Kriza, deceniju kasnije

Deceniju nakon prvih nagoveštaja krize iz 2007-2008, šta rade svetske banke i finansije?

Ben Bernanke

Ben Bernanke

Iako se posledice finansijske krize iz 2007-2008. jos uvek osećaju, banke uče da žive sa svojim novim okruženjem, piše Patrik Lejn za britanski poslovni nedeljnik The Economist. Da li su one, međutim, danas odista sigurnije nego pre 10 godina?

Izbor Donalda Trampa za 45. američkog predsednika užasnuo je veliki deo Njujorka; žitelji Trampovog rodnog grada većinom su glasali za drugog lokalnog kandidata, Hillari Klinton. Volstrit je, međutim, pozdravio njegov dolazak Trampa za prvog čoveka Sjedinjenih Država. Između izbornog dana (8. novembra 2016.) i 1. marta 2017, podindeks S&P 500 američkih banaka je porastao za 34%; finansijska industrija je bila najbrže rastući sektor na brzorastućim tržištima sveta. U vreme izbora, samo dve od šest najvećih banaka, JPMorgan Chase i Wells Fargo, mogle su se pohvaliti tržišnim kapitalizacijama koje su premašile neto knjigovodstvenu vrednost njihove imovine. Sada su sve banke osim Bank of America i Citigroup u toj srećnoj poziciji.

Akcije banaka već su bile u porastu i to uglavnom jer su tržišta očekivala da Federalne rezerve, nakon duge pauze, podignu kamatne stope. Američki FED je bio u obavezi da te kamate podigne u decembru 2016. i ovog marta, uz još tri rasta kamata koja se po planu očekuju tokom godine. To bi trebalo da omogući bankama da prošire postojeću marginu između njihovih pozajmica i kamatnih stopa, a pomoću kojih bi konačno trebalo da se “odlepe” od svojih minimuma (jer su ove stope najniže u zadnjih šest decenija). Trampova pobeda dala je dodatni podsticaj; još uvek odzvanja njegovo obećanje da će podići američku ekonomsku stopu privrednog rasta. Predsednik želi da smanji poreska opterećenja na kompanije, što bi direktno povećalo profit banaka ali bi i njeni klijenti imali veće benefite. Tramp je takođe obećao da će olakšati bankarsku regulativu, na koju se finansijska industrija najviše žali. On je tokom svoje predizborne kampanje izjavio da će “obaviti brojna” preispitivanja Dod-Frenkovog zakona o Volstritu i zakona o zaštiti potrošača, koji je nakon krize prepravio finansijsku regulativu. Trampovo “veliko preispitivanje” Dod-Frenkovog zakona, kojeg je 2010. donela Obamina administracija, naišlo je na oduševljenje ne samo na Volstritu već i sa druge strane Atlantika, na evropskom tlu. Podsetimo, ovaj je zakon obavezivao velike banke da se podvrgnu godišnjim proverama radi ocene otpornosti u slučaju finansijske krize (stres-test) kako bi se sprečio stečaj nalik onom Lehman Brothersa iz septembra 2008. Zakon je trebalo da omogući veći uvid javnosti u odnos plata menadžera i radnika, a njegovo uvođenje je pokrenulo i osnivanje Biroa za zaštitu potrošača (Consumer Financial Protection Bureau (CFPB).

Da li su banke napokon ostavile krizu iza sebe? Specijalni izveštaj magazina Ekonomist iznosi tvrdnju kako su brojne banke koje se danas nalaze u daleko boljoj formi nego pre deset godina, iako dobici nisu ravnomerno raspoređeni, kao i da se ove razlike u profitnim prinosima još dalje i više produbljuju. Ovo je naročito evidentno u Evropi, gde je oporavak banaka izrazito nesiguran i neizvestan. Indeks STOXX Europe 600 kao i cene akcija banaka i dalje je za dve trećine manji od onog vrha dostignutog u maju 2007, tačno pre deset godina. Povraćaj ulaganja evropskih zajmodavaca na prosečni kapital iznosi samo 5,8%.

Američke banke su, u poređenju s evropskim, znatno jače. Kada se radi o investicionom bankarstvu, tu su američke banke do nogu potukle svoje evropske rivale. Banke (u SAD) više ne moraju da izdvajaju milijarde u zakonskim računima za svoje grehe iz prošlosti, konačno donoseći bolje povraćaje za svoje akcionare. Majk Mejo (Mike Mayo), nezavisni bankarski analitičar očekuje da će povraćaj uloženog na opipljivi kapital uskoro premašiti njihove troškove (procena je 10%) i to po prvi put od krize. Takođe, banke, nakon Trampove intervencije i “oslobađanja od mrske Obamine kontrole”, više neće biti u obavezi da državnom regulatoru daju izjave u pisanoj formi, koje su od 2010. bile obračunski dokazi za prispela potraživanja i napravljene troškove. Dakle – sve po starom, kao pre krize: nikom se ne polažu računi, a posao može da “procveta”… baš kao i novi finansijski mehur, koji može biti daleko razorniji od onog od pre deceniju.

Međutim, finansijske krize bacaju dugačke senke pa čak i u Americi, čije banke još uvek nisu izašle na zelenu granu. Uprkos njihovom inicijalnom dovođenju u red u prvih nekoliko meseci Trampovog mandata, indeks S&P 500 banaka i dalje iznosi oko 30% ispod onog vrha koji je dostigao u februaru 2007. godine (grafikon ispod). Debate o reviziji američke post-krizne regulacije tek započinju, a najveće od svih pitanja još nije nestalo: da li su banke – i poreski  obveznici – u ovom trenutku dovoljno bezbedni?

Mnogo je Amerikanaca, uključujući i one koji su glasali za Trampa, koji su i dalje veoma sumnjičavi prema velikim bankama. Kriza je veliki broj običnih građana (mada samo nekolicinu bankara) očigledno učinila siromašnijima u poređenju sa stanjem u kojem su se nalazili pre 10 godina, a njihovo nezadovoljstvo može se iznova lako razbuktati. Septembra 2016. godine, banka Wells Fargo – koja je, inače, lako i bezbolno prošla kroz krizu – priznala kako je u proteklih pet godina otvorila više od dva miliona nepostojećih depozitnih kao i računa kreditnih kartica za kupce koji ih nisu tražili. Dobit za Vels Fargo od ove operacije je bila mala, a kazna od 185 miliona dolara bila je relativno skromna. Ali, ovaj skandal je Džona Stamfa (John Stumpf), glavnog izvršnog direktora i nekoliko više rangiranih saradnika koštao njihovih radnih mesta uz zaplenu plata, bonusa, akcija i imovine u vrednosti od 180 miliona dolara. Vels Fargo se od tada trudi da kroz PR i odnose sa javnošću popravi svoj renome, ali uglavnom bez nekih rezultata.

Ovaj izveštaj “Ekonomista” analizira bankarsku industriju pre svega u Americi i Evropi, deceniju nakon naglog sunovrata banaka s obe strane Atlantika. Poreklo krize leži u globalnim makroekonomskim neravnotežima, kao i u neuspesima upravljanja i nadzora finansijskog sistema: prekomerna štednja u Kini i drugim ekonomijama s prekomernim finansijskim viškovima finansirali su američko “lumpovanje” u sektorima zaduživanja i imovine. Američke i evropske banke, njihove od krize slomljene privrede i poreski obveznici poneli su i podneli teret ove neodgovornosti.

Banke u drugim delovima sveta su u velikoj meri prošle mnogo bolje. U Australiji i Kanadi su povraćaji na uloženi kapital i dalje ostali dvocifreni. Dobroj situaciji doprinelo je i to što Australija ima samo četiri velike banke a Kanada pet, uz domaća preuzimanja i održavanje visokih marži. Kako su cene roba nedavno opale, samim tim opala je i profitabilnost u obe zemlje, iako su prošle godine australijski zajmodavci vratili 13,7% a kanadski 14,1% na uloženi kapital; rezultati na kojima im druge banke u svetu mogu samo pozavideti.

Najveće banke u Japanu, koje su tokom 80-tih i 90-tih patile od bezglavog avanturizma, nisu nakon 2008. ostale po strani i neoštećene. Mizuho je pretrpeo najviše, umanjivši vrednost svog imovine za oko 700 milijardi jena (6,8 milijardi dolara). Japanci su prikupljali ostatke i mrvice sa zapadnih bankarskih tržišta, pabirčeći neke akvizicije kako bi dopunili slabe povraćaje kod kuće. Neki među njima su mudrije odlučivali od drugih: Udeo MUFG-a (Mitsubishi UFJ Financial Group) u Morgan Stenliju-u bio je pogođen za dobru cenu i pokazao se kao dobro ulaganje, dok se kupovina Lehman Brothers European  pokazala kao breme. Kineski zajmodavci su u to doba bili uglavnom posmatrači, ostavši fokusirani na svoje domaće tržište.

Sedam posledica apokalipse

Ako pitate bankare šta se najviše promenilo u njihovoj branši u protekloj deceniji, videćete da se na vrhu njihove liste nalazi regulacija, tj upliv državne kontrole. Lagani dodir zamenjen je čvrstim nadzorom izbliza, uključujući i “stres testove” kojima se ispitivala sposobnost banaka da izdrže krize. Bojni su oni koji regulaciju vide kao najveću promenu u bankarskom pejzažu. Pre krize, kaže glavni finansijski službenik jedne međunarodne banke, njegova banka (baš kao i ostale) sprovodili su interne stres-testove, na osnovu kojih su prikupili nekoliko hiljada podataka. Kada je glavna supervizorka njegove banke počela da sprovodi testove po izbijanju krize, broj podataka skočio je na stotine hiljada. Sada je dostigao nekoliko miliona – i još uvek raste. Broj ljudi neposredno angažovanih na “kontrolama” stresa finansijskim tržišima je u JPMorgan Chase, najvećoj američkoj banci skočio sa 24.000 u 2011. (godinu dana nakon akta Dodd-Frankovog zakona, najveće reforme finansijske regulative od 1930-ih godina) na 43.000 u 2015. godini. To znači da se jedan na šest zaposlenih u ovoj banci bavi stres-kontrolom i proverama njihovog boniteta.

Druga velika promena je uspostavljanje daleko zahtevnijih uslova za odobravanje traženog kapitala, zajedno sa novim pravilima za leveridž i likvidnost. Bankari i supervizori se slažu da je kriza izložila “kapitalne jastuke” banaka, namenjenih za amortizaciju mogućih gubitaka; ova sredstva za ublažavanje gubitaka su tokom krize postala opasno tanka. Za previše je njih leveridž bio način prvo da dođe do profita, a potom i – propadne. Revidirana međunarodna pravila, poznata pod nazivom “Bazel 3” (čije je sprovođenje još uvek u toku), prisilila su banke na povećanje ovih kapitalnih rezervi, primoravajući ih da povećaju svoje rezerve dodajući akcije i konvertibilne obveznice u svoje bilanse stanja. Ideja je da velika banka treba da bude sposobna da apsorbuje najgori mogući udarac bez rušenja drugih institucija ili potrebe za sopstvenim spašavanjem. U periodu između 2011. i sredine 2016. godine, trideset “globalno sistemski važnih” banaka povećale su ukupno svoj kapital za oko jedan trilion evra (1.3 triliona dolara), uglavnom kroz zadržanu zaradu, kaže Banka za međunarodna poravnanja u Bazelu (Sredstva od deonica ili deoničara u poslovanju često se nazivaju “kapitalni jastuk” ili, u našoj terminologiji, kapitalne rezerve. Ideja je da, ako banka doživljava teške gubitke, kapitalne rezerve zaštite ostale izvore finansiranja, naročito štediše. Dakle, što je veći kapitalni jastuk, to je sigurnija banka i manja verovatnoća da će ona otići u stečaj).

Treće, prinosi na akcije su niži nego pre krize. Razlog tome je delimično prirodna posledica zasnivanja većeg kapitala. Ali, posledice krize takođe su umanjile povraćaje na drugi način. Centralne banke su prvo podsticale kamatne stope na ultra-niske nivoe, a zatim su ih pratile ogromne kupovine državnih obveznica i druge imovine. Namera je bila da se ovakvim potezom, barem jednim delom, pomogne bankama, tako što bi se finansiranje učinilo jeftinijim, čime bi se podstakla ekonomija. Ali, niske stope i ravne krivulje prinosa pritiskaju kamatne marže, a samim tim i profit.

Završni računi poduprti su gotovinom, deponovani u centralnim bankama, a nisu zarađivali skoro ništa. Prema podacima konsultantske kuće Oliver Vajman (Oliver Wyman), učešće gotovine u bilansima američkih banaka skočilo je sa 3% pre krize na 20% u 2014. godini. Kako je svetska ekonomija konačno oživela nakon nekoliko pogrešnih početaka, zarada se može pokupiti i u Evropi, baš kao i u Americi.

Pametno i pažljivo “uposlite” svoju imovinu i ulaganja

Četvrto: spori rast prihoda – u kombinaciji sa konkurentskim zahtevima supervizora i akcionara – sve je to “pritiskalo” banke nagoneći ih na obaranje svojih troškova kao i na znatno jači fokus kako da na najbolji način iskoriste oskudne resurse. “Ako ću imati dobar povraćaj na veliki kapital koji ulažem, onda bih se bolje fokusirao na ono na u čemu sam zaista dobar”, kaže Džim Kauls (Jim Cowles), šef američke banke Citigroup za Evropu, Bliski istok i Afriku. Citi, koja je pod Senfordom “Sendijem” Vejlom krajem devedesetih godina postala izuzetan finansijski supermarket, prodajući sve zamislive finansijske proizvode: od investiciono-bankarskih usluga do osiguranja; pa ipak, i takav kolos kao što je Citi odlučio je da se povuče iz mnogobrojnih finansijskih operacija kako bi (ponovo) postao pretežno korporativna i investiciona banka, baš kao što je bila u 1970-im i 1980-im. Njeni šefovi naglašavaju svoju “mrežu” i prisutnost njenih filijala u skoro 100 zemalja sveta, na koje blagajnici multinacionalnih kompanija mogu računati. Nekada je Citi imala i 50 tzv “potrošačkih” banaka za pojedinačne klijente, od kojih su mnoge imale i rezervne filijale. Sada ih ima u samo 19 zemalja.

Takvo povlačenje iz perifernih  preduzeća takođe je značilo manje poslova i niže bonuse, čak i pored toga što su njihove plate i dalje ostale predmet zavisti najvećeg broja “običnih smrtnika”. To je donelo petu promenu: banke su postale manje privlačni poslodavci za univerzitetske diplomce. “Najsjajniji ljudi više ne žele da rade u bankama već, recimo, u hedž-fondovima kao što je Citadel” žali se jedan visoki bankarski službenik. Neki milenijumci su, dodaje on, privučeni tehnološkim kompanijama. Drugi “ne žele da imaju bilo šta sa bilo čim što je biznis”. To je zbog šeste promene: reputacija finansijskog sektora je bila srozana krizom. Beskrajni skandali nizali su se neumorno; vreme agresivnog i hazarderskog pravljenja velikih profita u kratkom roku je daleko iza nas, i ono je “stavljeno ad acta”: do 2007. godine, banke su veoma “opušteno” obezbeđivale hipoteke onima koji ih nisu mogli priuštiti; zloupotreba prodaje hartija od vrednosti na osnovu takvih kredita; Prodaja skupog i često beskorisnog osiguranja kreditne zaštite*; Utvrđivanje Libora, ključne kamatne stope; prevare na deviznom tržištu i još mnogo toga (osiguranje kreditne zaštite*: Osiguranje platnog prometa, PPI, poznatog i kao osiguranje kredita, osiguranje kreditne zaštite ili osiguranje otplate kredita; proizvod osiguranja koji korisnicima omogućava osiguranje otplate kredita ukoliko korisnik kredita umre, teško oboli ili bude na neki način onemogućen, izgubi posao ili se suočava s drugim okolnostima koje korisnika mogu sprečiti da zarađuje za servisiranje duga. Ne sme se mešati sa osiguranjem prihoda, što nije samo specifikum za dug već pokriva sve prihode. Banke i drugi kreditori su do 2008. veoma intenzivno prodavali PPI kao dodatak kreditnom proizvodu ili sredstvima za prekoračenja).

Sedmo i poslednje: finansijska tehnologija sve više dobija na važnosti. Ovo bi mogla biti bolja vest za banke nego što zvuči, uprkos škripanju i pucanju nekih njihovih računarskih sistema. Brojne finansijske start-up firme se trude da održe svoje poslovanje, ali je uticajne osobe u visoko regulisanim industrijama poput finansijske teže uzurpirati nego knjigovođe ili taksiste. Kao rezultat toga, postoje dobre šanse da banke i tehnološka preduzeća formiraju obostrano korisna partnerstva za poboljšanje usluga – za dobro svojih klijenata, a ne kao “oružje” u međusobnoj borbi na finansijskim tržištima.

The Economist

Osvrt na bregzit: duga, ledena sedmica pred nama

Britanska premijerka sutra će od Vrhovnog suda čuti da li je pravno vlasna da sama započne “Bregzit”, proces administrativnog, ekonomskog i političkog izlaska Britanije iz EU. Odluka pada uoči njenog odlaska u Sjedinjene Države, gde će se susresti s novim američkim predsednikom Donaldom Trampom.

 “Tereza Mej uskoro će otkriti koliko nedelju dana u politici može biti odista dug period”, pišu Sajmon Kenedi i Robert Haton trenutno najistaknutijii članak na portalu Blumberg.

Premijerka će u ponedeljak objaviti pokretanje svoje industrijske strategije, kao nastavak procesa izlaska Britanaca iz Evropske unije, a pre nego što će Vrhovni sud sutra objaviti ima li ona, umesto parlamenta, pravo da inicira Breksit. Nakon ove odluke, ona odmah leti za SAD kako bi se sastala s Trampom.

“Ekonomija budućnosti”

U nastojanju da pripremi britansku ekonomiju za život izvan Evropske unije, Mej će u ponedeljak objaviti kakav je to “dil s britanskim privrednim granama” sačinjen – dogovor njene vlade o podršci onim industrijskim sektorima u kojima bi, po mišljenju njenog kabineta, Ujedinjeno Kraljevstvo moglo imati prednosti poredeći se s ostalima: Među njima su oblast veštačke inteligencije (AI) kao i mobilno umrežavanje.

Ovo je, ujedno, svojevrsni portfolio kojim bi Britanija narednih godina trebalo da se predstavi potencijalnim trgovinskim, finansijskim i privrednim partnerima širom sveta, nadajući se da će kod njih proizvesti bitno veće interesovanje za uslove poslovanja na Ostrvu.

000000

Strategija se tiče “budućnosti (britanske) privrede, obezbeđivanja uslova kojima će ona ohrabrivati dalji rast biznisa, kao i rast uopšte”, rekla je Mej za televiziju Blumberg. “Radi se, takođe, i o obezbeđivanju uslova da benefiti od (mogućeg) napretka budu dostupni u čitavoj zemlji.”

Mej danas treba da objavi da će njena vlada potrošiti 170 miliona funti (197 miliona evra, 212 miliona dolara) na tehničko obrazovanje koje bi trebalo da zadovolji uslove za predstojeće poslovanje. Istraživanje objavljeno u subotu (21.jan), u kojem je anketirano 800 članova britanskog Instituta direktora, dobilo je podatak da je dugoročni strateški prioritet ostrvskih poslovnih lidera upravo savladavanje posebnih veština, posebno potrebnih za britansko poslovanje u budućnosti.

Kratkoročna perspektiva britanskog poslovnog ekosistema ne izgleda sjajno, a Britanci se suočavaju sa dugotrajnom tranzicijom ka modelu koji bi morao biti daleko više izvozno orijentisan. To znači da će se britanska privreda, do kraja ove decenije, razvijati relativno sporo, izjavili su eksperti think-tanka ITEM (EY ITEM Club – Independent Treasury Economic Model: grupa koju je formirala savetodavna firma Ernst & Young; bavi se kvartalnim predviđanjem uslova poslovanja i razvijanjem biznis modela u perspektivi).

Pravilo Vrhovnog suda i presuda

U utorak (24.jan) u pola deset prepodne britanski Vrhovni sud doneće presudu ko i kako može da pokrene član 50 Lisabonskog ugovora, pravni akt kojim se objašnjava način izlaska iz EU – proces razlaza koji bi trebalo da, počev od aktivacije ovog Člana, traje pune dve godine.

Tereza Mej već je spremna za pravni poraz na ovom sudu, što bi je u tom slučaju prisililo da ovaj član i odluku suda uvede u parlament. Lider Laburističke partije Džeremi Korbin zatražiće izmenu ovog zakona, a u pokušaju da omekša premijerkin plan; britanski list Observer juče je izvestio da će se grupa “lavirajućih” tj. kros-partijskih poslanika ujediniti kako bi zaustavili takozvani teški Breksit (ili “Bregzit”, srpski jezik dozvoljava obe varijante izgovora).

Jedan od problema s kojima će se suočiti britanska premijerka, kada je u pitanju odluka Vrhovnog suda, jeste da ta odluka ni u kom slučaju ne bi okončala pravne muke i izazove s kojima se trenutno suočava, izjavili su za Blumberg je Džeremi Hodžiz i Patrik Gaver (Jeremy Hodges, Patric Gover). Dablinski sud sada razmatra pitanje da li proces izlaska Britanije iz EU može trajati tri umesto dve godine, dok se u drugoj tužbi podnetoj Vrhovnom sudu iznosi tvrdnja da junski referendum 2016. premijerki ni u kom slučaju nije dao ovlašćenja da “povuče Britaniju sa jedinstvenog (evropskog) tržišta”.

Susret s Trampom

Tereza Mej će u petak (27.jan) postati prvi evropski lider koji će se susresti sa Trampom otkada je ovaj došao na vlast.

Jedan od ključnih izazova biće pronalaženje zajedničke osnove za obe strane. Ona se prikazuje kao “stegonoša” slobodne trgovine, dok on na međunarodnu trgovinu gleda kao na pretnju po svoju zemlju. Prisutne su, između ostalog, i razlike oko stavova u vezi NATO alijanse.

Mej ima neke adute s kojima bi mogla da zaigra. Tramp je hvalio Bregzit, pa – ukoliko se i na to gleda kao na deo istog pokreta, tzv. “Trampizma” – onda bi on mogao biti sklon da Ujedinjenom Kraljevstvu ponudi velikodušan postbregzitovski trgovinski sporazum.

Njegovi saradnici su za Blumberg već rekli da on to i namerava, kao i da veruju da su njihovi preliminarni razgovori sa Britanijom ohrabrili premijerku da agresivnije nastupa tokom sprovođenja svog plana o Bregzitu. Britanski list Telegraf izvestio je da možda postoji način da američke i britanske banke lakše pristupaju jedne drugima na anglo-američkom tržištu, dodajući da Tereza Mej želi da pojednostavi obostrani protok radne snage na tržištima rada ove dve zemlje.

Transatlantsko trgovinsko i investiono partnerstvo (TTIP), čak i ako nije moglo biti potpisano sve do Bregzita, omogućilo bi Terezi Mej da svojim kolegama iz EU pokaže kako je Britanija sposobna da napreduje izvan EU, a samim tim i da od njih zahteva veće ustupke kada je u pitanju razlaz i Bregzit. Sa druge strane, zvaničnici EU mogli bi joj zameriti da joj je neko ko je predviđao raspad evropskog bloka – a to je Tramp – ulio jedan osećaj većeg komfora i samozadovoljstva, pa će, shodno tome, nastojati da je zbog toga kazne.

Na nekoj drugoj strani, blagajnik australijskog trezora Skot Morison (Scott Morrison) najavio je da će ove nedelje biti postavljeni temelji za buduće razgovore” vezane za jedan novi trgovinski sporazum između njegove zemlje i Britanije posle Breksita. Međutim, čileanska predsednica Mišel Bašle (Michelle Bachelet) rekla je za Blumberg da bi radije da obnovi trgovinski ugovor koji je 2002. godine njena zemlja potpisala sa EU, i da na njenoj listi prioriteta nipošto nije uvrštena bilo kakva verzija postbregzitovskog sporazuma sa Britanijom.

“Bregzit ima vremenski period od dve godine. Ima vremena da vidimo kako ćemo nastaviti našu vezu. Sa Britanijom imamo veoma dobre istorijske, političke, diplomatske i ekonomske odnose.”

Parlamentarni problem

Još jedan izazov koji se ukazao na političkom obzorju Starog kontinenta je da je prošle nedelje blok Socijalističkih partija EU regiona prošle nedelje izgubio kontrolu nad Evropskim parlamentom, čime je okončan dugogodišnji sporazum o podeli vlasti u ovom političkom organ, a što bi veoma verovatno moralo da zapečati bilo kakav dogovor EU i Britanije oko Bregzita. Ovakav razvoj događaja mogao bi da ozbiljno osujeti pripreme Tereze Mej za sprovođenje bregzitovskog plana, prenosi Džonatan Sternz za Blumberg.

“Šansa da Evropskim parlamentom odjekne jednoglasno ‘ne’ u vezi bilo kakvog dogovora s Britanijom oko bregzita sada je po svemu sudeći daleko veća, i to ’ne’ će sada odjekivati kao izraz jedne nove većine, a ne više pojedinačno”, rekao je Glin Ford (Glyn Ford), bivši pripadnik britanskih socijalista u evropskom parlamentu a sada izvršni direktor konsultantske kuće Polint.

Bregzitovska unakrsna paljba

Bankari, u svetlu najnovijih događaja, izražavaju bojazan da za solidnu tranziciju nakon bregzita neće biti dovoljno dovoljno vremena.

Uzgred, Nissan je bio jedini proizvođač automobila koji je primio “pismo o Bregzitu (i namerama britanske vlade), kaže ministar.

Još jedna japanska korporacija, Hitachi, izražava zabrinutost da će se posledice koje bi Breksit mogao imati po njeno poslovanje tek videti, i da razmišljaju da nakon isteka ugovora presele svoj biznis iz Britanije na neko drugo mesto.

Advokatica i poslanica Evropskog parlamenta Marin le Pen – francuska političarka i najmlađa ćerka Žan-Mari le Pena i predsednica partije Nacionalni front od 16. januara 2011 – kaže da će nakon Bregzita uslediti “domino” efekat koji će se osetiti na političkoj sceni širom Evrope.

Međunarodna Grupa za regulatorne strategije kaže da bi razgovori o Bregzitu trebalo da se fokusiraju na realizaciju jednog konkretnog dila na relaciji Britanija Evropska unija.

Švajcarska bi, u tom slučaju i po tom konceptu, trebalo da Britaniji posluži kao referentna tačka, izjavio je nemački ministar finansija Volfgang Šojble za nedeljno izdanje Noje Ciriher Cajtunga (NZZ am Sonntag)

Dejli ekspres donosi da je  grupa “Izlazak znači izlazak” (Leave Means Leave group) izjavila da bi, u slučaju odlaska Britanaca, milion EU imigranata moglo da se u naredne dve godine iseli iz Britanije.

…A za to vreme na tržištu…

Najveći skok funte u 24 godina podsticaj je predviđanjima da je za ovu valuti najgore prošlo – barem u kratkom roku.

Kames Capital ocenjuje ostrvsku privredu kao”neutralnu i blago pozitivnu”, dok Global FX Capital kaže da poboljšanje ekonomije i ubrzavanje inflacije uvećavaju šanse da britanska valuta postane snažnija.

Prema Gaju Hendsu (Guy Hands), predsedniku konsultantske kompanije za privatna ulaganja Terra Firma Capital Partners, “otkup preduzeća je posao koji je predodređen da cveta nakon Bregzita.”

“Nažalost – a to je uvek jedna od čudnih stvari vezanih za svaki biznis – mislim da je to loša stvar po većinu ljudi, loše po moju zemlju, iako mislim da će po ovakav razvoj događaja, verovatno, biti dobar po moje poslovanje”, izjavio je on za TV Bloomberg.

…I, konačno…

U međuvremenu, mjuzikl pod nazivom “Brexit” u punom zamahu širi svoja krila. Nakon višemesečnih proba, ova predstava – sa glumcima koji igraju nekadašnjeg gradonačelnika Londona a sada ministra spoljnih poslova Borisa Džonsona, šefa partije UKIP koja je najzdušnije zagovarala Bregzit,  Najdžela Faradža, bivšeg premijera Dejvida Kamerona i sadašnje premijerke Tereze Mej – od 20. januara gostovaće u pozorištima širom Londona. Peter Wilby iz magazina Nju stejtsmen (New Statesman), koji ga je već video, napisao je da je ovaj muzički komad “zabavan, angažovan i smešan.”

Još jedna stvar: Ako ste prošle nedelje propustili godišnji sastanak Svetskog ekonomskog foruma u švajcarskom gradu Davosu, Blumbergovi tvitovi pomoći će vam da uhvatite korak sa svim bitnim informacijama vezanim za “alpsko bregzitovanje”.

Simon Kennedy, Robert Hutton (Jan 23, 2017, Bloomberg)

Kraj neoliberalizma?

Kako izgleda kada ideologija umire? Kao i u mnogim stvarima, književnost je najbolji vodič. U Crvenom izobilju, odličnom istorijskom romanu, Francis Spufford opisuje kako se u Rusiji raspadao komunistički san o izgradnji boljeg, pravednijeg drušva.

Čak i kada su cenzurisali misli svojih građana, komunisti su sanjali velike snove. Spuffordov junak je Leonid Kantorovič, jedini sovjetski ekonomista koji je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Dok se trucka moskovskim metroom, on fantazira o tome šta će izobilje doneti njegovim osiromašenim saputnicima: „Sva ženska odeća pretvara se u svileni brokat, a vojne uniforme u elegantna siva i srebrna odela: a lica, sva lica u vagonu, opuštaju se i gube bore urezane brigom i glađu, i druge tragove nužde.“

Ali stvarnost začas poruši te kule od peska. Brojevi su sve neposlušniji. Divni planovi mogu se ostvariti samo prevarama, a glavni arhitekta to zna bolje nego ijedan disident. Ovo je jedan od Sputtfordovih suštinskih uvida: dugo pre javnog protesta, ljudi untar sistema gunđanjem su izražavali nezadovoljstvo. Šapat po šapat, pismo po pismo, režim je postojano potkopavan iznutra. Njegov konačni pad dogodiće se više decenija posle završetka romana, ali je već vidljiv.

Kada je roman objavljen 2010, bilo je jasno da ideologija na kojoj počiva savremeni kapitalizam malaksava, ali ne i da umire. Izgleda da smo sada stigli dotle. Upravo tehnokrati koji održavaju sistem polako i nerado priznaju da mu nema spasa. Čujemo to od Marka Carneya iz Engleske banke koji poziva na uzbunu zbog „niskog rasta, niske inflacije, niskih kamatnih stopa“. Ili kada Banka za međunarodna poravnanja, centralna banka centralne banke upozorava: „čini se da je globalna ekonomija nesposobna da se vrati održivom i uravnoteženom rastu“. A najjasnije nam je to nedavno rekao MMF.

Intervencija Fonda nije najzanimljivija po tome što je rečeno – važnije je ko je to rekao i kako. U centralnoj ediciji Fonda trojica njegovih vrhunskih ekonomista objavili su studiju pod naslovom: „Neoliberalizam: preskupo plaćen?“. Već vas od naslova podilazi jeza. Najpoznatiji ekonomisti i političari tako dugo su poricali i samo postojanje neoliberalizma odbacujući tu reč kao uvredljivu etiketu bezubih nezadovoljnika koji ne razumeju ni ekonomiju ni kapitalizam. A sada stručnjaci MMF-a opisuju kako se „neoliberalni program“ širio po planeti u poslednjih 30 godina i kako su u sve više država društvene i političke institucije poklekle pred zakonima tržišta.

Will Davies je u svojoj knjizi Granice neoliberalizma naveo dva najvažnija britanska primera: državno zdravstvo i univerzitete, „gde su učionice pretvorene u supermarkete“. Javni sektor je zamenjen privatnim kompanijama, a demokratija pukom konkurencijom.

Istraživači MMF-a priznaju da su njihovi rezultati strašni. Neoliberalizam nije doneo ekonomski rast – samo su malobrojni postali još mnogo bogatiji. Ovaj sistem izaziva ogromne lomove koji za sobom ostavljaju ljudske ruševine i potrebne su milijarde za saniranje posledica – nalaz sa kojim bi se složila većina korisnika banke hrane u Britaniji. I dok George Osborne opravdava štednju kao blagovremenu „popravku krova po sunčanom danu“, ekonomisti Fonda definišu je kao „potkresivanje države… još jedan aspekt neoliberalnog programa“. Aspekt čiji bi troškovi, kažu oni, „mogli biti veliki – mnogo veći od koristi“.

Ovde treba obratiti pažnju na dve stvari. Prvo, ova studija dolazi od istraživačkog odeljenja MMF-a, a ne od onog osoblja koje leti u bankrotirane zemlje, pregovara o uslovima zajma sa vladama kojima je očajnički potreban novac i sprovodi fiskalno maltretiranje. Još od 2008. godine, produbljuje se jaz između onoga što MMF misli i radi. I drugo, iako su njegovi istraživači mnogo kritičniji nego što bismo očekivali, oni u stvari ispituju različite modele izlazne strategije za svoju firmu. Tako oni brane privatizaciju tvrdnjom da ona vodi „efikasnijem pružanju usluga“ i smanjivanju javnih troškova – na šta čovek može da im odgovori samo voznom kartom do nuklearke Hinkley Point C.

Ovim istraživanjem MMF je ipak značajno prekršio neoliberalni konsenzus. Nejednakost i beskorisnost velikog dela modernih finansija: takve teme ekonomistima i političarima obično služe kao veštačke koske za jačanje zuba i oni ih radije tretiraju kao odstupanja od norme. Najzad je jedna velika institucija progovorila ne samo o simptomima već i o njihovim uzrocima, za koje tvrdi da su politički. I vodeći autor ove studije je priznao da pre samo pet godina Fond ne bi objavio ovakvo istraživanje.

Od 80-ih godina prošlog veka politička elita odbacuje ideju da je njeno delovanje ideološko i tvrdi da ona samo sprovodi efikasne politike, one “koje rade“. Ali to može da prođe samo ako ono što sprovodite stvarno radi. Od kraha 2008. naovamo, bankari centralne banke, političari i TV novinari uveravaju javnost da će taj trik ili te milijarde obaviti posao i vratiti ekonomiju na pravi kolosek. Probali su sve – spasavanje banaka, smanjivanje troškova, zamrzavanje plata, upumpavanje milijardi u finansijska tržišta – a rast je i dalje anemičan.

05

I što duže traje recesija, javnost postaje sve svesnija činjenice da ne samo što je smanjen rast, već je pogoršan i položaj radnika. Prošle godine je think-tank organizacija bogatih zemalja – OECD – napravila značajan ustupak: priznala je da je rast radničkog dela kolača u Velikoj Britaniji najmanji od Drugog svetskog rata. I dodala da su u istom ili gorem položaju radnici celog kapitalističkog zapada.

Na kraju romana Crveno izobilje Nikita Hruščov se šeta ispred svoje dače, gde živi u prinudnoj penziji. „Raj je mesto“, uzvikuje on, „gde ljudi žele da završe, a ne da počnu. Kakav je to socijalizam? Kakvo je to sranje kada morate da držite ljude u lancima? Kakav je to društveni poredak? Kakav je to raj?“

Ekonomisti nisu romanopisci, što je šteta, ali iza njihovih grafikona i tehničkog jezika pomalja se dugi samrtni ropac još jedne ideologije.

Aditya Chakrabortty, The Guardian, 31.05.2016.

Džek Ma i Alibaba: od autsajdera do šampiona e-trgovine

Nova biografija Džeka Ma (Jack Ma) daje svež uvid u skromno poreklo najuspešnijeg kineskog preduzetnika. Ipak, ova insajderska priča o neočekivanom usponu Alibabe otkriva malo detalja o tome kako funkcioniše ova e-commerce imperija vredna 203 milijarde dolara.

Priča o usponu skromnog učitelja engleskog koji se iz siromaštva vinuo do korporativnog Titana već je naširoko poznata u Kini. Pored izuzetnog bogatstva, Maova popularnost kod kuće donela mu je preko 20 miliona sledbenika na Weibo-u, kineskoj mreži nalik na Twitter. U knjizi “Alibaba: kuća koju je izgradio Džek Ma” (“Alibaba: The House that Jack Ma built”) Dankan Klark dodaje više boja i konteksta. Bivši bankar i savetnik Alibabe iz prve ruke govori o ključnim ličnostima koji su učestvovali ili doprineli stvaranju Alibabe na svež i veoma čitljiv način.

Jedan od prvih Klarkovih uvida je onaj o sopstvenom bolnom iskustvu. Godine 2003. on odbija mogućnost da kupi akcije Alibabe po ceni od 30 centi po komadu. To je bila jedna greška koja je “narasla u grešku od 30 miliona dolara” kada je ta kompanija prvi put listirana na Njujorškoj berzi po ceni od $68 po akciji jedanaest godina kasnije. Ispostavilo se da je Ma napravio karijeru na tome što je bio potcenjivan – to je lekcija koju su Goldman Saks, eBay i ostali takođe naučili.

Alibaba: godišnji prihodi u periodu 2010-2015

Alibaba: godišnji prihodi u periodu 2010-2015

Maova skromnost je ključna za njegovu priču superiornog konkurenta iz senke. Njegovi toliko isticani akademski neuspesi i nedostatak znanja iz oblasti tehnologije stavili su ga u drugu ligu u odnosu na druge pionire Interneta kao što je na primer Yahoo-ov Džeri Jang (Jerry Yang) obrazovan na Stenfordu. Maova “uvrnutost” je vidljiva i ogleda se u njegovoj ljubavi prema borilačkim romanima (korporativne vrednosti Alibabe su kodifikovane u nečemu što se zove “Mač sa šest žilavih duhova”), divljenju za “Forrest Gump” i sklonost da se preoblači i peva pred hiljadama svojih zaposlenih. Klark ga sa obožavanjem zove Magični Džek (“Jack Magic”).

Ali, Jack Ma je takođe oštrouman biznismen koji blista onda kada je pod opsadom. Njegova borba sa Meg Vitmen (Meg Whitman) iz eBay je ključno poglavlje u Alibabinim ranim danima. U odgovoru na izazov svog mnogo većeg stranog rivala, kineska grupa odlučuje da svoju tek u povoju online trgovinu učini slobodnom za kupce i prodavce. Proći će godine pre nego što Taobao ostvari profit. Ali, ta odluka osigurala je poraz za eBay u Kini i na kraju otvorila put za Alibabu ka uspostavljanju svoju kvazi-monopola nad onlajn kupovinom u drugoj po veličini svetskoj ekonomiji.

Pokretanje primitivnog platnog sistema zasnovanog na korišćenju faks mašine je takođe bilo od vitalnog značaja za opstanak platne platforme Taobao. To je danas jedna od najvećih svetskih e-commerce platformi, kroz koji je samo u tri meseca do decembra prošlo nekih $87 milijardi dolara vredne robe. Alipay, odeljak za platni promet, od tada je evoluirao u Ant Financial, finansijskotehnološku grupu koja se procenjuje na oko 60 milijardi dolara.

Razlog zbog kojeg Alipay više nije deo Alibabe datira iz vremena kontroverzne epizode iz 2010. godine, kada je Ma preneo posao, tada vredan milijardu dolara u fond koji je kontrolisao, za samo 51 milion dolara. Zvanični razlog za ovaj transfer je bio da se ubrza dobijanje dozvole od centralne banke. Ali Yahoo i HTC, tada glavni akcionari kineske grupe, izjavljivali su da im ništa o tome nije bilo rečeno pre nego što je cela stvar završena. Kritičari takođe ističu da kineska centralna banka nikada eksplicitno nije zabranila Alibabi da poseduje elektronsku platformu za plaćanje.

Alibabin udeo u plaćanju i trgovini kroz mobilnu platformu od drugog kvartala 2012. do trećeg kvartala 2015 .godine

Alibabin udeo u plaćanju i trgovini kroz mobilnu platformu od drugog kvartala 2012. do trećeg kvartala 2015 .godine

Upitno korporativno upravljanje, regulatorna neizvesnost, i Maova sve kompleksnija mreža imovine i interesa izvan Alibabe, isplivava na površinu vrlo često. Ali Klark nije dovoljno eksplicitan u objašnjavanju ovih pitanja. Na primer, knjiga jedva pominje Alibabinih drugih 17 suosnivača. Danas je kompanija u suštini kontrolisana od strane 34-tvoročlanog kruga partnera među kojima su Maov pomoćnik Džo Tsai (Joe Tsai) i niz rukovodilaca i koosnivača. Klark nudi sažet i šifrovani opis: partnerstvo osigurava da “osnivači ostanu gospodari svoje sudbine”.

Zatim, tu je složen i s vremena na vreme konfrontirajući odnos Alibabe sa kineskom vladajućom komunističkom partijom. Sporovi oko plaćanja i falsifikovane robe ukazuju na regulatorne rizike s kojima se suočava kompanija. Klark detaljno opisuje napore kompanije da osigura odnose sa vladom, uključujući i ukazano gostoprimstvo u slučaju preko 44.000 poseta državnih delegacija u 2014. Ali, knjiga ne istražuje Maovu dublju povezanost sa Pekingom: neki od investitora Alibabe, pre nego što je ova platforma za e-trgovinu ušla u proces inicijalne javne ponude svojih akcija, bili su investitori firmi sa dubokim političkim vezama, uključujući tu i fond čiji je osnivač sin bivšeg premijera Vena Đjabaoa (Wen Jiabao), kako je pisao New York Times 2014. godine. Ant Financial, kojeg Ma i dalje kontroliše, podržana je od strane državnog investicionog fonda China Investment Corp i državne banke China Construction Bank, prema izvorima koje navodi Wall Street Journal. Ovakva povezanost dovodi u pitanje Maov imidž kao autsajdera.

Jasno je da je Alibaba prešao dug put od svojih skromnih korena u Hangdžou (Hangzhou). Ovih dana kompanija ulazi u prekograničnu e-trgovinu, cloud computing, sektor zdravlja, zabave i medija. Sa tako visokim finansijskim ulogom, međusobni uticaj između Alibabe i njegovog izuzetno moćnog osnivača i njegovih ambicija je i dalje neverovatno važan.

Reuters

 

Međugeneracijska nepravda

00

U obrascima glasanja na obe strane Atlantika primećuje se zanimljiv fenomen: mladi ljudi glasaju upadljivo drugačije nego njihovi roditelji. I ova podela kao da je manje zasnovana na dohotku, obrazovanju ili polu, a više na pripadnosti određenoj generaciji. Postoje dobri razlozi za to. Život se promenio i starima i mladima. Ali, različiti su im i prošlost i buduća perspektiva, piše ugledni ekonomista Džozef Stiglic za portal Social Europe.

Na primer, Hladni rat je bio završen pre rođenja nekih od današnjih mladih ljudi, ili bar pre nego što su odrasli. Reč socijalizam za njih nema značenje koje je imala za njihove roditelje. Njima je socijalizam društvo zasnovano na opštem dobru – gde ljudi brinu o drugim ljudima i sredini u kojoj žive. Oni znaju da je u prošlosti bilo promašenih eksperimenata pod tim nazivom, ali to ne znači da novi, drugačiji eksperimenti neće uspeti.

Stariji Amerikanci i Evropljani iz više srednje klase imali su dobar život. Kada su stupili na tržište rada, čekali su ih dobro plaćeni poslovi. Pitanje koje su sebi postavljali bilo je šta žele da rade, a ne koliko dugo će morati da žive sa roditeljima pre nego što dobiju posao koji će im omogućiti da se odsele i osamostale. Pripadnici starije generacije su očekivali da će naći stalni posao, da će kao mladi stupiti u brak, kupiti kuću – možda i vikendicu – i da ih na kraju čeka izvesna penzija. Sve u svemu, očekivali su da će biti imućniji od svojih roditelja.

03

Mada za pripadnike današnje starije generacije nije baš sve išlo glatko, njihova očekivanja su se uglavnom ispunila. Možda su imali veću dobit od svojih kuća nego od svoga rada. To im je sigurno bilo čudno, ali su prihvatili poklon naših spekulativnih tržišta i sebi pripisali zaslugu za to što su kupovali na pravom mestu i u pravo vreme.

Očekivanja današnjih mladih ljudi, gde god se nalazili u raspodeli dohotka, sasvim su suprotna. Oni se suočavaju sa neizvesnošću zaposlenja. Mnogi mladi ljudi s fakultetskom diplomom čekaće mesecima pre nego što nađu posao – često će imati više neplaćenih stažiranja u više firmi. I smatraće se srećnicima za razliku od svojih siromašnijih vršnjaka, koji su možda imali bolji uspeh u školi, ali ne mogu sebi da dozvole godinu ili dve bez prihoda i nemaju potrebne veze koje će im omogućiti stažiranje.

Današnji mladi ljudi sa diplomom opterećeni su dugom – što su siromašniji, to više duguju. Zato se ne pitaju šta bi voleli da rade, već koji posao će im omogućiti da otplate školarinu, jer će ih ona često opterećivati dvadeset i više godina. Za njih je kupovina kuće daleki san. To znači da mladi ljudi ne razmišljaju o penziji. I bolje je što je tako: kada bi razmišljali o tome, uplašili bi se od toga koliko moraju da uštede kako bi u starosti sebi obezbedili pristojan život (iznad gole socijale), jer će kamate na štednju verovatno dugo ostati na najnižem nivou.

Ukratko, današnji mladi ljudi vide svet kroz naočare međugeneracijske nepravde. Deca iz gornje srednje klase na kraju će možda dobro proći, jer će naslediti bogatstvo od roditelja. Čak i ako ne vole tu vrstu zavisnosti, još manje bi im se dopala alternativa: „počinjanje od nule“, s malim izgledima da se približe nečemu što je nekada smatrano osnovnim životnim stilom srednje klase.

04

Ove nejednakosti je teško objasniti. Nije reč o tome da mladi ljudi ne rade dovoljno: s teškoćama se suočavaju i oni koji su vredno učili od jutra do mraka, postigli odličan uspeh u školovanju i sve radili „kako treba“. Njih muči osećanje socijalne nepravde (osećanje da je ekonomska igra nameštena), pogotovo kada vide da bankari koji su izazvali socijalnu krizu, uzrok stalne ekonomske nelagode, dobijaju megabonuse i da gotovo niko od njih ne odgovara za svoja nedela. Izvedena je ogromna prevara, ali na neki volšeban način – kao da niko u njoj nije učestvovao. Političke elite su obećale da će „reforme“ doneti veliki prosperitet. I donele su ga, ali samo za 1% ljudi na vrhu. Svima ostalima, uključujući i mlade, donele su ogromnu neizvesnost.

Te tri činjenice – društvena nepravda dosad neviđenih razmera, ogromne nejednakosti i gubljenje poverenja u elite – definišu naš politički trenutak, i to s dobrim razlogom.

Još više istoga nije rešenje. Zato partije levog i desnog centra u Evropi gube. Amerika je u neobičnom položaju: dok se republikanski predsednički kandidati nadmeću u demagogiji, s nepromišljenim predlozima koji bi dalje pogoršali postojeće loše stanje, oba demokratska kandidata imaju predloge koji bi – kada bi prošli kroz Kongres – doneli stvarnu promenu. Kada bi reforme za koje se zalažu Hilari Klinton (Hillary Clinton) ili Bernie Sanders bile usvojene, to bi smanjilo moć finansijskog sistema. A oba kandidata predlažu i duboke reforme finansiranja višeg obrazovanja.

Ali mora se više učiniti i na omogućavanju kupovine kuća ili stanova za one kojima roditelji ne mogu da obezbede učešće, kao i sigurnih penzija imajući u vidu nepredvidivost berzi i današnji svet novca sa gotovo nepostojećim kamatama. Još važnija je činjenica da mladi neće naći posao u lošoj ekonomiji. „Zvanična“ stopa nezaposlenosti u SAD (4,9%) maskira više nivoe prikrivene nezaposlenosti zbog koje, između ostalog, plate uporno stagniraju. Ne možemo rešiti problem dok ga ne prepoznamo. Mladi ljudi ga prepoznaju. Jasno im je da nema međugeneracijske pravde i s pravom se ljute.

Joseph Stiglitz, (Social Europe, 17.03.2016.)

Peščanik.net, 14.04.2016.

Najvažnija stvar o kojoj misle svi u Davosu 2016.

Pre skoro 30 godina, nobelovac Robert Solou (Robert Solow), jedan od najcenjenijih svetskih ekonomista koji se bavio svetom rada, napravio je čuvenu pošalicu: “Računarsko doba možete uočiti posvuda – izuzev u statistici produktivnosti”. Osim što je primer za ono što “pali” kao humor među ekonomistima, ta enigma je postala poznata kao Solouov paradoks, pojam koji označava da čak i kad tehnologija napreduje, produktivnost može da zaostaje. To je paradoks, jer, iako znamo da tehnologija povećava produktivnost a veća produktivnost stvara ekonomski rast, ne možemo da dokažemo da ove dve stvari rade u tandemu.

Solouov paradoks je na vrh pameti svima na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu (WEF) u Davosu, u Švajcarskoj, na godišnjem sastanku top političara, izvršnih direktora, bankara i ekonomista. Konkretno: očigledno je da tehnologija menja skoro svaki aspekt našeg života – od toga kako pojedinci zarađuju platu do toga kako države vode ratove. Kada će nam onda ekonomska istorija reći kada je vreme za rast?

Umesto da bude spreman da ubira plodove tehnološkog prodora, svet se sve više priprema za ono što bi moglo biti još jedna globalna recesija u 2016. Usporavanje rasta u Kini, bauljanje Evrope, opadajuće cene nafte koje istovremeno desetkuju rast na tržištima u razvoju i ne uspevaju da obezbede uobičajeni podsticaj bogatijim zemljama – sve ove stvari dodaju svoj doprinos “savršenoj oluji” globalne mrzovolje. Čak i SAD, koje bi trebalo da budu najsvetlija tačka u globalnoj ekonomiji, očekuju da će njihov rast BDP-a ove godine možda biti i niži od oskudnih 2% kojem su se svojevremeno nadali. Osam godina posle Velike recesije, ovo je više nego depresivno za američke političare koji se još uvek živo sećaju drhtanja zbog zamalo potpunog kolapsa globalnog finansijskog sistema u 2008. godini.

Ovaj sumorni scenario se odvija usred onoga što publika Svetskog ekonomskog foruma (WEF) naziva “četvrtom industrijskom revolucijom”. Ona obuhvata mnogo najuzbudljivijih i obećavajućih tehnoloških inovacija našeg vremena u velikom broju polja, uključujući veštačku inteligenciju, mašinsko učenje, robotiku, nanotehnologiju, 3D štampanje, genetiku i biotehnologiju. Ne samo da se ove oblasti razvijaju brže nego ikada ranije, već se one i preklapaju na način koji remeti globalnu ekonomiju, počevši od tržišta rada. U izveštaju koji je objavio WEF tokom konferencije, predviđa se da ovi trendovi, u kombinaciji sa drugim socio-ekonomskim i demografskim promenama, neće dovesti do porasta broja radnih mesta, već do neto gubitka od preko 5 miliona radnih mesta u 15 vodećih razvijenih i zemalja u razvoju do 2020. godine.

Veliko je pitanje da li će se ovaj privredni paradoks razrešiti sam tokom vremena, na način na koji se to dogodilo sa poslednjim. Sredinom 1980-ih prošlog veka, kompanije širom sveta, pre svega u SAD, počele su sa velikim ulaganjima u nove kompjuterske i softverske tehnologije. Personalni računari su odjednom bili svuda, a kompanije poput Microsofta su procvetale.

Pošto je ekonomski rast samo produktivnost u kombinaciji sa rastom stanovništva, koja u svetu usporava, potrebno nam je da 4. industrijska revolucija počne da proizvede i malo magije

Pošto je ekonomski rast samo produktivnost u kombinaciji sa rastom stanovništva, koja u svetu usporava, potrebno nam je da 4. industrijska revolucija počne da proizvodi i malo magije

Ipak morali smo da pričekamo do kasnih 90-tih da bi smo videli da je ekonomija izvukla neku korist iz ovih kretanja. Sličan trend vidimo i sada: ljudi u svojim džepovima nose moć nekoliko računara u obliku svojih pametnih telefona. Programi za njih koštaju samo par dolara, u poređenju sa stotinama dolara potrebnih za kupovinu softvera neophodnih da bi ste stavili svoje računare u pogon. A ipak produktivnost čami na dnu. Pošto je ekonomski rast u osnovi samo produktivnost u kombinaciji sa rastom stanovništva, koja usporava u većini delova sveta, nama je očajnički potrebno da četvrta revolucija počne da proizvodi malo magije.

Deo problema je u tome što je ova revolucija do sada uglavnom bila potrošačka. Prema nedavnom izveštaju McKinsey Global Institute (MGI), samo oko 18% američke industrije je u potpunosti prihvatililo. Svako koristi Internet, ali samo nekolicina sektora – mediji, finansijske usluge, i IT koriste digitalne tehnologije u potpunosti za rast svog poslovanja. Štaviše, ove industrije nisu naročito veliki poslodavci u odnosu na manje tehnološki napredne, kao što su obrazovanje, maloprodaja i proizvodnja.

U stvari, najmanje digitalno opremljene industrije, uključujući turizam, zdravstvenu zaštitu i krajnje maloprodajne usluge, trenutno su najbrži kreatori posla. S obzirom da digitalno robusnije industrije imaju tendenciju da stvaraju manje ali bolje plaćenih poslova, to je loša formula za produktivnost, a da ne pominjemo plate i ekonomski rast. “Svi mi koristimo cool nove tehnologije, a nekoliko kompanija prave profit na njima kao da su banditi, ali mi jednostavno još ne vidimo efekte na produktivnost i rast koji bi se prelili na celinu ekonomije”, kaže direktor MGI Džejms Manjika (James Manyika), jer industrija kao celina se još uvek nije ukrcala na taj brod.

Deo objašnjenja je i kašnjenje koje je prirodno. Bilo je potrebno čekati 50 godina da bi se efekti uvođenja električne energije prelili na celu ekonomiju. PC revoluciji je trebalo oko jedne decenije. Predstojeći talas će čak možda doći i malo brže, s obzirom da se kompanije sada suočavaju sa pritiskom ne samo unutar svojih industrija, već i izvan njih. Četvrta industrijska revolucija primorava kompanije da se takmiče u svim sektorima i preko svih dosadašnjih granica. Kompanije Tesla i Google su imale uticaja na dugoročno planiranje u Fordu i General Motorsu, na primer. I globalizacija se demokratizuje i mala i srednja preduzeća (MSP) koriste tehnologiju da se takmiče sa većim izazivačima u inostranstvu. Developeri aplikacija u zapadnoj Africi sada mogu da prodaju svoju robu jednako lako kao i oni u Kaliforniji.

Ali velika, tradicionalna industrijska preduzeća su još uvek daleko najveći svetski poslodavaci. To je jedan od razloga što svi gledaju ulazak General Electric u industrijski Internet, ili Internet svih stvari (Internet of things). Tokom proteklih nekoliko godina, 124-godišnja firma se transformisala vraćajući se svojim korenima industrijskog inovatora, kladeći se na ideju da će, kao što se to u  SAD desilo u posleratnom periodu, tržišta u razvoju na kraju doživeti bum srednje klase. GE se sada fokusira na rast saobraćaja, infrastrukture, komunikacija, izgradnju i poslove u oblasti zdravstvene zaštite. Do sada, izgleda da se to isplatilo.

Uznemirujući problem sa zaostatkom u dolasku ovih pozitivnih trendova se negativno odrazio na sferu rada. Radnici sa srednjim dohotkom posebno su osetili stagnaciju svojih plata dok je tehnologija sve više napredovala na privrednoj lestvici. MGI procenjuje da bi se taj trend mogao ubrzati u narednoj deceniji, kako veštačka inteligencija bude radila sve više poslova koji su do tada bili rezervisani za ljude. Trenutne AI tehnologije mogu da zamene samo oko 5% radnih mesta, ali će značajno promeniti prirodu većine njih, što znači da će kompanije i vlade podjednako morati da troše više novca i vremena za obuku radnika u budućnosti. U suprotnom, zarade će nastaviti da stagniraju, kao i tražnja. (U SAD i većini ostalih bogatih zemalja, potrošačka tražnja je najveća komponenta ekonomije.)

Isto tako, nejednakost će rasti. Među uskomešanom gomilom belih knjiga u Davosu: Oksfamov izveštaj o “ekonomiji 1%” ističe da 62 najbogatija čoveka u svetu sada imaju toliko bogatstvo koliko i polovina planete. “Četvrta industrijska revolucija, Internet of Things – sve to može stvoriti rast i prosperitet na duge staze, ali u kratkom roku, ako želite rast, morate da kreirate veću tražnju”, kaže Manjika. S obzirom da ovih 1% uprkos svom bogatstvu mogu da kupe (ipak) ograničenu količinu dobara, to će zahtevati stvaranje dalekosežnih pretpostavki rasta –promene u velikom broju oblasti od načina oporezivanja do korporativnog upravljanja do obrazovanja i infrastrukture. Ukratko, to su teške stvari.

Sve ove teme će biti živo diskutovane u Davosu. Ali elite na Magičnoj planini nemaju beskonačno vreme da deluju na osnovu tih saznanja. Jedno od najnovijih uznemirujućih istraživanja koja su objavljena je godišnji Edelmanov barometar poverenja (Edelman Trust Barometer), koji je obuhvatio više zemalja i u okviru koje su na desetine hiljada ljudi pitali koliko veruju vlasti, biznisima, nevladinim organizacijama i medijima da će uradi ono što je ispravno za stanovništvo u celini. Istraživanje je pokazalo da postoji dubok jaz u verovanju u institucije  između dobrostojećeg dela stanovništva i onih ostalih. Dok je poverenje u porastu među obrazovanom elitom, ono je gotovo na rekordno niskom nivou među prosečnim svetom. Nije ni čudo što imamo socijalne nemire, populizam i politiku besa među temama o kojima se raspravlja u Davosu.

Kao što istorija nažalost pokazuje, nema nikakvog paradoksa na delu kada slabost ekonomije generiše više ekstremizma, izolacionizma i nestabilnosti.

 

The Time

Investiciono bankarstvo: Napuštanje Volstrita (1/2)

Sveže iz Mreže: Veterani svetskog bankarstva su u “talasu cunamija” napustili velike banke kako bi otvorili sopstvene “finansijske butike” i “kioske” – savetodavne finansijske firme. Mogu li oni nadživeti bum spajanja i pripajanja (M & A)?

01

Osvrnuvši se na svojih šest godina mandata u Barklizu (Barclays), Hju “Skip” Mekgi (Hugh E. McGee) može da se seti samo jedne stvari koja mu nedostaje: korporativnih izleta sa Phil Mickelson-om, golferom superstarom koji je dugo pod pokroviteljstvom britanske banke.

McGee je okrenuo leđa životu na Volstritu u aprilu prošle godine, kada je podneo ostavku na mesto šefa američke investicione banke Barkliz. Bio je među najplaćenijim bankarima ove banke, zaradivši bonus od 13 miliona dolara u 2013. godini, ali više nije mogao da se nosi sa radom u ogromnoj “univerzalnoj” banci.

“Između poštovanja propisa i unutrašnje birokratije, shvatio sam da 80 odsto svog vremena provodim radeći nešto što nije u vezi sa klijentima, što zaista nije zabavno”, kaže McGee koji je bio glavni diler za sklapanje poslova u Liman Braders (Lehman Brothers) pre njegovog kolapsa.

Ipak, gospodin McGee (56), nije odustao od investicionog bankarstva: Umesto toga se vratio u rodni Teksas, da bio osnovao Intrepid Financial Partners, banku koja savetuje kompanije iz oblasti energetike.

Hugh McGee se pridružio drugim bankarima veteranima, uključujući i Sajmona Robeja (Simon Robey, ex-Morgan Stenli), Simonu Varšovi (Simon Warshaw), ex-UBS i Pola Taubmana (Paul Taubman), ex Morgan Stanley, koji su odlučili da napuste radna mesta na na Volstritu i londonskom Sitiju i pokrenu svoje butik firme.

Frustrirani novim propisima uvedenim posle krize – od kojih je većina koncipirana sa ciljem sprečavanja rizičnog trgovanja i kreditiranja i imaju manje veze sa savetovanjem o sklapanju poslova – oni su odlučili da odustanu od relativne sigurnosti rada u jednoj velikoj banci. Sa sobom su poneli veze sa klijentima negovane više od deceniju.

03

Ova nova generacija “butik banaka” na neki način podseća na ranija vremena. Mala partnerstva, gde je odabrana grupa viših bankara uglavnom posedovala firmu kojom upravlja, dominirala je Vol Stritom decenijama. Kritičari velikih univerzalnih banaka kažu da je ovo superioran model: oni će verovatno opreznije preuzimati rizike ako je u igri koža partnera.

Bankari tvrde da se bolje zabavljaju – i prave više para – bez okova velikih banaka. Klijenti kažu da pozdravljaju ono što bi trebalo da budu saveti koji su manje konfliktni, s obzirom da butici nemaju da prodaju druge proizvode.

Ova ružičasta slika može biti u velikoj meri povezana sa novim usponom pravljenja dilova. Globalni obim spajanja i akvizicija je na putu da nadmaši četiri triliona dolara u 2015, što je najviši nivo od finansijske krize. Unutar tog rastućeg tržišta, nezavisne firme šire svoj tržišni udeo. Prema Dealogic-u, maloj firmi specijalizovanoj za savetovanje, one su učestvovale sa 16 odsto u poslovima M&A tokom 2014. godine, što je dvostruko više nego 2008. godine.

Pitanje je da li će butici moći da nadžive bum M & A – i da li će preduzeća sa nekoliko desetina bankara biti u stanju da preuzmu više posla od velikih banaka, gde su mnogi od njih sticali zanat.

Butici će uvek biti u nepovoljnom položaju kada je reč o klijentima koji žele “one-stop shop” – banku koja može da pruži savete o zaključivanju poslova i u stanju su da finansijski zaokruže sredstva neophodna da se takav dil i sprovede. Dil koji “pregori”, ili dogovor koji se raspadne, može biti katastrofalan za male firme. Takođe, postoje rizici oslanjanja na samo nekoliko velikih poslova godišnje – pogotovo sa toliko mnogo novih butika koji se bore za ograničen broj transakcija.

“Vrednost butika kao retkosti je smanjena a njihova međusobna konkurencija je narasla sa širenjem drugih vrhunskih franšiza kao što su Centerview i Perella Weinberg, i uskoro PJT Partners“, kaže Ešli Serao, (Ashley Serrao), istraživač-analitičarka u Credit Suisse.

Veća kriška

Za sada, ipak, ovi izdanci uživaju u rastućoj plimi. Majkl Zaoui i njegov brat Joel  (Michael & Yoel Zaoui), braća koja su osnovala Zaoui & Co nakon napuštanja visoko pozicioniranih mesta u Morgan Stanliju i Goldman Saksu (Goldman Sachs), inkasirali su $22m za svoju firmu savetujući Dresser-Rand, američkog proizvođača opreme za naftna polja, u poslu njihove prodaje Siemensu prošle godine za $7.6mlrd. To je skoro 29 miliona dolara, koliko je Morgan Stenli zaradio radeći sa Dresser-Random. Međutim, sa samo nekolicinom mlađih bankara i pomoćnog osoblja, i bez akcionara, veći komad honorara otići će braći Zaoui.

Koncept savetodavnog butika datira još iz 1980-ih, kada su neki od najvećih imena Volstrita napustili vladajuće banke da bi osnovali svoje firme – često posle legendarnih raskida. Petar Peterson (Peter Peterson) i Stiven Svarcman (Stephen Schwarzman) su dali otkaz u Liman Bradersu nakon epske borbe za prevlast da pokrenu Blackstone Group 1985. Blackstone je počeo kao savetodavna firma za M & A pre nego što je evoluirao u fond za investiranje u akcije, formulu koja je učinila da obojica postanu milijarderi.

Nekoliko godina kasnije, Brus Vaserstein (Bruce Wasserstein) i Džozef Perela (Joseph Perella) napustili su First Boston i stvorili Wasserstein Perella. Perella, 73, kaže da započinjanje s novom firmom krajem 1980-im bilo lakše nego što je to danas.

“Nije bilo nikakvog cinculiranja” (gardening leafs), kaže on, misleći na praksu suspendovanja bankara sa platom na određeno vreme posle njihovog odlaska, ne bi li ih tako sprečili da nekome otkucaju neku poverljivu informaciju o dilu koji je bio u toku. “Vi bi ste samo prešli na drugu stranu ulice i počeli da poslujete. Klijent bi došao za vama. To je ono što ja zovem vertikalnim uspinjanjem. ”

Perella je napustio Wasserstein Perella kako bi se pridružio Morgan Stenliju 1993. godine nakon razlaza sa njegovom koosnivačem Brus Vasersteinom. Potom je bio koosnivač još jednog butika koji nosi njegovo ime 2006. godine, Perella Weinberg Partners, sa Peterom Veinbergom (Peter Weinberg) koji je tada bio u Goldman Saksu.

Način na koji butici targetuju klijente se nije mnogo promenio od 1980. godine do danas: njihovom savetu direktorima i glavnim rukovodiocima može se verovati jer je neumrljan unakrsnom prodajom kredita, derivata i proizvodima – imovinom koja je uobičajena za velike banke. “Kada smo počeli, želeli smo da ponovo stvorimo ono najbolje od starog Volstrita, gde su ljudi bili lojalni svojim klijentima i uvek u svom uglu”, kaže Perella.

Unakrsna prodaja se samo intenzivirala krajem 1990-ih, kada je “finansijski tržni centar” postao prethodnik budućeg modela. Sendi Vejl (Sandy Weill) uvezao je zajedno različite komercijalne banke, investicione banke, brokerske kuće i osiguravajuća društva da bi formirao Citigroup. JP Morgan Chase Manhattan i dogovorili da se spoje a Credit Suisse je progutao Donaldson, Lufkin & Jenrette 2000.Sve ovo je podsticano još od 1999. godine, kada je ukinit Glas -Stigalov zakon (Glass-Steagall) iz 1933, koji je držao investicione banke i komercijalne banke odvojenima kako bi se zaštitili deponenti. Elizabeth Warren, koautorka All Your Worth: The Ultimate Lifetime Money Plan i jedna od pet spoljnih i nezavisnih strucnjaka Kongresnog nadzornog veća za sprovođenje Programa spasavanja problematične i krizom ugrožene imovine (Troubled Asset Relief Program, TARP), izjavila je da je ukidanje tog Zakona 1999. direktno doprinelo razbuktavanju globalne finansijske krize iz 2008-2009. 

 

WSJ

Inovativnost: sloboda koja remeti rutinu

Futurističke prognoze na vebsajtu Citi banke imaju svoje treće izdanje i izveštaj. Ono je plod proučavanja “remetilačkih” tj. ključnih inovacija koje pomeraju društveno-ekonomske matrice. U izveštaju je i deset novih, velikih mogućnosti “zbog kojih treba zastati i porazmisliti”, piše poznata ekonomska novinarka Izabella Kaminska za blog Alphaville, čiji je domaćin Financial Times.

(Foto: CITI)

U ove inovacione prekretnice spadaju:

1. Autonomna vožnja bez vozača

2. Dronovi

3. Mašine koje uče-veštačka inteligencija

4. Biosimilari, usavršene kopije originalnih lekova, koje izlaze na tržište tek pošto istekne licenca za patent originala.

5. Plutajući off-shore FLNG pogoni za prikupljanje prirodnog gasa i njegovu likvefakciju (utečnjavanje)

6. Javno pristupačan API: softver će ubuduće kreirati i laici, pomoću jednostavnih alata kojima će slagati programske “blokove” u celinu kakvu su zamislili oni sami, a ne softverski inženjeri

7. Ekonomija deljenja (Sharing economy)

8. Virtuelna realnost

9. Pijačno i bankarstvo “na sitno”

10. Robo-savetnici

Ali, ono prvo u izveštaju je nastojanje za pomirenjem suprotstavljenih stvari, a to je ono što stalno slušamo u vezi stepena inovativnosti. S jedne strane, tu je rad ekonomiste Roberta Gordona (podržan podacima o produktivnosti), koji podrazumeva da su već svi plodovi sa “drveta inovacija” pobrani i da je slabo šta preostalo, da su glavne priče već ispričane – za sada. S druge strane, svi intuitivno osećamo kako se tempo tehnološke promene ubrzava, sa grafikonima i tabelama kao što je ova, koja odražava oživljavanje tempa usvajanja tehnoloških inovacija:
FT(Foto: FT)

Mora se, doduše, priznati kako se “nove tehnologije”, izgleda, sve više sastoje jedino od novih, tj. “renoviranih” starih verzija računarskih softvera, često i novih načina organizovanja podataka i informacija, ili – ako ne to – onda kao nešto čime se podstiče hiper-povezivanje na internetu ili otkrivanje novih, poboljšanih formi sakupljanja ljudi na društvenim mrežama… ili, ako ništa drugo, tu su uvek dobri, stari “proboji” u bihejviorističkom predviđanju ljudskog ponašanja (informacija korisna za optimizaciju reklamiranja, u vojne svrhe, za policijska ispitivanja ili rušenje konkurencije kroz pronalaženje “slabih igrača” u redovima konkurencije).

Što se tiče rastućeg povezivanja i “ameba efekta” – trendovske povodljivosti i nercije koji nadvladavaju logiku efikasne organizacije poslovanja, u kojoj svako ima svoju jasno zacrtanu poziciju – Citi komentariše:

“Povećanje umreženosti i povezivanje otvaraju nova tržišta doprinoseći boljoj međusobnoj saradnji, oslobađajući nove duhovne snage i mentalne kapacitete kako bi se pomoglo pri rešavanju svetskih problema – sve ovo je pokretano tempom inovacija. Naredna faza u povezivanju je pomak od povezivanja ljudi ka povezivanju stvari u komunikaciji tipa mašina-ka-mašini, odnosno pomak ka “Internetu Predmeta”. Cisco je 2013. procenio kako je 99,4% svih fizičkih objekata na svetu bilo nepovezano, kalkulišući da je bilo 10 milijardi povezanih uređaja. Oni su prognozali i da će se broj povezanih uređaja do 2020. povećati na 50 milijardi, a do 2030. do 500 milijardi, što znači da će komunikacija koju mašine obavljaju isključivo među sobom nadmašiti opseg i intenzitet međuljudske komunikacije.”

Tu je, zatim, činjenica da troškovi razvoja inovacija opadaju. Međutim, u ovom istraživanju se ne pominje da li se krećemo unutar inovacionog ciklusa gde samo treba da imate originalnu “kreativnu zamisao” – koja se razlikuje od opšte inercije trenda – pa da se kvalifikujete za ogromne novce, koje ćete pokupiti sa tržišta.

Evo šta o tome kaže Citi:

“Uspon interneta je omogućio novi open source model razvoja, nudeći univerzalni pristup kroz kreiranje slobodnih licenci za proizvode i njihova kasnija poboljšanja. Ovi modeli omogućavaju hiljadama programera da učestvuju u projektima otvorenog koda (opensource), inicirajući jeftinije, lakše i brže sačinjene proizvode u odnosu na vlasničke, fiksno patentirane produkte.

Bez otvorenog koda ne bi postojalo cloud računarstvo, sistem velikih baza podataka (Big Data) kao ni mobilne aplikacije. Guglova Android platforma pod nazivom Tesla (razvoj električnih vozila i skladištenje energije), Tojotini vodonični automobili, ili Khan Akademija (koja je već najveća obrazovna organizacija na svetu), niti bi postojali nacrti za 3D štampanje. Sve su ovo primeri open source ekosistema koji potpomažu dalje inovacije. Isti je slučaj i sa tzv. “aplikacijskom ekonomijom”, gde su troškovi inovacija uočljivo niski (nedavna procena nastala istraživanjem Karla Freja iz OMS-a nam govori da prosečna cena razvoja aplikacija iznosi samo $6.453), a da dobit to jest profit na tom polju mogu biti nadasve značajni – nažalost samo za par igrača (i Apple i Google imaju udeo od 70% bruto rezervacija aplikacijskim developerima).”

futureofworkbanner

Pa, otkuda onda raskorak između naše percepcije inovacija i stvarnih podataka o produktivnosti? Citi ukazuje na ‘in vogue’ efekat, to jest na “trendi argument” koji je zavladao među milijarderima iz Silikonske doline – a to je da je porast produktivnosti bio pogrešno meren.

Alen Grinspen (Alan Greenspan) je, naravno, naišao na slično objašnjenje kada se trend ‘nove ekonomije’ nije poklapao sa sopstvenim statistikama o produktivnosti. (Uzgred, Grinspen je pričao baš o ovome u sredu 29. jula na TV kanalu CNBC). Isprva, kako je pokazao njegov čuveni govor iz 1996. o “iracionalnom bogatstvu”, on nije naseo na argument “merenja podataka”:

“Jasno je da neprekidno niska inflacija implicira i manju neizvesnost oko budućnosti, dok manji rizik podrazumeva veće cene akcija i ostale prinose na imovinu. Ovde to možemo uočiti u obrnutom odnosu ispoljenom kroz količnik (ratio) cena i zarade, kao i stopa inflacije u prošlosti. Ali, kako uopšte možemo da znamo kada je iracionalno bogaćenje neopravdano podiglo vrednost imovine, koja, onda, postaje predmet neočekivane i produžene ekonomske kontrakcije, što je bio slučaj u Japanu tokom protekle decenije? I kako da vrednujemo ove procene stanja u monetarnoj politici? Da li su same metode procenjivanja dobre i validne? Mi, kao centralni bankari, ne treba da budemo zabrinuti ukoliko kolaps finansijskog mehura ne pripreti realnoj ekonomiji, njenoj proizvodnji, zapošljavanju i stabilnosti cena.”

Međutim, 1998. godine, nakon uvida u više nego ubedljiv set podataka, Grinspen je promenio svoje mišljenje po ovom pitanju, da bi se od 2000. godine preobratio u istinskog IT vernika – neposredno pre nego što se dotcom mehur rasprsnuo nekoliko meseci kasnije.

Ali mi odstupamo od ovoga. Evo kakav pogled na to ima Citi:

“Dakle, ako sve ukazuje na procvat inovacija, zašto je, onda, rast produktivnosti isključen iz ovog trenda? Uobičajeni argument bio je da se efekat inovativnosti pogrešno meri. Pojava ekonomije deljenja (sharing economy), koja je zauzela čitavo poglavlje ovog izveštaja, kao i besplatni servisi, podržavaju ovu teoriju. Mnogo toga proizlazi iz digitalne ekonomije a stenfordski ekonomista Nikolas Blum je nedavno izjavio: “Ne možete biti u Silicijumskoj dolini a da ne razmišljate o tome kako smo, na ovom mestu, usred eksplozije produktivnosti.” Većina ljudi, naravno, ne živi u Silikonskoj dolini, uz alternativni argument da je ukupna potrošnja na investicije ostala na niskom nivou, jeste glavna i dobro utemeljena poruka koju izvlačimo iz Globalne finansijske krize (GLC).

Uprkos visokim EBIT maržama*, Citi-jev strateg Rob Baklend (Rob Buckland) je pokazao da su akcionari vršili pritisak na kompanije kako bi im ove što pre povratile uloženo i isplatile procenat od dobiti, pre nego da su svoj profit investirali u nove projekte: u 2014. godini, lista globalno značajnih kompanija doživela je pad kapitalnih investicija za 6%, dok su ponovna kupovina sopstvenih deonica i dividende porasli za 15%.”

[EBIT*: operativna dobit; računa se kao razlika poslovnih prihoda i poslovnih rashoda (engl. “earnings before interest and taxes”), pa uključuje i promene u zalihama gotovih proizvoda i nedovršene proizvodnje. EBIT marža: količnik EBIT-a / poslovnih prihoda]

A tu je, potom, (već daleko bliskiji našim srcima) argument da u “novoj ekonomiji” vlada tržišna logika tipa “pobednik-uzima-sve”. To znači da se isplati biti protekcionista, otkupiti konkurenciju ili, što je možda najvažnije, odbiti proširivanje kapaciteta fiksnog kapitala:

“Tu je argument da “kompanije igraju odbrambenu igru”, kao i pokušaj zaštite postojećih profitnih pulova u inovacijskom okruženju koje “sve više ometa”. Posebno su digitalne inovacije te koje često obezbeđuju da proizvodi budu sve pristupačniji i jeftiniji, ali pre putem zamene ili preraspodele prodaje nego stvaranjem nove, uvećane prodaje.

Ovo je veoma važna stvar. Kraće i jednostavnije rečeno, to znači da se start-up firme potekle iz nove ekonomije ne remete time što će biti produktivnije u npr. proizvodnji kašika – tj dodajući još kašika u ekonomski lanac – već da poseduju moć ubeđivanja ljudi da im ili ne trebaju kašike ili da osiguraju da trenutne zalihe kašika budu bolje raspoređene. Dakle, ako ste vi proizvođač kašika, najbolja opcija u tom kontekstu (jer još uvek kontrolišete ključni dotok sirovina za proizvodnju kašika i uvereni ste da start-up firme iz Silikonske doline neće smetati ulaganjima u aktuelne proizvodne sposobnosti) bila bi održavanje konstantne stope proizvodnje kašika, ili je čak i usporiti.

future-of-work

Citi dodaje:

“Tržište se može kretati od nultog zbira (zero-sum) u negativni zbir kako za remetioca (zbog svoje inovativnosti) tako i za onog koji je remećen. Otelovljenje remetilačkog, inovatorskog rizika je muzika i muzička industrija, u kojoj se između 2004. i 2014. godine 46% učesnika prebacilo na digitalno izdavaštvo, dok je ukupan prihod ove industrije pao za 35%. Produktivnost se možda popravila, ali samo za one koji su preživeli. Postoje i drugi slučajevi u kojima je remećenje (inovativnošću) postalo destruktivni faktor – i tu kao primer navodimo Blockbuster, koja je na svom vrhuncu zapošljavao 60.000 radnika, da bi bankrotirao već samo tri godine nakon što je Netflix lansirao svoj streaming servis.”

Iz perspektive produktivnosti, to sa čime se suočavamo nije toliko stvar nove ekonomije koliko je stvar ekonomije tipa “manje-je-više”, gde isti (ili manji) učinak i proizvodnja mogu, navodno, biti efikasnije distribuirani, odajući utisak bogatstva onda kada ono što imamo u stvarnosti proizvodi svojevrsni efekat pametno uslovljenog bihejvioralnog ponašanja, koje nas ubeđuje da konzumiramo manje, i u dobroj meri odustanemo od našeg dobrovoljnosti* [dobrovoljnost* ili opcionalnost: u biznisu to je vrednost mogućeg dodatnog ulaganja, koja je na raspolaganju tek pošto je realizovana početna investicija].

Drukčije rečeno, priroda efekta nove ekonomije je ta koja preokreće raskošna stvorenja što naginju komforu, uživajući u svojoj privatnosti i principu dobrovoljne, opcione potrošnje, preobraćajući ih u automate priključene na Mrežu, i koji predvidljivo vole da permanentno ostanu na nivou praćenja Jutjub video-materijala lošeg kvaliteta, dok preživljavaju zahvaljujući soja-šejkovima ili uslugama kućne dostave, sa u ne tako dalekoj budućnosti “navigiranim GPS-dron obrocima” – a sve ovo u skladu sa najjeftinijim isporukama zaliha, uz prenosive nosioce podataka pojedinca na osnovu indeksa telesne težine (BMI), fizičke aktivnosti i zdravstvenih faktora.

Možda je došlo vreme za ponovno izdavanje starog ali danas tako aktuelnog stripa tipa “zabavljajmo se na smrt” Orvel/ Haksli – posebno ova sličica: