Tag Archives: levo

Makron: Evropa nije supermarket

U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika, Emanuel Makron (Emmanuel Macron) izlaže svoju međunarodnu agendu o Siriji, Trampu i evropskim integracijama.

Emanuel Makron obećao je da će Francuska imati jake i pragmatične odnose sa Britanijom nakon Bregzita, i da će zajedno raditi na odbrani i borbi protiv terorizma zbog, kako je naglasio, “sudbinske povezanosti” dveju zemalja.

U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika prošlog meseca, Makron je za pariski Le Figaro i još sedam uglednih evropskih novina rekao: “Pragmatizam će odrediti našu novu vezu” sa Britanijom. Ovaj integralni intervju preuzet je iz londonskog Gardijana, koji je pozvan na razgovor sa sveže inaugurisanim predsednikom Francuske.

Na pitanje da li su za Britaniju vrata zaista ostala otvorena ukoliko želi da odustane od Bregzita – nakon njegovih nedavnih izjava koje su prepoznate kao ohrabrujući znak u ime protivnika tvrdog Bregzita, kada je rekao da postoji mogućnost kompromisa – Makron je izjavio: “Vrata su otvorena do onog trenutka kad kroz njih prođete. Nije na meni da kažem da li su ta vrata zatvorena. Ali, od trenutka kada se aktiviraju sve stvari i procedure, skopčane s terminima i ciljevima razdruživanja, biće teško vratiti se – budimo iskreni i nemojmo se zavaravati oko toga.”

Makron je bio čvrst u vezi sa pregovaračkim procesom Bregzita, koji je startovao početkom prošle sedmice. Rekao je: “Želim da upravo započete diskusije budu savršeno koordinirane na evropskom nivou. Ne želim bilateralne rasprave, jer se interesi EU moraju očuvati na kraći, srednji i dugi rok.”

Interesi EU moraju biti sačuvani na kraći, srednji i dugi rok

On je takođe rekao da će se migraciona saradnja na granici u francuskom Kaleu promeniti , a sve to u okviru preispitivanja politike izbeglica i azila.

U ovom obimnom intervjuu, a usred priprema za svoj prvi sastanak sa članovima Evropskog saveta i s ostalim evropskim liderima u četvrtak 22. juna u Briselu, Makron je rekao:

• Francuska i Nemačka želele bi da predvode proces snažnijih evropskih integracija uz veću socijalnu zaštitu kako bi povratile erodirano poverenje među nižom srednjom klasom širom EU bloka.

• Centralna i istočna Evropa i neke manje države “morale bi da poštuju demokratske vrednosti i ne mogu da na Evropu gledaju kao na supermarket”.

• Korišćenje hemijskog oružja i nepoštovanje humanitarnih koridora u Siriji bile su “crvene linije”, a Francuska je spremna, kao odgovor na ovo, da deluje (čak i) samostalno.

• Želja da se sa Trampom postigne veća međusobna angažovanost po svim gorućim svetskim problemima, uz insistiranje da se SAD vrate na agendu Pariskog klimatskog sporazuma.

Makron je insistirao na “učvršćivanju” francuske odbrambene saradnje sa Britancima i njihovoj tesnijoj međusobnoj saradnji nego što je to ranije bio slučaj, a cilju zajedničke borbe protiv terorizma i “jer su naše sudbine povezane: terorističke grupe ne znaju za (evropske) granice”.

Ali, kada su u pitanju bilateralni sporazumi o migraciji sa Britanijom, Makron je naglasio: “Želim da se naša saradnja razvija”. Osvrnuvši se na izbegličke kampove u Kaleu koje je francuska vlada zatvorila prošle godine, rekao je da “Apsolutno moramo izbeći stvaranje novih migrantskih čvorišta i kampova.”

Izbor Makrona za francuskog predsednika – koji je usledio nakon izbora Trampa u SAD-u i u jeku tenzija koje Evropljani imaju sa Rusijom Vladimira Putina kao i neslaganjem sa EU članicama iz Srednje Evrope – sve ovo je imalo za posledicu da se na njega gleda kao “centričnog”, proevropskog nosioca demokratskih vrednosti.

Glatko je porazio ekstremno desničarski front Marine Le Pen u drugom krugu, nakon što su u prvoj rundi izbačene tradicionalne stranke francuske levice i desnice – socijalisti i republikanci.

Makron je na terasi u dvorištu Jelisejske palate, okružen evropskim i francuskim zastavama, rekao da želi da “predvodi evropsku renesansu, stvarajući Evropsku uniju koja bi inspirisala svoje građane i brinula za njih. Rekao je da je potpuno uveren u novu eru obnovljene saradnje između Pariza i Berlina, u cilju pokretanja evropskog projekta u srcima i glavama njenih građana a ne samo u u dosadnim prostorijama za evropske sastanke. “Ključ za ponovno pokretanje jeste Evropa koja štiti (svoje građane)”, rekao je.

Makron je rekao da je najveći izazov i polazna tačka za njegovu spoljnu politiku u rešavanju problema “krize koja pogađa zapadne demokratije”.

On se još i upitao: “Kada pogledate planetu danas, šta vidite? Porast neliberalnih demokratija i ekstrema u Evropi, ponovno pojavljivanje autoritarnih režima koji dovode u pitanje vitalnost demokratije, dok se Sjedinjene Države delimično povlače iz sveta i sa globalne scene. Ova situacija još se dodatno pogoršava porastom neizvesnosti i novih problema – kriza na Bliskom istoku i u Zalivu sve je dublja, dok svuda u svetu raste nejednakost”.

On je rekao i da je kriza došla “delimično usled dubokih nejednakosti stvorenih svetskim poretkom i zbog islamskog terorizma”, ali je rekao da su ključna i klimatska pitanja. “Svako ko misli da je borba protiv klimatskih promena kapric liberalnih pripadnika srednje klase, nalazi se u dubokoj zabludi”.

Makron je rekao i da Evropa nema drugog izbora osim da postane nosilac standarda u borbi protiv svih nesloboda prisutnih u današnjem u svetu. “Zato što se demokratija rodila u Evropi. Sjedinjene Države vole slobodu koliko i mi, ali nemaju ljubav prema pravdi. Evropa je jedino mesto u svetu gde su pojedinačne slobode, duh demokratije i socijalne pravde toliko blisko povezani. Dakle, sada se postavlja pitanje: da li će Evropa uspeti da odbrani svoje osnovne vrednosti koje je decenijama zastupala i pronosila svetom, ili će biti izbrisana porastom neliberalnih demokratija i autoritarnih režima?”

Makron je rekao da se ključ za “pomirenje” evropskih građana sa evropskim projektom nalazi u pooštravanju i osnaživanju radničkih prava,  kao i onemogućavanju prakse da kompanije zapošljavaju jeftiniju radnu snagu iz drugih zemalja EU ili izmeštaju proizvodnju u zemlje sa nižim platama, podrivajući tako ostale.

On je u intervjuu za evropske štampane medije izjavio da “Moramo promovisati Evropu koja vodi ka većem ekonomskom i socijalnom blagostanju”. Podrivanje postojećih evropskih zarada prilivom nisko plaćenih privremenih radnika potisnulo je, po njemu, podršku Evropljana Evropi “izvrnuvši evropski projekat naglavačke”…Nemojmo ovo pogrešno shvatiti. Veliki branioci i zastupnici ove ekonomski izuzetno liberalne i neuravnotežene Evrope – a taj zastupnik je Britanija – srušili su se. Na šta je Bregzit igrao? Na radnike iz istočne Evrope koji su došli da preuzmu britanske poslove. Odbrambeni igrači Evropske unije su izgubili jer su britanski niži srednji slojevi rekli: Stop!”. On je napomenuo i da se “ekstremi i ekstremizam uvek hrane ovakvom vrstom neravnoteže”, a da “Evropska unija ne može ostati zatvorena u prostorijama za sastanke i svojim kancelarijama, puštajući da se stvari uruše (same od sebe)”.

Makron je još rekao i da rešenje leži u obnovljenoj “zajedničkoj snazi” udružene Francuske i Nemačke kako bi se EU transformisala a potom i ulio jedan novi entuzijazam u evropski projekat. “Posvuda, u našim evropskim društvima, niže srednje klase počele su da sumnjaju (u evropski projekat)”, rekao je. Tokom svoje predizborne kampanje, Makron je zdušno pominjao Nemačku, govoreći kako bi trebalo okončati nepoverenje i zastoj koji su mučili franko-nemački ekonomski motor, obeležen slabim ekonomskim performansama Francuske i tekućim borbama sa sopstvenim deficitom. Makron se zalaže za još tesniju integraciju evrozonskih zemalja sa evrozonskim budžetom, zagovarajući zajedničku odbrambenu politiku i “remont” politike koja se vodi prema izbeglicama i azilantima. On je u ovom intervjuu rekao i da “moramo stvoriti Evropu koju štiti konkretna odbrambena politika i zajednička evropska bezbednost.” On je rekao i da politika prema azilantima, izbeglicama i migrantima mora biti “duboko reformisana”.

Makron je rekao da, u cilju ostvarivanja ovih ideja, “nema potrebe za upriličavanjem nekog češćeg sastančenja ili organizovanja samita”. U vezi toga, “provoditi beskrajni niz noći u rešavanju dilema gde treba sazidati neku novu evropsku agenciju ili kako trošiti novce kojeg god budžeta značilo bi da smo promašili ovaj istorijski trenutak i njegovu suštinu”, rekao je on. “Pitanje je: znate li kako obnoviti evropsku socijalno-ekonomsku dinamiku i kako da privučete građane da budu za ovu platformu? Ne radi se samo o pritisku koji (evropska) politika vrši na zemlje članice ili na njene građane; Moraćete da ih povedete da krenu zajedno s vama, da učinite da sanjaju (jednu novu, bolju EU).” On je rekao i da se to ne može desiti “ukoliko Francuska ne ojača sopstvenu ekonomiju i društvo”. On je priznao da je Nemačka pre 15 godina izvršila svoje ekonomske strukturne reforme, znajući da tadašnja postojeća situacija nije održiva na duge staze. “Zato sam zatražio od vlade da se angažuje u sprovođenju temeljnih reformi, koje su od suštinskog značaja za Francusku.” On je dodao i da su “Naš kredibilitet, naša efikasnost i  naša snaga sada na ispitu.”

Makron insistira na potpunom usaglašavanju s Nemačkom i nužnost shvatanja trenutka u kojem je potrebno stati u isti red i povesti zajedničku borbu. “Nacionalna samodopadljivost je otrov koji sporo deluje, koji dovodi do slabljenja demokratija, kolektivno onemogućavajući naciju da adekvatno odgovori na postavljene istorijske izazove”, rekao je on, dodavši: “Znam da je nemačka kancelarka, Angela Merkel, svesna ovoga.”

Nakon izborne kampanje u kojoj je imao direktne i neuvijene reči za  srednjeevropske države kao što su Poljska i Mađarska – a zbog njihove nesaradnje po pitanju evropske unisone politike prema izbeglicama i poštovanja evropskih vrednosti – Makron sada insistira na tome da ne veruje u “konflikt između evropskog istoka i zapada”. On je, međutim, uperio svoje upozoravajuće reči prema nekih evropskim lidera jer “napuštaju evropske principe, okrećući leđa Evropi i cinično se postavljajući prema Evropskoj uniji koja je služila samo kao šalter za izdavanje kredita, bez poštovanja njenih osnovnih vrednosti”.

On je izjavio i da “Evropa nije supermarket. Evropa je zajednička sudbina. Ona biva oslabljena u trenutku kada prihvati da njeni principi mogu biti odbačeni. Zemlje u Evropi koje ne poštuju pravila treba da se suoče sa političkim posledicama. A tu se ne radi samo o tenziji i rasprama na potezu istok-zapad Evrope.”. Dodao je i da će “Sa svima razgovarati s poštovanjem, ali (zarad tih dobrih odnosa) neću dovoditi u pitanje evropske principe, solidarnost ili demokratske vrednosti. Ukoliko bi Evropa prihvatila (odustajanje od njenih osnovnih vrednosti), to bi značilo da je slaba i da je već prestala da postoji.”

Nakon prošlomesečnog susreta sa Trampom, kada se s njim namerno veoma čvrsto rukovao, i to pre nego što je ovaj odlučio da javno obznani kako će izuzeti Sjedinjene Države iz Pariskih klimatskih razgovora, Makron je rekao: “Donald Tramp je pre svega lider kojeg je izabrao američki narod. Danas je teškoća u tome što on još uvek nije sastavio konceptualni okvir svoje spoljne politike. Njegova politika, prema tome, može biti nepredvidljiva, što je izvor neugodnosti za čitav  svet. Što se tiče borbe protiv terorizma, on (Tramp) ima isti iskorak u pravcu povećanja efikasnosti. Ne delim neke njegove puteve koje je izabrao, pre svega po pitanju klimatskih promena i rešavanju tog problema. Ali, nadam se da ćemo naći načina da se Sjedinjene Države vrate Pariskom sporazumu o klimatskim promenama. To je ruka koju nudim Donaldu Trampu. Nadam se da će promeniti svoj stav. To je naprosto zato što je ovo jedna planeta na kojoj živimo svi mi, i zato što je sve povezano. Ne možete s jedne strane, želeti da se efikasno borite protiv terorizma a da se, s druge strane, ne bavite rešavanjem problema klimatskih promena.”

Kada je reč o Siriji, Makron je rekao da nakon što je prošlog meseca upoznao Putina, ruskog predsednika uputio u to da je njegova crvena linija upotreba hemijskog oružja, te da je Francuska spremna da preduzme hitnu akciju ukoliko ova vrsta oružja počne (tj nastavi) da se koristi u Siriji. Na pitanje da li to znači da bi Francuska mogla da udari samostalno i preduzme neku svoju akciju, Makron je rekao: “Da. Kada želite da rešite probleme s prekoračivanjem tih granica preko kojih se ne prelazi, te crvene linije – ako ne znate kako i da li će taj dogovor biti poštovan – vi odlučite da budete slabi. A to svakako nije moj izbor.” Dodao je i da “Ako se hemijsko oružje koristi na terenu, a mi znamo kako da pronađemo njegov izvor i poreklo, Francuska u tom slučaju ima da pokrene (vojne) udare kako bi uništila skladišta hemijskog oružja.”

On je upozorio na lekcije iz 2013. godine, kada je Barak Obama postavio crvenu liniju o hemijskom oružju, ali nije intervenisao, navodeći da su poslali poruku liderima poput Putina da bi mogli imati izvesnu slobodu u drugim oblastima, kao što je, recimo, Ukrajina. “SAD su postavile crvenu liniju, ali su odlučile da ne intervenišu. Šta je oslabilo Francusku [tada]? Političko definisanje te crvene linije, ali ne i preuzimanje posledica nastalih donošenjem te odluke. A šta je, s obzirom na to, Vladimira Putina učinilo komotnim da deluje na drugim operativnim scenama? Činjenica da se susreće s onima koji su imali crvene linije, ali ih nisu konkretno sprovodili.”

O Putinu, koga je Makron prošlog meseca ugostio u Versaju, rekao je: “Ja poštujem Vladimira Putina. Sa njim sam imao konstruktivnu razmenu stavova. Imamo realna neslaganja, posebno oko Ukrajine, ali je sada čuo moj stav i poziciju. Razgovarao sam s njim, oči u oči, o međunarodnim pitanjima kao i o odbrani nevladinih organizacija i sloboda u njegovoj zemlji. “

Makron je u vezi Sirije izjavio: “Moje je duboko uverenje da nam treba politički i diplomatski putokaz. Nećemo rešiti ovo pitanje tek pukom vojnom silom. To je kolektivna greška koju smo napravili. Prava promena po ovom pitanju je da nisam rekao da je uklanjanje Bašara al-Asada preduslov za sve (ostalo u vezi rešavanja sirijske krize). A to je zato što me niko (još uvek) nije upoznao s svojim legitimnim naslednikom! Moja linija je jasna: jedna (jedinstvena) totalna borba protiv terorističkih grupa. Oni su naši neprijatelji… Potrebna nam je saradnja svih kako bismo ga iskorenili, posebno Rusija. Dva: stabilnost u Siriji, jer ne želim neuspešnu državu. Sa mnom će se okončati ona vrsta neokonzervativizma koja je u Francusku uvezena pre više od 10 godina.

“Demokratija nije građena “spolja”, bez aktera iznutra koji su je uveli. Francuska nije učestvovala u ratu u Iraku i tu je bila u pravu. A Francuska je na ovaj način pogrešila, rešivši da učestvuje u ratu u Libiji. Kakav je bio rezultat tih intervencija? Neuspele države, u kojima su terorističke grupe napredovale. Ne želim to u Siriji. Tri: Imam crvene linije kada se radi o primeni hemijskog oružja i humanitarnim koridorima. Jasno sam to rekao Vladimiru Putinu. Povodom ovoga ću biti beskompromisan. Dakle, upotreba hemijskog oružja naići će na odgovarajući odgovor, pa čak i ako Francuska deluje sama.”

On je još i dodao da će “Francuska cu tom pogledu biti savršeno usklađena sa Sjedinjenim Državama”.

U vezi rešenja sirijskog ratnog žarišta, Makron je još rekao da je njegov konačni zahtev bio “stabilnost u Siriji na srednji rok. To znači poštovanje manjina. Moramo pronaći načine i sredstva za diplomatsku inicijativu koja poštuje sve te principe. “

Makron (39), bivši bankar i ministar ekonomije u Olandovoj vladi predvođenoj socijalistima, nikada se nije kandidovao za bilo kakv javnu funkciju sve do zadnjih predsedničkih  izbora, a njegov politički pokret La Republique En Marche! – kojeg je opisao kao “ni levog a ni desnog” – osnovana je samo pre nešto više od godinu dana.

Na pitanje da li je to što su ga Francuzi izabrali za svog predsednika zadržalo uveliko nadirući populizam širom Evrope, Makron je rekao da nije “toliko arogantan” da bi umislio kako je izbor njega za predsednika označio potpuno zaustavljanje cunamija populističke demagogije. Rekao je još i da “Francuska nije zemlja koju reformišete, već je to zemlja koju transformišete, zemlja revolucije. Dakle, dokle god je moguće ne reformisati je, Francuska to i ne čini. Ovog puta, ljudi su videli da su na ivici propasti, i reagovali su shodno toj percepciji.”

On je, povodom svoje apsolutne većine na parlamentarnim izborima prošle sedmice izjavio kako je taj izborni rezultat konačno dotukao tradicionalne francuske stranke u kolapsu, koje su tom zemljom vladale više decenija, kao i da je u inostranstvu prepoznat kao neko ko je uspeo da zadrži talas evropskog populizma: “Izabravši mene za predsednika, kao i moje stranke za većinsku u parlamentu samo po sebi nije kraj nečemu: one su pre jedan izazovni početak. To je početak francuske renesanse i nadam se evropske. “Rekao je da želi da povrati ambicije a “ne poigravati se strahovima, već ih pretvoriti u energiju”.

Na kraju ovog intervjua on je još dodao da su “Strahovi još uvek prisutni, kao i ono što deli (svako) društvo. Nema magičnih rešenja, radi se o borbi koja se vodi iz dana u dan.” Rekao je i da je izazov pozivati se neprekidno na inteligenciju građana. “Ono što iscrpljuje demokratije jesu političari koji misle da su njihovi sugrađani glupi… Kriza zapadne imaginacije predstavlja ogroman izazov i jedna osoba neće biti u stanju da sama to promeni. Ali želim da povratim istorijsku nit kao i energiju evropskog naroda, da zadržim naviruće ekstreme i demagogiju. Zato što je ovo bitka za civilizaciju.”

Angelique Chrisafis, Lwe Figaro, Pariz, Četvrtak 21. jun 2017

(The Guardian, Le Figaro, El País, Gazeta Wyborcza, Süddeutsche Zeitung, Le Temps, Le Soir, Corriere della Serra)

Brexit ili ne – evroskepticizam jača i u EU (2/2)

Treba li Evropljanima homogenija EU ili ne?

08

Danas EU članice razdire neslaganje oko pitanja treba li i dalje težiti ka jednoj još homogenijoj, međusobno ‘sve bližoj’ Uniji ili ne. Podsetimo se, EU je začeta 1957. Rimskim ugovorom, osnivačkim dokumentom koji je tokom narednih decenija postao noseća ideja za osnivanje Evropske unije. U Rimu su, pre gotovo šest decenija okupljeni potpisnici „obećali da će položiti temelje za još veću bliskost među narodima Evrope“, narodima koji su kasnije pristupili Uniji. Početkom 2016. godine, britanski premijer Dejvid Kameron pregovarao je o novom, revidiranom sporazumu s ostalim EU osnivačkim članicama, zalažući se tada za izmenu postojećeg dokumenta jer je „Pozivanje na sve bliskiju i homogeniju Uniju nešto što ne važi za Britaniju”. Ipak, neslaganje oko toga treba li evropska uprava sa sedištem u Briselu da bude više ili manje centralizovana sada je u žiži britanske referendumske rasprave: treba li ili ne izaći iz EU? Istraživanje Pjua utvrdilo je da je u šest od 10 EU zemalja u kojima se vršilo ispitivanje sve veći broj onih koji žele da se poluge vlasti i ovlašćenja prenesu iz Brisela nazad na nacionalni nivo, a da pritom ispitanici ne podržavaju sadašnji status kvo, niti daju prednost jednom Briselu koji bi posta(ja)o sve moćniji.

Otprilike dve trećine Grka (68%) i Britanaca (65%) želi da se neke od poluga moći iz Brisela vrate u Atinu odnosno London. Ovaj je stav posebno uočljiv među Britancima starosti 50 i više godina (73%), dok se samo 51% onih uzrasta od 18 do 34 godina slaže s ovakvim stavom; u Švedskoj je njih 47% za prebacivanje evropskih ovlašćenja na nacionalni nivo, u Holandiji je takvih 44% a u Nemačkoj 43%), dok Italijani (njih 39%) takođe žele redukovanje centralističkih moći čiji je izvor u Briselu.

Nasuprot tome, malo je entuzijazma prisutno kada je reč o davanju većih ovlašćenja Briselu. U susret skorašnjem izlasku Britanaca na birališta, samo šest odsto njihove javnosti želi snažniju EU. Samo osam odsto Grka želelo bi „čvršću ruku“ evropskih organa vlasti. Najjača podrška jednoj konzistentnijoj i homogenijoj Evropi dostiže samo 34% ispitanika, i to u Francuskoj. U većini zemalja Evropske unije, četvrtina ili više javnosti preferira da se zadrži trenutna podela vlasti.

U Velikoj Britaniji postoje duboke ideološke podele vezane za pitanje prebacivanja briselske vlasti i ovlašćenja na nivo nacija-članica.

09

U velikom broju zemalja, muškarci su, više nego žene, izrazili jači otpor prema čvršćoj Evropskoj uniji. Ova rodna razlika najizraženija je u Holandiji (12 procentnih poena), sa 50% muškaraca i sa samo 38% žena koje favorizuju opciju da se Hagu vrate određene nadležnosti. Tu je i desetoprocentna razlika u Velikoj Britaniji (70% muškaraca u poređenju sa 60% žena želi da se određena ovlašćenja i moći iz Brisela vrate u London),  dok je među švedskim muškarcima i ženama takođe prisutno 10% razlike kada je u pitanju raspoloženje prema EU ingerencijama (52% muškaraca nasuprot 42% žena).

Ne samo nacionalne, već i partijske podele u vezi budućnosti EU su takođe prisutne.

Najveći ideološki jaz u vezi Evropske raspodele vlasti prisutan je u Britaniji. Otprilike tri četvrtine ispitanika (77%) koji su na desnoj strani političkog spektra želi povraćaj nekih EU ovlašćenja natrag u London. Samo 40% onih na levoj strani spektra ima takav stav. U Holandiji, nešto više od polovine (53%) ispitanika desne provenijencije želi prebacivanje ovlašćenja natrag ka svojoj nacionalnoj vladi, ali samo oko jedne trećine (36%) levo orijentisanih Holanđana želi manje centralizovanu EU. Naime, ova podela na levo i desno je upravo obrnuta u Španiji, a takođe je i posebno izrazita: Polovina španskih levičara želi slabiji Brisel ali samo tri u deset (29%) španskih desničara želi da se Madridu vrati više snage.

Ova podela po ideološkoj liniji takođe se manifestuje u stavovima pristalica političkih partija. U Velikoj Britaniji, 93% pristalica UKIP-a misli da bi neka ovlašćenja koje se sada nalaze pod krovom EU mogla biti vraćena nacionalnim vladama. Konzervativci (njih 77%) slaže se sa njima, i to u većoj meri nego simpatizeri levo orijentisane Laburističke partije (49%). U Italiji, 51% pristalica pokreta Pet zvezdica želelo bi da se Rimu povrate neke moći koje sada ima Brisel; 37% pristalica desničarske partije Forza Italia želi manju snagu Brisela dok je 28% pristalica italijanske Demokratske stranke koji se u tome slažu. U Poljskoj, 45% podržavalaca nacionalističke desne partije PiS želi slabiji Brisel, ali je samo 20% PO pristalica koji žele da Varšava povrati neka briselska ovlašćenja. U Španiji, 44% simpatizera Podemosa želi da se moći prebace iz EU natrag ka Madridu, a to isto želi 37% pristalica španske Socijalističke radničke partije (PSOE) i 34% podržavalaca građanskog pokreta Ciudadanos, dok je 26% onih koji se identifikuju sa Narodnom strankom (PP), koji se slažu sa stavom o slabijem Briselu a snažnijem Madridu. U Francuskoj, 39% pristalica Nacionalnog fronta želi da Pariz ponovo zadobije deo svojih moći od Brisela. Veće je učešće zagovornika ovakvog stava među francuskim republikancima (43%), ali se samo 28% socijalista slaže po pitanju manjih ovlašćenja Brisela.

Da li je Brexit loš po Evropsku uniju?

13

Evropljani se u velikoj većini slažu da će odlazak Britanije negativno uticati na EU.

Ogromna većina gaji istu vrstu sentimenta povodom Brexita, naime, da će se izlazak Britanaca iz EU negativno odraziti na evropske institucije: 89% Šveđana, 75% Holanđana i 74% Nemaca kaže da britanski odlazak ne bi bio nikako dobar za EU.

Francuska je jedina zemlja u kojoj više od četvrtine javnosti (32%) kaže da bi odlazak Britanaca bio pozitivan za EU.

Naime, u svih devet anketom obuhvaćenih zemalja, velika većina onih sa leve strane, centra i desne strane političkog spektra izjavilo je da bi izlazak Velike Britanije iz EU bio loš po EU. Međutim, podela po raspoloženju ispitanika koji su zagovornici određene političke stranke je unekoliko složeniji nego što se to na prvi pogled čini. U Francuskoj, sedam od deset (71%) pristalica socijalista i republikanaca veruje da bi Brexit bio loš po EU. Međutim, pristalice Nacionalnog Fronta su gotovo jednako podeljene po ovom pitanju. I mada nemački AfD, poput britanskog UKIP-a gaji i upućuje veliki kriticizam na račun Evropske unije, dve trećine Nemaca koji gaje pozitivno mišljenje o partiji AfD misli da bi bilo loše za EU ukoliko Velika Britanija napusti Evropsku uniju.

Bruce Stokes, Istraživački centar Pju (Pew Research Center)

Izvor: Pew Research Center

Brexit ili ne – evroskepticizam jača i u EU (1/2)

Čaki i u ključnim evropskim zemljama postoji značajno protivljenje daljem jačanju EU.

Dosad smo imali dosta prilika da upoznamo raspoloženje Britanaca prema svom daljem ostanku u Evropskoj uniji. Ipak, ne manje interesantan je i evropski “kontinentalni” pogled na EU i stavove “ostatka” EU u vezi mogućeg izlaska Britanije iz EU.

01

Britanski građani će na referendumu 23. juna glasati o tome da li da ostanu u Evropskoj uniji ili da napuste ovu tvorevinu čija je prestonica Brisel. Odluka o odlasku je popularno nazvana „Brexit“. Britanci idu na izbore u vreme kada je novo multinacionalno istraživanje američkog Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center) objavilo rezultate koji pokazuju da je evroskepticizam u porastu širom Evrope, i da oko dve trećine Britanaca i Grka, zajedno sa svojim najznačajnijum manjinama, žele da se neke poluge moći iz Brisela presele na države članice. Bez obzira da li su u istraživanju izražavali simpatije prema Briselu ili ne, većina Evropljana slaže se da bi britanski izlazak naškodio svim članicama EU (ima ih ukupno 28).

Ispitivanje sprovedeno u 10 EU zemalja pokazuje da je srednja vrednost vezana za pozitivan stav javnog mnjenja o Evropskoj uniji uvrežena kod samo 51% građana EU.

Želja da se poluge vlasti vrate iz Brisela na nivo nacionalnih vlada izražena je u srednjoj vrednosti od 42% ispitanika iz dotičnih 10 zemalja, dok bi samo 19% anketiranih dalo Briselu više moći i nadležnosti. Nešto više od četvrtine (27%) volelo bi da ostane status kvo. I pored svega, tu je i srednja vrednost od 70% u anketiranih devet zemalja EU koji misle da bi 23. juna bilo loše po EU ukoliko bi Britanci odlučili da napuste Uniju. Samo njih 16% kaže da bi njihovo istupanje bilo dobro po EU.

Evropska javnost je oštro podeljena po partijskoj liniji u vezi mnogih od ovih pitanja.

Daleko je manja verovatnoća da bi pristalice evroskeptičnih partija – posebno u Francuskoj, Italiji, Poljskoj, Španiji i Britaniji – gledale blagonaklonije na EU nego pristalice drugih, većih partija, koje po pravilu imaju daleko pozitivniji stav oko Evropske unije.

Ovo su neki od ključnih zaključaka nove studije Istraživačkog centra Pju sprovedenog u 10 zemalja EU među 10.491 ispitanika u periodu od 4. aprila do 12. maja, 2016. Istraživanje je obuhvatalo 80% zemalja čiji stanovnici pripadaju zemljama grupe EU-28  i sa 82% BDP-a u EU.

Dvostruko je manje simpatija prema EU.

02

Nakon kratkotrajnog skoka, pozitivan stav prema EU ponovo pada u ključnim evropskim zemljama.

Nisu Britanci jedini koji koji gaje sumnjičavost prema Evropskoj uniji. Slika i prilika raspoloženja prema EU je u poslednjih nekoliko godina vrtoglavo varirao širom Evrope. U velikom broju zemalja „istopio“ se udeo javnosti koji na briselske institucije gleda u povoljnom svetlu; ovaj udeo je značajno opao u periodu između 2012. i 2013., uporedo sa razaranjem evropske ekonomije. Odmah nakon tog perioda, tokom 2014. i 2015. godine raspoloženje prema Evropskoj uniji dobilo je snašniji pozitivni predznak. Međutim, i posle svega, pozitivno raspoloženje prema EU je ponovo doživljavalo oštar pad javne podrške u velikom broju njenih najvećih članica.

Omiljenost Evropske unije među njenim građanima široko varira.

03

Najveći zagovornici evropskih institucija su Poljaci (72%) i Mađari (61%). U mnogim drugim zemljama, podrška je mlaka: Samo 27% Grka, 38% Francuza i 47% Španaca ima povoljno mišljenje o EU. Naime, 44% Britanaca vidi EU pozitivno, uključujući i 53% Škota.

Omiljenost Evropske unije pala je u pet od šest ispitanih zemalja tokom 2015. i 2016. godine. Tada je ovaj pad bio dvocifren u Francuskoj (podrška među Francuzima pala je za 17 procentnih poena) i Španiji (16 poena), dok je jednocifren pad podrške doživelo šest anketiranih zemalja: u Nemačkoj (8 poena), Britaniji (7 procentnih bodova) i Italiji (6 procentnih poena).

Mlađi punoletni građani Evropske unije simpatišu EU daleko češće nego stariji – naročito oni između 18 i 34 godine.

04Oni na EU gledaju pozitivnije nego nego EU građani stari 50 i više godina u šest od ispitanih deset zemalja. Generacijski jaz je najizraženiji u Francuskoj: 25 procentnih poena – sa 56% mladih punoletnika, ali sa samo 31% starijih građana koji imaju pozitivno mišljenje o EU. Slične generacijske disproporcije postoje i u Britaniji (19 procentnih poena), 16 procentnih poena u Holandiji, po 14 procentnih bodova u Poljskoj i Nemačkoj, i 13 procentnih poena u Grčkoj.

Ideološke podele prisutne su i u simpatijama prema EU.

Ukupan pad podrške Evropskoj uniji u ključnim evropskim zemljama tokom protekle godine vođen je posebno padom naklonosti među starijim građanima. U Francuskoj, podrška EU među građanima uzrasta 50 i  više godina pala je za 19 procentnih poena. U Španiji je u padu za 16 procentnih poena, a u Nemačkoj 11 procentnih poena. U svakom ovom slučaju pojedinačno, kod 50+ generacija bilo je većeg pada podrške nego među onima starosti između 18 i 34.

U svojim stavovima prema Evropskoj uniji, Evropljani su podeljeni po ideološkim linijama.

05Ova podela, međutim, nije tako jednostavna kao što je, recimo, podela društva na levo i desno orijentisane EU građane. U nekim zemljama, evroskepticizam je pitanje kojim se uglavnom bavi i na kojem profitira desno krilo, dok je u nekim drugim zemljama evroskepticizam uglavnom tema levičara, i to u negativnom kontekstu (mahom zemlje Južne Evrope: Grčka, Portugal, Španija itd).

U Velikoj Britaniji, oni koji koji sebe stavljaju na levu stranu ideološkog spektra (69%) su za 31 procentnih poena češće pristalice EU od oni sa desne strane spektra (38%). Sličan ideološki jaz postoji i u Italiji (sa 23 procentna poena), u Holandiji (16 procentnih poena), i Nemačkoj (12 procentnih poena). Međutim, u Španiji je češći slučaj da se oni koji inkliniraju ka desnoj strani spektra (59%) prilježnije zalažu za briselske institucije od levice (35%), što predstavlja razliku od 24 procentnih poena u korist zagovornika EU koji su na desnoj strani spektra (59%). EU, takođe, ima snažniju podršku i švedske desnice.

Ove ideološke razlike pretvaraju se u krupne partijske podele po ključnim pitanjima.

06Stoga i nije iznenađujuće što je u Britaniji samo 13% onih koji se identifikuju sa evroskeptičnim UKIP-om (United Kingdom Independence Party), a ujedno gaje i pozitivno mišljenje o EU. Takvi stavovi o EU drže pristalice  UKIP-a odeljenim od sentimenata koje gaje pristalice britanske Laburističke partije (60% njih ima pozitivan stav o EU) kao i pristalica britanske Konzervativne partije (43% njih ima povoljno mišljenje o Briselu i EU). U Francuskoj, tri od deset pristalica Evroskeptičnog Nacionalnog fronta (30%) gaji ujedno i – sklonosti ka EU. Republikanske pristalice u zemlji Gala, njih 39%) nisu mnogo blagonaklonije prema EU, dok oko polovina francuskih pobornika Socijalističke partije (51%) podržava instituciju Brisela. U Španiji, samo se 32% levičarskih populista okupljenih oko Podemos-a izjašnjava kao simpatizeri EU. Među Nemcima koji se  identifikuju sa stavovima desničarske evroskeptične partije Alternativa za Nemačku (AfD) nije bilo dovoljno ispitanika kako bi se dobila temeljitija analiza njihovih emocija po pitanju EU, mada je među njihovim simpatizerima samo trećina onih koji podržavaju EU.

Zamašna je većina onih koji su postali nezadovoljni Evropskom unijom pre svega zbog načina na koji je Brisel pokušavao da reši pitanje izbeglica.

07Partijske kritike evropskih stranaka na račun Evropske unije, međutim, ne podrazumevaju neophodno i da Brisel pada u nemilost od strane pristalica određenih stranaka. U Italiji je, recimo, 58% onih koji se identifikuju sa evroskeptičnim pokretom Pet Zvezdica (Movimento Cinque Stelle) ali ujedno ima i pozitivno mišljenje o EU. U Poljskoj, gde je vladajuća stranka Pravo i pravda (PiS) – koja je u zavadi sa EU po nizu pitanja – ima dve trećine (67%) partijskih pristalica koje i dalje gaje pozitivno mišljenje o Briselu i njegovim institucijama.

Evropljani su, opšte uzev, protiv privrede i ekonomije koja im se diktira iz Brisela.

Veći deo nezadovoljstva Evropskom unijom među Evropljanima mogao bi se pripisati načinu na koji je Brisel pokušao da reši pitanje izbeglica. U svakoj anketiranoj zemlji, postoji ubedljiva većina građana koja ne odobrava način na koji se Brisel bavi ovim problemom. Ovo uključuje 94% Grka, 88% Šveđana i 77% Italijana. Najjača podrška briselskom upravljanju izbegličkom krizom zabeležena je u Holandiji, premda je čak i ova bila mlak (samo 31%).

Briselska rešenja ekonomskih problema su još jedan veliki izvor i generator nezadovoljstva evropskim institucijama. Oko devet od deset Grka (92%) ne odobrava način na koji Evropska unija rešava aktuelne privredne i finansijske izazove. Otprilike je dve trećine Italijana (68%), Francuza (66%) i Španaca (65%) koji, slično Grcima, ne odobravaju briselsku recepturu za rešavanje ekonomskih problema (Francuska i Španija su dve zemlje u kojima je naklonost ka EU nedavno doživela najveći pad). Primetna većina u Švedskoj (59%) a i u Velikoj Britaniji (55%), uključujući i 84% UKIP-ovih pristalica, takođe ne odobrava način na koji se EU suočava s aktuelnim ekonomskim problemima. Najjaču podršku svojim ekonomskim naporima Brisel ima u u Poljskoj i Nemačkoj (po 47%).