Making China Great Again (3/3)


Ovo je treći i poslednji nastavak priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svom oštrom kritičkom stavu prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

U konkretnom smislu, zašto je važno ako se Amerika povlači a Kina napreduje? Jedna oblast u kojoj su vidljivi efekti ovog rasporeda snaga jeste tehnologija, gde se kineske i američke kompanije utrkuju ne samo za profit već i za oblikovanje pravila koja se tiču privatnosti, pravičnosti i cenzure. Kina je ukinula jedanaest od dvadeset pet najpopularnijih veb stranica u svetu – uključujući Google, YouTube, Fejsbuk i Vikipediju – jer se plaši da bi ove veb lokacije zadominirale nad lokalnim konkurentima ili ohrabrili neslaganja s mejnstrim politikom. Kineska vlada promovisala je taj pristup kao doktrinu “sajber-suvereniteta”. U decembru je ova zemlja bila domaćin Internet konferencije koja je privukla američke direktore poput Tima ​​Kuka iz Epla, iako je Kina prisilila Apple da ukloni aplikacije koje dozvoljavaju korisnicima da zaobiđu “Veliki odbrambeni zid”.

Zaustavio sam pekinški taksi i krenuo u severozapadni deo grada, gde jedna kineska kompanija, Senstajm (SenseTime), razvija svoju tehnologiju za prepoznavanje lica, oblast koja je na preseku između nauke i ličnih (građanskih) prava. Kompaniju je 2014. osnovao Tang Sjaou, naučnik koji je ekspert u računarstvu i koji se obučavao na bostonskom M.I.T.-u. Po povratku u Hong Kong, krenuo je da podučava „mlade nade“ kineske informatike (Godinama su kineske start up firme zaostajale za onima iz Silcijumske doline, ali je taj paritet sada viši. Od četrdeset privatnih kompanija širom sveta koje su postigle status “jednoroga” u 2017. godini – što znači da su kao početničke firme uspele da zarade milijardu dolara ili više – petnaest je kinesko a sedamnaest američko).

Kancelarije kompanije SenseTime imaju elegantan, industrijski izgled. Niko ne nosi identifikacionu značku, jer kamere prepoznaju zaposlene, što dovodi do otvaranja vrata. Tamo sam se upoznao sa šeficom marketinga, Džun Đin  koja je svoj M.B.A stekla na Univerzitetu u Čikagu; radila je u kompanijama kao što su Microsoft, Apple i Tesla. Đin me je povela u pokaznu šetnju, kako bih stekao neki uvid u komercijalne vidove upotrebe tehnologije prepoznavanja lica. Zaustavio sam se pred mašinom koja je izgledala kao „vitka“ verzija ATM mašine, koja je procenjivala moju “sreću” i druge atribute; ova mašina je pretpostavila da sam muškarac starosti 33 godine i, na osnovu tih informacija, plasirala mi reklamu za skejtbording odeću. Kada sam ponovo stupio pred nju, mašina je revidirala svoju prethodnu kalkulaciju: sada mi je dala 41 godinu, pa mi je, shodno toj modifikovanoj proceni, emitovala reklamu za alkoholno piće (Tada sam imao 40).

Ovakve mašine za facijalno prepoznavanje koriste se u restoranima da bi zabavile goste koji čekaju. Ali, oni takođe sadrže i skriveni element veštačke inteligencije: slike se prikupljaju i upoređuju sa bazom podataka u kojoj su lica V.I.P. klijenata. “Konobar ili konobarica se pojavljuju i možda vam obezbedimo mesto”, kazala je Đin. “To je lepota A.I.”

Đin mi je zatim pokazala kako ovu tehnologiju koristi policija, rekavši mi da njena firma „ostvaruje blisku saradnju sa Biroom javne bezbednosti”, koji Senstajmove algoritme primenjuje na milione ID fotografija. Kao demonstraciju načina na koji se koristi baza podataka o zaposlenicima kompanije, na ekranu je osvanula slika uživo na kojoj je bila prikazana saobraćajna gužva na obližnjoj raskrsnici. “U realnom vremenu, ona obuhvata sve atribute automobila i pešaka”, rekla je. Na susednom ekranu, trag nalik onom u video-igri „Pakmen“ pokazivao je kretanje jednog mladića gradom – a sve zasnovano samo na identifikaciji njegovog lica. Đin je dodala: “Može se poklapati sa osumnjičenom osobom čija je fotografija već u kriminalističkoj bazi podataka. Ukoliko je nivo sličnosti iznad određenog praga, onda se hapšenje može izvršiti na licu mesta. Potom je nastavila: “Radimo sa preko četrdeset policijskih biroa širom zemlje. Pokrajina Guangdong je uvek vrlo otvorena i prihvata najnovije tehnologije, tako da smo, samo prošle godine, pomogli policijskom birou Guangdonga da reši mnoge zločine “.

U Sjedinjenim Državama, gde policijska odeljenja i FBI takođe usvajaju tehnologiju vizuelne identifikacije, facijalno prepoznavanje lica je na meti kongresne debate o privatnosti građana, a s tim u vezi i problema s policijskim sprovođenjem zakona. Sudovi tek treba da razjasne kada gradske vlasti ili neka kompanija mogu da prate neku osobu, čije je lice „prepoznato“ od strane AI. Pod kojim se uslovima mogu koristiti biometrijski podaci za pronalaženje osumnjičenih za zločine, ili, pak, kada i da li se uopšte takvi podaci smeju prodavati oglašivačima (kao što sada, recimo, prodaju informacije o našim IP adresama, pa na „kućni prag“ naših računara preko interneta počnu da redovno pristižu reklame koje nam, navodno „odgovaraju“). U Si Đinpingovoj Kini, koja pre svega vrednuje red i poredak, ovakvih debata nema previše. U Šenženu, lokalna vlada koristi softver za prepoznavanje lica kako bi odvratila pešake koji nepropisno prelaze ulicu (dok se, istovremeno, na prometnim raskrsnicama objavljuju njihova imena i slike). Gradske vlasti Pekinga koriste mašine za prepoznavanje lica u javnim prostorijama za odmor kako bi sprečile ljude da kradu toaletni papir; softver limitira korisnike toaleta da ne smeju potrošiti više od šezdeset centimetara papira u roku od devet minuta.

Pre nego što je Tramp preuzeo vlast, kineska vlada je daleko nadmašivala Sjedinjene Države u razvoju onih vrsta veštačke inteligencije koje pogoduju špijunaži i bezbednosnom sektoru. Prema In-Q-Telu, investicionom ogranku američke obaveštajne zajednice, američka vlada je 2016. potrošila oko 1,2 milijarde dolara u razvoj  A.I. programa opšte namene (dakle javne, a ne tajne projekte). Kineska vlada, u svom sadašnjem petogodišnjem planu je za veštačku inteligenciju izdvojila 150 milijardi dolara.

Budžetom koji je Trampova administracija predložila za tekuću 2018. godinu smanjila bi se izdavanja za naučna istraživanja za petnaest procenata, ili, prevedeno u novac, iz kase će se za američku nauku potrošiti 11,1 milijardi dolara manje nego 2017. Ovi rezovi uključuju i smanjenje troškova Nacionalne naučne fondacije za razvoj “inteligentnih sistema”, i to za deset odsto. Erik Šmit, tadašnji predsednik Guglove kompanije “Alphabet”  je prošlog novembra rekao u Vašingtonu da će smanjenje razvojno – istraživačkog budžeta u oblasti osnovnih nauka pomoći Kini da prevaziđe Sjedinjene Države u veštačkoj inteligenciji u roku od jedne decenije. “Do 2020. godine, oni (Kinezi) će uhvatiti kopču s nama. Do 2025, biće bolji od nas. Do 2030. godine, dominiraće A.I. industrijama”, rekao je. Šmit, koji predsedava Savetodavnom odboru za inovacije u oblasti američke odbrane dodao je da zabrana ulaska građanima Irana u SAD takođe predstavlja prepreku razvoju američke tehnologije.

Iran je dosad iznedrio neke od vrhunskih kompjuterskih naučnika iz oblasti informatike i računarstva. „Želim ih ovde. Želim da rade za Alphabet i Google. Sasvim je blesavo ne dopustiti takvim stručnjacima da uđu u našu zemlju.”

Ovakav neslućeno brz kineski napredak u naučno-tehnološkim oblastima proizveo je zanimljive reakcije. Australijski mediji obelodanili su nastojanja kineske Komunističke partije da utiče na australijsku vladu. U decembru je Sem Dastijari, član Australijskog senata podneo ostavku nakon što se otkrilo da je jednog od njegovih donatora, poslovnog čoveka koji je predstavljao kineski strani uticaj, upozorio da je njegov telefon verovatno meta obrade australijske obaveštajne agencije. Australijski premijer Malkolm Turnbul najavio je zabranu stranih političkih donacija, navodeći “uznemiravajuće izveštaje o uticaju Kine (na Australiju)”.

Britanska izdavačka kuća „Cambridge University Press“ je prošlog avgusta izazvala uzbuđenje među naučnicima nakon što je s jedne od svojih kineskih veb-lokacija uklonila više od tri stotine akademskih članaka koji su spominjali osetljive teme (poput dešavanja na pekinškom trgu Tjenanmen), ne bi li tako udovoljili kineskim cenzorima. Kembridž je odustao od poteza (Još jedan akademski izdavač, Springer Nature, branio je svoju odluku da cenzuriše samog sebe, rekavši da je bilo neophodno “sprečiti potencijalno daleko veće posledice po naše kupce i autore”).

Neki od stratega iz političkih krugova u Pekingu gaje zabrinutost tim povodom. Oni misle da se njihovi lideri izlažu riziku od prebrzog povlačenja poteza u cilju „popunjavanja praznine“ koja je stvorena povlačenjem Amerike iz svoje globalne uloge. Otišao sam da se vidim s jednim od najmudrijih pekinških analitičara Amerike, Đijem Kinguom, dekanom Odeljenja za diplomatiju na Univerzitetu u Pekingu. “Sjedinjene Države ne gube vođstvo. One ga prepuštaju. A vi za to (od nas Kineza) čak ne tražite ni otkup”, rekao je. “Izgleda da se Trampova vizija može opisati ovako: Ako već Kina ima „besplatnu vožnju“, zašto i mi to ne možemo? Ali, problem je u tome što je Amerika prevelika. Ako se (svi) vozite besplatno, javni prevoz će kolabirati.”

A možda je najbolje rešenje da Kina Amerikancima pomogne u vožnji autobusa. Najgori scenario je da Kina vozi autobus u trenutku kada nije spremna. Isuviše je skupo i nema dovoljno iskustva”. Đia, uz osmeh na osedeloj  glavi, dodaje kako kineski univerziteti nemaju dovoljno vremena potrebnog za solidnu obuku studenata u oblastima od kojih kineska država puno očekuje: “Kinezima je u prošlosti spoljni svet bio veoma daleko. Sada im je taj svet veoma blizu. Međutim, ova promena dogodila se prebrzo da bi mogla biti svarena.”

Džozef Naj, politički analitičar sa Harvarda – koji je skovao danas poznati izraz mekana moć ili “meka sila” (soft power) da bi opisao kako su upotreba ideja i njihova privlačnost efikasniji od upotrebe gole sile – kazao mi je da je Kina donekle poboljšala svoju sposobnost ubeđivanja. “Američka mekana moć potiče iz našeg civilnog društva, od Holivuda, preko Harvarda, do Fondacije Bil Gejts”, rekao je. “Kina to i dalje ne razume. Još uvek se za to nisu otvorili. Mislim da će ih to, na duži rok, zaboleti.”

Naj predviđa da Trampova nepopularnost neće izbrisati prednost koju SAD još uvek imaju u domenu meke sile, osim pod određenim uslovima. “Tramp verovatno neće biti smatran za prekretnicu u američkoj istoriji, već pre kao signal (koji ispada iz koloseka)“, još jedan u plejadi čudnih likova koje naš politički proces izbacuje, kao što su Džo Mekarti ili Džordž Volas”, rekao je on. “Dve me stvari mogu opovrgnuti. Prva bi me opovrgla ako bi nas Tramp uveo u veliki rat. Druga je ukoliko bude ponovo izabran, i otme se kontroli pa naruši unutrašnju ravnotežu* državnih grana tj stubova moći, ili naruši našu reputaciju kao demokratskog društva. Mislim da to nije verovatno, ali još uvek nemam dovoljno poverenja u svoj (neargumentovani) sud da bih vas ubedio (checks and balances*:sistem koji svakom ogranku vlasti dozvoljava da izmeni ili stavi veto na ono što čini neka druga grana vlasti, sprečavajući na taj način svaku pojedinačnu granu vlasti da zadobije i vrši preveliku moć nad ostalim).

Pomoćnici iz Bele kuće su rekli da je krajem prošle godine uspostavljena dvostepena strategija, u kojoj će Tramp nastojati da sa kineskim predsednikom Sijem održi već uspostavljene srdačne odnose, dok niži zvaničnici uvode stroge mere. Do kraja 2017. godine, Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost i druge agencije radili su na političkim instrumentima odvraćanja od kineskog uticaja, uvođenjem novih trgovinskih praksi i nastojeći da oblikuju tehnologije budućnosti. Majkl Grin, koji je bio glavni savetnik Džordža V. Buša za Aziju mi je rekao: “Oni na to gledaju kao na ratni plan: rade sa saveznicima, rade sa članovima Kongresa.”

U svojoj strategiji nacionalne sigurnosti, američka administracija je predložila da bi, u cilju sprečavanja krađa trgovinskih tajni mogla ograničiti vize strancima koji putuju u Sjedinjene Države kako bi studirali ili se specijalizovali u oblastima nauke, inženjerstva, matematike i tehnologije; upravljačke strukture SAD posvetile su se “slobodnom i otvorenom Indo-Pacifiku”, kojim bi na terenu verovatno proširile vojnu saradnju sa Indijom, Japanom i Australijom. Robert Lajthajzer, predstavnik Sjedinjenih Država u oblasti trgovine, razmatra nekoliko potencijalnih tarifa kako bi kaznio Kinu zbog njene navodne krađe intelektualne svojine i dampinga izvoza na američkim tržištima. “Ne tražimo trgovinski rat”, rekao mi je visoki zvaničnik Bele kuće uključen u pitanja o Kini. “Ali predsednik u potpunosti veruje da se moramo suprotstaviti predatorskom ponašanju Kine u industrijskoj politici kojom je ’iskopala grob’ američkoj proizvodnji, a to sve više radi i u visokotehnološkim sektorima.”

Ukoliko Bela kuća preduzme takve akcije, mogli bi se sukobiti sa Trampovim osećajem međusobnog poštovanja koje postoji između njega i Sija. U međuvremenu, mnogi kineski stručnjaci opisuju pristup američke administracije kao neuslovan. U prvih jedanaest meseci Trampovog predsednikovanja nijedan od njegovih sekretara kabineta nije održao neki značajniji govor koji bi se doticao Kine. Mesto pomoćnika državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika, najviša pozicija u Stejt departmentu za taj region sveta – koju su nekada držali Viljem Averel Harimen, Ričard Holbruk i Kristofer Hil – ostalo je nepopunjeno. Dejvid Lempton, direktor kineskih studija pri Školi za napredne međunarodne studije Džons Hopkins, rekao mi je: “Čini mi se kao da se radi o gomili pijanaca u automobilu, koji se bore za kontrolu nad volanom.”

U desetinama intervjua koje sam radio i u Kini i u Sjedinjenim Američkim Državama, skoro da nije bilo osobe koja je očekivala da će Kina u skorije vreme zameniti SAD u ulozi najbitnije svetske sile. Pored ekonomskih teškoća Kine, njen politički sistem, uključujući ograničenja slobode govora, verskog opredeljenja, civilnog društva i interneta, odvraća neke od najhrabrijih i najpreduzetnijih glava. Sijev sistem podstiče zavist među autokratama, ali nimalo oduševljenja među njenim običnim građanima koji žive širom sveta. A za sve razgovore Sija o “kineskom rešenju” i slavnom autoportretu u kineskom akcionom filmu “Wolf Warrior II”, Kina tek treba da ozbiljno odgovori na globalne probleme poput izbegličke krize ili građanskog rata u Siriji. Globalno liderstvo je skupa igračka; to znači da od svojih ljudi zahtevate da doprinose dobrobiti drugih ljudi – da, recimo pošalju svoje mlade vojnike da poginu daleko od svoje kuće.

Kada je predsednik Si 2015. godine obećao afričkim nacijama da će oprostiti brojne milijarde dolara kredita koje su uzele od Kine, kao i da će im uz to pružiti i dodatnu finansijsku pomoć, neki u Kini su se uznemirili: da li je njihova zemlja zaista dovoljno bogata da to uradi? Kina “ne traži da nas odmeni na istom položaju, ne kao neka vrsta Zemljinog planetarnog predsednika”, rekao je Danijel Rasel. “Nema nameru da oponaša Ameriku kao obezbedioca globalnih roba i dobara, niti da bude arbitar koji nagoveštava univerzalne principe i zajednička pravila”.

Pre će biti da naš svet ulazi u doba u kojem nema očiglednih lidera, u “doba nepolarnosti”, kako je to opisao Ričard Has, predsednik Saveta za odnose s inostranstvom, u kojem nacionalističke sile – Kina, SAD i Rusija – bitku biju s nevladinim grupama i to po svakoj temi, od Doktora bez granica do Fejsbuka, od ExxonMobila do Boko Harama. Prirodno je da Amerikance plaši ta mogućnost, ali Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za spoljnu politiku misli da će SAD zadržati kredibilitet i liderstvo. “Sjedinjene Države su jedina meni poznata sila sposobna da preokrene tokove, bivajući kritična prema sebi u procesu samo-preispitivanja”, rekao je on. “Dve godine nakon ulaska u Irak, ljudi koji su radili unutar sistema su se upitali: ‘Činimo li ispravnu stvar?’ ” Menon je u prošlosti imao prilike da vidi kako se ova zemlja iznova uzdizala: “Dosad u mom životu – tri puta. Bio sam u ’68, na Zapadnoj obali SAD. Video sam šta su Sjedinjene Države učinile 80-tih godina kako bi iznova otkrile sebe. Ono što je učinila nakon 2008. godine bilo je izvanredno. Po meni, ova situacija (sa Trampom) će doći i proći. A Amerika to sebi može priuštiti.”

Menon misli “da se, u stvari, vraćamo na tu istorijsku normu, odvojene multiverzume, paralelne svemire a ne na jedan, što je (tokom istorije) bio samo jedan izuzetak. Ako se vratite na koncept Evrope u devetnaestom stoleću, ljudi su u osnovi tada živeli u različitim svetovima i kontrolisali su međusobne interakcije. Kina neće preuzeti odgovornost za sve što se dešava na Bliskom Istoku ili u Južnoj Americi. “Mi, na neki način, u mnogo ne baš uvek primetnih formi, već živimo na ovaj način. “Tehnologija nam je olakšala ovakav životni stil, jer iTunes i dalje nastavlja da vam prodaje još više od iste vrste muzike – ne izlaže vas nečem novom. Kada odete u Peking, vi i dalje slušate svoju muziku i zapravo ste još uvek u svom “balonu”. Dakle, to je istorijska aberacija i retkost, kada kažete da ste “globalizovani”. Ali, šta to znači? “

Jednog kasnog novembarskog popodneva otišao sam u Peking da posetim izvesnog profesora koji je dugi niz godina proučavao Sjedinjene Države. Nedavna politička previranja u Americi su ga dezorijentisala. “Imam velike probleme da s tim izađem na kraj”, rekao je dok mi je posluživao šolju čaja. “Volim Sjedinjene Države. Mislio sam da bi multikulturalizam Sjedinjenih Država mogao i ovde  funkcionisati. Ali, ako tamo ne bude funkcionisao, onda neće ni ovde.”

Po njegovom mišljenju, izvorni američki zavet urezan i u Ustav sada se rasplinjava. “U prošlosti ste se držali zajedno zbog zajedničkih vrednosti koje nazivate slobodom”, rekao je. Umesto nje, pojavljuje se jedna cinična, politika „nultog zbroja“ (zero-sum), povratak filozofiji krvi i tla koja prednost daje interesima, a ne nadahnuću.

U tom smislu, primetio je profesor, najveće iznenađenje u odnosima između Kine i Sjedinjenih Država je – njihova sličnost. U obe zemlje, ljudi besni zbog dubokog jaza u bogatstvu i šansama za uspeh preusmeravaju svoja nadanja ka liderima koji su „nacionalistički nostalgičari“, i koji im podstiču neke vizije o pretnjama koje dolaze iz ’spoljnog sveta’. “Kina, Rusija i Sjedinjene Države se, zapravo, kreću u istom pravcu”, rekao je on. “Svi pokušavaju da ponovo budu sjajni.”

 ♦ “They’re all trying to be great again.” ♦

Juen Osnos (Njujorker)

 

Making China Great Again (2/3)


Nakon prvog, evo i drugog dela priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svog oštrog kritičkog stava prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

Si Đinping je svojoj zemlji zacrtao rigidnu viziju modernosti. Kampanjom za uklanjanje siromašnog dela populacije iz Pekinga iseljeni su suromašni radnici (“low-end population”), koji su se nekada doselili u taj grad, a tu je i kampanja protiv najcenjenijih intelektualaca, skrajnutih iz onlajn debate na ovu temu.

Partija sada ima dublji upliv u privatne institucije. Stranim univerzitetima koji sprovode svoje obrazovne programe u Kini, kao što je američki univerzitet Djuk, savetovano je da je poželjno da unutar svojih lokalnih odbora poverilaca pruže podršku aktuelnom sekretaru KPK, Siju Đinpingu, za ulogu donosioca odluka.

Ali, to je Kina – i takav mehanizam je u ovim uslovima sasvim uobičajen i, čak, poželjan.

Stranka u nekim građanima podstiče mračne primisli o spoljnom svetu: plakati kojima se javnost upozorava da “štiti nacionalne tajne” i pazi na “špijune”. Peking je udobniji i zgodniji nego što je to bio do pre neku godinu, ali je zato i manje uzbudljiv; iako je stekao bogatstvo, izgubio je neku svoju čar, draž proisteklu iz poletne improvizacije, koju je nekada posedovao.

Kineski nacionalisti su, sve donedavno, bivali istiskivani široko rasprostranjenom žudnjom kineske nacije da bude prihvaćena od „spoljnog sveta“. Većina građana vidi uporedne uzlete Sija i Trampa kao razlog za likovanje, pa zato optužuju “bele lotose” (termin za kineske liberale) za preosetljivost i netolerantnost. Odbacuju političku korektnost u rasnom pitanju i zabrinuti su za islamski ekstremizam (Muslimani, iako čine manje od dva procenta kineske populacije, predmet su grozničavog animoziteta na kineskom internetu). Jedna od najpopularnijih kineskih glumica, Jao Čen, bila je meta kritika na internetu nakon što je pokušala da podigne svest o globalnoj izbegličkoj krizi (Bila je prisiljena da pojasni kako ona, zapravo, ne poziva Kinu da prihvati izbeglice).

Pre deset godina (2008), upoznao sam mladog konzervativca pod imenom Rao Đin, protivnika kineske zvanične politike. Daleko pre nego što je Tramp pokrenuo svoju predsedničku kampanju, i pre no što je u ulozi predsednika dočekan na nož američkih i svetskih medija, Rao je stvorio vebsajt lokaciju pod nazivom „Anti-CNN.com“, mesto na vebu gde se kritikuju zapadni novinski izveštaji o Kini. Rao je nedavnom ručku u Pekingu odisao oslobađajućim spokojem. “Stvari koje smo nekada zagovarali sada su uobičajene”, rekao je on, „ne samo u Kini, već i globalno“. Prema Raou, Trampov slogan “Prvo Amerika” (America First) izraz je iskrenosti, realistička vizija lišena lažnih altruizama i pijeteta. “Iz njegove perspektive, američki interesi jesu ti koji dolaze na prvo mesto”, rekao je Rao. “Za kineski narod, ova izjava predstavlja odraz velike istine koju ne možete poreći.” Rao je posmatrao kako su verzije njegove ideje zadobile snagu u Rusiji, Francuskoj, Britaniji i Sjedinjenim Državama. “U ovom i ovakvom svetu, snaga je ta koja vodi glavnu reč”, rekao je stisnuvši šaku u pesnicu, gest koji je Tramp upotrebio na svom inauguracionom govoru, dok je Si pokazao to isto uradio (vidi se na fotografiji snimljenoj početkom svog novog mandata).

Kineski lideri retko objavljuju svoje stavove o američkom predsedniku, mada su dobro povezani naučni radnici – rangirani na visokim pozicijama u institutima u Pekingu, Šangaju i Guangdžou –  u stanju da mapiraju svoje procene. Jan Suetong (65) je dekan Instituta za savremene međunarodne odnose Univerziteta Cinghua, i dalje žilav i mršav, kratke prosede kose i gromoglasnog smeha. Kada sam jedne večeri stigao u njegovu kancelariju, imao je crnu vunenu kapu i kaput, a onda smo krenuli na hladnoću. Pre nego što sam uspeo da mu postavim pitanje, rekao je: “Mislim da je Tramp američka verzija Gorbačova.“ U Kini, Mihail Gorbačov prepoznat je kao lider koji je doveo do sloma jedne imperije. “Sjedinjene Države će patiti na isti način (kao Rusija zbog Gorbačova)”, upozorava Jan Cuetong.

Tokom večere na kojoj smo jeli knedlice, tofu i dinstano svinjsko meso, Jan je rekao da se snaga Amerike delimično meri njenom sposobnošću ubeđivanja: “američko rukovodstvo je već značajno opalo u poslednjih deset meseci. Kada je 1991. Buš Stariji pokrenuo rat protiv Iraka, imao je iza sebe trideset četiri zemlje koje su mu se pridružile u ovim ratnim dejstvima. Ovog puta, ukoliko bi Tramp pokrenuo rat protiv bilo koga, sumnjam da bi dobio podršku i pet zemalja. Čak i američki Kongres pokušava da blokira njegove ingerencije za otpočinjanje nuklearnog rata protiv Severne Koreje. “A za kineske lidere“, rekao mi je Jan,” Tramp prestavlja najveću stratešku priliku.” Upitao sam ga koliko dugo bi, po njegovom mišljenju, ova prilika mogla trajati. “Sve dok Tramp bude na vlasti”, odgovorio je.

Rukovodstvo u Pekingu nije oduvek imalo takav stav o Trampu. U godinama koje su prethodile američkim izborima iz 2016., politički vrh ove zemlje usvojio je konfrontirajući stav prema Sjedinjenim Državama. Peking je zajedno sa Vašingtonom radio na sporazumu o klimatskim promenama, kao i na nuklearnom sporazumu s Iranom, ali su se tenzije dalje razvijale: Kina je hakovala američke industrijske tajne, gradeći aerodrome po stenju i vrhovima okeanskih grebenova koji se promaljaju iz Južnog kineskog mora, stvarajući prepreke za američke firme koje investiraju u Kinu, blokirajući ih na Internetu i uskraćujući vize američkim naučnicima i novinarima. Tokom Trampove predsedničke kampanje, kineski stručnjaci u redovima kako demokrata tako i republikanaca pozvali su sledećeg predsednika – ko god to bio – da ojača sindikate širom Azije kao i da pojača pritisak na Peking.

Kada je Tramp pobedio, Kineska komunistička partija je bila u „svojevrsnom šoku”, rekao mi je Majkl Pilsbari, bivši saradnik Pentagona i autor “Stotogodišnjeg maratona”, knjige napisane 2015., u kojoj se obrađuju globalne ambicije Kine. “Oni (Kinezi) su strahovali da bi (Tramp) mogao postati njihov smrtni neprijatelj.” Rukovodstvo KPK je razradilo potencijalne strategije za odmazdu, uključujući pretnje američkim kompanijama u Kini i zadržavajući investicije osoba iz kruga uticajnih članova američkog Kongresa.

A pre svega ovoga – pomno su ga proučavali. Kevin Rud, bivši australijski premijer koji ima dobre kontakte s liderima u Pekingu mi je rekao: “Pošto su Kinezi bili zapanjeni Trampovom pobedom, iskreno su poštovali uspeh koji je postigao. Čitava topovska baterija kineskih think-tankova bila je angažovana na „slučaju Tramp“, u pokušaju da naprave analizu kako je došlo do toga da Amerikanci baš njemu ukažu poverenje, uz to, i kako je Tramp pronalazio načina da se provuče kroz sve teškoće i prepreke koje su mu iskrsle na putu do izborne pobede.”

Pre nego što je ušao u Belu kuću, Kina je počela da sastavlja „priručnik“ za strateško bavljenje njim. Šen Dingli, specijalista za inostrane poslove na Fudan univerzitetu u Šangaju, objasnio je da je Tramp “vrlo sličan Dengu Sjaopingu”, pragmatičnom šefu partije koji je Kinu otvorio za ekonomske reforme. “Deng Sjaoping je govorio: “Svaki „izam“ koji Kinu može učiniti boljom zemljom, je za nas dobar “izam.” “Nije mario da li će taj „izam“ biti, recimo, kapitalizam. Za Trampa se sve vrti oko poslova i radnih mesta”, rekao je Šen.

Prvi test ukazao se ni mesec dana od završetka izbora, kada je Tramp preuzeo poziv od tajvanskog predsednika, Caija Ing-vena. “Si Đinping je bio ljut”, rekao je Šen. “Ali je uložio veliki napor da ne inicira verbalne razmirice.” Umesto toga, nekoliko nedelja kasnije, Si je objavio postojanje moćne nove interkontinentalne balističke rakete. “Tim potezom je poslao poruku: Imam ovo – šta biste sada hteli?“, priča  Šen. “U međuvremenu, poslao je Džeka Maa, osnivača Alibabe, giganta u e-trgovini  da se sastane sa Trampom u Njujorku, gde mu je ponudio više od milion radnih mesta za američke radnike na Alibabinoj onlajn platformi. Kina zna da Tramp može biti nepredvidljiv, a mi posedujemo oružje kojim bismo ga učinili predvidljivim i pod kontrolom, razmišljali su Kinezi. Tramp će ’trampiti’ Tajvan za nove poslove koje je Džek Ma ponudio Amerikancima.”

Unutar novog poretka u Beloj kući postojale su dve rivalske strategije za Kinu. Jednu je inicirao Stiv Banon, tada još uvek na položaju Trampovog glavnog stratega, koji je želeo da predsednik zauzme tvrd stav prema Kinezima, čak i uz rizik od izbijanja trgovinskog rata. Banon je Kinu često opisivao kao “civilizacijski izazov”. Drugi strateški pogled prema Kini bio je povezan sa Džaredom Kušnerom, Trampovim zetom i savetnikom, koji je dobijao uputstva od Henrija Kisindžera i više se puta susretao s kineskim ambasadorom u SAD, Cuijem Tjankajem. Kušner se zalagao za blisku, kolegijalnu vezu između Sija i Trampa, i njegov stav je prevladao.

On i državni sekretar Reks Tilerson dogovorili su da se Tramp i Si sastanu 7. aprila 2017. u Mar-a-Lagu; bila je to izgledna šansa za srdačan susret i lično upoznavanje. Kako bi podesio svoj ton, Tramp mu je predstavio Ivankino i Džaredovo dvoje dece, Arabelu i Džozefa koji su Siju otpevali “Jasminov cvet”, klasičnu kinesku baladu, a takođe su mu i recitovali. Tokom Sijevog boravka u ovom elitnom odmaralištu, kineska vlada odobrila je poslovne dozvole za tri Ivankina brenda, čime je prva dama Amerike sebi raščistila put za nesmetanu prodaju nakita, torbi i spa usluga na kineskom tržištu.

Kušner se suočio sa nadgledanjem potencijalnih sukoba interesa koji proizlaze iz njegove kineske diplomatije i njegovih porodičnih preduzeća. Tokom tranzicije u Beloj kući, Kušner je ručavao s kineskim poslovnim rukovodiocima dok je njegov holding „Kushner Companies“  tragao za ulagačima u nekretnine na Menhetnu (Nakon što su novinari to otkrili, njegova firma je prekinula ove pregovore.) U maju prošle godine je otkriveno da je Kušnerova sestra, Nikol Kušner Majer, iskoristila svoju poziciju u Beloj Kući kako bi „privolela“ američke investitore koji su putovali u Kinu. „Kompanije Kušner“ su se zvanično izvinile.

Tokom sastanaka u Mar-a-Lagu, kineski zvaničnici su primetili da, u nekim od najosetljivijih pitanja za Kinu, Tramp nije bio dovoljno potkovan kako bi im uzvratio. “Tramp prihvata ono što Si Đinping nominalno kaže – u vezi Tibeta, Tajvana, Severne Koreje”, rekao je Danijel Rasel, koji je do marta 2017. bio pomoćnik državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika. “Bilo je to veoma poučno za njih.” Tramp je nakon toga priznao u izjavi za Volstrit džornal koliko je malo shvatao odnos Kine prema Severnoj Koreji: “Nakon 10 minuta slušanja, shvatio sam da sve to nije tako lako.”

Rasel je razgovarao s kineskim zvaničnicima nakon Sijeve posete Mar-a-Lagu.

“Kinezi su osetili da su ’uhvatili’ Trampov obim i dimenzije”, rekao je. “Da, tu su te nasumične, nepredvidljive osobine koje ih zabrinjavaju, a oni moraju da se hvataju u koštac s nekim problemima, ali, fundamentalno, ono što su konstatovali je da je on ’Tigar od papira’. Jer, Tramp nije ostvario nijednu od svojih pretnji. Nema podizanja Zida prema Meksiku. Nema ukidanja opšte zdravstvene zaštite. Ne može dobiti podršku Kongresa za svoje predloge. Pod istragom je.”

Nakon njihovog susreta, pekinški istraživački centar Pangoal Institution objavio je analizu Trampove administracije, opisujući je kao gomilu zaraćenih “klika”, od kojih je najuticajnija ona koju je predvodio „Trampov porodični klan“. Ispostavlja se da Trampov klan “direktno utiče na konačne odluke” o poslovanju i diplomatiji „na način koji se retko susreće u političkoj istoriji Sjedinjenih Država”, napisao je analitičar. Sumirao je Trampa koristeći jednu frazu iz feudalne Kine: đjatjansja (jiatianxia) “tretirati državu kao svoj posed.”

Nakon Mar-a-Lagoa, Tramp je imao samo reči hvale za Sija. “Dogodila nam se jaka hemija, čini mi se. Hoću reći, barem sam ja imao odličnu hemiju – možda me nije zavoleo, ali mislim da sa mu se svideo”, izjavio je Tramp za Foksovu biznis mrežu. U međuvremenu, kineski analitičari su se trudili da prate vesti o usponu i padu svih savetnika iz Bele kuće. Nakon izveštaja da je Tilerson omalovažavao predsednikovu obaveštajnu službu, Šen, koji dolazi s kineskog Univerziteta u Fudanu i koji je čitao Tilersonove navodne izjave me je upitao: “Šta je to moron?”

Tramp se pripremao za svoje prvo putovanje u Peking sve do početka prošlog novembra. Neki kineski stručnjaci iz američke vlade videli su tu posetu kao priliku za suočavanje sa suštinskim pitanjima. “Moramo početi da dižemo svoj glas u ime naših interesa jer su (Kinezi) daleko odmakli, i brže nego što se mislilo, a bez ikoga s naše strane ko bi nas probudio”, rekao mi je jedan američki zvaničnik koji je bio uključen u planiranje ove posete. Sjedinjene Države, između ostalog, žele da se Kina otvori inostranoj konkurenciji u nekim oblastima svoje ekonomije, kao što je, recimo, cloud computing; tu je krađa intelektualne svojine, kao i zahtev da Kinezi prestanu da prisiljavaju američke firme da prenose svoje tehnologije kao uslov za ulazak na kinesko tržište. “Trenutak je da hitno nešto preduzmemo”, rekao je taj zvaničnik.

Cui Tjankai, kineski ambasador u Vašingtonu, opisao je Trampovu posetu kao “državnu posetu plus”. Jedan Amerikanac sa kontaktima na visokim pozicijama u Pekingu rekao mi je da su Kinezi planirali da ga tokom ove posete “ostave zatečenog sa pet hiljada godina kineske istorije. Veruju da je Tramp neobično podložan ovakvoj vrsti narativa.”

Ovakva strategija je ranije funkcionisala. Sredinom osamdesetih, CIA je od sinologa Ričarda Solomona naručila pisanje priručnika za američke lidere pod nazivom “Kinesko ponašanje u političkim pregovorima s Kinom”. Solomon, sa čije je studije kasnije skinuta oznaka tajnosti, primetio je da su neke od najefikasnijih kineskih tehnika verovatno najbolje opisane u devetnaestom veku, kada je princ iz loze Manču po imenu Ćing zabeležio svoj omiljeni politički (a pre svega psihološki)pristup. “Varvari“, naglasio je Ćing, „dobro reaguju na prijeme i zabavu, nakon čega imaju osećaj zahvalnosti”. Solomon je upozorio da savremeni kineski lideri “koriste zamke kojima se nekada služila imperijalna Kina kako bi „strane zvaničnike impresionirale svojom veličanstvenošću i ozbiljnošću namera.” Solomon je, stoga, savetovao da “Treba odoleti laskanjima s njihove strane, kako ste navodno njihov  ‘stari prijatelj‘, ili pak zapadanje u sentimentalnost, koju kinesko gostoprimstvo lako probudi.”Henri Kisindžer je jednom napisao da su ga kineski domaćini obasuli izvanrednom pažnjom: “Pošto smo večerali pekinšku patku, bio sam u stanju da se složim sa bilo čim.”

Nakon 19. Kongresa KPK, Tramp je bio oduševljen svežim naletom snage koju je Si tada zadobio. “Neki bi ga, sada, mogli nazvati kraljem Kine”, rekao je on u jednom intervjuu uoči leta za Peking. Tramp je, za razliku od Sija, skromnije izbio na svoj predsednički položaj. Nekoliko sati pre nego što je 8. novembra njegov avion aterirao u kinesku prestonicu, republikanci su na izborima izgubili svoje guvernere u Virdžiniji i Nju Džersiju. Njegov rejting prilikom davanja odobrenja za funkciju predsednika bio je trideset prema sedam, što je najniži skor u odnosu na bilo kog predsednika na početku mandata (i otkada je Gallup počeo da ga meri). Troje nekadašnjih pomoćnika optuženo je za krivična dela u istrazi o uplitanju Rusije u američke izbore 2016. godine. Bio je to prvi samit od 1972. u kojem je američki predsednik posedovao manje upravljačkih poluga i političke sigurnosti nego njegov kineski kolega.

Si je sasvim izvesno laskao svom gostu. Po Trampovom dolasku, zajedno su obišli Zabranjeni grad. Pili su čaj, gledali operske predstave u „Paviljonu umilnih zvukova“ i divili se starinskoj zlatnoj urni. Sledećeg jutra, u Velikoj narodnoj dvorani, Trampa je dočekala još raskošnija ceremonija, uz muziku kineskih vojnih orkestara i topovske salve, dok su gomile školaraca mahale raznobojnim pomponima, uzvikujući i na kineskom “Ujka Tramp!”Vladini cenzori su u tom trenutku šibali po onim građanima koji kritikuju američkog predsednika, brišući njihove komentare na društvenim medijima.

Tramp i Si sastali su se na nekoliko sati, a zatim su se pojavili pred štampom. “Ovog jutra su domaćini vojne parade bili veličanstveni”, rekao je Tramp, pohvalivši Sija kao “visoko poštovanog i moćnog predstavnika svog naroda”. Pomenuo je i potrebu za međusobnom saradnjom u vezi s Severnom Korejom kao i za poboljšanjem “nepoštenog” trgovinskog odnosa, iako ništa nije rekao na temu intelektualne svojine ili pristupa kineskom tržištu. “Ne okrivljujem Kinu”, rekao je Tramp. “Ko može da okrivi neku zemlju zbog toga što je sposobna da iskoristi prednosti druge zemlje u korist svojih građana?” Sjatila se gomila poslovnih rukovodilaca i novinara. “Kini pripisujem velike zasluge”. Neki  od prisutnih u kineskoj publici glasno su pozdravili ovu izjavu. Nakon zvaničnih izjava, Si i Tramp nisu odgovarali na pitanja novinara.

Tokom priprema za sastanak Trampa sa Sijem, Stejt department je pozvao američkog predsednika da tokom posete javno pokrene pitanje ljudskih prava: pesnikinja Liu Sja, udovica pokojnog nobelovca Liua Sjaboa, nalazi se u kućnom pritvoru a da protiv nje još uvek nije podignuta zvanična optužnica. Prema tvrdnjama dvojice američkih zvaničnika, Tramp ovaj slučaj nije spomenuo ni u jednom trenutku svog boravka u Kini.

Trampova popustljivost i poštovanje koje ima za Sija – poštovanje, priznanje i nežna razmišljanja o međusobnoj hemiji – sve je to poruka ostalim zemljama koje su u nedoumici oko toga kome se treba prikloniti: Sjedinjenim Državama ili Kini.

Danijel Rasel mi je odvratio: “Američki predsednik na kineskom tlu: Odiše strahopoštovanjem tokom posete Zabranjenom gradu. Izraz njegovog lica odaje, takođe, i strahopoštovanje prema Siju Đinpingu, pa on bira Kinu zbog njenog ogromnog tržišta, zbog moći njenog tržišta koje je neodoljivo za čitav svet biznisa. Ako ste mislili da će, umesto Sija Đinpinga i kineskog tržišta Amerika odabrati vas i sve one “staromodne” ugovore, sporazume i vrednosti koji su postojale u prohujalom XX stoleću, hm… onda dobro porazmislite.”

Amerika, Kina i rizik od trgovinskog rata


Donald Tramp je otpočeo akciju kojom bi, kako sam kaže, „američke radnike trebalo sačuvati od prevrtljivih stranaca“. Ali u svom prvom naletu polit-tvitova i izvršnih naređenja, Kina – njegova omiljena Babaroga – upadljivo je izostala. Tokom predsedničke kampanje, on je Kinu osuđivao zbog njenih valutnih manipulacija, optužujući je da nastoji da izigra globalna trgovinska pravila, pripretivši da će uvesti taksu u visini od 45% vrednosti artikala njenog izvoza u SAD; ova predizborna priprećivanja naišla su na razdragani sentiment narodnih masa, donosi štampano izdanje londonskog “Ekonomista”.

Sada, čitav svet iščekuje da vidi koliko je od toga izrečenog mislio ozbiljno.

Obećanje – da će Kinu obeležiti kao valutnog manipulatora – nije se ponovilo. Jedno optimističko tumačenje ovoga je da je Tramp shvatio kako je to njegovo obećanje bilo zasnovano na “alternativnoj” činjenici. Kina više ne sravnjuje svoju valutu kako bi stekla konkurentsku prednost, već je, umesto toga, podupire. Jedno, pak, pesimističko viđenje dao je Stiven Manučin (Steven Mnuchin), Trampov izbor za sekretara državnog trezora – od koga je i krenula čitava ideja anatemisanja Kine – još uvek nije potvrđen od strane Senata.

Svakako da Tramp ima moć da se iskali pravljenjem trgovinske pustoši. Jedna univerzalna tarifa (bez obzira na vrstu robe) prosekla bi svoj put kroz lance snabdevanja, ugrožavajući pritom američke potrošače i čeono se zaletevši u globalni sistem trgovinskih pravila Svetske trgovinske organizacije (STO, ili WTO). Ali, umesto da svetski trgovinski sistem digne u vazduh, Tramp će se možda radije odlučiti da Kinu pokori tako što će je – ubaciti u ovu instituciju. Na sajtu Bele kuće, bez spominjanja Kine, stoji obećanje “da će biti upotrebljena sva sredstva koja su na raspolaganju federalnoj vladi” kako bi se stalo na kraj trgovinskim zloupotrebama.

Tokom procesa potvrđivanja Trampovog sekretara trgovine, Vilbur Ros je donekle umirujuće izrekao kako je naučio lekcije iz Smut-Holijevog carinskog zakona, kojim je tokom 1930-tih i Velike depresije podignuto na hiljade tarifa („Ovaj akt tada nije funkcionisao baš najbolje, a vrlo je verovatno da ne bi funkcionisao ni danas”). Njegova politika uključuje pretnju da će “kazniti” sve one države koje ne igraju po pravilima. Ros je predložio da njegovo ministarstvo, recimo, može svoje aktivnosti započeti tako što će krenuti u borbu protiv inostranog dampinga, umesto da formiranje cena prepusti tržištu i industriji. Robert Lajthizer (Robert Lighthizer), Trampov predstavnik za oblast američke trgovine (USTR) i pravnik koji je veteran trgovinske legislative, poznaje zakone STO do u najsitnije detalje, i biće baš željan da ih sudskim postupcima ukine.

Ovakav sporni pristup Kinezima ne bi označio neki dramatično veliki preokret u odnosu na prošla vremena i prošle političke garniture. USTR je pod Barakom Obamom osporio i blokirao Kinu 16 puta i to po raznim pitanjima: od nelegalnih taksi na američki čelik i vozila, preko dampingovanja cena, do izvoznih kvota na retke minerale – sve je to štetilo američkim uvoznicima. Samo ove nedelje Kinu je pogodila salva optužbi zbog nelegalnih poljoprivrednih subvencija; treba istaći da je ovu i zvanično podnetu tužbu inicirala prethodna tj. Obamina administracija.

Daljim pojačavanjem tenzija rizikuje se da će doći do kineske odmazde. Kada je 2009. Amerika nametnula tarife na povećane kvote uvoza kineskih guma, Kina je zauzvrat počela da uvozi pileće noge iz Argentine i Brazila umesto iz Amerike. Mogući ciljevi kineske odmazde će ovog put uključiti američku sojinu sačmu i aviona, koji zajedno čine četvrtinu američkog izvoza u Kinu. Kini bi, međutim, bilo teško da nadomesti dosadašnje celokupno snabdevanje američkom sojom. Pa ipak, Keni Kejn, uzgajivač soje iz Indijane brine da bi ovakav potencijalno mogući potez Kineza oborio cene američke soje čak za trećinu – a ukoliko se Kina odluči da ovu žitaricu kupuje na drugom mestu, onda se američkim farmerima i njihovoj robi ne piše dobro. Iako Kina još uvek ne može da proizvede kvalitetne komercijalne avione, lako se može odlučiti da ubuduće kupuje evropski Erbas.

Drugi rizik je u tome što se sama arhitektura po kojoj je Svetska trgovinska organizacija sazdana lomi pod pritiskom novih sudskih sporova, tužbi i protivtužbi. Resursi su već na ivici pucanja a mnoge važne odluke se još uvek odlažu u nedogled. Ograničeni budžetom i brojem zaposlenih (ima ih samo 640), STO se zadnjih godina bori da izađe na kraj sa sve većim brojem sudskih sporova.

Svojim veoma kontradiktornim pristupom trgovini STO bi mogla biti izložena jednom još fundamentalnijem problemu: “Po ovom što stoji napisano, pravila STO naprosto nisu dovoljno jasna”, kaže Čad Baun iz Piterson instituta za međunarodnu ekonomiju. Tramp je možda i bio u pravu kada je rekao da se Kina nije oduvek pridržavala duha globalnih zakona trgovine. On, međutim, sada može uvideti jednu stvar: pridržavati se slova zakona lakše je proklamovati nego praktično realizovati. Na primer, zakoni po kojima funkcioniše STO ne nude nikakvu „vodonepropusnu“ tj. čvrstu definiciju poslovanja onih kompanija koje su u državnom vlasništvu, tako da je teško identifikovati i razlikovati državne subvencije od (kredita) državnih banaka.

Obamina strategija za rešavanje problema bila je izgradnja sporazuma o multilateralnoj trgovini, koja bi u sebe uključila strogo definisan karakter i domen poslovanja državnih preduzeća, podrobno definisanje poglavlja koje bi se ticalo valutnih manipulacija kao i poglavlja o standardima i uslovima rada i zaštiti životne sredine – a sve to sa ciljem zaštite američkih radnika od “nelojalne” konkurencije. Nazvan Trans-Pacifičko Partnerstvo (TPP), ovaj sporazum je u početku isključivao Kinu. Treba se, ipak, nadati da će Kina jednog dana morati da mu pristupi, čime će, zapravo, prihvatiti pravila koja su u velikoj meri napisali Amerikanci. Tramp je na ovaj Sporazum “spustio rampu”, pa je do daljnjeg nejasno kakva će biti sudbina ovog trgovinskog dogovora.

Njegova strategija je očigledno drugačija. Dokle god se protiv Kine bude borio koristeći postojeća STO pravila – koliko god da su ta pravila, norme i regulativa uopšteni i nedovoljno precizirani – svet bi trebalo da izbegne trgovinski rat. Čak i ukoliko STO nađe da su američke trgovinske mere prekršile njihova pravila, upravo su ta nesavršena pravila postavila ograničenja na razmere moguće odmazde. Ukoliko Tramp i njegovi ljudi budu krenuli u rat s Kinom izvan postojećih normi i okvira Svetske trgovinske organizacije, sve pada u vodu, a eventualne posledice je u ovom trenutku nemoguće sagledati.

The Economist

 

Američki izbori: važan je novac


Hilari Klinton (Hillary Clinton) je u svojoj predsedničkoj kampanji dosad prikupila znatno više novca od Donalda Trampa. Ipak, da li je „količina keša“ ikada u američkoj istoriji značajnije uticala na izborne rezultate? Iznos donacija i sredstava prikupljenih otišao je nebu pod oblake počev od 1960. i izborne trke između Kenedija i Niksona. Tada su oba kandidata skupila oko 10 miliona dolara. Kenedi je tada pobedio, mada je imao jedva nešto tanji budžet od Niksonovog. Prema podacima koje je nemački dnevnik Handelsblatt prikupio o finansijama i darodavcima u dosadašnjim američkim kampanjama (sume su u međuvremenu konvertovane iz evra u dolare), Barak Obama je u 2012. prikupio preko 700 miliona dolara, dok je Mit Romni (Mitt Romney) tada prikupio tek nešto manje od $500 miliona. U ovom slučaju, kandidat Demokratske stranke je pobedio na izborima, nešto što je Obama učinio i u trci za predsednika 2008. godine, kada je finansijski istisnuo republikanskog kandidata Džona Mekejna (John McCain ).

Ta se priča proteklih godina i decenija mnogo puta ponavljala. Džordž V. Buš (George W. Bush) prikupio je više od svojih konkurenata 2004. i 2008. godine, i u oba slučaja je ušao u Belu kuću. Isto tako, kampanja Bila Klintona (Bill Clinton) prikupila je više novca nego kampanje Boba Dola (Bob Dole) i Džordža Buša starijeg (George Bush Snr.), kako 1996. tako i 1992. godine, pa je i on takođe trijumfovao u oba navrata. Na osnovu tih podataka, da li će Tramp biti prvi “budžetski gubitnik” koji će ući u Belu kuću još od Džimija Kartera (Jimmy Carter) 1976. godine?

us_elections_money_matters_n

Statista

Huang Ping: “Srbija je kapija za naš ulazak na tržišta centralne i istočne Evrope”


Sledi intervju sa Huang Pingom, direktorom Instituta za evropske studije Kineske akademije nauka

01

Postoji teoretska mogućnost za uključivanje Dunava u projekat „Novog puta svile”

Domaći mediji ovih dana izveštavaju o razvojnim šansama koje se Srbiji ukazuju od saradnje sa Kinom. Direktor Instituta za evropske studije Kineske akademije društvenih nauka, a ranije prvi čovek Instituta za američke studije Huang Ping, koji ovih dana boravi u Beogradu, podseća da je reč o aranžmanu na obostranu korist.

„Srbija je kapija za naš ulazak na tržišta zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi. Po pitanju poslovanja, ovde nije reč samo i kineskim investicijama u Srbiju nego o konceptu u kojem su obe strane na dobitku. Dosta je prostora za investicije u oblasti infrastrukture, energetike, informacionih tehnologija, kulturne razmene…”, ocenjuje Huang u razgovoru za „Politiku”.

Pominjete investicije u infrastrukturu. Ovde postoji konsenzus da bi dugoročno najkorisniji projekat za ceo region bila izgradnja železničke pruge Beograd–Budimpešta. Kada će taj projekat početi da se ostvaruje?

Nama je izgradnja te pruge veoma važna, ali kada su u pitanju datumi njene izgradnje moramo da budemo realistični. Najvažniji je kvalitet infrastrukture i u tom smislu nisam poklonik brzinskih rešavanja tako važnih pitanja. Nakon što se završi poseta našeg predsednika Si Đinpinga Srbiji biće poznati konkretniji datumi za ostvarenje ovog projekta.

Kada govorimo o kineskom „Novom putu svile”, u ovdašnjim stručnim krugovima su se pojavile spekulacije da bi i reka Dunav mogla da se uključi u taj projekat. Koliko je to realno?

Teoretski je moguće. Prošle godine smo imali konferenciju na kojoj su učestvovale zemlje koje se nalaze na Dunavu. Ja sam sugerisao da je potrebno napraviti studiju izvodljivosti, koja bi nam dala precizan odgovor koliko je isplativo uključivanje ove reke u naše projekte. Jasno je, na primer, da postoji veliki potencijal za oblast transporta.

Budući da ste ekspert za SAD moram da Vas pitam za mišljenje o odnosima Pekinga i Vašingtona. Nedavno mi je Vaš kolega, vodeći američki ekspert za Kinu Dejvid Lempton rekao da mu se čini da se odnosi dvaju zemalja približavaju prekretnici, ali da se još nisu „survali niz liticu”…

Hvala vam što ste pomenuli Lemptona, on je moj dugogodišnji kolega i uzgred budi rečeno, voleo bih da ga vidim u sledećoj američkoj administraciji, ko god da pobedi na predsedničkim izborima.

Što se tiče odnosa sa Amerikom, oni su još od doba Niksona funkcionisali u jednom okviru koji je predsednik Si Đinping sumirao kao „ne” konfrontaciji ili bilo kakvom vojnom sukobu, u paketu sa ekonomskom saradnjom.

Tako je bilo proteklih četrdesetak godina i naše ekonomije su postale izuzetno međuzavisne. Do preokreta je došlo lansiranjem američke strategije o „azijskom stožeru”. Posle Bušovog rata protiv terorizma predstavljena je ova strategija čiji je fokus bio na Aziji.

Pre nje naši odnosi sa državama regiona, od Japana do Južne Koreje, bili su veoma dobri. Hilari Klinton, tada na mestu državne sekretarke, proglasila je u autorskom članku za „Forin polisi” (Foreign Policy) 21. vek američkim vekom na Pacifiku.

Takođe je došlo do ubrzanog kineskog ekonomskog uspona koji se poklopio sa godinama u kojima je Vašington pod vođstvom Džordža Buša vodio rat protiv terorizma. Tokom istorije, na primer za vreme Drugog svetskog rata, Kina i SAD su bili na istoj strani protiv fašista.

Kao svojevrstan paket aranžman uz „azijski stožer” ide i američka inicijativa o trgovinskom sporazumu, takozvano „Transpacifičko partnerstvo”….

Ta inicijativa koja pretenduje da bude ekskluzivni klub u odnosu na Svetsku trgovinsku organizaciju u suštini je više poruka onima koji su isključeni iz nje nego njenim članovima. A Kina nije uključena.

Kada je Barak Obama postao predsednik ocenili ste da mu „nedostaje međunarodno iskustvo”. Iz Vašeg izlaganja naslućuje se da se Vaša neslaganja sa Amerikom vezuju većim delom za njegove mandate u Beloj kući

Na početku je Obamin pristup Kini bio na tragu njegovih prethodnika i saglasili smo se oko mnogih pitanja. Ipak, njegovo predsednikovanje, maltene odmah po dolasku u Belu kuću, obeležilo je izbijanje svetske ekonomske krize.

I on je morao najpre da se bori za američku ekonomiju što je i logično. Zbog toga je promenio neke postojeće spoljnopolitičke strategije. Povukao je važne međunarodne poteze na primer u Evropi, Bliskom istoku, u odnosima sa Kubom i Iranom.

03

Takođe je osnažio vojno savezništvo sa Japanom, Južnom Korejom… Ali, odnos sa Kinom za proteklih osam godina, ako zanemarimo veliku saradnju naših građana, na najvišem državnom nivou obeležilo je – strateško nepoverenje.

Približavaju se američki predsednički izbori, a dogodine je i 19. kongres kineske Komunističke partije na kojem se takođe očekuju krupne kadrovske promene. Šta će to značiti za dalje odnose Vašingtona i Pekinga? Koji kandidat Vam je bliskiji – Hilari Klinton ili Donald Tramp?

U svakom slučaju mnogo je predvidljiviji spoljnopolitički kurs koji će definisati naš partijski kongres, dok američki izbori mogu da donesu iznenađenje.

Kao ekspert mogu da kažem da nam je poznat pravac Hilari Klinton i politika demokrata u Aziji, kojoj su put utrle Klintonova i Obamina administracija. S druge strane i republikanski pristup nije potpuna nepoznanica u odnosima prema Pekingu.

Setite se samo Niksona, Regana i starijeg i mlađeg Buša. Ipak, kada je u pitanju Donald Tramp nije lako odgonetnuti kakva će biti njegova politika prema nama ukoliko postane predsednik.

Dakle, Klintonova ili Tramp?

Iskreno, zaista je teško reći. Ne poznajemo Trampa, a Klintonova kao predsednica mogla bi da bude drugačija od Klintonove kao prve dame ili državne sekretarke.

Svojevremeno ste izjavili da je „prerano rangirati Kinu kao drugu svetsku silu, budući da ima samo jedan ekonomski pokazatelj bolji od Japana”. Skoro je časopis „Forin afers” (Foreign Affairs) objavio studiju u kojoj navodi da Kina nikada neće preteći SAD na mestu najveće svetske sile. Šta danas mislite o tome?

Da bi došla do tog nivoa, Kini su neophodne najmanje dve, tri decenije. Iako je činjenica da je naša ekonomija u svetskim okvirima velika, i da je naš rast zavidan, neophodno je vreme da se sprovedu korenite reforme, da zemlja zaista ojača. U poređenju sa recimo SAD, Japanom ili Evropskom unijom za nas ima još prostora za razvoj koji bi osetio svaki naš građanin.

Politika, 19. jul 2016.

 

Novi koncept osiguranja dohotka


Kako bi osiguranje zarada moglo da umanji ekonomsku nejednakost i otvori novo polje za privatne osiguravače? O ovom intrigantnom i epohalnom konceptu piše njegov kreator, profesor ekonomije na univezitetu Jejl, Robert J. Šiler.

Osiguranje zarada možda nije u našem fokusu, ali bi trebalo da bude. Ono pomaže ljudima koji su ostali bez posla i ne mogu da pronađu nov koji je jednako dobro plaćen. Ovakva pomoć može smanjiti ekonomsku nejednakost, pružajući podsticaje nezaposlenima da se brzo vrate na posao.

Štaviše, osiguranje zarada ima podršku obe velike partije u SAD, barem u sadašnjem ograničenom obliku. Koncept bi trebalo proširiti, kako na državnoj strani tako i u privatnom sektoru.

Kanada je eksperimentisala sa osiguranjem plata 1995., a šest godina kasnije Lori G Kletzer, sada na Kolbi Koledžu (Colby College), i Robert E. Litan, gostujući stariji saradnik Saveta za spoljne odnose, zalagali su se za njegovu primenu u Sjedinjenim Američkim Državama, u dokumentu prigodno nazvanom “Recept za ublažavanje nesigurnosti radnika.” Ideja je naišla na plodno tle: predsednik Džordž Buš i Kongres su je prigrlili 2002. godine, a prošlog juna je predsednik Obama proširio osiguranje zarada na period do 2021.

Postoji u tome, međutim, jedna kvaka. Buš-Obamin osiguranje ograničeno je samo na one koji su izgubili posao u korist stranih radnika. Ukoliko računar danas radi posao koji ste vi nekada radili – ovo osiguranje neće biti od pomoći.

Sadašnje osiguranje ima i druga ograničenja. Ono je ograničeno na američke radnike sa preko 50 godina starosti koji zarađuju do 50.000$ godišnje, u stalnom su radnom odnosu i morali su da prihvate drugačiji, manje plaćeni posao. Za ljude u takvim okolnostima, osiguranje daje iznos jednak polovini razlike u plati, tokom dve godine, i ograničeno je na ukupno 10.000 dolara.

Prema nekim merilima, granica od $50,000 je prilično velikodušna: To je skoro jednako dvostrukoj srednjoj godišnjoj zaradi američkih žena u 2014, koja je $28,000, na primer. Osiguranjem upravlja država. U Njujorku je, na primer, nalazi pravo mesto sve kojima je potrebna ova vrsta pomoći, lokalni njujorški Centar za razvoj karijere.

Predsednik Obama smatra da sadašnji program ne ide dovoljno daleko. U svom obraćanju naciji u januaru i u svom budžetu za fiskalnu 2017. godinu, on je predložio značajnu ekspanziju ovog osiguranja. Održavajući prag od $50.000 prihoda, on će odustati od starosne granice (dosad je samo za one stare preko 50god), baš kao i od povezivanja osiguranja sa gubitkom posla zbog inostrane konkurencije.

Ove promene su od ključnog značaja. Na kraju krajeva, većina radnih ljudi u Sjedinjenim Državama je mlađe od 50 godina, a gubitak većine poslova se ne može nedvosmisleno pripisati konkurenciji stranih radnika. Tehnologija neke poslove čini nepotrebnim, a faktori kao što su recesija i promene u potražnji za proizvodima i uslugama eliminišu mnoge poslove. Ovo proširenje osiguranja zarada, opisano u blog-postu Bele kuće, čiji su autori Jason Furman, predsednik Saveta ekonomskih savetnika, i Jeffrey Zients, direktor Nacionalnog ekonomskog saveta, bi pomoglo mnogim ljudima kojima je ono očajnički potrebno. Možemo očekivati otpor nekih krugova, pre svega zato što se time povećava uloga države.

Ali to ostaje osiguranje, a u kapitalističkoj živoj ekonomiji, ima smisla proširiti ga i sa teorijskog stanovišta. Osiguranje je vrsta upravljanja rizikom. Racionalni ljudi bi želeli da plate za ovu korist, da bi mogli da prihvataju obećavajuće ali rizične poslovne mogućnosti. To bi moglo podstaći inovacije u privredi.

Za potencijalno skup program, finansiranje je od ključne važnosti. Kao i kod socijalne sigurnosti, prošireni sistem osiguranja plata najbolje se može finansirati od poreza na plate. Da budemo fer, ljudi sa platama odmah ispod granice $50,000 – koji bi dobijali više novca od tog programa od onih sa niskim primanjima – treba da plate veće premije. Pravo osiguranje treba da ima odgovarajući cenovni raspon.

Postoji još jedan prigovor na osiguranje zarada. To može stvoriti moralni hazard – podsticaj da se prihvati posao sa nižom platom, a možda i manje zahtevan posao od onog koji je osoba izgubila. Većina nas će se složiti da ljudi koji žele da rade više i na neprijatnim poslovima zarade veći prihod ne bi trebalo obeshrabriti da to učine. Postoji zaštita protiv ovoga u postojećem planu, što ograničava korišćenje ovog osiguranja na dve godine. To smanjuje moralni hazard, ali na uštrb pružanja beneficija na duži period. Uvek postoje kompromisi.

Uloga vlade je važna u ovom slučaju, jer kod socijalnog osiguranja, vlade imaju značajnu prednost u stavljanju na mesto velikih ideja koje je teško prodavati. To je važilo i za savezno osiguranje za slučaj starosti i invaliditeta u sistemu socijalnog osiguranja počev od 1935., nakon čega je došlo od eksplozije dodatnog privatnog penzionog osiguranja, životnog osiguranja i osiguravajućih planova za slučaj invaliditeta. Vlada je ponovo potrebna da pokrene taj točak.

Na kraju bi, ipak, trebalo da postoje dva sistema osiguranja: 1. vladin, koji je ograničen na pomoć radnicima sa nižim prihodima i 2. privatni, onaj koji omogućava svima – uključujući i one sa višim prihodima – da se osiguraju od gubitka zarade.

U mojoj knjizi “Novi finansijski poredak,” predložio sam oblik osiguranja plata u privatnom sektoru osiguranja koji sam nazvao osiguranje za minimalno izdržavanje. To bi bio nastavak osiguranja u slučaju invalidnosti, koje je već na tržištu i prodaju ga privatne osiguravajuće kompanije. Trebalo bi samo dodati specifične probleme uočene na tržištu rada na listu obuhvaćenu invaliditetom. Na primer, to može uključiti pad prihoda za, recimo, medicinske sestre, ili pad broja zaposlenih u sektoru negovatelja, ili neku kombinaciju ova dva, sa isplatama ne samo za dve godine, već sve dok takvo stanje postoji. Takve polise osiguranja bi bile zasnovane na objektivnim tržišnim faktorima vezanim za zanimanje neke osobe, čime se smanjuje mogućnost da osiguranje podstakne ljude da se bave manje zahtevnim poslovima.

Odgovarajuće cenovno kalibriranje ovakvog osiguranja bi takođe omogućilo da se izbegne pristrasnost izbora – kupovina osiguranja od strane ljudi sa izuzetno nesigurnim poslovima u nesrazmerno velikom broju – problem koji osiguranje plata od strane vlade može da se izbegne tako što ga nudi svima.

Ako bi privatni sektor nudio ovakvo osiguranje za minimalno izdržavanje, ljudi sa rizičnijim karijerama bi morali da plaćaju veće premije osiguranja. Istovremeno, smanjenjem rizika zarada, osiguranje bi ohrabrilo ljude da budu avanturisti i neguju preduzetnički duh. Troškovi upravljanja rizikom i osiguranje bi tada postali osnovni elementi planiranja karijere. Poslodavci u rizičnim industrijama bi mogli da kupe ovo osiguranje za njihove zaposlene kao vrstu beneficije za radnike.

Ako su vam ovi pojmovi nepoznati, to je delimično zbog toga što privatno podstaknuto osiguranje za minimalno izdržavanje nije uobičajeno danas, ako ga uopšte i ima. Ali to se brzo može promeniti. Proširenje obuhvata osiguranja plata od strane vlade sada može da utre put privatnom sektoru. U vreme podizanja ekonomske nejednakosti i dislokacije poslova, osiguranje plata je veoma smisleno.

 

Robert J. Shiller, New York Times

 

 

 

 

 

Kako predsednički izbori utiču na berze?


Među investitorima kola gomila mitova o uticaju predsedničkih izbora na investicije ali kada se prouče njihovi portfelji, zapravo, nije bitno koja će stranka osvojiti Belu kuću, piše analitičarka En Kejts Smit na portalu Kiplinger.

Svake četiri godine, politika i finansije se prožimaju dok Amerikanci biraju predsednika a investitori pokušavaju da shvate šta će ishod predsedničke trke značiti za njihove portfelje. Pogled unazad na istoriju pokazuje da su ciklusi predsedničkih izbora zaista u korelaciji sa berzanskim ishodima mada ne na takav način da biste mogli očekivati promene na berzi u isti dan i sat  na način na koji na primer mesečeve mene utiču na plimu i oseku.  A što se tiče ishoda izbora? Njihov uticaj će vas možda iznenaditi. U tekstu ispod je nekoliko stvari koje investitori treba da razmotre u izbornim godinama.

Predsednički ciklus

Berzansko trgovanje, najvećim delom opada i raste u skladu sa četvorogodišnjim izbornim ciklusom – tako je bar  u poslednje 182 godine. Ratovi, slaba tržišta i recesije imaju tendenciju da počinju  u prve dve godine mandata predsednika, kaže The Stock Trader’s Almanac; snažna tržišta i prosperitet „padaju“ u drugoj polovini mandata. Od 1833, Dow Jones Industrial Average indeks je rastao u proseku 10,4% u godini pre predsedničkih izbora, a skoro 6%, u proseku, u izbornoj godini. Nasuprot tome, u prvoj i drugoj godini mandata predsednika, prosečni dobici su bili 2,5% i 4,2%, respektivno. Značajan nedavni izuzetak od tog pravila je 2008, kada je Dow potonuo skoro 34%.

Ali niko ne mora da vam kaže da je sadašnji ciklus sve samo ne ponavljanje tog proseka. Dow je poskočio impresivnih 27% u prvoj godini drugog mandata predsednika Obame, a 7,5% u drugoj godini. Prošle godine, koja je trebalo da bude najjača godina u ciklusu, Dow Jones industrial (DJIA) je pao za  2%. “S obzirom da su protekle tri godine, bile toliko izvan svih prethodnih ciklusa, nismo sigurni šta će doneti 2016″, kaže Džim Stek, (Jim Stack), istoričar tržišta i izdavač biltena InvesTech Research.

Demokrata ili Republikanac?

Možete snažno navijati za jednu stranku ili drugu kada su u pitanju vaša lična politička opredeljenja, ali kada je u pitanju vaš portfelj, sasvim je nebitno koja će stranka pobediti u trci za Belu kuću. Konvencionalna mudrost može sugerisati da republikanci, koji su navodno više naklonjeni poslovnim krugovima od demokrata, donose više koristi kapitalu. U stvari, gledajući unazad do 1900, demokrate su nešto bolje kada je reč o kretanju cena akcija, sa prosekom rasta Dow Jones indeksa od skoro 9% na godišnjem nivou, u poređenju sa skoro 6% godišnje tokom republikanskih predsednika. Ali, normalne varijacije u godišnjim promenama berzanskih kretanja umanjuju tu razliku, kaže Ras Kesterić (Russ Koesterich), glavni investicioni strateg u investicionom fondu BlackRock. On zaključuje da je fokus na to koja će partija osvojiti Belu kuću neopravdan – bar sa stanovišta investiranja.

Podeljena ili ujedinjena vlast?

Još jedna urbana legenda je da “tržišta bolje posluju kada je vladavina podeljena između dve stranke”, kaže Koesterich. Teorija iza legendi kaže da “podeljene snage spasavaju obe strane od njihovih najgorih instinkata. Kada nijedna partija nema kontrolu, vlada je donekle sputana, ostavljajući tržište da se slobodno razvija. “Ali, ova teorija nema istorijsku verifikaciju. InvesTech je proučio prinose na akcije od 1928. godine po tri odvojena scenarija. Standard & Poor ‘s 500 indeks akcija dobijao je na godišnjem nivou 16,9% kada je jedna strana kontrolisala Belu kuću i oba doma Kongresa; 15,6% godišnje, kada jedna stranka kontroliše oba doma Kongresa a druga strana upravlja iz Bele kuće; a samo 5,5% na godišnjem nivou kada su dva doma Kongresa bila u pod različitom vlašću. Podeljeni Kongres, međutim, ne vodi uvek do potprosečnih rezultata na berzi. U dve godine posle izbora 2010. i 2012. godine, S & P 500 je porastao 19% i 42%, respektivno.

Politička kristalna kugla

Izborni rezultati nisu impresivan “lakmus papir” tj. indikator kod predviđanja berzanskih rezultata, ali obrnuto nije slučaj. Ispostavilo se da berza ima tajanstvenu sposobnost da predvidi kome će Bela kuća biti dom u naredne četiri godine. Ako berza tri meseca pre izbora raste,  stavite novac na onog ko trenutno vlada Belom kućom. Gubici tokom ova tri meseca imaju tendenciju da signaliziraju da druga stranka pobeđuje.

Ubedljivi statistički pokazatelji

U 22 slučaja predsedničkih izbora od 1928. godine, u 14 su akcije na berzi rasle u tri meseca pre datuma izlaska na birališta. U 12 od tih 14 slučajeva, aktuelni predsednik (ili aktuelna partija) su osvojili Belu kuću. U sedam od osam izbora kojima su prethodila tri meseca berzanskih gubitaka, dotadašnja izvršna vlast je morala da pakuje kofere. Izuzeci od ove korelacije dogodili su se 1956. godine, 1968. i 1980. Prema Staku, S & P 500 ima stopu uspešnosti od 86,4% u predviđanju ishoda izbora.

 

Kiplinger