Kako rast izvoza američke nafte u Kinu menja globalna pravila igre


Malo po malo, američka naftna industrija okrenula je naglavce svetsko tržište naftom, piše Rojtersov dopisnik iz Singapura Hening Glojstejn

Pre svega, niz oštrih padova američkog uvoza sirove nafte potkopali su ovo najveće tržište, na koje se proizvođači poput OPEC-a oslanjaju već dugi niz godina. Danas, eksplozivni izvoz američke nafte – koju je Vašington do pre samo dve godine uglavnom zabranjivao – postao je izazov i za poslednji region kojim OPEC još uvek dominira: Aziju.

Izvoz američke nafte u Kinu naglo je porastao, uspostavljajući trgovinu između dve najveće svetske sile koja do 2016. godine jednostavno nije postojala ni teoretski, pomogavši na taj način Vašingtonu u njegovim naporima da nekako umanji ogroman trgovinski deficit koji Sjedinjene Države imaju sa Kinom.

Ova transformacija se ogleda u brojkama objavljenim u poslednjih nekoliko dana. Te cifre pokazuju da SAD sada proizvode više sirove nafte čak i od najvećeg izvoznika, Saudijske Arabije, što znači da će Amerikanci do kraja ove godine najverovatnije preoteti od Rusa titulu najvećeg svetskog proizvođača.

Podaci o ovom rastu iznenadili su čak i zvaničnu američku administraciju, koja je prošle nedelje povećala svoju prognozu proizvodnje sirove nafte za 2018. godinu, na 10,59 miliona bpd, što je povećanje za 300.000 barela na dan od njihove poslednje prognoze (samo nedelju dana ranije).

Kada su se 2016. na svetskom tržištu pojavili kontigenti američke frekovane nafte namenjene izvozu, prvi brodovi ovog energenta otišli ​​su ka partnerima iz Sporazuma o slobodnoj trgovini, Južnoj Koreji i Japanu. Malo ko je očekivao da će Kina postati njen glavni kupac.

Podaci koje ima Tomson Rojters Eikon ukazuju da su američke isporuke sirove nafte Kini skočile od nule (sve do 2016. godine) na rekordnih 400.000 barela dnevno (bpd) u januaru 0ve godine, vrednih gotovo milijardu dolara. Pored toga, pola miliona tona američkog tečnog prirodnog gasa (LNG) vrednog skoro 300 miliona dolara je ovog januara otišlo iz Sjedinjenih Država put Kine.

Sažimanje trgovinskog viška Kine

Prihvatanje Kine da bude snabdevana američkom naftom i gasom će pomoći smanjenju ogromnog trgovinskog suficita kojeg Kina ima sa Sjedinjenim Državama, i može doprineti suprotstavljanju navodima američkog predsednika Donalda Trampa da „Peking trguje nefer“.

“Trampova administracija vrši ogroman pritisak na Kinu, primoravajući „Azijskog tigra“ da izbalansira svoj trgovinski saldo sa SAD… Kupovina američke sirove nafte očigledno pomaže u ostvarenju tog cilja, kako bi Amerikanci smanjili disbalans”, rekao je Marko Danand (Marco Dunand), izvršni direktor i koosnivač trgovačke kuće Mercuria.

Kako je američki izvoz energenata porastao, tako se i kineski robni suficit sa SAD u januaru smanjio na 21.895 milijardi dolara, sa decembarskih 25.550 milijardi dolara, prema zvaničnim kineskim brojkama objavljenim u četvrtak 15. februara.

Prodaja energenata Kini je i dalje skromna u poređenju sa 9,7 milijardi dolara vredne nafte koju je Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEC) isporučila Kini u januaru. Međutim, Amerikanci su već „zasekli“ prilično dobar deo tržišnog kolača, pojavljujući se kao ozbiljan igrač na tržištu kojim dominiraju zemlje poput Saudijske Arabije i Rusije – preteći da u budućosti prerastu u još snažniju konkurenciju.

“Na američku sirovu naftu gledamo kao na ‘nadopunu’ (supplement) našoj velikoj bazi sirove nafte” sa Bliskog istoka i iz Rusije, rekao je rukovodilac rafinerije u Sinopec-u, glavnom kineskom energetskom gigantu, odbijajući da bude imenovan jer nije bio u mogućnosti da javno nastupi pred medijima.

Ovaj rukovodilac rekao je da Sinopec ove godine traži način da od Amerikanaca naruči još veće količine nafte.

Izvrtanje naglavce

Prošlog četvrtka su zvanično prikazane brojke obelodanile da je kineski uvoz u januaru porastao na rekordnih 9,57 miliona barela.

U međuvremenu, uvoz sirove nafte u SAD pao je ispod 4 miliona barela na dan (bpd), u odnosu na rekordnih 12,5 miliona bpd u 2005. godini.

Gledajući prema proseku decembarskih i januarskih količina, američka prodaja nafte i gasa Kini bi vredela oko 10 milijardi dolara godišnje. Ako se  izvoz u Japan, Južnu Koreju i Tajvan, ova brojka se udvostručuje.

Američki izvoz bi bio još veći, ali postoje infrastrukturna ograničenja: nijedna američka luka tehnički nije u stanju da opslužuje najveće tankere za naftu, poznatijih pod nazivom „Vrlo veliki prevoznici sirove nafte“ (VLCC, Very Large Crude Carriers).

Da bi se ovo rešilo, jedan od najvećih objekata u Meksičkom zalivu, Lučki ofšor servisi za naftu države Lujzijane (Louisiana Offshore Oil Port Services, LOOP), su u fazi širenja kako bi se uskoro moglo rukovati najvećim, VLCC tankerima.

Koliko košta nafta u odnosu na druge: za kineske kupce je najatraktivnija niska cena američke nafte. Zahvaljujući brzom procvatu „frekinga“ – dobijanja nafte na tehnološki “prljav” način iz uljnog škriljca – američka sirova nafta je jeftinija od bilo koje druge nafte.

Na cenovnom nivou od oko 60,50 dolara po barelu, američka nafta trenutno je za oko 4 dolara po barelu jeftinija od Brenta; uzgred, Brent je neka vrsta „etalona“, na osnovu koje se formira cena većine ostale sirove nafte na svetskom tržištu.

Za mnoge etablirane izvoznike nafte, poput OPEC-a koji je dominantan na Bliskom istoku, ili Rusije, koje su svoju proizvodnju smanjivale tokom 2017. godine – u pokušaju da povećaju cene – ovi novi naftni tokovi označavaju veliki gubitak tržišnog udela.

“OPEC i Rusija prihvatili su da će SAD postati veliki proizvođač zato što su naprosto želele da dobiju cenu koja postoji danas”, rekao je Marko Danand  iz energetske grupe „Mercuria“.

Od početka OPEC-ovog smanjenja ponude i snabdevanja naftom u januaru 2017, cene ovog energenta porasle su za 20 odsto, iako su cene ovog februara ponovo bile pod pritiskom – u velikoj meri usled pada američke proizvodnje.

Svetska „poplava“ američke nafte može čak promeniti način na koji se dosad uspostavljala cena sirove nafte.

Većina proizvođača OPEC-a prodaje sirovu naftu na osnovu dugoročnih ugovora, dok se cena nafte određuje na mesečnom nivou i nikada nije potpuno ista, a ponekad se određuje i retroaktivno. Nasuprot tome, proizvođači iz SAD izvoze na osnovu teretnih troškova i zastupljenosti svoje cene sirove nafte naspram one drugih proizvođača.

Ovo je dovelo do porasta obima buduće američke trgovine naftom a time i budućih prihoda, poznatih kao fjučersi West Texas Intermediate (WTI), ostavljajući obim ostalih fjučersa, poput „Brenta“ ili „Dubaija“, daleko iza sebe (Fjučers predstavlja obavezu da se kupi ili proda određena roba ili finansijska aktiva kao što su npr. žito, zlato, nefta, gas, sirovine ili hartije od vrednosti određenog dana, po unapred određenoj ceni. Fjučers ugovor, kao i terminski ugovor, predstavlja sporazum između dve strane o kupovini ili prodaji aktive u poznato buduće vreme za poznatu cenu. Termin “fjučers” sam sebe objašnjava – ovi ugovori se izvršavaju u budućnosti. Dakle, fjučers je ugovor koji zahteva isporuku određenog sredstva po tačno određenoj ceni u budućnosti. Kupac fjučers ugovora dužan je da kupi sredstvo unapred određenog dana, dok je prodavac sa svoje strane dužan da ga proda. Obe obaveze odnose se na standardnu količinu sredstava i izvršavaju se u budućnosti po ceni koja je dogovorena u trenutku kupovine).

“Kupci, kao i prodavci američke nafte započeli su hedžovanje WTI-ja”, rekao je Džon Driskol, direktor konsultantske kompanije JTD Energy Services iz Singapura.

Uprkos svim ovim izazovima tradicionalnog naftnog poretka, već etablirani proizvođači nastupaju i dalje hrabro.

“Nimalo ne brinemo oko rastućeg američkog izvoza nafte. Naša pouzdanost kao dobavljača je bez premca, a imamo najvišu bazu kupaca sa dugoročnim ugovorima o prodaji “, kaže Amin Naser, predsednik i glavni izvršni direktor Saudi Aramco-a, državnog naftnog behemota Saudijske Arabije.

(Hedžing, hedžovanje: Smanjenje rizika pri transakcijama koje se obavljaju u stranim valutama, osiguravanje od nepredvidivosti deviznog kursa, smanjenje rizika po imovinu koja je iskazana u stranoj valuti, ili osiguranje od rizika koji proizilazi iz poslovanja. Kada čovek kupi osiguranje za kuću, on se hedžovao od požara, provale ili drugih nesrećnih slučajeva. Ukoliko postoji opasnost da menica neće biti naplaćena na iznos koji glasi, ili bar ne do datuma njenog dospeća, vlasnik te menice, ako ne želi da snosi rizik, hedžuje se tako što menicu prodaje po nešto nižoj vrednosti od one na koju sama glasi. Na taj način on je prebacio rizik na novog vlasnika, koji za prihvatanje takve vrste rizika ostvaruje zaradu – ako i kad potraživanja naplati. Hedžing tehnike su često komplikovane – uključuju i korišćenje takozvanih finansijskih derivata – opcija i fjučersa. Investitori hedžuju neku investiciju tako što istovremeno ulažu u drugu investiciju koja je u suprotnosti s prvom. To često rade privatni investicioni hedž fondovi, koji ulaganjem u različite delove tržišta nastoje da obezbede prihode svojim investitorima, koji po pravilu u svakom trenutku iz njih mogu da se povuku. Bilo je predloga da se osnuje i jedna agencija za hedžovanje. Jedan kontroverzni bloger i bivši savetnik mnogih (Donald Laskin) napisao je da je hedžovanje “konspiracija koja vas održava siromašnim i glupim”).

Henning Gloystein, Reuters

Making China Great Again (3/3)


Ovo je treći i poslednji nastavak priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svom oštrom kritičkom stavu prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

U konkretnom smislu, zašto je važno ako se Amerika povlači a Kina napreduje? Jedna oblast u kojoj su vidljivi efekti ovog rasporeda snaga jeste tehnologija, gde se kineske i američke kompanije utrkuju ne samo za profit već i za oblikovanje pravila koja se tiču privatnosti, pravičnosti i cenzure. Kina je ukinula jedanaest od dvadeset pet najpopularnijih veb stranica u svetu – uključujući Google, YouTube, Fejsbuk i Vikipediju – jer se plaši da bi ove veb lokacije zadominirale nad lokalnim konkurentima ili ohrabrili neslaganja s mejnstrim politikom. Kineska vlada promovisala je taj pristup kao doktrinu “sajber-suvereniteta”. U decembru je ova zemlja bila domaćin Internet konferencije koja je privukla američke direktore poput Tima ​​Kuka iz Epla, iako je Kina prisilila Apple da ukloni aplikacije koje dozvoljavaju korisnicima da zaobiđu “Veliki odbrambeni zid”.

Zaustavio sam pekinški taksi i krenuo u severozapadni deo grada, gde jedna kineska kompanija, Senstajm (SenseTime), razvija svoju tehnologiju za prepoznavanje lica, oblast koja je na preseku između nauke i ličnih (građanskih) prava. Kompaniju je 2014. osnovao Tang Sjaou, naučnik koji je ekspert u računarstvu i koji se obučavao na bostonskom M.I.T.-u. Po povratku u Hong Kong, krenuo je da podučava „mlade nade“ kineske informatike (Godinama su kineske start up firme zaostajale za onima iz Silcijumske doline, ali je taj paritet sada viši. Od četrdeset privatnih kompanija širom sveta koje su postigle status “jednoroga” u 2017. godini – što znači da su kao početničke firme uspele da zarade milijardu dolara ili više – petnaest je kinesko a sedamnaest američko).

Kancelarije kompanije SenseTime imaju elegantan, industrijski izgled. Niko ne nosi identifikacionu značku, jer kamere prepoznaju zaposlene, što dovodi do otvaranja vrata. Tamo sam se upoznao sa šeficom marketinga, Džun Đin  koja je svoj M.B.A stekla na Univerzitetu u Čikagu; radila je u kompanijama kao što su Microsoft, Apple i Tesla. Đin me je povela u pokaznu šetnju, kako bih stekao neki uvid u komercijalne vidove upotrebe tehnologije prepoznavanja lica. Zaustavio sam se pred mašinom koja je izgledala kao „vitka“ verzija ATM mašine, koja je procenjivala moju “sreću” i druge atribute; ova mašina je pretpostavila da sam muškarac starosti 33 godine i, na osnovu tih informacija, plasirala mi reklamu za skejtbording odeću. Kada sam ponovo stupio pred nju, mašina je revidirala svoju prethodnu kalkulaciju: sada mi je dala 41 godinu, pa mi je, shodno toj modifikovanoj proceni, emitovala reklamu za alkoholno piće (Tada sam imao 40).

Ovakve mašine za facijalno prepoznavanje koriste se u restoranima da bi zabavile goste koji čekaju. Ali, oni takođe sadrže i skriveni element veštačke inteligencije: slike se prikupljaju i upoređuju sa bazom podataka u kojoj su lica V.I.P. klijenata. “Konobar ili konobarica se pojavljuju i možda vam obezbedimo mesto”, kazala je Đin. “To je lepota A.I.”

Đin mi je zatim pokazala kako ovu tehnologiju koristi policija, rekavši mi da njena firma „ostvaruje blisku saradnju sa Biroom javne bezbednosti”, koji Senstajmove algoritme primenjuje na milione ID fotografija. Kao demonstraciju načina na koji se koristi baza podataka o zaposlenicima kompanije, na ekranu je osvanula slika uživo na kojoj je bila prikazana saobraćajna gužva na obližnjoj raskrsnici. “U realnom vremenu, ona obuhvata sve atribute automobila i pešaka”, rekla je. Na susednom ekranu, trag nalik onom u video-igri „Pakmen“ pokazivao je kretanje jednog mladića gradom – a sve zasnovano samo na identifikaciji njegovog lica. Đin je dodala: “Može se poklapati sa osumnjičenom osobom čija je fotografija već u kriminalističkoj bazi podataka. Ukoliko je nivo sličnosti iznad određenog praga, onda se hapšenje može izvršiti na licu mesta. Potom je nastavila: “Radimo sa preko četrdeset policijskih biroa širom zemlje. Pokrajina Guangdong je uvek vrlo otvorena i prihvata najnovije tehnologije, tako da smo, samo prošle godine, pomogli policijskom birou Guangdonga da reši mnoge zločine “.

U Sjedinjenim Državama, gde policijska odeljenja i FBI takođe usvajaju tehnologiju vizuelne identifikacije, facijalno prepoznavanje lica je na meti kongresne debate o privatnosti građana, a s tim u vezi i problema s policijskim sprovođenjem zakona. Sudovi tek treba da razjasne kada gradske vlasti ili neka kompanija mogu da prate neku osobu, čije je lice „prepoznato“ od strane AI. Pod kojim se uslovima mogu koristiti biometrijski podaci za pronalaženje osumnjičenih za zločine, ili, pak, kada i da li se uopšte takvi podaci smeju prodavati oglašivačima (kao što sada, recimo, prodaju informacije o našim IP adresama, pa na „kućni prag“ naših računara preko interneta počnu da redovno pristižu reklame koje nam, navodno „odgovaraju“). U Si Đinpingovoj Kini, koja pre svega vrednuje red i poredak, ovakvih debata nema previše. U Šenženu, lokalna vlada koristi softver za prepoznavanje lica kako bi odvratila pešake koji nepropisno prelaze ulicu (dok se, istovremeno, na prometnim raskrsnicama objavljuju njihova imena i slike). Gradske vlasti Pekinga koriste mašine za prepoznavanje lica u javnim prostorijama za odmor kako bi sprečile ljude da kradu toaletni papir; softver limitira korisnike toaleta da ne smeju potrošiti više od šezdeset centimetara papira u roku od devet minuta.

Pre nego što je Tramp preuzeo vlast, kineska vlada je daleko nadmašivala Sjedinjene Države u razvoju onih vrsta veštačke inteligencije koje pogoduju špijunaži i bezbednosnom sektoru. Prema In-Q-Telu, investicionom ogranku američke obaveštajne zajednice, američka vlada je 2016. potrošila oko 1,2 milijarde dolara u razvoj  A.I. programa opšte namene (dakle javne, a ne tajne projekte). Kineska vlada, u svom sadašnjem petogodišnjem planu je za veštačku inteligenciju izdvojila 150 milijardi dolara.

Budžetom koji je Trampova administracija predložila za tekuću 2018. godinu smanjila bi se izdavanja za naučna istraživanja za petnaest procenata, ili, prevedeno u novac, iz kase će se za američku nauku potrošiti 11,1 milijardi dolara manje nego 2017. Ovi rezovi uključuju i smanjenje troškova Nacionalne naučne fondacije za razvoj “inteligentnih sistema”, i to za deset odsto. Erik Šmit, tadašnji predsednik Guglove kompanije “Alphabet”  je prošlog novembra rekao u Vašingtonu da će smanjenje razvojno – istraživačkog budžeta u oblasti osnovnih nauka pomoći Kini da prevaziđe Sjedinjene Države u veštačkoj inteligenciji u roku od jedne decenije. “Do 2020. godine, oni (Kinezi) će uhvatiti kopču s nama. Do 2025, biće bolji od nas. Do 2030. godine, dominiraće A.I. industrijama”, rekao je. Šmit, koji predsedava Savetodavnom odboru za inovacije u oblasti američke odbrane dodao je da zabrana ulaska građanima Irana u SAD takođe predstavlja prepreku razvoju američke tehnologije.

Iran je dosad iznedrio neke od vrhunskih kompjuterskih naučnika iz oblasti informatike i računarstva. „Želim ih ovde. Želim da rade za Alphabet i Google. Sasvim je blesavo ne dopustiti takvim stručnjacima da uđu u našu zemlju.”

Ovakav neslućeno brz kineski napredak u naučno-tehnološkim oblastima proizveo je zanimljive reakcije. Australijski mediji obelodanili su nastojanja kineske Komunističke partije da utiče na australijsku vladu. U decembru je Sem Dastijari, član Australijskog senata podneo ostavku nakon što se otkrilo da je jednog od njegovih donatora, poslovnog čoveka koji je predstavljao kineski strani uticaj, upozorio da je njegov telefon verovatno meta obrade australijske obaveštajne agencije. Australijski premijer Malkolm Turnbul najavio je zabranu stranih političkih donacija, navodeći “uznemiravajuće izveštaje o uticaju Kine (na Australiju)”.

Britanska izdavačka kuća „Cambridge University Press“ je prošlog avgusta izazvala uzbuđenje među naučnicima nakon što je s jedne od svojih kineskih veb-lokacija uklonila više od tri stotine akademskih članaka koji su spominjali osetljive teme (poput dešavanja na pekinškom trgu Tjenanmen), ne bi li tako udovoljili kineskim cenzorima. Kembridž je odustao od poteza (Još jedan akademski izdavač, Springer Nature, branio je svoju odluku da cenzuriše samog sebe, rekavši da je bilo neophodno “sprečiti potencijalno daleko veće posledice po naše kupce i autore”).

Neki od stratega iz političkih krugova u Pekingu gaje zabrinutost tim povodom. Oni misle da se njihovi lideri izlažu riziku od prebrzog povlačenja poteza u cilju „popunjavanja praznine“ koja je stvorena povlačenjem Amerike iz svoje globalne uloge. Otišao sam da se vidim s jednim od najmudrijih pekinških analitičara Amerike, Đijem Kinguom, dekanom Odeljenja za diplomatiju na Univerzitetu u Pekingu. “Sjedinjene Države ne gube vođstvo. One ga prepuštaju. A vi za to (od nas Kineza) čak ne tražite ni otkup”, rekao je. “Izgleda da se Trampova vizija može opisati ovako: Ako već Kina ima „besplatnu vožnju“, zašto i mi to ne možemo? Ali, problem je u tome što je Amerika prevelika. Ako se (svi) vozite besplatno, javni prevoz će kolabirati.”

A možda je najbolje rešenje da Kina Amerikancima pomogne u vožnji autobusa. Najgori scenario je da Kina vozi autobus u trenutku kada nije spremna. Isuviše je skupo i nema dovoljno iskustva”. Đia, uz osmeh na osedeloj  glavi, dodaje kako kineski univerziteti nemaju dovoljno vremena potrebnog za solidnu obuku studenata u oblastima od kojih kineska država puno očekuje: “Kinezima je u prošlosti spoljni svet bio veoma daleko. Sada im je taj svet veoma blizu. Međutim, ova promena dogodila se prebrzo da bi mogla biti svarena.”

Džozef Naj, politički analitičar sa Harvarda – koji je skovao danas poznati izraz mekana moć ili “meka sila” (soft power) da bi opisao kako su upotreba ideja i njihova privlačnost efikasniji od upotrebe gole sile – kazao mi je da je Kina donekle poboljšala svoju sposobnost ubeđivanja. “Američka mekana moć potiče iz našeg civilnog društva, od Holivuda, preko Harvarda, do Fondacije Bil Gejts”, rekao je. “Kina to i dalje ne razume. Još uvek se za to nisu otvorili. Mislim da će ih to, na duži rok, zaboleti.”

Naj predviđa da Trampova nepopularnost neće izbrisati prednost koju SAD još uvek imaju u domenu meke sile, osim pod određenim uslovima. “Tramp verovatno neće biti smatran za prekretnicu u američkoj istoriji, već pre kao signal (koji ispada iz koloseka)“, još jedan u plejadi čudnih likova koje naš politički proces izbacuje, kao što su Džo Mekarti ili Džordž Volas”, rekao je on. “Dve me stvari mogu opovrgnuti. Prva bi me opovrgla ako bi nas Tramp uveo u veliki rat. Druga je ukoliko bude ponovo izabran, i otme se kontroli pa naruši unutrašnju ravnotežu* državnih grana tj stubova moći, ili naruši našu reputaciju kao demokratskog društva. Mislim da to nije verovatno, ali još uvek nemam dovoljno poverenja u svoj (neargumentovani) sud da bih vas ubedio (checks and balances*:sistem koji svakom ogranku vlasti dozvoljava da izmeni ili stavi veto na ono što čini neka druga grana vlasti, sprečavajući na taj način svaku pojedinačnu granu vlasti da zadobije i vrši preveliku moć nad ostalim).

Pomoćnici iz Bele kuće su rekli da je krajem prošle godine uspostavljena dvostepena strategija, u kojoj će Tramp nastojati da sa kineskim predsednikom Sijem održi već uspostavljene srdačne odnose, dok niži zvaničnici uvode stroge mere. Do kraja 2017. godine, Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost i druge agencije radili su na političkim instrumentima odvraćanja od kineskog uticaja, uvođenjem novih trgovinskih praksi i nastojeći da oblikuju tehnologije budućnosti. Majkl Grin, koji je bio glavni savetnik Džordža V. Buša za Aziju mi je rekao: “Oni na to gledaju kao na ratni plan: rade sa saveznicima, rade sa članovima Kongresa.”

U svojoj strategiji nacionalne sigurnosti, američka administracija je predložila da bi, u cilju sprečavanja krađa trgovinskih tajni mogla ograničiti vize strancima koji putuju u Sjedinjene Države kako bi studirali ili se specijalizovali u oblastima nauke, inženjerstva, matematike i tehnologije; upravljačke strukture SAD posvetile su se “slobodnom i otvorenom Indo-Pacifiku”, kojim bi na terenu verovatno proširile vojnu saradnju sa Indijom, Japanom i Australijom. Robert Lajthajzer, predstavnik Sjedinjenih Država u oblasti trgovine, razmatra nekoliko potencijalnih tarifa kako bi kaznio Kinu zbog njene navodne krađe intelektualne svojine i dampinga izvoza na američkim tržištima. “Ne tražimo trgovinski rat”, rekao mi je visoki zvaničnik Bele kuće uključen u pitanja o Kini. “Ali predsednik u potpunosti veruje da se moramo suprotstaviti predatorskom ponašanju Kine u industrijskoj politici kojom je ’iskopala grob’ američkoj proizvodnji, a to sve više radi i u visokotehnološkim sektorima.”

Ukoliko Bela kuća preduzme takve akcije, mogli bi se sukobiti sa Trampovim osećajem međusobnog poštovanja koje postoji između njega i Sija. U međuvremenu, mnogi kineski stručnjaci opisuju pristup američke administracije kao neuslovan. U prvih jedanaest meseci Trampovog predsednikovanja nijedan od njegovih sekretara kabineta nije održao neki značajniji govor koji bi se doticao Kine. Mesto pomoćnika državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika, najviša pozicija u Stejt departmentu za taj region sveta – koju su nekada držali Viljem Averel Harimen, Ričard Holbruk i Kristofer Hil – ostalo je nepopunjeno. Dejvid Lempton, direktor kineskih studija pri Školi za napredne međunarodne studije Džons Hopkins, rekao mi je: “Čini mi se kao da se radi o gomili pijanaca u automobilu, koji se bore za kontrolu nad volanom.”

U desetinama intervjua koje sam radio i u Kini i u Sjedinjenim Američkim Državama, skoro da nije bilo osobe koja je očekivala da će Kina u skorije vreme zameniti SAD u ulozi najbitnije svetske sile. Pored ekonomskih teškoća Kine, njen politički sistem, uključujući ograničenja slobode govora, verskog opredeljenja, civilnog društva i interneta, odvraća neke od najhrabrijih i najpreduzetnijih glava. Sijev sistem podstiče zavist među autokratama, ali nimalo oduševljenja među njenim običnim građanima koji žive širom sveta. A za sve razgovore Sija o “kineskom rešenju” i slavnom autoportretu u kineskom akcionom filmu “Wolf Warrior II”, Kina tek treba da ozbiljno odgovori na globalne probleme poput izbegličke krize ili građanskog rata u Siriji. Globalno liderstvo je skupa igračka; to znači da od svojih ljudi zahtevate da doprinose dobrobiti drugih ljudi – da, recimo pošalju svoje mlade vojnike da poginu daleko od svoje kuće.

Kada je predsednik Si 2015. godine obećao afričkim nacijama da će oprostiti brojne milijarde dolara kredita koje su uzele od Kine, kao i da će im uz to pružiti i dodatnu finansijsku pomoć, neki u Kini su se uznemirili: da li je njihova zemlja zaista dovoljno bogata da to uradi? Kina “ne traži da nas odmeni na istom položaju, ne kao neka vrsta Zemljinog planetarnog predsednika”, rekao je Danijel Rasel. “Nema nameru da oponaša Ameriku kao obezbedioca globalnih roba i dobara, niti da bude arbitar koji nagoveštava univerzalne principe i zajednička pravila”.

Pre će biti da naš svet ulazi u doba u kojem nema očiglednih lidera, u “doba nepolarnosti”, kako je to opisao Ričard Has, predsednik Saveta za odnose s inostranstvom, u kojem nacionalističke sile – Kina, SAD i Rusija – bitku biju s nevladinim grupama i to po svakoj temi, od Doktora bez granica do Fejsbuka, od ExxonMobila do Boko Harama. Prirodno je da Amerikance plaši ta mogućnost, ali Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za spoljnu politiku misli da će SAD zadržati kredibilitet i liderstvo. “Sjedinjene Države su jedina meni poznata sila sposobna da preokrene tokove, bivajući kritična prema sebi u procesu samo-preispitivanja”, rekao je on. “Dve godine nakon ulaska u Irak, ljudi koji su radili unutar sistema su se upitali: ‘Činimo li ispravnu stvar?’ ” Menon je u prošlosti imao prilike da vidi kako se ova zemlja iznova uzdizala: “Dosad u mom životu – tri puta. Bio sam u ’68, na Zapadnoj obali SAD. Video sam šta su Sjedinjene Države učinile 80-tih godina kako bi iznova otkrile sebe. Ono što je učinila nakon 2008. godine bilo je izvanredno. Po meni, ova situacija (sa Trampom) će doći i proći. A Amerika to sebi može priuštiti.”

Menon misli “da se, u stvari, vraćamo na tu istorijsku normu, odvojene multiverzume, paralelne svemire a ne na jedan, što je (tokom istorije) bio samo jedan izuzetak. Ako se vratite na koncept Evrope u devetnaestom stoleću, ljudi su u osnovi tada živeli u različitim svetovima i kontrolisali su međusobne interakcije. Kina neće preuzeti odgovornost za sve što se dešava na Bliskom Istoku ili u Južnoj Americi. “Mi, na neki način, u mnogo ne baš uvek primetnih formi, već živimo na ovaj način. “Tehnologija nam je olakšala ovakav životni stil, jer iTunes i dalje nastavlja da vam prodaje još više od iste vrste muzike – ne izlaže vas nečem novom. Kada odete u Peking, vi i dalje slušate svoju muziku i zapravo ste još uvek u svom “balonu”. Dakle, to je istorijska aberacija i retkost, kada kažete da ste “globalizovani”. Ali, šta to znači? “

Jednog kasnog novembarskog popodneva otišao sam u Peking da posetim izvesnog profesora koji je dugi niz godina proučavao Sjedinjene Države. Nedavna politička previranja u Americi su ga dezorijentisala. “Imam velike probleme da s tim izađem na kraj”, rekao je dok mi je posluživao šolju čaja. “Volim Sjedinjene Države. Mislio sam da bi multikulturalizam Sjedinjenih Država mogao i ovde  funkcionisati. Ali, ako tamo ne bude funkcionisao, onda neće ni ovde.”

Po njegovom mišljenju, izvorni američki zavet urezan i u Ustav sada se rasplinjava. “U prošlosti ste se držali zajedno zbog zajedničkih vrednosti koje nazivate slobodom”, rekao je. Umesto nje, pojavljuje se jedna cinična, politika „nultog zbroja“ (zero-sum), povratak filozofiji krvi i tla koja prednost daje interesima, a ne nadahnuću.

U tom smislu, primetio je profesor, najveće iznenađenje u odnosima između Kine i Sjedinjenih Država je – njihova sličnost. U obe zemlje, ljudi besni zbog dubokog jaza u bogatstvu i šansama za uspeh preusmeravaju svoja nadanja ka liderima koji su „nacionalistički nostalgičari“, i koji im podstiču neke vizije o pretnjama koje dolaze iz ’spoljnog sveta’. “Kina, Rusija i Sjedinjene Države se, zapravo, kreću u istom pravcu”, rekao je on. “Svi pokušavaju da ponovo budu sjajni.”

 ♦ “They’re all trying to be great again.” ♦

Juen Osnos (Njujorker)

 

Start-up horizont: novi tehnološki mehur (1/2)


Erin Grifit (Erin Griffith), novinarka magazina za tehnologiju i nauku Wired, specijalizovana je za start-up scenu Silicijumske doline – jednu od najinteresantnijih, ali, po njoj, „i jednoj od najprevarljivijih“. Poznata je po svom kritičkom stavu prema IT startaperima, a njenim tekstovima provejava ironijski osvrt na ovu scenu, uz otrovne strelice na račun „šaljivih entuzijasta“ koji su se sjatili u Dolinu ne bi li okušali svoju sreću i „upecali“ nekog venčer ulagača ili anđela-investitora. Bez želje da bude popularna i voljena po svaku cenu, Erin se svom čitaocu obraća brutalno iskrenim stilom.

U septembru sam se upoznala s jednim istaknutim preduzetnikom koji je tražio da ja, kao novinar, „odradim“ pozitivnu medijsku sliku o njegovom novom projektu. Sastanci nalik ovom su uobičajeni i obično se podrazumevaju kao deo mog posla – osim što je, ovaj razgovor prilično logično (a na njegovu veliku nesreću) zabasao na rafal loših naslova  i kritika, koji su ove godine zapljusnuli tehnološki industrijski sektor. I, dok smo razgovarali o najnovijem skandalu seksualnog uznemiravanja, postavio mi je pitanje: Hoće li neko ikada opet napisati neku pozitivnu priču o tehnološkom startupu?

Rekla sam da, verovatno – neće.

Izgoreli smo, pojasnila sam mu. Mnoge priče o izgradnji „hajp“ prevarantskih startapova nisu dobro stajale u medijima i javnosti za života ovih početničkih firmi. Jednom sam napisala mahom pozitivnu priču o izvršnom direktoru kompanije Zenefits, Parkeru Konradu, bacajući svetlo na njegovu ličnost i usput ga nazivajući “čudom od deteta “. Nedugo nakon toga, on je srušen od strane svog borda i uposlenika – nakon što je kompanija priznala da su njeni zaposleni bili varani tokom sprovođenja treninga obaveznog poslovnog usaglašavanja (Obuka o usaglašenosti, tj proces edukacije zaposlenih u oblasti zakona, propisa i kompanijskih politika koje se odnose na njihove svakodnevne poslove. Organizacija tj firma koja se bavi obukom usaglašenosti obično stremi ostvarenju nekoliko ciljeva: (1) izbegavanje i otkrivanje prekršaja od strane zaposlenih koji mogu dovesti do pravne odgovornosti za organizaciju; 2. stvaranje gostoljubivijeg i poštovanog radnog mesta; 3. postavljanje osnova za delimičnu ili potpunu odbranu u slučaju da zaposleni izvrši povredu uprkos naporima organizacije za obuku; i 4. dodavanje poslovne vrednosti i konkurentske prednosti).

Ovaj problem je krupniji od bilo kakvog pojedinačnog skandala, rekla sam mu. Pošto su naslovnice novina prikazivale uznemirujuće zakulisne radnje niza kompanija, startup kultura više nije „stočna hrana“ za medije, koji ih preživaju u vidu blagih parodija o ping-pongu na pauzama i duksevima koje svi besomučno nose. Čini se to ružnim i trulim: Facebook, najveća priča o uspehu u ovom istorijskom trenutku, nije bila tek „vesela grupa hakera“ koji se bave razvojem sitnih alata koji vam omogućavaju da digitalno „podbadate“ svoje prijatelje. FB je moćan i potencijalno zlokoban sakupljač ličnih podataka, propagator vladinih cenzora i obezbedilac diskriminatornih načina oglašavanja.

Svet više nije zainteresovan za takvu vrstu priče, rekla sam mu. Sve ono što se ne bavi mučnim, provokativnim pitanjima s kojima se suočava tehnološka industrija i start-up scena je, po osećaju javnosti, bez poente.

Preduzetnik je očigledno bio razočaran mojim, kako je mislio, cinizmom. Problemi industrije, kako je verovao, mogli bi se rešiti uz još više tehnologije. Zapravo, njegova start-up firma je radila samo na stvarima, a ne na softverima: njegovi alati koje je prodavao su se suočavali s problemima koje je izazvala upravo ta tehnologija na koju se pozivao. Ako bi bio uspešan, svet (i njegov bankovni račun, kao i bankovni računi njegovih investitora) pokazivali bi daleko veće brojke, tvrdio je on.

Dakle, “ako bih samo mogla da mu učinim” – opšte uzev, svima – “uslugu”, i objasnim njegovu poentu u tom članku… „to bi nam zaista pomoglo svima“, dodao je on.

Razgovarajući svakodnevno s osnivačima tehnoloških startup firmi, jasno je koliko su se njihovi životi malo promenili u prošloj godini, i pored toga što se svet oko njih preokrenuo: Čak i vrhunski šefovi firmi – koji su primetili promenu u javnom mnjenju – nisu bili voljni da se prilagode ovoj novoj stvarnosti. Predsednik kompanije „Y Combinator“ Sem Altman je na svom blogu tvrdio da „politička korektnost šteti industriji tehnologije. Ovo je neugodna, mada moguća opcija: da smo prinuđeni da ljudima dozvolimo da pričaju i omalovažavajuće stvari na primer o gej ljudima, ukoliko želimo da ih čujemo šta ima da nam kažu o novostima u, recmo – oblasti fizike”, napisao je on. Na terenu, kraljevi startap scene nisu promenili svoje ponašanje. I dalje me „nameštaju“ da njihove kompanije „kitim“ s istom onom neumornom razdraganošću iz prošlih vremena… bez obzira na to što je iza njihovog neslavnog postojanja na sceni ostao trag koji nije previše lep.

Izvan startaperskog tehno-mehura, stvari stoje drukčije. Ne podbadamo startupe koji vole da nameću pravila. Oprezni smo, jer upotrebom veštačke inteligencije i njenog potencijala u našem poslovanju eliminišemo poslove koji su dotad pripadali ljudima. Sumnjičavi smo za uveravanja tehnoloških lidera da su njihovi proizvodi toliko bezbedni da i njihova deca mogu da ih koriste. Siti smo lažne vickastosti i neslanih šala koje se tiču onoga što više nije nimalo smešno: redaka u štampi koji nas obaveštavaju da postoji nedostatak žena u oblasti visokih tehnologija i hajtek biznisa, muka nam je od priča o bezobrazno bogatim dvadesetogodišnacima i članaka o neprijatnim programerima koji su puni loših ljudskih osobina, IT klincima koji nas “lože” i koji su spremni svim sredstvima i po svaku cenu da iz nečega – makar čega! – izvuku profit. Sve ovo deluje krajnje neprikladno i neumesno.

Međutim, ovu burnu reakciju protiv tehnoloških „himera“ je teško uočiti ukoliko se i sami nalazite u unutrašnjosti ovog mehura zvanom Silicijumska dolina. A nije teško shvatiti kako smo dovde stigli. Krajem 2000-ih, odmah nakon finansijske krize, svet je bio željan pozitivnih priča o tehnologiji i biznisu. Brzi rast servisa poput Tvitera i Fejsbuka je bio uzbudljiv – mesto optimizma u mračnim trenucima – a IT štreberi su  nam se tada učinili kao bolji heroji nego što su to bili pohlepni mamlazi s Volstrita, koji tek što su maestralno upropastili svetsku privredu, finansije i ekonomiju. Fejsbuk je učinio da naš svet bude otvoreniji i povezaniji. Tviter je pomagao revolucijama na Bliskom Istoku. Naravno, svi ti golobradi osnivači startapova su, u međuvremenu i veoma brzo, postali milijarderi, ali su se njihove kompanije koje su imale „uzvišene misije“ zapravo osećale isto onoliko „plemenitim“ koliko to kapitalizam po svojoj prirodi dozvoljava.

Svet biznisa je bi pre neku godinu oberučke prigrlio ovu srčanost slobodnog ponašanja, usvojivši menadžment filozofiju iz startaperske kulture: od dizajna kancelarija i radnog prostora, do etosa inovacija. Izgledalo je nemoguće da bi kompanija poput Ubera, najvrednijeg startapa u privatnom posedu u istoriji, ikada mogao da se suoči sa moralnim procenama i stavljanjem svog poslovanja pod lupu. Ali, to je bilo pre 2017. godine, momenat kada su novinari otkrili da je Uberova reputacija “lošeg dečka” omogućila obilje odvratnih i potencijalno nezakonitih poslovnih praksi širom sveta. Krah Uberovog ugleda bio je sastavni deo postojano upornih otkrića o startaperskim mahinacijama – otkrića koja su za sobom ostavljala negativne naslove u štampi kao i negativan stav javnosti prema njima.

Kada je “Bodega” – startup koji je osmislio “pametne” automate za piće, čokoladice, kafu i grickalice – u septembru najavio da će ove vendor-mašine biti lansirane na tržište, naišao je na grupu pobesnelih tviteraša koji su odmah reagovali. Bodegino preuzeto ime, zajedno s planom svojih osnivača da, kako su sami rekli, „kioske i majuše ulične prodavnice pošalju u prošlost“, savršeno se uklapa sa stereotipno-arogantnom, i kvazi-elitističkom „hajtek bratijom“ pokušavajući da se na brzinu obogate tako što će „samleti“ ikone svačijeg komšiluka: ljubazne i predusretljive lokalne prodavce.

“Bro-dega” (bodega<—>bro, „radnje koje vodi prevarantska bratija“), kako je od tada imenovana, bio je samo jedan katalizator snažnog sentimenta uperenog protiv tehnoloških startapova, koji se pojavio ispod naše kolektivne površine. “Hajde da vidimo može li tvoja usrana staklena sandučina (njihov automat koji bi zamenio ulične kioske) da mi zgotovi rolovanu slaninu, jaja, sir i halapenjose, kapitalistička smradino”, tvitovao je reper El-P. Osnivač kompanije je izdao javno izvinjenje, koje je zatim takođe bilo meta podsmeha.

Nakon što je Skedaddle – startap koji je važio kao “Uber za autobuse” – bio prikazan na portalu Business Insider, i to na snimku na kojem su se četiri mlađahna koosnivača zacenila od smeha nad člankom koji opisuje njihovu neslavnu startup misiju, ova situacija je rikošetirala sa Tvitera. “Kakva noćna mora”, tvitovala je Liza Mekintajer, dodajući: “Silicijumsku dolinu vode kompletne sociopate”.

Kriza, deceniju kasnije


Deceniju nakon prvih nagoveštaja krize iz 2007-2008, šta rade svetske banke i finansije?

Ben Bernanke

Ben Bernanke

Iako se posledice finansijske krize iz 2007-2008. jos uvek osećaju, banke uče da žive sa svojim novim okruženjem, piše Patrik Lejn za britanski poslovni nedeljnik The Economist. Da li su one, međutim, danas odista sigurnije nego pre 10 godina?

Izbor Donalda Trampa za 45. američkog predsednika užasnuo je veliki deo Njujorka; žitelji Trampovog rodnog grada većinom su glasali za drugog lokalnog kandidata, Hillari Klinton. Volstrit je, međutim, pozdravio njegov dolazak Trampa za prvog čoveka Sjedinjenih Država. Između izbornog dana (8. novembra 2016.) i 1. marta 2017, podindeks S&P 500 američkih banaka je porastao za 34%; finansijska industrija je bila najbrže rastući sektor na brzorastućim tržištima sveta. U vreme izbora, samo dve od šest najvećih banaka, JPMorgan Chase i Wells Fargo, mogle su se pohvaliti tržišnim kapitalizacijama koje su premašile neto knjigovodstvenu vrednost njihove imovine. Sada su sve banke osim Bank of America i Citigroup u toj srećnoj poziciji.

Akcije banaka već su bile u porastu i to uglavnom jer su tržišta očekivala da Federalne rezerve, nakon duge pauze, podignu kamatne stope. Američki FED je bio u obavezi da te kamate podigne u decembru 2016. i ovog marta, uz još tri rasta kamata koja se po planu očekuju tokom godine. To bi trebalo da omogući bankama da prošire postojeću marginu između njihovih pozajmica i kamatnih stopa, a pomoću kojih bi konačno trebalo da se “odlepe” od svojih minimuma (jer su ove stope najniže u zadnjih šest decenija). Trampova pobeda dala je dodatni podsticaj; još uvek odzvanja njegovo obećanje da će podići američku ekonomsku stopu privrednog rasta. Predsednik želi da smanji poreska opterećenja na kompanije, što bi direktno povećalo profit banaka ali bi i njeni klijenti imali veće benefite. Tramp je takođe obećao da će olakšati bankarsku regulativu, na koju se finansijska industrija najviše žali. On je tokom svoje predizborne kampanje izjavio da će “obaviti brojna” preispitivanja Dod-Frenkovog zakona o Volstritu i zakona o zaštiti potrošača, koji je nakon krize prepravio finansijsku regulativu. Trampovo “veliko preispitivanje” Dod-Frenkovog zakona, kojeg je 2010. donela Obamina administracija, naišlo je na oduševljenje ne samo na Volstritu već i sa druge strane Atlantika, na evropskom tlu. Podsetimo, ovaj je zakon obavezivao velike banke da se podvrgnu godišnjim proverama radi ocene otpornosti u slučaju finansijske krize (stres-test) kako bi se sprečio stečaj nalik onom Lehman Brothersa iz septembra 2008. Zakon je trebalo da omogući veći uvid javnosti u odnos plata menadžera i radnika, a njegovo uvođenje je pokrenulo i osnivanje Biroa za zaštitu potrošača (Consumer Financial Protection Bureau (CFPB).

Da li su banke napokon ostavile krizu iza sebe? Specijalni izveštaj magazina Ekonomist iznosi tvrdnju kako su brojne banke koje se danas nalaze u daleko boljoj formi nego pre deset godina, iako dobici nisu ravnomerno raspoređeni, kao i da se ove razlike u profitnim prinosima još dalje i više produbljuju. Ovo je naročito evidentno u Evropi, gde je oporavak banaka izrazito nesiguran i neizvestan. Indeks STOXX Europe 600 kao i cene akcija banaka i dalje je za dve trećine manji od onog vrha dostignutog u maju 2007, tačno pre deset godina. Povraćaj ulaganja evropskih zajmodavaca na prosečni kapital iznosi samo 5,8%.

Američke banke su, u poređenju s evropskim, znatno jače. Kada se radi o investicionom bankarstvu, tu su američke banke do nogu potukle svoje evropske rivale. Banke (u SAD) više ne moraju da izdvajaju milijarde u zakonskim računima za svoje grehe iz prošlosti, konačno donoseći bolje povraćaje za svoje akcionare. Majk Mejo (Mike Mayo), nezavisni bankarski analitičar očekuje da će povraćaj uloženog na opipljivi kapital uskoro premašiti njihove troškove (procena je 10%) i to po prvi put od krize. Takođe, banke, nakon Trampove intervencije i “oslobađanja od mrske Obamine kontrole”, više neće biti u obavezi da državnom regulatoru daju izjave u pisanoj formi, koje su od 2010. bile obračunski dokazi za prispela potraživanja i napravljene troškove. Dakle – sve po starom, kao pre krize: nikom se ne polažu računi, a posao može da “procveta”… baš kao i novi finansijski mehur, koji može biti daleko razorniji od onog od pre deceniju.

Međutim, finansijske krize bacaju dugačke senke pa čak i u Americi, čije banke još uvek nisu izašle na zelenu granu. Uprkos njihovom inicijalnom dovođenju u red u prvih nekoliko meseci Trampovog mandata, indeks S&P 500 banaka i dalje iznosi oko 30% ispod onog vrha koji je dostigao u februaru 2007. godine (grafikon ispod). Debate o reviziji američke post-krizne regulacije tek započinju, a najveće od svih pitanja još nije nestalo: da li su banke – i poreski  obveznici – u ovom trenutku dovoljno bezbedni?

Mnogo je Amerikanaca, uključujući i one koji su glasali za Trampa, koji su i dalje veoma sumnjičavi prema velikim bankama. Kriza je veliki broj običnih građana (mada samo nekolicinu bankara) očigledno učinila siromašnijima u poređenju sa stanjem u kojem su se nalazili pre 10 godina, a njihovo nezadovoljstvo može se iznova lako razbuktati. Septembra 2016. godine, banka Wells Fargo – koja je, inače, lako i bezbolno prošla kroz krizu – priznala kako je u proteklih pet godina otvorila više od dva miliona nepostojećih depozitnih kao i računa kreditnih kartica za kupce koji ih nisu tražili. Dobit za Vels Fargo od ove operacije je bila mala, a kazna od 185 miliona dolara bila je relativno skromna. Ali, ovaj skandal je Džona Stamfa (John Stumpf), glavnog izvršnog direktora i nekoliko više rangiranih saradnika koštao njihovih radnih mesta uz zaplenu plata, bonusa, akcija i imovine u vrednosti od 180 miliona dolara. Vels Fargo se od tada trudi da kroz PR i odnose sa javnošću popravi svoj renome, ali uglavnom bez nekih rezultata.

Ovaj izveštaj “Ekonomista” analizira bankarsku industriju pre svega u Americi i Evropi, deceniju nakon naglog sunovrata banaka s obe strane Atlantika. Poreklo krize leži u globalnim makroekonomskim neravnotežima, kao i u neuspesima upravljanja i nadzora finansijskog sistema: prekomerna štednja u Kini i drugim ekonomijama s prekomernim finansijskim viškovima finansirali su američko “lumpovanje” u sektorima zaduživanja i imovine. Američke i evropske banke, njihove od krize slomljene privrede i poreski obveznici poneli su i podneli teret ove neodgovornosti.

Banke u drugim delovima sveta su u velikoj meri prošle mnogo bolje. U Australiji i Kanadi su povraćaji na uloženi kapital i dalje ostali dvocifreni. Dobroj situaciji doprinelo je i to što Australija ima samo četiri velike banke a Kanada pet, uz domaća preuzimanja i održavanje visokih marži. Kako su cene roba nedavno opale, samim tim opala je i profitabilnost u obe zemlje, iako su prošle godine australijski zajmodavci vratili 13,7% a kanadski 14,1% na uloženi kapital; rezultati na kojima im druge banke u svetu mogu samo pozavideti.

Najveće banke u Japanu, koje su tokom 80-tih i 90-tih patile od bezglavog avanturizma, nisu nakon 2008. ostale po strani i neoštećene. Mizuho je pretrpeo najviše, umanjivši vrednost svog imovine za oko 700 milijardi jena (6,8 milijardi dolara). Japanci su prikupljali ostatke i mrvice sa zapadnih bankarskih tržišta, pabirčeći neke akvizicije kako bi dopunili slabe povraćaje kod kuće. Neki među njima su mudrije odlučivali od drugih: Udeo MUFG-a (Mitsubishi UFJ Financial Group) u Morgan Stenliju-u bio je pogođen za dobru cenu i pokazao se kao dobro ulaganje, dok se kupovina Lehman Brothers European  pokazala kao breme. Kineski zajmodavci su u to doba bili uglavnom posmatrači, ostavši fokusirani na svoje domaće tržište.

Sedam posledica apokalipse

Ako pitate bankare šta se najviše promenilo u njihovoj branši u protekloj deceniji, videćete da se na vrhu njihove liste nalazi regulacija, tj upliv državne kontrole. Lagani dodir zamenjen je čvrstim nadzorom izbliza, uključujući i “stres testove” kojima se ispitivala sposobnost banaka da izdrže krize. Bojni su oni koji regulaciju vide kao najveću promenu u bankarskom pejzažu. Pre krize, kaže glavni finansijski službenik jedne međunarodne banke, njegova banka (baš kao i ostale) sprovodili su interne stres-testove, na osnovu kojih su prikupili nekoliko hiljada podataka. Kada je glavna supervizorka njegove banke počela da sprovodi testove po izbijanju krize, broj podataka skočio je na stotine hiljada. Sada je dostigao nekoliko miliona – i još uvek raste. Broj ljudi neposredno angažovanih na “kontrolama” stresa finansijskim tržišima je u JPMorgan Chase, najvećoj američkoj banci skočio sa 24.000 u 2011. (godinu dana nakon akta Dodd-Frankovog zakona, najveće reforme finansijske regulative od 1930-ih godina) na 43.000 u 2015. godini. To znači da se jedan na šest zaposlenih u ovoj banci bavi stres-kontrolom i proverama njihovog boniteta.

Druga velika promena je uspostavljanje daleko zahtevnijih uslova za odobravanje traženog kapitala, zajedno sa novim pravilima za leveridž i likvidnost. Bankari i supervizori se slažu da je kriza izložila “kapitalne jastuke” banaka, namenjenih za amortizaciju mogućih gubitaka; ova sredstva za ublažavanje gubitaka su tokom krize postala opasno tanka. Za previše je njih leveridž bio način prvo da dođe do profita, a potom i – propadne. Revidirana međunarodna pravila, poznata pod nazivom “Bazel 3” (čije je sprovođenje još uvek u toku), prisilila su banke na povećanje ovih kapitalnih rezervi, primoravajući ih da povećaju svoje rezerve dodajući akcije i konvertibilne obveznice u svoje bilanse stanja. Ideja je da velika banka treba da bude sposobna da apsorbuje najgori mogući udarac bez rušenja drugih institucija ili potrebe za sopstvenim spašavanjem. U periodu između 2011. i sredine 2016. godine, trideset “globalno sistemski važnih” banaka povećale su ukupno svoj kapital za oko jedan trilion evra (1.3 triliona dolara), uglavnom kroz zadržanu zaradu, kaže Banka za međunarodna poravnanja u Bazelu (Sredstva od deonica ili deoničara u poslovanju često se nazivaju “kapitalni jastuk” ili, u našoj terminologiji, kapitalne rezerve. Ideja je da, ako banka doživljava teške gubitke, kapitalne rezerve zaštite ostale izvore finansiranja, naročito štediše. Dakle, što je veći kapitalni jastuk, to je sigurnija banka i manja verovatnoća da će ona otići u stečaj).

Treće, prinosi na akcije su niži nego pre krize. Razlog tome je delimično prirodna posledica zasnivanja većeg kapitala. Ali, posledice krize takođe su umanjile povraćaje na drugi način. Centralne banke su prvo podsticale kamatne stope na ultra-niske nivoe, a zatim su ih pratile ogromne kupovine državnih obveznica i druge imovine. Namera je bila da se ovakvim potezom, barem jednim delom, pomogne bankama, tako što bi se finansiranje učinilo jeftinijim, čime bi se podstakla ekonomija. Ali, niske stope i ravne krivulje prinosa pritiskaju kamatne marže, a samim tim i profit.

Završni računi poduprti su gotovinom, deponovani u centralnim bankama, a nisu zarađivali skoro ništa. Prema podacima konsultantske kuće Oliver Vajman (Oliver Wyman), učešće gotovine u bilansima američkih banaka skočilo je sa 3% pre krize na 20% u 2014. godini. Kako je svetska ekonomija konačno oživela nakon nekoliko pogrešnih početaka, zarada se može pokupiti i u Evropi, baš kao i u Americi.

Pametno i pažljivo “uposlite” svoju imovinu i ulaganja

Četvrto: spori rast prihoda – u kombinaciji sa konkurentskim zahtevima supervizora i akcionara – sve je to “pritiskalo” banke nagoneći ih na obaranje svojih troškova kao i na znatno jači fokus kako da na najbolji način iskoriste oskudne resurse. “Ako ću imati dobar povraćaj na veliki kapital koji ulažem, onda bih se bolje fokusirao na ono na u čemu sam zaista dobar”, kaže Džim Kauls (Jim Cowles), šef američke banke Citigroup za Evropu, Bliski istok i Afriku. Citi, koja je pod Senfordom “Sendijem” Vejlom krajem devedesetih godina postala izuzetan finansijski supermarket, prodajući sve zamislive finansijske proizvode: od investiciono-bankarskih usluga do osiguranja; pa ipak, i takav kolos kao što je Citi odlučio je da se povuče iz mnogobrojnih finansijskih operacija kako bi (ponovo) postao pretežno korporativna i investiciona banka, baš kao što je bila u 1970-im i 1980-im. Njeni šefovi naglašavaju svoju “mrežu” i prisutnost njenih filijala u skoro 100 zemalja sveta, na koje blagajnici multinacionalnih kompanija mogu računati. Nekada je Citi imala i 50 tzv “potrošačkih” banaka za pojedinačne klijente, od kojih su mnoge imale i rezervne filijale. Sada ih ima u samo 19 zemalja.

Takvo povlačenje iz perifernih  preduzeća takođe je značilo manje poslova i niže bonuse, čak i pored toga što su njihove plate i dalje ostale predmet zavisti najvećeg broja “običnih smrtnika”. To je donelo petu promenu: banke su postale manje privlačni poslodavci za univerzitetske diplomce. “Najsjajniji ljudi više ne žele da rade u bankama već, recimo, u hedž-fondovima kao što je Citadel” žali se jedan visoki bankarski službenik. Neki milenijumci su, dodaje on, privučeni tehnološkim kompanijama. Drugi “ne žele da imaju bilo šta sa bilo čim što je biznis”. To je zbog šeste promene: reputacija finansijskog sektora je bila srozana krizom. Beskrajni skandali nizali su se neumorno; vreme agresivnog i hazarderskog pravljenja velikih profita u kratkom roku je daleko iza nas, i ono je “stavljeno ad acta”: do 2007. godine, banke su veoma “opušteno” obezbeđivale hipoteke onima koji ih nisu mogli priuštiti; zloupotreba prodaje hartija od vrednosti na osnovu takvih kredita; Prodaja skupog i često beskorisnog osiguranja kreditne zaštite*; Utvrđivanje Libora, ključne kamatne stope; prevare na deviznom tržištu i još mnogo toga (osiguranje kreditne zaštite*: Osiguranje platnog prometa, PPI, poznatog i kao osiguranje kredita, osiguranje kreditne zaštite ili osiguranje otplate kredita; proizvod osiguranja koji korisnicima omogućava osiguranje otplate kredita ukoliko korisnik kredita umre, teško oboli ili bude na neki način onemogućen, izgubi posao ili se suočava s drugim okolnostima koje korisnika mogu sprečiti da zarađuje za servisiranje duga. Ne sme se mešati sa osiguranjem prihoda, što nije samo specifikum za dug već pokriva sve prihode. Banke i drugi kreditori su do 2008. veoma intenzivno prodavali PPI kao dodatak kreditnom proizvodu ili sredstvima za prekoračenja).

Sedmo i poslednje: finansijska tehnologija sve više dobija na važnosti. Ovo bi mogla biti bolja vest za banke nego što zvuči, uprkos škripanju i pucanju nekih njihovih računarskih sistema. Brojne finansijske start-up firme se trude da održe svoje poslovanje, ali je uticajne osobe u visoko regulisanim industrijama poput finansijske teže uzurpirati nego knjigovođe ili taksiste. Kao rezultat toga, postoje dobre šanse da banke i tehnološka preduzeća formiraju obostrano korisna partnerstva za poboljšanje usluga – za dobro svojih klijenata, a ne kao “oružje” u međusobnoj borbi na finansijskim tržištima.

The Economist

Makron: Evropa nije supermarket


U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika, Emanuel Makron (Emmanuel Macron) izlaže svoju međunarodnu agendu o Siriji, Trampu i evropskim integracijama.

Emanuel Makron obećao je da će Francuska imati jake i pragmatične odnose sa Britanijom nakon Bregzita, i da će zajedno raditi na odbrani i borbi protiv terorizma zbog, kako je naglasio, “sudbinske povezanosti” dveju zemalja.

U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika prošlog meseca, Makron je za pariski Le Figaro i još sedam uglednih evropskih novina rekao: “Pragmatizam će odrediti našu novu vezu” sa Britanijom. Ovaj integralni intervju preuzet je iz londonskog Gardijana, koji je pozvan na razgovor sa sveže inaugurisanim predsednikom Francuske.

Na pitanje da li su za Britaniju vrata zaista ostala otvorena ukoliko želi da odustane od Bregzita – nakon njegovih nedavnih izjava koje su prepoznate kao ohrabrujući znak u ime protivnika tvrdog Bregzita, kada je rekao da postoji mogućnost kompromisa – Makron je izjavio: “Vrata su otvorena do onog trenutka kad kroz njih prođete. Nije na meni da kažem da li su ta vrata zatvorena. Ali, od trenutka kada se aktiviraju sve stvari i procedure, skopčane s terminima i ciljevima razdruživanja, biće teško vratiti se – budimo iskreni i nemojmo se zavaravati oko toga.”

Makron je bio čvrst u vezi sa pregovaračkim procesom Bregzita, koji je startovao početkom prošle sedmice. Rekao je: “Želim da upravo započete diskusije budu savršeno koordinirane na evropskom nivou. Ne želim bilateralne rasprave, jer se interesi EU moraju očuvati na kraći, srednji i dugi rok.”

Interesi EU moraju biti sačuvani na kraći, srednji i dugi rok

On je takođe rekao da će se migraciona saradnja na granici u francuskom Kaleu promeniti , a sve to u okviru preispitivanja politike izbeglica i azila.

U ovom obimnom intervjuu, a usred priprema za svoj prvi sastanak sa članovima Evropskog saveta i s ostalim evropskim liderima u četvrtak 22. juna u Briselu, Makron je rekao:

• Francuska i Nemačka želele bi da predvode proces snažnijih evropskih integracija uz veću socijalnu zaštitu kako bi povratile erodirano poverenje među nižom srednjom klasom širom EU bloka.

• Centralna i istočna Evropa i neke manje države “morale bi da poštuju demokratske vrednosti i ne mogu da na Evropu gledaju kao na supermarket”.

• Korišćenje hemijskog oružja i nepoštovanje humanitarnih koridora u Siriji bile su “crvene linije”, a Francuska je spremna, kao odgovor na ovo, da deluje (čak i) samostalno.

• Želja da se sa Trampom postigne veća međusobna angažovanost po svim gorućim svetskim problemima, uz insistiranje da se SAD vrate na agendu Pariskog klimatskog sporazuma.

Makron je insistirao na “učvršćivanju” francuske odbrambene saradnje sa Britancima i njihovoj tesnijoj međusobnoj saradnji nego što je to ranije bio slučaj, a cilju zajedničke borbe protiv terorizma i “jer su naše sudbine povezane: terorističke grupe ne znaju za (evropske) granice”.

Ali, kada su u pitanju bilateralni sporazumi o migraciji sa Britanijom, Makron je naglasio: “Želim da se naša saradnja razvija”. Osvrnuvši se na izbegličke kampove u Kaleu koje je francuska vlada zatvorila prošle godine, rekao je da “Apsolutno moramo izbeći stvaranje novih migrantskih čvorišta i kampova.”

Izbor Makrona za francuskog predsednika – koji je usledio nakon izbora Trampa u SAD-u i u jeku tenzija koje Evropljani imaju sa Rusijom Vladimira Putina kao i neslaganjem sa EU članicama iz Srednje Evrope – sve ovo je imalo za posledicu da se na njega gleda kao “centričnog”, proevropskog nosioca demokratskih vrednosti.

Glatko je porazio ekstremno desničarski front Marine Le Pen u drugom krugu, nakon što su u prvoj rundi izbačene tradicionalne stranke francuske levice i desnice – socijalisti i republikanci.

Makron je na terasi u dvorištu Jelisejske palate, okružen evropskim i francuskim zastavama, rekao da želi da “predvodi evropsku renesansu, stvarajući Evropsku uniju koja bi inspirisala svoje građane i brinula za njih. Rekao je da je potpuno uveren u novu eru obnovljene saradnje između Pariza i Berlina, u cilju pokretanja evropskog projekta u srcima i glavama njenih građana a ne samo u u dosadnim prostorijama za evropske sastanke. “Ključ za ponovno pokretanje jeste Evropa koja štiti (svoje građane)”, rekao je.

Makron je rekao da je najveći izazov i polazna tačka za njegovu spoljnu politiku u rešavanju problema “krize koja pogađa zapadne demokratije”.

On se još i upitao: “Kada pogledate planetu danas, šta vidite? Porast neliberalnih demokratija i ekstrema u Evropi, ponovno pojavljivanje autoritarnih režima koji dovode u pitanje vitalnost demokratije, dok se Sjedinjene Države delimično povlače iz sveta i sa globalne scene. Ova situacija još se dodatno pogoršava porastom neizvesnosti i novih problema – kriza na Bliskom istoku i u Zalivu sve je dublja, dok svuda u svetu raste nejednakost”.

On je rekao i da je kriza došla “delimično usled dubokih nejednakosti stvorenih svetskim poretkom i zbog islamskog terorizma”, ali je rekao da su ključna i klimatska pitanja. “Svako ko misli da je borba protiv klimatskih promena kapric liberalnih pripadnika srednje klase, nalazi se u dubokoj zabludi”.

Makron je rekao i da Evropa nema drugog izbora osim da postane nosilac standarda u borbi protiv svih nesloboda prisutnih u današnjem u svetu. “Zato što se demokratija rodila u Evropi. Sjedinjene Države vole slobodu koliko i mi, ali nemaju ljubav prema pravdi. Evropa je jedino mesto u svetu gde su pojedinačne slobode, duh demokratije i socijalne pravde toliko blisko povezani. Dakle, sada se postavlja pitanje: da li će Evropa uspeti da odbrani svoje osnovne vrednosti koje je decenijama zastupala i pronosila svetom, ili će biti izbrisana porastom neliberalnih demokratija i autoritarnih režima?”

Makron je rekao da se ključ za “pomirenje” evropskih građana sa evropskim projektom nalazi u pooštravanju i osnaživanju radničkih prava,  kao i onemogućavanju prakse da kompanije zapošljavaju jeftiniju radnu snagu iz drugih zemalja EU ili izmeštaju proizvodnju u zemlje sa nižim platama, podrivajući tako ostale.

On je u intervjuu za evropske štampane medije izjavio da “Moramo promovisati Evropu koja vodi ka većem ekonomskom i socijalnom blagostanju”. Podrivanje postojećih evropskih zarada prilivom nisko plaćenih privremenih radnika potisnulo je, po njemu, podršku Evropljana Evropi “izvrnuvši evropski projekat naglavačke”…Nemojmo ovo pogrešno shvatiti. Veliki branioci i zastupnici ove ekonomski izuzetno liberalne i neuravnotežene Evrope – a taj zastupnik je Britanija – srušili su se. Na šta je Bregzit igrao? Na radnike iz istočne Evrope koji su došli da preuzmu britanske poslove. Odbrambeni igrači Evropske unije su izgubili jer su britanski niži srednji slojevi rekli: Stop!”. On je napomenuo i da se “ekstremi i ekstremizam uvek hrane ovakvom vrstom neravnoteže”, a da “Evropska unija ne može ostati zatvorena u prostorijama za sastanke i svojim kancelarijama, puštajući da se stvari uruše (same od sebe)”.

Makron je još rekao i da rešenje leži u obnovljenoj “zajedničkoj snazi” udružene Francuske i Nemačke kako bi se EU transformisala a potom i ulio jedan novi entuzijazam u evropski projekat. “Posvuda, u našim evropskim društvima, niže srednje klase počele su da sumnjaju (u evropski projekat)”, rekao je. Tokom svoje predizborne kampanje, Makron je zdušno pominjao Nemačku, govoreći kako bi trebalo okončati nepoverenje i zastoj koji su mučili franko-nemački ekonomski motor, obeležen slabim ekonomskim performansama Francuske i tekućim borbama sa sopstvenim deficitom. Makron se zalaže za još tesniju integraciju evrozonskih zemalja sa evrozonskim budžetom, zagovarajući zajedničku odbrambenu politiku i “remont” politike koja se vodi prema izbeglicama i azilantima. On je u ovom intervjuu rekao i da “moramo stvoriti Evropu koju štiti konkretna odbrambena politika i zajednička evropska bezbednost.” On je rekao i da politika prema azilantima, izbeglicama i migrantima mora biti “duboko reformisana”.

Makron je rekao da, u cilju ostvarivanja ovih ideja, “nema potrebe za upriličavanjem nekog češćeg sastančenja ili organizovanja samita”. U vezi toga, “provoditi beskrajni niz noći u rešavanju dilema gde treba sazidati neku novu evropsku agenciju ili kako trošiti novce kojeg god budžeta značilo bi da smo promašili ovaj istorijski trenutak i njegovu suštinu”, rekao je on. “Pitanje je: znate li kako obnoviti evropsku socijalno-ekonomsku dinamiku i kako da privučete građane da budu za ovu platformu? Ne radi se samo o pritisku koji (evropska) politika vrši na zemlje članice ili na njene građane; Moraćete da ih povedete da krenu zajedno s vama, da učinite da sanjaju (jednu novu, bolju EU).” On je rekao i da se to ne može desiti “ukoliko Francuska ne ojača sopstvenu ekonomiju i društvo”. On je priznao da je Nemačka pre 15 godina izvršila svoje ekonomske strukturne reforme, znajući da tadašnja postojeća situacija nije održiva na duge staze. “Zato sam zatražio od vlade da se angažuje u sprovođenju temeljnih reformi, koje su od suštinskog značaja za Francusku.” On je dodao i da su “Naš kredibilitet, naša efikasnost i  naša snaga sada na ispitu.”

Makron insistira na potpunom usaglašavanju s Nemačkom i nužnost shvatanja trenutka u kojem je potrebno stati u isti red i povesti zajedničku borbu. “Nacionalna samodopadljivost je otrov koji sporo deluje, koji dovodi do slabljenja demokratija, kolektivno onemogućavajući naciju da adekvatno odgovori na postavljene istorijske izazove”, rekao je on, dodavši: “Znam da je nemačka kancelarka, Angela Merkel, svesna ovoga.”

Nakon izborne kampanje u kojoj je imao direktne i neuvijene reči za  srednjeevropske države kao što su Poljska i Mađarska – a zbog njihove nesaradnje po pitanju evropske unisone politike prema izbeglicama i poštovanja evropskih vrednosti – Makron sada insistira na tome da ne veruje u “konflikt između evropskog istoka i zapada”. On je, međutim, uperio svoje upozoravajuće reči prema nekih evropskim lidera jer “napuštaju evropske principe, okrećući leđa Evropi i cinično se postavljajući prema Evropskoj uniji koja je služila samo kao šalter za izdavanje kredita, bez poštovanja njenih osnovnih vrednosti”.

On je izjavio i da “Evropa nije supermarket. Evropa je zajednička sudbina. Ona biva oslabljen u trenutku kada prihvati da njeni principi mogu biti odbačeni. Zemlje u Evropi koje ne poštuju pravila treba da se suoče sa političkim posledicama. A tu se ne radi samo o tenziji i rasprama na potezu istok-zapad Evrope.”. Dodao je i da će “Sa svima razgovarati s poštovanjem, ali (zarad tih dobrih odnosa) neću dovoditi u pitanje evropske principe, solidarnost ili demokratske vrednosti. Ukoliko bi Evropa prihvatila (odustajanje od njenih osnovnih vrednosti), to bi značilo da je slaba i da je već prestala da postoji.”

Nakon prošlomesečnog susreta sa Trampom, kada se s njim namerno veoma čvrsto rukovao, i to pre nego što je ovaj odlučio da javno obznani kako će izuzeti Sjedinjene Države iz Pariskih klimatskih razgovora, Makron je rekao: “Donald Tramp je pre svega lider kojeg je izabrao američki narod. Danas je teškoća u tome što on još uvek nije sastavio konceptualni okvir svoje spoljne politike. Njegova politika, prema tome, može biti nepredvidljiva, što je izvor neugodnosti za čitav  svet. Što se tiče borbe protiv terorizma, on (Tramp) ima isti iskorak u pravcu povećanja efikasnosti. Ne delim neke njegove puteve koje je izabrao, pre svega po pitanju klimatskih promena i rešavanju tog problema. Ali, nadam se da ćemo naći načina da se Sjedinjene Države vrate Pariskom sporazumu o klimatskim promenama. To je ruka koju nudim Donaldu Trampu. Nadam se da će promeniti svoj stav. To je naprosto zato što je ovo jedna planeta na kojoj živimo svi mi, i zato što je sve povezano. Ne možete s jedne strane, želeti da se efikasno borite protiv terorizma a da se, s druge strane, ne bavite rešavanjem problema klimatskih promena.”

Kada je reč o Siriji, Makron je rekao da nakon što je prošlog meseca upoznao Putina, ruskog predsednika uputio u to da je njegova crvena linija upotreba hemijskog oružja, te da je Francuska spremna da preduzme hitnu akciju ukoliko ova vrsta oružja počne (tj nastavi) da se koristi u Siriji. Na pitanje da li to znači da bi Francuska mogla da udari samostalno i preduzme neku svoju akciju, Makron je rekao: “Da. Kada želite da rešite probleme s prekoračivanjem tih granica preko kojih se ne prelazi, te crvene linije – ako ne znate kako i da li će taj dogovor biti poštovan – vi odlučite da budete slabi. A to svakako nije moj izbor.” Dodao je i da “Ako se hemijsko oružje koristi na terenu, a mi znamo kako da pronađemo njegov izvor i poreklo, Francuska u tom slučaju ima da pokrene (vojne) udare kako bi uništila skladišta hemijskog oružja.”

On je upozorio na lekcije iz 2013. godine, kada je Barak Obama postavio crvenu liniju o hemijskom oružju, ali nije intervenisao, navodeći da su poslali poruku liderima poput Putina da bi mogli imati izvesnu slobodu u drugim oblastima, kao što je, recimo, Ukrajina. “SAD su postavile crvenu liniju, ali su odlučile da ne intervenišu. Šta je oslabilo Francusku [tada]? Političko definisanje te crvene linije, ali ne i preuzimanje posledica nastalih donošenjem te odluke. A šta je, s obzirom na to, Vladimira Putina učinilo komotnim da deluje na drugim operativnim scenama? Činjenica da se susreće s onima koji su imali crvene linije, ali ih nisu konkretno sprovodili.”

O Putinu, koga je Makron prošlog meseca ugostio u Versaju, rekao je: “Ja poštujem Vladimira Putina. Sa njim sam imao konstruktivnu razmenu stavova. Imamo realna neslaganja, posebno oko Ukrajine, ali je sada čuo moj stav i poziciju. Razgovarao sam s njim, oči u oči, o međunarodnim pitanjima kao i o odbrani nevladinih organizacija i sloboda u njegovoj zemlji. “

Makron je u vezi Sirije izjavio: “Moje je duboko uverenje da nam treba politički i diplomatski putokaz. Nećemo rešiti ovo pitanje tek pukom vojnom silom. To je kolektivna greška koju smo napravili. Prava promena po ovom pitanju je da nisam rekao da je uklanjanje Bašara al-Asada preduslov za sve (ostalo u vezi rešavanja sirijske krize). A to je zato što me niko (još uvek) nije upoznao s svojim legitimnim naslednikom! Moja linija je jasna: jedna (jedinstvena) totalna borba protiv terorističkih grupa. Oni su naši neprijatelji… Potrebna nam je saradnja svih kako bismo ga iskorenili, posebno Rusija. Dva: stabilnost u Siriji, jer ne želim neuspešnu državu. Sa mnom će se okončati ona vrsta neokonzervativizma koja je u Francusku uvezena pre više od 10 godina.

“Demokratija nije građena “spolja”, bez aktera iznutra koji su je uveli. Francuska nije učestvovala u ratu u Iraku i tu je bila u pravu. A Francuska je na ovaj način pogrešila, rešivši da učestvuje u ratu u Libiji. Kakav je bio rezultat tih intervencija? Neuspele države, u kojima su terorističke grupe napredovale. Ne želim to u Siriji. Tri: Imam crvene linije kada se radi o primeni hemijskog oružja i humanitarnim koridorima. Jasno sam to rekao Vladimiru Putinu. Povodom ovoga ću biti beskompromisan. Dakle, upotreba hemijskog oružja naići će na odgovarajući odgovor, pa čak i ako Francuska deluje sama.”

On je još i dodao da će “Francuska cu tom pogledu biti savršeno usklađena sa Sjedinjenim Državama”.

U vezi rešenja sirijskog ratnog žarišta, Makron je još rekao da je njegov konačni zahtev bio “stabilnost u Siriji na srednji rok. To znači poštovanje manjina. Moramo pronaći načine i sredstva za diplomatsku inicijativu koja poštuje sve te principe. “

Makron (39), bivši bankar i ministar ekonomije u Olandovoj vladi predvođenoj socijalistima, nikada se nije kandidovao za bilo kakv javnu funkciju sve do zadnjih predsedničkih  izbora, a njegov politički pokret La Republique En Marche! – kojeg je opisao kao “ni levog a ni desnog” – osnovana je samo pre nešto više od godinu dana.

Na pitanje da li je to što su ga Francuzi izabrali za svog predsednika zadržalo uveliko nadirući populizam širom Evrope, Makron je rekao da nije “toliko arogantan” da bi umislio kako je izbor njega za predsednika označio potpuno zaustavljanje cunamija populističke demagogije. Rekao je još i da “Francuska nije zemlja koju reformišete, već je to zemlja koju transformišete, zemlja revolucije. Dakle, dokle god je moguće ne reformisati je, Francuska to i ne čini. Ovog puta, ljudi su videli da su na ivici propasti, i reagovali su shodno toj percepciji.”

On je, povodom svoje apsolutne većine na parlamentarnim izborima prošle sedmice izjavio kako je taj izborni rezultat konačno dotukao tradicionalne francuske stranke u kolapsu, koje su tom zemljom vladale više decenija, kao i da je u inostranstvu prepoznat kao neko ko je uspeo da zadrži talas evropskog populizma: “Izabravši mene za predsednika, kao i moje stranke za većinsku u parlamentu samo po sebi nije kraj nečemu: one su pre jedan izazovni početak. To je početak francuske renesanse i nadam se evropske. “Rekao je da želi da povrati ambicije a “ne poigravati se strahovima, već ih pretvoriti u energiju”.

Na kraju ovog intervjua on je još dodao da su “Strahovi još uvek prisutni, kao i ono što deli (svako) društvo. Nema magičnih rešenja, radi se o borbi koja se vodi iz dana u dan.” Rekao je i da je izazov pozivati se neprekidno na inteligenciju građana. “Ono što iscrpljuje demokratije jesu političari koji misle da su njihovi sugrađani glupi… Kriza zapadne imaginacije predstavlja ogroman izazov i jedna osoba neće biti u stanju da sama to promeni. Ali želim da povratim istorijsku nit kao i energiju evropskog naroda, da zadržim naviruće ekstreme i demagogiju. Zato što je ovo bitka za civilizaciju.”

Angelique Chrisafis, Lwe Figaro, Pariz, Četvrtak 21. jun 2017

(The Guardian, Le Figaro, El País, Gazeta Wyborcza, Süddeutsche Zeitung, Le Temps, Le Soir, Corriere della Serra)

Fibonačijevi magični brojevi


10

Leonardo Bigollo (Leonardo Pisano ili de Piza; Leonardo Pizanski, Leonardo od Pize) bio je matematičar koji je živeo u Italiji na prelazu između 12. i 13. stoleća (1170-1240), ličnost koja je prva okrenula leđa sistemu rimskih brojeva koji su u njegovo vreme prevladavali. Leonardo je u istoriji bio poznat po nadimku Fibonacci, što je derivat dve reči (fillius + bonnacci, što na latinskom i italijanskom u miksu dobija značenje “sin dobronamernog”. Očigledno da je Leonardov otac Guljelmo (Guglielmo) bio poznat kao dobra osoba i znameniti trgovac koji je često putovao po Severnoj Africi. Tamo je, tokom svojih putovanja s ocem, njegov sin Leonardo i otkrio magiju arapskih brojeva i matematike.

24Hindu-arapski sistem brojanja prešao je iz Indije u Persiju a potom na Bliski Istok i u Severnu Afriku, odakle je „doskočio“ i na evropsko tle, pre svega zahvaljujući između ostalih i Fibonačiju. Pizanova ideja korišćenja arapskih brojeva sadržavala je mogućnost rada sa celim brojevima ili razlomcima, deljenje brojeva na proste činioce, kvadratni koren, itd. Uprkos brojnim prednostima i velikoj praktičnosti, usvojiti ovaj sistem nije bilo lako. Krstaški ratovi protiv islama koji su se u to vreme odigravali stavljali su pod sumnju što je bilo označeno kao “arapsko”. Arapski brojevi su 1299. u Firenci čak bili i zabranjeni, uz obrazloženje da ih je „lakše falsifikovati nego rimske brojeve”.

Zahvaljujući očevom poslu, Leonardu Fibonačiju je pružena prilika da se susreće s velikim matematičarima koji su se nalazili izvan tzv. „istočnog kruga“ (Egipat, Sirija, Alžir, Grčka, itd), i s kojima je njegov otac svakodnevno dolazio u kontakt tokom dugih putovanja kroz arapske zemlje i Mediteran. Kasnije se vratio u Italiju, a kada mu je bilo 32 godine objavio je knjigu Liber Abaci (1202), u kojoj je objasnio značaj arapskog sistema numerisanja i njihovu primenu na najrazličitije svakodnevne situacije tokom trgovine i trgovačkog računanja. Ovim je, zapravo, želeo da dokaže da bi Evropljanima bilo nepojamno praktičnije ukoliko bi počeli da se koriste arapskim a ne rimskim numeričkim sistemom: Arapski sistem bio je nenadmašan u radu sa stranim valutama, vođenju trgovačkih knjiga (tj današnjem računovodstvu), pri merenju i pretvaranju težinskih mera, itd. Četvrt veka kasnije (1227), objavio je drugo izdanje iste knjige koja je danas postala referentna verzija “Liber abaćija” jer ručno pisane kopije prvog izdanja iz 1202. ne postoje (naslov znači “Knjiga računanja”, mada je neki pogrešno prevode kao “Knjiga abakusa”; “abaci” ili “abacci” je talijanska reč za arapsku računaljku koja je u to vreme bila pojam za računske operacije. Danas postoji samo II izdanje iz 1227. dok su primerci prvog izdanja u celosti izgubljeni).

22

Federiko Drugi Hohenštaufenski (Federico II de Hohenstaufen, 1194-1250) bio je Sveti rimski car u trenutku kada je doznao za Fibonačijev rad, sve to zahvaljujući korespondenciji koju je po svom povratku u Italiju ovaj matematičar održavao s nekim od članova carevog Suda. Među njima je bio i Majkl Skot (Michael Scotus), astrolog kojem se Pizano divio i kome je posvetio drugo izdanje svoje i danas poznate knjige. Johan Palermski (Johnanes of Palermo) je pred tim Sudom postavio Fibonačiju jedan matematički problem koji će mu zauvek urezati mesto u istoriji.

Čovek stavi dva zeca u prostor okružen zidom sa svih strana. Koliko je parova zečeva moguće proizvesti iz ovog para za godinu dana, ako svakog meseca svaki par novih zečeva na svet donese još jedan par, koji se može reprodukovati svakog drugog meseca?

Fibonači je prihvatio izazov; rešio je taj problem, a rešenje objavio u radu pod nazivom “Flos” (1225). Tom prilikom razvio je numerički niz koji će u istoriji biti usvojen kao Fibonačijev niz. Ovaj niz brojeva počinje sa 0 i 1, a odatle je svaki element – ili Fibonačijev broj – zbir prethodna dva.

30

Fibonačijev niz predstavlja niz brojeva u kome zbir prethodna dva broja u nizu daju vrednost narednog člana niza. Indeksiranje članova ovog niza počinje od nule, a prva dva člana su mu 0 i 1.

To jest, nakon dve početne vrednosti, svaki sledeći broj je zbir dvaju prethodnih. Prvi Fibonačijevi brojevi takođe su označeni kao Fn, za n = 0, 1, … , pa su:

0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, ….

Ponekad se za ovaj niz smatra da počinje na F1 = 1, ali uobičajenije je uključiti F0 = 0.

01Fibonačijevi brojevi, a u stvari celokupan matematički princip – u zapadnoj matematici predstavljeni kao konstanta fi (∅), i to po čuvenom vajaru Fidiji koji se u izgradnji grčkog Panteona i skulptura ovog hrama koje su se u koristio proporcijom 1 : 1.6. Dakle, konstanta „fi“ nije dobila svoj naziv po Fibonačiju. Uz to, treba reći i da je dokazano kako je ova konstanta bila daleko ranije opisana, i to u Indiji.

I tako je Leonardo uspešno predstavio reproduktivni ciklus kod zečeva, iako je to veštački model u slučaju ovih životinja (a biološki gledano, to i nije sasvim tačno), savršeno se po tome uklapajući sa reproduktivnim modelom pčela. U košnici, samo je kraljica ta koja ima moć reprodukcije: Ona je jedina koja polaže jaja.31

Ako su oplođene, rađaju se ženke, sa 50% genetskog materijala kojeg pruža majka („Kraljica“), i sa drugih 50% koji potiču s očeve strane. Trutovi ili muške pčele nastaju od neoplođenih jaja. Zbog toga,ženske pčele radilice imaju dva roditelja, dok trutovi imati jednog: 100% njihove genetske informacije obezbeđuje majka.

001Pčele nisu jedini izuzetak, a ovi brojevi, kao matematički princip, stoje iza mnogovrsnih fenomena prirode: Fibonačijev niz nalazi se u rasporedu cvetnih latica, u nastanku uragana itd.

Fibonačijev niz se često nazivaju i “Božanskom razmerom”. Uzmemo li jedan deo Fibonačijevog niza (2, 3, 5, 8), i podelimo li svaki sledeći broj s njemu prethodnim, dobićemo uvek broj približan broju 1,618(2/3=1,5; 3/5=1,66; 5/8=1,6). Broj 1,618 jeste broj fi. Odnosi mera kod biljaka, životinja i ljudi, sa zapanjujućom preciznošću se približavaju broju fi.

Sledi nekoliko primera broja fi i njegove povezanosti sa Fibonačijem i prirodom:

U pčelinjoj zajednici, košnici, uvek je manji broj mužjaka pčela nego ženki pčela. Kada bi podelili broj ženki sa brojem mužjaka pčela, uvek bi dobili broj fi.

14

Nautilus (glavonožac), u svojoj konstrukciji ima spirale. Kada bismo izračunali odnos svakog spiralnog segmenta i njegovih razmera u odnosu prema narednom segmentu, dobili bismo broj fi.

Seme suncokreta raste u suprotnim spiralama. Međusobni odnosi promera rotacije je broj fi.

Izmerimo li čovečju dužinu od vrha glave do poda, a zatim to podelimo s dužinom od pupka do poda – dobijamo broj fi.

Kako je to moguće? Jesu li ovi slučajevi plod „abrakadabra“ kombinacije u matematici? Misterija koja leži iza ovog niza brojeva kojem je, izgleda, predodređeno da bude upisan u matematičke osnove svega što nas okružuje (ili barem u mnogim stvarima koje postoje oko nas) uvek nanovo fasciniraju stručnjake iz raznih oblasti nauke, a tu su čak i publikacije specijalizovane za pronalaženje novih oblasti i problema povezanih sa ovim nizom i konstantom fi.

Čak i nekoliko vekova kasnije, Johan Kepler (1571-1630) je bio trajno fasciniran istraživanjima ovog niza da bi, stolećima kasnije, razvio koncept koji je u istoriju matematike ušao kao “Božanska konstanta”, zapisana u njegovoj knjizi “Strena Seu de Nive Sexangula” (1611).

23Ali koliko “magije” ima u čuvenom Fibonačijevom nizu? U kom trenutku je Pizanac ovaj princip opisao kao svoju „ekskluzivu“, kao i proporcije među brojevima koje ih dovode u međusobni odnos? Istorija je ostavila tragove o prethodnim referencama koje se odnose na njegovu kasniju formulu, kao što je slučaj s nekolikim indijskim matematičarima: Gopalom (1135) i Hemačandrom (1150), koji su ovaj „Božanski odnos“ već pominjali u svojim spisima – i to nekoliko decenija pre nego što je Fibonači bio rođen.

Kepler je otkrio ovaj redosled koristeći se odnosom koji već postoji među postojećim uzastopnim članovima niza. Dva je prema broju 3 je ono što je 3 za 5, a petica za osmicu, i tako dalje sa svim elementima. Prema tome, postoji udeo-odnos-proporcija (Božanska konstanta: proporcija koja je zdušno korišćena u renesansnoj umetnosti kao „Zlatni presek“); ovaj niz se stalno održava tokom deljenja brojeva: bitno je da je proporcija izražena konstantom „fi“ ista u svakom slučaju, bez obzira da li je zdanje građeno po principima Zlatnog preseka gigantska ili je minijaturnih razmera. Ova proporcija je predstavljena brojem fi (u čast grčkog vajara Fidije, da ponovimo – a ne Fibonačija!):  φ = 1.618.

16Zlatni presek se javlja kao proporcija rastućih oblika u prirodi i vekovima je privlačio pažnju matematičara i umetnika. Odnos Zlatnog preseka se dobija ako se jedna duž podeli na takav način da je odnos većeg dela prema celom isti kao i odnos manjeg dela prema većem: 0.6180339887…

Neprekidnu podelu zlatnog preseka zapažamo u samoj prirodi na mnoštvu biljaka, koliko u opštem sklopu toliko i u njihovim delovima, cvetovima, listovima (npr ljutić, rastavić, itd) a u zapanjujućem savršenstvu u ljušturama morskih puževa kao što je npr Nautilus). Zlatni presek se jasno manifestuje u sklopu ljudskog tela. Proporcionisanje čovečje figure sastoji se u što tačnijoj konstrukciji Zlatnog preseka u neprekidnom odmeravanju minora na majoru, kao i u primeni ovako dobijenih mera na odgovarajuće delove i dimenzije tela.

Danas je opšte prihvaćeno mišljenje da je grčki arhitekta primenjivao zlatni presek kao najlepšu proporciju za najprikladnije oblike arhitekture. Proporcija Zlatnog preseka je traženi zakon lepote koji se nalazi u skladnosti i srazmernosti između pojedinih delova kao i delova u celini. Kroz istoriju je pravougaonik čiji je odnos među susednim stranicama u odnosu Φ=1.618033988749895… smatran najprijatnijim za oči. Grčki vajar Fidija izgradio je Partenon i mnoge figure na njemu u proporciji Zlatnog preseka.

Zlatni presek primenjen je na najlepšim grčkim hramovima, posebno dorskim, na celom gabaritu i detaljima.

21Platon je pisao “da se dve stvari na lep način sjedine bez nečeg trećeg. Između njih mora nastati veza koja ih sjedinjuje. To se može najbolje izvršiti proporcijom. Ako se od bilo koja tri broja onaj srednji odnosi prema najmanjem kao najveći prema srednjem i obrnuto, najmanji prema srednjem kao srednji prema najvećem, onda će poslednje i prvo biti srednje, a srednje prvo i poslednje, sve je dakle, nužno isto, a budući da je isto čini jedno jedino.”

Opis pristaje, kao što se uočava, pojmu zlatnog preseka. Zlatni presek, kao proporcijski ili sistem srazmera, korišćen je u praksi i na istoku i na zapadu, nekada tačno a ponekad s izvesnim odstupanjem. Keopsova piramida, gotske katedrale i mnoge druge poznate građevine sadrže u sebi proporciju Zlatnog preseka.

I ovde se priča o Fibonačiju završava – da bi se opet, u beskrajnom nizu, potvrđivala i trajala kao Zakon Prirode.

28U svojoj knjizi “Strena Seu de Nive Sexangula” („O šestougaonoj pahulji“, 1611.) Kepler je definisao značaj ove proporcije i niza koji se, prema njegovim rečima, na sličan način razvija u reproduktivnom procesu i koji se može uspešno održavati. Ideja Keplera o biološkom auto-replikativnom (tj. samoobnavljajućem, ili samooplođujućem) procesu koji se odvija po Fibonačijevom nizu je do ne tako davno ignorisan od strane biologa, kada je raspored listova filotaksisa (Phyllotaxis) na stablu i naučno učvrstio ovu teoriju. .

Međutim, kako god da je došlo do ovog naučnog uvida, njegovo otkriće numeričkog niza – kojim je uzdigao ideju o Božanskim proporcijama – bila je više nego dovoljna za Fibonačijevu besmrtnost u „reci vremena“, baš kao i u sećanju njegovih kolega matematičara. U Pizi je u 19. veku podignuta statua u njegovu čast, a može se danas posetiti na Gradskom groblju, na Trgu čuda (Piazza dei Miracoli). Ne postoji mnogo informacija o poznom dobu njegovog života, iako je dekretom Pizanske republike 1240. Leonardu odobrena doživotna plata, u znak priznanja stečenog na funkciji gradskog savetnika za računovodstvo i finansije.

BBVA OpenMind

 

Rizici koji prete globalnom rastu


Šta će se dešavati u svetskoj ekonomiji ove godine? Gotovo najprihvatljiviji odgovor je da će nastaviti da raste, piše Martin Wolf za Financial Times.

01

Kao što sam tvrdio u kolumni objavljenoj u ovo vreme prošle godine, činjenica koja najviše zapanjuje u svetskoj ekonomiji je da je ona rasla iz godine u godinu još od početka 1950-ih. U 2017. će praktično sigurno rasti, možda brže nego u 2016., kao što to Gevin Dejvis ubedljivo tvrdi. Dakle, šta bi onda moglo da krene naopako?

04Pretpostavka ekonomskog rasta je verovatno najvažnija karakteristika savremenog sveta. Ali, kontinuirani rast je relativno nova pojava. Globalni društveni proizvod smanjio se u jednoj petini svih godina između 1900. i 1947. godine Jedno od postignuća ekonomske politike još od Drugog svetskog rata bilo je da privredni rast učini što stabilnijim.

Ovo je delimično zbog toga što je svet izbegao greške takvih razmera kao što su dva svetska rata i Velika depresija. Takođe je, kao što je američki ekonomista Hajman Minski tvrdio, zbog aktivnog upravljanja monetarnim sistemom, većom spremnošću za ulaženje u fiskalne deficite tokom recesije i povećanje obima državne potrošnje u odnosu na ekonomske rezultate.

11Iza tendencije privrednog uspona leže dve moćne sile ekonomskog rasta: inovacije u zemljama predvodnicama sveske ekonomije, posebno u SAD, i pokušaji ekonomija koje zaostaju da nadoknade rast. Ta dva su povezana: što ima više inovacija u zemljama predvodnicama,  veći je prostor za hvatanje priključka za one manje razvijene. Uzmimo najmoćniji primer u proteklih 40 godina, Kinu. Prema (možda preteranim) zvaničnim brojevima, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika porastao je 23 puta između 1978. i 2015. Ipak, Kina je na početku ovog kolosalnog rasta bila toliko siromašna da je njen sadašnji prosečni BDP po glavi stanovnika tek jedna četvrtina nivoa BDP per capita u SAD u 2015. Zaista, to je samo pola BDP po glavi stanovnika Portugalije To znači da Kina ima još mnogo prostora za sustizanje nivoa razvijenih zemalja. Indija ima još više prostora: njen BDP po glavi stanovnika je oko jedna desetina onog u SAD u 2015.

07

Ogromna verovatnoća je da će svetska ekonomija nastaviti da raste. Osim toga, vrlo je verovatno da će rasti za više od tri odsto (mereno prema paritetu kupovne moći). Rasla je za manje od tog procenta vrlo retko od ranih 1950-ih. Zaista, globalni rast je bio ispod 2 odsto u samo četiri godine od tada – 1975, 1981, 1982 i 2009. Prva tri su posledica šokova cena nafte, izazvanih ratovima na Bliskom istoku, i deflacije u režiji Federalnih rezervi. Poslednji takav nizak rast je bio Velika Recesija nakon finansijske krize 2008-ih godina.

Ovo je takođe u skladu sa uzorkom od 1900. Tri vrste šokova izgleda da destabilizuju svetsku ekonomiju: 1. veliki ratni sukobi, 2. inflacioni šokovi, i 3. finansijske krize. Kada se postavlja pitanje šta može da stvori velike rizike od opadanja globalnog ekonomskog rasta, svakako se moraju proceniti rizici ove vrste. Mnogi spadaju u kategoriju poznatih nepoznatih.

U poslednjih nekoliko godina, analitičari su ubedili sebe da će kvantitativno popuštanje sigurno završiti u hiperinflaciji. Nisu bili u pravu. Ali, veliki fiskalni podsticaj u SAD, u kombinaciji sa pritiskom na FED da ne sužava monetarnu politiku, može generisati inflaciju na srednji rok i još kasnije deflatorni šok. Ali takav rezultat Trumponomicsa neće doći u 2017.

10

Ako se uzme u obzir mogućnost globalno značajnih finansijskih kriza, dve mogućnosti se ističu: raspad evrozone i kriza u Kini. Nijedno od ta dva nije nemoguće. Ipak, ne izgleda ni suviše verovatno. Volja da se održi evrozona je i dalje značajna. Kineska vlada poseduje poluge koji su joj potrebne da bi se sprečio pravi finansijski kolaps. Rizici u evrozoni i Kini su nesumnjivo realni, ali i mali.

13Treći set rizika je geopolitički. Prošle godine sam pomenuo mogućnost Breksita i “izbor ratoborne neznalice” za američkog predsednika. Oba su se desila. Implikacije ovog drugog ostaju nepoznate. Vrlo je lako navesti sledeće na listi geopolitičkih rizika: ozbiljne političke potrese u EU, možda uključujući i izbor Marine Le Pen za francuskog predsednika i obnovljeni priliv izbeglica; revanšizam ruskog predsednika Vladimira Putina, jačanje napetosti između Trampovih ostrašćenih Sjedinjenih američkih država, i Si Đinpingove Kine čiji privredni rast opada; frikcije između Irana i Saudijske Arabije; moguće rušenje saudijske kraljevske porodice; i opasnost od džihadskog ratovanja. Ne treba zaboraviti rizik od nuklearnog rata: samo pogledate pretnje Severne Koreje, nerešeni sukob između Indije i Pakistana i pretnje od strane Putina.

U 2016, politički rizici nisu imali veliki uticaj na ekonomske rezultate. Ove godine, političke akcije mogle bi imati takvo dejstvo. Očigledna opasnost je trgovinski rat između SAD i Kine, iako bi kratkoročni ekonomski efekti mogli biti manji nego što mnogi pretpostavljaju: rizik raste ako se tako nešto produži. Implikacije činjenice da će najmoćnija politička figura u svetu imati veoma malo interesovanje za to da li je ono što on kaže istinito, prosto su nezamislive. Sve što znamo je da ćemo svi opasno živeti.

06

Jedna važna dugoročna mogućnost je da bazičnom ekonomskom motoru ponestaje snage. Dostizanje razvijenih i dalje ima veliki potencijal. Ipak, u jezgru, ekonomska dinamika opada. Jedan pokazatelj pada je usporavanje rasta produktivnosti. Drugi su ultra-niske realne kamatne stope. Tramp obećava oživljavanje američkog trenda rasta. Ovo nije verovatno, posebno ako bi ga pratio protekcionistički kurs. Ipak, manje bi trebalo brinuti o tome šta će se dogoditi ove godine, a više o tome da li je u ekonomija predvodnicama rast inovacija trajno usporen, kao što to upozorava Robert Gordon.

Verovatno ćemo pogoditi ako kažemo da će svetski rast biti između tri  četiri odsto u ovoj godini (u PPP). Još je izvesnije da će ekonomije u razvoju, opet na čelu sa Azijom, nastaviti da rastu brže od razvijenih ekonomija. Postoje značajni pozadinski rizici da se takvi rezultati možda neće ostvariti. Takođe, postoji dobra šansa da stopa inovacija u najrazvijenijim ekonomijama bude trajno usporena. Srećna Nova godina.

Martin Volf, Fajnenšel tajms