Neki vernici kažu da se osećaju napuštenima kada vide kako papa Franja ostvaruje diplomatske ciljeve u Kini, Rusiji i na Srednjem istoku. Priču o papinim diskutabilnim potezima donosi Wall Street Journal.
Nedavna odluka pape Franje da dvojicu kineskih biskupa lojalnih Rimu zameni odabranicima kineske komunističke vlade, najava je Franjinih širih poteza kojima Vatikan želi da „resetuje“ svoj odnos s Pekingom; ovaj potez izmamio je vapaje i povike da je izdajnik: njemu su se suprotstavili zagovornici dugo proganjane, ilegalne Katoličke crkve.
Papine aktivnosti u Kini su karakteristične za jednog lidera koji je više puta praktikovao real-politiku zarad postizanja njemu važnih ciljeva. Međutim, real-politika i politički lideri kose se s imidžom koji papa Franja ima među mnogim katolicima – i ne samo njima – kao branioca ugnjetenih – profil koji će verovatno biti dodatno testiran tokom njegove kampanje za poboljšanje vatikansko-kineskih odnosa, a gotovo sedam decenija nakon međusobnog razlaza.
Prema osobi dobro upućenoj u ovo pitanje, papa je odlučio da prizna sedam kineskih episkopa koje je odobrila kineska vlada, čineći krupan ustupak Pekingu u nastojanju za otopljavanjem međusobnih odnosa i – na veoma dugi rok – mogućeg povratka diplomatskih veza prekinutih 1951. godine. U sklopu te odluke, papa Franja odlučio se da dva episkopa lojalna Vatikanu zameni prelatima iz onog dela katoličke crkve koja je pod državnom kontrolom.
Kardinal Džozef Zen (Joseph Zen), bivši episkop Hong Konga je u ponedeljak 29. januara napisao da se čini kako Vatikan “rasprodaje katoličku crkvu u Kini”. Vatikanski zvaničnici sada očekuju da će Papin stav u Kini izazvati daleko više takvih kritika od strane onih kineskih katolika koji odbacuju vladinu kontrolu crkve.
A nije ovo prvi put da su se katolici požalili kako ih je papa napustio zarad ostvarivanja svojih diplomatskih ili političkih ciljeva. Pa ipak, dok ishod njegove inicijative u Kini i dalje ostaje nejasan, onda kada je papa Franja u prošlosti činio iste takve promene, priroda njegovih dugoročnih ciljeva uglavnom je ograničavala poniženje i štetu nanetu njegovom imidžu.
Papa Franja “je ekstremno realistična osoba koji dugo i zdušno vaga i proračunava posledice onoga što će reći ili učiniti”, rekao je Sandro Magister, stručnjak iz Vatikana koji piše za italijanski magazin L’Espresso. “Da bi postigao određene rezultate, on je u celosti spreman da potceni brižnost koju inače pokazuje prema prognanima i ugnjetenima.”
Ukrajinski hrišćani kažu da je papa Franja umanjivao značaj ruske agresije na njihovu zemlju, opisujući borbu Ukrajinaca protiv Rusije podržanih separatista na istoku zemlje kao “bratoubistvo”. Oni kažu da je takav papin stav odraz njegovih nastojanja za negovanjem odnosa sa Ruskom pravoslavnom crkvom, koja ima bliske veze sa Kremljom. Franja je 2016. godine napravio dramatičnu prekretnicu u svojim nastojanjima da ponovo spoji katoličke i pravoslavne crkve 1.000 godina od rasscepa tj. šizme; sada, je po prvi put nakon jednog milenijuma, održan sastanak katoličkog poglavara sa ruskim pravoslavnim patrijarhom.
Slično tome, hrišćani na Bliskom istoku optužili su papu da zanemaruje njihov hrišćanski zavet kako bi promovisao bolje veze sa islamom, kao kada je 2016. tokom posete izbegličkom kampu u Grčkoj dovodio k sebi samo muslimane ali ne i izbeglice hrišćanske veroispovesti. Njegov pomirljiv pristup prema muslimanskom svetu, uključujući njegovo rado ponavljano insistiranje na tome da „islamski terorizam na neki način nije inspirisan religijom“, široko je shvaćen kao napor da se održi mir s ovom religijom koja ima više od 1,6 milijardi sledbenika širom sveta.
Mnogo je onih koji su prošle godine videli potvrdu ovakvog papinog pristupa kada je publika na Muslimanskom univerzitetu u Egiptu pozdravila papinu osudu svakog nasilja počinjenog u ime Boga.
Što se tiče Kine, papa nastoji da, barem postepeno, poveća versku slobodu katolika, pa čak i putem kompromisa sa zvanično ateističkom državom. Papa, takođe, traži način za objedinjavanje nezakonite katoličke zajednice i članova crkve pod kontrolom države.
Neki od katolika i njihovih simpatizera obavezali su se na otpor protiv takve papine politike, bez obzira na buduća dešavanja. Njegov uspeh zavisiće od toga da li će ostatak sveta ovakve njegove poteze oceniti kao oprez ili kao – oportunizam.
Kompanija PwC, čija je specijalnost istraživanje i prognoze privrednog rasta i razvoja, sačinila je analizu i projekciju globalnog ekonomskog poretka do 2050. godine.
PwC je na osnovu makroekonomskih indikatora, nivoa produktivnosti, životnog i opšteg standarda, razvojatehnologije i medicine sačinio listu najrazvijenijih zemalja do 2050.
Prema predviđanjima ove kompanije, Kina će za nešto više od tri decenije (33 godine) biti najrazvijenija zemlja sveta, dok će najznačajniji napredak napraviti Indonezija, Indija, Meksiko i Brazil.
Današnje privredne supersile poput Japana i Nemačke doživeće veliki pad, baš kao i Sjedinjene Države, koje će s aktuelnog prvog mesta u svetu pasti na treću poziciju.
Interesantno je i to da će, prema ovoj prognozi, ispred Nemačke i Japana biti zemlje kao što su Indonezija, Brazil, Rusija i Meksiko.
Ukoliko se obistine prognoze PwC-a, među 32 najrazvijenije zemlje sveta 2050. godine neće biti nijedne skandinavske zemlje, kao ni iz Švajcarske, Novog Zelanda, Austrije, Belgije, Luksemburga, dok će Holandija biti tek na 32. mestu.
Glavni uzrok ekonomskog pada današnjih velikih sila krije se u izmeštanju velikih međunarodnih kompanija u zemlje s jeftinom radnom snagom, pa će iz tog razloga najveći razvoj doživeti azijske zemlje kao što su Bangladeš,Vijetnam, Filipini, Iran,Pakistan, Indonezijai Indija.
Evo kako izgleda tabela prognoze razvoja zemalja po prognozama kompanije PwC:
Leonardo Bigollo (Leonardo Pisano ili de Piza; Leonardo Pizanski, Leonardo od Pize) bio je matematičar koji je živeo u Italiji na prelazu između 12. i 13. stoleća (1170-1240), ličnost koja je prva okrenula leđa sistemu rimskih brojeva koji su u njegovo vreme prevladavali. Leonardo je u istoriji bio poznat po nadimku Fibonacci, što je derivat dve reči (fillius + bonnacci, što na latinskom i italijanskom u miksu dobija značenje “sin dobronamernog”. Očigledno da je Leonardov otac Guljelmo (Guglielmo) bio poznat kao dobra osoba i znameniti trgovac koji je često putovao po Severnoj Africi. Tamo je, tokom svojih putovanja s ocem, njegov sin Leonardo i otkrio magiju arapskih brojeva i matematike.
Hindu-arapski sistem brojanja prešao je iz Indije u Persiju a potom na Bliski Istok i u Severnu Afriku, odakle je „doskočio“ i na evropsko tle, pre svega zahvaljujući između ostalih i Fibonačiju. Pizanova ideja korišćenja arapskih brojeva sadržavala je mogućnost rada sa celim brojevima ili razlomcima, deljenje brojeva na proste činioce, kvadratni koren, itd. Uprkos brojnim prednostima i velikoj praktičnosti, usvojiti ovaj sistem nije bilo lako. Krstaški ratovi protiv islama koji su se u to vreme odigravali stavljali su pod sumnju što je bilo označeno kao “arapsko”. Arapski brojevi su 1299. u Firenci čak bili i zabranjeni, uz obrazloženje da ih je „lakše falsifikovati nego rimske brojeve”.
Zahvaljujući očevom poslu, Leonardu Fibonačiju je pružena prilika da se susreće s velikim matematičarima koji su se nalazili izvan tzv. „istočnog kruga“ (Egipat, Sirija, Alžir, Grčka, itd), i s kojima je njegov otac svakodnevno dolazio u kontakt tokom dugih putovanja kroz arapske zemlje i Mediteran. Kasnije se vratio u Italiju, a kada mu je bilo 32 godine objavio je knjigu Liber Abaci(1202), u kojoj je objasnio značaj arapskog sistema numerisanja i njihovu primenu na najrazličitije svakodnevne situacije tokom trgovine i trgovačkog računanja. Ovim je, zapravo, želeo da dokaže da bi Evropljanima bilo nepojamno praktičnije ukoliko bi počeli da se koriste arapskim a ne rimskim numeričkim sistemom: Arapski sistem bio je nenadmašan u radu sa stranim valutama, vođenju trgovačkih knjiga (tj današnjem računovodstvu), pri merenju i pretvaranju težinskih mera, itd. Četvrt veka kasnije (1227), objavio je drugo izdanje iste knjige koja je danas postala referentna verzija “Liber abaćija” jer ručno pisane kopije prvog izdanja iz 1202. ne postoje (naslov znači “Knjiga računanja”, mada je neki pogrešno prevode kao “Knjiga abakusa”; “abaci” ili “abacci” je talijanska reč za arapsku računaljku koja je u to vreme bila pojam za računske operacije. Danas postoji samo II izdanje iz 1227. dok su primerci prvog izdanja u celosti izgubljeni).
Federiko Drugi Hohenštaufenski (Federico II de Hohenstaufen, 1194-1250) bio je Sveti rimski car u trenutku kada je doznao za Fibonačijev rad, sve to zahvaljujući korespondenciji koju je po svom povratku u Italiju ovaj matematičar održavao s nekim od članova carevog Suda. Među njima je bio i Majkl Skot(Michael Scotus), astrolog kojem se Pizano divio i kome je posvetio drugo izdanje svoje i danas poznate knjige. Johan Palermski (Johnanes of Palermo) je pred tim Sudom postavio Fibonačiju jedan matematički problem koji će mu zauvek urezati mesto u istoriji.
Čovek stavi dva zeca u prostor okružen zidom sa svih strana. Koliko je parova zečeva moguće proizvesti iz ovog para za godinu dana, ako svakog meseca svaki par novih zečeva na svet donese još jedan par, koji se može reprodukovati svakog drugog meseca?
Fibonači je prihvatio izazov; rešio je taj problem, a rešenje objavio u radu pod nazivom “Flos” (1225). Tom prilikom razvio je numerički niz koji će u istoriji biti usvojen kao Fibonačijev niz. Ovaj niz brojeva počinje sa 0 i 1, a odatle je svaki element – ili Fibonačijev broj – zbir prethodna dva.
Fibonačijev niz predstavlja niz brojeva u kome zbir prethodna dva broja u nizu daju vrednost narednog člana niza. Indeksiranje članova ovog niza počinje od nule, a prva dva člana su mu 0 i 1.
To jest, nakon dve početne vrednosti, svaki sledeći broj je zbir dvaju prethodnih. Prvi Fibonačijevi brojevitakođe su označeni kao Fn, za n = 0, 1, … , pa su:
0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, ….
Ponekad se za ovaj niz smatra da počinje na F1 = 1, ali uobičajenije je uključiti F0 = 0.
Fibonačijevi brojevi, a u stvari celokupan matematički princip – u zapadnoj matematici predstavljeni kao konstanta fi (∅), i to po čuvenom vajaru Fidiji koji se u izgradnji grčkog Panteona i skulptura ovog hrama koje su se u koristio proporcijom 1 : 1.6. Dakle, konstanta „fi“ nije dobila svoj naziv po Fibonačiju. Uz to, treba reći i da je dokazano kako je ova konstanta bila daleko ranije opisana, i to u Indiji.
I tako je Leonardo uspešno predstavio reproduktivni ciklus kod zečeva, iako je to veštački model u slučaju ovih životinja (a biološki gledano, to i nije sasvim tačno), savršeno se po tome uklapajući sa reproduktivnim modelom pčela. U košnici, samo je kraljica ta koja ima moć reprodukcije: Ona je jedina koja polaže jaja.
Ako su oplođene, rađaju se ženke, sa 50% genetskog materijala kojeg pruža majka („Kraljica“), i sa drugih 50% koji potiču s očeve strane. Trutovi ili muške pčele nastaju od neoplođenih jaja. Zbog toga,ženske pčele radilice imaju dva roditelja, dok trutovi imati jednog: 100% njihove genetske informacije obezbeđuje majka.
Pčele nisu jedini izuzetak, a ovi brojevi, kao matematički princip, stoje iza mnogovrsnih fenomena prirode: Fibonačijev niz nalazi se u rasporedu cvetnih latica, u nastanku uragana itd.
Fibonačijev niz se često nazivaju i “Božanskom razmerom”. Uzmemo li jedan deo Fibonačijevog niza (2, 3, 5, 8), i podelimo li svaki sledeći broj s njemu prethodnim, dobićemo uvek broj približan broju 1,618(2/3=1,5; 3/5=1,66; 5/8=1,6). Broj 1,618 jeste broj fi. Odnosi mera kod biljaka, životinja i ljudi, sa zapanjujućom preciznošću se približavaju broju fi.
Sledi nekoliko primera broja fi i njegove povezanosti sa Fibonačijem i prirodom:
U pčelinjoj zajednici, košnici, uvek je manji broj mužjaka pčela nego ženki pčela. Kada bi podelili broj ženki sa brojem mužjaka pčela, uvek bi dobili broj fi.
Nautilus (glavonožac), u svojoj konstrukciji ima spirale. Kada bismo izračunali odnos svakog spiralnog segmenta i njegovih razmera u odnosu prema narednom segmentu, dobili bismo broj fi.
Seme suncokreta raste u suprotnim spiralama. Međusobni odnosi promera rotacije je broj fi.
Izmerimo li čovečju dužinu od vrha glave do poda, a zatim to podelimo s dužinom od pupka do poda – dobijamo broj fi.
Kako je to moguće? Jesu li ovi slučajevi plod „abrakadabra“ kombinacije u matematici? Misterija koja leži iza ovog niza brojeva kojem je, izgleda, predodređeno da bude upisan u matematičke osnove svega što nas okružuje (ili barem u mnogim stvarima koje postoje oko nas) uvek nanovo fasciniraju stručnjake iz raznih oblasti nauke, a tu su čak i publikacije specijalizovane za pronalaženje novih oblasti i problema povezanih sa ovim nizom i konstantom fi.
Čak i nekoliko vekova kasnije, Johan Kepler (1571-1630) je bio trajno fasciniran istraživanjima ovog niza da bi, stolećima kasnije, razvio koncept koji je u istoriju matematike ušao kao “Božanska konstanta”, zapisana u njegovoj knjizi “Strena Seu de Nive Sexangula” (1611).
Ali koliko “magije” ima u čuvenom Fibonačijevom nizu? U kom trenutku je Pizanac ovaj princip opisao kao svoju „ekskluzivu“, kao i proporcije među brojevima koje ih dovode u međusobni odnos? Istorija je ostavila tragove o prethodnim referencama koje se odnose na njegovu kasniju formulu, kao što je slučaj s nekolikim indijskim matematičarima: Gopalom (1135) i Hemačandrom (1150), koji su ovaj „Božanski odnos“ već pominjali u svojim spisima – i to nekoliko decenija pre nego što je Fibonači bio rođen.
Kepler je otkrio ovaj redosled koristeći se odnosom koji već postoji među postojećim uzastopnim članovima niza. Dva je prema broju 3 je ono što je 3 za 5, a petica za osmicu, i tako dalje sa svim elementima. Prema tome, postoji udeo-odnos-proporcija (Božanska konstanta: proporcija koja je zdušno korišćena u renesansnoj umetnosti kao „Zlatni presek“); ovaj niz se stalno održava tokom deljenja brojeva: bitno je da je proporcija izražena konstantom „fi“ ista u svakom slučaju, bez obzira da li je zdanje građeno po principima Zlatnog preseka gigantska ili je minijaturnih razmera. Ova proporcija je predstavljena brojem fi (u čast grčkog vajara Fidije, da ponovimo – a ne Fibonačija!): φ = 1.618.
Zlatni presek se javlja kao proporcija rastućih oblika u prirodi i vekovima je privlačio pažnju matematičara i umetnika. Odnos Zlatnog preseka se dobija ako se jedna duž podeli na takav način da je odnos većeg dela prema celom isti kao i odnos manjeg dela prema većem: 0.6180339887…
Neprekidnu podelu zlatnog preseka zapažamo u samoj prirodi na mnoštvu biljaka, koliko u opštem sklopu toliko i u njihovim delovima, cvetovima, listovima (npr ljutić, rastavić, itd) a u zapanjujućem savršenstvu u ljušturama morskih puževa kao što je npr Nautilus). Zlatni presek se jasno manifestuje u sklopu ljudskog tela. Proporcionisanje čovečje figure sastoji se u što tačnijoj konstrukciji Zlatnog preseka u neprekidnom odmeravanju minora na majoru, kao i u primeni ovako dobijenih mera na odgovarajuće delove i dimenzije tela.
Danas je opšte prihvaćeno mišljenje da je grčki arhitekta primenjivao zlatni presek kao najlepšu proporciju za najprikladnije oblike arhitekture. Proporcija Zlatnog preseka je traženi zakon lepote koji se nalazi u skladnosti i srazmernosti između pojedinih delova kao i delova u celini. Kroz istoriju je pravougaonik čiji je odnos među susednim stranicama u odnosu Φ=1.618033988749895… smatran najprijatnijim za oči. Grčki vajar Fidija izgradio je Partenon i mnoge figure na njemu u proporciji Zlatnog preseka.
Zlatni presek primenjen je na najlepšim grčkim hramovima, posebno dorskim, na celom gabaritu i detaljima.
Platon je pisao “da se dve stvari na lep način sjedine bez nečeg trećeg. Između njih mora nastati veza koja ih sjedinjuje. To se može najbolje izvršiti proporcijom. Ako se od bilo koja tri broja onaj srednji odnosi prema najmanjem kao najveći prema srednjem i obrnuto, najmanji prema srednjem kao srednji prema najvećem, onda će poslednje i prvo biti srednje, a srednje prvo i poslednje, sve je dakle, nužno isto, a budući da je isto čini jedno jedino.”
Opis pristaje, kao što se uočava, pojmu zlatnog preseka. Zlatni presek, kao proporcijski ili sistem srazmera, korišćen je u praksi i na istoku i na zapadu, nekada tačno a ponekad s izvesnim odstupanjem. Keopsova piramida, gotske katedrale i mnoge druge poznate građevine sadrže u sebi proporciju Zlatnog preseka.
I ovde se priča o Fibonačiju završava – da bi se opet, u beskrajnom nizu, potvrđivala i trajala kao Zakon Prirode.
U svojoj knjizi “Strena Seu de Nive Sexangula” („O šestougaonoj pahulji“, 1611.) Kepler je definisao značaj ove proporcije i niza koji se, prema njegovim rečima, na sličan način razvija u reproduktivnom procesu i koji se može uspešno održavati. Ideja Keplera o biološkom auto-replikativnom (tj. samoobnavljajućem, ili samooplođujućem) procesu koji se odvija po Fibonačijevom nizu je do ne tako davno ignorisan od strane biologa, kada je raspored listova filotaksisa (Phyllotaxis) na stablu i naučno učvrstio ovu teoriju. .
Međutim, kako god da je došlo do ovog naučnog uvida, njegovo otkriće numeričkog niza – kojim je uzdigao ideju o Božanskim proporcijama – bila je više nego dovoljna za Fibonačijevu besmrtnost u „reci vremena“, baš kao i u sećanju njegovih kolega matematičara. U Pizi je u 19. veku podignuta statua u njegovu čast, a može se danas posetiti na Gradskom groblju, na Trgu čuda (Piazza dei Miracoli). Ne postoji mnogo informacija o poznom dobu njegovog života, iako je dekretom Pizanske republike 1240. Leonardu odobrena doživotna plata, u znak priznanja stečenog na funkciji gradskog savetnika za računovodstvo i finansije.
Iako je postigao slavu gotovo nezamislivu za viktorijansko doba, život kuvara Aleksisa Sojea (Alexis Benoit Soyer) sada je prilično nejasna tema i retko se o njemu raspravlja van kulinarskih krugova. Soaje je rođen 1810. u Francuskoj, a potiče iz radničke porodice. Njegov stariji brat, takođe pariski šef kuhinje, pomogao mu je da izuči kulinarske veštine kod znamenitog Žorža Rinjona (Georg Rignon), za koga je počeo da u osetljivoj dobi – kada je imao samo 11 godina. Potom se Soaje se preselio u Maison Douix koji je u to vreme važio za jedan od najpoznatijih pariskih restorana. Nakon godinu dana, postao je šef kuhinje. Imao je tada samo 17 godina.
Politička previranja u Francuskoj nagnala su Soajea da emigrira u Englesku, gde je ponovo prihvatio poziciju koju mu je iznašao njegov brat: počeo je da kuva za vojvodu od Kembridža (To je onda bilo „šik“ i u modi: među bogatima je bila stvar prestiža da u svojim domovima zaposle francuske kuvare koji bi im spremali hranu). Soaje se tako selio od jedne do druge velike kuće, gradeći svoje ime i reputaciju i čekajući svoj čas za veliki proboj.
Došao je i taj trenutak. Reformskom klubu (The Reform Club), lokal koji je bio odgovor britanskih Vigovaca na Torijevski klub Karlton (Carlton Club), bio je potreban kuvar sa reputacijom, i, sa samo 27 godina, Soaje je važio kao najizgledniji kandidat za prvog čoveka njihove kuhinje. Postao je šef kuhinje ovog kluba i tu je radio narednih 13 godina, stvarajući revolucionarna jela i menije, takođe modernizujući kuhinju zajedno sa tadašnjim novopronađenim izumom: gasnim štednjakom. Njegova se kuhinja proslavila, postavši veoma uvažavana – u tolikoj meri da je bilo odlučeno da se Klub otvori za posetioce sa strane. Među ljubiteljima Soajeovih klupskih gurmanluka bio je i pisac Viljem Mejkpis Tekeri (William Makepeace Thackeray), koji bi ponekad preskakao zakazane skupove i društvene događaje samo kako bi uživao u posebno interesantnim jelima koje je pripremao Soaje.
Lako je shvatiti i zašto je bilo tako. Soaje je veoma često kuvao za plemstvo i velikodostojnike. Jednom, kada je paša iz Egipta došao u London u državnu posetu, Soaje je stvorio nešto veoma posebno i samo za njega. Ugostitelj Pru Lit (Prue Leith) je u svom predavanju na temu umetnosti hrane, opisao:
„Detaljna replika piramide iz Djosera (Zosera), sa svojim širokim stepenastim platoima – oblik tih platformi je izvukao iz šećera i oblikovao ga. Na vrhu piramide je portret pašinog oca Ibrahima, naslikanog bojama za hranu na šećernoj smesi – alvi. Paša je poslasticu podigao kako bi ga bliže pogledao, da bi tada uočio filigranski izrađenu glazuru, unutar koje je bio usađen mali ali savršeni portret njega samog.“
Teško je i zamisliti kako je bilo jesti tako pažljivo sazdanu ekstravagantnost.Soaje je takođe pažljivo gradio imidž poznate ličnosti. Bio je poznat po svojoj crvenoj beretki, koju je nosio u stilu “a la zoug-zoug” (visoko na čelu i nakrivljenu okomito nadole). Bio je ekscentrik, takođe pedantan i s besprekornom odećom: čak je sam i smišljao svoje sopstvene prsluke, kravate i šešire. Ne bi bilo preterano nazvati ga kicošem i dendijem. Njegova slika se uredno pojavljivala u svakoj njegovoj knjizi, kao i na raznim sosovima i đakonijama koje je prodavala firma Crosse & Blackwell, proizvođač zimnice.
Iako nisu svi mogli da jedu u ekskluzivnom Reformskom klubu, Sojeove knjige recepata bile su popularne među svima; voleli su ga svi, nezavisno od staleža i mesta na društvenoj lestvici. Prema jednom od njegovih biografa, Rut Kauen (Ruth Cowen), Soaje je bio prvi koji je objavio serijal najprodavanijih kuvara – njegove knjige recepata su sve odreda postajale bestseleri. Jedna od njih prodata je u četvrt miliona primeraka, što je za 19. vek bilo bez presedana. Iako je služio u raskošnim kuhinjama bogatih, njegove knjige su prevashodno bile posvećene svakodnevnim obrocima za prosečnu porodicu i domaćinstvo, i u skladu s tim su se njegove knjige oglašavale na tržištu – kao kuvari za široke narodne mase.
U biografiji koju je napisala Kauenova takođe se navodi da je Soaje bio prvi koji je prodavao robu na osnovu svog brenda. Uz sosove i ostale artikle, on je na tržište izbacio i mali rešo, „magični šporet“, namenjen za upotrebu tokom kampovanja ili piknika (mala furuna, zapravo). Tokom narednih godina je u svoju prodajnu ponudu uveo više od dva tuceta kuhinjske opreme; nešto od toga bilo je namenjeno profesionalnim kuvarima, dok je jedan deo bio za kuvanje u domaćinstvu.
Izvanredne poslovne sposobnosti koje je Soaje posedovao, kao i narav kojom je dominirao preduzetnički duh bili su, međutim, izuzetno sretno spojeni za zdravim osećajem za društvene probleme i angažovanost, posebno kada je to bilo u vezi sa (u to vreme neretko veoma deficitarnom) hranom. Tokom Velike gladi u Irskoj 1846. kada je plamenjača uništavala sav rod krompira nekoliko sezona zaredom, molio je nadležne u britanskoj vladi da mu dozvole da postavi nekoliko narodnih kuhinja u pogođenim područjima, gde je hranio hiljade ljudi.
Britanke iz redova Civilne odbrane, sredina 1960-tih: čas kuvanja korišćenjem Sojeovih kazana i peći
Možda bi bilo za očekivati da je Soaje bio temperamentne prirode. Mnogo puta je pretio je da će podneti ostavku na mesto šefa kuhinje Reformskog kluba, koju su 1850. konačno prihvatili. Ubrzo nakon toga, počele su pripreme za prvi Svetski sajam, Veliku Izložbu industrijskih dometa svih naroda i sa svih meridijana, održanoj u Londonu 1851. godine. Soaje je tom prilikom nakratko zaposeo jedno lokalno imanje u blizini sajma pretvorivši ga u Gastronomski simpozijum Svih naroda, predstavljajući direktnu konkurenciju hrani koja se prodavala na Velikoj izložbi. Soajeova postavka bila je je zbirka od tematskih 14 prostora inspirisanih različitim regionima, kulturama i iskustvima.
Tu je bio i Američki bar, Italijanska terasa, prostor posvećen Arktiku, Kineska soba, kao i jedna otmeno ukrašena spavaća soba. Bašte u kojima je stajao bar uredio je po ugledu na ledene pećine, kompletno sa ledenicama na ulazu. Soajeov Gastronomski Simpozijum takođe je nudio šarolike aktivnosti i zabava: ples, gatanje, čak i let balonom. Iako zvuči ekstravagantno, Soaje je zapravo učinio sve što je u njegovoj moći da bi njegova pozamašna produkcija bila što pristupačnija svima, nudeći menije u nekoliko cenovnih razreda, nastojeći da primi sve goste koji su zaželeli da uživaju u vrhunskom gastronomskom iskustvu ovog Francuza.
Bilo je i onih koji su smatrali da je restoran kič i bez ukusa, kao lasvegaska verzija Pariza, i to mnogo pre nego što je takvo šta i postojalo. I pored svega, bilo bi nadasve uzbudljivo doživeti i jedno takvo specifično restoransko iskustvo – posebno u kulturi u kojoj je večerati napolje a ne u svojoj kući bilo još uvek prilično novo za svaku prosečnu osobu. A oni koji su posetili njegov restoran bili su zaista pravi srećnici: Restoran je zatvoren već samo pet meseci po otvaranju.
Pa ipak, iako je kuvao za elitu, Soajeov osećaj društvene odgovornosti bio je izrazito snažan. Pobrinuo se da nađe rešenje kako da vojska uredno hrani svoje trupe, osmislivši i peć specijalno za potrebe kuvanja u pokretu – poljsku kuhinju – pronalazak koji je uneo revoluciju u način na koji je isprva britanska a potom i svaka druga vojska hranila svoje vojnike. A kada je saznao da je ljudstvo u vojnim bolnicama tokom Krimskog rata loše hranjeno, Soaje je otputovao u Skutari, azijski tj anadolski deo Istanbula sa vojnim sanitetskim barakama, i tamo počeo da kuva za pacijente, radeći zajedno sa Florens Najtingejl. Tokom svog boravka na Krimu, međutim, Soaje se razboleo i od tog trenutka nije uspevao da se oporavi, čak i nakon što se vratio u Englesku. Kada je umro 1858. imao je samo 48 godina. “Soajeova smrt je velika nasreća”,napisala je Najtingejlova. “Neki su kulinarstvo proučavali za svoje gurmanske potrebe i porive, neki za pokazivanje i reklamu, ali niko izuzev Soajea nije kuvao velike količine hrane u humane svrhe: da bude zgotovljeno tako da je što hranljivije i na što ekonomičniji način, za što veći broj ljudi. Iza njega nije ostao niko ko bi ga nasledio.”
Da li je danas postoji svestraniji kuvar nakon njega, čak i sa svim prednostima koje nam je donelo savremeno doba? Uprkos tome što je svojevremeno bio i svetski poznat, Soajeu ipak nije iskazano dužno poštovanje koje je, recimo, zapalo brojnim današnjim kuvarima proslavljenim zahvaljujući postojanju elektronskih medija, štampe i interneta. Imao je u svoje vreme koristi od kuvanja za probranu klijentelu, ali istovremeno uvek bivajući prisutan u većini britanskih domova u obliku jednog ili dva kuvara. Bio je jedan od prvih koji su kuvali na veliko, svuda prisutan i prihvaćen; na ovaj način, Soaje je otvorio put drugima – velikim kuvarskim imenima i neuobičajenim, inovativnim restoranima koji su nicali posvuda, pri tom zazirući od kuvanja za one kojima je hrana bila preko potrebna. Njegova zaostavština je pažnje vredan uzor za „selebriti kuvare“ današnjice, podižući veoma visoko lestvicu postignuća i uspeha.
Tokom kampanje intenzivnog oglašavanja, koje je Soaje naložio za svoj Gastronomski simpozijum, sve je opisano u detalje izuzev jedne stvari: hrane. Kao i mnoge kulinarske zvezde, ili oni koji to žele da budu, Soaje nije samo prodavao svoju podršku drugima. Povezivanjem svog imena s Reformskim klubom, svojim restoranom ili teglom svoje zimnice, on je prodavao i – iskustvo; takvu vrstu iskustva koje će biti vredno pomena, ostajući još dugo u sećanju; dugo nakon što hrana bude pojedena a potom i – zaboravljena.
Znamenitosti Barselone iz doba Secesije (Art Nouveau) su među najpopularnijim atrakcijama koje svake godine privlače milione posetilaca. Ali, nije uvek bilo tako.
U vreme dok smo 1970. živeli iza ugla Gaudijeve Casa Milà (poznate i kao La Pedrera), piše za BBC fotograf Anheles Marin Kabeljo, bilo je tužno videti njene nadrealno oble linije fasada kojima je očajnički bilo potrebno dobro ribanje. Jedini redovi na toj lokaciji tada su bili kupci duvana u prizemlju ove zgrade, dok je na spratu bio smešten salon za bingo. Na drugoj strani Gracijinog Prolaza (Passeig de Gràcia) uzdizala se Gaudijeva Casa Batlló, koja u to vreme nije ni bila otvorena za javnost. A retko da bismo videli više od nekoliko posetilaca u njegovom hramu Sagrada Familia; već sama ideja da će ovo krunsko zdanje Gaudijevo ikada biti završeno, planirano za 2026., postala je već tradicionalnašala, dodaje Kabeljova.
Međunarodna godina Gaudija bila je 2002., kada je ovaj genijalni arhitekta bio zvanično – i sa ogromnim zakašnjenjem – obznanjen čitavom svetu. U to vreme, nekoliko Gaudijevih kuća i dalje je bilo u privatnim rukama, a Gradsko veće Barselone ohrabrivalo je vlasnike da ih otvore za javnost, što je izazvalo ogroman porast popularnostiovog arhitekte. Kao rezultat toga, Casa Batllo bila je potpuno otvorena za javnost 2004. godine, dok je zdanju Casa Mila i njenim opčinjavajućim oblinama, povraćen prvobitni sjaj zanatskog umeća izrade fasade od krečnjaka peščara.
Danas, osam od 10 posetilaca dolazi u Barselonu po svojoj arhitekturi, pre svega Gaudi. A nastojanja da se obnovi i promoviše umetničko i arhitektonsko blago iz Art Nouveau perioda ovog grada ostaju sve do današnjih dana.
Prvo veliko priznanje i prepoznavanje Gaudija kao velikog arhitektonskog stvaraoca bila je upravo zgrada Casa Vicens.Na Uskrs 2017. godine zakazano je javno otvaranje Gaudijeve Kuće Bisens, nazvane “kućom odakle je sve počelo”. Procenjeno je da već sada, godinu dana pre zvaničnog otvaranja za javnost, svaki od 500 posetilaca dnevno provodi po više od pola sata ispred ovog Gaudijevog ranog remek-dela.
Izgrađena u periodu između 1883. i 1888., kuća je “suštinski bitno delo za razumevanje Gaudijevog jedinstvenog arhitektonskog jezika i razvoja pokreta Art Nouveau stila u Barseloni”, kaže Marta Antunanjo, menadžerka projekta restauracije ove kuće.
Kao studentRegionalne škole arhitektureu Barseloni, Gaudi je proveo sate u biblioteci, nadvijen nad fotografijama kupola, stupa i minareta koji potiču iz Egipta, Maroka i Indije. sasvim je očigledno da su upravo ove fotografijeostavile neizbrisiv trag na njegov budući rad; kada je počeo da dizajnira Kuću Bisens – svoj prvi veliki poduhvat nakon što je diplomirao – Gaudi je “imao za cilj da vizuelno evocira kalifov paviljon, postavljen u oazi”, rekao je likovni kritičar i pisac Robert Hjuz. Orijentalni kupolasti toranj krasi krov ove kuće. Unutra,egzotičnapušionica sa svodom u gotsko–mavarskomstilu “Mudéjar”, (ili u današnjoj verziji poznatiji kao stil Neo-Mudéjar) koji poziva na tiho razmišljanje.
Vodopad i fontane u bašti su imale za cilj da sačuvaju svežinu i hladovitost same kuće. Casa Vicens je zamišljena kao letnja rezidencija, gde su klijent Manuel Bisens i njegova porodica mogli da pobegnu od zagušljive gradske vreline i da se doslovce, ulaskom u ovo Gaudijevo zdanje, prebace u jedan sasvim drugi, čarobni svet Gaudijevih kreacija.
Gaudijev stil po pravilu podrazumeva i fantastično obilje šarenih emajliranih pločica – ovom su prilikom na fasadi zgrade jer je i sam naručilac želeo da svoj budući dom iskoristi kao svojevrsnu reklamu za posao koji je vodio – Manuel Bisens je bio čuveni prozvođačkeramike i keramičkih pločica. Ali, najveća inspiracija Gaudiju je bila priroda. “Kada sam otišao na lice mesta da uradim nacrt, mesto je bilo potpuno prekriveno žutim cvetićima, koje sam smesta usvojio kao osnovni dekorativni motiv za pločice”, rekao je on. Isto tako, ograda od kovanog gvožđa u obliku palminog lišća rađena je po uzoru nadrvokoje je stajalo u bašti. Ovaj motiv Gaudi je ponovio dizajnirajući kapiju za Park Güell, na još jedno njegovo remek-delo koje svake godine privuče u proseku pet miliona posetilaca.
“Sve što sam stvorio u Kazi Bisens”, rekao je kasnije Gaudi, “potiče iz Velike knjige prirode.” Ova je izjava veoma očigledna ukoliko se baci pogled na Gaudijevo oslikavanje zidova biljkama, pticama i školjkama širom Kuće Bisens, čiji se nastavak može pratiti i dole, u vrtu.
Kada bude otvorena, Bisensova kuća biće pod zaštitom UNESCO-a i nesvakidašnji muzej koji će se razlikovati od svega dosad viđenog. Ambiciozni planoviuključuju interaktivne ekrane, obrazovne aktivnosti i dvoranu za predavanja i prezentacije. Da bi se gužve svele na minimum aprostor sačuvao, planirano je da broj posetilaca bude limitiran na 395 dnevno, a za njega će biti potrebna unapred dobijena rezervacija.
Sami al Ahmad, osnivač konsultanstskog start-upa Khatwa, kada je ima 20 godina (foto: BBC)
Gotovo pola miliona sirijskih izbeglica živi u Egiptu ali oni nisu osuđeni na izbegličke kampove. Zahvaljujući fleksibilnijem pristupu, mnogi od njih uočavaju nove mogućnosti i stvaraju nove biznise,piše BBC u svojoj rubrici o preduzetništvu. Da li je odlazak u Evropu, ako ste Sirijac i izbeglica, jedina mogućnost, ili – ako ste vredni, kreativni i istrajni – možete ostati i “blizu kuće” koju ste, usled ratnih okolnosti, bili primorani da napustite? Evo tri priče, tri slučaja i tri preduzetna Sirijca koji nisu krenuli put Evrope.
Prva priča počinje u leto 2012. godine, kada je sirijski izbeglica Sami Al Ahmed sišao s aviona u stranoj zemlji, ne znajući gde da ide. Rat je izbio u Siriji, a 20-godišnji student stomatologije bio je suočen sa dva izbora: ili da beži, ili da se priključi vojnim jedinicama. Tako je otputovao u Kairo. Kad je stigao pozvao je svog jedinog poznanika Sirijca u ovoj zemlji.
“Dođi do grada Šestog oktobra “, rekao mu je njegov prijatelj, misleći na jedno od satelitskih naselja u Kairu nastalom u vreme Arapsko-Izraelskog rata 1973. godine. “Tu postoji zajednica Sirijaca.”
Tri godine kasnije, Al Ahmed upravlja Katvom (Khatwa), socijalnim preduzećem koje je pružilo pomoć za gotovo 20 hiljada sirijskih studenata, olakšavši im pristup univerzitetskom obrazovanju.
Firma, osnovana 2013. godine sa malim početnim ulaganjem njegovih roditelja je konsultativni centar i mesto obuke za mlade ljude. Ona naplaćuje studentima 500 američkih dolara (£329) za obradu njihove univerzitetske registracije, ali nudi besplatnu konsultaciju za pomoć mladima, koji dolaze iz Sirije i drugih arapskih zemalja.
“Kada sam stigao u Egipat, bilo mi je izuzetno teško da nastavim studije, tako da, kada sam uspeo da se konačno registrujem na univerzitetu, došao sam na ideju da i drugima pomognem da lakše prođu kroz taj proces”, kaže on.
Prošlog januara, njegov start-up je dobio treću nagradu za preduzetništvo u konkurenciji sirijskih iseljenika. Ta mreža – The Jusoor Entrepreneurship Competition sa sedištem u SAD – takoše je dodelila Katvi i $15.000 (10.000 £) kao finansijsku pomoć.
Oblast oko kairske ulice Alaa Eddin, poznata i kao “Mali Damask”: utočište za sirijske migrante (foto:BBC)
Kada Al Ahmed zatvori vrata svoje kancelarije, on kreće ka jednoj od tipičnih ulica Alaa Edin (Alaa Eddin), gde njegova dvojica kolega biznismena igraju karte i puše šišu u jednom od kafea duž pločnika.
Sve u ovom susedstvu ima sirijski ukus, od muzike u prodavnicama do uličnih prodavaca, koji prolaznicima prodaju začinjene masline.
Hossam Mardini je u Damasku držao lanac restorana Rosto, a sada ga je premestio u kairo (foto: BBC)
Poznat kao “Mali Damask,” ovaj splet ulica smešten je u satelitskom naselju poniklom uz sam Kairo, a poznatiji pod imenom “Šesti oktobar”, u koji je smešteno nekih 500,000 sirijskih izbeglica koje su našle utočište od rata u Siriji, iako njih 350.000 nije zvanično registrovano u skladu s pravilima UNHCR-a, Agencije UN koja se bavi izbeglicama.
Popularni kuvari
Nekoliko metara dalje, jedan od najslavnijih restorana u ovom kraju je Rosto – vrvi od kuvara koji seckaju pečenu piletinu, koja je zaštitni znak ovog restorana, a svim gladnim kupcima koji sede napolju dobro poznatu pod imenom “Mashvi”.
Njegov vlasnik, 36-godišnji preduzetnik Hosam Mardini (Hossam Mardini) otvorio je ovde petospratni lanac prodavnica hrane pod istim imenom u Damasku. Ali, kada su borbe po ulicama ovog grada postale sve češće, bio je primoran da proda poslovanje i ponovo počne u Egiptu, koristeći novac koji je dobio u toj transakciji.
Ahmad Alfi u svom venture kapital investitor i osnivač Grčkog kampusa (The Greek Campus), rastućeg haba za startap i hi-tech kompanije smeštenog blizu čuvenog trga Tahrir u Kairu(foto: BBC)
U početku, u restoranu je radio samo Mardini i njegovih sedmoro sirijskih prijatelja, koji su odlučili da udruže snage i stvore izvor prihoda. Danas, ovaj preduzetnik ima četiri restorana i zapošljava 120 sirijskih i egipatskih radnika, koje podučava veštinama sirijskog kuvanja. “Sirijski restorani su veoma uspešni među Egipćanima jer je naša kuhinja raznovrsnija”, kaže on.
Svakoga dana, nakon završenog posla, Mardini, koji je oženjen i ima četvoro dece telefonira svojoj majci u Damasku. “Ona ne želi da dođe u Egipat; stariji ljudi uglavnom žele da umru na istom mestu gde su rođeni”, kaže on.
Za razliku od zemalja kao što je Jordan, Egipat nije smestio izbeglice u masovne prihvatne logore, pa im omogućava i pristup javnom obrazovanju i zdravstvu. Međutim, posle svrgavanja predsednika Muhameda Mursija i dolaska vlade vojnog rukovodstva u 2013. godini, ksenofobija je počela da raste; lokalni TV voditelji tvrde da su Sirijci podržali svrgnutog predsednika.
Trgovci po prirodi
Međutim, uprkos ovom neprijateljskom okruženju, Sirijski preduzetnici su uspeli da pronađu neistražene poslovno-tržišne niše.
“Sirijci su po prirodi trgovci i prodavci. Oni su uvek bili na raskrsnici, tako da su veoma dobri u pokretanju biznisa”, kaže Egipćanin Ahmed Alfi (Ahmed Alfi) venture kapitalista i osnivač Grčkog kampusa (The Greek Campus), rastućeg haba za startap i hi-tech kompanije smeštenog blizu čuvenog trga Tahrir.
Otkad je izbio sirijski rat 2011. godine, mnogi vodeći sirijski biznismeni preselili su svoje poslove u Egipat, investirajući između 400 i 500 miliona dolara.
“U Egipat dolazi drukčija struktura izbeglica u odnosu na Evropu”, kaže Alfi. “Udaljenost postaje proces filtracije, jer oni koji dolaze ovde ne prelaze granicu peške i obično imaju neki kapital”, dodaje on.
Omar Keshtari je iz Damaska u Kairo premestio svoj start-up za IT obuku (foto: BBC)
Dok vodi Grčkim kampus, Omar Keštari (Omar Keshtari) se priseća startapa kojeg je imao u Siriji. Započeo je taj biznis dok je još bio na fakultetu 2003 godine. Njegova kompanija bavila se stručnom obukom sa ograncima u Alepu, Damasku, Homsu i Bejrutu.
Ali, u avgustu 2012. godine, bomba je uništila jednu od njegovih škola izvan grada a Keštari je tada odlučio da je vreme da ode.
Ulica Alaa Eddin u Kairu, poznatija kao “Mali Damask”: Sirijske izbeglice u trenucima predaha uživaju u šišu(foto: BBC)
“Kao stručnjak za IT menadžment, ja bih najpre izabrao da se preselim u Dubai, ali sam morao da razmišljam o mojoj porodici. Oni tamo ne bi dobili vizu”, kaže on.
Nakon što je bio u stanju šoka prva dva meseca pošto je došao u Egipat, ovaj 35-godišnji preduzetnik je odlučio da investira svoju ušteđevinu u stvaranje start-up firme koja nudi IT umrežavanje, obuku i konsultantske usluge.
Kako je njegova kompanija nastavila da raste, Keštari se “skrasio” sa suprugom i jednomesečnim detetom u Al Rehabu, gradu koji je privatni sektor izgradio na periferiji Kaira, gde danas živi na hiljade imućnijih sirijskih državljana.
Konkurentska prednost
“Preduzetništvo je jedan od najvećih gradivnih blokova za budućnost Egipta, jer ni vlada ni velike kompanije ne bi mogle da apsorbuju ovakav priliv ljudi” kaže gospodin Alfi. Njegovi start-up akcelerator Flat6Labs ulaže u preduzetničke ideje širom Bliskog istoka, od Maroka do Saudijske Arabije.
“Konkurentska prednost svakog izbeglice je njihova volja da rade neverovatno teško jer nemaju zaštitnu mrežu”, kaže on. “I to je ono što investitori traže u preduzetnika. Možemo ih naučiti svemu, osim želji da uspeju.”
Prema egipatskom zakonu, sirijski građani koji žele da otvore preduzeća u zemlji moraju da se registruju kao strani radnici, ali taj proces postaje sve teži u poslednje dve godine.
Al Ahmed je bio primoran da četiri puta prođe kroz ovu proceduru, ali ga birokratija i pravne prepreke nisu odvratili od ponovljenih pokušaja.
On kaže: “Želeo sam da napravim nešto što pomaže mladim Sirijcima da vide kako možemo da uradimo nešto konkretno.”
“Nismo premladi, kako neki misle, da bismo stvarali svoje biznise, a da pri tom pomažemo i drugima”, naglašava ovaj 23-godišnji preduzetnik koji već planira svoj drugi poduhvat.
Papine aktivnosti u Kini su karakteristične za jednog lidera koji je više puta praktikovao real-politiku zarad postizanja njemu važnih ciljeva. Međutim, real-politika i politički lideri kose se s imidžom koji papa Franja ima među mnogim katolicima – i ne samo njima – kao branioca ugnjetenih – profil koji će verovatno biti dodatno testiran tokom njegove kampanje za poboljšanje vatikansko-kineskih odnosa, a gotovo sedam decenija nakon međusobnog razlaza.
A nije ovo prvi put da su se katolici požalili kako ih je papa napustio zarad ostvarivanja svojih diplomatskih ili političkih ciljeva. Pa ipak, dok ishod njegove inicijative u Kini i dalje ostaje nejasan, onda kada je papa Franja u prošlosti činio iste takve promene, priroda njegovih dugoročnih ciljeva uglavnom je ograničavala poniženje i štetu nanetu njegovom imidžu.
Slično tome, hrišćani na Bliskom istoku optužili su papu da zanemaruje njihov hrišćanski zavet kako bi promovisao bolje veze sa islamom, kao kada je 2016. tokom posete izbegličkom kampu u Grčkoj dovodio k sebi samo muslimane ali ne i izbeglice hrišćanske veroispovesti. Njegov pomirljiv pristup prema muslimanskom svetu, uključujući njegovo rado ponavljano insistiranje na tome da „islamski terorizam na neki način nije inspirisan religijom“, široko je shvaćen kao napor da se održi mir s ovom religijom koja ima više od 1,6 milijardi sledbenika širom sveta.
