Obići čitavu planetu: Najteža mesta na svetu za posetu turista (1/2)

Albert Podell je proputovao sve zemlje sveta. “U nekim slučajevima, avantura bi počela i pre nego što bih stigao tamo”, kaže on u intervjuu za vebsajt izdanje američkog magazina The Atlantic.

Prošlog leta je moj avion Royal Air Maroc iz Kazablanke sleteo na Međunarodni aerodrom Malabo u Ekvatorijalnoj Gvineji, čime sam okončao misiju dugu 50 godina: Zvanično sam, i zakonski (pečatima) posetio svaku priznatu državu na svetu.

To znači 196 zemalja: 193 članice Ujedinjenih nacija, plus Tajvan, Vatikan, i Kosovo, koje nisu članice.

U pet decenija putovanja, te sam zemlje prelazio rikšom, taksiciklom, autobusom, automobilom, kombijem i svim vrstama vozila koja se koriste kao „taksi“; nekolicinu sam prešao vozom (Italija, Švajcarska, Moldavija, Belorusija, Ukrajina, Rumunija i Grčka); dve zemlje sam prešao čamcem i brodom (Gabon i Nemačku); Norvešku obalskim parobrodom; Gambiju i amazonske delove Perua i Ekvadora kanuom s vanbrodskim motorom, a polovinu Burme skuterom. Jamajku sam prešao na motociklu a Nauru na biciklu. Takođe, prepešačio sam kompletno tri patuljaste države (Vatikan, San Marino i Lihtenštajn) dok sam ostale prešao na konju, kamili, slonu, lami, i magarcu. Priznajem da nisam posetio svako od 7.107 ostrva Filipinskog arhipelaga kao ni gotovo nijedno od 17.000 ostrva koja pripadaju Indoneziji, ali sam se izlagao rizicima dok sam neka mesta između ostrva prelazio u zarđalim konzervama koje samo podsećaju na plovila, a o kojima čitate na zadnjim stranicama Tajmsa pod naslovima kao što su “brod potonuo u Sulu moru, 400 nestalih.”

U ovim zemljama sam doživeo na stotine avantura, ali je u pojedinim zemljama avantura počinjala pre nego što bih i ušao u njih. Teškoće s kojima sam se suočavao pri dobijanju turističkih viza me je na svoj način učilo šta da očekujem od mesta koja tek treba da posetim kao i o njihovim relacijama s ostatkom sveta (Dobiti vizu za Severnu Koreju, svuda u svetu čuvenu po izolovanosti od ostatka planete zapravo nije tako teško: Sjedinjene Države, u stvari, ne brane svojim građanima da tamo putuju, a vlada Severne Koreje, iako prezire Ameriku, voli novac Amerikanaca i srećna je što ima priliku da im obezbedi vize – iako isključivo važeće samo ukoliko rezervišete skupe ture koje odobrava severnokorejska vlada). Evo devet zemalja za koje mi je bilo najteže da obezbedim vize.

* * *

02

Saudijska Arabija je zaista teška (za jednog Amerikanca). Pokušavao sam – od 2000. do 2009. godine, bez uspeha, ili čak objašnjenja za moj neuspeh – da sebi obezbedim turističku vizu za tu Pustinjsku Kraljevinu, mada je to palo u vreme kada Saudijska komisija za turizam i antikvitete uopšte nije posedovala pisanu istoriju izdavanja turističkih viza nemuslimanima. Zato sam bio zabrinut za ulazak u ovu zemlju; zabrinut da ću možda morati da pređem u islam, zapamtim Kuran, da će me poučavati Mule, da ću pohađati džamiju, zaboravljajući pritom da sam bio ultra-liberalni jevrejski ateista.

Ovo je postalo posebno frustrirajuće tokom 2011. godine, tokom brze vožnje od Bahreina preko bedema-autoputa „King Fahd“, kada sam hitao ka Saudijskoj Arabiji. Nakon što opet nisam uspeo da dobijem vizu, neobično otvoreni Saudijac, konzularni službenik, na kraju mi je otvoreno rekao i razlog za takvu odluku saudijskih vlasti. On je, u suštini, rekao: “Vidite, imamo dosta novca od nafte, tako da nam vaših nekoliko turističkih dolara nije potrebno. Imamo dva miliona muslimanskih hodočasnika koji nas svake godine posećuju tokom svog hadža (Hajj)“- godišnjeg hodočašća u svetom gradu Meki (Mecca)” i oni nisu problem. Međutim, neki od naših konzervativnih građana ne žele da neislamski zapadnjaci dolaze i raspiruju u našim ljudima plamen liberalnih ideja. A nama svakako ne treba loš publicitet ako vas u našoj zemlji povredi ili ubije neki radikalni musliman.

Konačno sam pronašao turističku agenciju iz Mičigena koja je bila dobro povezana, i koja je sredila da se dokopam Saudijskog tla – maskiran kao član tima koji je proučavao iskopine pod vođstvom profesora arheologije i eksperta za sitne glinene brojanice, koje su se na Bliskom istoku koristile za sređivanje finansijskih knjiga i računa pre oko 7.000 godina. Moje su finansije oslabile za $9,000 nakon troškova za avion i taj turistički aranžman.

03

Kiribati je bio isuviše mali i siromašan kada sam 2006. u ambasadi ove zemlje u SAD prvi put podneo zahtev za vizu. Trebalo je, umesto toga, konsultovati svih osam “počasnih konzulata” rasutih širom sveta, da bih napokon bio usmeren na konzula u Honoluluu, koji je obično bio negde napolju i surfovao. Na kraju sam dobio vizu od konzula koji se nalazi na Fidžiju tokom njegovog puta ka drugim južnopacifičkim zemljama. Situacija je danas, 10 godina kasnije, daleko lakša: već nekoliko godina unatrag Kiribati ne zahteva turističke vize od američkih građana ukoliko ovi ostaju manje od mesec dana.

05

Čad je, recimo, zahtevao – i dalje zahteva – da im podnosilac vize na uvid podnese pismo od sponzora ili hotela u glavnom gradu zemlje, N’Djameni, kojim ga ovi pozivaju u posetu; u pozivnom pismu treba da su navedeni detalji koji određuju odnos i svrhu putovanja. Kada sam 2012. otišao tamo, samo dva ili tri hotela izdavala su takvo pismo, a da bih ga dobio morao sam da naručim i platim unapred – i to bespovratno – trista dolara za noć.

Međutim, problemi oko ulaska nisu bili završeni nakon dobijanja rezervacije.

Odmah po mom dolasku na aerodrom N’Djamena, jedan uniformisani policajac prišao mi je protrljavši svoj palac i kažiprst: univerzalni gest koji kazuje: “Pare, pare, pare.” Tražio je mito od 50 dolara kako bi mi dozvolio da napustim aerodrom.

Rekao sam mu na svojem najjačem francuskom da sam već platio svoje vize. Izgledao je kao da nije impresioniran: “Pare, pare, pare.” Lagao sam rekavši da me je ambasador Čada u Sjedinjenim Državama uverio da ne moram da platim još nepredviđenih troškova za ulazak u ovu zemlju.

Pogledao me je kao da sam budala: “Novac. Novac.” Zamolio sam ga da mi pokaže propis koji mi je nalagao da mu platim. Gledao me ja kao osobu koja pravi probleme. Rekao sam mu da ću mu platiti samo ukoliko mi da potpisanu priznanicu.

Zacenio se od smeha, podelivši svoje dobro raspoloženje i „šalu“ s dvojicom svojih kolega koji su čekali svoj deo mita. Kako se bližio kraj ne samo njegove smene već i mom strpljenju, cena mita pala je na 15 dolara.

Imao sam samo dvadeset dolara koje sam mu dao, i zatražio sam kusur od pet dolara. Za ovaj zahtev sam dobio najveći smeh dana i preporuku da se gubim odatle.

06

Za Nauru je od 2001. do 2007. godine bilo nemoguće dobiti vizu.

Od kasnih 1960-ih, i tokom prve polovine 70-ih, stanovnici ovog malenog pacifičkog ostrva bili su najbogatiji ljudi na planeti per capita, zbog velike količine  veoma vrednog guana – izmeta morskih ptica koji se, nataložen u ogromnim količinama po pacifičkim ostrvima, prodaje kao najbolje poljoprivredno đubrivo. Izuzetna količina fosfata u guanu može se pripisati ribi, kojom se ptice u oblasti Naurua hrane još od osvita planete i obrazovanja Pacifičkog okeana. Poslednje zalihe guana bogatog fosfatima iscrpljene su još 2006. godine, a iznenada osiromašeni Nauranci bili su primorani da se snalaze kako god znaju i umeju. Prvo je zemlja postala poreski raj, da bi ubrzo potom prerasla u oazu za navodno pranje novca i centar za ruske kriminalce. Potom su na ovom ostrvcetu osnovani sabirni logori za izbeglice, kao deo “Pacifičkog rešenja“ (Pacific Solution) kako bi se sprečile izbeglice koje žele da dopru – ili ostanu – u Australiji. Nauru je ovim potezom postao zatvoren za uobičajen režim izdavanja svih viza; njih je, od tog momenta, odobravao australijski Visoki komesar, čime se sprečavalo da stranci prate uslove u kojima migranti žive.

Nauru je relaksirao ove restrikcije odmah po formalnom završetku akcije „Pacific Solution“ tokom 2008. Iako je ova mikro-država i dalje ostala poželjna destinacija za mnoge izbeglice koje traže boravak ili azil, vlasti su sada fokusirane na legitimna preduzeća, pre svega računajući na ona koja se bave turizmom; iz tog razloga, daleko je lakše dobiti vizu za Nauru sada nego pre desetak godina; ostrvska avio-kompanija Nauru Airlines je obezbedila moju vizu, i 2011. sam ga konačno posetio. Pa ipak – osim ako niste dovoljno ludi da kao ja krenete u avanturu obilaska svake zemlje na planeti – možda ćete zaželeti da preskočite ovaj prilično neprivlačan prizor obala razrovanih eksploatacijom guana.

2015: najbolja godina u istoriji za prosečno ljudsko biće (2/2)

S

Građanska i politička prava nastavila svoje napredovanje doduše ne uvek konzistentno napred. Dok je 2015 zabeležen nazadak u ljudskim pravima u nekoliko zemalja, uključujući Tursku i Tajland, broj izbornih demokratija u svetu i dalje je na istorijski visokim nivoima, prema izveštaju Freedom House u 125, u odnosu na samo 69 zemalja u 1989. (mada se manje od polovine njih ne mogu u potpunosti smatrati “slobodnima” ili oslobođenima ima još dosta toga što bi trebalo bi uraditi). Ove godine je bilo mirnih i demokratskih prelaza vlasti u zemljama tako raznolikih kao Burkina Faso, Tanzanija, Mijanmar, i Argentina. I u Saudijskoj Arabiji su održani lokalni izbori, gde je, po prvi put, ženama bilo dozvoljeno da se kandiduju i glasaju.

U Sjedinjenim Američkim Državama, ovo je godina u kojoj su gej brakovi ozakonjeni u celoj zemlji. I opet događaji u Americi odražavaju širok trend širom sveta, ovaj put ka većem prihvatanju. Mozambik je dekriminalizovao istopolne odnose u junu, a gej brak postao legalan u Irskoj u novembru. U 2006. godini, Međunarodno udruženje lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca, trans i interseksualnih osoba (LGBT) izvestio je da je bilo 92 zemalja sa zakonima koji zabranjuju konsenzualni seksualni čin između odraslih osoba istog pola. Ove godine, taj broj se smanjio na 75. Uz trend rasta seksualnih i reproduktivnih sloboda širom sveta, treba dodati i da je Kina konačno napustila svoju politiku jednog deteta u 2015. godini.

Dakle, svet je bolje obrazovan, bolje uhranjen, zdraviji, slobodniji i tolerantniji – a izgleda da je na putu da bude i bogatiji. U oktobru 2015, MMF je predvideo rast od 4,0 odsto u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama što je sporije od 7-8 odsto što je stopa po kojoj su ove ekonomije rasle u poslednjih 15 godina, ali ipak znatno ispred prirodnog priraštaja. Svetska banka proglasila je u septembru da je, po prvi put, manje od 10 odsto svetske populacije živelo u ekstremnom siromaštvu, sa manje od 1.90 $ dnevno. A u 1990, broj ljudi koji su živeli sa nižim prihodima od ovih bio je 37%. Ima mnogo razloga da se veruje da su mere kojima Svetska banka meri siromaštvo pogrešne. Ipak, ovaj pad svakako odražava bazično stanje na terenu: Mnoge od najsiromašnijih zemalja na svetu, i mnogi od najsiromašnijih ljudi u njima, osetili su dramatičan rast prihoda u poslednjih nekoliko godina.

Zemlje u razvoju i industrijalizovani svet podjednako su poboljšali izglede zahvaljujući stalnoj podršci globalizacije. Sporazum o Trans-Pacifičkom Partnerstvu, uprkos svojim bezbrojnim manama, pokazao je da se neke od najvećih svetskih ekonomija i dalje zalažu za otvaranje trgovine. I uprkos reakcijama velikog broja građana širom Evrope da se imigrantima  ograniče mogućnosti naseljavanja, izazvanih pariskim napadima, nemačka kancelarka Angela Merkel održala je politiku posvećenog interesa svoje zemlje prema migracionim tokovima. Krajem novembra, ona je pokušala da ubedi sedam evropskih zemalja da presele čak 400.000 izbeglica, kao deo njenih napora da Evropska unija primi najmanje 300.000 izbeglica iz sukoba svake godine. Slično tome, francuski predsednik Fransoa Oland je ponovio obećanje da će primiti 30.000 izbeglica posle pariskih napada, navodeći da Francuzi treba da ostanu “verni svojim vrednostima”.

Na klimatskoj konferenciji u Parizu u decembru, zemlje su pokazale odlučnost u obnovljenoj borbi protiv globalnih klimatskih promena, zajedničkim snagama. Ako izuzmemo neke smernice koje su donele usporavanje klimatskih promena od 2010. godine, svet bi mogao biti više od 4 stepena Celzijusa topliji u 2100. u odnosu na preindustrijsku eru. Postojeće politike da se smanje emisije gasova spustile su ta očekivanja na 3,6 stepeni, a dodatna obećanja data u Parizu bi mogla dovesti ovo sniženje na 2,7 stepeni Celzijusa. Pored toga, zemlje koje troše najviše na istraživanja i razvoj (R&D) tehnologija proizvodnje energije iz obnovljivih izvora kao što je solarna energija su se složili da udvostruče budžet za R&D za obnovljive izvore energije do 2020. A ” Energetska koalicija za nove tehnologije” privatnog sektora čiji članovi imaju $ 350 milijardi dolara u zajedničkoj imovini založila se istovremeno da više investira u energetske inovacije da bi smanjila troškove proizvodnje energije iz obnovljivih izvora. Jer, struja je toliko bitna za ekonomski razvoj, da su investicije kao što je ova jedini način da se spreče dramatične klimatske promene bez usporavanja globalnog napretka protiv siromaštva.

Čak i pre Pariza, svetski lideri su se sastajali ove godine, uprkos tome što su se njihovi stavovi opasno razlikovali, da bi radili na zajedničkim ciljevima. U Njujorku su se u septembru dogovorili da naprave skup “ciljeva održivog razvoja” koje će pokušati da dostignu do 2030. Predloženim ciljevima namerava  se da se u potpunosti iskoreni ekstremno siromaštvo u svetu onih mlađih od pet godina, za nekoliko miliona svake godine,  i svoj deci garantuje pristup obrazovanju. Postizanje svega što se zahteva bi zahtevalo istorijski neviđenu promenu politika što još nije ni započeto. Ipak, ciljevi ukazuju na pravi smer razmišljanja: oni grade na ogromnom napretku koji je u svetu postignut u poslednjih 15 godina i ukazuju na to da, radeći zajedno, čovečanstvo može da učini još bolje u narednih 15 godina, Kombinacija tog napretka sa takvim otvorenim potencijalima čini 2015 najboljom godinom u istoriji za prosečno ljudsko biće da ostane živo-i zato će 2016. gotovo sigurno biti još bolja.

 

The Atlantic

Oprostimo Fajnenšel tajmsu što je juče pocrveneo

(Preuzimanje FT-a kao vest dana u Japanu. Foto: QZ, The Atlantic)

Verovatno najspektakularnija medijska vest godine, kada je u pitanju poslovanje samih medija, jeste prodaja uglednog poslovno-ekonomskog dnevnika Fajnenšel tajms Japancima. Ovaj list kupio je poznati japanski izdavač Nikkei za 844 miliona funti (1.3 milijarde dolara, 1.19 milijardi evra). Preuzimanje po ovako astronomskoj ceni je, po rečima japanskog kupca, rezultat nečuvene reputacije koju ovaj finansijski dnevnik uživa u čitavom svetu. Kraće rečeno, globalni ugled FT-a je diktirao njegovu prodajnu cenu. Ovaj list ostaje jedan od najvećih svetskih brendova, svuda praćenog i naširoko citiranog, s prepoznatljivim vestima čak i usred prezasićenosti tržišta i neviđene konkurencije, a uprkos značajnom padu prodaje štampanih izdanja, piše američki magazin Atlantik. Brojni su razlozi koji FT ističu u moru ostalih štampanih medija specijalizovanih za finansije i biznis. Njegov koncizan stil pisanja, vrhunsko izveštavanje, neobično rezervisan pogled na svet – ali, možda ništa od malopre pobrojanog nije uočljivije od neobične, ovoj novini svojstvene bledoružičaste boje njegovog papira.

FT je osnovan 1888. godine kao konkurentno glasilo Vestima iz finansija i rudarstva (the Financial and Mining News) namenjenog londonskoj čitalačkoj publici koju je činila rastuća klasa bankara. FT je debitovao na svojim tako lako prepoznatljivim ružičastim stranicama drugog januara 1893. godine, uz njemu karakteristično, jezgrovito, objašnjenje za ovaj potez:

“U cilju pružanja spoljašnjih karakteristika po kojima bi se Financial Times izdvajao od drugih novina, uveden je novi način biranja i obeležavanja zaglavlja i naslova, dok je papir bio obojen u blago ružičastu nijansu.”

Ovo nije bila prva novina koja je u Londonu oprobala ovaj trik. Godinu dana ranije, Sporting Tajms je takođe izlazio na ružičastoj hartiji, kako bi se odmah na prvi pogled razlikovao od svojih rivala. Potez je bio toliko uspešan da su ove sportske novine postale poznate kao “Pink ‘Un” – u početku nezvanično, a zatim i zvanično, u sklopu krilatice po kojoj je taj list prepoznavan.

Postojao je još jedan, kupcima možda i inspirativniji razlog koji je prouzrokovao naglu eksploziju popularnosti ovog lista boje fuksije na londonskim kioscima: bio je jeftiniji od konkurencije, jer je ružičasta nijansa, zapravo, postignuta kraćim – i stoga jeftinijim – procesom beljenja roto-papira.

“Ružičasta” je, u stvari, donekle sporan vizuelni opis FT stranica iz tog doba. Iz samog lista su poručivali da je hartija “blago zatamnjena”, a njegova prava boja je, u bukvalnom smislu, izbledela, nepovratno otišavši u u istoriju.

Od tada, FT je svakako postao ružičastiji. Vremenom je ta boja postala neizoistavni i možda čak najvažniji deo njegovog brenda, koji je vremenom postao usko povezan sa ovom bojom. Neki su, uključujući i zaposlene u ovim novinama, voleli da se, objašnjavajući tu nijansu, pozovu na trenutnu verziju koja je bila “losos-roze”. Na molbu da opišu ovu boju, Institut za boje Pantone je pre nekoliko godina, predložio “čorbastu” nijansu – zapravo svetlobraon (“Bisque”), kao prikladniji opis dotadašnje “ružičaste”.

FT.com, internet stranica novina, ima pozadinu čija je magična digitalna formula bila šestoznačni zapis: “# fff1e0 █ “, i koja se najpreciznije mogla prepoznati kao “zagasito narandžasta”. Ova veoma specifična boja nema svog imena u specifikacijama za HTML, mada su neki bili veoma blizu kada su je okarakterisali kao “blanširani badem”, ili “staru čipku”, dok je ubedljivo najživopisnija kvalifikacija FT stranice bila “ulupani šlag sa papajom“.

ft 02

Preuzimanje Fajnenšel tajmsa je deo globalnog pozicioniranja kompanije Nikkei, ali i samog Japana

Već odavno cirkulišu glasine da će Fajnenšel tajms, poznat po svojoj uočljivoj i intrigantnoj ružičastoj nijansi, biti prodat. Ipak, preuzimanje vredno čak 1.3 milijarde dolara, kako je juče (23. jul) saopštio japanski kupac izdavačka kuća Nikkei je mnoge iznenadila, kako u japanskim tako i zapadnim medijskim krugovima.

A možda ne bi trebalo, niti ima razloga za iščuđavanje. Nikkei, čija poslovna tradicija seže kroz istoriju sve do sredine 1800-ih, tiho se širi na globalnom nivou i to naročito u poslednjih nekoliko godina, naročito povećaši broj svog osoblja u Aziji, uključujući i pokretanje poslovanja na engleskom jeziku tokom 2013. godine, Nikkei Asian Review.

Potezi koje čini Nikkei odražavaju ne samo sopstveno već i strateško širenje drugih japanskih kompanija u poslednjih nekoliko godina – koje šire svoju poslovnu ponudu na globalnom planu, kako bi nadoknadile spori ekonomski rast i smanjenje broja kupaca kod kuće, kako iznosi Volstrit Džornal. U stvari, japanske kompanije su od 2005. godine do danas sklopile više od 5.000 poslova u inostranstvu, prema podacima Dealogic a u koje je uvid imao Quartz, blog američkog magazina The Atlantic.

Preuzimanje Fajnenšel tajmsa nije samo strateški potez za Nikkei i korporativni Japan, već je pre svega deo šire političke strategije Japana prema ostatku sveta. Premijer Šinzo Abe je 2013. izjavio u parlamentu da su “ideje naše zemlje” bile neshvaćene od stranaca. On je pozvao na hitne mere ka “aktivnom prikupljanju i širenju informacija, kako bismo se (sa strancima) što bolje razumeli.”

Iz Fajnenšel tajmsa su, povodom preuzimanja, izjavili kako je ovim potezom ujedno stvorena i najveća medijska kuća na svetu za vesti iz oblasti biznisa, pozivajući se na broj čitalaca ovog lista, a da će Nikkei koristiti svoj uticaj kako bi proširio njenu globalnu pokrivenost. Sa 3,1 miliona pretplatnika na svoje jutarnje izdanje, Nikkei već ima više čitalaca nego Volstrit Džornal, barem prema proračunima koje je objavio Nikkei. FT im je pridodao još 737.000 svojih čitalaca.

ft 03

Reakcija na ovu kupovinu je u Japanu mešovita. Evo nekih (minimalno izmenjenih) komentara sa interneta i društvenih medija:

“Ako ovo preuzimanje uporedimo sa sportom, ono je šokantno kao kada bi tokijski bejzbol tim Yomiuri Giants kupio britanski fudbalski klub Mančester Junajted.”, komentar je na veb-stranici Yahoo Japan, a prenosi Wall Street Journal.

“Očigledno (da je ovo) ‘trofejni otkup’, koji će kupcu uliti još više snage ali i FT-u. Mada nisam siguran da će ovo biti potez od posebnog strateškog značaja”, izjavio je za Atlantik Teri Lojd (Terrie Lloyd), direktor firme JapanTravel i dugogodišnji preduzetnik koji posluje na japanskom tlu.

Neki od onih koji su pratili ovo preuzimanje se takođe pitaju hoće li Nikkei donekle otupiti oštricu FT izveštavanja, imajući u vidu nekoliko incidenata u kojima se ovaj japanski medijski gigant, u svom izveštavanju, poneo previše mekano i zaštitnički tokom medijskog pokrivanja poslovnih skandala koje su činile japanske kompanije, kao što je bio Olimpusov računovodstveni skandal iz 2011. godine:

“Ovo ima prilično finansijskog smisla za FT, mada je Nikkei u osnovi PR mašina za japanski biznis – stoga Nikkei svojevremeno i nije bio voljan da 2011. nepristrasno izveštava o Olimpusu (vest koju je upravo prvi preneo FT!). Tu je i više nego zakasnelo izveštavanje koje je Japan Today sproveo povodom smrtonosnih, sigurnosnih vazdušnih jastuka “igloobuyer” u avionima, proizvedenih u Japanu.”

“Kako pridobiti strane medije da pišu ono što želiš da kažeš? Tako što ćeš ih otkupiti” – ‘Harvi’, na sajtu Japan Today

Takođe rastu i sumnje u kompatibilnost ove dve korporativne kulture:

“Sa korporativnom kulturom kakvu gaji jedan Nikkei, da li će Japanci stvarno dobro upravljati FT-om? Ovo će biti test sposobnosti Japana da kontroliše inostrana preduzeća u industriji uslužnih delatnosti” -@hongokucho Na Tviteru, a prenosi Volstrit Džornal.

I dok se japanske kompanije ubrzano šire van granica Japana, verovatno će biti još puno prilika za raspirivanje ovih sumnji.

 

QZ.com