Mirnim putem, na kraju puta – zbogom Hong Kongu


Odgovor Pekinga ovog puta nije ni nalik onom od pre tri decenije sa trga Tjenanmen: Šenžen, urbani, industrijski i poslovni titan i prvi „komšija“ Hong Konga planira da se čitav biznis, industrija i poslovi „izvuku“ iz „Mirisnog zaliva“ (prevod sa kantonskog za Hong Kong) i prebace u ovaj grad. Kina, kao odgovor na ovu situaciju, podseća da se njeni planovi projektuju u periodu od hiljadu i više godina od danas, i to je ono u čemu se istok tako razlikuje od zapada. I zato, možda ovo bude jedno prilično kratko „zbogom“, kojim će Hong Kong biti ispraćen na put koji mu predstoji – bez podrške svoje matice, piše kolumnista dnevnog lista-portala South Morning China Post.

Alex No (SCMP)

U skorijoj budućnosti, ukoliko ne promeni kurs, Hong Kong će biti nesigurniji i nestabilniji, dok će Šenžen biti sve manje neslobodan a sve prosperitetniji.

Hong Kong je bio zabludeli sin Kine. Sada brzo postaje crna ovca porodice. Trebalo je da pod svoje okrilje uzme Šenžen. Ali, mlađi brat se pokazao daleko uspešnijim i pouzdanijim.

U međuvremenu, jednom visoko cenjeni sin povremeno pati od faza mentalnog sloma, što dovodi do sve težeg samopovređivanja. Hong Kong ne može da odluči da li je istočni ili zapadni, kineski ili belog čoveka sa zapada.

Ponekad, čak, poriče da je kineski i pokušava da odbaci svoju porodicu. Ovakvi samoinicijativno stvoreni problemi trebalo bi biti očigledni za sve koji sa strane posmatraju uz malo objektivnosti i zdravog razuma. Ali, na zapadu, roditelji su ti koji uvek snose krivicu.

Roditelji, doduše, počinju da shvataju da je bludni sin zapravo izgubljen slučaj, sa grandioznim snovima o svojoj sopstvenoj vrednosti i iskrivljenim identitetom. Nije ni čudo što su odlučili da bogatstvo i zaostavštinu porodice prenesu svojoj „polubraći“ i „polusestrama“.

Uzgred, Kina je predstavila detaljan plan reformi kako bi Šenžen postao model grada za čitav svet.

Pet razloga da živite u Šenženu (a ne u Hong Kongu). Foto: Financial Times – Property Listings

Tako bi trebalo čitati i razumeti novu direktivu koju je objavilo kinesko Državno veće, a kojom je najavljena nova politika podizanja statusa Šenžena kao autonomnije regije i posebne ekonomske zone (status zapravo identičan onom koji danas ima Hong Kong – za početak). Reforme će se u tom pravcu događati u najbržim i najširim potezima, i to pre svega u pravnom, finansijskom, medicinskom i socijalnom sektoru – za početak.

Već godinama nacionalno IT i startup središte, kao i čvorište visokih tehnologija, Šenžen će reformisati poslovnu regulativu, zakone i propise biznisa u skladu sa međunarodnim standardima, istovremeno predlažući povoljniju regulativu i uslove za podsticanje domaćih i stranih investicija i akvizicija.

 

SCMP

 

Kineska ekonomija: prvo polugođe 2019.


Ona se može sažeti u izuzetno kratak i precizan iskaz: Nije sjajno – ali je bolje od ostalih, piše Elaine Chan za novinski portal South Morning China Post.

Ilustracija: goudverzekerd.nl

Kina je vodeći svetski proizvođač ličnih računara i pametnih telefona, ali se i dalje uveliko oslanja na uvezene komponente iz Sjedinjenih Država i ostatka sveta.

Iako je tek neznatan 0,1-postotni izvozni rast u prvih šest meseci 2019. godine za Kinu bila loša vest, za mnoge njene trgovinske partnere bilo je još gore; i dok su performanse druge po veličini svetske ekonomije i dalje „plitke“ (tj ne prikazuju krivulju rasta naviše), ova „monotona“ situacija je sasvim izvesno prouzrokovala pukotine u čvrsto integrisanom kupoprodajnom lancu nastalom privrednom globalizacijom.

Pad kineskog izvoza automatski smanjuje potražnju uvezenih komponenti koje se koriste u gotovom kineskom izvoznom proizvodu – što, sa druge strane, šteti i svakoj drugoj ekonomiji koja svoju robu i usluge prodaje u Kini.

Najveći pad izvoza u prvom polugodištu ostvaren je prema SAD, sa kojom Kina poslednjih godinu dana vodi trgovinski rat. Izvoz u Sjedinjene Države smanjio se za 8,1 odsto, što je nagli preokret u odnosu na porast od 13,5% u prvoj polovini 2018. godine, prema podacima Glavne kineske carinske uprave.

Ali, pad izvoza je opao u poređenju sa skoro 30-toprocentnim padom kineskog uvoza iz SAD-a, koji se kreće u rasponu od sirovina i poljoprivrednih proizvoda, do letelica i poluprovodničkih komponenti. Smanjenje nije bilo samo još jedan pokazatelj opadajuće potražnje za američkim proizvodima, već je, što još izrazitije oslikava situaciju, znak slabije potrošnje širom sveta.

Ilustracija: Kiplinger

Procesiranje uvoznih komponenti, koje su deo kineskog proizvodnog procesa sklopljenog sa firmom u drugoj zemlji, trenutno je u padu, pošto trgovinski rat uzima danak u globalnoj ekonomiji, dok ekonomisti čak upozoravaju na recesiju ukoliko tenzije budu dodatno eskalirale. Kineski ukupni uvoz je u prvoj polovini 2019. „iskliznuo“ za 4,3% godine, u poređenju s rastom od 19,9% u odnosu na godinu ranije.

Rejmond Jong, glavni ekonomista Australijsko-novozelandske ekonomsko-bankarske grupe (ANZ) za Kinu je istakao da su kupoprodajni lanci snabdevanja toliko zamršeno isprepleteni da to više nije igra sa nultom sumom, gde bi pad jednog tržišta bio dobitak za neke druge ekonomije.

„Kada padne izvoz na jedno tržište, on pada i na ostalima“, rekao je Jong.

Iz tog razloga, izvoz Kine u EU u prvom polugodištu je mogao imati rast za šest procenata ili 11,12 milijardi američkih dolara, dok je izvoz prema zemljama koje sačinjavaju desetočlanu Asean grupu porastao za 7,9 procenata, ili za 11,84 milijarde dolara. Ali, obe stope rasta su znatno ispod onog nivoa koji je postojao u prvih šest meseci 2018. godine, nakon što je izvoz u Evropsku uniju imao rast od 11 procenata, dok je u zemljama članicama Asean-a (Jugoistočna Azija) taj rast u istom periodu bio 16 odsto.

Štaviše, nijedno od dosadašnjih povećanja izvoza u dva velika ekonomska bloka ne bi bio dovoljan da popuni jaz od 18,19 milijardi dolara, što je rezultat nižeg kineskog izvoza u SAD.

Kineski izvoz porastao je za većinu od šest azijskih zemalja za koje je Peking objavio detaljne podatke o trgovini, iako je stopa rasta brojčano bila tri zemlje manja no što je to bila prošle godine. Samo su dve od njih – Malezija i Filipini – postigle brži rast. Slično tome, na osnovu carinskih podataka dostupnih za pet zemalja Evropske unije, izvoz u njih četiri je porastao, mada tempom koji je zaostajao za prošlogodišnjim. Izvoz u Britaniju je, sa druge strane, imao brži rast (12,7%), nasuprot padu od 3,2 odsto u prvoj polovini 2018. godine.

Ilustracija: Yahoo Finance

Iako je Vijetnam, koji je glavni privredno-ekonomski dobitnik usled izmeštanja kineske proizvodnje u inostranstvo – kako bi izbegao sve veće troškove i američke tarife – u prvih pet meseci godine ostvario rast izvoza u SAD za 36,4 procenata, ukupna vrednost od 25,84 milijardi američkih dolara predstavljala je samo 14 procenata onoga što je Kina prodala Americi u istom periodu (prema podacima američke vlade).

Singapur, članica Asean-a koja Kinu smatra jednim od njenih glavnih trgovinskih partnera, objavio je dvocifreni pad izvoza u junu, četvrti mesec zaredom. Izvoz nafte, kao referentni indikator, opao je za 17,3%, uglavnom zbog pada količine robe koja je izvezena u Hong Kong, Kinu i Evropsku uniju, usled šireg pada na većini njenih glavnih tržišta. Zvaničnici ovog izvozno orijentisanog grada-države izjavili su da je u toku preispitivanje prognoze rasta za 2019. godinu, u rasponu od 1,5 do 2,5 procenata.

Sjedinjene Države i Kina spremaju se za nastavak pregovora, nakon što se prošlog meseca na samitu G20 u Osaki Tramp dogovorio sa Sijem Đinpingom o „prekidu vatre“ u kojoj su „meci“ bili obostrane carinske takse. Američki trgovinski predstavnik Robert Lajthajzer i američki ministar finansija Stiven Mnučin su u ponedeljak otputovali u Šangaj na sastanak sa svojim kineskim kolegama, potpredsednikom kineske vlade Lijuom Heom i ministrom trgovine Žongom Šanom.

Ipak, postizanje sporazuma o okončanju ovog godinu dana dugog trgovinskog rata biće teško i moglo bi da potraje još dosta vremena. Dogovor je moguć, prema komentaru kineskih državnih medija, ukoliko SAD ukine sve tarife uvedene od početka trgovinskog rata. SAD su nametnule 25-postotne carine na 250 milijardi kineske robe, dok je Kina uzvratila sličnim nametom na američki uvoz od 60 milijardi („Možda ćemo postići dogovor. A možda i nećemo. Baš me briga. Radi se o desetinama milijardi dolara vrednim carinskim taksama“, izjavio je Tramp za Američki državni radio, NPR).

Spor se, takođe, u velikoj meri vodi i u formi „tehnološkog rata“, jer SAD pokušavaju da ukrote ambiciju Kine da postane vrhunska tehnološka supersila, što je i izneseno u industrijskoj strategiji „Made in China 2025“, u kojoj je zacrtano i formiranje grupa udarnih kompanija u 10 visokotehnoloških industrijskih oblasti, a što je jedan od katalizatora aktuelnog trgovinskog rata. A složena priroda haj-tek industrije takođe znači da je njen lanac snabdevanja suštinski – globalan.

Ilustracija: Axios

Uzmimo primer poluprovodničke i tehnologije mikroprocesora (čipova), za koje se zna da su „mozak koji pokreće sve“, od električnih uređaja i pametnih telefona do najsofisticiranijih super-računara i autonomnih (bespilotnih) vozila. Tipični proizvodni proces započinje u Sjedinjenim Državama gde se koncept čipa osmišljava, da bi se potom nastavio u Japanu, gde se silikonske poluge seku na super-tanke kružne listove. Odatle se vraćaju u SAD gde se ovi listovi dorađuju, sortiraju, naknadno isecaju po kalupima, na kojima se ova integralna kola izrađuju. Potom se matrica sastavlja, pakuje i testira u Maleziji, a krajnji proizvod otprema u Singapur. Proizvod ili čip zatim kreće u Kinu, gde se integriše u potrošačke proizvode – a pre izvoza u ostatak sveta.

Kina je vodeći svetski proizvođač ličnih računara i pametnih telefona, ali se i dalje uveliko oslanja na uvezene komponente iz Sjedinjenih Država i ostatka sveta. Na primer, kineski proizvođači pametnih telefona ukupno čine značajnih 85 odsto domaćeg tržišta, ali se više od 50 odsto potrebnih komponenti nabavlja od multinacionalnih igrača, navodi se u izveštaju kojeg je ovog meseca objavila globalna konsultantska kuća Mekinsi.

U izveštaju se analizira razvoj ekonomskih odnosa između Kine i ostatka sveta, ali i objašnjava jedna od bolnih tačaka Kine: oslanjanje na poluprovodničku tehnologiju koja potiče iz Sjedinjenih Država i drugih inostranih igrača.

Istraživanje Mekinsija je pokazalo da se Kina, najveća svetska nacija u trgovini robom od 2013. godine, sve više oslanja na domaću potražnju i smanjuje svoju izloženost svetu koji je, nasuprot tome, postao ekonomski izložen ovom azijskom privrednom gigantu.

Analizom je takođe utvrđeno da je domaća potrošnja doprinela s najmanje 60 procenata rasta Kine tokom 11 od 16 tromesečja, od januara 2015. do decembra 2018. godine.

„Kina dobro zna da treba da izgradi i stabilizuje domaću potražnju. Ne može se osloniti na dug [za rast goriva], rekao je Rejmond Jong, glavni ekonomista ANZ-a, pozivajući se na očekivanja da je, na kratak rok, trgovinski sporazum (između SAD i Kine) malo verovatan.

Kina je prošlog meseca predstavila dvogodišnji plan za povećanje daljnje potrošnje robe, uključujući „pametne“ kućne uređaje i vozila na nove, ekološki prihvatljivije vrste pogona. Potrošnja je presudna za rast ove zemlje, i kineskoj ekonomiji već doprinosi s više od 60 procenata privrednog rasta.

Međutim, Jong je rekao da će proširenje domaće potražnje biti dugoročan poduhvat, koji je vezan za pitanja poput rasta dohotka i šire ekonomske strukturne reforme.

Ilustracija: Money & Markets

U cilju učvršćivanja poverenja, iz kineskog Ministarstva trgovine se prošle sedmice čulo da se isplatio napor koji vlada ulaže u otvaranje što raznovrsnijeg spektra (novih) tržišta, uprkos sve složenijem međunarodnom trgovinskom okruženju usled rastućeg (američkog) protekcionizma.

Istaknuto je da je doprinos izvoza robe i usluga u prvom polugodištu u bruto domaćem proizvodu dostigao 20,7%, što je povećanje od 1.5 procentnog poena u odnosu na godinu ranije. Deo izvoza na brzo rastuća tržišta (u koja ne spadaju SAD, Evropska unija, Japan i Hong Kong), porastao je za 1.4 procentni poen, saopštilo je kinesko ministarstvo trgovine.

Glavna ekonomistkinja za azijsko-pacifički region iz francuske investicione banke Natixis, Alisija Garsija Herero (Alicia Garcia Herrero) rekla je da će tržišta na kojima je kineski izvoz imao prednost, u aktuelnim okolnostima, postati „zarobljena“. Ove zemlje bi mogle, na primer, biti one koje su sankcionisane, poput Irana i Rusije, kao i druge koje zavise od finansiranja izvoza Kine, kao što je slučaj sa Venecuelom i, u manjoj meri, Pakistanom.

Ona je rekla da su za relevantnije sektore marže veće za mašinske proizvode, delove i komponente nego za robu široke potrošnje, što je još jedan razlog zbog kojeg Kina želi da u budućnosti sve više ulaže u kapitalna dobra [osnovna dobra koja su uslov za stvaranje drugih (potrošnih) dobara, npr. sirovine, repromaterijal, postrojenja; kapitalni objekti, objekti od opšteg značaja, poput luka, puteva i sl.; zavisno od shvatanja društvenog razvitka, i škole, pozorišta i slično].

Novinski portal China Daily je ovim povodom objavio preglednu i praktičnu infografiku:

Si: Samo socijalizam može spasiti Kinu


Predsednik Kine Si Đinping rekao je juče, nekoliko dana posle reizbora u parlamentu, da “samo socijalizam može spasiti Kinu”.

Si, koji se smatra najmoćnijim kineskim liderom u poslednjih četvrt veka, u govoru na zatvaranju godišnje sednice parlamenta utvrdio je vodeću ulogu Komunističke partije Kine.

“Istorija je dokazala i nastaviće da dokazuje da samo socijalizam može spasiti Kinu. Samo razvojem socijalizma s kineskim karakteristikama moći ćemo da postignemo veliku renesansu kineske nacije”, rekao je Si, prenosi Beta pozivajući se na AFP.

Kineski lider, kom je parlament odobrio vremenski neograničenu vlast, naveo je da izuzetni uspon zemlje u poslednje četiri decenije “nije pretnja” ni za koga.

“Kina nikada neće žrtvovati interese drugih zemalja zarad sopstvenog razvoja. Samo oni koji imaju naviku da prete drugima vide druge kao pretnju. Niko ne treba da pogrešno razume ni da iskrivljuje iskrene želje i dela kineskog naroda za doprinos miru i razvoju čovečanstva”, rekao je Si.

U novom upozorenju Tajvanu, ostrvu koje se faktički otcepilo 1949, Si je izjavio da Kina “nikada” neće prihvatiti otcepljenje nijednog dela svoje teritorije.

“Dela i manevri usmereni na podelu zemlje su osuđeni na propast”, izjavio je on.

SAD su nedavno usvojile zakon kojim se visokim funkcionerima dozvoljava da posećuju Tajvan, i obratno. Peking se smatra jedinim legitimnim predstavnikom Tajvana i ne dozvoljava kontakte tajvanske vlade sa stranim zemljama.

Sledeće godine biće obeleženo 70 godina od osnivanja Narodne Republike Kine.

“Ovo je prekretnica u razvoju Kine”, rekao je kineski predsednik Si Đinping otvarajući prošlogodišnji kongres Komunističke partije Kine, i dodao da će zahvaljujući novoj viziji socijalizma sa kineskim karakteristikama Kina od 2020. do 2035. godine ostvariti cilj socijalističke modernizacije da bi do 2050. postala velika, moderna socijalistička zemlja koje je prosperitetna, jaka, demokratska, kulturno napredna, složna i lepa.

Neupućenima je uvod u Sijev izveštaj pod naslovom “Razmišljanja o socijalizmu sa kineskim karakteristikama” zvučao pretenciozno ali poznavaoci Kine kažu da je ono što je izložio najveća promena u doktrini Komunističke partije u poslednjih 36 godina.

Šta je to Si promenio? Na 11. kongresu, 1981. godine, najveća protivrečnost u kineskom društvu koju Partija treba da reši definisana je kao “protivrečnost sve većeg ljudskog materijala i kulturnih potreba naroda i društvene produkcije”.

Drugim rečima, Kina je suviše siromašna da bi zadovoljila kulturne potrebe sve brojnijeg stanovništva.

Predsednik Si sada je promenio tu definiciju i za najveću protivrečnost označio “nesklad između neadekvatnog i neravnomernog razvoja i sve većih potreba naroda za boljim životom”.

Umesto prosto “kulturnih potreba” pojavio se “bolji život” koji Si konkretizuje kao širok pojam koji ne obuhvata samo potrebu ljudi za materijalnim boljitkom i kulturnim napretkom, već i njihove sve veće zahteve za “demokratijom, vladavinom prava, pravdom i poštenjem, bezbednošću i čistijom životnom sredinom”.

Najprostije rečeno, Si pred Partiju prvi put stavlja činjenicu da Kinezi žele da imaju sve ono u čemu uživaju građani drugih razvijenih zemalja na svetu. Zemalja koje imaju drugačije političke sisteme.

Da socijalistička kineska država ne bi prošla kao sve druge socijalističke utopije u istoriji potrebno je da shvati šta narodu treba i da ima snage to i da isporuči.

Kina je u proteklih 20 godina 700 miliona svojih građana izvukla iz siromaštva, čak 140 miliona njih se našlo u srednjoj klasi, mereno zapadnim standardima.

Zahvaljujući reformama privreda je rasla dvocifreno na godišnjem nivou a i danas, u vreme opšte svetske stagnacije, prosečan godišnji rast je oko 7,5 posto.

Iz toga bi se dalo zaključiti da je Partija i do sada radila na boljem životu, kako ga je opisao Si.

I to je tačno ali je problem što sve to nije postignuto bez gubitaka. Prvobitne reforme počivale su na jeftinoj radnoj snazi, prljavim tehnologijama, teškim uslovima rada, a delovi Partije nisu ostali imuni na ono što se dešavalo i u svim ostalim perestrojkama u kojima su političari odlučivali o novcu – korupciju.

Kinezi otvoreno govore da su do pre pet godina za svakog zvaničnika bili gotovo sigurni da je korumpiran.

Pre pet godina, na prošlom, 18. kongresu KP Kine, Si Đinping je preuzeo kormilo od Hu Đintaoa i ubrzo zatim izrazio sumnju da će Partija, takva kakva je, imati snage da dovede Kinu do toga da postane svetski lider u privredi, vladavini prava i demokratiji.

Si vidi “socijalizam sa kineskim karakteristikama” kao istinsku demokratiju, ali elitističku. Da bi bila elitistička, Partija mora da bude prava elita, intelektualna i moralna.

Tokom njegovog prethodnog mandata stotine disciplinskih komisija pročešljalo je Partiju uzduž i popreko. Kažnjene su stotine hiljada članova, smenjene i uhapšene desetine hiljada, mahom zbog korupcije.

Od zvaničnika se danas više ne traži samo da budu ideološki potkovani, čak nije dovoljno ni da samo budu moralni. Pre svega se cene organizaciona sposobnost i razumevanje ekonomije.

“Da bi vodila veliku socijalističku zemlju sa više od milijadu i trista miliona ljudi, Partija mora da bude kako politički jaka, tako i vrlo kompetentna. Moramo da sačuvamo sposobnost da učimo”, rekao je Si u izveštaju pred Kongresom.

Za 90 miliona članova koliko ih ukupno ima Partija, organizovano je sto miliona obuka i obrazovnih kurseva. Svi zvaničnici višeg ranga podvrgnuti su revizijama rezultata, najviše BDP-a u gradovima ili provincijama kojima upravljaju i testiranju.

Na svim nivoima smenjeno je 17.000 zvaničnika jer testove nisu prošli. Čak 9.500 nije dobilo unapređenje. Kad se tome doda nekoliko desetina hiljada koji su smenjeni zbog plagijata, falsifikata i drugih prekršaja, otvorilo se mnogo mesta za novu klasu upravljača.

O tome govori i deo izveštaja Si Đinpinga koji kaže da će “produbiti reforme u poslovnom sektoru, rasturiti administrativne monopole, ubrzati reforme tržišnog formiranja cena faktora proizvodnje, olabaviti kontrolu pristupa tržištu u sektoru usluga i poboljšati mehanizme kontrole tržišta… Obezbediti da se vrednost valute i kamate formiraju tržišno i poboljšati sistem regulacije finansijskog sektora tako da se izbegnu sistemski finansijski rizici.”

Doslovno sve od navedenog nalazi se, u nekakvom obliku, negde u zakonima slobodnog tržišta zapadnih razvijenih zemalja.

Ekologija ne samo da nikada nije figurirala u izveštajima lidera Partije, već je Kina i na svetskoj sceni bila, s opravdanjem, dežurni loš momak kad je reč o brizi o životnoj sredini.

I ne samo u svetu, sami Kinezi su izvršili pritisak na vlasti da misle na zagađenje.

Aplikacije za praćenje zagađenosti su među najprodavanijim u velikim gradovima Kine, a neki Kinezi su čak i emigrirali jer ne žele da im deca rastu u vazduhu koji štipa za oči u grlo.

Si Đinping je shvatio da mora da obrati pažnju i na taj zahtev naroda pa je obećao da će “ova generacije odraditi svoj deo posla da bi korist imale buduće generacije”.

Kina je pristupila sporazumima o sprečavanju globalnog zagrevanja, neke od novoizgrađenih termoelektrana na ugalj smatraju se najčistijim tog tipa na svetu, a 24 odsto energije sada dolazi iz obnovljivih izvora.

Dakle, “socijalizam sa kineskim karakteristikama” može se posmatrati kao vrsta elitističke demokratije gde najmoralniji, pošteni, obrazovani i oprobano ekonomski sposobni pojedinci koji žele da se bave politikom, vode državni aparat koji brine o potrebama naroda i ne stoji na putu privrednicima – iako nikada neće biti opštenarodna demokratija zapadnog tipa, već “marskistička partija koja uči”.

Kineska ekonomija: Šta očekivati u 2018?


Svaka nova godina je dobar trenutak za razmišljanja i novogodišnje odluke. Za Kinu, koja je tešku godinu prebrodila na siguran i zdrav način, i uz ispunjena obećanja vlade da će se brinuti o efikasnijoj i otvorenijoj ekonomiji, zemlja je spremna da otpočne još jedno novo putovanje.

Uprkos nekim turbulencijama na tom putu, kineska ekonomija je 2017. godinu završila daleko snažnija nego što se očekivalo: glavni rast je izvesno ispunio zacrtane ciljeve, finansijski rizici su ublaženi a tržište nekretnina se smiruje, dok ključne reforme ostvaruju stabilan napredak.

Do sada je druga najveća ekonomija na svetu pokazala da je ključni pokretač globalnog rasta. Da li će kineska uloga u svetskoj ekonomiji nastaviti da dobija na značaju, i kako će Kina ploviti kroz nemirne vode? Slede neke od ključnih oblasti na koje treba obratiti pažnju.

Dublje strukturne reforme na strani ponude

Široke strukturne reforme u Kini, dizajnirane da poboljšaju ekonomiju na strani ponude, proizvele su željene rezultate u 2017. godini, uz očekivanja da će biti još bolje i u 2018. godini.

U borbi protiv previše proizvodnih kapaciteta, što je glavni zadatak aktuelne reforme, Kina je ostvarila svoje planove za prošlu godinu, smanjujući kapacitet proizvodnje čelika za oko 50 miliona tona, kao i uglja, za najmanje 150 miliona tona.

Napredak je zabeležen i na ostala četiri fronta, uključujući smanjenje zaduženja, smanjivanje količine zaliha tj. roba koje su dostupne za prodaju, odnosno količinu materijala za izradu novih proizvoda smanjenje troškova i osnaživanje slabih veza u ekonomiji i finansijama.

Centralna ekonomska konferencija je prošlog meseca bilo mesto na kojem je Kina obećala da će nastaviti sa strukturnim reformama na strani ponude u 2018. godini, uz napore za poboljšanjem ekonomskog kvaliteta.

Nastavak regulatorne oluje – snažno uspostavljanje pravila igre

U godini koju su neki nazvali “najtežom godinom” za kinesku finansijsku industriju, vlasti su preduzele konkretne korake radi sprečavanja široko rasprostranjenih zloupotreba i malverzacija na brzo rastućem finansijskom tržištu.

Banke, osiguravajuće kompanije kao i one koje trguju hartijama od vrednosti bile su u 2017. na udaru teških novčanih kazni zbog kršenja tržišnih pravila, dok su za preduzeća čije je poslovanje vezano za internet-finansije – firme koje su jednom uspele da obezbede laku i zamašnu dobit – sada nastupila teška vremena; one se sada svojski trude da prežive pod strožijim pravilima.

I dalje je u toku demonstracija čvrsto zacrtanog stava, dok među višim liderima postoji saglasnost o potrebi daljeg sprovođenja odlučnih akcija protiv nepravilnih i nezakonitih aktivnosti u finansijskom sektoru, kako bi se sprečili rizici u poslovanju.

Iako u izjavi objavljenoj nakon ključnog ekonomskog samita nije pomenuto smanjenje zaduženja, kontrola finansijskog rizika je i dalje prioritet s obzirom da će uklanjanje velikih rizika, kako je obećano, biti jedna od tri teške bitke koje ova zemlja vodi.

Širenje rata protiv zagađenja

Nema boljeg merila od čistog i plavog neba u Pekingu ove zime, kako bi se osvedočili efekti kineskih mera preduzetih u cilju redukcije zagađenja.

Jednom i doskora retkost, plavo zimsko nebo više nije luksuz u Pekingu a razlog tome je uspešna vladina kampanja za povećanu upotrebu čistog goriva za grejanje i teške kazne protiv preduzeća koja važe za glavne zagađivače.

Kontrola zagađenja je, takođe navedena kao jedna od “tri teške kineske bitke” koje će se voditi u naredne tri godine, a cilj je značajno smanjenje emisije gasova od strane glavnih zagađivača, uz poboljšanje ukupnog ekološkog okruženja.

Da bi se ova bitka dobila, trebalo bi da napori budu usredsređeni na prilagođavanje industrijske strukture, povećanja ušteda energije i njenog očuvanja kako bi nad Kinom ponovo osvanulo plavo nebo, navodi se u rezoluciji Centralne ekonomske konferencije iz decembra 2017.

Nastavak regulisanja tržišta nekretnina

U 2017. godini, tržište nekretnina, za koje se nekada smatralo da predstavlja veliki rizik na širem ekonomskom planu, sada se smiruje i „hladi“ usred čvrstih ograničenja i neumoljive regulative, kao što su ograničenja u kupovini; intenzivirani su i zahtevi za redovnim plaćanjem, jer je vlada pokušavala da umanji neželjene špekulacije.

Sa održivim tržištem, kineske vlasti imaju za cilj “dugoročni mehanizam” za regulisanje nekretnina, kao i sistem stanovanja koji obezbeđuje snabdevanje kroz višestruke izvore, podstičući kupovinu i iznajmljivanje stambenog prostora.

U velikim i srednjim gradovima vlada će unapređivati razvoj tržišta iznajmljivanja stambenih objekata, posebno dugoročnog najma. U međuvremenu, smanjenje neprodatih stanova i dalje će biti prioritet za gradove i oblasti trećeg i četvrtog ranga.

U izveštaju Nacionalne akademije za ekonomske strategije, predviđeno je da tržište nekretninama treba da ostane stabilno i u 2018. godini, ukoliko na vidiku ne iskrsne neki veliki politički poremećaj.

Ubrzavanje reformi u državnim preduzećima

Reforme državnih preduzeća (state-owned enterprises, SOE) će tokom 2018. takođe uploviti u dublje vode, a kineska vlada očekuje da zadobiju značajniju ulogu u prevazilaženju viška kapaciteta, držeći koeficijent duga pod kontrolom i vodeći visokokvalitetni ekonomski razvoj.

Tokom 2017. godine, do 68,9 odsto centralnih državnih preduzeća učestvovalo je u reformama koje su podrazumevale uspostavljanje mešovitog vlasništva, a vlasti razmatraju planove kojima bi se ova strategija intenzivirala.

Na 19. Nacionalnom kongresu Komunističke partije Kine (KPK), kinesko rukovodstvo je obećalo da će dalje reforme učiniti sve kako bi državna preduzeća postala “jača, bolja i veća”, pretvarajući ih u “svetski konkurentne kompanije”.

Vlada će nastaviti sa jačim restrukturiranjem i smanjivanjem zaduživanja zamašnom i hitnom prodajom hartija od vrednosti, kao i podsticanjem eksperimenta s poslovanjem preduzeća koja su u mešovitom vlasništvu, prisutnom u više državnih preduzeća.

Otvoriti vrata još šire

Tokom 2018. biće obeležavana 40-godišnjica kineskih reformi i politike otvaranja, a kineski lideri obećali su da će kineska vrata u svet biti još šire otvorena.

U cilju unapređivanja i promovisanja jedne uravnotežene trgovine, Kina će povećati uvoz i smanjiti uvozne tarife za neke proizvode, rečeno je prošlog meseca na Centralnoj ekonomskoj konferenciji.

Da bi stranim firmama pružile veće mogućnosti na kineskom uzavrelom i prosperitetnom tržištu, uspostavljena je negativna lista za ulazak na kinesko tržište, na kojoj su naznačeni sektori i preduzeća koja su ograničena za strane investicije. Ova lista biće tokom 2018. godine uspostavljena širom Kine.

Prema izveštaju sa 19. Nacionalnog kongresa KPK. država će, takođe, dati više ovlašćenja za rad slobodnih trgovinskih zona, kao i istražiti otvaranje luka za slobodnu trgovinu.

Xinhua, 2. jan 2018

China daily

 

Makron: Evropa nije supermarket


U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika, Emanuel Makron (Emmanuel Macron) izlaže svoju međunarodnu agendu o Siriji, Trampu i evropskim integracijama.

Emanuel Makron obećao je da će Francuska imati jake i pragmatične odnose sa Britanijom nakon Bregzita, i da će zajedno raditi na odbrani i borbi protiv terorizma zbog, kako je naglasio, “sudbinske povezanosti” dveju zemalja.

U svom prvom intervjuu od kada je izabran za francuskog predsednika prošlog meseca, Makron je za pariski Le Figaro i još sedam uglednih evropskih novina rekao: “Pragmatizam će odrediti našu novu vezu” sa Britanijom. Ovaj integralni intervju preuzet je iz londonskog Gardijana, koji je pozvan na razgovor sa sveže inaugurisanim predsednikom Francuske.

Na pitanje da li su za Britaniju vrata zaista ostala otvorena ukoliko želi da odustane od Bregzita – nakon njegovih nedavnih izjava koje su prepoznate kao ohrabrujući znak u ime protivnika tvrdog Bregzita, kada je rekao da postoji mogućnost kompromisa – Makron je izjavio: “Vrata su otvorena do onog trenutka kad kroz njih prođete. Nije na meni da kažem da li su ta vrata zatvorena. Ali, od trenutka kada se aktiviraju sve stvari i procedure, skopčane s terminima i ciljevima razdruživanja, biće teško vratiti se – budimo iskreni i nemojmo se zavaravati oko toga.”

Makron je bio čvrst u vezi sa pregovaračkim procesom Bregzita, koji je startovao početkom prošle sedmice. Rekao je: “Želim da upravo započete diskusije budu savršeno koordinirane na evropskom nivou. Ne želim bilateralne rasprave, jer se interesi EU moraju očuvati na kraći, srednji i dugi rok.”

Interesi EU moraju biti sačuvani na kraći, srednji i dugi rok

On je takođe rekao da će se migraciona saradnja na granici u francuskom Kaleu promeniti , a sve to u okviru preispitivanja politike izbeglica i azila.

U ovom obimnom intervjuu, a usred priprema za svoj prvi sastanak sa članovima Evropskog saveta i s ostalim evropskim liderima u četvrtak 22. juna u Briselu, Makron je rekao:

• Francuska i Nemačka želele bi da predvode proces snažnijih evropskih integracija uz veću socijalnu zaštitu kako bi povratile erodirano poverenje među nižom srednjom klasom širom EU bloka.

• Centralna i istočna Evropa i neke manje države “morale bi da poštuju demokratske vrednosti i ne mogu da na Evropu gledaju kao na supermarket”.

• Korišćenje hemijskog oružja i nepoštovanje humanitarnih koridora u Siriji bile su “crvene linije”, a Francuska je spremna, kao odgovor na ovo, da deluje (čak i) samostalno.

• Želja da se sa Trampom postigne veća međusobna angažovanost po svim gorućim svetskim problemima, uz insistiranje da se SAD vrate na agendu Pariskog klimatskog sporazuma.

Makron je insistirao na “učvršćivanju” francuske odbrambene saradnje sa Britancima i njihovoj tesnijoj međusobnoj saradnji nego što je to ranije bio slučaj, a cilju zajedničke borbe protiv terorizma i “jer su naše sudbine povezane: terorističke grupe ne znaju za (evropske) granice”.

Ali, kada su u pitanju bilateralni sporazumi o migraciji sa Britanijom, Makron je naglasio: “Želim da se naša saradnja razvija”. Osvrnuvši se na izbegličke kampove u Kaleu koje je francuska vlada zatvorila prošle godine, rekao je da “Apsolutno moramo izbeći stvaranje novih migrantskih čvorišta i kampova.”

Izbor Makrona za francuskog predsednika – koji je usledio nakon izbora Trampa u SAD-u i u jeku tenzija koje Evropljani imaju sa Rusijom Vladimira Putina kao i neslaganjem sa EU članicama iz Srednje Evrope – sve ovo je imalo za posledicu da se na njega gleda kao “centričnog”, proevropskog nosioca demokratskih vrednosti.

Glatko je porazio ekstremno desničarski front Marine Le Pen u drugom krugu, nakon što su u prvoj rundi izbačene tradicionalne stranke francuske levice i desnice – socijalisti i republikanci.

Makron je na terasi u dvorištu Jelisejske palate, okružen evropskim i francuskim zastavama, rekao da želi da “predvodi evropsku renesansu, stvarajući Evropsku uniju koja bi inspirisala svoje građane i brinula za njih. Rekao je da je potpuno uveren u novu eru obnovljene saradnje između Pariza i Berlina, u cilju pokretanja evropskog projekta u srcima i glavama njenih građana a ne samo u u dosadnim prostorijama za evropske sastanke. “Ključ za ponovno pokretanje jeste Evropa koja štiti (svoje građane)”, rekao je.

Makron je rekao da je najveći izazov i polazna tačka za njegovu spoljnu politiku u rešavanju problema “krize koja pogađa zapadne demokratije”.

On se još i upitao: “Kada pogledate planetu danas, šta vidite? Porast neliberalnih demokratija i ekstrema u Evropi, ponovno pojavljivanje autoritarnih režima koji dovode u pitanje vitalnost demokratije, dok se Sjedinjene Države delimično povlače iz sveta i sa globalne scene. Ova situacija još se dodatno pogoršava porastom neizvesnosti i novih problema – kriza na Bliskom istoku i u Zalivu sve je dublja, dok svuda u svetu raste nejednakost”.

On je rekao i da je kriza došla “delimično usled dubokih nejednakosti stvorenih svetskim poretkom i zbog islamskog terorizma”, ali je rekao da su ključna i klimatska pitanja. “Svako ko misli da je borba protiv klimatskih promena kapric liberalnih pripadnika srednje klase, nalazi se u dubokoj zabludi”.

Makron je rekao i da Evropa nema drugog izbora osim da postane nosilac standarda u borbi protiv svih nesloboda prisutnih u današnjem u svetu. “Zato što se demokratija rodila u Evropi. Sjedinjene Države vole slobodu koliko i mi, ali nemaju ljubav prema pravdi. Evropa je jedino mesto u svetu gde su pojedinačne slobode, duh demokratije i socijalne pravde toliko blisko povezani. Dakle, sada se postavlja pitanje: da li će Evropa uspeti da odbrani svoje osnovne vrednosti koje je decenijama zastupala i pronosila svetom, ili će biti izbrisana porastom neliberalnih demokratija i autoritarnih režima?”

Makron je rekao da se ključ za “pomirenje” evropskih građana sa evropskim projektom nalazi u pooštravanju i osnaživanju radničkih prava,  kao i onemogućavanju prakse da kompanije zapošljavaju jeftiniju radnu snagu iz drugih zemalja EU ili izmeštaju proizvodnju u zemlje sa nižim platama, podrivajući tako ostale.

On je u intervjuu za evropske štampane medije izjavio da “Moramo promovisati Evropu koja vodi ka većem ekonomskom i socijalnom blagostanju”. Podrivanje postojećih evropskih zarada prilivom nisko plaćenih privremenih radnika potisnulo je, po njemu, podršku Evropljana Evropi “izvrnuvši evropski projekat naglavačke”…Nemojmo ovo pogrešno shvatiti. Veliki branioci i zastupnici ove ekonomski izuzetno liberalne i neuravnotežene Evrope – a taj zastupnik je Britanija – srušili su se. Na šta je Bregzit igrao? Na radnike iz istočne Evrope koji su došli da preuzmu britanske poslove. Odbrambeni igrači Evropske unije su izgubili jer su britanski niži srednji slojevi rekli: Stop!”. On je napomenuo i da se “ekstremi i ekstremizam uvek hrane ovakvom vrstom neravnoteže”, a da “Evropska unija ne može ostati zatvorena u prostorijama za sastanke i svojim kancelarijama, puštajući da se stvari uruše (same od sebe)”.

Makron je još rekao i da rešenje leži u obnovljenoj “zajedničkoj snazi” udružene Francuske i Nemačke kako bi se EU transformisala a potom i ulio jedan novi entuzijazam u evropski projekat. “Posvuda, u našim evropskim društvima, niže srednje klase počele su da sumnjaju (u evropski projekat)”, rekao je. Tokom svoje predizborne kampanje, Makron je zdušno pominjao Nemačku, govoreći kako bi trebalo okončati nepoverenje i zastoj koji su mučili franko-nemački ekonomski motor, obeležen slabim ekonomskim performansama Francuske i tekućim borbama sa sopstvenim deficitom. Makron se zalaže za još tesniju integraciju evrozonskih zemalja sa evrozonskim budžetom, zagovarajući zajedničku odbrambenu politiku i “remont” politike koja se vodi prema izbeglicama i azilantima. On je u ovom intervjuu rekao i da “moramo stvoriti Evropu koju štiti konkretna odbrambena politika i zajednička evropska bezbednost.” On je rekao i da politika prema azilantima, izbeglicama i migrantima mora biti “duboko reformisana”.

Makron je rekao da, u cilju ostvarivanja ovih ideja, “nema potrebe za upriličavanjem nekog češćeg sastančenja ili organizovanja samita”. U vezi toga, “provoditi beskrajni niz noći u rešavanju dilema gde treba sazidati neku novu evropsku agenciju ili kako trošiti novce kojeg god budžeta značilo bi da smo promašili ovaj istorijski trenutak i njegovu suštinu”, rekao je on. “Pitanje je: znate li kako obnoviti evropsku socijalno-ekonomsku dinamiku i kako da privučete građane da budu za ovu platformu? Ne radi se samo o pritisku koji (evropska) politika vrši na zemlje članice ili na njene građane; Moraćete da ih povedete da krenu zajedno s vama, da učinite da sanjaju (jednu novu, bolju EU).” On je rekao i da se to ne može desiti “ukoliko Francuska ne ojača sopstvenu ekonomiju i društvo”. On je priznao da je Nemačka pre 15 godina izvršila svoje ekonomske strukturne reforme, znajući da tadašnja postojeća situacija nije održiva na duge staze. “Zato sam zatražio od vlade da se angažuje u sprovođenju temeljnih reformi, koje su od suštinskog značaja za Francusku.” On je dodao i da su “Naš kredibilitet, naša efikasnost i  naša snaga sada na ispitu.”

Makron insistira na potpunom usaglašavanju s Nemačkom i nužnost shvatanja trenutka u kojem je potrebno stati u isti red i povesti zajedničku borbu. “Nacionalna samodopadljivost je otrov koji sporo deluje, koji dovodi do slabljenja demokratija, kolektivno onemogućavajući naciju da adekvatno odgovori na postavljene istorijske izazove”, rekao je on, dodavši: “Znam da je nemačka kancelarka, Angela Merkel, svesna ovoga.”

Nakon izborne kampanje u kojoj je imao direktne i neuvijene reči za  srednjeevropske države kao što su Poljska i Mađarska – a zbog njihove nesaradnje po pitanju evropske unisone politike prema izbeglicama i poštovanja evropskih vrednosti – Makron sada insistira na tome da ne veruje u “konflikt između evropskog istoka i zapada”. On je, međutim, uperio svoje upozoravajuće reči prema nekih evropskim lidera jer “napuštaju evropske principe, okrećući leđa Evropi i cinično se postavljajući prema Evropskoj uniji koja je služila samo kao šalter za izdavanje kredita, bez poštovanja njenih osnovnih vrednosti”.

On je izjavio i da “Evropa nije supermarket. Evropa je zajednička sudbina. Ona biva oslabljen u trenutku kada prihvati da njeni principi mogu biti odbačeni. Zemlje u Evropi koje ne poštuju pravila treba da se suoče sa političkim posledicama. A tu se ne radi samo o tenziji i rasprama na potezu istok-zapad Evrope.”. Dodao je i da će “Sa svima razgovarati s poštovanjem, ali (zarad tih dobrih odnosa) neću dovoditi u pitanje evropske principe, solidarnost ili demokratske vrednosti. Ukoliko bi Evropa prihvatila (odustajanje od njenih osnovnih vrednosti), to bi značilo da je slaba i da je već prestala da postoji.”

Nakon prošlomesečnog susreta sa Trampom, kada se s njim namerno veoma čvrsto rukovao, i to pre nego što je ovaj odlučio da javno obznani kako će izuzeti Sjedinjene Države iz Pariskih klimatskih razgovora, Makron je rekao: “Donald Tramp je pre svega lider kojeg je izabrao američki narod. Danas je teškoća u tome što on još uvek nije sastavio konceptualni okvir svoje spoljne politike. Njegova politika, prema tome, može biti nepredvidljiva, što je izvor neugodnosti za čitav  svet. Što se tiče borbe protiv terorizma, on (Tramp) ima isti iskorak u pravcu povećanja efikasnosti. Ne delim neke njegove puteve koje je izabrao, pre svega po pitanju klimatskih promena i rešavanju tog problema. Ali, nadam se da ćemo naći načina da se Sjedinjene Države vrate Pariskom sporazumu o klimatskim promenama. To je ruka koju nudim Donaldu Trampu. Nadam se da će promeniti svoj stav. To je naprosto zato što je ovo jedna planeta na kojoj živimo svi mi, i zato što je sve povezano. Ne možete s jedne strane, želeti da se efikasno borite protiv terorizma a da se, s druge strane, ne bavite rešavanjem problema klimatskih promena.”

Kada je reč o Siriji, Makron je rekao da nakon što je prošlog meseca upoznao Putina, ruskog predsednika uputio u to da je njegova crvena linija upotreba hemijskog oružja, te da je Francuska spremna da preduzme hitnu akciju ukoliko ova vrsta oružja počne (tj nastavi) da se koristi u Siriji. Na pitanje da li to znači da bi Francuska mogla da udari samostalno i preduzme neku svoju akciju, Makron je rekao: “Da. Kada želite da rešite probleme s prekoračivanjem tih granica preko kojih se ne prelazi, te crvene linije – ako ne znate kako i da li će taj dogovor biti poštovan – vi odlučite da budete slabi. A to svakako nije moj izbor.” Dodao je i da “Ako se hemijsko oružje koristi na terenu, a mi znamo kako da pronađemo njegov izvor i poreklo, Francuska u tom slučaju ima da pokrene (vojne) udare kako bi uništila skladišta hemijskog oružja.”

On je upozorio na lekcije iz 2013. godine, kada je Barak Obama postavio crvenu liniju o hemijskom oružju, ali nije intervenisao, navodeći da su poslali poruku liderima poput Putina da bi mogli imati izvesnu slobodu u drugim oblastima, kao što je, recimo, Ukrajina. “SAD su postavile crvenu liniju, ali su odlučile da ne intervenišu. Šta je oslabilo Francusku [tada]? Političko definisanje te crvene linije, ali ne i preuzimanje posledica nastalih donošenjem te odluke. A šta je, s obzirom na to, Vladimira Putina učinilo komotnim da deluje na drugim operativnim scenama? Činjenica da se susreće s onima koji su imali crvene linije, ali ih nisu konkretno sprovodili.”

O Putinu, koga je Makron prošlog meseca ugostio u Versaju, rekao je: “Ja poštujem Vladimira Putina. Sa njim sam imao konstruktivnu razmenu stavova. Imamo realna neslaganja, posebno oko Ukrajine, ali je sada čuo moj stav i poziciju. Razgovarao sam s njim, oči u oči, o međunarodnim pitanjima kao i o odbrani nevladinih organizacija i sloboda u njegovoj zemlji. “

Makron je u vezi Sirije izjavio: “Moje je duboko uverenje da nam treba politički i diplomatski putokaz. Nećemo rešiti ovo pitanje tek pukom vojnom silom. To je kolektivna greška koju smo napravili. Prava promena po ovom pitanju je da nisam rekao da je uklanjanje Bašara al-Asada preduslov za sve (ostalo u vezi rešavanja sirijske krize). A to je zato što me niko (još uvek) nije upoznao s svojim legitimnim naslednikom! Moja linija je jasna: jedna (jedinstvena) totalna borba protiv terorističkih grupa. Oni su naši neprijatelji… Potrebna nam je saradnja svih kako bismo ga iskorenili, posebno Rusija. Dva: stabilnost u Siriji, jer ne želim neuspešnu državu. Sa mnom će se okončati ona vrsta neokonzervativizma koja je u Francusku uvezena pre više od 10 godina.

“Demokratija nije građena “spolja”, bez aktera iznutra koji su je uveli. Francuska nije učestvovala u ratu u Iraku i tu je bila u pravu. A Francuska je na ovaj način pogrešila, rešivši da učestvuje u ratu u Libiji. Kakav je bio rezultat tih intervencija? Neuspele države, u kojima su terorističke grupe napredovale. Ne želim to u Siriji. Tri: Imam crvene linije kada se radi o primeni hemijskog oružja i humanitarnim koridorima. Jasno sam to rekao Vladimiru Putinu. Povodom ovoga ću biti beskompromisan. Dakle, upotreba hemijskog oružja naići će na odgovarajući odgovor, pa čak i ako Francuska deluje sama.”

On je još i dodao da će “Francuska cu tom pogledu biti savršeno usklađena sa Sjedinjenim Državama”.

U vezi rešenja sirijskog ratnog žarišta, Makron je još rekao da je njegov konačni zahtev bio “stabilnost u Siriji na srednji rok. To znači poštovanje manjina. Moramo pronaći načine i sredstva za diplomatsku inicijativu koja poštuje sve te principe. “

Makron (39), bivši bankar i ministar ekonomije u Olandovoj vladi predvođenoj socijalistima, nikada se nije kandidovao za bilo kakv javnu funkciju sve do zadnjih predsedničkih  izbora, a njegov politički pokret La Republique En Marche! – kojeg je opisao kao “ni levog a ni desnog” – osnovana je samo pre nešto više od godinu dana.

Na pitanje da li je to što su ga Francuzi izabrali za svog predsednika zadržalo uveliko nadirući populizam širom Evrope, Makron je rekao da nije “toliko arogantan” da bi umislio kako je izbor njega za predsednika označio potpuno zaustavljanje cunamija populističke demagogije. Rekao je još i da “Francuska nije zemlja koju reformišete, već je to zemlja koju transformišete, zemlja revolucije. Dakle, dokle god je moguće ne reformisati je, Francuska to i ne čini. Ovog puta, ljudi su videli da su na ivici propasti, i reagovali su shodno toj percepciji.”

On je, povodom svoje apsolutne većine na parlamentarnim izborima prošle sedmice izjavio kako je taj izborni rezultat konačno dotukao tradicionalne francuske stranke u kolapsu, koje su tom zemljom vladale više decenija, kao i da je u inostranstvu prepoznat kao neko ko je uspeo da zadrži talas evropskog populizma: “Izabravši mene za predsednika, kao i moje stranke za većinsku u parlamentu samo po sebi nije kraj nečemu: one su pre jedan izazovni početak. To je početak francuske renesanse i nadam se evropske. “Rekao je da želi da povrati ambicije a “ne poigravati se strahovima, već ih pretvoriti u energiju”.

Na kraju ovog intervjua on je još dodao da su “Strahovi još uvek prisutni, kao i ono što deli (svako) društvo. Nema magičnih rešenja, radi se o borbi koja se vodi iz dana u dan.” Rekao je i da je izazov pozivati se neprekidno na inteligenciju građana. “Ono što iscrpljuje demokratije jesu političari koji misle da su njihovi sugrađani glupi… Kriza zapadne imaginacije predstavlja ogroman izazov i jedna osoba neće biti u stanju da sama to promeni. Ali želim da povratim istorijsku nit kao i energiju evropskog naroda, da zadržim naviruće ekstreme i demagogiju. Zato što je ovo bitka za civilizaciju.”

Angelique Chrisafis, Lwe Figaro, Pariz, Četvrtak 21. jun 2017

(The Guardian, Le Figaro, El País, Gazeta Wyborcza, Süddeutsche Zeitung, Le Temps, Le Soir, Corriere della Serra)

Grčka, bez svetla na kraju tunela


16

Međunarodni monetarni fond i Evropska unija razmimoilaze se oko nerazmrsivog i dugogodišnjeg pitanja grčkih dugova: Iz striktno ekonomskih poriva, MMF drži do stava da ih treba reprogramirati zbog toga što su na ‘neodrživom’ nivou, dok, nasuprot tome, čelnici EU strahuju od reakcija javnosti ukoliko se ispostavi da su onolike milijarde evra iz paketa finansijske pomoći Grčkoj uludo utrošene.

Uprkos svim ekonomskim političkim previranjima i kretanjima, a katkad i događajima koji imaju tragičan ishod, u zadnjih desetak godina postoji u evropskoj svakodnevici jedna koliko žalosna toliko i nepromenljiva konstanta. Njeno ime je – grčka finansijska kriza. U momentu kad pomislimo kako se problematična situacija napokon barem malo smirila i da će se Južna Evropa makar za neko vreme primiriti “negde u hladovini”, trusna ekonomska oblast Grčke ponovo se žestoko zatrese.

Takva je situacija i ovih dana. Kristin Lagard, direktorka Međunarodnog monetarnog fonda daje “tvrde” izjave povodom tretmana prema Grčkoj. Iz Evropske komisije u Briselu uzvraćaju, a i pregovore je, po logici stvari, upletena i atinska politička elita. Na atinskim ulicama ponovo se protestuje. Protestanti, po već dobro uvežbanom scenariju, pominju reči koje su odjekivale grčkim gradovima i selima i proteklih godina: porezi, dugovi, štednja, posustala ekonomija…

Kako je sve to uopšte počelo? Finansijska i ekonomska kriza 2007. i 2008. godine zakotrljala su lavinu za koju se sneg, u vidu problematičnih odluka i loše fiskalne politike, godinama skupljao. Krajem 2009., kao posledica pomenute svetske krize, u javnost je isplivalo to da su grčke vlasti prikrivale stvarnu nivo grčkih dugova. Vlade su se zaduživale kompleksnim finansijskim instrumentima koji se nisu videli u službenoj statistici.

07

Ove nimalo dobre vesti – s panikom koja još uvek ne jenjava, smrtonosnim zagrljajem u kojem su se grčki dugovi našli s evropskim bankama, kao i neprijatno velikom ranjivošću svog finansijskog sistema – doveli su do neočekivanog, naglog i sveopšteg porasta nepoverenja Grka u svoju zemlju i njenu privredu. Ovakav uspon nepoverenja u grčkom društvu dodatno je iskomplikovao ionako tešku situaciju, pa se po sebi nametnulo i pitanje da li je Grčka uopšte u stanju da dugi niz godina vraća svoje nepojamno visoke dugove.

Zemlji Helena su, nakon početne panike, u poslednjih sedam godina odobrena tri programa međunarodne pomoći. Glavnu reč u tome vodili su EU, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Evropska centralna banka. Prvi program pomoći, vredan oko 73 milijarde evra, odobren je u maju 2010. godine. On je nepune dve godine kasnije zamenjen drugim programom koji je trajao do sredine 2015. i tokom kojeg je Grčkoj pružena pomoć u vrednosti nešto višoj od 150 milijardi evra. Treći program, u vrednosti od 86 milijardi evra, dogovoren je sredinom 2015. i trebalo bi da traje nešto više od tri godine.

Preka potreba za prilagođavanjima i obnovom programa finansijkog paketa pomoći proistekla je iz uzusa pod kojima su bili odobravani. U ove uslove bile su uključene vrlo striktne odredbe o uvođenju kontrole i nadzora nad grčkim finansijama, a najintenzivnije se radilo i pregovaralo u vezi grčkog budžeta. Grčke vlasti (i vlade) su od 2010. do danas izglasale i donele više od 10 različitih paketa reformi. Svi su oni za svoj cilj imali što bolju izbalansiranost budžeta, odnosno uravnoteženost između štednje i oštrih rezova u državnim rashodima s jedne strane, s povećanjem prihoda kako putem rasta naplate taksi i poreza, tako i prodajom imovine.

Sve su ove finansijske programe – što je i bilo za očekivati – grčka javnost i mediji dočekali s velikim negodovanjem; opšte nezadovoljstvo Grka pokazalo se organizovanjem masovnih protesta, a neredi traju i danas i nikako se ne smiruju. U tom vremenskom periodu, grčki politički vrh bio je i radikalno promenjen, međutim ni taj potez nije dovoljno doprineo pomirenju između grčkih građana –  koji su, s jedne strane, konsternirani štednjom i potezima svih vladajućih garnitura od 2008. naovamo, a s druge strane EU kreditorima i poveriocima koji su nezadovoljni razvojem događaja u Grčkoj i gotovo nikakvim napretkom u fiskalnoj konsolidaciji. Situacija je sredinom 2015. godine bila u tolikoj meri zabrinjavajuća da je čak i istupanje Grčke iz evrozone postala opcija o kojoj se ozbiljno razmišljalo – mada su sve dotad ovakve ideje bivale odbacivane uz obrazloženje “da bi ovakav potez doprineo urušavanju evra, evrozone, pa čak možda i same Unije”.

18

Gde se Grci sada nalaze, a gde EU?

Sredinom ove godine, Grcima dolaze na naplatu dugovi teški negde oko sedam milijardi evra. Kako bi se ovako enormni iznosi mogli bez problema otplatiti, trebalo bi pre toga postići dogovor o daljoj isplati paketa međunarodne finansijske pomoći. A da bi uopšte i došlo do toga, pre svega je potrebno obaviti detaljno ispitivanje efekata do danas postignutih ekonomskih reformi, uz postizanje dogovora o novim uslovima isplate finansijske pomoći. Grci su do prošlog vikenda računali na to da će do tog termina (18. i 19. februar) – kada se održavao sastanak ministara finansija evrozonskih zemalja, biti makar u grubim crtama obelodanjeni okviri za novi dogovor i uslove pod kojima su postignuti. Pa ipak, pregled koji se ticao provere efikasnosti i pozitivnih efekata grčkih reformi još uvek nije priveden kraju.

Euklid Cakalotos, ministar finansija Grčke izneo je optužbe na račun Međunarodnog monetarnog fonda zbog, kako je naveo “otezanja izazvanog unutrašnjim previranjima u MMF-u, usled čega još uvek nije donesena konačna odluka o potencijalnom učešću Fonda u narednom paketu finansijske pomoći. Direktorka MMF-a Kristin Lagard je izjavila da” MMF nikako ne može da pristane na nekakve posebne uslove koj bi važili samo za Grčku”.

Problem koji se ovde nazire je u tome što se stavovi Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda razilaze oko pitanja koliko je zapravo, Grčka u realno u stanju da otplaćuje svoje nepojamno velike dugove. Po poslednjoj proceni MMF-a, ‘trenutni nivo grčkih dugova je praktično neodrživ’, pa je, shodno tome, neizostavno potrebno restrukturisanje; u njega bi ušao poček na jedan deo grčkih dugova, produženje roka dospeća kao i snižavanje kamatnih stopa po kreditima. Ima onih koji ovakvu informaciju tumače kao potencijalni otpis dela dugova.

Pa ipak, oni koji predstavljaju države evrozone ne mogu da se slože s ovim procenama MMF-a, tvrdeći kako Fond nije u stanju da u potpunosti shvati mehanizam i logiku paketa hitne pomoći i programa finansijske pomoći koji su evrozonski ministri finansija odobrili Grcima. Stvar je, međutim, daleko više političke prirode jer   EU lideri rizikuju da će u evropskoj javnosti i medijima proizvesti negativnu reakciju ukoliko se ispostavi da su silne milijarde evra finansijske pomoći uzalud utrošene. Uz sve to, postoje i informacije da, oko pitanja mogućnosti za otplatu dugova, Evropska unija zastupa isti stav kao i jedan deo visokih funkcionera Fonda.

Danas se grčki javni dug nalazi na nivou od 180 procenata BDP-a, a prema analizama i projekcijama Evropske komisije ovako visok javni dug trebalo bi da se do kraja 2018. snizi na 170%. Poverenik Evropske komisije za ekonomska i finansijska pitanja Pjer Moskovici (Pierre Moskovici) je uoči prošlonedeljnog odlaska u Atinu izjavio kako je “Grčka na putu ‘izrazitog napretka’, a uz to i da “Evropska komisija ima želju da sarađuje sa Fondom”. On je svoj optimizam zasnovao na informacijama da je Grčka prošle godine ipak ostvarila izvestan ekonomski rast (mada je u poslednjem kvartalu ponovo zabeležen pad), tvrdeći da su dosad ispunjeni fiskalni ciljevi postavljeni kao svojevrsni uslovi za svaki naredni program i paket finansijske pomoći. Moskovici je odbacio je bilo kakvu ideju o novodno mogućem istupanju Grčke iz evrozone, rekavši da ‘Grcima nije moguće nametnuti dodatne uštede, iako je neophodno da se nastavi s reformama’.

Članice evrozone gaje uverenje da je grčki “uspeh” u ostvarivanj (makar kakvog) suficita u budžetu nagoveštaj da se stvari menjaju nabolje. Fond je, za razliku od Evropske komisije, u svojim procenama daleko pesimističniji jer u njemu vlada stav da će se grčki politički kor vratiti “dobrim starim navikama” tzv. ‘kupovine’ podrške naroda/glasača. Ono što je u svemu ovome najgore jeste da obe strane – i predstavnici Fonda, baš kao i oni koji pregovaraju u ime EU i Evopske komisije strahuju da grčka birokratija – uprkos svim paketima i programima, uprkos obećanjima, zaklinjanjima, reformama i obećanjima – ni danas nije ništa mnogo bolja nego što je to bila pre 5 ili 10 godina. Naplata poreza je čak i smanjena ukoliko se uporede s naplatom u 2010, dok neki atinski političari komentarišu kako je situacija u zdravstvu, školstvu, pravosuđu i javnoj upravi najgora u njihovoj novijoj istoriji. Grčka statistika je ovih dana iznela podatak da je privreda u 4. prošlogodišnjem kvartalu zabeležila pad od 0,4% u odnosu na 3. kvartal, ali je isto tako bila i 0,3% viša nego godinu ranije. Svakako da je dobra vest pozitivan pomak na godišnjem nivou, a Evropska komisija predviđa da će grčki privredni rast u 2017. iznositi 2,7% kao i da će u 2018. dodatno ubrzati, na 3,1 odsto. Prema nekim procenama, stopa nezaposlenosti bi trebalo da s prošlogodišnjih 23,4% padne na 22% tokom ove 2017., a 20,3% tokom 2018. godine.

Prekretnica za Kinu: juan u elitnom klubu rezervnih valuta kluba MMF


Juan je u subotu 1. oktobra 2016. postao peti član prestižne korpe Specijalnih prava vučenja, SPV (SDR, Special drawing rights); analitičari procenjuju da, pre no što juan zaista i postane valuta kojom se slobodno trguje, potrebno sprovesti još neke reforme.

Kineski juan se od prekjuče pridružio elitnoj grupi rezervnih valuta kreiranih od strane Međunarodnog monetarnog fonda, o čemu se već priča kao o prekretnici, odnosno usponu značaja Kine na globalnom finansijskom tržištu.

Juan, takođe poznat i kao renminbi, postao je uz američki dolar, evro, japanski jen i britansku funtu peta članica MMF-ove prestižne korpe valuta Specijalnih prava vučenja.

Analitičari kažu da ovo predstavlja početak nove ere za juan, čime je otvoren put širem usvajanju kineske valute u međunarodnoj trgovini i jačanju statusa Kine kao ključnog igrača u globalnom finansijskom sistemu.

Oni, međutim, kažu i da će Peking u narednim godinama morati da sprovede još reformi kako bi „pogurala“ internacionalizaciju juana, jer je sada jedina SPV rezervna valuta kojom se ne može u potpunosti (slobodno) trgovati. Međunarodni investitori i dalje se suočavaju sa dosta restrikcija u trgovini juanom – denominovanim obveznicama i akcijama. 03

Piter Vong Tung-šun (Peter Wong Tung-shun), izvršni direktor HSBC banke za azijskopacifički region opisao je uključivanje juana u SPV korpu kao “značajan trenutak u nastojanju juana da postane istinski međunarodna valuta.”

SDR korpa je grupa rezervnih međunarodnih valuta koju je 1969. stvorio MMF sa ciljem unapređenja svetske trgovine, povećanja likvidnosti i dopune zvaničnih rezervi zemalja-članica tokom finansijske krize.

Peking je prvi put počeo da dozvoljava korišćenje juana 2003. godine, kada je bankama u Hong Kongu dozvolio da izvrše određene poslove u domaćoj valuti. Od 2009. godine, Kina je počela da sve intenzivnije gura svoju valutu, dozvoljavajući međunarodnim kompanijama i privrednicima da obavljaju trgovinu koristeći juan, a godinu dana kasnije omogućavajući da se on koristi u investicionim operacijama.

U novembru prošle godine, generalna direktorka MMF Kristin Lagard izjavila je da je juan ispunio dva glavna kriterijuma za uključivanje u korpu, rekavši da je ova valuta bila “u širokoj upotrebi” i “slobodno raspoloživa za upotrebu”. MMF je tada najavio da će juan postati njena peta rezervna valuta u decembru.

“Uključivanje SPV u korpu sada i formalno izbacuje juan u redove najznačajnijih svetskih rezervnih valuta, obezbeđujući tako veće poverenje za kompanije i institucije širom sveta da trguju koristeći juan, ali i investiraju u imovinu koja je denominovana u juanu”, rekao je Vong.01

“Verujemo da će kineske vlasti u narednom periodu nastaviti da sprovode reforme kako finansijskog tako i tržišta kapitalom, postepeno sve više otvarajući vrata prekograničnim tokovima novca, i osiguravajući da će Kina i renminbi postati sve dublje integrisane u globalni finansijski sistem.”

Vong je kazao da će Hong Kong – kao offshore centar za trgovanje juanom i glavno čvorište za finansijska tržišta i upravljanje imovinom, u budućnosti igrati ključnu ulogu u internacionalizaciji kineske valute.

Mark Čendler (Marc Chandler), šef globalnih valutnih strategija u Brown Brothers Harriman Investor Services, opisao je indukciju juana u SPV korpu kao “priznanje za divovske korake koje je Kina pravila još od 1970-tih godina naovamo, a posebno od njenog stupanja u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. godine.”

Svetska banka je prošlog meseca prodala 700 miliona američkih dolara u obveznicama denominovanim u Specijalna prava vučenja, što je prva takva emisija obveznica za više od 30 godina.

“Gledajući širu sliku, uloga juana kao rezervne valute može samo da ide uzlaznom putanjom. MMF je ocenio da se u juanima čuva oko jedan posto ukupnih svetskih rezervi”, rekao je Čendler.

04

Jasper Lo, izvršni direktor brokerske kompanije King International ocenjuje da je potrebno pet godina kako bi juan postao u potpunosti konvertibilan.

On je rekao da je “kineska ekonomija na domaćem terenu slaba i da bi potpuna konvertibilnost juana u ovom trenutku dovela do odliva kapitala. Kina će verovatno dopustiti da juan postane potpuno konvertibilan tek kada se njena ekonomija bude oporavila. Za taj oporavak može biti potrebno oko pet godina.”

Uoči njegovog uključivanja u SPV korpu juan je i dalje bio slab, a trgovina se obavljala po kursu od 6.6698 juana za jedan američki dolar, što je pad od gotovo sedam odsto u poslednjih godinu dana.

Ovaj članak se pojavio u štampanom izdanju South China Morning Post

South China Morning Post