Tag Archives: nevladine organizacije

Makron: Evropa nije supermarket

U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika, Emanuel Makron (Emmanuel Macron) izlaže svoju međunarodnu agendu o Siriji, Trampu i evropskim integracijama.

Emanuel Makron obećao je da će Francuska imati jake i pragmatične odnose sa Britanijom nakon Bregzita, i da će zajedno raditi na odbrani i borbi protiv terorizma zbog, kako je naglasio, “sudbinske povezanosti” dveju zemalja.

U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika prošlog meseca, Makron je za pariski Le Figaro i još sedam uglednih evropskih novina rekao: “Pragmatizam će odrediti našu novu vezu” sa Britanijom. Ovaj integralni intervju preuzet je iz londonskog Gardijana, koji je pozvan na razgovor sa sveže inaugurisanim predsednikom Francuske.

Na pitanje da li su za Britaniju vrata zaista ostala otvorena ukoliko želi da odustane od Bregzita – nakon njegovih nedavnih izjava koje su prepoznate kao ohrabrujući znak u ime protivnika tvrdog Bregzita, kada je rekao da postoji mogućnost kompromisa – Makron je izjavio: “Vrata su otvorena do onog trenutka kad kroz njih prođete. Nije na meni da kažem da li su ta vrata zatvorena. Ali, od trenutka kada se aktiviraju sve stvari i procedure, skopčane s terminima i ciljevima razdruživanja, biće teško vratiti se – budimo iskreni i nemojmo se zavaravati oko toga.”

Makron je bio čvrst u vezi sa pregovaračkim procesom Bregzita, koji je startovao početkom prošle sedmice. Rekao je: “Želim da upravo započete diskusije budu savršeno koordinirane na evropskom nivou. Ne želim bilateralne rasprave, jer se interesi EU moraju očuvati na kraći, srednji i dugi rok.”

Interesi EU moraju biti sačuvani na kraći, srednji i dugi rok

On je takođe rekao da će se migraciona saradnja na granici u francuskom Kaleu promeniti , a sve to u okviru preispitivanja politike izbeglica i azila.

U ovom obimnom intervjuu, a usred priprema za svoj prvi sastanak sa članovima Evropskog saveta i s ostalim evropskim liderima u četvrtak 22. juna u Briselu, Makron je rekao:

• Francuska i Nemačka želele bi da predvode proces snažnijih evropskih integracija uz veću socijalnu zaštitu kako bi povratile erodirano poverenje među nižom srednjom klasom širom EU bloka.

• Centralna i istočna Evropa i neke manje države “morale bi da poštuju demokratske vrednosti i ne mogu da na Evropu gledaju kao na supermarket”.

• Korišćenje hemijskog oružja i nepoštovanje humanitarnih koridora u Siriji bile su “crvene linije”, a Francuska je spremna, kao odgovor na ovo, da deluje (čak i) samostalno.

• Želja da se sa Trampom postigne veća međusobna angažovanost po svim gorućim svetskim problemima, uz insistiranje da se SAD vrate na agendu Pariskog klimatskog sporazuma.

Makron je insistirao na “učvršćivanju” francuske odbrambene saradnje sa Britancima i njihovoj tesnijoj međusobnoj saradnji nego što je to ranije bio slučaj, a cilju zajedničke borbe protiv terorizma i “jer su naše sudbine povezane: terorističke grupe ne znaju za (evropske) granice”.

Ali, kada su u pitanju bilateralni sporazumi o migraciji sa Britanijom, Makron je naglasio: “Želim da se naša saradnja razvija”. Osvrnuvši se na izbegličke kampove u Kaleu koje je francuska vlada zatvorila prošle godine, rekao je da “Apsolutno moramo izbeći stvaranje novih migrantskih čvorišta i kampova.”

Izbor Makrona za francuskog predsednika – koji je usledio nakon izbora Trampa u SAD-u i u jeku tenzija koje Evropljani imaju sa Rusijom Vladimira Putina kao i neslaganjem sa EU članicama iz Srednje Evrope – sve ovo je imalo za posledicu da se na njega gleda kao “centričnog”, proevropskog nosioca demokratskih vrednosti.

Glatko je porazio ekstremno desničarski front Marine Le Pen u drugom krugu, nakon što su u prvoj rundi izbačene tradicionalne stranke francuske levice i desnice – socijalisti i republikanci.

Makron je na terasi u dvorištu Jelisejske palate, okružen evropskim i francuskim zastavama, rekao da želi da “predvodi evropsku renesansu, stvarajući Evropsku uniju koja bi inspirisala svoje građane i brinula za njih. Rekao je da je potpuno uveren u novu eru obnovljene saradnje između Pariza i Berlina, u cilju pokretanja evropskog projekta u srcima i glavama njenih građana a ne samo u u dosadnim prostorijama za evropske sastanke. “Ključ za ponovno pokretanje jeste Evropa koja štiti (svoje građane)”, rekao je.

Makron je rekao da je najveći izazov i polazna tačka za njegovu spoljnu politiku u rešavanju problema “krize koja pogađa zapadne demokratije”.

On se još i upitao: “Kada pogledate planetu danas, šta vidite? Porast neliberalnih demokratija i ekstrema u Evropi, ponovno pojavljivanje autoritarnih režima koji dovode u pitanje vitalnost demokratije, dok se Sjedinjene Države delimično povlače iz sveta i sa globalne scene. Ova situacija još se dodatno pogoršava porastom neizvesnosti i novih problema – kriza na Bliskom istoku i u Zalivu sve je dublja, dok svuda u svetu raste nejednakost”.

On je rekao i da je kriza došla “delimično usled dubokih nejednakosti stvorenih svetskim poretkom i zbog islamskog terorizma”, ali je rekao da su ključna i klimatska pitanja. “Svako ko misli da je borba protiv klimatskih promena kapric liberalnih pripadnika srednje klase, nalazi se u dubokoj zabludi”.

Makron je rekao i da Evropa nema drugog izbora osim da postane nosilac standarda u borbi protiv svih nesloboda prisutnih u današnjem u svetu. “Zato što se demokratija rodila u Evropi. Sjedinjene Države vole slobodu koliko i mi, ali nemaju ljubav prema pravdi. Evropa je jedino mesto u svetu gde su pojedinačne slobode, duh demokratije i socijalne pravde toliko blisko povezani. Dakle, sada se postavlja pitanje: da li će Evropa uspeti da odbrani svoje osnovne vrednosti koje je decenijama zastupala i pronosila svetom, ili će biti izbrisana porastom neliberalnih demokratija i autoritarnih režima?”

Makron je rekao da se ključ za “pomirenje” evropskih građana sa evropskim projektom nalazi u pooštravanju i osnaživanju radničkih prava,  kao i onemogućavanju prakse da kompanije zapošljavaju jeftiniju radnu snagu iz drugih zemalja EU ili izmeštaju proizvodnju u zemlje sa nižim platama, podrivajući tako ostale.

On je u intervjuu za evropske štampane medije izjavio da “Moramo promovisati Evropu koja vodi ka većem ekonomskom i socijalnom blagostanju”. Podrivanje postojećih evropskih zarada prilivom nisko plaćenih privremenih radnika potisnulo je, po njemu, podršku Evropljana Evropi “izvrnuvši evropski projekat naglavačke”…Nemojmo ovo pogrešno shvatiti. Veliki branioci i zastupnici ove ekonomski izuzetno liberalne i neuravnotežene Evrope – a taj zastupnik je Britanija – srušili su se. Na šta je Bregzit igrao? Na radnike iz istočne Evrope koji su došli da preuzmu britanske poslove. Odbrambeni igrači Evropske unije su izgubili jer su britanski niži srednji slojevi rekli: Stop!”. On je napomenuo i da se “ekstremi i ekstremizam uvek hrane ovakvom vrstom neravnoteže”, a da “Evropska unija ne može ostati zatvorena u prostorijama za sastanke i svojim kancelarijama, puštajući da se stvari uruše (same od sebe)”.

Makron je još rekao i da rešenje leži u obnovljenoj “zajedničkoj snazi” udružene Francuske i Nemačke kako bi se EU transformisala a potom i ulio jedan novi entuzijazam u evropski projekat. “Posvuda, u našim evropskim društvima, niže srednje klase počele su da sumnjaju (u evropski projekat)”, rekao je. Tokom svoje predizborne kampanje, Makron je zdušno pominjao Nemačku, govoreći kako bi trebalo okončati nepoverenje i zastoj koji su mučili franko-nemački ekonomski motor, obeležen slabim ekonomskim performansama Francuske i tekućim borbama sa sopstvenim deficitom. Makron se zalaže za još tesniju integraciju evrozonskih zemalja sa evrozonskim budžetom, zagovarajući zajedničku odbrambenu politiku i “remont” politike koja se vodi prema izbeglicama i azilantima. On je u ovom intervjuu rekao i da “moramo stvoriti Evropu koju štiti konkretna odbrambena politika i zajednička evropska bezbednost.” On je rekao i da politika prema azilantima, izbeglicama i migrantima mora biti “duboko reformisana”.

Makron je rekao da, u cilju ostvarivanja ovih ideja, “nema potrebe za upriličavanjem nekog češćeg sastančenja ili organizovanja samita”. U vezi toga, “provoditi beskrajni niz noći u rešavanju dilema gde treba sazidati neku novu evropsku agenciju ili kako trošiti novce kojeg god budžeta značilo bi da smo promašili ovaj istorijski trenutak i njegovu suštinu”, rekao je on. “Pitanje je: znate li kako obnoviti evropsku socijalno-ekonomsku dinamiku i kako da privučete građane da budu za ovu platformu? Ne radi se samo o pritisku koji (evropska) politika vrši na zemlje članice ili na njene građane; Moraćete da ih povedete da krenu zajedno s vama, da učinite da sanjaju (jednu novu, bolju EU).” On je rekao i da se to ne može desiti “ukoliko Francuska ne ojača sopstvenu ekonomiju i društvo”. On je priznao da je Nemačka pre 15 godina izvršila svoje ekonomske strukturne reforme, znajući da tadašnja postojeća situacija nije održiva na duge staze. “Zato sam zatražio od vlade da se angažuje u sprovođenju temeljnih reformi, koje su od suštinskog značaja za Francusku.” On je dodao i da su “Naš kredibilitet, naša efikasnost i  naša snaga sada na ispitu.”

Makron insistira na potpunom usaglašavanju s Nemačkom i nužnost shvatanja trenutka u kojem je potrebno stati u isti red i povesti zajedničku borbu. “Nacionalna samodopadljivost je otrov koji sporo deluje, koji dovodi do slabljenja demokratija, kolektivno onemogućavajući naciju da adekvatno odgovori na postavljene istorijske izazove”, rekao je on, dodavši: “Znam da je nemačka kancelarka, Angela Merkel, svesna ovoga.”

Nakon izborne kampanje u kojoj je imao direktne i neuvijene reči za  srednjeevropske države kao što su Poljska i Mađarska – a zbog njihove nesaradnje po pitanju evropske unisone politike prema izbeglicama i poštovanja evropskih vrednosti – Makron sada insistira na tome da ne veruje u “konflikt između evropskog istoka i zapada”. On je, međutim, uperio svoje upozoravajuće reči prema nekih evropskim lidera jer “napuštaju evropske principe, okrećući leđa Evropi i cinično se postavljajući prema Evropskoj uniji koja je služila samo kao šalter za izdavanje kredita, bez poštovanja njenih osnovnih vrednosti”.

On je izjavio i da “Evropa nije supermarket. Evropa je zajednička sudbina. Ona biva oslabljena u trenutku kada prihvati da njeni principi mogu biti odbačeni. Zemlje u Evropi koje ne poštuju pravila treba da se suoče sa političkim posledicama. A tu se ne radi samo o tenziji i rasprama na potezu istok-zapad Evrope.”. Dodao je i da će “Sa svima razgovarati s poštovanjem, ali (zarad tih dobrih odnosa) neću dovoditi u pitanje evropske principe, solidarnost ili demokratske vrednosti. Ukoliko bi Evropa prihvatila (odustajanje od njenih osnovnih vrednosti), to bi značilo da je slaba i da je već prestala da postoji.”

Nakon prošlomesečnog susreta sa Trampom, kada se s njim namerno veoma čvrsto rukovao, i to pre nego što je ovaj odlučio da javno obznani kako će izuzeti Sjedinjene Države iz Pariskih klimatskih razgovora, Makron je rekao: “Donald Tramp je pre svega lider kojeg je izabrao američki narod. Danas je teškoća u tome što on još uvek nije sastavio konceptualni okvir svoje spoljne politike. Njegova politika, prema tome, može biti nepredvidljiva, što je izvor neugodnosti za čitav  svet. Što se tiče borbe protiv terorizma, on (Tramp) ima isti iskorak u pravcu povećanja efikasnosti. Ne delim neke njegove puteve koje je izabrao, pre svega po pitanju klimatskih promena i rešavanju tog problema. Ali, nadam se da ćemo naći načina da se Sjedinjene Države vrate Pariskom sporazumu o klimatskim promenama. To je ruka koju nudim Donaldu Trampu. Nadam se da će promeniti svoj stav. To je naprosto zato što je ovo jedna planeta na kojoj živimo svi mi, i zato što je sve povezano. Ne možete s jedne strane, želeti da se efikasno borite protiv terorizma a da se, s druge strane, ne bavite rešavanjem problema klimatskih promena.”

Kada je reč o Siriji, Makron je rekao da nakon što je prošlog meseca upoznao Putina, ruskog predsednika uputio u to da je njegova crvena linija upotreba hemijskog oružja, te da je Francuska spremna da preduzme hitnu akciju ukoliko ova vrsta oružja počne (tj nastavi) da se koristi u Siriji. Na pitanje da li to znači da bi Francuska mogla da udari samostalno i preduzme neku svoju akciju, Makron je rekao: “Da. Kada želite da rešite probleme s prekoračivanjem tih granica preko kojih se ne prelazi, te crvene linije – ako ne znate kako i da li će taj dogovor biti poštovan – vi odlučite da budete slabi. A to svakako nije moj izbor.” Dodao je i da “Ako se hemijsko oružje koristi na terenu, a mi znamo kako da pronađemo njegov izvor i poreklo, Francuska u tom slučaju ima da pokrene (vojne) udare kako bi uništila skladišta hemijskog oružja.”

On je upozorio na lekcije iz 2013. godine, kada je Barak Obama postavio crvenu liniju o hemijskom oružju, ali nije intervenisao, navodeći da su poslali poruku liderima poput Putina da bi mogli imati izvesnu slobodu u drugim oblastima, kao što je, recimo, Ukrajina. “SAD su postavile crvenu liniju, ali su odlučile da ne intervenišu. Šta je oslabilo Francusku [tada]? Političko definisanje te crvene linije, ali ne i preuzimanje posledica nastalih donošenjem te odluke. A šta je, s obzirom na to, Vladimira Putina učinilo komotnim da deluje na drugim operativnim scenama? Činjenica da se susreće s onima koji su imali crvene linije, ali ih nisu konkretno sprovodili.”

O Putinu, koga je Makron prošlog meseca ugostio u Versaju, rekao je: “Ja poštujem Vladimira Putina. Sa njim sam imao konstruktivnu razmenu stavova. Imamo realna neslaganja, posebno oko Ukrajine, ali je sada čuo moj stav i poziciju. Razgovarao sam s njim, oči u oči, o međunarodnim pitanjima kao i o odbrani nevladinih organizacija i sloboda u njegovoj zemlji. “

Makron je u vezi Sirije izjavio: “Moje je duboko uverenje da nam treba politički i diplomatski putokaz. Nećemo rešiti ovo pitanje tek pukom vojnom silom. To je kolektivna greška koju smo napravili. Prava promena po ovom pitanju je da nisam rekao da je uklanjanje Bašara al-Asada preduslov za sve (ostalo u vezi rešavanja sirijske krize). A to je zato što me niko (još uvek) nije upoznao s svojim legitimnim naslednikom! Moja linija je jasna: jedna (jedinstvena) totalna borba protiv terorističkih grupa. Oni su naši neprijatelji… Potrebna nam je saradnja svih kako bismo ga iskorenili, posebno Rusija. Dva: stabilnost u Siriji, jer ne želim neuspešnu državu. Sa mnom će se okončati ona vrsta neokonzervativizma koja je u Francusku uvezena pre više od 10 godina.

“Demokratija nije građena “spolja”, bez aktera iznutra koji su je uveli. Francuska nije učestvovala u ratu u Iraku i tu je bila u pravu. A Francuska je na ovaj način pogrešila, rešivši da učestvuje u ratu u Libiji. Kakav je bio rezultat tih intervencija? Neuspele države, u kojima su terorističke grupe napredovale. Ne želim to u Siriji. Tri: Imam crvene linije kada se radi o primeni hemijskog oružja i humanitarnim koridorima. Jasno sam to rekao Vladimiru Putinu. Povodom ovoga ću biti beskompromisan. Dakle, upotreba hemijskog oružja naići će na odgovarajući odgovor, pa čak i ako Francuska deluje sama.”

On je još i dodao da će “Francuska cu tom pogledu biti savršeno usklađena sa Sjedinjenim Državama”.

U vezi rešenja sirijskog ratnog žarišta, Makron je još rekao da je njegov konačni zahtev bio “stabilnost u Siriji na srednji rok. To znači poštovanje manjina. Moramo pronaći načine i sredstva za diplomatsku inicijativu koja poštuje sve te principe. “

Makron (39), bivši bankar i ministar ekonomije u Olandovoj vladi predvođenoj socijalistima, nikada se nije kandidovao za bilo kakv javnu funkciju sve do zadnjih predsedničkih  izbora, a njegov politički pokret La Republique En Marche! – kojeg je opisao kao “ni levog a ni desnog” – osnovana je samo pre nešto više od godinu dana.

Na pitanje da li je to što su ga Francuzi izabrali za svog predsednika zadržalo uveliko nadirući populizam širom Evrope, Makron je rekao da nije “toliko arogantan” da bi umislio kako je izbor njega za predsednika označio potpuno zaustavljanje cunamija populističke demagogije. Rekao je još i da “Francuska nije zemlja koju reformišete, već je to zemlja koju transformišete, zemlja revolucije. Dakle, dokle god je moguće ne reformisati je, Francuska to i ne čini. Ovog puta, ljudi su videli da su na ivici propasti, i reagovali su shodno toj percepciji.”

On je, povodom svoje apsolutne većine na parlamentarnim izborima prošle sedmice izjavio kako je taj izborni rezultat konačno dotukao tradicionalne francuske stranke u kolapsu, koje su tom zemljom vladale više decenija, kao i da je u inostranstvu prepoznat kao neko ko je uspeo da zadrži talas evropskog populizma: “Izabravši mene za predsednika, kao i moje stranke za većinsku u parlamentu samo po sebi nije kraj nečemu: one su pre jedan izazovni početak. To je početak francuske renesanse i nadam se evropske. “Rekao je da želi da povrati ambicije a “ne poigravati se strahovima, već ih pretvoriti u energiju”.

Na kraju ovog intervjua on je još dodao da su “Strahovi još uvek prisutni, kao i ono što deli (svako) društvo. Nema magičnih rešenja, radi se o borbi koja se vodi iz dana u dan.” Rekao je i da je izazov pozivati se neprekidno na inteligenciju građana. “Ono što iscrpljuje demokratije jesu političari koji misle da su njihovi sugrađani glupi… Kriza zapadne imaginacije predstavlja ogroman izazov i jedna osoba neće biti u stanju da sama to promeni. Ali želim da povratim istorijsku nit kao i energiju evropskog naroda, da zadržim naviruće ekstreme i demagogiju. Zato što je ovo bitka za civilizaciju.”

Angelique Chrisafis, Lwe Figaro, Pariz, Četvrtak 21. jun 2017

(The Guardian, Le Figaro, El País, Gazeta Wyborcza, Süddeutsche Zeitung, Le Temps, Le Soir, Corriere della Serra)

Obići čitavu planetu: Najteža mesta na svetu za posetu turista (2/2)

Albert Podell je proputovao sve zemlje sveta. “U nekim slučajevima, avantura bi počela i pre nego što bih stigao tamo”, kaže on u intervjuu za vebsajt izdanje američkog magazina The Atlantic. Nakon prvog, evo i drugog dela Podelove priče o najnepristupačnijim državama na planeti.

11

Rusija ne bi trebalo da je na ovom spisku, mada sam za svoje četvrto putovanje tamo tokom 2010. godine otkrio koliku odgovornost jedan Amerikanac poput mene treba da poseduje ukoliko želi da uđe u Putinovu zemlju: i, dok većina ostalih zemalja sveta može da zahtev za rusku vizu podnese jednostavnim popunjavanjem 21 pitanja odštampanog na jednoj stranici formata A4, američki građani moraju da koriste zamarajući “novi oblik zahteva za vizu na osnovu reciprociteta” – formular koji se sastoji od 41 pitanja koja često duboko zadiru u privatnost. U njih spadaju: Itinerer sa detaljima kretanja; ime osobe ili organizacije koja plaća putovanje; imena svih zemalja koje je podnosilac posetio u poslednjih 10 godina (u mom slučaju, bilo ih je 99); trenutni posao podnosioca kao i njegova dva prethodna radna mesta; sve obrazovne ustanove koje je podnosilac posetio; sve profesionalne, građanske i dobrotvorne organizacije čiji je podnosilac zahteva član ili sa kojima je sarađivao; imena svih rođaka podnosioca prijave u Rusiji; detalji obuke iz vatrenog oružja, eksploziva, nuklearnog oružja, i “bioloških i hemijskih supstanci” (što bi verovatno obuhvatilo sve od acidophilus bakterija u svakom jogurtu do sredstava za čišćenje Drāno); tu su obavezni i detalji o služenju vojnog roka podnosioca predstavke, uključujući njegov čin i zanimanje.

Da biste izbegli sankciju promptnog odbijanja od strane ruskih vlasti zbog toga što niste odgovorili na svako pitanje, i iako sam bio ubeđen da Kremlju ne treba davati ovakve podatke, poslušno sam ispunio obrazac koji sadrži podatak da sam, tokom svog služenja u američkim oružanim snagama ponosno i patriotski doprineo pisanju i uređivanju zvaničnog priručnika američke vojske za odabir lokacije i izgradnju toaleta (Na svoju žalost, i pored moje dobre namere, formular mi nije ostavio prostora da dodam kako sam kasnije bio unapređen u narednika, dobivši dozvolu za opsluživanje oružja koje je vrhunska vojna tajna: postao sam šef posade atomskog topa.)

12

Među zemlje u koje mi je bilo najteže da uđem spada i Somalija. Uništavana decenijama rata i terorizma, svakako da su joj veoma dobrodošli dolari turista, premda njena vlada ni u kom slučaju ne želi da vidi kako posetioci ginu ili bivaju kidnapovani. Nekoliko hotela i pansiona je, međutim, otvoreno za turistički biznis, iako su pre svega u funkciji zadovoljenja potreba diplomata i nevladinih organizacija, pa se, samim tim, već po tradiciji takva mesta pobrinu i za obezbeđivanje viza. Oni vam takođe mogu obezbediti najmanje četiri – a poželjno je imati čak šest – naoružanih stražara koji će oko vas formirati kompletnu odbranu po perimetru, sa svojim šefom pored vas, obično osmatrajući krovove sa dvogledom za snajperiste. Ova naoružana ekipa, zajedno sa dva SUV vozila otporna na metke je u stalnom kontaktu preko voki-tokija, a 2012. su me koštali 750 dolara na dan – od tada do danas, cena je porasla na $1.350 dnevno, uz veoma malo prostora za pregovaranje. Bezbednosni tim je praktično nužna mera ukoliko uopšte želite da dobijete vizu, pošto vas somalijska vlada neće pustiti osim ukoliko nije “stoprocentno” ubeđena da ćete biti zaštićeni. Mogu samo da nagađam da li je nedavni oštar rast cena rezultat značajnog povećanja broja posetilaca ili je zaista u pitanju povećanje opasnosti po njih.

Iako su me stražari požurivali da ih što pre angažujem zbog, kako rekoše, „prisutne opasnosti od otmičara“, ipak su me poveli u jednosatnu šetnju mogadiškim Lidom, jednom od najlepših obala i s najfinijim sitnim peskom (videti sliku na vrhu prvog dela ove priče). Talasi ga zapljuskuju, ispravši zrnca do najbelje bele boje koju sam ikada video. Linija peska leži na obali uporedo sa nizom nekada luksuznih vila, od kojih danas nijedna od njih nema neoštećene zidove ili cele prozore. Kraće rečeno, svaka je vila oštećena a stakla su im porazbijana.

13

Sudan je tvrd orah. Od 2004. do 2007. godine, kad god bih službenike sudanske ambasade u Vašingtonu pitao kakav je status mog zahteva za vizu, dobijao bih uvek isti, sažet odgovor: “Još uvek se razmatra u Kartumu“.

Vlada u Kartumu je tajanstvena i paranoična. Ova je sponzorisala pogrome nad ne-arapaskim stanovništvom i nacionalnim grupama, ubivši od 2003. do danas na stotine hiljada ljudi u Darfuru. Neke od sudanskih lidera, uključujući i predsednika, goni Međunarodni krivični sud. Izgleda da je dovoljno jasno zašto ne bi bili nimalo voljni da posvuda po svojoj teritoriji imaju turiste s kamerama, i zato su ozbiljno ograničili broj posetilaca, gde mogu da idu, i kakve fotografije mogu da prave.

Na kraju sam odustao od zvanične procedure, pronašavši način da uđem (sa kamerom!) zahvaljujući prijatelju koji je zaposlen u Ujedinjenim nacijama; on me je povezao sa službenikom Arapske lige, koji je omogućio da stupim u kontakt sa jednim sumnjivim likom, a ovaj je 2008. “olakšao” moj ulazak u Sudan. „Lakši način“ može se isposlovati ukoliko u Sudanu napunite srebrom sve dlanove koji se pruže pred vas.

18

Jemen je već duže vreme „prevruć“ da biste ga pipali tj dolazili u kontakt s njegovom teritorijom. Nakon što je prošla izolacija, jer je ova zemlja poslednjih godina obustavila izdavanje viza – mera koja je stupila na snagu usled nemira prouzrokovanih Arapskim prolećem – i pošto je novembra 2011. diktatorski nastrojeni predsednik Ali Abdullah Saleh podneo ostavku – konačno sam u januaru 2014. godine bio u stanju da izvadim vizu i uđem legalno, tokom veoma retkog i veoma kratkog perioda relativnog mira kojim se ova zemlja ne može podičiti. Ali, obaranjem vlade od strane pobunjenika iz plemena Houthi krajem ovog januara, taj period mira je za sada, nažalost, ponovo zatomljen.

Angola je bila od onih zemalja koje mi je bilo najteže da posetim. Njegova oštra vizna politika koja obezbeđuje izvanredno mali broj viza na godišnjem nivou možda odražava široko rasprostranjeno uverenje u ovdašnjem stanovništvu da je jedini interes kojeg strani turisti imaju u Angoli – njihova želja da kradu dijamante iz tla ove zemlje. Osim toga, vlada Angole već godinana gotovo da i ne izdaje turističke vize Amerikancima zbog američke podrške pobunjenicima u 27 godina dugom građanskom ratu, koji je počeo davne 1975. godine – ratu u kojem je ubijeno više od pola miliona ljudi. Nikome koga poznajem nije odobrena viza između 2004. i 2008., a tokom tih godina sam i sam pokušavao da dobijem jednu.

19

Konačno mi je decembra 2012. godine bilo omogućeno da uđem u ovu zemlju kroz novouspostavljenu vezu sa visoko rangiranim Angolcem koji je pripadao strukturama izvršne vlasti i koji je u stanju da povuče neke veze u Ministarstvu spoljnih poslova.

U Luandi nije bilo mnogo toga za videti izuzev ogromnih, neopisivih gužvi i visokih žutih dizalica, jer su svi u tom trenutku bili zaneti izgradnjom nove naftne platforme i novim pogonom za preradu ovog „crnog zlata“. Predeo koji sam prelazio imao je nešto malo od prirodne lepote, a većina divljih životinja poubijana je tokom građanskog rata; suveniri su pet puta skuplji nego slični predmeti u drugim zemljama; Portugalska hrana nije se svidela piscu ovih redova, bila mu je blaga i nekako dosadna (a i pitanje je koliko je to zapravo bila zaista izvorna portugalska hrana); a kada je ovaj Amerikanac zatražio torbu da bi ostatke hrane odneo u hotel, obična plastična ambalaža koštala ga je dodatnih pet dolara.

Angola je poslednja zemlja na svetu koju dotad nisam uopšte posetio (Legalna poseta svake od nabrojanih „problematičnih“ zemalja oduzela bi mi još dve godine života, kaže pisac i globtroter Albert Podel. Ipak, na kraju svoje priče, Podel je bio primoran da u Jemen uđe kradomice, baš kao i u Ekvatorijalnu Gvineju pre nego što se u ove dve zemlje vratio 2014. godine – ovog puta sa potrebnim papirima koji su mu i zvanična potvrda da ih je posetio). „Ove nepristupačne zemlje daleko od toga da su moji favoriti, ali kao i svaka zemlja s ove liste – od Naurua, uništenog eksploatacijom fosfata i krečnjaka, pa do Somalije, sa svojim mitraljeskim gnezdima od kojih odzvanja čitav Mogadiš – sve su to bili neophodni koraci u ostvarenju mog sna: proputovati čitav svet.“

Zašto se ljudi opiru novim tehnologijama?

Istorija može da pruži odgovor.

01

Osnivač Majkrosofta Bil Gejts ne razume zašto ljudi nisu zabrinuti zbog veštačke inteligencije (AI), i slaže se sa Ilonom Maskom (Elon Musk) da bi AI mogla biti jedna od naših najvećih egzistencijalnih pretnji po ljudsku vrstu. Šef Majkrosoftovog odeljenja za razvoj i istraživanje, Eric Horvitz ne slaže se sa Gejtsovim stavom. Zabrinutost zbog socijalnih i ekonomskih uticaja koje bi veštačka inteligencija imala po ljudsko društvo jedna je od brojnih kontroverzi koje prate nove tehnologije. A tako je bilo – oduvek.

Postoje mnogi razlozi za ovo protivljenje novim tehnologijama. U knjizi “Inovacije i njihovi neprijatelji: Zašto se ljudi opiru novim tehnologijama” (Innovation and Its Enemies: Why People Resist New Technologies), tvrdi se da naš osećaj za ljudsko i poimanje onoga šta nama ljudima znači biti “čovek” leži u korenu skepticizma prema tehnološkim inovacijama.

Knjiga je objavljena 6. jula u Montrealu, na 16. Međunarodnoj konferenciji Šumpeterovog društva. Šumpeter je za života gajio veliku pažnju za inovatore, inovativnost, patente i preduzetnike – rekavši jednom prilikom da ih njihov rad izlaže “društvenom ostrakizmu tj. odstranjenosti i izgnanstvu, fizički ih onemogućavajući, ili direktnim napadom” – onda ova konferencija nije mogla biti pogodnije mesto za objavljivanje ovakvog štiva. Džozef Šumpeter je ovaj komentar napisao pre više od jednog veka, 1912. godine. Što će reći da imamo dugu istoriju otpora tehnološkim dostignućima. Stoga se treba okrenuti istoriji i prohujalim događajima kako bismo shvatili  zašto “genijalci” i izvanredni inovatori najčešće žive u izgnanstvu, kako unutrašnjem tako i spoljnom.

02

Gledajući u prošlost za odgovorima

Knjiga se oslanja na 600 godina tehnoloških kontroverzi, od napada na kafu u srednjovekovnom Bliskom istoku i Evropi do današnjih debata o potencijalnom fatalnom uticaju veštačke inteligencije, dronova, 3-D štampača i “petljanja” s genima.

U knjizi se zastupa teza da društvo teži da odbaci nove tehnologije onda kada one postanu zamena za našu “ljudskost” a ne sredstvo da tu ljudskost povećaju. Naša želja za humanizovanjem tehnologija zapretena je u humour: “Ukoliko jednog dana računari postanu previše moćni, možemo ih organizovati u komisiju – to će ih dokusuriti.”

Željno ih prihvatamo onda kada podržavaju naše iskonske želje za inkluzijom, svrhom, izazovom, značenjem i usklađivanjem sa prirodom. Mi to radimo čak i kada su računari preglomazni, skupi, kada nam trace vreme ili kada se stalno kvare.

Evo ilustrativnog primera. U ranim danima uvođenja traktora u Sjedinjenim Američkim Državama, teško da je ova mašina bila uzor efikasnosti jedne farme. Traktori su nudili “premalo prednosti” u odnosu na dobre, stare konje. Neki protivnici poljo-mehanizacije tvrdili su da bi njihova vrednost bila tek neznatno poboljšana kada bi traktori – poput konja mogli da se razmnožavaju.

Čemu nas o novim tehnologijama mogu podučiti drevni mobilni telefoni “cigle”

S obzirom da se tehnologije nezadrživo šire uzduž i popreko svih zemalja i kontinenata, takođe se menjaju  i društvene implikacije. Kada je, recimo, Motorola u Sjedinjenim Američkim Državama predstavila prvi celularni telefon 1983., ova inovacija bila je odbačena kao “igračka za bogate”. Mobilni su tada koštali $4,000 (današnji ekvivalent od $10.000), bili su teški dva kilograma, dugački preko 30 santimetara, bateriji je bilo potrebno 10 sati da bi se napunila, a njim se moglo pričati jedva oko 30 minuta.

Ovi pokazatelji bi ih pre kvalifikovali kao sredstvo za ažuriranje nečijeg statusa na Fejsbuku. Bili su meta sprdnje i podrugljivih komentara, a u vicevima im je prišiveno ime koje je prvoj generaciji celularaca ostalo do danas: “cigle” (brick phones) – upravo zbog svog oblika i težine.

Prvi model je nazvan DynaTAC, što je skraćenica za Dinamičko-adaptivno pokrivanje čitavog područja (Dynamic Adaptive Total Area Coverage). Uprkos ovom agresivnom i probitačnom imenu, rani modeli uradili su malo toga kako bi uvećali našu “ljudskost”, pogotovo za mlade ljude. Stopa usvajanja mobilne telefonije se u Sjedinjenim Američkim Državama kretala brzinom glečera, stavljajući SAD daleko ispod Evrope, Azije i Afrike.

Kada su mobilni telefoni počeli da osvajaju Afriku, njih su ponovo otkrili inženjeri, šireći njihov uticaj i koristeći nove poslovne modele koje su kreirali preduzetnici iz Kenije. Oni su prvi uveli mobilni prenos novca – pod nazivom “transfer” a ne “bankarstvo”, jer banke ne bi dozvolile telekomunikacionim kompanijama da drže i barataju novcem.

Mobilni telefoni danas više nisu samo sredstvo za komunikaciju. Oni su samo nominalno “telefoni”, a pored telefonske komunikacije služe i kao banke, škole, ambulante, i sredstvo za širenje transparentnosti i demokratije. Oni danas, zapravo, povećavaju našu ljudskost na način koji se nije mogao predvideti početkom 1980-ih. Oni su, takođe, služili kao uzor za poboljšanja u drugim poslovnim i industrijskim sektorima, kao što je, recimo, vanmrežno napajanje električnom energijom.

A danas imamo više od pukih “mobilnim telefona”. To su danas, u stvari mobilni “uređaji” sa desetinama korisnih (ali i zabavnih) funkcija  sve su – samo ne telefoni. Živimo u uzbudljivim vremenima u kojima tehnološka raznolikost i kreativnost nude neograničene mogućnosti za proširenje ljudskog potencijala za sve, a ne samo za određene ekskluzivne i elitne slojeve društva.

Onda kada nam tehnologije zauzvrat pruže mnogo dobroga

Inovacije i njeni neprijatelji pokazuju da se otpor prema novim tehnologijama povećava onda kada je javnost shvata da će koristi od novih tehnologija imati tek samo mali deo društva, dok rizika od njenog korišćenja biti isuviše. I to je razlog zašto se tehnologije koje promovišu velike korporacije često suočavaju s oštrim protivljenjem javnosti.

Slično tome, nove tehnologije suočavaju se s velikim otporom onda kada ih javnost doživi kao rizične, jer je percepcija javnog mnjenja na inovacije uglavnom na kratak rok, dok se prave koristi mogu osetiti i odraziti samo ukoliko inovacije budu inkorporirane u naša društva jedino na duge staze. Stoga, govoriti skeptičnoj javnosti da će od neke nove tehnologije koristi imati tek buduće generacije ne znači da nas to može zaštititi od gneva sadašnjih.

05

Koji je put napred?

Odgovor možda leži u previse zloupotrebljavanoj frazi “socijalnog preduzetništva”. Za mnoge, ovaj termin je eufemizam za dobrotvorne aktivnosti ili nevladine organizacije. Ali, ono što je zaista potrebno jeste da se “društveno” ponovo pretoči u “preduzetništvo”.

To znači da treba istraživati nove načine na koje se današnja preduzeća mogu videti kao ona koja doprinose opštem dobru. Činjenica da preduzeća koriste nove tehnologije kako bi poboljšale svoju konkurentnost otežava javnosti da razdvoji tehnologiju od njene upotrebe – bilo da upotreba inovativnih rešenja u datom trenutku (i na kratak rok!) ide nabolje ili, pak, na gore.

Sudbina novih tehnologija nastaviće da se određuje ravnotežom moći u društvu. Tokom gotovo 400 godina, otomanski vladari protivili su se štampanju Kurana. Na taj način se podrivala uloga verskih lidera kao izvora kulturnih kodova. Ali, kada je pisana reč počela da pojačava moć vladara, nastao je postepen sukob, sučeljavanje u odnosu na prethodne fatve (usmeni saveti koje daju isključivo eksperti za islamsko pravo) o zabrani štampanja Kurana. Kraće rečeno, afinitete koje su svetovni vladari u islamskom svetu gajili za pisanu reč preuzeli su kasnije i verski službenici i sam Islam.

Inovacija i njeni neprijatelji pružaju nam mnoge druge primere gde je prihvatanje novih tehnologija zavisilo od toga da li su ove pojačavale – a ne podrivale – dotad uvrežene prakse i navike. Dilema s kojom se suočava savremeno društvo glasi: da li ojačati postojeće ustaljene prakse, ili podrivati društvo inovativnim rešenjima?

Nove tehnologije su od suštinskog značaja za podsticanje ekonomskog rasta, one zadovoljavaju ljudske potrebe i štite životnu sredinu. Nove, čiste energetske tehnologije kao što su solarne fotonaponske ćelije i turbine su, na primer,  od ključnog značaja u smanjenju emisije ugljen-dioksida i rešavanju izazova klimatskih promena.

Njihovo usvajanje, međutim, često biva sprečeno ili usporeno zbog interesa aktuelne industrije i lobija. Dilema je, zapravo, pre svega u tome što se mnogim slučajevima držanjem za staro može, u stvari, biti u sukobu sa našom humanošću, naročito u pogledu naše težnje za usklađivanjem s prirodom. Kao što je američki kompozitor Džon Kejdž (John Cage) prikladno rekao: “Ne mogu da razumem zašto se ljudi toliko plaše novih ideja. Ja se plašim starih. “

Rachel Hallett 12 Jul 2016 We-Forum