Tag Archives: sirova nafta

Kako rast izvoza američke nafte u Kinu menja globalna pravila igre

Malo po malo, američka naftna industrija okrenula je naglavce svetsko tržište naftom, piše Rojtersov dopisnik iz Singapura Hening Glojstejn

Pre svega, niz oštrih padova američkog uvoza sirove nafte potkopali su ovo najveće tržište, na koje se proizvođači poput OPEC-a oslanjaju već dugi niz godina. Danas, eksplozivni izvoz američke nafte – koju je Vašington do pre samo dve godine uglavnom zabranjivao – postao je izazov i za poslednji region kojim OPEC još uvek dominira: Aziju.

Izvoz američke nafte u Kinu naglo je porastao, uspostavljajući trgovinu između dve najveće svetske sile koja do 2016. godine jednostavno nije postojala ni teoretski, pomogavši na taj način Vašingtonu u njegovim naporima da nekako umanji ogroman trgovinski deficit koji Sjedinjene Države imaju sa Kinom.

Ova transformacija se ogleda u brojkama objavljenim u poslednjih nekoliko dana. Te cifre pokazuju da SAD sada proizvode više sirove nafte čak i od najvećeg izvoznika, Saudijske Arabije, što znači da će Amerikanci do kraja ove godine najverovatnije preoteti od Rusa titulu najvećeg svetskog proizvođača.

Podaci o ovom rastu iznenadili su čak i zvaničnu američku administraciju, koja je prošle nedelje povećala svoju prognozu proizvodnje sirove nafte za 2018. godinu, na 10,59 miliona bpd, što je povećanje za 300.000 barela na dan od njihove poslednje prognoze (samo nedelju dana ranije).

Kada su se 2016. na svetskom tržištu pojavili kontigenti američke frekovane nafte namenjene izvozu, prvi brodovi ovog energenta otišli ​​su ka partnerima iz Sporazuma o slobodnoj trgovini, Južnoj Koreji i Japanu. Malo ko je očekivao da će Kina postati njen glavni kupac.

Podaci koje ima Tomson Rojters Eikon ukazuju da su američke isporuke sirove nafte Kini skočile od nule (sve do 2016. godine) na rekordnih 400.000 barela dnevno (bpd) u januaru 0ve godine, vrednih gotovo milijardu dolara. Pored toga, pola miliona tona američkog tečnog prirodnog gasa (LNG) vrednog skoro 300 miliona dolara je ovog januara otišlo iz Sjedinjenih Država put Kine.

Sažimanje trgovinskog viška Kine

Prihvatanje Kine da bude snabdevana američkom naftom i gasom će pomoći smanjenju ogromnog trgovinskog suficita kojeg Kina ima sa Sjedinjenim Državama, i može doprineti suprotstavljanju navodima američkog predsednika Donalda Trampa da „Peking trguje nefer“.

“Trampova administracija vrši ogroman pritisak na Kinu, primoravajući „Azijskog tigra“ da izbalansira svoj trgovinski saldo sa SAD… Kupovina američke sirove nafte očigledno pomaže u ostvarenju tog cilja, kako bi Amerikanci smanjili disbalans”, rekao je Marko Danand (Marco Dunand), izvršni direktor i koosnivač trgovačke kuće Mercuria.

Kako je američki izvoz energenata porastao, tako se i kineski robni suficit sa SAD u januaru smanjio na 21.895 milijardi dolara, sa decembarskih 25.550 milijardi dolara, prema zvaničnim kineskim brojkama objavljenim u četvrtak 15. februara.

Prodaja energenata Kini je i dalje skromna u poređenju sa 9,7 milijardi dolara vredne nafte koju je Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEC) isporučila Kini u januaru. Međutim, Amerikanci su već „zasekli“ prilično dobar deo tržišnog kolača, pojavljujući se kao ozbiljan igrač na tržištu kojim dominiraju zemlje poput Saudijske Arabije i Rusije – preteći da u budućosti prerastu u još snažniju konkurenciju.

“Na američku sirovu naftu gledamo kao na ‘nadopunu’ (supplement) našoj velikoj bazi sirove nafte” sa Bliskog istoka i iz Rusije, rekao je rukovodilac rafinerije u Sinopec-u, glavnom kineskom energetskom gigantu, odbijajući da bude imenovan jer nije bio u mogućnosti da javno nastupi pred medijima.

Ovaj rukovodilac rekao je da Sinopec ove godine traži način da od Amerikanaca naruči još veće količine nafte.

Izvrtanje naglavce

Prošlog četvrtka su zvanično prikazane brojke obelodanile da je kineski uvoz u januaru porastao na rekordnih 9,57 miliona barela.

U međuvremenu, uvoz sirove nafte u SAD pao je ispod 4 miliona barela na dan (bpd), u odnosu na rekordnih 12,5 miliona bpd u 2005. godini.

Gledajući prema proseku decembarskih i januarskih količina, američka prodaja nafte i gasa Kini bi vredela oko 10 milijardi dolara godišnje. Ako se  izvoz u Japan, Južnu Koreju i Tajvan, ova brojka se udvostručuje.

Američki izvoz bi bio još veći, ali postoje infrastrukturna ograničenja: nijedna američka luka tehnički nije u stanju da opslužuje najveće tankere za naftu, poznatijih pod nazivom „Vrlo veliki prevoznici sirove nafte“ (VLCC, Very Large Crude Carriers).

Da bi se ovo rešilo, jedan od najvećih objekata u Meksičkom zalivu, Lučki ofšor servisi za naftu države Lujzijane (Louisiana Offshore Oil Port Services, LOOP), su u fazi širenja kako bi se uskoro moglo rukovati najvećim, VLCC tankerima.

Koliko košta nafta u odnosu na druge: za kineske kupce je najatraktivnija niska cena američke nafte. Zahvaljujući brzom procvatu „frekinga“ – dobijanja nafte na tehnološki “prljav” način iz uljnog škriljca – američka sirova nafta je jeftinija od bilo koje druge nafte.

Na cenovnom nivou od oko 60,50 dolara po barelu, američka nafta trenutno je za oko 4 dolara po barelu jeftinija od Brenta; uzgred, Brent je neka vrsta „etalona“, na osnovu koje se formira cena većine ostale sirove nafte na svetskom tržištu.

Za mnoge etablirane izvoznike nafte, poput OPEC-a koji je dominantan na Bliskom istoku, ili Rusije, koje su svoju proizvodnju smanjivale tokom 2017. godine – u pokušaju da povećaju cene – ovi novi naftni tokovi označavaju veliki gubitak tržišnog udela.

“OPEC i Rusija prihvatili su da će SAD postati veliki proizvođač zato što su naprosto želele da dobiju cenu koja postoji danas”, rekao je Marko Danand  iz energetske grupe „Mercuria“.

Od početka OPEC-ovog smanjenja ponude i snabdevanja naftom u januaru 2017, cene ovog energenta porasle su za 20 odsto, iako su cene ovog februara ponovo bile pod pritiskom – u velikoj meri usled pada američke proizvodnje.

Svetska „poplava“ američke nafte može čak promeniti način na koji se dosad uspostavljala cena sirove nafte.

Većina proizvođača OPEC-a prodaje sirovu naftu na osnovu dugoročnih ugovora, dok se cena nafte određuje na mesečnom nivou i nikada nije potpuno ista, a ponekad se određuje i retroaktivno. Nasuprot tome, proizvođači iz SAD izvoze na osnovu teretnih troškova i zastupljenosti svoje cene sirove nafte naspram one drugih proizvođača.

Ovo je dovelo do porasta obima buduće američke trgovine naftom a time i budućih prihoda, poznatih kao fjučersi West Texas Intermediate (WTI), ostavljajući obim ostalih fjučersa, poput „Brenta“ ili „Dubaija“, daleko iza sebe (Fjučers predstavlja obavezu da se kupi ili proda određena roba ili finansijska aktiva kao što su npr. žito, zlato, nefta, gas, sirovine ili hartije od vrednosti određenog dana, po unapred određenoj ceni. Fjučers ugovor, kao i terminski ugovor, predstavlja sporazum između dve strane o kupovini ili prodaji aktive u poznato buduće vreme za poznatu cenu. Termin “fjučers” sam sebe objašnjava – ovi ugovori se izvršavaju u budućnosti. Dakle, fjučers je ugovor koji zahteva isporuku određenog sredstva po tačno određenoj ceni u budućnosti. Kupac fjučers ugovora dužan je da kupi sredstvo unapred određenog dana, dok je prodavac sa svoje strane dužan da ga proda. Obe obaveze odnose se na standardnu količinu sredstava i izvršavaju se u budućnosti po ceni koja je dogovorena u trenutku kupovine).

“Kupci, kao i prodavci američke nafte započeli su hedžovanje WTI-ja”, rekao je Džon Driskol, direktor konsultantske kompanije JTD Energy Services iz Singapura.

Uprkos svim ovim izazovima tradicionalnog naftnog poretka, već etablirani proizvođači nastupaju i dalje hrabro.

“Nimalo ne brinemo oko rastućeg američkog izvoza nafte. Naša pouzdanost kao dobavljača je bez premca, a imamo najvišu bazu kupaca sa dugoročnim ugovorima o prodaji “, kaže Amin Naser, predsednik i glavni izvršni direktor Saudi Aramco-a, državnog naftnog behemota Saudijske Arabije.

(Hedžing, hedžovanje: Smanjenje rizika pri transakcijama koje se obavljaju u stranim valutama, osiguravanje od nepredvidivosti deviznog kursa, smanjenje rizika po imovinu koja je iskazana u stranoj valuti, ili osiguranje od rizika koji proizilazi iz poslovanja. Kada čovek kupi osiguranje za kuću, on se hedžovao od požara, provale ili drugih nesrećnih slučajeva. Ukoliko postoji opasnost da menica neće biti naplaćena na iznos koji glasi, ili bar ne do datuma njenog dospeća, vlasnik te menice, ako ne želi da snosi rizik, hedžuje se tako što menicu prodaje po nešto nižoj vrednosti od one na koju sama glasi. Na taj način on je prebacio rizik na novog vlasnika, koji za prihvatanje takve vrste rizika ostvaruje zaradu – ako i kad potraživanja naplati. Hedžing tehnike su često komplikovane – uključuju i korišćenje takozvanih finansijskih derivata – opcija i fjučersa. Investitori hedžuju neku investiciju tako što istovremeno ulažu u drugu investiciju koja je u suprotnosti s prvom. To često rade privatni investicioni hedž fondovi, koji ulaganjem u različite delove tržišta nastoje da obezbede prihode svojim investitorima, koji po pravilu u svakom trenutku iz njih mogu da se povuku. Bilo je predloga da se osnuje i jedna agencija za hedžovanje. Jedan kontroverzni bloger i bivši savetnik mnogih (Donald Laskin) napisao je da je hedžovanje “konspiracija koja vas održava siromašnim i glupim”).

Henning Gloystein, Reuters

U borbi za Afriku Kina pobedila Zapad

U poslednjih 15 godina Kina jača svoj uticaj na Crnom kontinentu. Peking je danas najveći trgovinski partner Afrike, a direktne kineske investicije i kreditiranje u afričke zemlje rapidno rastu. Korist je obostrana — Kinezima su važni afrički resursi, a kineske investicije su dovele do ekonomskog rasta i smanjenja siromaštva na najgladnijem kontinentu.

Interesovanje Pekinga za Afriku objašnjava se sve većim geopolitičkim i geoekonomskim značajem ovog regiona u svetu. Afrika je dugo smatrana „beznadežnim kontinentom“, ali je gotovo neopaženo postala „kontinent budućnosti“, koji beleži ubrzani ekonomski i društveni rast, navode eksperti. Kao i krajem 19. veka, velike sile i danas vode bitku za „crnu Afriku“ — Amerika, Kina, Indija i posustale evropske države bore se za resurse. Afrika ima ogromnu teritoriju, oko milijardu stanovnika i ogromna prirodna bogatstva, koja prema različitim procenama čine 30-40 odsto svetskih rezervi sirovina — nafte, dijamanata, zlata i drugih ruda. Za poslednjih 30 godina, prema podacima Uprave za energetske informacije SAD, dokazane rezerve nafte u Africi uvećale su se za 120 odsto, sa 57 milijardi barela 1980. godine na 124 milijarde barela, 2012. A prema procenama kompanije KPMG, na obalama kontinenta ima još najmanje sto milijardi barela, koji „čekaju da budu otkriveni“.

Takođe, značajno su porasle i dokazane rezerve prirodnog gasa — sa 210 triliona kubnih stopa 1980. godine na 509 triliona 2012, odnosno za više od 140 odsto. Zahvaljujući intenzivnim potragama te brojke se stalno povećavaju. Recimo, nedavno je u Mozambiku pronađeno 127 triliona kubnih stopa gasa, a dodatne nedokazane rezerve procenjuju se na još 152 triliona.

Peking je „u borbu“ za Afriku ušao 2000. godine i vrlo brzo je pretekao Zapad i postao najvažniji trgovinski partner Afrikanaca. Još 2009. godine Kina je prestigla SAD, a već 2013. afričko-kineska trgovinska razmena premašila je 210 milijardi dolara, a Kinezi su ostavila Amerikance daleko iza sebe. Sa Zapada se čuju optužbe da je posredi „novi tip kolonijalizma“, ali većina Afrikanaca smatra da je partnerstvo sa Kinom dobrodošlo i da pogoduje razvoju kontinenta.

Brojke pokazuju da je 2013. godine uvoz sirove nafte iz Afrike pokrio 23 odsto potreba Kine. Pritom, nafta čini 64 odsto od ukupnog uvoza Kine iz afričkih zemalja. Takođe, Afrika obezbeđuje šest odsto kineskog uvoza rude gvožđa (uglavnom iz Južne Afrike) i 8,3 odsto uvoza bakra (uglavnom iz Zambije). Formula afričko-kineske saradnje definiše se kao „pomoć u zamenu za resurse“. Direktne investicije Kine u afričke zemlje uvećale su se sa 500 miliona dolara 2003. godine na skoro 15 milijardi dolara 2012. Neki procenjuju da ukupan obim kineskih ulaganja u ekonomije afričkih zemalja sada iznosi od 40 do 45 milijardi dolara, od kojih su skoro 15 milijardi direktne investicije. Kinezi ulažu u infrastrukturu, industriju, transport, energetiku, poljoprivredu i građevinu, u pedesetak afričkih zemalja. U Africi posluje preko 2.000 kineskih kompanija, a u poslednjih desetak godina tamo se preselilo i oko milion kineskih biznismena i radnika.

Eksperti ocenjuju da Kina, podstaknuta „glađu“ za sirovinama i masovnim tržištima, nastupa odlučno. Na kontinentu se grade luke, saobraćajnice, železničke pruge, aerodromi, brane, električne centrale, naftovodi, tržni centri… Uz upravljanje kineskih stručnjaka pojavile su se plantaže pamuka, otvaraju se fabrike i puštaju u rad hidrocentrale…

Jedan od većih projekata je izgradnja železničke pruge na istoku kontinenta, koja će povezivati više istočnoafričkih zemalja. Posebnu pažnju zaslužuju napori Kine u eksploataciji uranijuma na Crnom kontinentu. Dugogodišnji lideri tržišta uranijuma su Kanada, Kazahstan i Australija. Peking sa nekim od njih trguje, ali sada sve više računa na nove snabdevače uranijuma — Namibiju, Južnoafričku Republiku i Niger. Nalazište Hisab u Namibiji, čiji je godišnji kapacitet 5.700 tona, pretvorio je zemlju u jedan od najvećih izvoznika uranijuma u svetu. Ako se posmatra učešće Kine u afričkoj privredi, može se zaključiti da Kinezi imaju ogromne građevinske i infrastrukturne projekte u regionu. Tu recimo spada izgradnja velike džamije u Alžiru, koju gradi Kineska državna građevinsko-inženjerska korporacija CSCEC, a čija se vrednost procenjuje na 1,3 milijarde. Džamija će moći da primi 120.000 ljudi. U Gani je, na primer, kompanija „Sinohydro“ izgradila hidroelektranu, čija je vrednost 700 miliona dolara. To je samo deo velikog kineskog projekta izgradnje hidroelektrana u mnogim afričkim zemljama. Takođe, u Gvineji je sagrađen kongresni centar, vrednosti od 800 miliona dolara. Za 3,5 milijarde dolara Kinezi su u Angoli izgradili novi grad Kilambu, predviđen za 500.000 ljudi, a u Keniji su za 300 miliona dolara napravili najveći put u Istočnoj Africi, koji spaja Najrobi sa gradom Thika. Osim toga, Kinezi grade i stadione i sportske centre u mnogim afričkim državama.

Ovo je samo delić projekata koji Kinezi realizuju u Africi.

Kineski predsednik Xi Jingping je još u decembru prošle godine govorio o planovima da uključi Afriku u projekat morskog „Puta svile“. Tada je Kina obećala Afrikancima 60 milijardi dolara investicija i kredita. Deo te sume otići će na projekte u okviru „Puta svile“. „Novi put svile“ spajaće Aziju, Evropu i Afriku, a glavni cilj tog projekta je povezivanje ljudi i jačanje kapitala, investicija, saradnje u trgovini i razvijanje infrastrukture.

Osim toga, kineski zvaničnici su više puta isticali da taj kontinent ostaje jedan od prioriteta njihove politike. Afrika je već puna kineskih prodavnica i kineske robe, ali Kina računa na dalje širenje tržišta. Saradnja, međutim, nije uvek pogodna za Afrikance — kineski radnici im zauzimaju radna mesta, a u Južnoafričkoj Republici je, recimo, kineski tekstil potisnuo domaću proizvodnju. Ali Kinezi mudro rade — oni grade puteve, infrastrukturu, nude kredite, daju pomoć.

Cilj — rast uticaja i ekonomska korist. Alarmantna nestašica vode u svetu Osim toga, Kina je afričkim liderima ponudila alternativu i tako im omogućila da ignorišu mnoge zapadne zahteve. Kinezi daju novac i ne vezuju ga za politička uslovljavanja. Kineska roba široke potrošnje po svojim karakteristikama (niska cena, jednostavnost upotrebe i sl.) savršeno odgovara afričkim kupcima. Kinezi na ovom tržištu dominiraju i zato što se proizvođači iz drugih zemalja plaše mnogih rizika koji vrebaju u ovom regionu. To olakšava razumevanje sa afričkim liderima, kao i činjenica da Peking nema običaj da se meša u unutrašnju politiku afričkih zemalja. Takođe, Kina za razliku od zapadnih država ne kritikuje lokalne vlasti za narušavanje ljudskih prava.

To što su Kinezi uspostavili dobre odnose sa afričkim vlastima jako nervira Zapad. Još 2012. godine Hilari Klinton je tokom svoje afričke turneje kritikovala zemlje koje „daju Africi novac, ne mareći za to što on ide u ruke autoritarnih vlada“. Ona nije direktno „prozvala“ Kinu, ali je bilo više nego jasno na koga je mislila.

Olivera Ikodinović, Sputnik News

 

Saudijska Arabija: priprema za život nakon nafte

Saudijski princ Mohamed Bin Salman planira da dva biliona dolara vredan fond aktivira kao “zaštitni kišobran” u eri kada nafte ispod arabijskog tla više ne bude.

Saudijska Arabija se priprema za trenutak kada njihovi naftni izvori budu, jednom za svagda, presušili. U tu svrhu, stvorili su najveći državni investicioni fond na svetu, Aramko (Aramco), koji će upravljati najvrednijom imovinom Saudijskog kraljevstva.

Tokom medijske debate koja je trajala preko pet sati, prestolonaslednik Mohamed bin Salman izneo je svoju viziju za Aramko, gargantuovski fond javnih investicija koji će u svom punom operativnom režimu kontrolisati više od dva biliona dolara vrednu imovinu koju je saudijsko kraljevstvo zaradilo prodajući svoju naftu. Princ je, u okviru te strategije, rekao da će Saudijska Arabija prodati najviše 5% akcija u Aramkovoj matičnoj kompaniji (Saudi Arabian Oil Co.) i transformisati ovog naftnog giganta u industrijski konglomerat. Inicijalna javna ponuda (IPO) može da se desi već sledeće godine, a uz to ova zemlja trenutno planira da proda (najviše) pet procenata akcija.

“Inicijalna javna ponuda za Aramko i prenošenje svojih akcija u PIF (Public Investment Fund – javni tj. državni investicioni fond Saudijske Arabije) će tehnički biti investicioni izvor prihoda saudijske vlade u doglednoj budućnosti, a ne nafta”, rekao je princ u intervjuu na kraljevskom imanju u Rijadu, koja se završila u 4 sata ujutru u četvrtak (31.mart). “Ono što je sada preostalo je da diversifikujemo ulaganja. Dakle, u roku od narednih 20 godina, bićemo ekonomija ili država čiji glavni izvor prihoda ne zavisi  od nafte. “

Danas, skoro osam decenija po otkriću prve saudijske nafte, 30-godišnji sin kralja Salmana ima za cilj da najvećeg svetskog izvoznika sirove nafte transformiše u ekonomiju koja će uspešno odgovoriti savremenim izazovima u eri na pomolu. Kako njegova strategija sve konkretnije poprima svoj oblik, brzina ovih promena mogla bi da šokira jedno ovakvo konzervativno društvo, naviklo na višedecenijska besplatna državna davanja.

Aramko, ili o moći da se kupe Bafet i Gejts

Prodaja Aramka, odnosno saudiarabijske naftne kompanije (Saudi Arabian Oil Co.), planirana je za 2018, ili, po Bin Salmanovim rečima, čak i godinu dana ranije. Fond će tada igrati glavnu ulogu u saudijskoj ekonomiji, upravljajući svojim novcem i ulaganjima kako u zemlji tako i u inostranstvu. Ovaj megafond bio bi dovoljno veliki da kupi zajedno Apple Inc., Guglov Alphabet Inc., Gejtsov Microsoft i Bafetov Berkshire Hathaway Inc. – četiri trenutno najveće svetske kompanije na berzi.

PIF konačno planira da do 2020. poveća i udeo svojih stranih investicija do 50 posto vrednosti ovog fonda (sa današnjih 5 procenata sada), rekao je Jasir Alrumajan (Yasir Alrumayyan), generalni sekretar upravnog odbora ovog fonda.Ovim planom za strukturne promene prati se niz prošlogodišnjih mera za suzbijanje potrošnje ali i sprečava da budžetski deficit premašuje 15 odsto bruto domaćeg proizvoda. Krajem decembra 2015, saudijske vlasti su podigle cene goriva i električne energije, obećavši da će okončati nepotrebnu budžetsku potrošnju nakon aktuelnog velikog pada cene nafte.

U toku je još aktivnosti kojima Saudijci teže da sprovedu “brzo sređivanje” svoje situacije. U sklopu toga, najdalje će za mesec dana biti objavljen i “Nacionalni plan transformacije”, uključujući i korake za povećanje prihoda koji neće biti od prodaje nafte – uvođenjem različitih mera kao što su permanentne takse i porezi na dodatnu vrednost.

“Radimo na povećanju efikasnosti naše potrošnje”, rekao je princ Mohamed, koji je odmah iza naslednika saudijskog trona. Vlada je dugo vremena unazad običavala da potroši i do 40 odsto više novca od planiranog nacrtom budžeta, a princ kaže kako je tih 40% svedeno na 12 odsto u 2015. godini. “Dakle, ne verujem da imamo pravi problem kada su u pitanju niske cene nafte.”

Da li je prekasno?

Postavlja se pitanje da li je zasnivanje ovog fonda ipak prekasna reakcija na više nego prepolovljenju cenu barela sirove nafte, posebno imajući u vidu saudijski uticaj na tržištu nafte. Zemlja će zamrznuti svoju proizvodnju samo u slučaju da Iran i drugi veliki proizvođači učine to isto, rekao je princ.

Studija Međunarodnog monetarnog fonda iz 2014. godine istakla je da je bilo “mnogo primera neuspeha” među zemljama koje su pokušavale da smanje zavisnost od proizvodnje energenata, a da je samo nekoliko njih uspelo. Arapsko-Zalivske monarhije možda su već propustile svoju najbolju šansu – onda kada su cene nafte bile iznad $100 dolara po barelu, a ne oko $40, kolika je sadašnja cena sirove nafte.

“Jasno je da Saudijska Arabija treba da reformiše i diversifikuje svoja ulaganja i ponovo “ulije energiju” u svoju ekonomiju, mada će ovaj potez iziskivati i nešto više od pukog povećanja investicija u ne-naftne industrije”, rekao je Pol Saliven, profesor bezbednosnih studija na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu. “Ne možete naručivati ekonomske reforme kao da naručujete večeru iz menija sa više jela.”

Uspostavljanje kontrole

Od zasnivanja Saudijskog kraljevstva 1932. godine do danas, princ Mohamed je tokom svog mandata konsolidovao više snage nego bilo koji pređašnji vladar na njegovoj poziciji. Njegov pokušaj da “prodrma” saudijsku privredu dolazi u jeku domaćih bezbednosnih pretnji i regionalnih nemira. Tu je, pre svega, problem sa Jemenom, kraljevstvom kojim vladaju suniti koji su trenutno u ratu protiv šiitskih pobunjenika, podržavanih od strane Irana.

Kao ministar odbrane, princ Mohamed predvodi i saudijsku vojsku. On, takođe, preko Saveta za ekonomske i razvojne poslove nadgleda ministarstva finansija, nafte i privrede. Savet, koji je osnovan nakon što je njegov otac postao kralj, takođe kontroliše i ovaj gigantski Fond za javne investicije (PIF).

Princ se na maratonsku debatu o Saudijskom fondu pojavio ležerno odeven u beli taub, ali bez tradicionalne kefije, gutre i agala koji po tradiciji ukrašavaju glavu svakog beduina, sedeći u kancelariji ukrašenoj slikama kralja Abdulaziza Al Sauda, osnivača Saudijske Arabije, kralja Salmana, i prestolonaslednika Mohameda bin Najefa (Muhammad Bin Nayef).

Princ, u opuštenijem izdanju

On je rekao da bogatstvo fonda već ima udela u kompanijama, uključujući Saudi Basic Industries Corp., drugog najvećeg proizvođača hemikalija u svetu, i Nacionalne komercijalne banke, najveće banke u Saudijskoj kraljevini.

Fond pažljivo prati “dve poslovne prilike izvan Saudijske Arabije” u sferi finansijske industrije, rekao je princ, odbijajući da imenuje moguće mete akvizicije. “Verujem da ćemo zaključiti bar jednu od njih.”

Aktivnosti Aramko fonda već je postala aktivnija u inostranstvu. U julu 2015, ovaj saudijski PIF je stekao udeo od 38 odsto južnokorejske kompanije Posco Engineering & Construction Co. plativči za ovu akviziciju 1,1 milijardu dolara, a istog meseca pristavši na 10 milijardi dolara vredno partnerstvo ulaganje sa Rusijom, želeći da uloži u Ruski državni fond za direktne investicije.

‘Agresivni’ plan

Saudijski fond je angažovao stručnjake za tržište, privatni kapital i upravljanje rizicima, rekao je Alrumajan, generalni sekretar PIF-a i bivši šef  Saudi Fransi Capital-a, banke finansijski podržane od investitorskog fonda Credit Agricole SA.

“Sada radimo na različitim frontovima”, rekao je on. “Saudijska vlada trenutno prenosi na nas neka od svojih sredstava, zemljište i neke od kompanija. Imamo različite projekte u oblasti turizma i novim industrijama, čiji su potencijali u Saudijskoj Arabiji za sada neiskorišćeni.”

Tokom večere sa princom i saudijskim zvaničnicima, uz jelovnik koji je bio dugačak u nedogled, on je opisao inostrane investicione planove kao “veoma agresivne”, mada napomenuvši da bi PIF, u svom početku, bio usmereniji prema domaćim sredstvima.

“Biće to, nesumnjivo, najveći fond na Zemlji”, rekao je princ. “To će se desiti čim Aramko izađe u javnost i predstavi svoju javnu inicijalnu ponudu (IPO).”

John Micklethwait  Glen Carey  Alaa Shahine Matthew Martin, Bloomberg