem neslaganja između MMF-a i evropskih institucija. To se dogodilo i početkom ovog februara: dve strane sukobile su se oko uslova za održivost grčkog duga, a jedan od glavnih izvora neslaganja, izgleda, leži u evaluaciji zdravlja grčkih banaka.

Banke su, počev od 2010. godine, prošle tri kruga dokapitalizacije – od kojih je poslednji realizovan 2015. godine – i to za ukupno 43 milijarde evra. Analiza MMF-a o održivosti duga (Debt Sustainability Analysis, DSA), međutim, zastupa pretpostavku da tampon od oko 10 milijardi evra – otprilike polovina iznosa dugova prema ukupnoj imovini (Debt to Total Assets, DTA) u bilansu stanja grčkih banaka – treba izdvojiti za pokriće potencijalnih dodatnih troškova za podršku potreba banaka. Evropska DSA, umesto toga, ne snosi nikakve dodatne troškove budućih potreba banaka za dokapitalizacijom. Banka Grčke, s druge strane, tvrdi da su grčke banke postavljene tako da mogu održavati visoke koeficijente kapitala čak i u scenariju o štetnosti, nedavno objavljenom u analizi osetljivosti grčkih bankarskih struktura (Tabela 1).

01

Nenaplativa potraživanja banaka predstavljaju materijalna potraživanja u čijoj otplati dužnici kasne više od 90 dana, ili ona za koje postoji ocena da ih dužnik neće platiti u celosti, bez realizacije kolaterala – bez obzira na to koliki je još iznos ostao za plaćanje, ili koliko dana kasni sa uplatom. Definicija IFSR NPL obuhvata samo one kredite koji kasne više od 90 dana.

Ovu svoju predostrožnost MMF opravdava tvrdnjom da je situacija oko bilansa grčkih banaka i dalje osetljiva. Tabela 1 pokazuje da je nivo nenaplativih kredita (NPE) i dalje veoma visok, iznad 40% ukupnih kredita za sve četiri banke o kojima je reč, i više od 50% za dve od njih. Racio nekvalitetnih kredita je manji ali ipak blizu 40% za one banke koje izveštavaju o ovom pokazatelju.

Grčke banke su se složile s planom smanjenja NPE tokom perioda od tri godine, sa kvartalnim targetima i ciljajući na smanjenje sistemski neprihodujućih plasmana (NPE, non-performing exposures) sa 50% na 34% do 2019., a problematičnih kredita (NPL, non-performing loans) sa 37% na 20%. Očekuje se da će ovo smanjenje biti vođeno uglavnom poboljšanjem otplate kredita kao i njihovim otpisom, i, u manjoj meri, likvidacijama, boljom naplatom i prodajom potraživanja. Dosledno sa planom, ta otpisivanja su se krajem 2016. godine ubrzala, dostigavši rekordne 2,5 milijarde evra za godinu dana (Slika 1).

Dnevni list Kathimerini, međutim, donosi da su januara 2017. novi NPL-ovi skočili na skoro milijardu evra, vraćajući se na silaznu putanju krajem 2016. godine, a očigledno su nastavili da rastu i tokom februara 2017. Istraživanje koje je sproveo Asimakopoulos et al. u Grčkoj Banci nalazi da jedna od šest firmi sa teško naplativim ili problematičnim kreditima predstavlja strateškog neplatišu (difoltera), kao i da su strateški dužnici u pozitivnoj korelaciji  prema preostalom dugu i ekonomskoj neizvesnosti.

Izvori na koje se oslanjala vest u dnevnom listu Katimerini izgleda da potvrđuju ovaj sud, pripisujući nedavni porast neizvesnosti sa drugom po redu proverom doslednosti sprovođenja paketa spasavanja, ali i činjenicom da veliki broj dužnika ne bi sarađivao u postizanju sporazuma o restrukturiranju, nadajući se da bi vladino uvođenje vansudskog postizanja kompromisa moglo dovesti do boljih uslova i mogućnosti za smanjenje duga.

Ukoliko i nadalje budu žilavi, ovi faktori mogu i te kako zakomplikovati ostvarivanje ciljeva smanjenja NPE. NPL tržište je 2015. liberalizovano, verovatno sa ciljem da se privuku strani investitori, ali je malo verovatno da će se ovo i dogoditi ukoliko ekonomska neizvesnost i dalje bude visila nad glavama Grka. Sadašnju strategiju za postizanje ciljeva zacrtanih Paketom spasavanja uglavnom vode banke. MMF u svom članu IV tvrdi da alternativa može biti osnivanje kompanija za upravljanje sredstvima (AMC, Asset Management Company), iako to u Grčkoj može da bude teško izvodljivo jer je potražnja za privatnim AMC-om mala, dok bi javni AMC mogli biti izloženi problemima vezanim za upravljanje i podnošenje rizika, s obzirom na stroga evropska pravila koja bi mogla izazvati bejl-in (Bail-in), ukoliko postoji potreba za dodatnim kapitalom u kratkom roku.

(Bail-in: spasavanje finansijskih institucija koje su na rubu propasti preuzimanjem gubitaka od strane njihovih poverilaca i štediša. Bail-in je suprotan od bail-outa, koji podrazumeva spasavanje finansijskih institucija pomoću spoljnih aktera; najčešće su to vlade, koje koriste novac poreskih obveznika. Tipično je da je bejl-aut daleko češći finansijski instrument nego bejl-in, ali u poslednjih nekoliko godina, nakon masovnih bejl-autova, neke vlade sada zahtevaju da investitori i štediše u banci preuzmu potencijalne gubitke, a ne poreski obveznici).

08

Drugi problem koji je pomenut u pregledu MMF-a tiče se odloženih poreskih sredstava i kredita (DTA/ DTC). Pisac ovih redaka, Silvija Merler, već je u jednom ranijem tekstu za Bruegel pisala o odloženim poreskim sredstvima; u suštini, DTC su finasijski instrumenti koji mogu da se računaju kao kapital, bez obzira na to da li banka ima profit ili gubitak, a zavisno od toga koliko je bilo planirano, mogu zahtevati potencijalnu odgovornost države. Ovi instrumenti su još uvek relevantni za grčke banke (tabela 1), što može smanjiti kvalitet njihovog kapitala.

Čijoj, dakle, proceni treba verovati kada su u pitanju grčke banke? Kao i uvek, sve procene mogu biti ili ispravne ili pogrešne – u zavisnosti od okolnosti. Veoma je teško sačiniti predviđanja kako će se stvari razvijati, posebno zato što se sudbina banaka nikada ne razdvaja od zemlje u kojoj se one nalaze, a za Grčku je ekonomska neizvesnost dosad već postala norma. Ta dva pitanja razmatrana u ovom tekstu su, međutim, dodatni su izvor potencijalne zabrinutosti.

Silvia Merler, Bruegel.org