Kako u združenom tekstu navode ekonomisti Bečkog instituta za nove ekonomske studije (WIIW), novi, 45. po redu predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald J. Trump, „objavio je grub protekcionistički pristup SAD prema drugim zemljama u pogledu trgovinskih odnosa, što, po svoj prilici, neće uticati samo na američki trgovinski obrazac već će možda ostaviti posledice po čitav svet“.
U svom govoru, on je najavio niz po njemu bitnih akcionih mera, a u skladu sa svojim izjavama kako „Ameriku treba ponovo učiniti velikom“ (“Making America Great Again”), kao i stavom da “Amerika treba da zaštiti američke radnike”. Ove najave akcionih tačaka uključuju: 1. ponovno preispitivanje ili čak povlačenje SAD iz Sporazuma o slobodnoj trgovini u Severnoj Americi (NAFTA), koji je na snazi od početka 1990-ih godina, 2. povlačenje iz nedavno potpisanog (mada još uvek nije ratifikovan) sporazuma o Transpacifičkom partnerstvu (TPP), kao i da 3. označi Kinu kao valutnog manipulatora. On je, dalje, najavio da će 4. okončati spoljno-trgovinske zloupotrebe koje nepravedno utiču na američke radnike, i 5. prekinuti offshore poslovanje tj. vangranično izmeštanje američkih biznisa u inostrane zemlje, što će, kako je naveo, učiniti uspostavljanjem uvoznih tarifa za svaku robu te vrste, ne bi li obeshrabrio američke kompanije da otpuštaju svoje radnike a da poslove sele u druge zemlje, odakle bi svoje neoporezovane proizvode potom slale nazad u SAD. On je najavio da će carinske stope na uvoznu robu iz Kine podići do 45%, što je protiv pravila Svetske trgovinske Organizacije (ovakav postupak može dovesti čak do povlačenja Sjedinjenih Država iz WTO). Tramp se sličnom retorikom služio i tokom svog izjašnjavanja o trgovinskim odnosima koje SAD treba da uspostavi s Meksikom i Japanom).
Evropa dosad nije bila u fokusu američkih debata o trgovinskoj politici, verovatno zbog toga što je američka trgovina sa EU više izbalansirana, a evropsko-američki Sporazum o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) uspešno zaključeni. A sada su šanse za dalje sprovođenje međusobnih trgovinskih sporazuma veoma neizvesne. Iako ga predsednik Tramp nigde nije eksplicitno pominjao, malo je verovatno da će Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo biti ostvareno u skorije vreme. I dok je TTIP već proglašen mrtvim od strane brojnih posmatrača i komentatora, Evropska komisija i dalje želi da nastavi pregovore čak i ako se ovi budu odvijali jednim daleko sporijim tempom. Umesto punog ostvarivanja TTIP, pod Trampom bi pre trebalo očekivati da ovaj Sporazum ne stupi na snagu, a takođe se može očekivati da efekat ovog trgovinskog dila na zapošljavanje i visinu prihoda u obe ove ekonomije bude relativno mali; Ukoliko se u američkoj ekonomiji bude sprovodio fiskalni stimulativni paket, to bi čak moglo da znači i neke pozitivne efekte koje bi ovaj fiskalni stimulus ostavio na evropske (kao i druge) ekonomije.
Jedna nova američka trgovinska politika, koja će negovati daleko snažniji protekcionizam, podrazumevala bi još neke posledične efekte: Prvo, ako bi se takve oštre mere i praktično uvele, vrlo je verovatno da bi ovo proizvelo odgovarajuće valutne protivmere, kao što je devalvacija kineskog juana ili meksičkog pezosa (makar samo i zbog nervoze koja bi u tom slučaju bila prisutna na globalnom tržištu), a što bi moglo suzbiti/anulirati potencijalne efekte visokih uvoznih tarifa u SAD. Drugo, posebno u slučaju SAD, skok u carinskih dažbina koji bi bio uperen protiv Kine samo bi značio da će određena roba široke potrošnje u SAD postati skuplja, a što verovatno neće biti upareno s povećanjem prihoda Amerikanaca, čime će i američki potrošači postati siromašniji (i verovatno još više povećati već prisutnu nejednakost).
Foto: The Guardian
Sličan jedan argument stoji i kada u ovu priču uvrstimo činjenicu da bi, u nekim slučajevima, uvoz delova i komponenti opet patio od visokih uvoznih tarifa. Ako američke firme imaju za cilj očuvanje korporativnih profitnih marži – i to bi na kraju dovelo do većih cena, a ovaj ceh platiće američki potrošači. Dalje, čak i ukoliko bi ovakve protekcionističke mere vratile američku proizvodnju u SAD, to bi opet povećalo proizvodne troškove jer su američki radnici i dalje skuplji nego njihove kolege u drugim zemljama. Stoga bi, dakle, promene u tekućim trgovinskim poslovima mogle pokvariti neke druge efekte, koje bi fiskalni stimulus mogao da eventualno pruži.
Nadalje, ukoliko se je u ovakvim slučajevima prisutan argument da ovakve protekcionističke mere ne bi imale razornog efekta samo u zemljama pogođenim ovakvom vrstom sankcija (Meksiko, ali, pre svega, naročito Kina), već bi, takođe, nanele štetu i američkoj ekonomiji – sve to kao rezultat mogućeg povećanja uvoznih tarifa baš kao i političke neizvesnosti koja bi ugrožavala stabilnost poslovne klime. Dalje, ako bi ove mere bile uvedene s američke strane – makar i samo delimično – najverovatnije bi usledile uzvratne mere odmazde od strane pogođenih zemalja; ovakav razvoj događaja povećao bi rizike od daljih valutno-trgovinskih ratova širom sveta, što bi, zauzvrat, veoma verovatno uticalo na negativni globalni rast svetske ekonomije.
Na kraju, poslednje pitanje odnosi se na verovatnoću da će se takva protekcionistička pravila zaista i realizovati posle januara 2017. U stvari, Donald Tramp i njegov tim već su počeli da potcenjuju strah od mogućeg trgovinskog rata protiv Kine – strah koji je već neko vreme prisutan na globalnom tržištu. Ova je bojazan potkrepljena činjenicom da neki delovi američke Republikanske partije, kojoj Tramp pripada, podržavaju slobodnu trgovinu a ne protekcionizam. Treba, međutim, svakako očekivati zauzimanje daleko tvrđih stavova o određenim trgovinskim pitanjima i određenim proizvodima, a kada je reč o anti-damping merama (kao, recimo, na čelik), to svakako treba očekivati. Isto tako, opšte uzev, može se pretpostaviti da će međunarodne ekonomske odnose u bliskoj budućnosti karakterisati jače mere protekcionizma.
Robert Stehrer, Bečki institut za nove ekonomske studije (WIIW)