Tag Archives: Martin Volf

Rizici koji prete globalnom rastu

Šta će se dešavati u svetskoj ekonomiji ove godine? Gotovo najprihvatljiviji odgovor je da će nastaviti da raste, piše Martin Wolf za Financial Times.

01

Kao što sam tvrdio u kolumni objavljenoj u ovo vreme prošle godine, činjenica koja najviše zapanjuje u svetskoj ekonomiji je da je ona rasla iz godine u godinu još od početka 1950-ih. U 2017. će praktično sigurno rasti, možda brže nego u 2016., kao što to Gevin Dejvis ubedljivo tvrdi. Dakle, šta bi onda moglo da krene naopako?

04Pretpostavka ekonomskog rasta je verovatno najvažnija karakteristika savremenog sveta. Ali, kontinuirani rast je relativno nova pojava. Globalni društveni proizvod smanjio se u jednoj petini svih godina između 1900. i 1947. godine Jedno od postignuća ekonomske politike još od Drugog svetskog rata bilo je da privredni rast učini što stabilnijim.

Ovo je delimično zbog toga što je svet izbegao greške takvih razmera kao što su dva svetska rata i Velika depresija. Takođe je, kao što je američki ekonomista Hajman Minski tvrdio, zbog aktivnog upravljanja monetarnim sistemom, većom spremnošću za ulaženje u fiskalne deficite tokom recesije i povećanje obima državne potrošnje u odnosu na ekonomske rezultate.

11Iza tendencije privrednog uspona leže dve moćne sile ekonomskog rasta: inovacije u zemljama predvodnicama sveske ekonomije, posebno u SAD, i pokušaji ekonomija koje zaostaju da nadoknade rast. Ta dva su povezana: što ima više inovacija u zemljama predvodnicama,  veći je prostor za hvatanje priključka za one manje razvijene. Uzmimo najmoćniji primer u proteklih 40 godina, Kinu. Prema (možda preteranim) zvaničnim brojevima, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika porastao je 23 puta između 1978. i 2015. Ipak, Kina je na početku ovog kolosalnog rasta bila toliko siromašna da je njen sadašnji prosečni BDP po glavi stanovnika tek jedna četvrtina nivoa BDP per capita u SAD u 2015. Zaista, to je samo pola BDP po glavi stanovnika Portugalije To znači da Kina ima još mnogo prostora za sustizanje nivoa razvijenih zemalja. Indija ima još više prostora: njen BDP po glavi stanovnika je oko jedna desetina onog u SAD u 2015.

07

Ogromna verovatnoća je da će svetska ekonomija nastaviti da raste. Osim toga, vrlo je verovatno da će rasti za više od tri odsto (mereno prema paritetu kupovne moći). Rasla je za manje od tog procenta vrlo retko od ranih 1950-ih. Zaista, globalni rast je bio ispod 2 odsto u samo četiri godine od tada – 1975, 1981, 1982 i 2009. Prva tri su posledica šokova cena nafte, izazvanih ratovima na Bliskom istoku, i deflacije u režiji Federalnih rezervi. Poslednji takav nizak rast je bio Velika Recesija nakon finansijske krize 2008-ih godina.

Ovo je takođe u skladu sa uzorkom od 1900. Tri vrste šokova izgleda da destabilizuju svetsku ekonomiju: 1. veliki ratni sukobi, 2. inflacioni šokovi, i 3. finansijske krize. Kada se postavlja pitanje šta može da stvori velike rizike od opadanja globalnog ekonomskog rasta, svakako se moraju proceniti rizici ove vrste. Mnogi spadaju u kategoriju “poznatih nepoznatih“.

U poslednjih nekoliko godina, analitičari su ubedili sebe da će kvantitativno popuštanje sigurno završiti u hiperinflaciji. Nisu bili u pravu. Ali, veliki fiskalni podsticaj u SAD, u kombinaciji sa pritiskom na FED da ne sužava monetarnu politiku, može generisati inflaciju na srednji rok i još kasnije deflatorni šok. Ali takav rezultat Trumponomicsa neće doći u 2017.

10

Ako se uzme u obzir mogućnost globalno značajnih finansijskih kriza, dve mogućnosti se ističu: raspad evrozone i kriza u Kini. Nijedno od ta dva nije nemoguće. Ipak, ne izgleda ni suviše verovatno. Volja da se održi evrozona je i dalje značajna. Kineska vlada poseduje poluge koji su joj potrebne da bi se sprečio pravi finansijski kolaps. Rizici u evrozoni i Kini su nesumnjivo realni, ali i mali.

13Treći set rizika je geopolitički. Prošle godine sam pomenuo mogućnost Breksita i “izbor ratoborne neznalice” za američkog predsednika. Oba su se desila. Implikacije ovog drugog ostaju nepoznate. Vrlo je lako navesti sledeće na listi geopolitičkih rizika: ozbiljne političke potrese u EU, možda uključujući i izbor Marine Le Pen za francuskog predsednika i obnovljeni priliv izbeglica; revanšizam ruskog predsednika Vladimira Putina, jačanje napetosti između Trampovih ostrašćenih Sjedinjenih američkih država, i Si Đinpingove Kine čiji privredni rast opada; frikcije između Irana i Saudijske Arabije; moguće rušenje saudijske kraljevske porodice; i opasnost od džihadskog ratovanja. Ne treba zaboraviti rizik od nuklearnog rata: samo pogledate pretnje Severne Koreje, nerešeni sukob između Indije i Pakistana i pretnje od strane Putina.

U 2016, politički rizici nisu imali veliki uticaj na ekonomske rezultate. Ove godine, političke akcije mogle bi imati takvo dejstvo. Očigledna opasnost je trgovinski rat između SAD i Kine, iako bi kratkoročni ekonomski efekti mogli biti manji nego što mnogi pretpostavljaju: rizik raste ako se tako nešto produži. Implikacije činjenice da će najmoćnija politička figura u svetu imati veoma malo interesovanje za to da li je ono što on kaže istinito, prosto su nezamislive. Sve što znamo je da ćemo svi opasno živeti.

06

Jedna važna dugoročna mogućnost je da bazičnom ekonomskom motoru ponestaje snage. Dostizanje razvijenih i dalje ima veliki potencijal. Ipak, u jezgru, ekonomska dinamika opada. Jedan pokazatelj pada je usporavanje rasta produktivnosti. Drugi su ultra-niske realne kamatne stope. Tramp obećava oživljavanje američkog trenda rasta. Ovo nije verovatno, posebno ako bi ga pratio protekcionistički kurs. Ipak, manje bi trebalo brinuti o tome šta će se dogoditi ove godine, a više o tome da li je u ekonomija predvodnicama rast inovacija trajno usporen, kao što to upozorava Robert Gordon.

Verovatno ćemo pogoditi ako kažemo da će svetski rast biti između tri  četiri odsto u ovoj godini (u PPP). Još je izvesnije da će ekonomije u razvoju, opet na čelu sa Azijom, nastaviti da rastu brže od razvijenih ekonomija. Postoje značajni pozadinski rizici da se takvi rezultati možda neće ostvariti. Takođe, postoji dobra šansa da stopa inovacija u najrazvijenijim ekonomijama bude trajno usporena. Srećna Nova godina.

Martin Volf, Fajnenšel tajms

 

Plima globalizacije i njene mene

Liberalizacija trgovine je zaustavljena i vidi se stalni porast protekcionističkih mera, piše Martin Volf za Fajnenšel tajms.

11

Da li je plima globalizacije promenila tok? Ovo je životno važno pitanje. Odgovor je usko povezan sa stanjem svetske ekonomije i politike Zapada.

05Migracija postavlja sasvim konkretna pitanja. Era globalizacije nije bila praćena opštom posvećenošću liberalizacije tokova ljudi. Zato ću se ovde fokusirati na globalizaciju trgovine i tokova kapitala. Podaci u ovim oblastima izgledaju sasvim jasno: Globalizacija je dostigla izvestan vrhunac i, u nekim oblastima, ide u obrnutom smeru.

U analizi Peterson instituta za međunarodnu ekonomiju tvrdi se da je odnos svetske trgovine i proizvodnje ravan od 2008. godine, što je do sada najduži period takve stagnacije od Drugog svetskog rata. Prema nezavisnom centru za istraživanje protekcionizma Global Trade Alert, čak je i obim svetske trgovine stagnirao u periodu od januara 2015. do marta 2016, mada je svetska privreda nastavila da raste. Stanje prekograničnih finansijskih sredstava je dostiglo 57 odsto globalne proizvodnje u 2007. godini, i padalo je na 36 odsto do 2015. godine. Konačno, priliv direktnih stranih investicija je ostao daleko ispod 3,3 odsto svetske proizvodnje postignute u 2007. godini, iako ukupne zalihe nastavljaju da rastu, iako sporo, u odnosu na ukupnu proizvodnju.

06Tako da su podsticaji za dalje ekonomske integracije usporili i u nekim aspektima otišli u rikverc. Globalizacija nije više mašina koja doprinosi svetskom privrednom rastu. Ako se taj proces zaista bliži kraju, ili čak ide u rikverc, to ne bi bilo prvi put od industrijske revolucije, početkom 19. veka. Još jedan period globalizacije, u eri imperija, dogodio se krajem 19. veka. Prvi svetski rat okončao je ovaj proces a Velika depresija ga je uništila. Važna fokus američke ekonomske i spoljne politike posle 1945. godine bio je da ponovo pokrene globalnu ekonomiju, ali ovaj put među suverenim državama i vođen od strane međunarodnih ekonomskih institucija. Ako Donald Trump, koji je prihvatio protekcionizam i izvrgao ruglu globalne institucije, bude izabran za predsednika u novembru, bilo bi to odbacivanje centralne teme posleratne politike SAD.

S obzirom na prethodnu istoriju i trenutnu politiku trgovine, posebno u SAD, prirodno je da se pitamo da li bi se isto moglo dogoditi u novijoj eri globalizacije. To zahteva od nas da razumemo šta vodi te politike.

07Jedan od razloga za usporavanje je to da su mnoge mogućnosti, ako ne iscrpljene, a ono radikalno umanjene. Kada se, na primer, proizvodnja svih radno intenzivnih fabrika preselila iz bogatih zemalja, rast prometa takvih proizvoda mora pasti. Slično tome, kada je najveći investicioni bum u istoriji sveta, u Kini, usporio, potražnja za robama morala je takođe usporiti. To je uticalo i na smanjenje cena i na smanjenje količina. Opet, kraj globalne kreditne ekspanzije će sigurno dovesti do pada prekograničnih fondova finansijskih sredstava. Konačno, posle decenija SDI, mnoštvo kompanija koje su imale koristi od nje, prihvatio je svoju šansu i uspeo ili, u važnim slučajevima, nije uspeo.

Ipak, to nije sve što je u toj priči. Liberalizacija trgovine je zaustavljen i vidi se stalni porast protekcionističkih mera. Finansijska kriza donela je sa sobom regulatorne mere, od kojih su mnoge vezane za usporavanje prekograničnih finansijskih tokova. Uspon ksenofobičnog raspoloženja i usporavanje trgovine će verovatno da se smanji rast SDI. Ukratko, javne politika nude manje podrške u tome.

Politika takođe sve manje podržava globalizaciju. Opet je SAD centralni deo priče. Tramp je najprotekcionističkiji kandidat za predsednika SAD još od 1930-ih. Ali, što obeshrabruje, Hilari Klinton, arhitekta američkog “stožera u Aziji” se okrenula protiv Trans-Pacifičkog partnerstva čiji je bila doskorašnji pristalica. Transatlantska trgovina i investiciono partnerstvo, o kojima se pregovara između SAD i EU, sada je u velikoj nevolji. Međunarodnih trgovinski pregovori u Dohi su na izdistaju. Iznad svega, važni delovi zapadne javnosti više ne veruju u koristi većeg obima trgovine. Podaci o relativnim realnim dohocima i prilagođavanje porasta uvoza doprinosi takvom skepticizmu.

08

Globalizacija je u najboljem slučaju u zastoju. Može li da čak ide unazad? Da. To zahteva mir među velikim silama. Neki bi takođe tvrde da zahteva hegemonijsku moć: Britaniju pre 1914. i SAD posle 1945. godine. U vreme loše ekonomske situacije u visoko razvijenim zemljama, rasta nejednakosti i velikih promena u ravnoteži globalne moći, još jedan kolaps mora biti mogućnost. Razmotrite uticaj bilo kakve borbe između SAD i Kine oko Južnog kineskog mora, iako bi takva nesreća bila zastrašujuća i proizvela mnogo teže posledice od uskih ekonomskih efekata.

Da li je zastoj globalizacije bitan? Da. U eri globalizacije po prvi put je zabeležen pad globalne nejednakosti prihoda domaćinsatva od početka 19. veka. Između 1980. i 2015. godine, prosečni globalni stvarni prihod je porastao za 120 odsto. Mogućnosti koje se pružaju globalizacijom su od vitalnog značaja. Naša budućnost ne leži u zatvaranju jednih za druge.

Neuspeh – i to značajan – leži u tome što što ravnopravna raspodela dobitaka nije ravnopravno raspoređena, posebno u privredama sa visokim prihodima. Jednako sumoran je neuspeh u ublažavanju posledica onih koji su bili pogođeni globalizacijom. Ali ne možemo zaustaviti ekonomske promeea. Osim toga, rasta produktivnosti i novih tehnologija na poslove i plate daleko je premašio prednosti porasta uvoza. Globalizacija ne sme da bude žrtveno jagnje za sve naše bolesti.

Ipak, sada je u zastoju, što je posledica politika koje se sada promovišu. Ovo se mora preokrenuti. Ipak, čak će i zastoj će usporiti ekonomski napredak i umanjiti mogućnosti za siromašne u svetu. Guranje globalizacije unapred zahteva drugačije unutrašnje i spoljne politike od onih iz prošlosti. Budućnost globalizacije zavisi od boljeg upravljanja. Da li će se to desiti? Avaj, nisam optimista.

Martin Wolf, Financial Times

.

Globalna elita i opasnosti od populističkog nezadovoljstva

Najduži period stagnacije realnih prihoda od Drugog svetskog rata naovamo, stagnacije kojoj smo danas na udaru, predstavlja fundamentalnu političku činjenicu.

“Za svaki kompleksan problem postoji odgovor koji je jasan, jednostavan i – pogrešan.” Henry Louis Mencken je ova svoja razmišljanja mogao da uputi na račun današnje politike. Zapadni svet se nesumnjivo suočava sa složenim problemima, pre svega sa nezadovoljstvom mnogih svojih građana. Isto tako, kandidati za glavne u piramidi moći, kao što je Donald Tramp u Sjedinjenim Državama i Marin Le Pen u Francuskoj, nude jasna, jednostavna i – pogrešna rešenja – a to su, pre svega, nacionalizam, protekcionizam i izolacionizam.

Pravni i politički lekovi koje oni nude su lažni. Ali, bolesti su stvarne. Ukoliko vladajuće elite i dalje ne nude ubedljive i prave lekove, one veoma skoro mogu biti zbrisani, a uz njih i napor da se demokratska samouprava spoji sa otvorenim i kooperativnim svetskim poretkom.

Kakvo je objašnjenje za ovu reakciju? Veliki deo odgovora mora da je ekonomske prirode. Rast prosperiteta je već po sebi dobra stvar. Ali, takođe, on stvara i mogućnost pozitivnog zbira politika, u kojoj sve strane imaju koristi (čak i one koje ne bi trebalo da ih imaju). Ovo je duboko inherentno svakoj demokratiji, jer je onda, u takvom sistemu, moguće da, istovremeno, svako od nas napreduje. Rastući prosperitet čini da ljudi pozitivno gledaju na nagle ekonomske i društvene promene. Nedostatak prosperiteta, pak, u ljudima podstiče bes i nezadovoljstvo. I, zato, ne treba dozvoliti da oni kojima je rođenjem zapalo da žive u siromaštvu ostanu bez ikakvih šansi da napreduju. Kapitalizam to ne sme da dozvoli.

McKinsey Global Insitute je ova dešavanja osvetlio u svom izveštaju s upečatljivim naslovom “Siromašniji od svojih roditelja?” (Poorer than their Parents?), koji pokazuje koliko je zapravo mnogo onih domaćinstava koja pate od stagnacije ili od pada realnih prihoda. U proseku, između 65 i 70 odsto domaćinstava u 25 svetskih ekonomija sa visokim prihodima iskusilo je pad plata između 2005. i 2014. U periodu između 1993. i 2005. godine, međutim, samo je dva odsto domaćinstava pretrpelo stagnaciju ili opadanje realnih prihoda. Ovo se odnosi na tržišne prihode. Zbog fiskalne preraspodele, procenat onih koji pate od stagnacije realnih raspoloživih prihoda bio je između 20 i 25 odsto. (Videti grafikon)

McKinsey je ispitao zadovoljstvo građana Zapadne i severne hemisfere kroz anketu sprovedenu na 6.000 ispitanika iz Francuske, Britanije i Severne Amerike. Konsultanti Mekinsija otkrili su da je lično zadovoljstvo zavisilo od toga da li su ljudi njihovog staleža napredovali u odnosu na njih u prošlosti (u odnosu na svooje rođake, pretke i porodicu), nego kakav je njihov status u odnosu na njihove savremenike, koji su u ovom trenutku bogatiji od njih. Tako, ljudi više cene poboljšanje sopstvenog statusa u odnosu na svoje pretke, čak i pored toga što nisu u stanju da sustignu svoje savremenike. Takođe, stagnacija prihoda ljudima smeta više nego rast nejednakosti.

Glavno objašnjenje za ovakvu produženu stagnaciju realnih prihoda je finansijska kriza i, potom, slabašan i neubedljiv proces oporavka. Ova iskustva uništila su široko uvreženo poverenje građana Zapada u kompetencije i ispravnost ne samo poslovanja, takođe narušivši poverenje u kompetencije i ispravnost administrativnih i političkih elita. Tu su, međutim i druge, takođe štetne promene. Među njima su generacije starih (što je posebno ispoljeno u Italiji) i opadanju udela plata u nacionalnom dohotku (posebno važno za SAD, Britaniju i Holandiju).

Stagnacija realnih dohodaka danas traje duže nego što je trajala u bilo kom drugom periodu od kraja Drugog svetskog rata naovamo, i to je fundamentalna politička činjenica. Ovo, ipak, ne može biti jedini pokretač opšteg nezadovoljstva. Za mnoge koji imaju srednje prihode, kulturna previranja kao posledica dolazaka imigranata “sa strane” vide se kao pretnja po zapadna društva. Tako stoje stvari, dakle, i s imigracijom – globalizacijom koja na Zapad dovodi useljenike. Državljanstvo onih koji su rođeni i žive na Zapadu je najveća vrednost u vlasništvu većine ljudi u tim bogatim zemljama. Oni osećaju da je uvredljivo deliti to državljanstvo sa strancima. Upravo je britanska želja da napusti EU bilo upozorenje za ovakav trend, kojem se zdušno priklanjaju građani Zapada; Brexit je najbolji primer reakcije koje “starosedeoci” Zapada imaju prema novopridošlima.Šta, dakle, treba učiniti?

Ako bi Donald Tramp trebalo da postane predsednik SAD, možda će već biti kasno da se bilo šta preduzme. Pretpostavimo, ipak, da se to neće desiti, ili, ukoliko se to desi, da ishod neće biti tako loš kao što se mnogi pribojavaju. Šta se, onda, može da uraditi?

Prvo, shvatiti da naš prosperitet zavisi jedino od nas a ne od drugih. Od suštinskog je značaja izbalansirati tvrdnje suvereniteta sa zahtevima koje nameće globalna saradnja. Globalno upravljanje, suštinski, mora biti orijentisano ka onome što države pojedinačno nisu u stanju da ostvare za sebe. Tu je fokus na obezbeđivanje opšteg ljudskog dobra na globalnom nivou. Danas bi to značilo da su klimatske promene prioritetniji problem od daljeg otvaranja svetske trgovine ili tokova kapitala.

Drugo, reforma kapitalizma. Uloga finansija je prekomerna. Stabilnost finansijskog sistema je poboljšana. On je, međutim, ostao “rafalno izrešetan” pervertiranim podsticajima, ponašajući se na način koji je nerazuman i neprihvatljiv, često uprkos posledicama. Interesi velikih akcionara utisnuli su prekomernu težinu, odnoseći prevagu nad ostalim, “malim” deoničarima.

Treće, potreban je fokus na međunarodnu saradnju, koja će vladajućim strukturama pomoći u osvajanju značajnijih i većih ciljeva. Možda je najvažnije od svega (efikasnije) oporezivanje. Vlasnici bogatstva, koji zavise od bezbednosti i stabilnog sistema, stvorenih zahvaljujući legitimnim demokratijama, ne bi trebalo da izbegavaju oporezivanje.

05

Četvrto, ubrzati ekonomski rast i poboljšati poslovne mogućnosti i prilike na globalnom nivou. Deo odgovora leži u snažnijoj podršci agregatnoj potražnji, posebno u evrozoni. Ali, isto je tako bitno podsticati investicije i inovacije. Može biti, ili izgledati kao nemoguće transformisati ekonomske prilike i sistem. Ipak, veće minimalne plate i izdašniji poreski uslovi za “obične” radne ljude predstavljaju efikasno sredstvo za podizanje prihoda onih koji se nalaze pri dnu platne lestvice, a time ibi se stekli uslovi za ustanovljavanje jednog pravednijeg sistema.

Peto, boriti se protiv šarlatana i prevaranata. Izgleda kao da je nemoguće odoleti pritisku za kontrolom tokova nekvalifikovanih radnika u razvijenim ekonomijama. Ovo, međutim, neće transformisati platni sistem, platnu lestvicu niti će povećati dohotke. Isto tako, zaštita od uvoza (protekcionizam i izolacionizam) je mera koja je izuzetno skupa, a takođe nec bi imal značajnijeg uspeha pri podizanju udela proizvodnih radnika u strukturi zaposlenih. Istina, taj je udeo daleko veći u Nemačkoj nego u Americi ili Britaniji. Nemačka, međutim, ima ogroman trgovinski suficit i poseduje jake komparativne prednosti u proizvodnim granama. Ovde se, pritom, ne radi o generalizaciji skupa okolnosti, kako pokazuju podaci Instituta Mekinsi

I, povrh svega navedenog, treba prepoznati gde je to i šta je to pravi izazov. Produžena stagnacija, kulturni i civilizacijski potresi i neuspesi dosadašnjih politika su narušili ravnotežu između demokratskog legitimiteta i globalnog poretka. Trampova kandidatura se, u tom smislu, može smatrati posledicom ovih procesa. Oni koji odbijaju da private Trampovu šovinističku logiku, mora izaći s maštovitim i ambicioznim idejama koje imaju za cilj ponovno uspostavljanje te narušene ravnoteže. Ovo neće biti lak zadatak. Neuspeh, međutim, ne sme biti prihvaćen: Jer, i sama naša civilizacija već je dovedena u pitanje.

Martin Volf, Fajnenšel tajms

 

Martin Volf: Brexit će preobraziti britansku ekonomiju

Britanija je napredovala tokom svog višedecenijskog boravka u EU, ali toga više neće biti kada izađe iz Evropske unije, tvrdi glavni ekonomski komentator Fajnenšel tajmsa, Martin Volf.01Dejvid Kameron je sve stavio na kocku i izgubio. Zastrašivanja i gole laži iz usta Borisa Džonsona (Boris Johnson), Majkla Gouva (Michael Gove), Najdžela Faradža (Nigel Farage) ali i štampe i listova kao što su San (The Sun) i Dejli mejl (Daily Mail) osvojile su britanske birače. Velika Britanija, Evropa, Zapad i svet pretrpeli su štetu. Britanija je od prošlog četvrtka umanjena i veoma je verovatno da će uskoro biti i podeljena. Evropa je izgubila svoju drugu po veličini članicu, onu koja je najviše “gledala kroz prozor”. Spojka između EU i svetskih sila sa engleskog govornog područja je pukla. Ovo je verovatno najkatastrofalniji događaj u britanskoj istoriji od Drugog svetskog rata naovamo.

Ipak, Britanija možda neće biti poslednja zemlja koja trpi usled ovakvog zemljotresa. Slični pokreti razbuktali su se i drugde – pre svega u SAD i Francuskoj. Britanija je predvodila put koji ide pravo preko litice. A drugi bi moglo da je slede.

A u Britaniji i, u manjoj meri, u EU, sada započinje jedan duži period neizvesnosti. Konzervativci će dobiti novo rukovodstvo. Da li će uspeti da uspostave koherentnu vladu – to je već druga stvar. A onada će  morati da urade ono što “Bregzitovci” nisu uspeli da ostvare tokom čitave svoje kampanje ogrezle u lažima: da mapiraju plan za raskid veza koje Britanija ima sa EU. Prekinuli su sa Unijom; znači da ga imaju: Ali, avaj, malo je verovatno da postoji bilo kakav plan, kao i da li bi se oko njega Bregzitovci mogli složiti.

Ovo će verovatno oduzeti ogromne količine energije toj novoj vladi ali i njenim naslednicima – i to za jedan dugi niz godina koje su pred nama. Ovo će, takođe, uključivati i donošenje nekih krupnih odluka. Jedna stvar izgleda da je očigledna: sada je politička neminovnost to da će Britanija morati da uspostavi kontrolu nad imigracionim tokovima iz smera Evropske unije. A ovo isključuje ono što bi se na prvi pogled činilo najboljom opcijom, a to je – biti član unutar Evropskog ekonomskog prostora, jer bi Britaniji jedino članstvo u istoj omogućilo jedinstveno tržište. Britanija bi, u najboljem slučaju, mogla da učestvuje u zoni slobodne robne trgovine. Usluge, međutim, od kojih zavisi, biće isključene iz jedinstvenog tržišta.

U međuvremenu, ostatak EU, opterećen mnogim novim izazovima, moraće da izradi svoju pregovaračku poziciju. A ona će zasigurno biti oštra. Zašto bi se velikodušno tretirala zemlja koja im je zadala udarac među zube? Zašto bi trebalo podsticati ostale evropske političare da veruju kako je izlaz opcija s kojom će jeftino proći? Ukoliko bi Boris Džonson postao novi premijer, kako bi se moglo očekivati, da li je moguće da se u tom slučaju nemačka kancelarka bavi čovekom koji misli da EU ima isti cilj kao Hitlerov Rajh? Da, Nemačka ima trgovinski suficit sa Velikom Britanijom. Ali to neće biti odlučujuće – ne samo zbog toga što će njeni proizvođači i dalje prodavati visokokvalitetne proizvode koje Britanija – bila u EU ili ne – ne proizvodi.02Funta je već započela slobodan pad. Ako funta i nadalje bude imala malu vrednost, što je vrlo verovatno – to će ublažiti negativni efekat na autput – barem na srednji rok. Ipak, neizbežna je neizvesnost –  koja će trajati godinama, a ne mesecima – a verovatno će ova situacija u više navrata destabilizovati tržište imovine. Ukoliko pad funte generiše kratkoročni skok inflacije, neka bude tako: Engleska banka može to ignorisati. Ali, radi se o tome da gubitak poverenja u Veliku Britaniju može biti toliko ozbiljan – posebno s obzirom na veličinu deficita tekućeg računa u Velikoj Britaniji – da buduće britanske vlasti neće biti u stanju da njom upravljaju. Ako se ovo i dogodi, onda bi mogla biti potrebna značajna (finansijska) podrška. Ali, hoće li ona doći?

Sve u svemu, fiskalna upozorenja Džordža Ozborna (George Osborne) nisu bili potpuno glupa. Britanske administrativne jedinice moraće da nauče, možda uskoro, kako izgleda nadolazeći verovatan gubitak ekonomske dinamike priliva finansijskih sredstava za poreske prihode, od kojih zavise. Hitni budžetski plan nije potreban, ali je izgledno da se ne samo ciklična već i strukturna fiskalna pozicija Britanije sada pogoršala. Ako je to tako, onda će se od (svake) nove vlade sigurno zahtevati izvesno fiskalno stezanje.

Nakon ovakvog rezultata referenduma, ekonomijja u Britaniji biće rekonfigurisana. Oni biznisi koji su u Velikoj Britaniji funkcionisali na bazi evropskog tržišta moraće da preispitaju svoju poziciju. Uloga Londona kao centra za trgovinu evropskom aktivom izraženoj u evrima biće ozbiljno dovedena u pitanje. Proizvođači će morati da razmotre kako da prilagode svoje proizvodne kapacitete. Mnogi će svoje poslove preseliti u neke druge zemlje. Preduzeća čije poslovanje zavisi upravo od sposobnosti evropskih državljana – koji su u njima do pre par dana radili slobodno – moraće da preoblikuju svoje funkcionisanje. Mnogi će želeti da se okrenu ka unutrašnjem, jedinstvenom tržištu EU. Takve odluke neće morati da budu odjednom donesene, ali će u svakom slučaju, u ovom trenutku, voditi ka sve manjim ulaganjima u britanske kompanije i biznise. U “privredno-ekonomskom životu” budućnost je uvek, u određenoj meri, prisutna sada i ovde: danas i na ovom mestu.

Kratkoročno gledano, međutim, biće veoma teško razumno donositi takve odluke. Biznisi, ovde u Britaniji i posvuda naprosto ne znaju – niti imaju predstavu – kako će političari okončati predstojeće teške pregovore. Ova neizvesnost je oduvek bila tako očigledan ishod u slučaju da Britanci izglasaju svoj izlazak iz Unije. Samo će vreme moći da razveje ovu maglu koja se nadvila. Ono što je očigledno je to da će, nakon dužeg perioda tranzicije koja treba da usledi, Britanija iz nje izaći siromašnija nego što bi to inače bio slučaj. Britaniji je išlo dobro dok je bila unutar EU. Malo je verovatno da će joj tako biti i nadalje, sada kada je izvan nje.

Pa ipak, ekonomija i privreda samo su deo onoga što je bitno. Odluka Britanije da uđe u EU nekada je imala velikog razloga i smisla. Njena odluka da sada ode iz nje nije bila takva. Ovakvim izborom na referendumu, ona je okrenula leđa sopstvenim velikim naporima Evrope da prevaziđe istorijske podele.

Za mene, ovo je jedan od najtužnijih trenutaka u mom životu.

FT

 

Globalna ekonomija nafte: nova pravila igre

Ukoliko uvoz SAD opadne, američki interes za stabilnost na Bliskom istoku će se smanjiti a interes Kine i Indije porasti, piše glavni ekonomski komentator Fajnenšel Tajmsa, Martin Volf.

Zašto su cene nafte pale? Da li je ovo privremeni fenomen ili odražava strukturnu promenu na globalnim tržištima nafte? Ako je strukturna, ona će imati značajne implikacije na svetsku ekonomiju, geopolitiku i naše sposobnosti da upravljamo klimatskim promenama.

Sa američkim potrošačkim cenama kao deflatorom, realne cene pale su za više od polovine od juna 2014. do oktobra 2015. U ovom poslednjem mesecu, realne cene nafte bile su 17 odsto niže od njihovog proseka od 1970. godine, iako su bili daleko iznad nivoa u ranim 1970-im i između 1986. i početkom 2000-ih.

Govor Spensera Dejla, (Spencer Dale) glavnog ekonomiste naftne kompanije BP (i bivšeg glavnog ekonomiste Banke Engleske) baca svetlo na ono što utiče na cene nafte. On tvrdi da ljudi imaju tendenciju da veruju da je nafta neobnovljiv resurs čija će cena verovatno porasti tokom vremena i da su potražnja i ponuda krivi za strmu (neelastičnu) cenu nafte, da nafta teče pretežno u zapadne zemlje i da je OPEC voljan da stabilizuje tržište. Veći deo ove konvencionalne mudrosti oko nafte je, tvrdi on, lažan.

Jedan deo onoga što dovodi u pitanje ove pretpostavke je američka revolucija rafinacije nafte iz škriljaca. Od gotovo nultog rezultata u 2010. godini, proizvodnja nafte iz škriljca u Sjedinjenim Državama je porasla na oko 4,5 miliona barela dnevno. Većina ove „frekovane“ nafte je, ukazuje Spenser Dejl, profitabilna: između $50 i $60 za barel.

Štaviše, produktivnost proizvodnje nafte iz škriljaca (merena kao početna proizvodnja po platformi) porasla je na preko 30 odsto godišnje između 2007. i 2014. godine. Povrh svega ovoga, ubrzani rast proizvodnje nafte iz škriljaca je bio odlučujući faktor za prošlogodišnji kolaps cene sirove nafte: proizvodnja nafte u SAD se povećala za skoro dva puta iznad povećanja tražnje. To je, jednostavno, bila stvar ponude.

Šta bi to moglo da podrazumeva?

Jedna implikacija je da je kratkoročna elastičnost ponude nafte veća nego što je bila. Relativno visok procenat troškova proizvodnje nafte iz škriljaca je promenljiv, jer je investicija brza i daje brz povratak profita. Kao rezultat toga, snabdevanje bolje reaguje na cenu nego što je to slučaj za konvencionalnu naftu, koja ima visoke fiksne troškove i relativno niske varijabilne troškova.

Ova relativno visoka elastičnost ponude znači da tržište treba da stabilizuju cene efikasnije nego u prošlosti. Ali proizvodnja nafte iz škriljaca je takođe zavisnija od raspoloživosti kredita nego što je to kod konvencionalne nafte. Ovo dodaje direktan finansijski kanal snabdevanju naftom.

Druga implikacija je ogroman pomak u pravcu trgovine. Posebno, Kina i Indija će verovatno postati daleko važniji neto uvoznici nafte, dok se američki neto uvoz smanjuje. Sasvim moguće da će 60 odsto globalnog povećanja potražnje za naftom, u narednih 20 godina, doći od strane ova dva azijska kolosa.

Od 2035. godine, Kina će verovatno uvoziti tri etvrtine svoje nafte a Indija skoro 90 odsto. Naravno, to podrazumeva da transportni sistem i dalje ostane zavisan od nafte tokom ovog dugog perioda. Ako se to desi, ne treba nam veliki mentalni sklop da bi smo pretpostavili da će interesovanje SAD za stabilizaciju na Bliskom istoku opadati, a interes Kine i Indije porasti. Geopolitičke implikacije mogu biti duboke.

Dalja implikacija odnosi se na izazov za OPEC da stabilizuje cene. U svom World Energy Outlook 2015 (pdf). Međunarodna agencija za energiju (IEA) predviđa cenu od $80 po barelu u 2020. godini, kako rastuća potražnja bude apsorbovala ono što u ovom trenutku izgleda kao višak ponude. Prognoze o nižoj ceni nafte se takođe razmatraju sa cenama koje bi ostale blizu 50 dolara za barel tokom ove decenije.

Dve pretpostavke su u osnovi ove druge prognoze: elastična ponuda nafte SAD i odluka proizvođača OPEC, posebno Saudijske Arabije, da brani strukturu proizvodnje (i samog tržišta nafte). Ali strategija niskih cena bi stvorila teškoću za proizvođače kako javna potrošnja nastavlja da prevazilazi prihode od nafte za duži vremenski period. Koliko bi taj zastoj mogao da traje?

Konačni set implikacija vezan je za klimatske politike. Pojava nafte iz škriljaca naglašava ono što je već prilično jasno, naime, da je globalni kapacitet snabdevanja ne samo ogroman, nego se i širi. Zaboravite vrh snabdevanja naftom. Kako Dejl primećuje: “U veoma teškim uslovima, u proteklih 35 godina, svet je konzumirao oko 1 trilion barela nafte. U istom periodu, pokazalo se da su rezerve nafte porasle za više od jednog triliona barela. ”

Problem nije u tome da svetu ponestaje nafte. Ima je daleko više nego što svet može da iskoristi dok ima bilo kakvu nadu da može ograničiti porast srednje globalne temperature iznad pred-industrijskog nivoa do 2°C. Samo korišćenjem postojećih rezervi nafte i gasa trostruko će biti premašen globalni karbonski budžet. Dakle, ekonomija fosilnih goriva i upravljanje klimatskim promenama su u direktnoj suprotnosti. Jedno mora popustiti. Duboka tehnološka promena može uzdrmati ekonomiju fosilnih goriva. Ako ne, to će morati da urade političari.

Ovo potcrtava obim izazova s kojima se suočavaju lideri na klimatskoj konferenciji u Parizu. Ali odgovor na pad cena nafte pokazuje kako su kreatori politika bili bez nade. Prema IEA, subvencije za nabavku i korišćenje fosilnih goriva i dalje iznose $493bn u 2014. Istina, oni bi bili $610bn bez reformi koje su sprovođene od 2009. Dakle, neki napredak je napravljen.

Niske cene nafte, međutim, sada opravdavaju ukidanje subvencija. U bogatim zemljama prilike koje pruža niska cena nafte mogle bi – a, zapravo, i trebalo bi – da budu iskorišćene za nametanje viših poreza na njeno korišćenje. Time bi se postiglo osnaživanje podsticaja za uštede u korišćenju fosilnih goriva, povećanje fiskalnih prihoda i omogućavanje smanjenja ostalih poreza, posebno na zapošljavanje. Ipak, zaključuje svoj članak Martin Volf iz FT, ova važna prilika je gotovo potpuno ispuštena.

 

Martin Wolf, FT