Hakeri urušavaju nemačku infrastrukturu


Hakovanjem sve nestaje s lica zemlje: Elektrane, bolnice, snabdevanje vodom: Pošto je sve povezano na Internet, sve se može hakovati. Opasnost od hakerskog napada na infrastrukturu je prisutna i sasvim realna, pišu trojica nemačkih novinara za nedeljnik Špigl.

Nepoznata osoba je septembra ove godine putem interneta kontaktirala kanalizacionu mrežu velikog nemačkog grada. Sa kompjutera u SAD-u, haker je napao sisteme upravljanja pumpama, kojima se kontroliše protok otpadnih voda koje otiču u postrojenje za prečišćavanje. Danas su kanalizacioni sistemi – kao i gotovo svaki komad infrastrukture u Nemačkoj – visokotehnološki sistemi.

Kompleksni sistemi cevi, rezervoara, ventila i pumpi su međusobno umreženi i i njima se može upravljati iz kontrolnog centra. Ovi sistemi su delom direktno povezani svojim optičkim vlaknima, ali, delimično, i sa modemima koji se direktno povezuju na Internet. Mreža otpadnih voda velikog grada ponekad ima na hiljade takvih krajnjih tačaka – a time i hiljade potencijalnih ulaznih tačaka za sabotere.

Zbog toga, snabdevanje vodom pažljivo nadziru organi bezbednosti, baš kao što se nadgledaju i druga tzv. kritična infrastruktura u koje spadaju elektrane ili saobraćajnice. Bezbednosni organi dokumentuju svaki napad, a izveštaj stavljaju na raspolaganje kompanijama uključenim u proces neke komunalne operacije. Završni izveštaj o incidentu iz septembra navodi da su neke pumpe pozitivno odgovorile na američke pingove. U sledećem koraku, napadač bi verovatno pokušao da preuzme kontrolu nad modemima, a time i nad celokupnom kanalizacijom. Ono što zvuči bezopasno moglo bi se ispostaviti kao izuzetno neprijatna stvarnost „na terenu“.

Ciljevi primamljivi sajber-kriminalcima

Tokom velikih pljuskova, saboteri su u značajnoj meri paralizovali veliki grad: poplave, povratni smer bujice neprečišćene otpadne vode, velika oticanja otpadnih voda koje „žubore“ ulicama. U ovom konkretnom slučaju, napadači su verovatno bili neugodni: softver u modemima pumpe srušio se prilikom kontakta – kontrola jedinica više nije mogla da funkcioniše. Osim toga, IT stručnjaci kompanije prepoznali su napad i blokirali ga.

Grad poplavljen kanalizacijom iz toaleta desetina hiljada domaćinstava je poprilično neprijatna ideja i izgledno opasna po zdravlje. Tu je, međutim, prisutna i jedna daleko veća opasnost koja se proteže daleko izvan snabdevanja vodom. Čak i danas, tzv. kritična infrastruktura poput snabdevača električnom energijom i vodom, transportne rute, bankarstvo, zdravstvena zaštita i mediji predstavljaju primamljivu metu za sajber kriminalce, navodi se u poverljivoj analizi nemačke bezbednosne agencije.

Da li je motiv da iznuda novca ili tek širenje straha, užasa i osećaja neizvesnosti – izloženost društva visokih performansi povećava se onda sa razvojem i širenjem svetske računarske mreže, pa se njegova ranjivost povećava eksponencijalno. Zbog toga bi trebalo razmotriti ovakve sabotaže, obaveštavaju nadležni nemački organi. Tu je takođe činjenica da bi sabotaže mogle povrediti i ljude mogli je”nešto sa čim se takođe računa i ima u vidu”.

Koje su kompanije posebno ranjive na hakerske napade?

Broj IT upada i oštećenja po sektorima, prema podacima Nemačke savezne kancelarije za informatičku sigurnost (BSI)

Prema rečima mnogih stručnjaka za IT bezbednost,  bolnice su mete koje će privući posebnu pažnju sajber napadača. Razlog tome je što su IT sistemi javnih bolnica često beznadežno zastareli. Jedan sasvim jednostavan zlonamerni program kao što je “WannaCry” takođe je pogodio bolnice u Britaniji – a to je moglo biti tek neka vrsta zagrevanja, uvežbavanja prstiju od strane napadača. “U narednih pet do šest godina, nemačke bolnice postaće izuzetno ranjive”, kaže jedan anonimni IT specialista. Klinike, jednostavno, nemaju novca za takvu vrstu modernizacije.

Pomračenje digitalnog uma na Čistu sredu 2016.

Na Čistu sredu (Ash Wedneday) sredinom 2016. godine, na primer, pao je računarski sistem bolnice Lukas u Nojsu, gradu u nemačkoj saveznoj državi Severna Rajna-Vestfalija. Na nekim ekranima se pojavila otkupna „nota“, napisana na lošem engleskom jeziku. Sve datoteke računara su šifrovane, a ukoliko osoblje bolnice želi da se fajlovi „otključaju“, treba da se obrate ucenjivaču na e-mail adresu. Ukoliko bi klinika pokušala da uđe na bilo koji način u svoje podatke, to bi rezultiralo zahtevom za otkup. “Umesto plaćanja otkupa, pozvali smo nemačke organe da otvore državnu krivičnu istragu i podneli smo žalbu”, rekao je portparol bolnice Andreas Kremer. Istraga je i dalje u toku (!!!)

Rukovodstvo ove zdravstvene ustanove u Nojsu je tada odlučilo da, nakon napada, kliniku vrati u „pre-digitalnu fazu“  i naprosto se isključi iz računarske mreže. “Isključili smo sve sisteme kako bismo sprečili širenje malvera”, kaže Kremer. Doktori više nisu gledali rendgenske snimke na tabletima, laboratorijske vrednosti zapisivane su olovkom na papiru, a telefonski pozivi zamenili su elektronsku poštu.

“Mnogi zaposleni su izjavili da se na poslu osećaju kao pre 15 godina”, kaže portparol ove bolnice. Lekari su, iz bezbednosnih razloga, odložili operacije koje je trebalo da budu blisko praćene laboratorijskim testovima. Lukas klinika je privremeno takođe isključila rad na hitnim slučajevima, i tako uspela da smanji ozbiljnost štete prouzrokovane ovim sajber napadom. Hakerski napad nije ugrozio negu pacijenata, rekao je Kremer. Ipak, posledice su bile ogromne. Klinika je bila prinuđena da obnovi svoj celokupni informatički sistem. Cena: milion evra.

Bolnica u Nojsu je gotovo da je poklekla kao žrtva ucene koju su joj priredili obični kriminalci; oni su, verovatno, napali veoma različite objekte i operacije prema „shotgun” principu. Ali, šta ako počinioci – iz bilo kojeg razloga – ciljaju na celokupnu zdravstvenu infrastrukturu Nemačke? Hakeru koji je tek „polu-iznenađujući“ u svojim namerama i planovima, i bez neke posebne opreme, zapravo je lako da locira medicinsku opremu preko Interneta. Na primer, mnoge mašine koje obavljaju rad pluća ili srca su prilično izložene jer imaju svoje IP adrese s kojima je moguće izaći na Internet. Da bi se mašina preuzela ili čak isključila, potrebno je tehničko znanje – ali daleko od toga da je nemoguće.

Počinilac, gotovo svako…

Iako proizvođači ističu da njihovi uređaji ne bi trebalo da budu povezani na Internet, jedva da ima klinike u Nemačkoj koja se pridržava ovih uputstava. Čak je i nemački konglomerat Siemens nedavno morao da isporučuje softverske ispravke za svoje kompjuterske tomografe. Američka bezbednosna agencija je utvrdila da će čak i “napadač s malim poznavanjem informatičkih veština” moći da iskoristi ranjivosti sistema i otvoren pristup uređajima.

Sprečavanje napada teško da je izvodljivo. Na kraju krajeva, svi potencijalni počinioci dolaze pod lupu istrage: od problematičnih klinaca i kriminalnih ili ekstremističkih organizacija, do stranih obaveštajnih službi. U ogromnoj većini slučajeva, nakon izvršenog napada nije moguće pratiti njihov trag i poreklo, zbog čega pravi počinioci i njihovi motivi često ostaju pod velom tajne, kaže se u analizi nemačkih državnih organa.

Olakšavajuća okolnost može biti činjenica da su internet terorizam i masovni sajber napadi preskupe igrarije.

Teroristički napadi kroz internet kanale i magistrale mogući su već dugo vremena – ali su skupi i postaju sve skuplji, kažu stručnjaci. Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova trenutno nema konkretna saznanja da li terorističke organizacije poseduju tehnička znanja za ovakav oblik napada. Napadi “islamske države” (IS) u Nemačkoj dosad je karakterisala velika jednostavnost u postupanju pojedinaca koji su regrutovani: počinioci bi naprosto nabavili oružje ili bi, čak, upotrebljavali svakodnevne predmete (nož, sečiva) kako bi usmrtili ili povredili.

Navodni “sajber-kalifat” pod okriljem “Islamske države”, koji je izazvao uzbuđenje u 2015. godini napadima na francusku televizijsku stanicu TV5 Monde i Centralnu komandu američkih oružanih snaga, verovatnije će biti ruski pronalazak. Prema nemačkim bezbednosnim organima, iračko-sirijska teroristička grupa nije u mogućnosti izvršiti kompleksne špijunske operacije ili sabotaže u globaloj računarskoj Mreži. Postoje brojne indikacije da su napadi koji se pripisuju “sajber kalifatu” zapravo sprovedeni pod lažnom zastavom i identitetom, te da iza njih stoje hakeri pod kontrolom Kremlja, kažu izvori iz bezbednosnih struktura. Ova sporna činjenica, međutim, teško da može olakšati ranjivost državne i privatne infrastrukture, čiji je uzrok umreženost i povezanost na Internet.

Jörg Diehl , Nicolai Kwasniewski, Fabian Reinbold (Der Spiegel)

Lov na mafiju na Istoku: Trijade nikad ne spavaju


Trijade dugo postoje u Hong Kongu, imaju stare krijumčarske kanale – Kinezi rade sve preko veze, neko uvek nekog zna, donosi portal Vice.com

Patrik Vong i Džefri Herbert, stara garda Hong Konga, prate pripadnike Trijada od jedne do druge hotelske sobe. Njihovi klijenti uglavnom žele pomoć u slučajevima krijumčarenja i falsifikovanja; od jedne do druge mušterije, Vong i Herbert sve obaveštajne operacije organizuju u hodu. Problem je, kažu oni, što kriminal nikad ne spava.

25Ova igra mačke i miša proteže se unazad do carskih dinastija, ali danas se igra nešto drugačije. Tehnološki osposobljene kriminalne organizacije konstantno menjaju svoje metode, a paralelno evoluiraju i kontramere koje se primenjuju protiv ovih grupa – poznatih kao Trijada. Pitanje je samo da li će ikakve mere biti dovoljne da im se stane u kraj.

Centinel je ime firme koju vode Vong i Herbert, uz nekoliko mlađih operativaca. Vlasnici su dugo radili kao inspektori u policiji Hong Konga. Centinel uglavnom prati rad Trijada, a baš time su se Vong i Herbert bavili u policiji, praktično od prvog do poslednjeg dana. Današnji policajci retko uspevaju da isprate operacije kriminalnih sindikata, ali Centinel je jedna samo par kompanija u čitavom svetu koja zna kako posluju kineske Trijade (italijanska mafija je, takođe, vrsta “kriminalnog sindikata”, a način funkcionisanja je donekle sličan).

Tokom osamdesetih kad su Vong i Herbert bili policajci, u Hong Kongu bi akcija protiv Trijada značila pokušaj da se prekine ceremonija koju sprovode „Zmajeve glave”, odnosno vođe bandi. Na skrivenim lokacijama, savetnici glavešina – „Bele lepeze” i „Slamne sandale” – bi uz članove nižeg ranga – „Crvene stubove” sprovodili tajnu inicijaciju u vidu drevnih rituala za izbor vođe. Oko njih bi stražarile stotine uličnih vojnika Trijada – „Četrdeset devetki”.

Ali to slavno doba uličnih obračuna je prošlost u Hong Kongu, gde su Trijade odavno postale deo gradskog kulturnog identiteta. Prošle godine kada smo intervjuisali Vonga i Herberta, oni su se upravo vratili sa puta u Maleziju gde su za klijenta ispitali obaveštajne navode po kojima je izvesna kineska banda falsifikovala određeni prehrambeni proizvod.

„Trijade, kao i sve druge organizacije, moraju da se prilagode ili da odumru”, kaže Herbert. Kriminalni sindikati su se svakako prilagodili, i to na donekle neobičan način. U skladu sa ekonomskim čudom zvanim Hong Kong, blistavih solitera, kvalitetnih usluga, i neosporne bezbednosti, Trijade se danas bave mekšom vrstom kriminala.

„Danas su im najveći problemi kadrovski,” priča Herbert. „Nema više krajeva u kojima su obično regrutovali, nema rikši, radnika u tranzitu, građevinaca, kulija, perača kose – ceo taj sloj društva je praktično nestao. Sad se bave isplativijim poslovima, gde je rizik manji. Trijadama nikako ne odgovara da im operativac zaglavi 25 godina robije.”

Kako Trijade već stotinama godina evoluiraju, adaptacija na 21. vek nije im teško pala.

02

Kada su prva tajna društva kasnije poznata kao Trijade bila osnovana u 18. veku, pod vladavinom dinastije Ćing, cilj im je bila smena vlasti. Posle Drugog svetskog rata proširili su članstvo kako se ukazalo više prilike za kriminalno delovanje. Pošto je par godina kasnije Mao Cedung uspostavio kontrolu nad celim kineskim kopnom i počeo da suzbija kriminal, sedište su uspostavili u Hong Kongu. Danas ova divlja metropola otežava život Trijadama, posebno zato što onemogućuje tradicionalne metode regrutacije na koje se oslanjala njihova centralizovana struktura – sindikat je privlačio mahom obespravljene mlade ljude.

„Posle Drugog svetskog rata, broj stanovnika Hong Konga se naglo povećao pa mnoge društvene potrebe nisu bile zadovoljene – što su Trijade koristile”, kaže Vong. Posleratni Hong Kong imao je velikih problema sa stambenom situacijom, sa transportom i sa obrazovanjem, a ekonomija je bila pred kolapsom. „Sve je to izazvalo frustraciju među mladima, ali kako se ekonomska situacija popravljala, ostajalo je sve manje i manje prilika za Trijade.”

„Ribarski brodovi u Hong Kongu, to je jedna velika crna rupa.”

09

Lokalni propisi, u sklopu zakona za borbu protiv Trijada, zabranjuju ritualne ceremonije inicijacije. Da bi se prilagodila modernom Hong Kongu, kriminalna organizacija mahom je odustala od starog, porodičnog, hijerarhijskog ustrojstva i traži nove načine da opstane.

26Danas je, objašnjava Vong, struktura Trijada decentralizovana. Novi regruti i nisko rangirani operativci komuniciraju preko četa, retko se uživo sreću. Tradicionalnu hijerarhiju zamenio je pojednostavljen, linearan sistem „zaštitnika”. Svaki regrut dobije starijeg zaštitnika, koji iznad sebe ima svog zaštitnika, koji ima svog, i tako dalje.

Regrutacija je ipak sve teža. „Uz internet i društvene mreže, mladi kojima ne ide u školi ipak ostaju kod kuće”, kaže Vong. Ranije bi ponavljači i delikventi postajali uličari i tako nailazili na kriminalne regrutere.

Moderne Trijade oduvek su profitirale od nelegalne trgovine, ali priroda te trgovine se izmenila baš kao i struktura. Od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, Trijade su u Hong Kongu kontrolisale i uvoz i izvoz oružja. Čak do osamdesetih, držali su crnu berzu kineskog srebrnog metalnog novca.

07

Krijumčarenje narkotika takođe je bio izvor ogromnih prihoda, ali prostora za ovu vrstu trgovine je sve manje. Sinaloa kartel iz Meksika preuzeo je primat u prodaji kokaina koja je nekada išla preko Hong Konga. Heroin danas koristi tek 0.5 odsto stanovništva, pa se Trijadama ne isplati da rizikuju drakonske kazne trgujući ovom drogom.

21Prostitucija je takođe bila unosan posao za Trijade: dugo se u gradu znalo da je svaki makro njihov. Držali su celu industriju seksa, čak i zastupali seksualne radnice – uveli su praksu poznatu kao shi gong kojom bi pripadnik Trijada morao da isproba usluge koje prostitutka nudi pre nego što je ritualno uvede u posao. Sve ovo je praktično zamrlo u dvadeset prvom veku; prihoda je i sa te strane sve manje. Mlade žene koriste nove tehnologije i same reklamiraju sopstvene usluge preko interneta.

Posao je potpuno drugačiji danas. Pošto se kineskim bandama više ne isplati da se bave seksom, drogama i oružjem, otkrili su novu priliku u krijumčarenju morske hrane.

01

Riba Napoleon (Cheilinus undulatus) u Sai Kungu. Ova ugrožena riba je navedena na CITES spisku, potrebna je dozvola za prodaju, ali u Hong Kong se mahom ilegalno uvozi. Svaki primerak ove retke vrste ugine ako se ne proda za samo par nedelja. Većina prodavaca nudi Napoleona samo po narudžbi. Fotografija: Vice.com, Ivon Sadovi

Hong Kong je neprestano gladan tropskih riba, što je neočekivano omogućilo Trijadama da umešaju prste i u ovaj posao. Država malo toga radi da bi zaustavila ilegalni uvoz hiljada primeraka ove ugrožene vrste iz stranih voda, bez dozvole i bez carine.

„Trijade dugo postoje u Hong Kongu, imaju stare krijumčarske kanale – Kinezi rade sve preko veze, neko uvek nekog zna”, kaže Herbert.

Ivon Sadovi, biolog sa Univerziteta Hong Kong, odlučila je da empirijski pokaže kako se nezakonite operacije trgovine ribom otela svakoj kontroli. Njen izveštaj fokusira se na uvoz ribe Napoleona, vrlo popularne u restoranima širom Hong Konga.11

Stanište ove tropske ribe nalazi se u teritorijalnim vodama Filipina i Indonezije. Po zakonu Hong Konga, zabranjeno je preneti je preko granice bez dozvole. Tokom 2015. godine, Sadovi je izbrojala preko 1,000 Napoleona u ribnjacima širom Hong Konga, iako zvanični dokumenti tvrde da ni jedan primerak ove ribe nije bio uvezen.

10„Trebalo bi da postoje carinski zapisi o leganom uvozu, ali situacija je takva da na stotine riba prelazi granicu ilegalno”, kaže Sadovi. Njen tim nastavlja sa radom, i uskoro treba da objavi svoj predlog izmene zakona. Ustanovljeno je da ribarski brodovi obično ne prolaze kroz carinu jer im zakon to ne nalaže. „Ribari u Hong Kongu, to je jedna velika crna rupa”, izjavila je Sadovi.

„Ne znam čak ni koji procenat njih ima dozvolu za rad. Ne znaju se ni vlasnici – cela operacija je u potpunoj tajnosti.”

Sadovi je takođe otkrila rupu u zakonu preko koje ribari radeći za Trijade ilegalno uvoze ribu u Hong Kong – prave se veliki plovni ribnjaci na pučini. Krijumčari drže ove “obore” za retku tropsku ribu van zona u kojima država dozvoljava ribarenje.

„U pitanju je sistem ponude i potražnje, a tržište je prezasićeno,” objašnjava Sadovi. Kad god prodavcima zatreba tropska riba, brodovima samo skoknu do ilegalnih ribnjaka na moru i pokupe ono što žele.

34Trijade ovako zaobilaze zakonska ograničenja koja važe za prodaju riba na veliko – država izdaje dozvole za ovu vrstu posla. Bez dozvole Trijade retko mogu da prodaju na otvorenim tržnicama, oni prikupljenu ribu drže živu u skrivenim morskim ribnjacima dok se ne proda drugim kanalima.

„Znamo da se riba uvozi ilegalno, brodovima, pa umesto u ribarnicama završi u ribnjacima u vodama Hong Konga”, kaže Herbert. „Država je još tokom osamdesetih zabranila prodaju riba bez dozvole – tržnice drže pod kontrolom da bi sprečili kriminalne manipulacije.”

Sadovi je svesna da manjak dozvola ne sprečava trgovinu ribom na crno. „Ne znam čak ni koji procenat njih ima dozvolu za rad. Ne znaju se ni vlasnici – cela operacija je u potpunoj tajnosti”, kaže ona. „Plaćaju li ovi prodavci porez? Nikakvih zapisa nema, niko ne zna koliko se uvozi ni šta rade.”

28

OCTB hapšenje pripadnika jedne od kriminalnih organizacija u Hong Kongu. Lica su pokrivena da bi se zaštitio identitet uhapšenika. Fotografija: Vice.com, Jacques Langevin/Sygma/Sygma via Getty Images

Centinel je takođe otkrio da se riba nelegalno uvežena u Hong Kong dalje transportuje na kontinent bez plaćanja carine. Kina jeste reagovala kad je Australija izvezla jastoge u vrednosti pola milijarde u Šangaj preko Hong Konga, ali Herbert kaže da kineske bande „i dalje krijumčare morsku hranu širom sveta – Hong Kong je jedan od centara preko kog se roba nelegalno uvozi da bi se dalje nesmetano distribuirala u druge zemlje.”

27Nameće se pitanje zašto država ne pooštri propise kada je nezakonita trgovina ribom – po podacima Sentinela jedan od najvećih izvora prihoda Trijada – više nego očigledna. Sadovoj i Herbert slažu se da ovo pitanje nije visokog prioriteta za Kinu. „Komplikovano je to, vlast bi radije da održi dobre odnose sa svim trgovcima.”

Motherboard se obratio Carinskoj službi Hong Konga sa pitanjima o manjku podataka o uvozu Napoleona tokom 2015. iako je ova riba bila prisutna na tržištu, kao i o izuzeću ribarskih brodova iz carinske kontrole. Odgovor na ova pitanja nismo dobili.

„Carinska služba Hong Konga kontroliše putnike, teret, pošiljke, i isporuke na raznim graničnim prelazima, kako kopnenim tako i morskim. Da bi se rizik sveo na minimum, koriste se obaveštajne radnje sa drugim domaćim i stranim službama koje sprečavaju i zaustavljaju nelegalan uvoz ili izvoz svih proizvoda koji podležu zakonima Posebnog administrativnog regiona Hong Kong”, rekao je portparol službe.

39

Trijade se danas ne finansiraju samo od trgovine ribom. U dobu interneta usmerili su se i na digitalnu trgovinu falsifikovane robe, posebno na kineskom sajtu Taobao ali i na sajtovima kao što su eBay i Amazon, ustanovio je Centinel.

„Falsifikovati osnovne proizvode na internetu je lako i neisplativo, kazne su velike ako se na tome padne,” kaže Herbert. „Novac leži u lažnim antikvitetima, lekovima, i odeći”. Krajem prošle godine, SAD su vratile Taobao na crnu listu onlajn tržnica jer se ovim putem masovno prodaje falsifikovana roba.

Centinel otkriva da Trijade trguju i privatnim podacima prikupljenim iz baza podataka velikih kompanija. Herbert i Vong kažu da se ovde radi o milijardama dolara; nameravaju da svoju kompaniju usmere na digitalnu forenziku.
Trijade ipak i dalje trguju tradicionalno, na ulici. Cigarete, na primer, u Hong Kong stižu sa kontinenta. Centinel tvrdi da samo od ovog ilegalnog uvoza Trijade zarade oko 300 miliona dolara godišnje. Procene kažu da je svaka treća cigareta popušena u Hong Kongu krijumčarena.

13

Uvozne tarife rastu širom sveta, što ovaj posao čini izuzetno unosnim. Carinicima je sve teže”, kaže Herbert i dodaje da je rizik minimalan u Hong Kongu jer Trijade prodaju krijumčarene cigarete isključivo po preporuci.

Kriminalni sindikat takođe zarađuje od takozvane „crvene nafte” – goriva koje u Hong Kong stiže sa kontinenta bez carine, često u autobusima koji u grad dovode kineske turiste. Centinel podaci pokazuju da se gorivo na crno obično drži u ruralnim skladištima ili napuštenim fabrikama, pod stražom.

Evoluciju Trijada moguće je zaustaviti, smatra Vong, ranom intervencijom – uz pomoć adolescenata koje kriminalci regrutuju. Tokom svog višedecenijskog iskustva, došao je do zaključka da se regrut koji pređe osamnaestu više ne može vratiti na stranu zakona. Upravo zato se on trudio da pomogne mlađim ugroženim kriminalcima.

22

Uspostaviti pozitivan sistem vrednosti – iz pomoć socijalnih radnika, učitelja i lekara – efikasno sprečava proces regrutacije i obara Trijade u temelju. Vong je 1999. pomogao da se uspostavi Youth Carenet, program za smeštaj i rehabilitaciju mladih zavisnika.

Trijade još uvek evoluiraju, prateći svoju večno promenljivu metropolu. Centinel ističe da je pred njima dug put, od jedne hotelske sobe do druge, jer kineske kriminalne grupe uvek nađu nov izvor prihoda, novu tehnologiju – a država ih nekako ne zaustavlja.

Vong kaže da za borce protiv kriminalnih sindikata postoji samo jedan aksiom: „Rat protiv Trijada je kao šahovska partija – cilj je ona konačna pobeda.”

Vice.com

Panamska dokumenta: zlatni rudnik za teoretičare zavere


02

Na prvi pogled, Panamski dokumenti kao da su, čini se, predodređeni da prerastu u mit i legendu unutar krugova teoretičara zavere. Istraga, objavljena u nedelju trećeg aprila oslanjala se na 2,6 terabajta tajnih podataka koji razotkrivaju ogromnu mrežu ofšor kompanija koje kriju novac povezan sa političarima, poznatim ličnostima i kriminalcima širom sveta. Ova otkrića nude teoretičarima zavere još jedan opijajući “gutljaj ambrozije”, jer su ovi papiri retka i veoma očigledna potvrda organizovane “podlosti s predumišljajem” od strane elite. Još od Edvarda Snoudena (Edward Snowden) nije bilo dokumenata koji su tako čvrsto potvrđeni od strane zvaničnih instanci.

Ali, možda i očekivano, teorije zavere sada cvetaju na temu samih Panamskih dokumenata. Jesu li oni autentični, sumnjičavo se upitala čak i grupa aktivista okupljena oko WikiLeaks, koja podržava kako Snoudena tako i Džulijena Asanža.

08Neki veruju da ovaj set iscurelih podataka ima za cilj ublažavanje kriticizma na račun Hilari Klinton, koja je u jeku kampanje za demokratskog kandidata na ovogodišnjim izborima u Sjedinjenim Državama. Nakon ubistva američkih diplomata u sigurnoj kući u Bengaziju 11.septembra 2012, ona se, uoči ovog terorističkog napada, a u svojstvu šefice Stejt Departmenta i samim tim najodgovornija, oglušila o molbe osoblja američke ambasade u Libiji da im se pojačaju bezbednosne mere, uz to i pokušavajući da zataška ovaj masakr time što je u medijima isprva tvrdila kako je ovo ubistvo plod “trenutnih, nekontrolisanih emocija rulje”, dok se kasnije pokazalo kako je napad bio unapred osmišljen od strane ISIS-a. Drugi tvrde kako je američki Stejt Department sam proizveo ovu priču kako bi oblatio svoje političke neprijatelje. Online diskusije na forumu su uzavrele, i, naravno, u njima prednjači čuveni teksaški teoretičar zavere, radio-voditelj i autor mnogih dokumentaraca na urotničke teme, Aleks Džons, koji je takođe sumnjičav i kada je u pitanju motiv onih koji stoje iz ovog curenja podataka. On i Vikiliks izrazili su sumnju na poreklo dokumenata kao i na integritet novinarstva. U pitanju su, kako kažu, organizacije koje finansiraju projektne lidere u ICIJ-u. Ono što je možda najupečatljivije jeste kako se, ovakvim nerazumevanjem situacije oko Panamskih dokumenata kao i nesposobnošću poimanja načina na koji mediji funkcionišu, istovremeno mogu osuditi svi koji traže i otkrivaju stvarne ili navodne skandale oko korupcije, posebno u politici, ali i osnažiti medijska artiljerija koja se nalazi u rukama države. Stoga je afera oko Panamskih dokumenata mač sa dve oštrice. I dalje u vazduhu visi pitanje: da li je ova afera isprodukovana, i, ukoliko jeste, u koje i čije svrhe?

01

Za početak, evo malo i pozadine čitave situacije oko curenja Panamskih dokumenata: Nemački list Zidojče Cajtung (Süddeutsche Zeitung) počeo je da prima zaštićene datoteke iz nepoznatog izvora, što je trajalo više od godinu dana. Dokumenti – email poruke, računi, fotografije, itd koji su pripadali panamskoj advokatskoj kancelariji Mosak Fonseka (Mossack Fonseca), koja je već nekoliko decenija opštepoznata “javna tajna” među brojnim poslovnim i javnim ličnostima. Fonseka je bilo mesto specijalizovano za otvaranje ofšor kompanija u ime banaka, koje su ovo činile u ime svojih klijenata. Novine su kontaktirale ICIJ kako bi ova krovna svetska organizacija istraživačkih novinara vodila ono što će ovog aprila postati dosad najveća novinarska međunarodna istraga, obuhvatajući više od 100 novinskih redakcija iz 80 zemalja. Pokazalo se da su njihovi nalazi u nekim slučajevima bili dalekosežno kompromitujući i intenzivno razorni. Do sada, Panamski dokumenti rezultirali su ostavkama islandskog premijera, najvišeg funkcionera u FIFA, kao i šefa Austrijske banke.

Kada je ova vest pukla kao grom iz vedra neba, Putin i njegovi saradnici počeli su da uzvraćaju medijsku paljbu. Ruska državna televizija RT i njena informativna mreža tvrdili su da su zapadni mediji ovim skandalom nastojali da uzdrmaju Putina uoči predstojećih ruskih izbora. Ostali novinski članci postavljali su pitanje da li, koliko i kako je na ovo curenje imala uticaja američka vlada i moćni američki pojedinci.

Očigledna implikacija bila je da je na ICIJ počelo da se gleda samo kao na medijsku “pokrivku” za one prave, opake igrače koji deluju u tajnosti. Ko su, dakle, donatori koji stoje iza ICIJ-a, s, ko su, dakle, ljudi sposobni da utiču na uredničke i uređivačke aktivnosti u redakcijama širom sveta, i da li ih oni finansiraju?

ICIJ na svojoj internet stranici navodi ko su njegove pristalice koje ga finasiraju. Neki, poput Pulicerovog centra za izveštavanje o krizama, usmereni su ka podsticanju jakog istraživačkog novinarstva. Većina drugih naginjalo je nalevo. Fondacije Otvoreno Društvo (Open Society Foundations), na primer, finansira bogati liberal Džordž Soroš (George Soros), potom Ford fondacija, Adesijum fondacija (Adessium), uz Fondaciju Dejvida i Lusil Pakard, koji svi teže da podrže istraživanja pre svega onih uzročnika koji su povezani sa aktuelnim svetskim stanjem i problemima, recimo, klimatskim promenana.

12Tako se može reći da oni koji su uhvaćeni u unakrsnoj vatri Panamskih dokumenata, čemu se pridružio i medijski konzervativac Breitbart, bacaju senku na finansijere novinarskih organizacija.

Ovo se čini kao sasvim fer (U stvari, novinari bi trebalo da se zapitaju da li bi trebalo da javnosti skreću pažnju na finansijere jedne novinske organizacije koju finansiraju republikanski teškaši poput braće Koh ili Šeldona Adelsona. “Da” je pravi odgovor). Direktor ICIJ-a Džerard Rajl, međutim, kaže da osobe koje ispisuju čekove za ICIJ ne pišu preko ove novinarske organizacije svoje priče. Zaštitni zid koji postoji između redakcije i njenih finansijera znači da finansijeri znaju samo to da je na pomolu neka velika priča. On kaže da ne prihvata donacije od onih potencijalnih izvora koji žele da diktiraju reportaže i novinarska istraživanja, tvrdeći da ne postoje nikakvi dokazi da takvi donatori kao što je Ford pokušavaju da igraju uređivačku ulogu. “Novac od finansijera nije bitan u našoj uređivačkoj politici”, dodaje on. “A ne verujem ni u uzimanje njihovog novca samo kako bismo pisali priče na teme koje nam oni diktiraju.”

07

Iako je ICIJ svoju reputaciju izgradio objavljivanjem informacija o međunarodnim istragama vezanim za poreske rajeve, ova novinarska grupacija nipošto nije specijalizovanaa samo za novac sumnjivog porekla. ICIJ je takođe medijski pokrivao o priče o posledicama aktivnosti Svetske banke, o rudarstvu u Africi, kao i o trgovini leševima.

Ako su ove optužbe plod konspiracije,  onda je izvesno da su njeni organizatori u tu bombu upakovali mnogo šrapnela. Čak se i filmska zvezda Džeki Čen našao pod mikroskopom.

15Ono što je još verovatnije jeste da je šačica bogatih ljudi krenula da finansira dobro novinarstvo. Već sam imovinski status povezan s njihovim imenima podstiče paranoidne spekulacije. Neki ljudi, na primer, skloni su da atakuju na porodice Rokfelera i Karnegija kao finansijere ICIJ-a. Postoji jedan mali broj “nekih” imena koja pobuđuju daleko žustrije reakcije među teoretičarima zavere. Ova tvrdnja, ipak, nije sasvim tačna. Fondacije povezane sa svakom od ove dve porodice podržavaju matičnu organizaciju kojoj ICIJ pripada, a to je Centar za javni integritet (Center for Public Integrity), mada sam Rajl kaže kako njeno funkcionisanje ne zavisi od novca koji se direktno prima od njih.

Malo je dokaza koje su teoretičari zavere dosad ponudili kako bi potkrepili svoje teorije. “Verovati u teorije zavere umnogome je nalik podržavanju nekog kandidata”, kaže Džozef Uscinski, profesor na Univerzitetu Majami i stručnjak za teoretičare zavere. “Bez obzira šta da im se kaže, oni će svaku informaciju uvek tumačiti u svetlu svojih predubeđenja, onoga u šta već veruju.”

Kao što  Uscinski primećuje, čak je i izveštavanje o Votergejtu od strane dnevnog lista Vašington Post bilo predmet sumnjičavosti i spekulacija.

03

Da su Panamski dokumenti nekim slučajem razotkrili veći broj Amerikanaca, manje bi se skeptika pojavilo. Naravno, nekoliko američkih medijskih kuća želelo je da radi sa ICIJ-om, koji god da je bio razlog za tu zainteresovanost, a tu su i stotine stručnjaka za offshore kompanije čiji su fajlovi još uvek na bezbednom.

Ono što smo dosad saznali je isprovociralo Vikiliks da pozove ICIJ na objavjivanje svih dokumenata vezanih za Panamske dokumente. “Krtica” koja je dosad obezbedila ovoliko obimno curenje podataka kaže da će omogućiti nezavisnim novinarskim izvorima da proveravaju postojeće informacije, da će istraživati one informacije o kojima se dosad nije izveštavalo, i na taj način se suprotstavljati svakoj potencijalnoj pristrasnosti. Rajl ne planira da svoj kancelarijski orman otvori za svetsku javnost. On kaže da postoji puno dokumenata sa podacima iz pasoša i ostalih ličnih dokumenata, podacima o osobama čije je korišćenje offshore kompanija legalno, a može biti osetljiv materijal za krađu identiteta mnogobrojnih osoba.

09Neslaganje između dve strane, međutim, moglo je biti razlog zbog kojeg je Rajl napao VikiLiks u intervjuu za magazine Wired. “Mi nismo Vikiliks. Pokušavamo da pokažemo da novinarstvo može biti odgovorno”, rekao je on ovom mesečniku. Od tada, kriticizam od strane Vikiliksa, koji je u početku bio koncentrisan na Panamske dokumente, dodatno poduprt teorijama zavere i propagandom koja se pojavila u medijima onih zemalja čiji su se građani nađli na udaru  ovog curenja podataka.

Nakon svega ovoga, postavlja se pitanje: postoji li neki efikasan način za utišavanje galame koja se digla oko Panamskih dokumenata? Postoji jedan način kojeg je sam Rajl uspeo da se seti:  “Sve što možete da uradite jeste da radite ono što mislite da je najbolje moguće kada je u pitanju vaša (novinarska) profesija, a onda se udobno zavalite i pustite da samo novinarstvo progovori.”

Jack Murtha, CJR