Tag Archives: monetarna politika

Kako pomiriti ljude i robote?

U narednim godinama, gotovo svi aspekti naših ekonomija i privreda biće preobraženi automatizacijom. Istorija i ekonomska teorija ukazuju na to da su strahovanja od tzv. “tehnološke nezaposlenosti”, termin koji je Džon Mejnard Kejnz uveo u ekonomiju skoro pre jednog veka, neutemeljena.

Inteligentne mašine transformišu način na koji proizvodimo, radimo, učimo i živimo širom sveta. Gotovo svaki aspekt naših ekonomija će se radikalno promeniti.

Glavne logističke kompanije i pojedinačni vozači koriste nove tehnologije za optimizaciju svog planiranja rute. Kompanije kao što su BMW i Tesla već su izbacile na tržište auto-pilot funkcije u svojim automobilima, koje se proizvode uz pomoć sofisticiranih robota. Associated Press koristi veštačku inteligenciju kao asistenta pri pisanju vesti. 3D štampači se koriste za proizvodnju rezervnih delova – kako one za mašine tako i za ljude. AT&T, u saradnji sa kompanijom Udacity nudi online “nano-struke” u analizi podataka („nanodegrees“) Dronovi već dopremaju zdravstvenu opremu i lekove na udaljene lokacije u siromašnim zemljama. (Nanodegree, strukovni kursevi koje obezbeđuju kompanije Udacity i AT&T, između ostalih, predstavljaju sertifikacionu mrežu obučavanja od 6-12 meseci (10-20 sati nedeljno) po ceni od 200 dolara mesečno. Cilj je podučavati se osnovnim veštinama programiranja koje će vas kvalifikovati za početne programerske i analitičke pozicije u kompanijama kao što je AT&T)

Ove izvanredne nove tehnologije obećavaju veću produktivnost, veću efikasnost i veću sigurnost, fleksibilnost i udobnost. Međutim, one takođe podstiču i strahove zbog svog uticaja i efekata koje mogu imati na “ljudske” strukovne profile, poslovne veštine i – plate. Ovi strahovi su dodatno podgrejani skorašnjim studijom Karla Fraja i Majkla Ozborna (Carl Frey, Michael Osborne) sa Univerziteta u Oksfordu, kao i onom koju je sačinio McKinsey Global Institute (MGI); u obe studije iznosi se stav da bi se veliki broj radnih mesta, kako u zemljama u razvoju tako i u razvijenim zemljama, tehnički, mogao veoma brzo automatizovati. Istorija, kao i ekonomska teorija, međutim, ukazuju na to da je zabrinutost usled porasta tehnološke nezaposlenosti – nastale prodiranjem tehnologije po svim dimenzijama i frontovima, izraza koji je još ekonomista Džon Mejnard Kejnz (John Mainard Keines) skovao pre gotovo jednog veka – mogla biti bespotrebna i pogrešno postavljena.

U budućnosti, baš kao što je to bio slučaj i u prošlosti, tehnološke promene će verovatno uvećati produktivnost i prihode, ujedno povećavajući potražnju za radnom snagom. Dodajmo uz to i da će se pad cena i poboljšanje kvaliteta, kao i potražnja za robama i uslugama, takođe uvećati. Mnogi od danas stvorenih i “friških”profila zanimanja nije se čak moglo ni zamisliti, baš kao što je tek mali broj onih koji su pre jednog veka bili u stanju da predvide kako će razvoj automobilske industrije i masovnog saobraćaja doprineti razvoju motela i drive-in  restorana.

U svom novom izveštaju, McKinsey Global Institute zaključuje da je, po jednom umerenom scenariju, brzina i širina proboja automatizacije obima oko 15% današnje svetske radne snage jednaka poslovima za 400 miliona radnika koji bi mogli biti ukinuti između 2017. i 2030. A brži tempo automatizacije bi izazvao i daleko veća pomeranja na tržištu rada – u korist mašina a na štetu čoveka.

Dobra vest je da cje, kao rezultat planiranog povećanja potražnje za robom i uslugama – pre svega usled povećanja prihoda, rastućih zdravstvenih potreba nastalih starenjem stanovništva i ulaganja u infrastrukturu, energetsku efikasnost i obnovljive izvore – prilično izvesno da bi se stvorilo dovoljno novih radnih mesta kako bi se kompenzovali gubici radnih mesta. Novi poslovi će se, međutim, značajno razlikovati od poslova koji su nestali usled automatizacije, uz nametanje tereta bolnih troškova tranzicije na radnike, preduzeća i društvene zajednice.

U zavisnosti od brzine automatizacije, 75-375 miliona radnika ili 3-14% globalne radne snage biće primorano da se do 2030. godine prekvalifikuje i svoja zanimanja prebaci u druge, nove strukovne profile. U Sjedinjenim Državama i drugim razvijenim ekonomijama, gde se automatizacija po svemu sudeći brže odvija, 9-32% radne snage će možda morati da promeniti svoja stručna zanimanja i veštine povezane s njima.

Svi su izgledi da se u ovim zemljama smanjuje broj radnih mesta u preovlađujućim kategorijama zanimanja – kao što su ona u direktnoj proizvodnji ili rutinski, administrativni poslovi koji zahtevaju srednjoškolsko obrazovanje, dok će se zapošljavanje u kategorijama zanimanja poput pružanja zdravstvenih usluga i nege, obrazovanja, građevinarstva ili menadžmenta, kao i radnih mesta koja zahtevaju fakultet ili napredni stepen, povećati.

Prema jednom nedavnom istraživanju, većina Amerikanaca zabrinuta je da će automatizacija povećati nejednakost u prihodima. Njihova zabrinutost je, izgleda, opravdana. Pošto mnoga zanimanja sa srednjom platom podležu automatizaciji, polarizacija prihoda u Sjedinjenim Državama i drugim razvijenim zemljama će se verovatno nastaviti. Ukoliko radnici, koji su usled automatizacije izgubili posao, ne mogu brzo da nađu novi, povećava se nezaposlenost, uz potiskivanje nivoa plata nadole.

Dakle, šta se može učiniti kako bi se ubrzao i olakšao prelazak iz jedne u drugu struku  (tj prekvalifikacija), na koji će ljudi, usled masovne automatizacije, biti prisiljeni? Za početak, fiskalna i monetarna politika, potrebne da bi se postigli održivi nivoi agregatne tražnje za zaposlenima s punim radnim vremenom, sada su na kritičnom nivou. Politike za unapređenje ulaganja u infrastrukturu, stanovanje, alternativnu energiju i brigu o mladima i starim licima mogu podstaći ekonomsku konkurentnost i inkluzivni rast, dok, za to vreme, stvaraju milione radnih mesta u zanimanjima koja u budućnosti mogu doživeti ekspanziju, a ne gašenje, prouzrokovano automatizacijom.

Drugi odgovor na potencijalni gubitak poslova u budućnosti mora biti dramatično proširenje i redizajn programa obuke zaposlenih. Tokom protekle dve decenije, u većini zemalja OECD-a pali su izdaci vlade za obučavanje u novim veštinama i prilagođavanje novim zahtevima na tržištu rada. To je u Sjedinjenim Državama takođe u sadejstvu sa značajnim padom troškova poslovanja namenjenih prekvalifikaciji.

Ovi trendovi se nužno moraju preokrenuti. Doživotno učenje treba da postane realnost svih zaposlenih. Poslovi će se stalno menjati, dok će mašine, za to vreme konstantno preuzimati neke naše poslove i zadatke, a ljudske aktivnosti zahtevaće od nas neke stalno nove, drukčije veštine. Analiza MGI-a pokazuje da će kognitivne sposobnosti višeg nivoa – kao što su logično razmišljanje, veće komunikacijske veštine i poboljšane društvene i emocionalne veštine – postati sve važnije, dok mašine već danas preuzimaju naše rutinske operacije koje su sada uobičajene na radnom mestu – uključujući i kognitivne zadatke poput prikupljanja podataka i obrada.

Za zaposlene koji imaju srednje radno iskustvo, sa decom, hipotekama i drugim finansijskim obavezama, biće neophodna obuka čija se dužina meri nedeljama i mesecima – a ne godinama. Biće, takođe, neophodna i finansijska podrška za takvu obuku. Slanje ljudi na dvogodišnje školovanje potrebno do diplome – i to o sopstvenom a ne o trošku kompanije –  nije valjan odgovor na ovaj izazov.

Umesto toga, nano-struke i dosad stečena iskustva će, po svemu sudeći, u budućnosti igrati važnu ulogu. Stručna praksa u nemačkom stilu – koja kombinuje rad u učionici i praktičan rad, i koja učenicima omogućava da zarade platu tokom školovanja mogu se ispostaviti kao značajna rešenja čak i za radnike srednjih godina koji su u tranziciji. Saradnja između kompanija i obrazovnih institucija, kako AT&T (u čijem upravnom odboru radi jedan od autora), Starbucks, kao i druge firme, pokazuju da su u stanju da radnicima pruže nove strukovne veštine ili poboljšanje starih, za kojima je sve veća potražnja.

Možda su neophodni poreski i drugi podsticaji koji bi ohrabrili veća poslovna ulaganja u obuku radne snage, posebno malih i srednjih preduzeća. Vlade će, takođe, morati da ponude univerzalne i prenosive socijalne pogodnosti poput zdravstvene zaštite, brige o deci i penzionog osiguranja, kao i podrške tranziciji radnicima koji su prisiljeni da često menjaju poslove, zanimanja i poslodavce. Švedski saveti za sigurnost radnih mesta, kojima upravlja privatni sektor i koja se finansiraju iz poreza na zarade za kompanije, pružaju radnicima isključenim iz radnog procesa sveobuhvatan paket podrške za dohodak, obuku, učenje i procenu kod socijalnog radnika.

Kao i tehnologije koje su postojale u prošlosti, i automatizacija danas obećava veliko povećanje produktivnosti, i od koje će koristi imati pojedinci, zajednice i društva. Ali, za milione radnika, put ka budućnosti u kojoj je automatizacija sve dominantnija može biti dug i težak. Na nama je da napravimo političke i investicione izbore koji mogu olakšati tranziciju i smanjiti njene troškove, kao i osigurati da se dobit od prihoda ravnomerno raspodeljuje.

U Danskoj, recimo, maksimalna automatizacija i robotizacija doveli su i do pomeranja strukovnih profila, rasta nezaposlenosti nema, a potražnja za “novim” vrstama poslova nezadrživo raste. Danski model mogao bi biti samo početak jednog šireg, globalnog trenda. Problem je, zapravo, u “kašnjenju”, tj permanentnom zaostajanju procesa preobuke, dokvalifikacije ili prekvalifikacije. Permanentno zaostajanje moglo bi se, barem donekle, preduprediti ili ublažiti “obukom unapred”, odnosno, obukom koja bi se sprovodila tokom perioda u kojem nove mašine još uvek nisu uvedene u proizvodni proces. Ovo, međutim, značajno povećava troškove automatizacije i osavremenjivanja radnog procesa.

 

Project Syndicate

Prednosti fiskalnog novca

Zapadnom kapitalizmu nije ostalo mnogo svetih krava. Vreme je da se povede rasprava o još jednom od njegovih nedodirivih pravila: o nezavisnosti centralnih banaka od izabranih vlada, piše ekonomista Janis Varufakis.

Obrazloženje za stavljanje monetarne politike pod kontrolu centralne banke dobro je poznato: tokom izbornog ciklusa političari često padaju u iskušenje da uvećaju količinu novca i tako ugroze ekonomsku stabilnost. Mada su predstavnici progresivnih snaga oduvek iznosili primedbu da centralne banke ne mogu biti zaista nezavisne, jer autonomija u odnosu na izabrane političke predstavnike uvećava njihovu zavisnost od finansijera koje bi trebalo da drže pod kontrolom, argument u prilog razdavajanju monetarnih politika i demokratskog političkog procesa ne dovodi se u pitanje još od 70-ih godina 20-og veka.

Ako političke kontroverze na trenutak ostavimo po strani, videćemo da argument za nezavisnost centralne banke počiva na ekonomskom aksiomu o razdvajanju novca i duga (ili kredita). Dugom se može trgovati unutar zemlje – na primer, državnim ili korporativnim obveznicama koje se kupuju i prodaju po ceni koja je funkcija inflacije i rizika neplaćanja. Kod novca, s druge strane, rizik neplaćanja ne postoji, a novac je češće sredstvo nego predmet razmene (ako zanemarimo tržište valuta).

Ali taj aksiom više ne važi. Sa produbljivanjem finansijalizacije, komercijalne banke se u svakodnevnom poslovanju sve više oslanjaju jedne na druge i koriste uzajamne kratkoročne pozajmice za koje se kao garancija obično polažu državne obveznice. Takav oblik likvidnosti dobija dobro poznata svojstva: budući da se koristi kao sredstvo razmene i kao sredstvo čuvanja vrednosti, on postaje neka vrsta novca.

U tome je poenta: što više međubankarskog novca banke koriste, to je finansijskom sistemu potrebna veća količina državnih obveznica kao polog za taj rast. Rast ponude međubankarskog novca uvećava tražnju za državnim dugom u beskrajnom začaranom krugu koji proizvodi talase likvidnosti nad kojima banke nemaju kontrolu.

U vrlom novom finansijskom svetu nezavisnost centralne banke gubi smisao, jer novac koji ona stvara čini sve manji deo ukupne količine novca u ponudi. Sa usponom međubankarskog novca, čija je osnova uglavnom državni dug, fiskalna politika postaje presudno važna za regulisanje količine stvarnog novca kojim se podmazuje moderni kapitalizam.

Zapravo, što je centralna banka nezavisnija, to je uloga fiskalne politike u regulaciji količine novca u ekonomiji važnija. Na primer, restriktivna fiskalna politika u Nemačkoj proizvela je nestašicu „bundova“ (nemačkih državnih obveznica) u evrozoni, čime su ograničeni kapaciteti Evropske centralne banke za sprovođenje politike kvantitativnog popuštanja i komercijalnih banaka da proizvode više međubankarskog novca. Novac i državni dug su danas toliko prepleteni da je sama analitička osnova za autonomiju centralne banke nestala.

Naravno, pokušaji da se trezor i centralna banka vrate pod jedan krov izložili bi političare optužbama da pokušavaju da se dokopaju poluga monetarne politke. Ali na novu stvarnost se može reagovati i na drugi način: ostavimo centralne banke na miru, ali dozvolimo vladama da više utiču na stvaranje domaćeg novca – i tako dobiju više nezavisnosti u odnosu na centralne banke – tako što će uspostaviti paralelni platni sistem koji koristi fiskalni novac ili, tačnije, novac za koji će garancija biti buduće poreske obaveze.

Kako bi taj novac funkcionisao? Pre svega, „živeo“ bi na digitalnoj platformi poreske uprave, uz korišćenje već postojećih poreskih identifikacionih brojeva fizičkih lica i preduzeća. Svako ko ima poreski identifikacioni broj (PIB) dobio bi besplatan račun povezan sa tim brojem. Pojedinci i preduzeća bi onda uplaćivali kredit na račune povezane sa poreskim identifikacionim brojevima prebacujući novac sa svojih bankovnih računa, isto kao što to danas čine kada plaćaju porez. Ali to bi činili unapred, jer bi im svakih 1.000 evra koje uplate danas država obračunala kao 1.080 evra plaćenog budućeg poreza – što daje efektivnu godišnju kamatu od 8 odsto, ako ste spremni da porez platite godinu pre dospeća.

U praksi, kada se na PIB račun uplati 1.000 evra, uplatiocu se izdaje lični identifikaconi broj (uobičajeni PIN) koji se može iskoristiti da se kredit od 1.000 evra prebaci na PIB račun nekog drugog lica ili da se iznos iskoristi za plaćanje budućeg poreza. Takva vremenski obeležena sredstva od budućih poreskih obaveza, ili fiskalni evri, mogu se držati na računu jednu godinu, do dospeća, ili koristiti za plaćanja u korist drugih poreskih obveznika. Aplikacije na mobilnim telefonima ili kartice koje bi izdavala država (na primer, kartice koje bi istovremeno služile kao identifikacione kartice socijalnog osiguranja) maksimalno bi olakšale i ubrzale takve transakcije, tako da se one praktično ne bi razlikovale od transkacija izvršenih korišćenjem novca centralne banke.

U takvom zatvorenom platnom sistemu, sa približavanjem datuma dospeća fiskalnog novca poreski obveznici koji ne raspolažu kreditom za datu fiskalnu godinu uvećali bi tražnju za njim. Da bi se osigurala održivost sistema, trezor bi morao da kontroliše ukupnu ponudu fiskalnog novca koristeći efektivnu kamatnu stopu, tako da obezbedi da nominalna vrednost ponude ne premaši određeni procenat nacionalnog dohotka ili agregatni iznos poreskih zaduženja, o čemu bi odlučivali zakonodavci. Da bi se osigurala puna transparentnost i poverenje, transakcije izvršene fiskalnim novcem regulisale bi se korišćenjem blokčejn (blockchain) algortima koji je razvio i koji kontroliše nezavisni organ na nivou države.

Fiskalni novac ima brojne prednosti. Države bi tako obezbedile izvor likvidnosti koji ne zavisi od tržišta obveznica. Ograničilo bi se se učešće državnog duga u stvaranju međubankarskog novca ili bi se bar finansijeri primorali da deo međubankarskog novca uključe u zatvoreni sistem domaćeg fiskalnog novca, čime se šokovi usled naglog povlačenja kapitala svode na minimum. Kroz konkurenciju sa bankarskim platnim sistemom fiskalni novac bi doprineo smanjenju provizija koje klijenti danas plaćaju bankama.

Zahvaljujući blokčejn tehnologiji fiskalni novac bi mogao da funkcioniše kao potpuno transparentan i besplatan javni platni sistem koji bi zajednički nadgledali svi državljani (i nedržavljani) koji u njemu učestvuju.

Fiskalni novac je i politički atraktivan. Država može iskoristiti eventualne viškove novčane ponude da dopuni PIB račune porodica koje primaju socijalnu pomoć ili da finansira javne radove, što ovu ideju čini privlačnom progresivnim snagama. A i konzervativcima bi trebalo da se dopadne sistem koji donosi značajne poreske olakšice svima koji pomažu državi u kreiranju fiskalnog novca, ne dovodeći pritom u pitanje ulogu centralne banke u regulisanju kamatnih stopa.

Potencijalne prednosti fiskalnog novca na transnacionalnom nivou takođe su važne. Na primer, uz fiskalni novac Grčka se mogla odupreti zahtevima poverilaca iz 2015. i to je bila srž mog plana za suprotstavljanje predatorskim bankarskim politikama koje nam je nametnula Evropska centralna banka. Danas bi takav novac Italiji, Francuskoj i drugim članicama evrozone obezbedio potreban fiskalni prostor koji im nedostaje, a možda i stvorio temelje za jednu reformisanu evrozonu uzajamno povezanih domaćih fiskalnih evra, umesto paralelnih valuta, što bi delovalo stabilizujuće na makroekonomiju. Možda bi to bila dobra osnova za neki novi Breton Vuds, sporazum o sveobuhvatnoj klirinškoj uniji više različitih platnih sistema.

Yanis Varoufakis, Project Syndicate, 29.08.2017.
Social Europe, 06.09.2017.
Peščanik.net, 09.09.2017.

Američka ekonomska dijagnoza: rast zabrinutosti od ekonomskih rizika

Neizvesnost podstaknuta planovima američkog predsednika Donalda Trampa za podsticanje ekonomskog rasta podstakla je zabrinutost američkih ekonomista u vezi rizika skopčanih sa ekonomskom slikom Sjedinjenih Država, iako su izgledi za ponovnu pojavu recesije na kratak  rok, po njima, neveliki, pokazuje jedna tromesečna studija.

Ključne su procene – uključujući one o privrednom rastu koji ove 2017. godine trebalo da iznosi 2,2 odsto, a 2,4 odsto u 2018. godini, tek možda neznatno modifikovane u odnosu na mesec jun, rezultati su novog kvartalnog istraživanja američke Nacionalne asocijacije poslovnih ekonomista (NABE).

Ono što je novost je to da je, u poslednjem sondiranju, 48 odsto od pedesetak anketiranih ekonomista smatralo kako preovlađuju opasnosti od usporavanja i kočenja ekonomskih aktivnosti. U svom junskom izveštaju, ova je Asocijacija iznela podatak da je njihov udeo iznosio 36%.

Udeo ekonomskih stručnjaka koji procenjuju da bi ekonomski rast mogao da nadmaši već postojeće prognoze smanjen je sa 60% na 43%.

Analitičar iz NABE-a i glavni ekonomista Američke asocijacije za građevinsku industriju, Ken Simonson, pronalazi niz mogućih razloga kojima se potkrepljuju – i rastu – pesimističke procene stručnjaka.

“Verovatno je posredi bojazan zbog situacije sa Severnom Korejom, a izgleda moguće i da je Američka centralna banka (Federal Reserve), sve bliže konačnoj odluci o zaoštravanju svoje monetarne politike”, izjavio je Ken Simonson agenciji AFP a prenosi londonski Dejli mejl.

Simonson, međutim, napominje kako rizik od ekonomskog usporavanja ne znači nužno i da treba očekivati recesiju.

Verovatno je da je na promenu raspoloženja uticao i blagi optimizam u pogledu uspeha Trampovih planova, iznosi svoju pretpostavku ovaj ekonomski analitičar.

U ovoj novoj studiji, udeo anketiranih koji očekuju smanjenje određenih poreza do kraja 2017. godine je pao na 73%, sa 83 odsto koliko je iznosio u u prethodnom kvartalnom istraživanju, objavljenom u junu.

Sprovođenje plana vezanog za američku infrastrukturu u ovom trenutku očekuje 61 odsto ispitanih, u odnosu na 83 odsto koliko je njihov udeo iznosio u junskoj studiji.

Pritom, trebalo bi napomenuti i da su ove brojke znatno više od onih koje postoje u NABE-ovom šestomesečnom istraživanju objavljenom u avgustu, a kojim je obuhvaćen veći broj ekonomskih stručnjaka.

Ken Simonson izražava sumnju u vest da će vašingtonski donosioci odluka pre kraja naredne godine imati gotov konačan predlog obimnih promena poreskog sistema, s obzirom na kompleksnost ove tematike kao i na oštra razmimoilaženja koja su, po ovom pitanju, nastala u američkom Kongresu.

Pa ipak, rezultati najnovije studije koju je sačinio NABE pokazuje da je, prema procenama, gotovo tri četvrtine anketiranih ekonomista izjavilo da su šanse za novu recesiju 25% ili čak i manje. Preostalih 25 odsto ispitanih mišljenja je da su izgledi za novi finansijski mehur između 26% i 50%.

Ovo istraživanje je sprovedeno u trenutku dok je Hjustonom harao uragan Harvi, a pre nego što je uragan Irma zadesio Floridu. Procene o štetama nastalim ovim vremenskim kataklizmama nisu bile uključene u istraživanje.

Analitičari podvlače da uragani i slične vremenske katastrofe po pravilu suzbijaju ekonomski rast gledano iz kratkoročne perspektive, što se potom obično nadoknadi intenzivnijim aktivnostima koje su deo obnove katastrofom pogođenih područja.

Prognoza mesečnog rasta plata (izuzev za farmere, vojna lica, bezbednosne službe, samozaposlene i one u kućnoj radinosti) je za 2017. godinu bila nepromenjenih 178.000, mada se uočava da je prosečna nezaposlenost doživela blagi pad, na 4,4 odsto, u odnosu na junskih 4,5 odsto.

Ekonomisti očekuju da će Federalne rezerve nastaviti sa strategijom postepenog povećanja kamatnih stopa, pri čemu centar ciljnog opsega fonda iznosi 1,375 procenata na kraju godine, a 2,125 procenata do kraja 2018. godine, u odnosu na trenutni ciljni opseg koji je od 1,00 do 1,25 procenata.

Nakon dvodnevnog sastanka  FED-u, u sredu, su analitičari izneli mišljenje da postoje dobre šanse za povećanje stope rasta u decembru.

Rizici koji prete globalnom rastu

Šta će se dešavati u svetskoj ekonomiji ove godine? Gotovo najprihvatljiviji odgovor je da će nastaviti da raste, piše Martin Wolf za Financial Times.

01

Kao što sam tvrdio u kolumni objavljenoj u ovo vreme prošle godine, činjenica koja najviše zapanjuje u svetskoj ekonomiji je da je ona rasla iz godine u godinu još od početka 1950-ih. U 2017. će praktično sigurno rasti, možda brže nego u 2016., kao što to Gevin Dejvis ubedljivo tvrdi. Dakle, šta bi onda moglo da krene naopako?

04Pretpostavka ekonomskog rasta je verovatno najvažnija karakteristika savremenog sveta. Ali, kontinuirani rast je relativno nova pojava. Globalni društveni proizvod smanjio se u jednoj petini svih godina između 1900. i 1947. godine Jedno od postignuća ekonomske politike još od Drugog svetskog rata bilo je da privredni rast učini što stabilnijim.

Ovo je delimično zbog toga što je svet izbegao greške takvih razmera kao što su dva svetska rata i Velika depresija. Takođe je, kao što je američki ekonomista Hajman Minski tvrdio, zbog aktivnog upravljanja monetarnim sistemom, većom spremnošću za ulaženje u fiskalne deficite tokom recesije i povećanje obima državne potrošnje u odnosu na ekonomske rezultate.

11Iza tendencije privrednog uspona leže dve moćne sile ekonomskog rasta: inovacije u zemljama predvodnicama sveske ekonomije, posebno u SAD, i pokušaji ekonomija koje zaostaju da nadoknade rast. Ta dva su povezana: što ima više inovacija u zemljama predvodnicama,  veći je prostor za hvatanje priključka za one manje razvijene. Uzmimo najmoćniji primer u proteklih 40 godina, Kinu. Prema (možda preteranim) zvaničnim brojevima, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika porastao je 23 puta između 1978. i 2015. Ipak, Kina je na početku ovog kolosalnog rasta bila toliko siromašna da je njen sadašnji prosečni BDP po glavi stanovnika tek jedna četvrtina nivoa BDP per capita u SAD u 2015. Zaista, to je samo pola BDP po glavi stanovnika Portugalije To znači da Kina ima još mnogo prostora za sustizanje nivoa razvijenih zemalja. Indija ima još više prostora: njen BDP po glavi stanovnika je oko jedna desetina onog u SAD u 2015.

07

Ogromna verovatnoća je da će svetska ekonomija nastaviti da raste. Osim toga, vrlo je verovatno da će rasti za više od tri odsto (mereno prema paritetu kupovne moći). Rasla je za manje od tog procenta vrlo retko od ranih 1950-ih. Zaista, globalni rast je bio ispod 2 odsto u samo četiri godine od tada – 1975, 1981, 1982 i 2009. Prva tri su posledica šokova cena nafte, izazvanih ratovima na Bliskom istoku, i deflacije u režiji Federalnih rezervi. Poslednji takav nizak rast je bio Velika Recesija nakon finansijske krize 2008-ih godina.

Ovo je takođe u skladu sa uzorkom od 1900. Tri vrste šokova izgleda da destabilizuju svetsku ekonomiju: 1. veliki ratni sukobi, 2. inflacioni šokovi, i 3. finansijske krize. Kada se postavlja pitanje šta može da stvori velike rizike od opadanja globalnog ekonomskog rasta, svakako se moraju proceniti rizici ove vrste. Mnogi spadaju u kategoriju “poznatih nepoznatih“.

U poslednjih nekoliko godina, analitičari su ubedili sebe da će kvantitativno popuštanje sigurno završiti u hiperinflaciji. Nisu bili u pravu. Ali, veliki fiskalni podsticaj u SAD, u kombinaciji sa pritiskom na FED da ne sužava monetarnu politiku, može generisati inflaciju na srednji rok i još kasnije deflatorni šok. Ali takav rezultat Trumponomicsa neće doći u 2017.

10

Ako se uzme u obzir mogućnost globalno značajnih finansijskih kriza, dve mogućnosti se ističu: raspad evrozone i kriza u Kini. Nijedno od ta dva nije nemoguće. Ipak, ne izgleda ni suviše verovatno. Volja da se održi evrozona je i dalje značajna. Kineska vlada poseduje poluge koji su joj potrebne da bi se sprečio pravi finansijski kolaps. Rizici u evrozoni i Kini su nesumnjivo realni, ali i mali.

13Treći set rizika je geopolitički. Prošle godine sam pomenuo mogućnost Breksita i “izbor ratoborne neznalice” za američkog predsednika. Oba su se desila. Implikacije ovog drugog ostaju nepoznate. Vrlo je lako navesti sledeće na listi geopolitičkih rizika: ozbiljne političke potrese u EU, možda uključujući i izbor Marine Le Pen za francuskog predsednika i obnovljeni priliv izbeglica; revanšizam ruskog predsednika Vladimira Putina, jačanje napetosti između Trampovih ostrašćenih Sjedinjenih američkih država, i Si Đinpingove Kine čiji privredni rast opada; frikcije između Irana i Saudijske Arabije; moguće rušenje saudijske kraljevske porodice; i opasnost od džihadskog ratovanja. Ne treba zaboraviti rizik od nuklearnog rata: samo pogledate pretnje Severne Koreje, nerešeni sukob između Indije i Pakistana i pretnje od strane Putina.

U 2016, politički rizici nisu imali veliki uticaj na ekonomske rezultate. Ove godine, političke akcije mogle bi imati takvo dejstvo. Očigledna opasnost je trgovinski rat između SAD i Kine, iako bi kratkoročni ekonomski efekti mogli biti manji nego što mnogi pretpostavljaju: rizik raste ako se tako nešto produži. Implikacije činjenice da će najmoćnija politička figura u svetu imati veoma malo interesovanje za to da li je ono što on kaže istinito, prosto su nezamislive. Sve što znamo je da ćemo svi opasno živeti.

06

Jedna važna dugoročna mogućnost je da bazičnom ekonomskom motoru ponestaje snage. Dostizanje razvijenih i dalje ima veliki potencijal. Ipak, u jezgru, ekonomska dinamika opada. Jedan pokazatelj pada je usporavanje rasta produktivnosti. Drugi su ultra-niske realne kamatne stope. Tramp obećava oživljavanje američkog trenda rasta. Ovo nije verovatno, posebno ako bi ga pratio protekcionistički kurs. Ipak, manje bi trebalo brinuti o tome šta će se dogoditi ove godine, a više o tome da li je u ekonomija predvodnicama rast inovacija trajno usporen, kao što to upozorava Robert Gordon.

Verovatno ćemo pogoditi ako kažemo da će svetski rast biti između tri  četiri odsto u ovoj godini (u PPP). Još je izvesnije da će ekonomije u razvoju, opet na čelu sa Azijom, nastaviti da rastu brže od razvijenih ekonomija. Postoje značajni pozadinski rizici da se takvi rezultati možda neće ostvariti. Takođe, postoji dobra šansa da stopa inovacija u najrazvijenijim ekonomijama bude trajno usporena. Srećna Nova godina.

Martin Volf, Fajnenšel tajms

 

Negativne kamatne stope: svetogrđe koje skupo košta

Sledi intervju sa Dr. Đorđem Đukićem, profesorom Ekonomskog fakulteta u Beogradu i vodećim srpskim stručnjakom za monetarna pitanja. Intervju je dao za makedonski magazin “Ekonomija & Biznis”

“Negativne kamatne stope su svetogrđe koje će nas skupo koštati”

Odluke građana da masovno povlače novac sa bankarskih računa i stavljaju u sefove, guraju u nekretnine i zemljište, i kompanija da sede na kešu ili otkupljuju svoje akcije i zatvaraju se u uslovima konfliktnih odnosa centralnih banaka, sekularne stagnacije, velikog raslojavanja stanovništva i rapidnog propadanja srednje klase, na dugi rok „izvlače tepih“ ispod očekivanja o većem privrednom rastu kaže profesor Đorđe Đukić, vodeći srpski stručnjak za monetarna pitanja.

Nakon svetske finansijske krize koja faktički i dalje traje, arhitektura finansijskog sistema se toliko izmenila da je sve ono što se smatra klasičnim klišeima poput blagotvornog dejstva opadajućih kamatnih stopa na rast realnog BDP-a na srednji rok, sada relativizovano i mora se tragati za novim rešenjima, kaže dr Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Šta to praktično znači, pitamo našeg sagovornika.

To znači da je koncept ciljane inflacije koji se primenjuje čitave tri decenije potpuno uzdrman, zahvaljujući paradoksima koji je izrodila kriza. Preciznije rečeno, monetarna politika se pokazala neefikasnom uprkos niza godina kvantitativnih olakšica koje su poprimile najrazličitije modalitete, a koji se nekada nisu smeli ni pominjati na stručnim a još manje na naučnim skupovima. Tu između ostalog mislim na otkup od strane centralnih banaka ne samo državnih nego i korporativnih obveznica na tržištu, što je ranije bilo nezamislivo i kosilo se sa temeljnim principima vođenja efikasne monetarne politike. Pritom, ni danas se ne nazire kraj upumpavanja novca, ovog puta od strane Evropske centralne banke, jer FED, nakon što je američka privreda, barem naoko, izašla iz problema koje je imala, najavljuje povećanje referentne kamatne stope, ovog puta za kraj 2016.

11

ECB je pak dotakla dno kada su u pitanju kvantitativne olakšice štampajući prosečno mesečno dodatnih 80 mlrd evra, ali tržište ne reaguje. Banke žele da pojačaju kreditnu aktivnost, ali ni korporacije niti stanovništvo ne žele da se zadužuju, dok  jedino to žele države, prezadužene članica evrozone, poput Grčke, Italije, itd. Korporacije ne reaguju jer ne vide izlazak na putanju ubrzanog privrednog rasta, obrnuto, gro njih ima očekivanja da će to faktički biti sekularna stagnacija, pri čemu to sekularno znači da one ne vide koja je to inicijalna kapisla koja bi značila novi talas inovacija, novi talas produktivnosti, i kreaciju novih proizvoda i rastuće tražnje. Stanovništvo se kreće u sasvim suprotnom smeru. Zbog starosne strukture Evrope štednja se povećava, a ako pogledamo istorijski nivo štednje u zemljama kao što su Nemačka, Švajcarska,  i druge u kojima su domaćinstva tradicionalno sklona štednji, vidimo da je kriza tu sklonost povećala. U takvom kontekstu, koncept ciljane inflacije nema validnu argumentaciju da opstane jer je ostvarena stopa inflacije već godinama ispod ciljane, kod većine zemalja, a evrozona pati od hronične deflacije. Osim toga  „prirodna realna kamatna stopa“ je pala na nivo od svega 1%.

14

Čime zameniti tu alatku kamatnih stopa i režima targetirane inflacije?  

Centralne banke više ne uživaju autonomiju kakvu su uživale niti će je uživati, jer su one same sebi oduzele prostor i kaznile sebe takvim besomučnim štampanjem novca. Bilansi centralnih banaka poput FED-a, poput Centralne banke Engleske su u BDP dostigle preko 22%. U Japanu je to i preko 45 %, šo samo govori o tome kako se došlo do apsurdnog stanja: ekspanzivna monetarna politika koja je trebalo da posluži za kupovinu vremena, nije iskorišćeno od strane političkih struktura i nosilaca ekonomske politike da se aktiviraju sasvim druge alatke koje bi bile u fukciji poželjne dugoročne stope ekonomskog rasta.

Svedoci smo testiranja različitih mikseva monetarne, fiskalne i drugih politika i njihove (ne)mogućnosti da produkuju abijent u kojem bi stopa privrednog rasta krenula uzlaznom putanjom – ne vraćanjem na istorijske stope jer je vrlo malo verovatno, već zavisno od regije – jedna priča je SAD, druga je Evropa, treća Japan a četvrto zemlje sa tržištima u usponu – vrate na nešto više nivoe od onih kriznih. Za SAD to znači da izađe na stopu rasta od preko 2%, dok je malo verovatno da će Evropa, koja je pod teretom prošlih strukturnih poremećaja koje nije rešavala ni pre krize, brzo izaći na tu putanju, iz napred navedenih razloga – korporacije ne žele da se zadužuju uprkos kamatnim stopama koje prevazilaze svačiju imaginaciju uključujući i tu, do pre samo koju godinu nezamisliv, negativni Euribor. Stanovništvo kaže, ne, ne, ne, korporacije takođe.

12

Stavovi ekonomista u vezi sa efektom negativnih kamatnih stopa drastično se razlikuju. Neki smatraju da je to korisna politika, neki upozoravaju na dugoročne štetne posledice dovođenja u pitanje alfe i omege stabilnog privrednog rasta – visoke domicilne štednje?

Iz jedne negativne turbulencije produkuje se naredna rastuća negativnost – kažnjavaju se štediše, to se smatra tzv. normalnim ponašanjem, a ekonomska nauka kaže da nema dugoročnih investicija bez dugoročne stabilne funkcije štednje što znači da će neka naredna generacija platiti visoku cenu za ovu igranku političara koja nije viđena u monetarnoj istoriji – da se negativnim kamatnim stopama kažnjavaju štediše koje štednjom kupuju svoju buduću sigurnost.

To je, posebno za male otvorene ekonomije, ekonomski suicidno ponašanje, jer ako nema kvalitetne domaće štednje, postavlja se pitanje na čemu će se bazirati rast? Kakva je reakcija građana? Domaćinstva uglavnom racionalno reaguju, neki povlače novac u slamarice, dok drugi, što je zapravo ekonomski suicidno – idu u kupovinu nekretnina ili zemljišta misleći da će time sačuvati realnu kupovnu moć štednje. U stvari, stvoriće se samo novi balon koji će jednog trenutka, kada eksplodira, mnoge koji se oslanjaju na intuiciju bez znanja, zateći na način na koji se to već dogodilo u Španiji. Svi kreatori ekonomske politike biće surovo kažnjeni zbog toga što nisu vodili računa da štedišama koje su godinama štedele,  ponude bolje rešenje.

18Ima li ga?

Svi ekonomisti od SAD na dalje, konstatovali su da je inicijalna kapisla rast ulaganje u infrastrukturu: obnovu puteva, hidro i termoelektrana, ali nema pomaka. Zašto? Zato što je javni sektor udario u plafon što se tiče zaduženosti. Svi pokazatelji kažu da je, prema istorijskim standardima, reč o ekstremnim nivoima duga i onda se postavlja pitanje, a ko će da investira? Može se investirati samo na bazi čvrste saradnje privatnog i državnog sektora pod uslovom da privatni želi da uđe u taj aražman. Zašto, pod uslovom? Zato što se privatni sektor dvostruko kažnjava, jedno je već pomenuti primer štediša, a drugo je da država pomenutom monetarnom politikom stvara iluziju da će se izaći iz krize bez velikih fundamentalnih istraživanja koja tek dugoročno daju rezultate, kroz primenjena istraživanja i kreacijom proizvoda sa niskom cenom koštanja.

Kreatori ovih javnih politika su smatrali da će niskim kamatnim stopama naterati stanovništvo da razmišlja o bavljenju preduzetništvom jer se novac u slamarici samo topi. Zašto to taktika nije dala rezultate?

U razvijenim zemljama mala i srednja preduzeća od Nemačke pa na dalje ne žele da se zadužuju. Onima koji su zakačeni za velike korporacije  jasno da te potencijalne tražnje u bližoj budućnosti neće biti i da nije vreme za investiranje u novu opremu, tehnologiju i nova znanja. U strahu od geopolitičkih lomova ona teže da se začaure i odlože odluke za bolja vremena kada i ako dođu.

Što se tiče Balkana, iluzionistička je tvrdnja koju čujemo na našim prostorima da banke (uglavnom sa stranim kapitalom), nudeći povoljne kredite mogu podstaći privrednu aktivnost. To su zapravo zamenjene teze: tvrdim vam na bazi empiriskih istraživanja da će banke to činiti kada stopa ekonomskog rasta krene da ide uzlaznom linijom, a to je za ovaj naš region, po stopi od bar 4 do 5 odsto… jer tek u takvim uslovima, kako to kaže bankarska logika, imate dovoljno široku bazu klijenata koji su ne samo kreditno sposobni nego se vidi da imaju perspektivu  u pogledu tražnje za refinansiranjem i finansiranjem novih poslova. Inicijalna kapisla ne može nastupiti iz finansijske sfere već obrnuto, ona mora doći od strane države i njene rezolutne odluke da garantuje finansijsku disciplinu.

Ako se sada vratimo na globalnu sceni pitanje štednje, imamo relativno široko rasprostranjeni fenomen da velike kompanije sede na velikim količinama keša i takođe sa tim novcem ne rade ništa.

Mnogi od tih investitora tragajući za prinosnom moći idu ka hartijama od vrednosti koje se emituju u zemljama sa tržištima u usponu od strane solidnih kompanija. Gde je u tome uslovno interes našeg regiona? Kod nas je situacija od zemlje do zemlje vrlo različita, ali na nesreću, zajednički delimo tu lošu sudbinu da će interes ovih kompanija koje imaju te viškove likvidnosti, za naš prostor biti vrlo mali, izuzev na bazi bilateralnih aranžmana. Ovo zbog visokog rizika pripisanog našim zemaljama jer smo još uvek trusno područje na kome se ukrštaju najrazličitiji interesi velikih svetskih sila.

Ima li smisla u ovoj eri negativnih kamatnih stopa uopšte raspravljati o inflaciji koja je u malim dozama smatrana poželjnom za podsticanje privrednog rasta?

Vratimo se ovde opet na FED koji je najavio još krajem prošle godine podizanje kamatnih stopa, ali je i dalje suzdržan, jer po prvi put u istoriji ne razmišlja samo o domaćoj ekonomiji nego i o globalnim posledicama takve odluke. FED je podeljen, neki članovi Odbora guvernera kažu: „sada, mora, treba“ jer su na dugi rok inflatorna žarišta nedvosmislena i biće utoliko veća ukoliko faktori kao što su inovacije, rast produktivnosti zataje. S druge strane imate obrnuti rezon, gde se gleda na okruženje i evrozonu koja i dalje štampa novac. Dokle ide ta divergencija? Guverner ECB Mario Draghi kaže da će biti učinjeno sve što je još potrebno, a pritom treba da imamo u vidu da je u poslednjem kvartalu stopa ekonomskog rasta u EU opet pala. Imate Japan koji besomučno upumpava novac i tamo nema željenih efekata; imate Englesku posle Brexita koja ima dobre fundamentalne faktore u odnosu na okruženje ali ne zna se kakve će biti reperkusije izlaska iz EU. Sve u svemu, inicijalna kapisla će krenuti od FED-a kad tržište bude zaista progutalo informaciju da će oni zaista krenuti sa povećanjem referentne stope i onda ćete kao posledicu imati strahovite oscilacije kursa dolar versus evro i dolar versus jen. Najveći problem za zemlje u našem okruženju biće za one koje su se zadužile na dugi rok u dolarskom iznosu, kako za države tako i kompanije i građane. Tu se ponovo vraćamo na teren štednje. S obzirom da evro dominira u regionu, ceh će platiti štediše kroz intervalutarne promene. Zavisno od režima kursa koje primenjuju to će za zemlje u regionu značiti iscrpljivanje deviznih rezervi silnim intervencijama koje će zbog tih šokova morati da uslede, i ona monetarna vlast koja bude imala najviše hrabrosti prva će se okrenuti, ako već nije, slobodno plivajućem kursu svoje valute. Upravo je kriza potvrdila da je to apsolutno najbolji režim deviznog kursa koji štiti od svih mogućih udara. Zašto? Zato što svim akterima daje jasan signal o zbivanjima na tržištu i dovodi ih u ravnotežu – da troše koliko im guber dozvoljava i što je najvažnije, štiti postojeće i podstiče nove izvoznike koji su jedini viđeni motor privrednog rasta.

Illustration of money tree

Mnogi će, ako do toga zaista dođe platiti visoku cenu?

Oni koji su ulagali u nekretnine i zemljište će biti izloženi enormnom riziku. U malim otvorenim ekonomijama, ceh će biti najveći. Srednja klasa koja već nestaje i koja je imala štednju do oko 50 000 evra, dodatno će izgubiti sigurnost. Ni u državi ni kod stanovništva neće biti dovoljno novca za školovanje visokoobrazovnog kadra koji može da zadovolji standarde Evrope. To je ta cena koja će se platiti jer država nije vodila računa o mogućim reperkusijama, nije imala sluha za diskusiju sa akademskom zajednicom i za traženje alternativnih rešenja pred talasom koji dolazi.

Helikopterski novac: dobro rešenje (kada nema boljeg)

Fiskalna politika nakon dugog niza godina, ako ne i decenija, ponovo ulazi u modu. Razlog je jednostavan: nepotpun oporavak od globalne finansijske katastrofe iz 2008. godine, piše na svom sajtu profesor političke ekonomije Robert Skidelsky

00

Evropa je u tom smislu prošla najgore: njen BDP jedva da je porastao u poslednje četiri godine, a BDP po glavi stanovnika je i dalje manji nego što je bio u 2007. godini. Štaviše, prognoze rasta su sumorne. U julu je Evropska centralna banka objavila izveštaj koji sugeriše da je negativan proizvodni međuprostor u evrozoni bio 6%, četiri procentna poena više nego što se ranije mislilo. “Moguća implikacija ovog nalaza”, kako je ECB je zaključio, “jeste da politike usmerene na stimulisanje agregatne tražnje (uključujući fiskalne i monetarne politike) igraju još važniju ulogu u miksu ekonomske politike.” Ovo je snažna poruka iz Centralne banke Evropske unije.

06Fiskalna politika je praktično onemogućena još od 2010. godine, dok je privredni pad opteretio vlade sa dosad neviđenim posleratnim deficitom i vratolomno brzim zaduživanjem, posebno kada je reč o koeficijentu rasta javnog duga prema BDP-u. Strogost je na taj način postala jedina igra.

Ovo je monetarnoj politici ostavilo jedini dostupan alat za ekonomski podsticaj. Banka Engleske i američke Federalne rezerve ubrizgavaju ogromne količine novca u svoje ekonomije kroz “kvantitativno popuštanje” (QE) – usledile su enormne kupovine dugoročnih državnih i korporativnih hartija od vrednosti. U 2015. godini, ECB je započela program za kupovinu aktive, program za koji je predsednik ECB Mario Draghi obećao da će nastaviti “sve dok ne vidimo održivo prilagođavanje – sve dok inflacija ne bude dostigla odgovarajući nivo (kao kontrateža nadasve opasnom procesu stagflacije).”

Kvantitativno popuštanje nije bilo čarobni štapić. I dok je QE doprineo zaustavljanju isklizavanja u naredni ciklus Velike ekonomske depresije, uzastopne finansijske injekcije odnosno upumpavanje svežeg novca u evro-finansijski sistem urodio je opadajućim prinosima. ECB-ova najava svoje politike suzila je jaz u prinosima između jezgra i periferije Evrope. Ipak, u studiji Tomasa Fazija iz Instituta za nove ekonomske pristupe ističe se da je nedostatak uticaja kvantitativnog popuštanja na bankarske zajmove, povećanje nekvalitetnih kredita, veoma skromna proizvodnja i inflacija dovoljno govore za sebe. Osim toga, QE ima neželjene posledice po preraspodelu finansijskih sredstava jer daje novac onima koji ga već imaju – bankama – pa je samim tim pozitivan efekat QE na ovakve subjekte mali ili zanemarljiv.

05

Kreatori politika treba da budu oprezni kada uzimaju u obzir verovatnoću ovog srednjeg ishoda. Kada centralne banke pokušavaju da smanje inflaciju ispumpavanjem likvidnosti iz sistema, njihova politika biva podrivana od strane komercijalnih banaka, sposobnih da likvidnost upumpaju nazad u sistem, i to kroz davanje zajmova. U današnjem deflatornom okruženju desilo se suprotno. Nastojanje centralne banke da upumpa likvidnost koja bi podstakla privrednu aktivnost podrivena je od strane komercijalnih banaka koje su sposobne da ispumpaju likvidnost uvećavanjem rezervi i odbijanjem pozajmica.

001To ostavlja fiskalnu politiku na margini. Logika trenutnih ekonomskih uslova podrazumeva da bi vlade trebalo da iskoriste prednosti veoma niskih kamatnih stopa za ulaganje u infrastrukturne projekte, kojima bi stimulisali tražnju ali i poboljšali strukturu privrede. Problem je atmosfera, koja je pritisnuta očekivanjima. Kako je oksfordski ekonomista Džon Muelbauer jednom prilikom rekao, ministarstva finansija i centralne banke su “privatnom sektoru utuvile u glavu činjenice o važnosti udela smanjenja odnosa koji bruto državni dug ima prema BDP-u.”

Ova ortodoksna mera proizlazi iz ideje da je zaduživanje naprosto “odloženo oporezivanje”. Ukoliko privatni sektor smatra da će porezi morati da rastu ako bi se poreskim novcem plaćalo zaduživanje države, onda će se, prema ovom shvatanju, svi oni koji vode biznis u privatnom sektoru  trudiće se da štede kao i da povećaju svoju ušteđevinu kako bi platili veće poreze – i, na taj način, istovremeno uništavajući svaki stimulativni efekat države i njenih mera. Ortodoksne metode pogrešno pretpostavljaju da državna potrošnja ne može generisati nikakav dodatni prihod; ali, dokle god preovlađuje ovakva mera, zaduživanjem finansirana fiskalna politika bivaće isključena kao sredstvo za oživljavanje ekonomskog rasta.

Kao rezultat toga, analitičari i političari počeli su sa sugerisanjem ideja za sprovođenje nekonvencionalne fiskalne politike ne bi li se na taj način dopunila nekonvencionalna monetarna politika. Posebno se intenzivno raspravlja o varijantama tzv „helikopterskog novca“, nakon čuvenog misaonog eksperimenta Miltona Fridmana iz 1969. godine u kojem “jedan dan helikopter izbaci… još $1,000 u kešu, s neba”. Bivši predsednik Federalnih rezervi Ben Bernanke je, između ostalog,  svoju uticajnu podršku stavio na raspolaganje “helikopterskim intervencijama”, tj. zahvatima koji bi doprineli oživljavanju posustale ekonomije.

09

Helikopterski novac pritiče u dva oblika, koji mogu (i koji treba) da idu zajedno. Prvi je taj da se kupovna moć stavi direktno u ruke potrošača – na primer, izdavanjem pametnih kartica namenjenih svakom biraču ili građaninu u vrednosti od $1,000 svaka. Švajcarski ekonomista Silvio Gesell, koji je početkom prošlog stoleća prvobitno predložio šemu “naštampanog novca”, dodao je odredbu/uslov da bi novac na računu neutrošen nakon mesec dana trebalo oporezivati, kako bi se obeshrabrilo njegovo gomilanje.

07Alternativno, helikopter novac mogao bi da se koristi za finansiranje potrošnje u izgradnju infrastrukture. Prednost ovakvog “monetarnog finansiranja” je da takva potrošnja, koja se pridodaje deficitu i dovodi do stalnog povećanja novčane mase, ne bi povećala nacionalni dug, jer je vlada bi “dugovala” novac samo svom bankaru, tj dugovala bi samoj sebi. Time bi se eliminisala negativna očekivanja od uvođenja većih poreza.

Naravno, izdavanje dužničkih hartija od vrednosti koje nikada ne treba da budu otplaćene zvuči isuviše dobro da bi bilo istinito, zar ne? Postoji, zapravo, očigledna opasnost da vlade lako postanu zavisne od monetarnih finansija pri plaćanju privatne i javne potrošnje, zbog čega je malo verovatno da će doživeti javnu osudu – osim ukoliko se ekonomski uslovi znatno ne pogoršaju. Ali, ukoliko ništa ne učinimo, sledi nam politički rizik od zapadanja u narednu recesiju (što se čini vrlo verovatnim), a što stvari može učiniti još gorim. Hteli mi to ili ne, nekonvencionalna fiskalna politika mogla bi biti nova igra koju ćemo svi zaigrati.

Robert Skidelsky

 

San o svetu bez keša: košmarna fantazija

Zabavno je zamišljati svet bez gotovine, piše za portal Bloomberg Elaine Ou, stručnjak za kriptovalute i blockchain u kompaniji za tehnološke finansije Global Financial Access iz San Franciska, i dodaje:  Društvo bez gotovine bilo bi jeziv košmar.01

Oslobođeni od tereta fizičkog novca, potrošači bi mogli da veoma zgodno obavljaju kupovinu koristeći svoje mobilne uređaje. Svaka transakcija bila bi opremljena zaštitom sajber prevara i hakera, nagradnim poenima i digitalnim zapisom vremena i lokacije na kojoj se transakcija obavila. Sveobuhvatne mogućnosti praćenja mogle bi da pomognu Poreskoj upravi (Internal Revenue Service, IRS) da povrati milijarde poreskih dolara “izgubljenih” u neprijavljenim prihodima (kao što sam i ja učinila kada sam prodala svoj frižider na sajtu Craigslist za osamdeset dolara!). Dileri droge, bespomoćni ukoliko im je onemogućeno da se služe anonimnim sredstvima novčane razmene, morali bi da imaju zdrave finansijske knjige, pa bi time i njihova profesija postala časna. El Chapo bi, u tom slučaju, čak mogao da istražuje prevare pri naplati lažnih šteta u osiguravajućim društvima, duhovito primećuje Elaine Ou.

Takvu utopiju nedavno je opisao Nejtan Heler (Nathan Heller) u nedeljniku Njujorker, kao i bivši glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, Kenet Rogof (Kenneth Rogoff), u novoj knjizi “Prokletstvo keša” (The Curse of Cash). Ali, ovom univerzumu nedostaje jedan od osnovnih aspekata ljudske civilizacije. Svet bez gotovine je – svet bez novca.

Novac pripada svom vlasniku jedne valute. Tu, pritom, nije bitno da li je novčanica izgubljena ili ukradena u nekom trenutku u prošlosti. Novac je “protočan” i “struji” u talasima; zato se i zove valuta (current)! Bankarski depozit, međutim, ustupa “starateljstvo” i brigu nad novcem bankama. Stanje na računu, zapravo, nije novac već njegovo potraživanje.

Ovo je veoma važna odlika i razlika. Potraživanje je dobro samo onoliko koliko je dobro njegova sprovodljivost u delo [besmisleno je tražiti promptno svojih milion dolara od banke koja je upravo bankrotirala – upravo bi sprovodljivost vašeg zahteva za povraćajem novca (claim) bilo ono što jednu banku čini stabilnom i bezbednom). U jednom mogućem bezgotovinskom društvu, pak, svaka transakcija morala bi da prođe kroz izvesnog “finansijskog čuvara“. Banke, kao privatne institucije, imaju pravo da odbijaju transakcije po svom nahođenju. Shodno tome, ne možemo očekivati da bi se svakom procesu isplaćivanja novca klijentima posvetila  dužna pažnja.

05

To znači da bi politički nepopularne organizacije mogle biti lako lišene ekonomskog pristupa, tj pristupa svom novcu. Dosadašnji pokušaji da se stane na put pranju novca već bi i nehotice prekinulo finansijske usluge za legitimne pojedince, preduzeća i dobrotvorne organizacije. Uklanjanje papirnog novca bi iz sebe nesumnjivo ostavilo sličnu kolateralnu štetu.

Važnost borbe protiv gotovog novca biva precenjivana. Prošle godine je procena britanske vlade o rizicima od pranja novca i finansiranja terorizma utvrdila da svojim pravilima regulisane institucije poput banaka (kao što je HSBC) i službi za računovodstvene usluge (kao što je npr. bila kancelarija Mossack Fonseca, panamsko sklonište specijalizovano za utaju poreza) ispostavila je prisutnost najveće rizičnosti u operacijama poput “olakšavanja” ilegalnog skladištenja novca, ili omogućavanja ilegalnog kretanja finansijskih sredstava. Keš je zauzeo visoko treće mesto, ali ako bismo navodili nezakonite transakcije kao razlog za zabranu gotovine, onda bi to prvenstveno imalo smisla ukoliko bi se on zabranio bankama i računovodstvenim firmama poput Mosak Fonseke.

Odakle vreba opasnost – britanska nacionalna procena rizika od pranja novca:00Benefit od zamene gotovine potraživanjima gotovine je u tome što se potraživanje može poreći, otkazati ili oduzeti. Ovo, naravno, većini ljudi ne zvuči kao nešto što je užasno korisno za njih, iako je ova osobina atraktivna sve većem broju onih koji žele da kamatne stope pošalju u negativnu zonu.

Kao što objašnjava Kenet Rogof, politika negativnih kamatnih stopa predstavlja važan alat za centralne banke kako bi povratile makroekonomsku stabilnost. U vreme sporog ekonomskog rasta, niži troškovi zaduživanja daju kompanijama podsticaj za investiranje, a potrošačima podsticaj da troše. Tu fizička valuta zaprečuje, smeta i stoji na putu politici negativnih kamatnih stopa, jer svi oni koji ne žele da im se obračunava negativna kamata mogu da jednostavno pohrane svoj novac u sef. Kanalisanjem nacionalne valute na zakonom propisane bankovne račune, vlada može nametnuti porez na štednju u ime monetarne politike.

11Ako postoji neka stvar u kojoj je stanovništvo svake zemlje sveta dobro i umešno, onda je to – izbegavanje poreza. Ono je, pre svega, možda i najbolji razlog za započinjanje jedne ovakve priče. Ukoliko bi kamatne stope padale daleko ispod nule, onda bi se stvorile i mogućnosti da građani iznađu alternativne oblike gotovog novca. Trgovci drogom sigurno bi ga iznašli, ili bi u svakom slučaju žestoko nastojali da ga pronađu. Novac je u više navrata tokom istorije “ponovo izmišljan”: u obliku granata, cigareta ili, kao danas, u digitalnoj eri, u obliku kriptografskog koda. Ljudi su snalažljiva bića.

Rogof priznaje postojanje takvog rizika, navodeći da bi uklanjanje papirnog novca bilo delotvorno jedini “pod uslovom da vlada pod budnim okom zaigra sa građanstvom igru tipa “Udari krticu” (Whac-A-Mole), a kao alternativno rešenje za nove medije u kojima se danas vrše finansijske transakcije.” Ovo poprilično podseća na politiku koju su kineske vlasti sprovodile u 13. veku , kada je upotreba zlata ili srebra kao sredstva razmene bila kažnjiva smrću. Takvi postupci, prirodno, nisu obeležje slobodnog društva – ali to nije ni ukidanje novca.

Bezgotovinska ekonomija krši osnovne zakone po kojima valute funkcionišu još od vremena pre industrijske revolucije. Opravdanje za odustajanje od osnovnih sloboda (kao što je posedovanje gotovine) otvorilo bi put eksperimentalnim finansijskim politikama, koncipiranim da oporezuju valutu. Novac može biti jedna zajednička iluzija koju svi delimo, ali oni koji žele da ukinu gotovinu žive u sopstvenoj halucinaciji.

OCT 14, 2016

Elaine Ou, Bloomberg

Primamljivost protekcionizma i njegov globalni uspon

“Protectionism is the institutionalization of economic failure.” (Protekcionizam je institucionalizacija ekonomskog neuspeha)

Edward Heath

06

Jedno od iznenađenja globalne finansijske krize iz 2008. godine je da u tom momentu nadolazeća “velika recesija” nije inicirala prejake protekcionističke reakcije. Novi podaci o razvoju ekonomske situacije na globalnom nivou ukazuju na to da, u odsustvu jednog prosvećenijeg i bolje koordiniranog političkog rukovodstva, ova situacija može da se promeni.

Kao što je u jesen 2008. proizvodnja pala nakon finansijskog “naglog kočenja” i kako je počela da se nazire sva štetnost ekonomske globalne depresije, strahovalo se da će čitav svet pasti u iskušenje da usvoji protekcionističke trgovinske mere kao način unapređenja svog privrednog rasta nauštrb drugih.

Feud „Slobodne trgovine“

Dva su razloga zbog kojih je ova situacija izbegnuta pre osam godina: uverenje kako je prilično izgledno da je takva ekonomska politika tipa „da komšiji crkne krava“ – i da će nama biti bolje onoliko koliko drugima bude gore – neefikasna, ako ne i kontraproduktivna na duže staze; uz to, treba spomenuti i da je na svom aprilskom samitu 2009. godine pokazana spremnost a potom i konkretne akcije grupe G-20 vodećih svetskih ekonomija da usvoje sveobuhvatne programe kojima će se zacrtati agenda za stimulisanje globalnog ekonomskog rasta.

Ono što je, međutim, tada dobro funkcionisalo sada više nije održivo. Umesto da je njihovo okupljanje na Londonskom samitu bila osnova za održavanje daljnje sveobuhvatne politike globalnog ekonomskog rasta, razvijene ekonomije su jedna za drugom zapadale u preterano i predugo oslanjanje isključivo na svoje centralne banke. Već i zbog toga što su se instrumenti monetarne politike, uključujući i inovativne nekonvencionalne metode pokazale kao nepogodne za održivost ekonomskog oporavka razvijenih zemalja, makroekonomski rezultati u više navrata nisu ispunila očekivanja, ne uspevši da unaprede inkluzivnost tj primenljivost prosperiteta u razvijenim zemjama Zapada.

Ovaj period neumoljivo postojanog niskog globalnog rasta i povećanje nejednakosti sada prete da ugroze konsenzus koji je dosad postojao u korist globalizacije i regionalne integracije, koji su već decenijama osnov za sve bitnije makroekonomske koncepte i projekte. Kao rezultat toga, napredak u liberalizaciji i prekograničnoj integraciji udario je u neprobojan zid.

05

Francuska i Nemačka su ove nedelje pred javnost postavili pitanja o trgovini i investicijama vezanim za Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), o kojem EU i SAD pregovaraju već dosta dugo; francuski zvaničnici otišli su tako daleko da su briselskim zvaničnicima uputili apel kojim se traži zaustavljanje daljih pregovora i diskusije o američko-evropskoj bescarinskoj trgovinskoj uniji.

Pored toga, čini se kako je sve verovatnije da će Transpacifičko partnerstvo, trgovinski sporazum između SAD i 11 azijskih zemalja – koji je potpisan u februaru ove godine – biti ratifikovan, s obzirom na prisutnost „ograničenja apetita“, koji za ovakvim poslovima postoje u američkom Kongresu.

Nisu samo pregovori o novim aranžmanima o slobodnoj trgovini ti koji su u zastoju. Britanski referendum iz juna, kojim su građani Ujedinjenog Kraljevstva odlučili da istupe iz EU pokazao je da se čak i već postojeći dugogodišnji sporazumi više ne mogu uzimati zdravo za gotovo. U međuvremenu, ovonedeljna odluka Evropske komisije da nametne 14 milijardi dolara poreza kompaniji Apple iritira irsku vladu, koja je već ranije sklopila početni dogovor sa Eplom kao i američkim zvaničnicima.

Sva ova dešavanja u velikoj su meri inicirana širim, sveobuhvatnijim silama: široko rasprostranjeno nezadovoljstvo, uz dugotrajni slabi privredni rast i rastuću nejednakost, podstiču popularizaciju pokreta protiv trenutnog establišmenta, zalažući se za nacionalističke politike. Naredni korak mogao bi biti vršenje daleko snažnijeg pritiska, kojim će se prevazići aktuelni otpor budućim inicijativama za regionalizacijom i globalizacijom, i slabljenje sadašnjih inicijativa za nastavak globalizacije.02Kao odgovor na ovakve političke vetrove, sve veći broj vlada razlabavilo je svoju tradicionalnu orijentisanost ka slobodnoj trgovini, sve više naginjući ka ostrvskom, „bregzitovskom“ stavu. Slaba verzija ovog trenda je naglašavanje ideje da trgovina treba da bude fer, a ne samo da je slobodna. Snažnija verzija ove izolacionističke doktrine promoviše uvozne supstitute, tj. alternative/zamene postojećem slobodnom modelu, razmatrajući i još neke druge mere kojima bi se dalje obeshrabrivao priliv strane robe i novca.

Konvencionalni političari – u nadi da će uspeti da smanje rizik za njihov reizbor – opravdavaju upotrebu ovih mera na način koji odaje te sve snažnije protekcionističke snage, tvrdeći kako bi posledice po globalnu trgovinu i prekogranične investicije bile daleko žilavije i štetnije ukoliko bi ovakvi pokreti protiv establišmenta došli na vlast.

Gledano na kraći rok, ovi događaji predstavljaju još jedan vetar u grudi, koji usporava kretanje globalne trgovine i razvoja. Da bi umanjili negativne posledice, jedna od mogućnosti bila bi da se sve zemlje okupe i počnu da ovaj problem rešavaju zajedno – počev od onih zemalja koje će se naredne nedelje naći na G-20 samitu – uz to, takođe, čineći verodostojno, kredibilno posvećivanje pri donošenju detaljnijih mera protiv izolacionizma, a u skladu sa retorikom i obavezama koje su promovisane na prethodnim skupovima. Ovo je, međutim, malo verovatno, s obzirom da se brojni lideri razvijenih zemalja suočavaju s ograničenjima nametnutim mučnom političkom atmosferom kod kuće. Umesto toga, izborni kalendar u Evropi i SAD znači da bi trebalo da očekujemi dalji pomak ka regionalizaciji, posebno na kraći rok – daleko od prekogranične integracije po regionima, ili pak unutar njih.

Mohamed A. El-Erian,  SEP 1, 2016, Bloomberg

Štampaj pare

To što Tramp kaže je sve pogrešno. To nije kratka i jednostavna priča, ali je veoma važna jer su mnogi u zabludi oko toga šta se može štampanjem novca, piše ekonomista Vladimir Gligorov.

01

Uzmimo prvo tvrdnju da zemlja koja može da štampa novac ne može da bankrotira. Da li je tačno da Amerika može da štampa koliko hoće dolara i da vrati novac koji duguje poveriocima, posebno stranim na koje Tramp najviše i misli? Može. Može li da očekuje da će uslovi pod kojima će potom da pozajmljuje novac kod kuće ili u inostranstvu biti isti? Ne može. Zašto? Zato što bi dolar devalvirao ako bi tako bio vraćen dug strancima, tako da bi strani poverioci dobili manje, u sopstvenom novcu ili u, recimo, evrima jer bi njihovi kursevi apresirali u odnosu na dolar. Pa bi, sutra, eventualna pozajmica u inostranstvu bila skuplja za Ameriku.

Uzmimo potom da se štampa novac kako bi se namirili domaći kreditori. To bi u normalnim okolnostima podstaklo inflaciju pa bi kreditori realno dobili manje. Opet, to bi poskupelo eventualne buduće pozajmice američke države.

Znači li to da Amerika ne bi bankrotirala ako bi štampanjem novca vratila dugove? To je semantičko pitanje – kreditori bi svakako bili na gubitku, kao da je zemlja bankrotirala.

Tako da razlog što Amerika ne štampa novac da bi vraćala dugove jeste taj što su prednosti likvidnog i bezbednog sistema američkih državnih obveznica velike – velika je likvidnost i niske su realne kamate.

Uzmimo potom da li je to, štampanje novca, ono što sada FED (američka centralna banka) čini? Nije. Upravo je suprotno. Pojednostavljeno rečeno, FED se dodatno zadužuje kada sprovodi program kvantitativnog olakšanja (kupuje tuđe dugove), a ne vraća svoje dugove. Budući da je kamatna stopa praktično jednaka onoj koju FED plaća na rezerve komercijalnih banaka, to znači da između novca i državnih obveznica nema razlike, pa to izgleda kao da FED štampa novac, ali to će se promeniti kada kamatne stope nastave da se povećavaju. Tada bi dodatno štampanje novca zahtevalo prodaju državnih obveznica, dakle povećanje duga.

Uzmimo sada pitanje da li je Trampova tvrdnja realistična, sto će reći: je li to izvodivo? Odgovor je negativan. Ni Predsednik ni Kongres u Americi ne štampaju novac. Nema “države” koja štampa novac. To je u nadležnosti centralne banke. FED, pak, ima mandat da ne dozvoli ubrzanje inflacije i ne dozvoli preterani rast kamata, toliki rast koji bi stajao na putu punoj zaposlenosti. Tako da FED ne može da štampa novac da bi vratio dugove. Predsednik Donald Tramp ne može to da mu naredi, a ne može ni Kongres, osim ako ne želi da promeni mandat centralnoj banci, što je malo verovatno upravo zbog prednosti koje donosi visoka bezbednost američkih državnih obveznica.

02

Ovde možda ima smisla ukazati na predloge onih koji bi da se praktično vrate na monetarističku politiku. Uzmimo da se javni dugovi finansiraju neposredno pozajmicama iz centralne banke sa nultom kamatnom stopom, to bi bila jedna verzija Fridmanovog monetarizma, gde bi, međutim, centralna banka bila obavezna da, kako bi Fridman rekao, jednostavno programira kompjuter da povećava količinu novca po stalnoj i nepromenljivoj stopi i zatvori FED. Ili da staranje o inflaciji i privrednoj stabilnosti uopšte prepusti ministarstvu finansija ili Kongresu. U ovom poslednjem slučaju, ljudi kao Fridman ili Bjukenan bi onda preporučivali ustavni amandman kojim se zabranjuje da budžet bude u deficitu.

Uzmimo, konačno, da li se Trampova tvrdnja odnosi i na druge zemlje koje imaju svoj novac? Odgovor je negativan. Amerika bi mogla da rizikuje kurs i inflaciju, mada ne i poverenje, jer opasnost od hiperinflacije nije velika (mada inflaciju koja je viđena sedamdesetih godina prošloga veka nije bilo lako obuzdati, i stabilizacija cena je bila skupa, izraženo u izgubljenoj proizvodnji i dohotku, što je relevantno iskustvo za ovakve predloge o štampanju novca). Problem, međutim, recimo, Narodne banke Srbije jeste što bi se štampanjem novca relativno brzo potrošile devizne rezerve. Tako da bi bilo potrebno, kao devedesetih godina prošloga veka, ograničiti ili čak zabraniti konverziju dinara u strani novac. To bi onda omogućilo državi da plaća štamparijom novca i oporezuje inflacijom. Opet, semantičko je pitanje kako bi to moglo da se ne nazove bankrotstvom.

E sada, da li su zemlje koje su mogle da štampaju sopstveni novac svejedno bankrotirale u bukvalnom smislu, naprosto rekavši poveriocima da im neće vratiti novac ili će im vratiti samo deo duga? Jesu. Recimo, Rusija 1998. Pre nje Jugoslavija početkom osamdesetih godina i potom krajem iste decenije prošloga veka. Pa potom Argentina. I naravno Srbija, početkom devedesetih godina prošloga veka i konačno početkom ovoga veka. I zapravo lista je dugačka i ne odnosi se samo na strana dugovanja, već i na domaća. Za ovo poslednje, opet, Srbija što prema deviznim štedišama, što prema dinarskim kreditorima rekordnom hiperinflacijom. To je i inače veoma dobro istražena oblast.

Znači li, uz put, da je količina dinara u opticaju dovoljna ili bi mogla da bude veća? Ili, drukčije postavljeno pitanje, da li je monetarna politika Narodne banke Srbije suviše restriktivna? Ako se uzme količina dinara u odnosu na devizne rezerve, dinara je malo. Evropska centralna banka, a i MMF, predlažu dinarizaciju, dakle povećano korišćenje dinara i shodno tome povećanje količine dinara (recimo u odnosu na devizne rezerve ili u odnosu na nacionalni dohodak). Prednost bi bila prelazak na pravi režim ciljane inflacije, za razliku od sadašnjeg gde kamatna stopa zavisi u velikoj meri od stabilnosti kursa, a on opet od priliva stranog novca. No, režim ciljane inflacije je zapravo suprotan onom u kome se monetarni ciljevi ostvaruju štampanjem novca, to jest kontrolom količine novca.

U tom kontekstu, koliko vrede predlozi o „helikopterskom novcu“? Oni, ti predlozi, polaze od pretpostavke da novca nema dovoljno, usled čega ne da inflacija nije problem, već je to deflacija. Fridman je, u okolnostima kada je količina novca manja od optimalne, savetovao da se naprosto štampa novac, da se, figurativno rečeno, baci iz helikoptera. Jer, nedovoljna količina novca predstavlja realan trošak, kao što je realan trošak i prevelika količina novca. U prvom slučaju, privredna aktivnost, pa tako i zaposlenost i dohoci, su manji, dok se u drugom slučaju troše realna sredstva da bi se izbegli gubici koje nosi inflacija. Da bi se ovo videlo, potrebno je razlikovati dohodak od novca. Dohodak je naknada za rad ili kapital (ili je renta), koja se ostvaruje u novcu, ali sam novac nije dohodak. Što znači da se dohoci ne mogu povećati povećanjem količine novca. Ovo je lako videti ako se uoči da su ukupni dohoci jednaki ukupnoj proizvodnji, a štampanjem novca se ne povećava proizvodnja. No, ako ga je malo, troškovi proizvodnje su veći, što je realan trošak, a ako ga je previše, troškovi očuvanja dohotka su veći, što je takođe realan trošak. Trenutno, u Americi, problem nije u tome što novca nema dovoljno, nego što se ne troši već se štedi. U Srbiji, opet, količina novca bi mogla biti veća, ali problem je što se ne ulaže, pa stoga nema ni zaposlenosti niti dohodaka, a ne to što nema dovoljno novca.

Tako da Tramp zapravo kaže sledeće: Mi ćemo strancima vratiti manje nego što im dugujemo, ali to nećemo zvati bankrotstvom jer ćemo to učiniti tako što ćemo štampati novac, a ono što nećemo vratiti uložićemo kod kuće. Pretpostavka je da to neće povećati kamatnu stopu. No, kada bi tako bilo, dakle kada kamatna stopa ne bi porasla, dovoljno je naprosto štampati novac i uložiti ga gde se već želi, nije potrebno zakidati stranim poveriocima. Što je isto kao i dodatno se zadužiti, jer je trenutno kamatna stopa praktično jednaka nuli. No, Tramp zapravo hoće da strancima vrati manje nego sto im Amerika duguje, pa da oni praktično finansiraju i ulaganja u Americi i niže poreze za preduzetnike i korporacije.

Zašto? Pored očiglednog razloga, da se naprosto zakine na obavezama prema poveriocima, navodi se i rizik da bi strani poverioci mogli da reše da konvertuju dolarske dugove u, recimo, dugove u evrima ili u nekom drugom novcu. No, ako bi oni to uradili, to bi bilo praktično isto kao kada bi američka država otkupila te dugove, što je ono što Tramp i predlaže da se uradi štampanjem novca. Dolar bi devalvirao, poverioci bi bili na gubitku, dok bi se američki izvoz povećao. Uz to, poverenje bi izgubili poverioci, a ne dužnik, jer bi to bio spekulativni napad na dolar. Ovo nezavisno od činjenice što nema dovoljne ponude državnih obveznica u drugom novcu, svakako ih nema u evrima. To što nema dovoljno bezbednih državnih obveznica, u koje bi i stranci mogli da ulažu, bio bi argument za dodatno štampanje američkih državnih obveznica, a ne za štampanje dolara. Tako da je reč o pretnji koja nema smisla, sa strane poverioca. Sasvim drukčije stoje stvari ukoliko do bekstva iz dolara dođe usled gubitka poverenja u američke državne obveznice, recimo zbog najave da će se dodatno štampati novac kako bi se one obezvredile, što je ono što Tramp predlaže.

To je izgleda kako je on finansirao svoje poslove. Proglasio bi bankrotstvo na tekući posao, smanjio kreditne obaveze, a onda bi iz zadržane dobiti ili iz novog kredita finansirao novi projekat. On bi tako da kineskim parama finansira američku infrastrukturu, ne dodatnim zaduživanjem, već tako sto im neće vratiti postojeći dug. Prednost koju on vidi kada je reč o državi, a ne o privatnom ulaganju, jeste da ga to što će Kinezima vratiti manje nego što im duguje neće sprečiti da investira, jer ne mora da pozajmljuje budući da može da štampa novac. A kako ne misli da Amerika treba uopšte da uvozi, ili da ulaže u druge zemlje, kurs dolara i tako ne bi bio važan.

Javna potrošnja i monetarna politika

Evo šta ekonomista Vladimir Gligorov misli o Krugmanovim argumentima za povećanje javne potrošnje i za aktivniju monetarnu politiku, kojima se Nemačka protivi, više od većine, mada ne i svih, drugih zemalja u Evropskoj uniji.

Oko javne potrošnje, tu su tri stvari.

Jedna jesu ulaganja u infrastrukturu, nacionalno i unutar EU, gde nema preteranih neslaganja. Ulaganja u EU su deo Junkerovog plana ili Plana pet predsednika (a i Berlinskog procesa za Balkan, kojeg je inicirala Nemačka). Sprovođenje je problem. Oko ulaganja u Nemačkoj ili u nekoj drugoj zemlji, tu takođe nema mnogo sporova, mada to nije nešto što može u bilo kojoj zemlji da se odluči preko noći, dakle potrebno je vreme, politički dogovori i sve to. Uglavnom se smatra da bi nemačku infrastrukturu, kada je konkretno o njoj reč, trebalo obnoviti, što će reći da su tu potrebna velika ulaganja.

Druga je stvar povećanje tekuće potrošnje, recimo putem povećanja izdataka za nezaposlene ili za plate. To je politički problem, ali je i problem konkurentnosti. Nemačka je izvozna privreda, a zemlje kao Francuska ne mogu da dozvole da izgube konkurentnost prema Nemačkoj. Tako da se ti predlozi svode na to da Nemačka, koja ima veliki suficit u spoljnoj trgovini, poveća plate i druge izdatke i tako poveća domaću potrošnju i uvoz, što bi pomoglo drugim zemljama u EU, koje imaju deficite, da povećaju izvoz. Do toga, do rasta plata i drugih naknada, će svakako i doći, postepeno, ali nemačke vlasti mogu da gledaju i da povećaju stanovništvo, dodatnom imigracijom, jer je tamo demografski rast negativan, što će uticati na to da se plate povećavaju sporije, mada bi ukupna potrošnja trebalo da se poveća. No, iz ovoga što sam napisao o imigraciji, jasno je da sve to nisu naročito jednostavne političke, pa sada i socijalne, odluke.

Treća je da država dodatno zapošljava, gde ima predloga da to bude putem neke vrste industrijske politike, pri čemu je teško videti šta bi to tačno bilo, jer je prošlo vreme kada su države ulagale u državna industrijska preduzeća. U Nemačkoj je, uz to, stopa nezaposlenosti niska, tako da se može govoriti o punoj zaposlenosti, pa nije jasno koju bi dodatnu zaposlenost javna ulaganja trebalo da povećaju?

Tu je problem (od Džona Mejnarda Kejnza do Krugmana) ovaj: ako se vidi da privatni sektor ne ulaže, a nezaposlenost je nedobrovoljna, znači ljudi traže posao, ali ga poslodavci ne nude, država bi mogla, a Kejnz i Pol Krugman smatraju i da bi trebalo, da ih zaposli. U Nemačkoj nema previše takvih nezaposlenih, ako ih uopšte ima, tako da bi to bila preporuka za druge zemlje Evropske unije, gde se zaista i razmatraju ti programi ulaganja u infrastrukturu, pa i drugi koji bi trebalo da podstaknu preduzetništvo u industriji i u izvoznim uslugama, ali to ide sporo jer mnoge zemlje članice nemaju potrebni fiskalni prostor za subvencije ili za poreske olakšice, dok EU nema mogućnosti da oporezuje za te namene, a krediti koje bi trebalo da uzima, i koje i uzima kako bi pozajmila novac Grčkoj na primer, na kraju, ali koji se planira već sada, moraju da se pokriju iz poreza. Što je politički problem – jer Brisel ne odlučuje, već odlučuju zemlje članice – da se utvrdi ko bi šta platio i koliko? U Nemačkoj, recimo, postoji sistem fiskalnog federalizma, uostalom kao i u Americi, gde federacija i pokrajine (države u SAD) dele troškove javnih ulaganja. EU kao celina nema takav sistem, izuzev sredstava u budžetu koja su namenjena manje razvijenim državama i regionima.

Tako da je Krugmanov problem ovaj: Kako bi Nemačka većom javnom potrošnjom mogla da utiče na povećanje zaposlenosti, recimo u Grčkoj ili Španiji? Odgovor je: tako što bi podstakla potrošnju i ulaganja kod kuće, čime bi se povećao uvoz neposredno, a i posredno preko brže inflacije u Nemačkoj. Alternativa je da se do istog takvog prilagođavanja dođe padom plata i cena u recimo Španiji ili Grčkoj, što bi povećalo njihov izvoz u Nemačku, a možda bi je to podstaklo i da ulaže, u recimo infrastrukturu iz razloga konkurentnosti i povećanja zaposlenosti (kako bi posao našli oni koje bi ugrozio povećani uvoz). Ovde, naravno, postoji asimetrija: nemačka politika bi trebalo da bude solidarna sa zemljama kao što su Španija i Grčka, dok bi prilagođavanje ovih drugih kroz deflaciju (smanjenje zaposlenosti i plata) bilo u njihovom interesu (gde je potrebno da ovaj “njihov” ili “sopstveni” interes javnosti nađe politički izraz u tim zemljama, što kao što se vidi nije baš jednostavno). Tako da odricanje izgleda politički, a mnogima i etički, opravdanije od solidarnosti. Fiskalna unija, naravno, taj problem rešava – kroz evropski porez i socijalna davanja – ali do toga je potrebno doći.

Super Mario

Što se monetarne politike tiče, ona je bila veoma uspešna u tom smislu da je očuvan evro. Oko 2012, kamatne stope na evro obveznice država članica monetarne unije su počele veoma da se razlikuju, do desetak procentnih poena (između recimo prinosa na nemačke državne obveznice i španske i grčke, koje su sve u evrima naravno), što je zapravo bila spekulacija o tome kako će izgledati kursevi novih valuta kada se raspadne evro. To je Mario Draghi uspeo da onemogući. Takođe, uspeo je da devalvira evro u odnosu na dolar, delimično kroz takozvano kvantitativno olakšanje, što je značajno podržalo evropski izvozni sektor. Konačno, učinio je javne dugove država članica održivim (čak i Grčke, ako tamo konačno privreda počne da se oporavlja), jer su kamatne stope na nuli, kada nisu negativne, a i ostaće takve bar još nekoliko godina.

Nije, pak, došlo do podsticanja ulaganja monetarnom politikom. Osim u berzanske papire. I tu je ključni problem. Naime, Mario Dragi kupuje razne vrste obveznica, time utiče na rast njihove cene i na pad prinosa, i to održava solventnost i likvidnost korporativnog i finansijskog sektora, ali ne podstiče ulaganje u dodatne proizvodne kapacitete, osim možda u inostranstvu, jer EU ima suficit u razmeni sa svetom. Jedan razlog je to što još uvek postoje ozbiljni problemi u bankarskom sektoru, gde je potrebno da se poveća kapital i da se uklone preostala nenaplativa potraživanja, a drugi razlog je to što se privatna potrošnja sporo oporavlja, zbog povećanog broja nezaposlenih i zbog stagnantnih, a u mnogim zemljama, i realno manjih plata i drugih naknada. Što se vidi u veoma sporoj inflaciji. To je taj problem prilagođavanja kroz deflaciju.

Šta tu još može monetarna politika? Da ubedi preduzetnike i potrošače da će inflacija da se ubrza (da, kako bi rekao Krugman, ubedi sve da je “posvećena iracionalnosti”), pa da prvi vide izglede da povećaju dobit i ulažu u povećanje proizvodnje, a drugi bi trebalo da danas troše više jer će sutra sve biti skuplje. U tome je Dragi bio neuspešan, uostalom kao i FED (američka centralna banka) i centralna banka Japana (mada ne iz istih razloga). Da bi se to postiglo, potrebno je bukvalno štampanje para, ono što se zove helikopterskim novcem, što znači da se novac naprosto stavi ljudima u džepove, pa da oni krenu da ih troše (recimo zato što će to biti više nego jasna potvrda da je centralna banka postala “iracionalna”).

01

To je, međutim, isto što i fiskalna politika, zbog čega Dragi to ne može da uradi. Ne može ni Brisel, jer budžet EU nema mogućnost deficitarnog finansiranja, već to mogu samo države članice, a među njima one koje nemaju budžetske probleme, što će reći ponovo Nemačka. Koja ne vidi potrebu za tim jer nema problem nezaposlenosti i ne bi ubrzanjem inflacije u samoj Nemačkoj da podstakne uvoz i obeshrabri izvoz.

Pa se vraćamo na ono što sam napisao o podsticajnoj fiskalnoj politici. Gde bi posao helikopterskog novca obavilo smanjenje poreza (naprosto ministarstvo finansija pošalje svima ček sa nadom da će novac biti potrošen), ali to mnoge zemlje ne mogu da urade iz političkih, ali i budžetskih razloga, jer bi se time povećali fiskalni deficiti. Centralna banka nema taj neposredan problem, usled čega je štampanje para, u vidu helikopterskog novca, bolji metod, ali to, najpre, nije moguće po statutima većine banaka, a drugo nije politički izvodljivo ako nije jasno ko tačno snosi troškove? Što je političko pitanje koje je neizbežno, čak i ako ta operacija nikoga ništa ne košta. U Evropskoj uniji bi bilo prelivanja, što je dodatni politički problem. A zajedničke kese za tu svrhu nema.

Naravno, ništa ne stoji i nevidljiva ruka ne miruje, tako da će sa vremenom taj proces postepenog rasta plata i cena u Nemačkoj i sličnim zemljama, uz pad realnih plata u deficitarnim zemljama, dovesti do oporavka, gde će biti veoma vazno to što je Dragi uspeo da sačuva evro i sa njim zajedničko tržište. A biće i dodatnih javnih ulaganja, ali ništa od toga ne preko noći.

Benevolentni diktator i demokratija

Problem koji imaju Krugman i drugi ekonomisti, koji kažu da je potrebno da država više troši, zaduživanjem jer su kamate niske, jeste u tome što ne mogu da objasne zašto za to nema podrške ni u zemlji sa centralnom vlašću i budžetom kao što su SAD, a pogotovo je to složeno u EU, gde centralne vlade i budžetske politike i nema. Zapravo, u SAD federalne vlasti mogu da troše deficitarno, što i čine, ali su te mogućnosti u državama (članicama federacije) ograničene, i zapravo formalno nepostojeće (osim kroz zaduživanje za kapitalna ulaganja). Tako da u SAD države ograničavaju federaciju, dok su u EU, a zapravo u  evropskoj Ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU), države ograničene nedostatkom fiskalne zajednice.

Problem je, delimično, u pristupu. Uzmimo da postoji benevolentni diktator; njemu bi bilo jasno da javna potrošnja i ulaganja mogu i treba da nadoknade privatnu potrošnju i ulaganja kada su one nedovoljne da bi se postigla puna zaposlenost. Otuda pitanje: zašto ne može demokratija ono što bi mogao benevolentni diktator? Pa onda slede objašnjenja, jedno manje razumljivo od drugog. No, benevolentni diktator to ne može, upravo zbog toga što mu nedostaje demokratska legitimnost. Krugman je u pravu da je javni dug ono što “mi dugujemo sebi”, ali u federacijama i unijama tih “nas” nema, a nema “nas” ni u centralizovanim državama mimo legitimnosti koju obezbeđuje demokratski proces. Čak i centralna banka to nije, jer demokratski “mi” nismo spremni da joj predamo upravljanje javnim finansijama. Zato su one samostalne, što će reći odvojene od budžeta, kako bi mu bile nedostupne.

Rezervni novac

Krugmanu je sve to jasno, usled čega on smatra da je bolje kada evra ne bi ni bilo, pa bi zemlje kao Španija i Grčka devalvirale i ne bi morale da se prilagođavaju kroz deflaciju. Izvoz bi se povećao ili bi se bar uvoz smanjio, pa bi se povećala domaća potrošnja, i opet bi negativni efekti na zaposlenost i privrednu aktivnost bili manji i privremeni. Problem je u tome što je za uspešnu devalvaciju potrebno da novac zemlje bude njen rezervni novac, što će reći da se ne štedi, računa, primaju plate i druge naknade, i pozajmljuje u stranom novcu. No, u mnogim zemljama, recimo u Srbiji, ali recimo i u Hrvatskoj, a i u Grčkoj u vreme drahme, štedi se u stranom novcu, a i plate su u velikoj meri indeksirane na evro (ili ranije nemačku marku ili dolar), upravo da bi se prihodi i potrošnja osigurali od neočekivane devalvacije. Tako da, ako se svejedno devalvira često, kao u slučaju Srbije, to dovodi do rasta stranog duga, jer čak i državi je jeftinije da se zadužuje u stranom novcu, i onda, kao što je sada slučaj, devalvacija rizikuje ne samo bankrotstvo privatnog sektora, već i države. Tako da, opet, kada bi postojao benevolentni diktator sa potrebnim ovlašćenjima da obezbedi da ljudi imaju poverenje u sopstveni novac, iako ih to poverenje košta svaki put kada kurs devalvira, prilagođavanje na gubitak konkurentnosti i na privredne krize kod kojih je to problem bi bilo preporučljivo. No, to obično zahteva različite mere represije, koje su opet skupe politički i u novcu. Neke zemlje su uspešne u režimima takozvanog inflatornog targetiranja sa fleksibilnim kursem, ali njima devalvacije nisu ni potrebne. Ali mnoge od zemalja koje su upravo htele da se oslobode tih troškova povremenih devalvacija i stoga su prešle na evro nemaju ni monetarne niti fiskalne, a to će reći ni privredne niti političke uslove, potrebne za povratak na sopstveni novac. A uz to su i demokratije, pa moraju da vode računa o tome ko plaća koji fiskalni trošak.

Peščanik.net, 07.05.2016.