Poslovi koji se dobro plaćaju a ne zahtevaju diplomu bačelora danas su predmet želja mnogih Amerikanaca – a ovih dana ti se poslovi ne nalaze na pokretnoj traci i prostoj proizvodnoj montaži proizvoda. Ova iskustva su i dobra pouka za naše političare, poslodavce, naš sistem obrazovanja i zapošljavanja.
“Vratiću u SAD poslove koje dosad niko nije uspeo da vrati.”
Ove reči, koje je novoizabrani predsednik Donald Tramp izgovarao tokom svoje kampanje bile su muzika za uši mnogih njegovih birača iz redova radničke klase – svih onih koji nisu uključeni u prekograničnu, međunarodnu ekonomiju. Ovim radnicima i njihovim zajednicama naneti su teški finansijski udarci usled sve većeg nedostatka dobrih poslova na tržištu rada, posebno u proizvodnji, u kojoj se uglavnom traži samo srednja stručna sprema.
Ogromne gubitke u domenu ovih poslova novoizabrani predsednik Tramp pripisuje dosadašnjim trgovinskim sporazumima, kao što je, recimo, Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement, NAFTA) kojeg je 1993. zakonom i svojim potpisom ozvaničio tadašnji američki predsednik Bil Klinton. Pa ipak, prisutna je realnost, naime, da je 88 odsto radnih mesta u proizvodnji izgubljeno jer su ta mesta bolje iskoristile mašine koje prave automobile, kućne aparate i računare.
Toliko su bolje da se, u stvari, sa robotima proizvodi dva puta onoliko koliko su Amerikanci “od krvi i mesa” proizvodili tokom 1980. godine – i to danas sa 7 miliona manje radnika u proizvodnji.
Fabrike su svoje radnike s višom ili srednjom stručnom spremom zamenile novim kadrom: visokoškolski obučenim tehničarima koji rade na moćnim informatičkim tehnologijama. Tako je radna snaga od “plavih kragni” i montaže preusmerena ka stručnjacima iz industrijskog dizajna, logistike, marketinga i drugih administrativnih funkcija “belih kragni”, koje proizvodima dodaju vrednost.
Outsourcing i rivalitet sa zemljama poput Kine i Meksika samo su mali deo priče o američkom padu proizvodnje i smanjenju čisto proizvodnih zanimanja. Srećom, postoji nada zasnovana na činjenicama, naime, da se današnji svet nalazi usred preporoda proizvodnje; međutim, ono što je malo verovatno je da će ovaj preporod proizvodnje povratiti njenu nekadašnju slavu kao generatora poslova i novih radnih mesta. Od 2,7 miliona proizvodnih radnih mesta u SAD izgubljenih od početka Velike recesije, ponovo je obnovljeno “samo” 1,7 miliona – što je još uvek milion radnih mesta manje od situacije kakva je bila pre pojave recesije.
A ti novi proizvodni poslovi nisu isti kao oni koji su izgubljeni. Tokom recesije je izgubljeno 1,6 miliona proizvodnih radnih mesta na kojima su bili radnici sa srednjom školskom spremom; tokom oporavka, na njih se vratilo samo 200.000 radnika. U međuvremenu je pridodato 1,5 miliona proizvodnih radnih mesta za radnike sa barem nekim obrazovanjem i obukom, a koji ne idu preko nivoa srednje škole.
Pravac budućeg kretanja američke radničke klase, uključujući i proizvodne radnike ne ide ka Staroj srednjoj klasi. Od 1970-ih naovamo, udeo radnih mesta za one sa srednjim obrazovanjem (ili manje) opao je sa 72 odsto na 38 odsto, a plate radnika u ovoj grupi opale su za 15 odsto. Ne postoji način na koji bi se u fabrike vratila mnogobrojna dobra proizvodna radna mesta koja od radnika iziskuju samo srednju školu.
Budući pravac kojim se trenutno kreće američka radnička klasa je – Nova srednja klasa: karijerne oblasti koje su plaćene a ne zahtevaju diplomu bačelora (koja se dobija nakon 3god univerziteta), mada zahtevaju obrazovanje ili obuku koja je barem u rangu srednje škole. Postoje milioni dobrih poslova za koje su potrebne srednje zahtevne veštine a za koje nije potrebna diploma bačelora, ali koja traže da radnik ima više od srednje škole. Do 2024. godine, američka privreda stvoriće više od 16 miliona radnih mesta za srednje zahtevna zanimanja, uključujući tri miliona novonastalih radnih mesta kao i 13 miliona Bejbi bumera koji će se penzionisati. Trampov kontroverzni predlog za budući infrastrukturni program može stvoriti i nove, dodatne milione radnih mesta za koja se od ogromne većine američkih radnika ne bi zahtevale diplome.
Mnogo je poslova na kojima su pripadnici Nove srednje klase dobro plaćeni: 40 odsto plata veće je od $55,000 godišnje, dok ih je 14 odsto veće od $80,000 godišnje. Poređenja radi, prosečni nosilac bačelor diplome zarađuje $61,000 godišnje. Pa ipak, sve je prisutniji trend da zarade američkog radnika pre zavise od pametnog izbora obuke nego od stepena obrazovanja i diplome. Gotovo trećina dvogodišnjih koledž ili univerzitetskih kurseva tzv “associate degree” (što je kod nas donedavno odgovaralo pogonskom inženjeru), kao i većina sertifikata jednogodišnjih kurseva – a posebno oni koncentrisani na tražene struke u npr zdravstvu i STEM zanimanjima – plaćeni su više od onih sa diplomom bačelora (bačelori su diplomci po završetku tri godine univerziteta; američka “high school” je ono što je kod nas diploma srednje škole; američki koledž je u rangu visoke škole a van Amerike je često na nivou srednješkolske ustanove, dok je tzv “associate degree”, stepen o kojem je u tekstu reč, diploma za struke koje su ispod diplome bačelora a iznad diplome srednje škole).
Gde se u Sjedinjenim Državama mogu naći ovi novi, dobri poslovi koji ne iziskuju univerzitetsko obrazovanje?
Ova zanimanja počela su da niču širom Amerike, iako u mnogim državama Južnog pojasa kao i na severoistoku i Srednjem zapadu (Rust Belt) – gde je pobedio novoizabrani predsednik Tramp i u kojima privreda stalno stagnira – poslovi za srednje zahtevnim veštinama čine veći deo baze zapošljavanja; ovde se struktura zaposlenih razlikuje od obalskih država krajnjeg američkog istoka i zapada, kojima uglavnom dominiraju high-end (sofisticirani) poslovi i usluge za koje se uglavnom zahteva diploma bačelora ili postoji takva tendencija. U Ohaju, na primer, 30 odsto radnih mesta pripada srednje zahtevnim poslovima, u poređenju sa samo 18 odsto, koliko ih je zastupljeno u Virdžiniji.
Međutim, čak i u državama koje je dobio Tramp, poslovi su se iz fabrika u malim gradovima preselili u gredske kancelarije i bolnice, zahtevajući od radnike da imaju veću obrazovaost i bolju obučenost od radnika na poslovima koje su zamenili. Za mnoge Amerikance koji potiču iz radničke klase, ova nova radna mesta mogu biti nedostižna, često upravo zato jer ne poseduju potrebno obrazovanje i obuku, ili nisu povezani sa lokacijama gde se ta radna mesta stvaraju.
Treba reći kako među studentima vlada trend da upisuju i završavaju sertifikacione programe ili studijske saradničke programe (tj malopre pominjan “associate degree”), što su dva najčešća i najomiljenija puta do sticanja izgledne karijere sa srednje zahtevnim veštinama; ovi programi popularniji su nego u B.A. (bačelor) programi.
B.A. je još uvek zlatni standard za dobro formirano obrazovanje zasnovano na opštim znanjima i veštinama, ali je za roditelje i učenike važno da shvate kako postoje alternativni putevi na putu ka diplomi bačelora – a ti su putevi ne samo pristupačni (ili čak pristupačniji od bačelora) več i finansijski lukrativni.
Možda o ovome nećete saznati čitajući vesti, iako ovi putevi predstavljaju znatan deo američke radne snage i uticajan su i čak preovlađujući trend u rastućem procvatu visokoškolskog obrazovanja i sistema obučavanja. Danas, više studenata, zapravo, želi associate degree diplomu (pogonskog inženjera) ili diplomu nekog od programa za sertifikovanje posebnih veština; ovo su sada dva najčešća puta u građenju karijere na poslovima sa srednje zahtevnim veštinama, dok popularnost pohađanja B.A. programa zaostaje.
U naredne četiri godine, Trampova administracija imaće priliku da rešava ekonomske i obrazovne izazove s kojima se suočavaju svi oni koji su ostali “zaglavljeni” u starom proizvodnom sektoru. Stoga je potrebno ulagati u obrazovne sisteme koji osposobljavaju za srednje zahtevne poslove, uključujući tu i obuku koju nude poslodavci kao i programe koie mogu obezbediti lokalni, tzv “junior” ili mesni koledži: dvogodišnju specijalizaciju posle koje ne samo da se stiču posebna srednje zahtevna znanja, već su otvorena vrata i za sticanje bačelor ili master diplome.
Pa ipak, rešenje ne leži u nostalgiji. Nemoguće je postići privredni i ekonomski uspeh ukoliko se i dalje bude insistiralo na bespotrebnom nošenju balasta – kojeg su, začudo, napravili raniji privredni uspesi: Nemoguće je počivati na nekada uspešnoj organizacionoj strukturi poslovanja i obrazovanju – oni su zastareli i danas predstavljaju teret.