Tag Archives: Vatikan

Papa i kalkulantstvo: nesklad s imidžom branioca potlačenih

Neki vernici kažu da se osećaju napuštenima kada vide kako papa Franja ostvaruje diplomatske ciljeve u Kini, Rusiji i na Srednjem istoku. Priču o papinim diskutabilnim potezima donosi Wall Street Journal.

Nedavna odluka pape Franje da dvojicu kineskih biskupa lojalnih Rimu zameni odabranicima kineske komunističke vlade, najava je Franjinih širih poteza kojima Vatikan želi da „resetuje“ svoj odnos s Pekingom; ovaj potez izmamio je vapaje i povike da je izdajnik: njemu su se suprotstavili zagovornici dugo proganjane, ilegalne Katoličke crkve.

Papine aktivnosti u Kini su karakteristične za jednog lidera koji je više puta praktikovao real-politiku zarad postizanja njemu važnih ciljeva. Međutim, real-politika i politički lideri kose se s imidžom koji papa Franja ima među mnogim katolicima – i ne samo njima – kao branioca ugnjetenih – profil koji će verovatno biti dodatno testiran tokom njegove kampanje za poboljšanje vatikansko-kineskih odnosa, a gotovo sedam decenija nakon međusobnog razlaza.

Prema osobi dobro upućenoj u ovo pitanje, papa je odlučio da prizna sedam kineskih episkopa koje je odobrila kineska vlada, čineći krupan ustupak Pekingu u nastojanju za otopljavanjem međusobnih odnosa i – na veoma dugi rok – mogućeg povratka diplomatskih veza prekinutih 1951. godine. U sklopu te odluke, papa Franja odlučio se da dva episkopa lojalna Vatikanu zameni prelatima iz onog dela katoličke crkve koja je pod državnom kontrolom.

Kardinal Džozef Zen (Joseph Zen), bivši episkop Hong Konga je u ponedeljak 29. januara napisao da se čini kako Vatikan “rasprodaje katoličku crkvu u Kini”. Vatikanski zvaničnici sada očekuju da će Papin stav u Kini izazvati daleko više takvih kritika od strane onih kineskih katolika koji odbacuju vladinu kontrolu crkve.

A nije ovo prvi put da su se katolici požalili kako ih je papa napustio zarad ostvarivanja svojih diplomatskih ili političkih ciljeva. Pa ipak, dok ishod njegove inicijative u Kini i dalje ostaje nejasan, onda kada je papa Franja u prošlosti činio iste takve promene, priroda njegovih dugoročnih ciljeva uglavnom je ograničavala poniženje i štetu nanetu njegovom imidžu.

Papa Franja “je ekstremno realistična osoba koji dugo i zdušno vaga i proračunava posledice onoga što će reći ili učiniti”, rekao je Sandro Magister, stručnjak iz Vatikana koji piše za italijanski magazin L’Espresso. “Da bi postigao određene rezultate, on je u celosti spreman da potceni brižnost koju inače pokazuje prema prognanima i ugnjetenima.”

Ukrajinski hrišćani kažu da je papa Franja umanjivao značaj ruske agresije na njihovu zemlju, opisujući borbu Ukrajinaca protiv Rusije podržanih separatista na istoku zemlje kao “bratoubistvo”. Oni kažu da je takav papin stav odraz njegovih nastojanja za negovanjem odnosa sa Ruskom pravoslavnom crkvom, koja ima bliske veze sa Kremljom. Franja je 2016. godine napravio dramatičnu prekretnicu u svojim nastojanjima da ponovo spoji katoličke i pravoslavne crkve 1.000 godina od rasscepa tj. šizme; sada, je po prvi put nakon jednog milenijuma, održan sastanak katoličkog poglavara sa ruskim pravoslavnim patrijarhom.

Slično tome, hrišćani na Bliskom istoku optužili su papu da zanemaruje njihov hrišćanski zavet kako bi promovisao bolje veze sa islamom, kao kada je 2016.  tokom posete izbegličkom kampu u Grčkoj dovodio k sebi samo muslimane ali ne i izbeglice hrišćanske veroispovesti. Njegov pomirljiv pristup prema muslimanskom svetu, uključujući njegovo rado ponavljano insistiranje na tome  da „islamski terorizam na neki način nije inspirisan religijom“, široko je shvaćen kao napor da se održi mir s ovom religijom koja ima više od 1,6 milijardi sledbenika širom sveta.

Mnogo je onih koji su prošle godine videli potvrdu ovakvog papinog pristupa kada je publika na Muslimanskom univerzitetu u Egiptu pozdravila papinu osudu svakog nasilja počinjenog u ime Boga.

Što se tiče Kine, papa nastoji da, barem postepeno, poveća versku slobodu katolika, pa čak i putem kompromisa sa zvanično ateističkom državom. Papa, takođe, traži način za objedinjavanje nezakonite katoličke zajednice i članova crkve pod kontrolom države.

Neki od katolika i njihovih simpatizera obavezali su se na otpor protiv takve papine politike, bez obzira na buduća dešavanja. Njegov uspeh zavisiće od toga da li će ostatak sveta ovakve njegove poteze oceniti kao oprez ili kao – oportunizam.

WSJ

Obići čitavu planetu: Najteža mesta na svetu za posetu turista (1/2)

Albert Podell je proputovao sve zemlje sveta. “U nekim slučajevima, avantura bi počela i pre nego što bih stigao tamo”, kaže on u intervjuu za vebsajt izdanje američkog magazina The Atlantic.

Prošlog leta je moj avion Royal Air Maroc iz Kazablanke sleteo na Međunarodni aerodrom Malabo u Ekvatorijalnoj Gvineji, čime sam okončao misiju dugu 50 godina: Zvanično sam, i zakonski (pečatima) posetio svaku priznatu državu na svetu.

To znači 196 zemalja: 193 članice Ujedinjenih nacija, plus Tajvan, Vatikan, i Kosovo, koje nisu članice.

U pet decenija putovanja, te sam zemlje prelazio rikšom, taksiciklom, autobusom, automobilom, kombijem i svim vrstama vozila koja se koriste kao „taksi“; nekolicinu sam prešao vozom (Italija, Švajcarska, Moldavija, Belorusija, Ukrajina, Rumunija i Grčka); dve zemlje sam prešao čamcem i brodom (Gabon i Nemačku); Norvešku obalskim parobrodom; Gambiju i amazonske delove Perua i Ekvadora kanuom s vanbrodskim motorom, a polovinu Burme skuterom. Jamajku sam prešao na motociklu a Nauru na biciklu. Takođe, prepešačio sam kompletno tri patuljaste države (Vatikan, San Marino i Lihtenštajn) dok sam ostale prešao na konju, kamili, slonu, lami, i magarcu. Priznajem da nisam posetio svako od 7.107 ostrva Filipinskog arhipelaga kao ni gotovo nijedno od 17.000 ostrva koja pripadaju Indoneziji, ali sam se izlagao rizicima dok sam neka mesta između ostrva prelazio u zarđalim konzervama koje samo podsećaju na plovila, a o kojima čitate na zadnjim stranicama Tajmsa pod naslovima kao što su “brod potonuo u Sulu moru, 400 nestalih.”

U ovim zemljama sam doživeo na stotine avantura, ali je u pojedinim zemljama avantura počinjala pre nego što bih i ušao u njih. Teškoće s kojima sam se suočavao pri dobijanju turističkih viza me je na svoj način učilo šta da očekujem od mesta koja tek treba da posetim kao i o njihovim relacijama s ostatkom sveta (Dobiti vizu za Severnu Koreju, svuda u svetu čuvenu po izolovanosti od ostatka planete zapravo nije tako teško: Sjedinjene Države, u stvari, ne brane svojim građanima da tamo putuju, a vlada Severne Koreje, iako prezire Ameriku, voli novac Amerikanaca i srećna je što ima priliku da im obezbedi vize – iako isključivo važeće samo ukoliko rezervišete skupe ture koje odobrava severnokorejska vlada). Evo devet zemalja za koje mi je bilo najteže da obezbedim vize.

* * *

02

Saudijska Arabija je zaista teška (za jednog Amerikanca). Pokušavao sam – od 2000. do 2009. godine, bez uspeha, ili čak objašnjenja za moj neuspeh – da sebi obezbedim turističku vizu za tu Pustinjsku Kraljevinu, mada je to palo u vreme kada Saudijska komisija za turizam i antikvitete uopšte nije posedovala pisanu istoriju izdavanja turističkih viza nemuslimanima. Zato sam bio zabrinut za ulazak u ovu zemlju; zabrinut da ću možda morati da pređem u islam, zapamtim Kuran, da će me poučavati Mule, da ću pohađati džamiju, zaboravljajući pritom da sam bio ultra-liberalni jevrejski ateista.

Ovo je postalo posebno frustrirajuće tokom 2011. godine, tokom brze vožnje od Bahreina preko bedema-autoputa „King Fahd“, kada sam hitao ka Saudijskoj Arabiji. Nakon što opet nisam uspeo da dobijem vizu, neobično otvoreni Saudijac, konzularni službenik, na kraju mi je otvoreno rekao i razlog za takvu odluku saudijskih vlasti. On je, u suštini, rekao: “Vidite, imamo dosta novca od nafte, tako da nam vaših nekoliko turističkih dolara nije potrebno. Imamo dva miliona muslimanskih hodočasnika koji nas svake godine posećuju tokom svog hadža (Hajj)“- godišnjeg hodočašća u svetom gradu Meki (Mecca)” i oni nisu problem. Međutim, neki od naših konzervativnih građana ne žele da neislamski zapadnjaci dolaze i raspiruju u našim ljudima plamen liberalnih ideja. A nama svakako ne treba loš publicitet ako vas u našoj zemlji povredi ili ubije neki radikalni musliman.“

Konačno sam pronašao turističku agenciju iz Mičigena koja je bila dobro povezana, i koja je sredila da se dokopam Saudijskog tla – maskiran kao član tima koji je proučavao iskopine pod vođstvom profesora arheologije i eksperta za sitne glinene brojanice, koje su se na Bliskom istoku koristile za sređivanje finansijskih knjiga i računa pre oko 7.000 godina. Moje su finansije oslabile za $9,000 nakon troškova za avion i taj turistički aranžman.

03

Kiribati je bio isuviše mali i siromašan kada sam 2006. u ambasadi ove zemlje u SAD prvi put podneo zahtev za vizu. Trebalo je, umesto toga, konsultovati svih osam “počasnih konzulata” rasutih širom sveta, da bih napokon bio usmeren na konzula u Honoluluu, koji je obično bio negde napolju i surfovao. Na kraju sam dobio vizu od konzula koji se nalazi na Fidžiju tokom njegovog puta ka drugim južnopacifičkim zemljama. Situacija je danas, 10 godina kasnije, daleko lakša: već nekoliko godina unatrag Kiribati ne zahteva turističke vize od američkih građana ukoliko ovi ostaju manje od mesec dana.

05

Čad je, recimo, zahtevao – i dalje zahteva – da im podnosilac vize na uvid podnese pismo od sponzora ili hotela u glavnom gradu zemlje, N’Djameni, kojim ga ovi pozivaju u posetu; u pozivnom pismu treba da su navedeni detalji koji određuju odnos i svrhu putovanja. Kada sam 2012. otišao tamo, samo dva ili tri hotela izdavala su takvo pismo, a da bih ga dobio morao sam da naručim i platim unapred – i to bespovratno – trista dolara za noć.

Međutim, problemi oko ulaska nisu bili završeni nakon dobijanja rezervacije.

Odmah po mom dolasku na aerodrom N’Djamena, jedan uniformisani policajac prišao mi je protrljavši svoj palac i kažiprst: univerzalni gest koji kazuje: “Pare, pare, pare.” Tražio je mito od 50 dolara kako bi mi dozvolio da napustim aerodrom.

Rekao sam mu na svojem najjačem francuskom da sam već platio svoje vize. Izgledao je kao da nije impresioniran: “Pare, pare, pare.” Lagao sam rekavši da me je ambasador Čada u Sjedinjenim Državama uverio da ne moram da platim još nepredviđenih troškova za ulazak u ovu zemlju.

Pogledao me je kao da sam budala: “Novac. Novac.” Zamolio sam ga da mi pokaže propis koji mi je nalagao da mu platim. Gledao me ja kao osobu koja pravi probleme. Rekao sam mu da ću mu platiti samo ukoliko mi da potpisanu priznanicu.

Zacenio se od smeha, podelivši svoje dobro raspoloženje i „šalu“ s dvojicom svojih kolega koji su čekali svoj deo mita. Kako se bližio kraj ne samo njegove smene već i mom strpljenju, cena mita pala je na 15 dolara.

Imao sam samo dvadeset dolara koje sam mu dao, i zatražio sam kusur od pet dolara. Za ovaj zahtev sam dobio najveći smeh dana i preporuku da se gubim odatle.

06

Za Nauru je od 2001. do 2007. godine bilo nemoguće dobiti vizu.

Od kasnih 1960-ih, i tokom prve polovine 70-ih, stanovnici ovog malenog pacifičkog ostrva bili su najbogatiji ljudi na planeti per capita, zbog velike količine  veoma vrednog guana – izmeta morskih ptica koji se, nataložen u ogromnim količinama po pacifičkim ostrvima, prodaje kao najbolje poljoprivredno đubrivo. Izuzetna količina fosfata u guanu može se pripisati ribi, kojom se ptice u oblasti Naurua hrane još od osvita planete i obrazovanja Pacifičkog okeana. Poslednje zalihe guana bogatog fosfatima iscrpljene su još 2006. godine, a iznenada osiromašeni Nauranci bili su primorani da se snalaze kako god znaju i umeju. Prvo je zemlja postala poreski raj, da bi ubrzo potom prerasla u oazu za navodno pranje novca i centar za ruske kriminalce. Potom su na ovom ostrvcetu osnovani sabirni logori za izbeglice, kao deo “Pacifičkog rešenja“ (Pacific Solution) kako bi se sprečile izbeglice koje žele da dopru – ili ostanu – u Australiji. Nauru je ovim potezom postao zatvoren za uobičajen režim izdavanja svih viza; njih je, od tog momenta, odobravao australijski Visoki komesar, čime se sprečavalo da stranci prate uslove u kojima migranti žive.

Nauru je relaksirao ove restrikcije odmah po formalnom završetku akcije „Pacific Solution“ tokom 2008. Iako je ova mikro-država i dalje ostala poželjna destinacija za mnoge izbeglice koje traže boravak ili azil, vlasti su sada fokusirane na legitimna preduzeća, pre svega računajući na ona koja se bave turizmom; iz tog razloga, daleko je lakše dobiti vizu za Nauru sada nego pre desetak godina; ostrvska avio-kompanija Nauru Airlines je obezbedila moju vizu, i 2011. sam ga konačno posetio. Pa ipak – osim ako niste dovoljno ludi da kao ja krenete u avanturu obilaska svake zemlje na planeti – možda ćete zaželeti da preskočite ovaj prilično neprivlačan prizor obala razrovanih eksploatacijom guana.

Najveći ljubitelji vina u Evropi su… najmanje zemlje

Koje zemlje u Evropi najviše piju vino? Prema istraživanju koje je sproveo Institut za vina (Wine Institute), a prenosi portal Statista, evropska zemlja koja pije najviše vina po glavi stanovnika može vas iznenaditi. To je – Vatikan. Ova najmanja nezavisna država na svetu – najmanja po površini i broju stanovnika – i prestonica Rimokatoličke crkve pije više vina po stanovniku nego što se pije bilo gde drugde u svetu: stanovnici Svete stolice konzumiraju 54,26 litara godišnje.

Andora, uz Vatikan još jedna patuljasta evropska zemlja, nalazi se na drugom mestu potrošnje vina po glavi stanovnika, sa 46,26 litara po osobi godišnje. Hrvatska, Slovenija i Francuska zaokružuju prvih pet. U Francuskoj, prosečna osoba će s uživanjem popiti 42,51 litara tokom jedne godine.