Kriza, deceniju kasnije


Deceniju nakon prvih nagoveštaja krize iz 2007-2008, šta rade svetske banke i finansije?

Ben Bernanke

Ben Bernanke

Iako se posledice finansijske krize iz 2007-2008. jos uvek osećaju, banke uče da žive sa svojim novim okruženjem, piše Patrik Lejn za britanski poslovni nedeljnik The Economist. Da li su one, međutim, danas odista sigurnije nego pre 10 godina?

Izbor Donalda Trampa za 45. američkog predsednika užasnuo je veliki deo Njujorka; žitelji Trampovog rodnog grada većinom su glasali za drugog lokalnog kandidata, Hillari Klinton. Volstrit je, međutim, pozdravio njegov dolazak Trampa za prvog čoveka Sjedinjenih Država. Između izbornog dana (8. novembra 2016.) i 1. marta 2017, podindeks S&P 500 američkih banaka je porastao za 34%; finansijska industrija je bila najbrže rastući sektor na brzorastućim tržištima sveta. U vreme izbora, samo dve od šest najvećih banaka, JPMorgan Chase i Wells Fargo, mogle su se pohvaliti tržišnim kapitalizacijama koje su premašile neto knjigovodstvenu vrednost njihove imovine. Sada su sve banke osim Bank of America i Citigroup u toj srećnoj poziciji.

Akcije banaka već su bile u porastu i to uglavnom jer su tržišta očekivala da Federalne rezerve, nakon duge pauze, podignu kamatne stope. Američki FED je bio u obavezi da te kamate podigne u decembru 2016. i ovog marta, uz još tri rasta kamata koja se po planu očekuju tokom godine. To bi trebalo da omogući bankama da prošire postojeću marginu između njihovih pozajmica i kamatnih stopa, a pomoću kojih bi konačno trebalo da se “odlepe” od svojih minimuma (jer su ove stope najniže u zadnjih šest decenija). Trampova pobeda dala je dodatni podsticaj; još uvek odzvanja njegovo obećanje da će podići američku ekonomsku stopu privrednog rasta. Predsednik želi da smanji poreska opterećenja na kompanije, što bi direktno povećalo profit banaka ali bi i njeni klijenti imali veće benefite. Tramp je takođe obećao da će olakšati bankarsku regulativu, na koju se finansijska industrija najviše žali. On je tokom svoje predizborne kampanje izjavio da će “obaviti brojna” preispitivanja Dod-Frenkovog zakona o Volstritu i zakona o zaštiti potrošača, koji je nakon krize prepravio finansijsku regulativu. Trampovo “veliko preispitivanje” Dod-Frenkovog zakona, kojeg je 2010. donela Obamina administracija, naišlo je na oduševljenje ne samo na Volstritu već i sa druge strane Atlantika, na evropskom tlu. Podsetimo, ovaj je zakon obavezivao velike banke da se podvrgnu godišnjim proverama radi ocene otpornosti u slučaju finansijske krize (stres-test) kako bi se sprečio stečaj nalik onom Lehman Brothersa iz septembra 2008. Zakon je trebalo da omogući veći uvid javnosti u odnos plata menadžera i radnika, a njegovo uvođenje je pokrenulo i osnivanje Biroa za zaštitu potrošača (Consumer Financial Protection Bureau (CFPB).

Da li su banke napokon ostavile krizu iza sebe? Specijalni izveštaj magazina Ekonomist iznosi tvrdnju kako su brojne banke koje se danas nalaze u daleko boljoj formi nego pre deset godina, iako dobici nisu ravnomerno raspoređeni, kao i da se ove razlike u profitnim prinosima još dalje i više produbljuju. Ovo je naročito evidentno u Evropi, gde je oporavak banaka izrazito nesiguran i neizvestan. Indeks STOXX Europe 600 kao i cene akcija banaka i dalje je za dve trećine manji od onog vrha dostignutog u maju 2007, tačno pre deset godina. Povraćaj ulaganja evropskih zajmodavaca na prosečni kapital iznosi samo 5,8%.

Američke banke su, u poređenju s evropskim, znatno jače. Kada se radi o investicionom bankarstvu, tu su američke banke do nogu potukle svoje evropske rivale. Banke (u SAD) više ne moraju da izdvajaju milijarde u zakonskim računima za svoje grehe iz prošlosti, konačno donoseći bolje povraćaje za svoje akcionare. Majk Mejo (Mike Mayo), nezavisni bankarski analitičar očekuje da će povraćaj uloženog na opipljivi kapital uskoro premašiti njihove troškove (procena je 10%) i to po prvi put od krize. Takođe, banke, nakon Trampove intervencije i “oslobađanja od mrske Obamine kontrole”, više neće biti u obavezi da državnom regulatoru daju izjave u pisanoj formi, koje su od 2010. bile obračunski dokazi za prispela potraživanja i napravljene troškove. Dakle – sve po starom, kao pre krize: nikom se ne polažu računi, a posao može da “procveta”… baš kao i novi finansijski mehur, koji može biti daleko razorniji od onog od pre deceniju.

Međutim, finansijske krize bacaju dugačke senke pa čak i u Americi, čije banke još uvek nisu izašle na zelenu granu. Uprkos njihovom inicijalnom dovođenju u red u prvih nekoliko meseci Trampovog mandata, indeks S&P 500 banaka i dalje iznosi oko 30% ispod onog vrha koji je dostigao u februaru 2007. godine (grafikon ispod). Debate o reviziji američke post-krizne regulacije tek započinju, a najveće od svih pitanja još nije nestalo: da li su banke – i poreski  obveznici – u ovom trenutku dovoljno bezbedni?

Mnogo je Amerikanaca, uključujući i one koji su glasali za Trampa, koji su i dalje veoma sumnjičavi prema velikim bankama. Kriza je veliki broj običnih građana (mada samo nekolicinu bankara) očigledno učinila siromašnijima u poređenju sa stanjem u kojem su se nalazili pre 10 godina, a njihovo nezadovoljstvo može se iznova lako razbuktati. Septembra 2016. godine, banka Wells Fargo – koja je, inače, lako i bezbolno prošla kroz krizu – priznala kako je u proteklih pet godina otvorila više od dva miliona nepostojećih depozitnih kao i računa kreditnih kartica za kupce koji ih nisu tražili. Dobit za Vels Fargo od ove operacije je bila mala, a kazna od 185 miliona dolara bila je relativno skromna. Ali, ovaj skandal je Džona Stamfa (John Stumpf), glavnog izvršnog direktora i nekoliko više rangiranih saradnika koštao njihovih radnih mesta uz zaplenu plata, bonusa, akcija i imovine u vrednosti od 180 miliona dolara. Vels Fargo se od tada trudi da kroz PR i odnose sa javnošću popravi svoj renome, ali uglavnom bez nekih rezultata.

Ovaj izveštaj “Ekonomista” analizira bankarsku industriju pre svega u Americi i Evropi, deceniju nakon naglog sunovrata banaka s obe strane Atlantika. Poreklo krize leži u globalnim makroekonomskim neravnotežima, kao i u neuspesima upravljanja i nadzora finansijskog sistema: prekomerna štednja u Kini i drugim ekonomijama s prekomernim finansijskim viškovima finansirali su američko “lumpovanje” u sektorima zaduživanja i imovine. Američke i evropske banke, njihove od krize slomljene privrede i poreski obveznici poneli su i podneli teret ove neodgovornosti.

Banke u drugim delovima sveta su u velikoj meri prošle mnogo bolje. U Australiji i Kanadi su povraćaji na uloženi kapital i dalje ostali dvocifreni. Dobroj situaciji doprinelo je i to što Australija ima samo četiri velike banke a Kanada pet, uz domaća preuzimanja i održavanje visokih marži. Kako su cene roba nedavno opale, samim tim opala je i profitabilnost u obe zemlje, iako su prošle godine australijski zajmodavci vratili 13,7% a kanadski 14,1% na uloženi kapital; rezultati na kojima im druge banke u svetu mogu samo pozavideti.

Najveće banke u Japanu, koje su tokom 80-tih i 90-tih patile od bezglavog avanturizma, nisu nakon 2008. ostale po strani i neoštećene. Mizuho je pretrpeo najviše, umanjivši vrednost svog imovine za oko 700 milijardi jena (6,8 milijardi dolara). Japanci su prikupljali ostatke i mrvice sa zapadnih bankarskih tržišta, pabirčeći neke akvizicije kako bi dopunili slabe povraćaje kod kuće. Neki među njima su mudrije odlučivali od drugih: Udeo MUFG-a (Mitsubishi UFJ Financial Group) u Morgan Stenliju-u bio je pogođen za dobru cenu i pokazao se kao dobro ulaganje, dok se kupovina Lehman Brothers European  pokazala kao breme. Kineski zajmodavci su u to doba bili uglavnom posmatrači, ostavši fokusirani na svoje domaće tržište.

Sedam posledica apokalipse

Ako pitate bankare šta se najviše promenilo u njihovoj branši u protekloj deceniji, videćete da se na vrhu njihove liste nalazi regulacija, tj upliv državne kontrole. Lagani dodir zamenjen je čvrstim nadzorom izbliza, uključujući i “stres testove” kojima se ispitivala sposobnost banaka da izdrže krize. Bojni su oni koji regulaciju vide kao najveću promenu u bankarskom pejzažu. Pre krize, kaže glavni finansijski službenik jedne međunarodne banke, njegova banka (baš kao i ostale) sprovodili su interne stres-testove, na osnovu kojih su prikupili nekoliko hiljada podataka. Kada je glavna supervizorka njegove banke počela da sprovodi testove po izbijanju krize, broj podataka skočio je na stotine hiljada. Sada je dostigao nekoliko miliona – i još uvek raste. Broj ljudi neposredno angažovanih na “kontrolama” stresa finansijskim tržišima je u JPMorgan Chase, najvećoj američkoj banci skočio sa 24.000 u 2011. (godinu dana nakon akta Dodd-Frankovog zakona, najveće reforme finansijske regulative od 1930-ih godina) na 43.000 u 2015. godini. To znači da se jedan na šest zaposlenih u ovoj banci bavi stres-kontrolom i proverama njihovog boniteta.

Druga velika promena je uspostavljanje daleko zahtevnijih uslova za odobravanje traženog kapitala, zajedno sa novim pravilima za leveridž i likvidnost. Bankari i supervizori se slažu da je kriza izložila “kapitalne jastuke” banaka, namenjenih za amortizaciju mogućih gubitaka; ova sredstva za ublažavanje gubitaka su tokom krize postala opasno tanka. Za previše je njih leveridž bio način prvo da dođe do profita, a potom i – propadne. Revidirana međunarodna pravila, poznata pod nazivom “Bazel 3” (čije je sprovođenje još uvek u toku), prisilila su banke na povećanje ovih kapitalnih rezervi, primoravajući ih da povećaju svoje rezerve dodajući akcije i konvertibilne obveznice u svoje bilanse stanja. Ideja je da velika banka treba da bude sposobna da apsorbuje najgori mogući udarac bez rušenja drugih institucija ili potrebe za sopstvenim spašavanjem. U periodu između 2011. i sredine 2016. godine, trideset “globalno sistemski važnih” banaka povećale su ukupno svoj kapital za oko jedan trilion evra (1.3 triliona dolara), uglavnom kroz zadržanu zaradu, kaže Banka za međunarodna poravnanja u Bazelu (Sredstva od deonica ili deoničara u poslovanju često se nazivaju “kapitalni jastuk” ili, u našoj terminologiji, kapitalne rezerve. Ideja je da, ako banka doživljava teške gubitke, kapitalne rezerve zaštite ostale izvore finansiranja, naročito štediše. Dakle, što je veći kapitalni jastuk, to je sigurnija banka i manja verovatnoća da će ona otići u stečaj).

Treće, prinosi na akcije su niži nego pre krize. Razlog tome je delimično prirodna posledica zasnivanja većeg kapitala. Ali, posledice krize takođe su umanjile povraćaje na drugi način. Centralne banke su prvo podsticale kamatne stope na ultra-niske nivoe, a zatim su ih pratile ogromne kupovine državnih obveznica i druge imovine. Namera je bila da se ovakvim potezom, barem jednim delom, pomogne bankama, tako što bi se finansiranje učinilo jeftinijim, čime bi se podstakla ekonomija. Ali, niske stope i ravne krivulje prinosa pritiskaju kamatne marže, a samim tim i profit.

Završni računi poduprti su gotovinom, deponovani u centralnim bankama, a nisu zarađivali skoro ništa. Prema podacima konsultantske kuće Oliver Vajman (Oliver Wyman), učešće gotovine u bilansima američkih banaka skočilo je sa 3% pre krize na 20% u 2014. godini. Kako je svetska ekonomija konačno oživela nakon nekoliko pogrešnih početaka, zarada se može pokupiti i u Evropi, baš kao i u Americi.

Pametno i pažljivo “uposlite” svoju imovinu i ulaganja

Četvrto: spori rast prihoda – u kombinaciji sa konkurentskim zahtevima supervizora i akcionara – sve je to “pritiskalo” banke nagoneći ih na obaranje svojih troškova kao i na znatno jači fokus kako da na najbolji način iskoriste oskudne resurse. “Ako ću imati dobar povraćaj na veliki kapital koji ulažem, onda bih se bolje fokusirao na ono na u čemu sam zaista dobar”, kaže Džim Kauls (Jim Cowles), šef američke banke Citigroup za Evropu, Bliski istok i Afriku. Citi, koja je pod Senfordom “Sendijem” Vejlom krajem devedesetih godina postala izuzetan finansijski supermarket, prodajući sve zamislive finansijske proizvode: od investiciono-bankarskih usluga do osiguranja; pa ipak, i takav kolos kao što je Citi odlučio je da se povuče iz mnogobrojnih finansijskih operacija kako bi (ponovo) postao pretežno korporativna i investiciona banka, baš kao što je bila u 1970-im i 1980-im. Njeni šefovi naglašavaju svoju “mrežu” i prisutnost njenih filijala u skoro 100 zemalja sveta, na koje blagajnici multinacionalnih kompanija mogu računati. Nekada je Citi imala i 50 tzv “potrošačkih” banaka za pojedinačne klijente, od kojih su mnoge imale i rezervne filijale. Sada ih ima u samo 19 zemalja.

Takvo povlačenje iz perifernih  preduzeća takođe je značilo manje poslova i niže bonuse, čak i pored toga što su njihove plate i dalje ostale predmet zavisti najvećeg broja “običnih smrtnika”. To je donelo petu promenu: banke su postale manje privlačni poslodavci za univerzitetske diplomce. “Najsjajniji ljudi više ne žele da rade u bankama već, recimo, u hedž-fondovima kao što je Citadel” žali se jedan visoki bankarski službenik. Neki milenijumci su, dodaje on, privučeni tehnološkim kompanijama. Drugi “ne žele da imaju bilo šta sa bilo čim što je biznis”. To je zbog šeste promene: reputacija finansijskog sektora je bila srozana krizom. Beskrajni skandali nizali su se neumorno; vreme agresivnog i hazarderskog pravljenja velikih profita u kratkom roku je daleko iza nas, i ono je “stavljeno ad acta”: do 2007. godine, banke su veoma “opušteno” obezbeđivale hipoteke onima koji ih nisu mogli priuštiti; zloupotreba prodaje hartija od vrednosti na osnovu takvih kredita; Prodaja skupog i često beskorisnog osiguranja kreditne zaštite*; Utvrđivanje Libora, ključne kamatne stope; prevare na deviznom tržištu i još mnogo toga (osiguranje kreditne zaštite*: Osiguranje platnog prometa, PPI, poznatog i kao osiguranje kredita, osiguranje kreditne zaštite ili osiguranje otplate kredita; proizvod osiguranja koji korisnicima omogućava osiguranje otplate kredita ukoliko korisnik kredita umre, teško oboli ili bude na neki način onemogućen, izgubi posao ili se suočava s drugim okolnostima koje korisnika mogu sprečiti da zarađuje za servisiranje duga. Ne sme se mešati sa osiguranjem prihoda, što nije samo specifikum za dug već pokriva sve prihode. Banke i drugi kreditori su do 2008. veoma intenzivno prodavali PPI kao dodatak kreditnom proizvodu ili sredstvima za prekoračenja).

Sedmo i poslednje: finansijska tehnologija sve više dobija na važnosti. Ovo bi mogla biti bolja vest za banke nego što zvuči, uprkos škripanju i pucanju nekih njihovih računarskih sistema. Brojne finansijske start-up firme se trude da održe svoje poslovanje, ali je uticajne osobe u visoko regulisanim industrijama poput finansijske teže uzurpirati nego knjigovođe ili taksiste. Kao rezultat toga, postoje dobre šanse da banke i tehnološka preduzeća formiraju obostrano korisna partnerstva za poboljšanje usluga – za dobro svojih klijenata, a ne kao “oružje” u međusobnoj borbi na finansijskim tržištima.

The Economist

Grčka, bez svetla na kraju tunela


16

Međunarodni monetarni fond i Evropska unija razmimoilaze se oko nerazmrsivog i dugogodišnjeg pitanja grčkih dugova: Iz striktno ekonomskih poriva, MMF drži do stava da ih treba reprogramirati zbog toga što su na ‘neodrživom’ nivou, dok, nasuprot tome, čelnici EU strahuju od reakcija javnosti ukoliko se ispostavi da su onolike milijarde evra iz paketa finansijske pomoći Grčkoj uludo utrošene.

Uprkos svim ekonomskim političkim previranjima i kretanjima, a katkad i događajima koji imaju tragičan ishod, u zadnjih desetak godina postoji u evropskoj svakodnevici jedna koliko žalosna toliko i nepromenljiva konstanta. Njeno ime je – grčka finansijska kriza. U momentu kad pomislimo kako se problematična situacija napokon barem malo smirila i da će se Južna Evropa makar za neko vreme primiriti “negde u hladovini”, trusna ekonomska oblast Grčke ponovo se žestoko zatrese.

Takva je situacija i ovih dana. Kristin Lagard, direktorka Međunarodnog monetarnog fonda daje “tvrde” izjave povodom tretmana prema Grčkoj. Iz Evropske komisije u Briselu uzvraćaju, a i pregovore je, po logici stvari, upletena i atinska politička elita. Na atinskim ulicama ponovo se protestuje. Protestanti, po već dobro uvežbanom scenariju, pominju reči koje su odjekivale grčkim gradovima i selima i proteklih godina: porezi, dugovi, štednja, posustala ekonomija…

Kako je sve to uopšte počelo? Finansijska i ekonomska kriza 2007. i 2008. godine zakotrljala su lavinu za koju se sneg, u vidu problematičnih odluka i loše fiskalne politike, godinama skupljao. Krajem 2009., kao posledica pomenute svetske krize, u javnost je isplivalo to da su grčke vlasti prikrivale stvarnu nivo grčkih dugova. Vlade su se zaduživale kompleksnim finansijskim instrumentima koji se nisu videli u službenoj statistici.

07

Ove nimalo dobre vesti – s panikom koja još uvek ne jenjava, smrtonosnim zagrljajem u kojem su se grčki dugovi našli s evropskim bankama, kao i neprijatno velikom ranjivošću svog finansijskog sistema – doveli su do neočekivanog, naglog i sveopšteg porasta nepoverenja Grka u svoju zemlju i njenu privredu. Ovakav uspon nepoverenja u grčkom društvu dodatno je iskomplikovao ionako tešku situaciju, pa se po sebi nametnulo i pitanje da li je Grčka uopšte u stanju da dugi niz godina vraća svoje nepojamno visoke dugove.

Zemlji Helena su, nakon početne panike, u poslednjih sedam godina odobrena tri programa međunarodne pomoći. Glavnu reč u tome vodili su EU, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Evropska centralna banka. Prvi program pomoći, vredan oko 73 milijarde evra, odobren je u maju 2010. godine. On je nepune dve godine kasnije zamenjen drugim programom koji je trajao do sredine 2015. i tokom kojeg je Grčkoj pružena pomoć u vrednosti nešto višoj od 150 milijardi evra. Treći program, u vrednosti od 86 milijardi evra, dogovoren je sredinom 2015. i trebalo bi da traje nešto više od tri godine.

Preka potreba za prilagođavanjima i obnovom programa finansijkog paketa pomoći proistekla je iz uzusa pod kojima su bili odobravani. U ove uslove bile su uključene vrlo striktne odredbe o uvođenju kontrole i nadzora nad grčkim finansijama, a najintenzivnije se radilo i pregovaralo u vezi grčkog budžeta. Grčke vlasti (i vlade) su od 2010. do danas izglasale i donele više od 10 različitih paketa reformi. Svi su oni za svoj cilj imali što bolju izbalansiranost budžeta, odnosno uravnoteženost između štednje i oštrih rezova u državnim rashodima s jedne strane, s povećanjem prihoda kako putem rasta naplate taksi i poreza, tako i prodajom imovine.

Sve su ove finansijske programe – što je i bilo za očekivati – grčka javnost i mediji dočekali s velikim negodovanjem; opšte nezadovoljstvo Grka pokazalo se organizovanjem masovnih protesta, a neredi traju i danas i nikako se ne smiruju. U tom vremenskom periodu, grčki politički vrh bio je i radikalno promenjen, međutim ni taj potez nije dovoljno doprineo pomirenju između grčkih građana –  koji su, s jedne strane, konsternirani štednjom i potezima svih vladajućih garnitura od 2008. naovamo, a s druge strane EU kreditorima i poveriocima koji su nezadovoljni razvojem događaja u Grčkoj i gotovo nikakvim napretkom u fiskalnoj konsolidaciji. Situacija je sredinom 2015. godine bila u tolikoj meri zabrinjavajuća da je čak i istupanje Grčke iz evrozone postala opcija o kojoj se ozbiljno razmišljalo – mada su sve dotad ovakve ideje bivale odbacivane uz obrazloženje “da bi ovakav potez doprineo urušavanju evra, evrozone, pa čak možda i same Unije”.

18

Gde se Grci sada nalaze, a gde EU?

Sredinom ove godine, Grcima dolaze na naplatu dugovi teški negde oko sedam milijardi evra. Kako bi se ovako enormni iznosi mogli bez problema otplatiti, trebalo bi pre toga postići dogovor o daljoj isplati paketa međunarodne finansijske pomoći. A da bi uopšte i došlo do toga, pre svega je potrebno obaviti detaljno ispitivanje efekata do danas postignutih ekonomskih reformi, uz postizanje dogovora o novim uslovima isplate finansijske pomoći. Grci su do prošlog vikenda računali na to da će do tog termina (18. i 19. februar) – kada se održavao sastanak ministara finansija evrozonskih zemalja, biti makar u grubim crtama obelodanjeni okviri za novi dogovor i uslove pod kojima su postignuti. Pa ipak, pregled koji se ticao provere efikasnosti i pozitivnih efekata grčkih reformi još uvek nije priveden kraju.

Euklid Cakalotos, ministar finansija Grčke izneo je optužbe na račun Međunarodnog monetarnog fonda zbog, kako je naveo “otezanja izazvanog unutrašnjim previranjima u MMF-u, usled čega još uvek nije donesena konačna odluka o potencijalnom učešću Fonda u narednom paketu finansijske pomoći. Direktorka MMF-a Kristin Lagard je izjavila da” MMF nikako ne može da pristane na nekakve posebne uslove koj bi važili samo za Grčku”.

Problem koji se ovde nazire je u tome što se stavovi Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda razilaze oko pitanja koliko je zapravo, Grčka u realno u stanju da otplaćuje svoje nepojamno velike dugove. Po poslednjoj proceni MMF-a, ‘trenutni nivo grčkih dugova je praktično neodrživ’, pa je, shodno tome, neizostavno potrebno restrukturisanje; u njega bi ušao poček na jedan deo grčkih dugova, produženje roka dospeća kao i snižavanje kamatnih stopa po kreditima. Ima onih koji ovakvu informaciju tumače kao potencijalni otpis dela dugova.

Pa ipak, oni koji predstavljaju države evrozone ne mogu da se slože s ovim procenama MMF-a, tvrdeći kako Fond nije u stanju da u potpunosti shvati mehanizam i logiku paketa hitne pomoći i programa finansijske pomoći koji su evrozonski ministri finansija odobrili Grcima. Stvar je, međutim, daleko više političke prirode jer   EU lideri rizikuju da će u evropskoj javnosti i medijima proizvesti negativnu reakciju ukoliko se ispostavi da su silne milijarde evra finansijske pomoći uzalud utrošene. Uz sve to, postoje i informacije da, oko pitanja mogućnosti za otplatu dugova, Evropska unija zastupa isti stav kao i jedan deo visokih funkcionera Fonda.

Danas se grčki javni dug nalazi na nivou od 180 procenata BDP-a, a prema analizama i projekcijama Evropske komisije ovako visok javni dug trebalo bi da se do kraja 2018. snizi na 170%. Poverenik Evropske komisije za ekonomska i finansijska pitanja Pjer Moskovici (Pierre Moskovici) je uoči prošlonedeljnog odlaska u Atinu izjavio kako je “Grčka na putu ‘izrazitog napretka’, a uz to i da “Evropska komisija ima želju da sarađuje sa Fondom”. On je svoj optimizam zasnovao na informacijama da je Grčka prošle godine ipak ostvarila izvestan ekonomski rast (mada je u poslednjem kvartalu ponovo zabeležen pad), tvrdeći da su dosad ispunjeni fiskalni ciljevi postavljeni kao svojevrsni uslovi za svaki naredni program i paket finansijske pomoći. Moskovici je odbacio je bilo kakvu ideju o novodno mogućem istupanju Grčke iz evrozone, rekavši da ‘Grcima nije moguće nametnuti dodatne uštede, iako je neophodno da se nastavi s reformama’.

Članice evrozone gaje uverenje da je grčki “uspeh” u ostvarivanj (makar kakvog) suficita u budžetu nagoveštaj da se stvari menjaju nabolje. Fond je, za razliku od Evropske komisije, u svojim procenama daleko pesimističniji jer u njemu vlada stav da će se grčki politički kor vratiti “dobrim starim navikama” tzv. ‘kupovine’ podrške naroda/glasača. Ono što je u svemu ovome najgore jeste da obe strane – i predstavnici Fonda, baš kao i oni koji pregovaraju u ime EU i Evopske komisije strahuju da grčka birokratija – uprkos svim paketima i programima, uprkos obećanjima, zaklinjanjima, reformama i obećanjima – ni danas nije ništa mnogo bolja nego što je to bila pre 5 ili 10 godina. Naplata poreza je čak i smanjena ukoliko se uporede s naplatom u 2010, dok neki atinski političari komentarišu kako je situacija u zdravstvu, školstvu, pravosuđu i javnoj upravi najgora u njihovoj novijoj istoriji. Grčka statistika je ovih dana iznela podatak da je privreda u 4. prošlogodišnjem kvartalu zabeležila pad od 0,4% u odnosu na 3. kvartal, ali je isto tako bila i 0,3% viša nego godinu ranije. Svakako da je dobra vest pozitivan pomak na godišnjem nivou, a Evropska komisija predviđa da će grčki privredni rast u 2017. iznositi 2,7% kao i da će u 2018. dodatno ubrzati, na 3,1 odsto. Prema nekim procenama, stopa nezaposlenosti bi trebalo da s prošlogodišnjih 23,4% padne na 22% tokom ove 2017., a 20,3% tokom 2018. godine.

Šta nedostatak novih banaka znači za budućnost industrije


0000

Nedavna rasprava pred Nadzornim odborom i vladinim Komitetom za reforme, pokrenuta je kako bi se ispitalo zašto još od 2009. praktično da nema novih banaka. Rasprava je fokusirana na dilemu zašto je to važno, kao i zašto se to dešava. Nalazi ovog ispitivanja treba da budu od značaja za sve koji imaju interesovanja za američku ekonomsku politiku, tvrdi George Sutton za onlajn magazin American Banker.

Studija koju je 2015. objavio FED tj Američka centralna banka filijala Ričmond doprinela je da se postave okviri za rešavanje ovog problema. Sve je počelo uočavanjem jedne činjenice, naime, da se do 2009, svake godine otvaralo između 100 i 200 novih banaka godišnje. Od svih novih bankarskih prijava, Savezna korporacija za osiguranje depozita (Federal Deposit Insurance Corp.) odobrila je oko 75%. Tome nasuprot, u proteklih sedam godina, odobreni su zahtevi za samo tri nove banke.

Studija ričmondske filijale Fed-a analizirala je da li je ovaj model bio nalik onima iz prethodnih recesija i otkrili su nešto veoma neobično. Tokom svih prethodnih perioda, količina novih bankarskih aplikacija (zahteva) je padala tokom recesije. Ali, oni nikada nisu došli na nulu, a i brzo bi se povratili do normalnog nivoa operativnosti tokom perioda oporavka. Nakon poslednje recesije, međutim, broj novih banaka je pao gotovo na nulu, ostavši na tom nivou sve do danas.

Ovo je stvar koja budi ozbiljnu zabrinutost. Bankarski sistem nije statičan. Ispitivanje iz Ričmonda dobro je opisan način na koji bankarska tj. finansijska industrija zavisi od privrednog rasta i obnavljanja performansi realnog sektora i privrede.

00000

Dinamičku prirodu bankarske industrije najbolje je ilustrovati kao ono što se dešava tokom rasta postojećih banaka. Zrele finansijske institucije nastoje da promene svoju bazu klijenata, menjajući svoje proizvode i usluge u pokušaju da dopru do novih tržišta. One novije banke, ne tako zrele i s manje iskustva ali i klijenata, onda mogu pokupiti ostatak, opslužujući klijente u ređe naseljenim i ruralnim područjima na koja se starije bankarske institucije više ne fokusiraju.

Dogodiće se dva loša ishoda, ukoliko se nove banke ne budu dovoljno razvile da bi popunile te praznine na finansijskim tržištima koje ostaju iza starijih banaka.

Prvi je nedostatak dovoljnog broja usluga potrebnih malim preduzećima i potrošačima, koji su primarni pokretači privrede. Ruralna područja su posebno ugrožena.

Drugi problem je da će nedostatak novih banaka dovesti do toga da bankarska industrija postane sve usredsređenija na samo nekoliko veoma velikih banaka. Ovo bi u svoje vreme, konačno, moglo poništiti osnovnu strukturu američkog bankarskog sistema, kojeg je doskora odlikovala velika raznolikost tipova banaka u poređenju s drugim zemljama. Ova struktura u velikoj meri potiče od rasprostranjenosti decentralizacije unutar američkog privrednog sistema, koju je favorizovao još Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) u svojim raspravama sa Aleksanderom Hamiltonom (Alexander Hamilton).

Tokom većeg dela rane istorije Sjedinjenih država, savezna vlada je povelje, uredbe i propise o bankama u potpunosti ostavila na državama da ih pojedinačno uređuju. Ovo je završilo izbijanjem Američkog građanskog rata, kada je potreba za jednom nacionalnom valutom radi finansiranja ratnih pohoda rezultirala usvajanjem Zakona o Narodnoj banci (National Bank Act), izrodivši tada dvojni bankarski sistem.

Decentralizacija, međutim, danas ostaje kao vrednost od fundamentalnog značaja. Princip “Prevelik da bi propao” (“Too Big to Fail”) ukazuje na rizik da banke porastu isuviše velike kako bi bile efikasno regulisane ili, čak, uspešne.

000

Dok pravila o fer-kreditiranju i Zakon o reinvestiranju zajednice (Community Reinvestment Act) – namenjen podsticanju depozitnih institucija kako bi se zadovoljile kreditne potrebe zajednice u kojoj deluju – pomažu da ruralna, manjinska i područja s niskim primanjima zadobiju pristup finansijskim uslugama, efikasnija politika već po tradiciji predstavlja jedan od načina koji omogućava zasnivanje novih banaka, onda kada porastu mogućnosti za profitabilno opsluživanje klijenata i razvoj novih tehnologija poslovanja.

Tu je i pitanje – koje nije jedinstveno samo za sektor bankarstva – da ukoliko jedna industrija ne raste, a inovacije u poslovanju odumiru. Studija iz Ričmonda opisuje mnoge faktore koji prouzrokuju da jedan broj već etabliranih banaka opada, pre svega kroz konsolidaciju i akvizicije. Bez novih banaka, potrebe ljudi i njihovih zajednica naći će se u procepu: ili će rasti ili će kreditiranje biti podsticano i realizovati se izvan bankarskog sistema. Ovaj trend se jasno ospoljio kroz opadanje tržišnog učešća banaka, što je bilo oko 60% krajem Drugog svetskog rata, ali je danas tržišni udeo banaka samo oko 20% na kreditnim tržištima.

Ovo je trend poguban ne samo za Amerikance već i za njihovu privredu. Jedna idealna nacionalna privreda trebalo bi da u svom samom jezgru poseduje širok spektar dobro regulisanih banaka. Usled regulatornih faktora, banke nisu uvek najefikasnije, niti su inovativni davaoci finansijskih usluga – iako su (i dalje) najstabilnije finansijske institucije koje opslužuju jedno (ne samo američko) društvo, i imaju najmanje šanse da proizvedu finansijske mehurove na tržištu hartija od vrednosti.

Krediti danas pokreću ekonomiju, dok stabilno snabdevanje stanovništva i poslovnih subjekata kreditima predstavlja kritično važan cilj javnih politika. Banke uglavnom odobravaju kredite sa ciljem da ih zadrže, što znači da one žele da ti krediti budu kvalitetni, obezbeđujući im kontinuirani prihod i omogućavajući im opstanak u periodu privrednog pada i/ili ekonomske krize. Ostali pružaoci kreditnih usluga primarno kreiraju kredite sa ciljem da ih prodaju, i stoga moraju da konstantno odobravaju nove kredite kako bi generisali prihode od naknada, što može biti izazov ukoliko su uslovi na tržištu loši. Velika Recesija iz 2008. godine, koja je bila prva recesija izazvana prekidom u snabdevanju kreditima a ne padom potražnje za njima, predstavljao je jasan primer stalno vrebajuće nestabilnosti u privredi kojom dominiraju kreditori koji opstaju po principu “Izdaj kredit da bi ga prodao”.

Dobra vest je ta da istraživanja poput Fedove studije iz Ričmonda sugerišu da regulatorne politike igraju značajnu ulogu tokom perioda oskudice novih banaka, a ne samo uslovi u privredi i ekonomiji. Nije stoga iznenađujuće što su regulatori pooštrili svoje standarde tokom recesije, ali je došlo vreme da se iznova prilagode u cilju dalje dobrobiti po američku privredu. Treba se nadati da su nedavne rasprave u Vašingtonu označile onu tačku u kojoj bankarsko klatno počinje da se ljulja u drugom unatrag.

George Sutton (American Banker online)

Džordž Saton je advokat u firmi Jones VWldo Holbrook & McDonough. Od 1987. do 1993. godine bio je poverenik finansijskih institucija države Juta.

 

Kreditni tango


Nakon skoro petnaest godina, a uz pravo ushićenje na svetskoj finansijskoj sceni, Argentina je prošlog meseca (druga polovina aprila 2016.) imala svoj „kambek“ na internacionalno tržište kapitala. Ali, to nije sve: Ova zemlja je potukla sve dosadašnje rekorde u količini, odnosno visini (jednokratne) emisije obveznica za jednu zemlju koja je, kao Argentina, u razvoju. Ukupno je emitovano obveznica u vrednosti od 16.5 milijardi dolara, koje su varirajuće ročnosti, a sve obveznice koje su ponuđene bile su i prodate. Uz sve to, prosečna tražnja za obveznicama bila je  četvorostruko veća nego što je ponuda, što je proizvelo gomilu frenetičnih  komentara.

06

Postavlja se pitanje: Otkud ovakva ushićenost na više nego krhkom i nimalo sjajnom globalnom finansijskom tržištu, i kakvi su uzroci tome? Ovo je vruća tema već mesec dana, a ovde je sažetak nekoliko tekstova iz časopisa Fajnenšel tajms, Vosltrit Džornal, iz magazina Fortune kao i sa portala medijske kuće Rojters.

Ova već svima poznata priča započinje 2001. godine, u trenutku kada se Argentina rešila da prestane sa servisiranjem svojih dugova – tada je otpočeo i dugotrajan proces restrukturisanja koji je realizovan u dve etape – prvo 2005. a onda i 2010. Argentina je na ovaj način uspela da reprogramira preko devedeset odsto svojih dugova, s obzirom da su kreditori mahom prihvatili uslove reprograma kao i otpis dugova koji je išao uz to. Samo je manji broj investitora-kreditora odbilo ovaj reprogram, nastojeći da sopstvena potraživanja, i to u celom iznosu, namiri na sudu.

Nakon duge i žilave pravne bitke, poveriocima je sreća išla na ruku. Sudija države Njujork, Tomas Grijesa je pre četiri godine (oktobar 2012) stao na stranu poverilaca, presudivši da Argentina ima obavezu da svoje dugove koji nisu reprogramirani isplati u isplati celosti. A u međuvremenu, dok se to ne desi, Argentina neće moći da plaća svoje obaveze ni po kreditima koji su reprogramirani.

Negde u pozadini, ali veoma prisutna, naivno je tinjala nada da će viši sudovi Sjedinjenih Država, njihove visoke instance,  ipak možda izmeniti ovu sudijsku odluku, međutim – to se nije dogodilo. Odluka sudije Grijesa bila je uz to i dodatno osnažena presudom Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država – presudom kojom je, zapravo, zapečaćena sudbina Argentine. Argentinci su izgubili ovu zaista dugu i nemilosrdnu pravno-finansijsku „partiju šaha“, a sve što se iza toga dešavalo predstavljalo je samo jednu isforsiranu završnicu duela.

Ova partija mogla je da bude provedena kraju na samo jedan način: za to je bilo potrebno da tadašnja predsednica, Kristina Fernandez de Kirhner istupi sa dužnosti i preda poluge vlasti, a da njenu poziciju „popuni“ neko ko bi imao malo više „sluha“ za novu stvarnost koju je proizvela Grijesova presuda. Upravo se to i desilo, kada je u decembru prošle godine na predsedničkim izborima trijumfovao Maurisio Makri.

Novi predsednik Argentine je za ministra ekonomije promptno postavio Alfonsa Prat-Gaiju, veoma umešnog bankara koji je svoje bankarske veštine učio u banci Džej Pi Morgan (J.P. Morgan). Prat-Gaija je takođe, jedno izvesno vreme, bio i na funkciji guvernera argentinske Centralne banke (Treba napomenuti da ga je britanski ekonomski mesečnik Euromoney 2004. proglasio guvernerom godine.) Uzgred, banka J.P.Morgan bila je jedna od 4 koordinatora prodaje argentinskih obveznica u aprilu ove godine.

Kraće rečeno: sa vlasti su istupili takozvani populisti, dok je na njihovo mesto došla garnitura izuzetno naklonjena zakonima slobodnog tržišta i biznisu. U roku manjem od dva meseca, ova nova vlada sklopila je dogovor s preostalim najvećim kreditorima. Tako je Argentina, već krajem prošlog meseca, ovim kreditorima isplatila više od devet milijardi dolara (9.3 milijarde). Srećom, čak ni fakat da je ime Maurisija Makria baš u aprilu zasijalo u „Panamskim dokumentima“, nije bilo prepreka da bi se otpočete transakcije obavile, niti je ovo na bilo koji način uticalo na rejting i renome koje Makri uživa u prestonicama globalnog kapitala.

Suma, ili, kako neki možda dobro napominju „reket“ koji je ova južnoamerička zemlja imala da plati je zastrašujući: ova cifra je na nivou od oko 40 odsto ukupnih deviznih rezervi Argentine. Profit, ili, preciznije rečeno zarada koju su na ovaj način ostvarili „finansijski lešinari“ je, blago rečeno, impresivna, i po svemu sudeći se može meriti stotinama procenata u odnosu na njihova početna ulaganja.

03

Tako je argentinski poraz proglašen „trijumfom“ i time je, kako je to objasnio britanski Fajnenšel Tajms (FT), Argentina iznova uspostavila normalne odnose s ostatkom sveta, koji su dotad, valjda, po ovoj reoriji, bili „nenormalni“. Uz sve to, Fajnenšel Tajms diskretno napominje kako se pod „ostalim svetom“ podrazumevaju Sjedinjene Američke Države.

Na servisiranje starih obaveza otišlo je 3/4 novca dobijenog po osnovu emitovanih obveznica, a ogroman deo je „zalegao“ upravo za plaćanje „duga“ kreditorima, za čije je patnje je  njujorški sudija Griejsa imao toliko brižnosti i saosećanja.

S obzirom da je zaduživanje Argentini ponovo krenulo „baš sjajno“, a da novca nikada nije dosta, Argentinci planiraju da do kraja 2016. emituju još oko 30 milijardi dolara u obveznicama. Jedan njihov deo bi mogle da izdaju argentinske provincije, jer je Argentina po svojoj strukturi federalna država.

Ineresantno je i obrazloženje – objašnjenje za ovo novo zaduživanje. U Argentini je stopa inflacije prilično visoka (oko 34 odsto) a razlog tome je što se bivša vlada koristila štampanjem novca kako bi pokrivala dugove federalnih jedinica. Čini se, ipak, da nova vlast to neće raditi: Ona će svež, novi novac štampati na bazi novca kojeg štampa SAD. Na osnovu toga, Mora biti da je daleko bolje da Argentina duguje Americi nego sebi.

01

Uzgred, trebalo bi napomenuti i da su kamatne stope na dolarske obveznice daleko niže nego kada bi se dugovi finansirali putem kredita u lokalnoj valuti, pezosu. Ova teorija bi mogla da bude tačna – ali jedino pod uslovom da odnos dolara i pezosa ostane nepromenjen (fiksan), ili – što bi bilo još bolje – da pezos uspe da ojača.

Oni koji duže prate istorijat ekonomskih recesija mogli bi se s lakoćom prisetiti da je veoma slična „antiinflacijska“ logika išla uporedo sa argentinskim protržišnim reformama a i njihovim zaduživanjem tokom 1990-tih, kao i da je takva ekonomska politika bila uzrok koji je Argentinu i doveo do ekonomskog sloma.

I tada je, baš kao i danas, s istim entuzijazmom i oduševljenjem dočekana nova administracija oličena u liku ministra ekonomije i, po mnogima, reformatora, Dominga Kavale, neustrašivog borca protiv hiperinflacije i osobe koji je uspela da fiksira pezos za američku valutu i to na paritetu „jedan-za-jedan“. Kavalo je u tom trenutku bio mag, čovek koji je spasao Argentinu – kao što bi to, možda, danas mogao da postane Prat-Gaija (Kavalo je, inače, kasnije završio u zatvoru, ali to je već neka d[r]uga priča.)

Uvek kada se „svetska javnost“ – šta god značio taj termin i ma koga predstavljao – radovala reformatorima i spasiocima, ta je radost, po pravilu, imala jaku finansijsku podlogu koju je lako izračunati.

Ulagačima je, u momentu izdavanja obveznica, ponuđena zarada koja bi se, u zavisnosti od ročnosti, kretala negde između 6.25 i osam odsto. Istovremeno,, zarada na američkim obveznicama koje su iste ročnosti kretala se od oko 0.9 do 2.6 odsto. Ovakva drastična razlika u prinosima na obveznice ujedno objašnjava i halapljivu tražnju. U današnjem tmurnom finansijskom ambijentu kamatnih stopa koje se kreću negde oko nule, ulagači željno iščekuju da ih obraduje neka od zemalja u razvoju svojim obveznicama koje su s visokim prinosom.

Argentinske obveznice su, naravno, daleko rizičnije od američkih, ili je barem tako bilo dosad. Razlika u ceni-vrednosti obveznica i visini profitnih prinosa trebalo bi da dovoljno dobro govori o meri i obimu takvog rizika. Nasuprot tome, najsvežija iskustva sa američkim sudovima kazuju da bi argentinske obveznice mogle čak biti i bez rizika, kao i da bi neki predstojeći sudija, poput Grijesa, uvek mogao da primora Argentince da plate, pa makar Argentinci i gladovali.

02

Ukoliko je motivacija kupaca uglavnom nedvosmisleno  kristalno jasna, kakva je, onda, motivacija sirotih i namučenih Argentinaca?

A ukoliko je već realizovana emisija obveznica bila potez iznuđen presudom američkog suda i strahom od iscrpljivanja/pražnjenja deviznih rezervi, šta je to moglo da natera Argentinu da objavi nove runde prodaje obveznica u vrednosti od trideset milijardi američkih dolara, kao i nova runda zaduživanja?

Ukoliko se Argentina danas – sada, kada su kamatne stope na ubedljivo najnižem nivou u posleratnoj istoriji – zadužuje u dolarima po stopi od preko sedam odsto, šta će se, u tom slučaju, zbivati u trenutku kada dolarske kamatne stope krenu da rastu, a Argentina bude primorana na refinansiranje svojih dugova, koje danas tako „poletno“ uzima? I, uz to, po kojim će se kamatnim stopama obveznce tada emitovati?

Kako je uopšte moguće da po ko zna koji put gledamo i slušamo istu finansijsko-bankarsku dramu ? Kako je uopšte moguće da se svi prave kako ne razumeju da su Argentinci ponovo krenuli istim fatalnim  putem kojim je dosad toliko puta gazila? I, najposle, kako je uopšte moguće da na ovom putu ka ponoru Argentince prate ovacije posmatrača koji joj uzvikuju „bravo“ i „bis“?

Za države u kojima još uvek ima onih koji znaju šta rade, za sve one trezvene i poštene političare koji od srca žele dobro svojoj zemlji, ovaj primer Argentine – njena burna i tragična prošlost, a po svemu sudeći i budućnost – najbolji su putokaz i orijentir koji ukazuje šta je ono što, ni za živu glavu, ne treba činiti u svetskoj finansijskoj džungli.

Fajnenšel tajms 

Volstrit Džornal

Reuters

Fortune

 

Štampaj pare


To što Tramp kaže je sve pogrešno. To nije kratka i jednostavna priča, ali je veoma važna jer su mnogi u zabludi oko toga šta se može štampanjem novca, piše ekonomista Vladimir Gligorov.

01

Uzmimo prvo tvrdnju da zemlja koja može da štampa novac ne može da bankrotira. Da li je tačno da Amerika može da štampa koliko hoće dolara i da vrati novac koji duguje poveriocima, posebno stranim na koje Tramp najviše i misli? Može. Može li da očekuje da će uslovi pod kojima će potom da pozajmljuje novac kod kuće ili u inostranstvu biti isti? Ne može. Zašto? Zato što bi dolar devalvirao ako bi tako bio vraćen dug strancima, tako da bi strani poverioci dobili manje, u sopstvenom novcu ili u, recimo, evrima jer bi njihovi kursevi apresirali u odnosu na dolar. Pa bi, sutra, eventualna pozajmica u inostranstvu bila skuplja za Ameriku.

Uzmimo potom da se štampa novac kako bi se namirili domaći kreditori. To bi u normalnim okolnostima podstaklo inflaciju pa bi kreditori realno dobili manje. Opet, to bi poskupelo eventualne buduće pozajmice američke države.

Znači li to da Amerika ne bi bankrotirala ako bi štampanjem novca vratila dugove? To je semantičko pitanje – kreditori bi svakako bili na gubitku, kao da je zemlja bankrotirala.

Tako da razlog što Amerika ne štampa novac da bi vraćala dugove jeste taj što su prednosti likvidnog i bezbednog sistema američkih državnih obveznica velike – velika je likvidnost i niske su realne kamate.

Uzmimo potom da li je to, štampanje novca, ono što sada FED (američka centralna banka) čini? Nije. Upravo je suprotno. Pojednostavljeno rečeno, FED se dodatno zadužuje kada sprovodi program kvantitativnog olakšanja (kupuje tuđe dugove), a ne vraća svoje dugove. Budući da je kamatna stopa praktično jednaka onoj koju FED plaća na rezerve komercijalnih banaka, to znači da između novca i državnih obveznica nema razlike, pa to izgleda kao da FED štampa novac, ali to će se promeniti kada kamatne stope nastave da se povećavaju. Tada bi dodatno štampanje novca zahtevalo prodaju državnih obveznica, dakle povećanje duga.

Uzmimo sada pitanje da li je Trampova tvrdnja realistična, sto će reći: je li to izvodivo? Odgovor je negativan. Ni Predsednik ni Kongres u Americi ne štampaju novac. Nema “države” koja štampa novac. To je u nadležnosti centralne banke. FED, pak, ima mandat da ne dozvoli ubrzanje inflacije i ne dozvoli preterani rast kamata, toliki rast koji bi stajao na putu punoj zaposlenosti. Tako da FED ne može da štampa novac da bi vratio dugove. Predsednik Donald Tramp ne može to da mu naredi, a ne može ni Kongres, osim ako ne želi da promeni mandat centralnoj banci, što je malo verovatno upravo zbog prednosti koje donosi visoka bezbednost američkih državnih obveznica.

02

Ovde možda ima smisla ukazati na predloge onih koji bi da se praktično vrate na monetarističku politiku. Uzmimo da se javni dugovi finansiraju neposredno pozajmicama iz centralne banke sa nultom kamatnom stopom, to bi bila jedna verzija Fridmanovog monetarizma, gde bi, međutim, centralna banka bila obavezna da, kako bi Fridman rekao, jednostavno programira kompjuter da povećava količinu novca po stalnoj i nepromenljivoj stopi i zatvori FED. Ili da staranje o inflaciji i privrednoj stabilnosti uopšte prepusti ministarstvu finansija ili Kongresu. U ovom poslednjem slučaju, ljudi kao Fridman ili Bjukenan bi onda preporučivali ustavni amandman kojim se zabranjuje da budžet bude u deficitu.

Uzmimo, konačno, da li se Trampova tvrdnja odnosi i na druge zemlje koje imaju svoj novac? Odgovor je negativan. Amerika bi mogla da rizikuje kurs i inflaciju, mada ne i poverenje, jer opasnost od hiperinflacije nije velika (mada inflaciju koja je viđena sedamdesetih godina prošloga veka nije bilo lako obuzdati, i stabilizacija cena je bila skupa, izraženo u izgubljenoj proizvodnji i dohotku, što je relevantno iskustvo za ovakve predloge o štampanju novca). Problem, međutim, recimo, Narodne banke Srbije jeste što bi se štampanjem novca relativno brzo potrošile devizne rezerve. Tako da bi bilo potrebno, kao devedesetih godina prošloga veka, ograničiti ili čak zabraniti konverziju dinara u strani novac. To bi onda omogućilo državi da plaća štamparijom novca i oporezuje inflacijom. Opet, semantičko je pitanje kako bi to moglo da se ne nazove bankrotstvom.

E sada, da li su zemlje koje su mogle da štampaju sopstveni novac svejedno bankrotirale u bukvalnom smislu, naprosto rekavši poveriocima da im neće vratiti novac ili će im vratiti samo deo duga? Jesu. Recimo, Rusija 1998. Pre nje Jugoslavija početkom osamdesetih godina i potom krajem iste decenije prošloga veka. Pa potom Argentina. I naravno Srbija, početkom devedesetih godina prošloga veka i konačno početkom ovoga veka. I zapravo lista je dugačka i ne odnosi se samo na strana dugovanja, već i na domaća. Za ovo poslednje, opet, Srbija što prema deviznim štedišama, što prema dinarskim kreditorima rekordnom hiperinflacijom. To je i inače veoma dobro istražena oblast.

Znači li, uz put, da je količina dinara u opticaju dovoljna ili bi mogla da bude veća? Ili, drukčije postavljeno pitanje, da li je monetarna politika Narodne banke Srbije suviše restriktivna? Ako se uzme količina dinara u odnosu na devizne rezerve, dinara je malo. Evropska centralna banka, a i MMF, predlažu dinarizaciju, dakle povećano korišćenje dinara i shodno tome povećanje količine dinara (recimo u odnosu na devizne rezerve ili u odnosu na nacionalni dohodak). Prednost bi bila prelazak na pravi režim ciljane inflacije, za razliku od sadašnjeg gde kamatna stopa zavisi u velikoj meri od stabilnosti kursa, a on opet od priliva stranog novca. No, režim ciljane inflacije je zapravo suprotan onom u kome se monetarni ciljevi ostvaruju štampanjem novca, to jest kontrolom količine novca.

U tom kontekstu, koliko vrede predlozi o „helikopterskom novcu“? Oni, ti predlozi, polaze od pretpostavke da novca nema dovoljno, usled čega ne da inflacija nije problem, već je to deflacija. Fridman je, u okolnostima kada je količina novca manja od optimalne, savetovao da se naprosto štampa novac, da se, figurativno rečeno, baci iz helikoptera. Jer, nedovoljna količina novca predstavlja realan trošak, kao što je realan trošak i prevelika količina novca. U prvom slučaju, privredna aktivnost, pa tako i zaposlenost i dohoci, su manji, dok se u drugom slučaju troše realna sredstva da bi se izbegli gubici koje nosi inflacija. Da bi se ovo videlo, potrebno je razlikovati dohodak od novca. Dohodak je naknada za rad ili kapital (ili je renta), koja se ostvaruje u novcu, ali sam novac nije dohodak. Što znači da se dohoci ne mogu povećati povećanjem količine novca. Ovo je lako videti ako se uoči da su ukupni dohoci jednaki ukupnoj proizvodnji, a štampanjem novca se ne povećava proizvodnja. No, ako ga je malo, troškovi proizvodnje su veći, što je realan trošak, a ako ga je previše, troškovi očuvanja dohotka su veći, što je takođe realan trošak. Trenutno, u Americi, problem nije u tome što novca nema dovoljno, nego što se ne troši već se štedi. U Srbiji, opet, količina novca bi mogla biti veća, ali problem je što se ne ulaže, pa stoga nema ni zaposlenosti niti dohodaka, a ne to što nema dovoljno novca.

Tako da Tramp zapravo kaže sledeće: Mi ćemo strancima vratiti manje nego što im dugujemo, ali to nećemo zvati bankrotstvom jer ćemo to učiniti tako što ćemo štampati novac, a ono što nećemo vratiti uložićemo kod kuće. Pretpostavka je da to neće povećati kamatnu stopu. No, kada bi tako bilo, dakle kada kamatna stopa ne bi porasla, dovoljno je naprosto štampati novac i uložiti ga gde se već želi, nije potrebno zakidati stranim poveriocima. Što je isto kao i dodatno se zadužiti, jer je trenutno kamatna stopa praktično jednaka nuli. No, Tramp zapravo hoće da strancima vrati manje nego sto im Amerika duguje, pa da oni praktično finansiraju i ulaganja u Americi i niže poreze za preduzetnike i korporacije.

Zašto? Pored očiglednog razloga, da se naprosto zakine na obavezama prema poveriocima, navodi se i rizik da bi strani poverioci mogli da reše da konvertuju dolarske dugove u, recimo, dugove u evrima ili u nekom drugom novcu. No, ako bi oni to uradili, to bi bilo praktično isto kao kada bi američka država otkupila te dugove, što je ono što Tramp i predlaže da se uradi štampanjem novca. Dolar bi devalvirao, poverioci bi bili na gubitku, dok bi se američki izvoz povećao. Uz to, poverenje bi izgubili poverioci, a ne dužnik, jer bi to bio spekulativni napad na dolar. Ovo nezavisno od činjenice što nema dovoljne ponude državnih obveznica u drugom novcu, svakako ih nema u evrima. To što nema dovoljno bezbednih državnih obveznica, u koje bi i stranci mogli da ulažu, bio bi argument za dodatno štampanje američkih državnih obveznica, a ne za štampanje dolara. Tako da je reč o pretnji koja nema smisla, sa strane poverioca. Sasvim drukčije stoje stvari ukoliko do bekstva iz dolara dođe usled gubitka poverenja u američke državne obveznice, recimo zbog najave da će se dodatno štampati novac kako bi se one obezvredile, što je ono što Tramp predlaže.

To je izgleda kako je on finansirao svoje poslove. Proglasio bi bankrotstvo na tekući posao, smanjio kreditne obaveze, a onda bi iz zadržane dobiti ili iz novog kredita finansirao novi projekat. On bi tako da kineskim parama finansira američku infrastrukturu, ne dodatnim zaduživanjem, već tako sto im neće vratiti postojeći dug. Prednost koju on vidi kada je reč o državi, a ne o privatnom ulaganju, jeste da ga to što će Kinezima vratiti manje nego što im duguje neće sprečiti da investira, jer ne mora da pozajmljuje budući da može da štampa novac. A kako ne misli da Amerika treba uopšte da uvozi, ili da ulaže u druge zemlje, kurs dolara i tako ne bi bio važan.

Slab evro – bolji izvoz, a time i EU, trenutno bolja od SAD


Poslovanje evropskih kompanija je bolje nego preko Atlantika

01Foto: Fox News

Nakon što su protekle sedmice svetskim biznisom dominirali kvartalni i polugodišnji poslovni rezultati američkih kompanija, krenula je i sezona objavljivanja rezultata poslovanja EU, koja je ušla u svoj zenit; prve naznake trenda su dosta ohrabrujuće, barem po analizama stručnjaka.

Švajcarski bankarski gigant UBS je u ponedeljak izvestio o skoku svog profita u drugom kvartalu, i to za više od 50% u poređenju s kvartalom godinu pre. Zasluge za takve rezultate, koji su nadmašili sve projekcije eksperata, pripisuju se pojedinačnom doprinosu svakog UBS-ovog dela poslovanja i regiona.

Ovakvi rezultati se nadovezuju na niz drugih, takođe pozitivnih rezultata koji su iznenađenje kada se u pitanju prinosi o kojima su izvestile evro-kompanije; ovde treba uključiti i francusku industrijsku grupu i sektor njene vojne industrije Thales, čije su akcije dosegle rekordni nivo, a nakon objave rezultata poslovanja u prvoj polovini godine, koji su bili bolji nego što su tržišta očekivala.

Britanska telekomunikaciona kompanija Vodafone je takođe objavila rezultate poslovanja po kojima se vidi poboljšanje na njena dva vodeća tržišta – u Nemačkoj, i, naravno, Velikoj Britaniji.

Protekle sedmice je niz velikih američkih kompanija – od Epla, preko Amazona, do Ameriken Ekspresa – izvestio o kvartalnom profitu u aktuelnoj sezoni a koji se, za sada, ipak ocenjuje kao mešovit. Po podacima firme Standard & Poor’s (S&P) 500, koja je u sastavu berzanskog indeksa Standard & Poor’s (S&P) 500, u drugom kvartalu bi, shodno trenutnim očekivanjima, trebalo da zabeleže 2,2-procentni pad prinosa, što bi bio prvi kvartalni pad prinosa ovih kompanija još od trećeg kvartala 2012.

Ovakvo stanje je mahom posledica visokog kursa dolara, što je rezultiralo topljenjem profita američkih multinacionalnih kompanija s inostranih tržišta. U anketi Rojtersa, procena analitičara kazuje da su prinosi kompanija iz S&P 500 indeksa u proteklom kvartalu pali za gotovo četiri odsto u odnosu na isti prošlogodišnji period.

08

Oni koji se bave analizom tržišta i biznisa kažu da se prognoze evropskih profita, u poređenju sa Sjedinjenim Državama, čine boljim nego što su bile dugo vremena unazad, uglavnom usled niskog kursa evra, zbog čega jača konkurentnost EU usluga i proizvoda na svetskom tržištu. Uz to, privreda u evrozoni je počela da se oporavlja.

“Evropska ekonomija dobija na sve snažnijem zamahu. Pogledajte šta su predviđali investitori početkom ove godine, a to je bio ekonomski rast od jedan odsto, dok sada govore o 1,5%-tnom rastu, tako da je ekonomska snaga iznenadila sve one koji su ulagali ili hteli da ulažu u EU biznise. Moglo bi, međutim, doći do privremenih odstupanja u drugom kvartalu, usled krize u Grčkoj”, rekao je Ričard Džefri (Richard Jeffrey), direktor investicionog odeljenja u kompaniji Cazenove Capital.

Jačanje oporavka EU ekonomije, kao i slabost evra, koji je prema dolaru u proteklih 12 meseci oslabio za oko 18 odsto, ostaju među ključnim faktorima pozitivnih prognoza o korporativnim profitima u evrozoni, tvrde analitičari.

“Depresijacija evra glavna je pokretačka sila u osnovi naših prognoza ovog značajnog i nadasve neočekivanog rasta profita u prvih šest meseci 2015. godine. Naše prognoze govore o 25%-tnom rastu profitnih prinosa u EU bez Velike Britanije, što je dvostruko više od očekivanja, koja su se u poslednjih šest meseci kretala u rasponu od devet do 12 odsto”, rekao je Robert Parks, šef strateških finansija HSBC banke.

Čini se da ovakav stav dele i ostali analitičari, ukazujući pritom da su, iako su evropske deonice porasle ove godine, prognoze za iznenađenja po pitanju kompanijskih profita možda potcenjene, i to u priličnoj meri. “Investitorske prognoze po pitanju profita evropskih firmi su bile previše oprezne, pa ako bude iznenađenja biće ih kod profita, što bi značilo da će akcije evropskih berzi imati bolje performanse”, izjavio je Robert Parker, savetnik pri banci Credit Suisse.

Panevropski STOXX indeks 600 kompanija je od početka godine u plusu oko 14 odsto, u poređenju s dobitkom od gotovo pet odsto u slučaju berzanskog indeksa S&P 500, referentnog indikatora za američke akcije i deoničare.

06

Izgledi za ekonomiju i privredu unutar evrozone su se poboljšali zahvaljujući padu cena nafte, niskom kursu evra i merama Evropske centralne banke (ECB), iako je taj finansijsko-monetarni blok i dalje podložan potencijalnim tržišnim potresima, objavio je u ponedeljak Međunarodni monetarni fond (MMF).

U najnovijem izveštaju o poslovanju unutar EU regiona, MMF je procenio kako će evrozonska privreda naredne godine porasti za 1,7 odsto, nakon što će ove 2015. verovatno osnažiti za 1,5%.

MMF, međutim, upozorava kako je evro-region i dalje ‘ranjiv na moguće potrese’. Izuzev neizvesnosti koja je posledica ekonomskih potresa u Grčkoj, koja je s kreditorima upravo pre nekoliko sati započela pregovore o trećem paketu međunarodne finansijske pomoći, još je nekoliko faktora koji bi mogli da u narednih pet godina potisnu evropski ekonomski rast.

‘Ovo uključuje visoku stopu nezaposlenosti, posebno među mladima, veliku zaduženost firmi i porast nenaplativih kredita u bankarskom sistemu’, izjavio je Mahmud Pradam (Mahmood Pradham), zamenik direktora evropskog odeljenja MMF-a.

On je istakao i da bi pad poverenja, čiji bi uzrok bili potencijalno umanjenje procena daljeg privrednog rasta ili usled rasta geopolitičkih napetosti, mogao da evro-blok dovede do produžene stagnacije ekonomskog rasta na otprilike jedan odsto.
MMF procenjuje da bi se ovogodišnja inflacija mogla zadržati negde oko nule, dok bi iduće godine porasla na 1,1%.

MMF je još istakao i svoju podršku programu ECB-a za kupovinu državnih obveznica za 60 milijardi evra mesečno, ili ukupno više od 1.000 milijardi tokom godinu i po dana. Pradam misli da je ovaj program podstakao poverenje kao i poboljšao finansijske uslove, pa poručuje da bi trebalo da ostane na snazi do, kako je već planirano, septembra 2016. godine, a možda i duže, ukoliko za to bude potrebe.

09

Tako je u evrozoni – a kako je sa Britancima?

Barak Obama im je pre neki dan poručio da ‘Ukoliko izađete iz Evropske unije, postaćete beznačajan igrač na svetskoj sceni’. Zato Britanija mora da ostane u Evropskoj uniji – ukoliko želi nastavak svog uticaja na svetskoj poslovnoj sceni’, izjavio je američki predsednik u intervjuu za Bi-Bi-Si.

On je takođe rekao da britansko članstvo u EU ‘pruža veću veru u snagu transatlantskog saveza’. Obama je, govoreći o Evropskoj uniji, rekao da ova političko-ekonomska struktura svet čini sigurnijim i perspektivnijim, dodavši da je Britanija najbolji partner Sjedinjenim Državama upravo zbog svoje spremnosti da svoju moć i potencijale upotrebljava na način koji se pruža dalje od pukog kratkoročnog interesa, čineći na taj način ovaj svet daleko bezbednijim.

Rekavši kako je britanski premijer Dejvid Kameron ndasve uzoran partner Amerikancima, on je njegovoj vladi čestitao jer je uspela da potroši dva odsto bruto domaćeg proizvoda na odbranu, što je sasvim u skladu s prethodnim NATO preporukama.

…A sa Grcima…?

EU ekonomija zavisi i od njene relacije sa Grčkom. Nedavni transkript pokazuje kako je bivši grčki ministar finasija Janis Varufakis skovao “plan B” za munjevito bekstvo iz evrozone, rekavši da se ‘Cipras uplašio, pa sam dao ostavku’.

Yanis Varoufakis je medijima otkrio da je u svom ministarstvu sastavio tajni tim hakera koji su bili u stanju da upadnu u državni računarski sistem, prilikom osmišljavanja paralelnog monetarnog sistema u slučaju nužnog i hitnog prelaska s evra na drahmu.

U cilju očuvanja tajnosti ove operacije, Varufakis je napravio tim od samo pet osoba koje su nekoliko meseci pripremale Grčku da “pritiskom na dugme” promeni valutu u slučaju nužde. Ključnu rolu u operaciji imao je IT ekspert kojeg je Varufakis doveo sa Univerziteta Kolumbija. On je provalio u softverski sistem poreske uprave kako bi pokupio sve potrebne podatke o računima rezervi i poreskim brojevima svih poreskih obveznika u Grčkoj. Ovo je moralo da se obavi u potpunoj tajnosti jer su grčke finansije već tada bile pod kontrolom “trojke” – MMF-a, Evropske centralne banke i Evropske komisije, tako da Varufakisova “fantastična petorka” nije tražila dozvolu da bi pristupila podacima.

Ovo bi, naime, kod “trojke” izazvalo sumnju i na taj način prerano otkrilo da Grci pripremaju svoj “plan B”.

12

Bivši grčki ministar finansija je ovaj uzbudljivi zaplet otkrio tokom jednog skupa investitora u Londonu, a transkript je procureo do grčkih novina Katimerini nedelju dana nakon što je dao ostavku.

Prema tom planu, platni sistem bi se u početku obavljao putem ‘obveznica’, inspirisanih eksperimentom sprovedenim u Kaliforniji nakon sloma banke Lehman Brothers. Ovakav paralelni bankarski sistem omogućio bi grčkoj vladi da stvori likvidnost evra i zaobiđe “finansijsko davljenje” Evropske centralne banke.

“Premijer (Cipras) mi je, pre nego što smo u januaru dobili izbore i došli vlast, dao zeleno svetlo da smislim Plan B”, rekao je tom prilikom Varufakis. Ipak, kada je došao trenutak da se plan realizuje, Cipras je shvatio da se radi o vrlo teškom i rizičnom potezu. Varufakis je rekao da je to otvoreno saznao u izbornoj noći, kao i da je to bio razlog zbog kojeg je dao ostavku.

Prema njegovim rečima, nemački ministar finansija Šojble mu je rekao da će mu “Grexit obezbediti dovoljno moći da kasnije, nakon Grčke, nametne Francuskoj ono čemu se Pariz tako dugo opirao: da prebaci odlučivanje o budžetu iz Pariza u Brisel.”

Janis Varufakis je za britanski Telegraf rekao da su transkripti “uglavnom tačni”, kao i da je Šojble već doneo odluku o izbacivanju Grčke iz evrozone, pa da sada samo kupuje vreme. On je dodao i da je jedan deo medijskih izveštaja namerno izvučen iz konteksta – “samo kako bi me predstavili kao ministra-veleizdajnika koji je izvan kontrole”.

Zabrinuti ste za Grčku? Spasavajte je sami


Ako spadate među one koji žele da se grčka finansijska drama što pre okonča, i bez potrebe za Grexitom, na stolu postoji nova opcija: otkupite sami grčke dugove.

01

Grupno dobrovoljno prikupljanje novca (crowdfunding) za otkup grčkih dugova pokrenut je sa vebsajta IndieGoGo, lokacije koja se obično koristi više za “kreativne projekte, dokumentarce o plivačima, transportna rešenja budućnosti i raspar-čarape”, donosi magazin Atlantik na svom blogu Quartz.

Projekat “Fond za otkup grčkog duga” (The Greek Bailout Fund) ima za cilj prikupljanje 1,6 milijardi evra (1,8 milijardi dolara) koje Grčka mora da plati Međunarodnom monetarnom fondu. “Ovo može izgledati kao puno para, ali to je samo nešto više od tri evra iz džepa svakog građanina EU”, stoji na veb-stranici ovog projekta. “To je otprilike kao pola litre piva u Londonu. Ili kada bi, jednog dana, svi u EU ručali salatu sa fetom i (grčkim) maslinkama.”

Grčka je saopštila da neće biti u stanju da plati svojih 1.6 milijardi evra, osim ako prethodno ne dobije novu tranšu gotovine za spasavanje u vrednosti od 7.2 milijarde evra. Ali, da bi taj novac dobila, Grčka vlada bi morala da pristane na zahteve koju pred nju postavljaju poverioci: da smanji određene troškove kod kuće, mada novoizabrana SIRIZA (SYRIZA) koja je nedavno došla na vlast, kako je već obećala, neće učiniti takve rezove.

Kampanja omogućava članovima da javno daju donacije u visini od malopre pomenuta tri evra, u zamenu za spasavanje Grčke i razglednicu od premijera Aleksisa Ciprasa. Veće donacije biće nagrađene porcijom salate sa fetom i maslinkama (isporuka bilo gde u svetu!), uz bocu uza ili grčkog vina.

Fond za otkup grčkog duga nije jedini projekat koji od javnosti traži gotovinu kojom bi se Grčkoj pomoglo u izvlačenju iz dužničke krize. Brodovlasnik Peter Nomikos je 2012. pokrenuo akciju “Grčka bez dugova”, kojom apeluje na pojedince da doniraju svoju gotovinu u cilju otkupa grčkog duga, ali je potom tu akciju obustavio. Preteče ovakvog razmišljanja nalaze se krajem 1990-tim godinama prošlog veka, kada su zemlje poput Indonezije i Južne Koreje, tokom azijske finansijske krize apelovale na građane da doniraju zlato i druge vrednosti kako bi poduprli svoje centralne banke. Iako su ovi potezi pomogli u podizanju morala, istina je da nisu puno doprineli finansijskom oporavku.

Fond za otkup grčkog duga, uz opciju salate i pića po izboru, već je prvog dana prikupio više od 20.000 evra, a ostalo im je još sedam dana. Ovo je hrabar potez, iako rok koji je postavio MMF ističe danas. Produžavanje roka od strane MMF-a, kada je u pitanju ova kampanja nije sasvim nemoguća, premda bi to bila prva koja je tako i toliko probila rokove.

03

Londonski Gardijan donosi tekst pod naslovom “Gde je završio novac za grčko spasavanje?”, u kojem piše kako je tek nešto manje od 10% novca dobijenog za spasavanje grčka vlada uspela da iskoristi za nužne ekonomske reforme i očuvanje ranjivijih članova društva.

Grčka je 2010. i 2012. primila tek samo delić od ukupno 240 milijardi evra, namenjenih za spasavanje ove zemlje: samo je mali deo kredita zaista i ušao u vladine kase u cilju ublažavanja udaraca nastalih svetskim finansijskim krahom iz 2008. kao i programima finansijskih reformi.

Najveći deo novca otišao je bankama od kojih je Grčka pozajmljivala pre svetske ekonomske krize.

Za razliku od većine EU zemalja, koje su pravile velike budžetske deficite kako bi zaštitile svoje penzionere i primaoce socijalne pomoći, Atina je tada bila primorana da drastično smanji deficit kresanjem penzija i smanjenjem minimalnih plata.

Trojka kreditora prvi put je zakoračila na grčku scenu u proleće 2010. godine, posle čega Atina više nije mogla da sebi priušti servisiranje €310 milijardi pozajmljenih od širokog spektra najvećih evropskih banaka.

Samo nekoliko sati do isteka trenutnog plana za spasavanje, Atina predlaže novi dvogodišnji ugovor uz plan za smanjenje duga – ali kako će reagovati poverioci?

04Foto: Fox News (Alexis Tsipras & Jean-Claude Juncker)

Dve godine kasnije, Međunarodni monetarni fond (MMF), Evropska komisija (EK) i Evropska centralna banka (ECB) došli su s planom za drugo spasavanje, čiji je fokus bio na 100 milijardi evra otpisa duga od strane kreditora u privatnom sektoru.
Privatni vlasnici obveznica prisutvovali su padu vrednosti njihovih obveznica od 53%, još jednom doživljavajući gubitak zamenom duga za hartije od vrednosti sa nižom kamatnom stopom.

Na ovaj je način eliminisano oko 100 milijardi evra duga, ali je 34 milijarde upotrebljeno za isplaćivanje raznih “zaslađivača”, kako bi dogovor bio prihvaćen. Te 34 milijarde evra je dodato ukupnom grčkom dugu. Grčki penzioni fondovi, koji su bili glavni privatni kreditori, takođe su pretrpeli strašne gubitke.

Potom je €48.2 milijarde iskorišćeno za spasavanje grčkih banaka koje su bile primorane da prihvate gubitke, čime je oslabila njihova sposobnost da zaštite kako sebe tako i svoje štediše.

Na kraju, €140 milijardi je potrošeno za plaćanje izvornih dugova i kamata.

Tek je manje od 10% novca namenjenog za spasavanje ostalo grčkoj vladi da ga iskoristi za ekonomske reforme i očuvanje ranjivijih članova/slojeva društva.

Dug grčke vlade je i dalje oko 320 milijardi evra, a 78% od toga duguje Trojki. Kao što stoji na sajtu Jubilee Debt Campaign: “Radilo se o spasavanju evropskog finansijskog sektora, pri čemu je dug – čiji su vlasnici bili u privatnom sektoru – prešao na javni sektor.”