Obići čitavu planetu: Najteža mesta na svetu za posetu turista (1/2)

Albert Podell je proputovao sve zemlje sveta. “U nekim slučajevima, avantura bi počela i pre nego što bih stigao tamo”, kaže on u intervjuu za vebsajt izdanje američkog magazina The Atlantic.

Prošlog leta je moj avion Royal Air Maroc iz Kazablanke sleteo na Međunarodni aerodrom Malabo u Ekvatorijalnoj Gvineji, čime sam okončao misiju dugu 50 godina: Zvanično sam, i zakonski (pečatima) posetio svaku priznatu državu na svetu.

To znači 196 zemalja: 193 članice Ujedinjenih nacija, plus Tajvan, Vatikan, i Kosovo, koje nisu članice.

U pet decenija putovanja, te sam zemlje prelazio rikšom, taksiciklom, autobusom, automobilom, kombijem i svim vrstama vozila koja se koriste kao „taksi“; nekolicinu sam prešao vozom (Italija, Švajcarska, Moldavija, Belorusija, Ukrajina, Rumunija i Grčka); dve zemlje sam prešao čamcem i brodom (Gabon i Nemačku); Norvešku obalskim parobrodom; Gambiju i amazonske delove Perua i Ekvadora kanuom s vanbrodskim motorom, a polovinu Burme skuterom. Jamajku sam prešao na motociklu a Nauru na biciklu. Takođe, prepešačio sam kompletno tri patuljaste države (Vatikan, San Marino i Lihtenštajn) dok sam ostale prešao na konju, kamili, slonu, lami, i magarcu. Priznajem da nisam posetio svako od 7.107 ostrva Filipinskog arhipelaga kao ni gotovo nijedno od 17.000 ostrva koja pripadaju Indoneziji, ali sam se izlagao rizicima dok sam neka mesta između ostrva prelazio u zarđalim konzervama koje samo podsećaju na plovila, a o kojima čitate na zadnjim stranicama Tajmsa pod naslovima kao što su “brod potonuo u Sulu moru, 400 nestalih.”

U ovim zemljama sam doživeo na stotine avantura, ali je u pojedinim zemljama avantura počinjala pre nego što bih i ušao u njih. Teškoće s kojima sam se suočavao pri dobijanju turističkih viza me je na svoj način učilo šta da očekujem od mesta koja tek treba da posetim kao i o njihovim relacijama s ostatkom sveta (Dobiti vizu za Severnu Koreju, svuda u svetu čuvenu po izolovanosti od ostatka planete zapravo nije tako teško: Sjedinjene Države, u stvari, ne brane svojim građanima da tamo putuju, a vlada Severne Koreje, iako prezire Ameriku, voli novac Amerikanaca i srećna je što ima priliku da im obezbedi vize – iako isključivo važeće samo ukoliko rezervišete skupe ture koje odobrava severnokorejska vlada). Evo devet zemalja za koje mi je bilo najteže da obezbedim vize.

* * *

02

Saudijska Arabija je zaista teška (za jednog Amerikanca). Pokušavao sam – od 2000. do 2009. godine, bez uspeha, ili čak objašnjenja za moj neuspeh – da sebi obezbedim turističku vizu za tu Pustinjsku Kraljevinu, mada je to palo u vreme kada Saudijska komisija za turizam i antikvitete uopšte nije posedovala pisanu istoriju izdavanja turističkih viza nemuslimanima. Zato sam bio zabrinut za ulazak u ovu zemlju; zabrinut da ću možda morati da pređem u islam, zapamtim Kuran, da će me poučavati Mule, da ću pohađati džamiju, zaboravljajući pritom da sam bio ultra-liberalni jevrejski ateista.

Ovo je postalo posebno frustrirajuće tokom 2011. godine, tokom brze vožnje od Bahreina preko bedema-autoputa „King Fahd“, kada sam hitao ka Saudijskoj Arabiji. Nakon što opet nisam uspeo da dobijem vizu, neobično otvoreni Saudijac, konzularni službenik, na kraju mi je otvoreno rekao i razlog za takvu odluku saudijskih vlasti. On je, u suštini, rekao: “Vidite, imamo dosta novca od nafte, tako da nam vaših nekoliko turističkih dolara nije potrebno. Imamo dva miliona muslimanskih hodočasnika koji nas svake godine posećuju tokom svog hadža (Hajj)“- godišnjeg hodočašća u svetom gradu Meki (Mecca)” i oni nisu problem. Međutim, neki od naših konzervativnih građana ne žele da neislamski zapadnjaci dolaze i raspiruju u našim ljudima plamen liberalnih ideja. A nama svakako ne treba loš publicitet ako vas u našoj zemlji povredi ili ubije neki radikalni musliman.

Konačno sam pronašao turističku agenciju iz Mičigena koja je bila dobro povezana, i koja je sredila da se dokopam Saudijskog tla – maskiran kao član tima koji je proučavao iskopine pod vođstvom profesora arheologije i eksperta za sitne glinene brojanice, koje su se na Bliskom istoku koristile za sređivanje finansijskih knjiga i računa pre oko 7.000 godina. Moje su finansije oslabile za $9,000 nakon troškova za avion i taj turistički aranžman.

03

Kiribati je bio isuviše mali i siromašan kada sam 2006. u ambasadi ove zemlje u SAD prvi put podneo zahtev za vizu. Trebalo je, umesto toga, konsultovati svih osam “počasnih konzulata” rasutih širom sveta, da bih napokon bio usmeren na konzula u Honoluluu, koji je obično bio negde napolju i surfovao. Na kraju sam dobio vizu od konzula koji se nalazi na Fidžiju tokom njegovog puta ka drugim južnopacifičkim zemljama. Situacija je danas, 10 godina kasnije, daleko lakša: već nekoliko godina unatrag Kiribati ne zahteva turističke vize od američkih građana ukoliko ovi ostaju manje od mesec dana.

05

Čad je, recimo, zahtevao – i dalje zahteva – da im podnosilac vize na uvid podnese pismo od sponzora ili hotela u glavnom gradu zemlje, N’Djameni, kojim ga ovi pozivaju u posetu; u pozivnom pismu treba da su navedeni detalji koji određuju odnos i svrhu putovanja. Kada sam 2012. otišao tamo, samo dva ili tri hotela izdavala su takvo pismo, a da bih ga dobio morao sam da naručim i platim unapred – i to bespovratno – trista dolara za noć.

Međutim, problemi oko ulaska nisu bili završeni nakon dobijanja rezervacije.

Odmah po mom dolasku na aerodrom N’Djamena, jedan uniformisani policajac prišao mi je protrljavši svoj palac i kažiprst: univerzalni gest koji kazuje: “Pare, pare, pare.” Tražio je mito od 50 dolara kako bi mi dozvolio da napustim aerodrom.

Rekao sam mu na svojem najjačem francuskom da sam već platio svoje vize. Izgledao je kao da nije impresioniran: “Pare, pare, pare.” Lagao sam rekavši da me je ambasador Čada u Sjedinjenim Državama uverio da ne moram da platim još nepredviđenih troškova za ulazak u ovu zemlju.

Pogledao me je kao da sam budala: “Novac. Novac.” Zamolio sam ga da mi pokaže propis koji mi je nalagao da mu platim. Gledao me ja kao osobu koja pravi probleme. Rekao sam mu da ću mu platiti samo ukoliko mi da potpisanu priznanicu.

Zacenio se od smeha, podelivši svoje dobro raspoloženje i „šalu“ s dvojicom svojih kolega koji su čekali svoj deo mita. Kako se bližio kraj ne samo njegove smene već i mom strpljenju, cena mita pala je na 15 dolara.

Imao sam samo dvadeset dolara koje sam mu dao, i zatražio sam kusur od pet dolara. Za ovaj zahtev sam dobio najveći smeh dana i preporuku da se gubim odatle.

06

Za Nauru je od 2001. do 2007. godine bilo nemoguće dobiti vizu.

Od kasnih 1960-ih, i tokom prve polovine 70-ih, stanovnici ovog malenog pacifičkog ostrva bili su najbogatiji ljudi na planeti per capita, zbog velike količine  veoma vrednog guana – izmeta morskih ptica koji se, nataložen u ogromnim količinama po pacifičkim ostrvima, prodaje kao najbolje poljoprivredno đubrivo. Izuzetna količina fosfata u guanu može se pripisati ribi, kojom se ptice u oblasti Naurua hrane još od osvita planete i obrazovanja Pacifičkog okeana. Poslednje zalihe guana bogatog fosfatima iscrpljene su još 2006. godine, a iznenada osiromašeni Nauranci bili su primorani da se snalaze kako god znaju i umeju. Prvo je zemlja postala poreski raj, da bi ubrzo potom prerasla u oazu za navodno pranje novca i centar za ruske kriminalce. Potom su na ovom ostrvcetu osnovani sabirni logori za izbeglice, kao deo “Pacifičkog rešenja“ (Pacific Solution) kako bi se sprečile izbeglice koje žele da dopru – ili ostanu – u Australiji. Nauru je ovim potezom postao zatvoren za uobičajen režim izdavanja svih viza; njih je, od tog momenta, odobravao australijski Visoki komesar, čime se sprečavalo da stranci prate uslove u kojima migranti žive.

Nauru je relaksirao ove restrikcije odmah po formalnom završetku akcije „Pacific Solution“ tokom 2008. Iako je ova mikro-država i dalje ostala poželjna destinacija za mnoge izbeglice koje traže boravak ili azil, vlasti su sada fokusirane na legitimna preduzeća, pre svega računajući na ona koja se bave turizmom; iz tog razloga, daleko je lakše dobiti vizu za Nauru sada nego pre desetak godina; ostrvska avio-kompanija Nauru Airlines je obezbedila moju vizu, i 2011. sam ga konačno posetio. Pa ipak – osim ako niste dovoljno ludi da kao ja krenete u avanturu obilaska svake zemlje na planeti – možda ćete zaželeti da preskočite ovaj prilično neprivlačan prizor obala razrovanih eksploatacijom guana.

Svetska banka: Grantovi za preduzetnike – najbolji program za nova zapošljavanja

Svetska banka: Davanje novca preduzetnicima može biti najbolji program za otvaranje novih poslova.

01Programeri u start-up inkubatoru, Lagos, Nigerija (Foto: Reuters/Akintunde Akinleye)

Svetska banka mogla bi da zemljama u razvoju ubuduće nudi neke nove vrste saveta: Dajmo milione dolara “slučajnim”, odabranim preduzetnicima.

Ovo je glavni ishod jedne naučne studije o razvoju grantova koju su izradile istraživačke grupe Svetske banke predvođene ekonomistom Dejvidom Mekenzijem (David McKenzie). Godine 2011, tadašnji nigerijski ministar finansija Ngoze Okonjo-Iweala pokrenuo je konkurs za najbolje biznis-planove, a u saradnji s jednom bankom koja je bila spremna da uloži 58 miliona dolara bespovratnih sredstava u start-up firme 1.200 preduzetnika, koji bi mogli da koriste novac kako bi započeli novi biznis ili proširili već postojeći.

Nova studija ovog programa dovela je politikologa s Univerziteta Kolumbija Krisa Bletmena (Chris Blattman), koji je proučavao mikro-finansije i individualne grantove, u situaciju da se zapita nije li studija ovog programa zapravo šema i nacrt “najefikasnijeg razvojnog programa u istoriji.”

Od 24.000 aplikanata, planovi i zamisli prvih 480 na konkursu dobili su po 50.000 dolara u vidu grantova. Zatim je “nasumično” odabrano njih 720 iz grupe od 1.200 polufinalista kako bi dobili bespovratna sredstva. Ovo je omogućilo istraživačima Svetske banke da, tokom naredne tri godine, izmere efekat i rezultate koji ovi grantovi imaju u odnosu na kontrolne grupe sličnih preduzetnika. Kompanije su se kretale po sektorima, uključujući i IT podršku, štampu velikog formata, obrazovanje u ranom detinjstvu i poljoprivredne delatnosti.

Start-up firme koje su dobile donacije od Svetske banke su imale 37 procentnih poena više šanse da prežive u naredne tri godine. I, što je još važnije, postojala je 22,9 procentnih poena veća verovatnoća da će obim proizvodnje porasti na više od 10 radnika. Slični efekti su bili prisutni i u već postojećim firmama dok je ovaj program rezultirao i otvaranjem 7.027 radnih mesta, sa prilagođenom cenom po poslu od oko 28,136 dolara manje nego što ga ima program javne potrošnje u SAD-u.

Povećanje broja radnika je posebno uzbudljivo, jer u zemljama u razvoju većina preduzeća ima samo jednog zaposlenog: vlasnika. Stvaranje veće firme bi trebalo da stvori više radnih mesta, kao i da ojača njihovu efikasnost.

02

Možda ćete misliti, “oh, naravno da bi bilo koji drugi biznis sa dodatnih 50.000 dolara po firmi u vidu bespovratne pomoći neminovno imati prednost u odnosu na one firme koje nisu dobile ove grantove”. Ali, to baš i nije ono na šta ovi nalazi ukazuju.

Ukoliko ste isti eksperiment sproveli u SAD ili nekoj drugog naprednoj ekonomiji, kaže Mekenzi za blog Quartz, ne biste otkrili neku značajniju razliku između onih preduzetnika koji su dobili grantove od onih koji nisu – razumno pristojno funkcionisanje tržišta kapitala ukazuje da, ako imate dobre poslovne ideje, trebalo bi da ste u stanju da za njih nađete i finansije.

U Nigeriji i drugim brzorastućim privredama, međutim, i dalje postoji nedostatak investicija za nove poslove. “Ovo [istraživanje] kaže ‘hej, postoje neki-tamo-ljudi-koje-kroz-ove-konkurse-za-dodelu-sredstava-možete-prepoznati’, a kada im date novac, to onda ima ogroman uticaj na firmu te veličine, koja ima samo par zaposlenih”, rekao je Mekenzi.

Mekenzi ne ide tako daleko kao Bletmen kada je reč o “najefikasnijem razvojnom programu u istoriji”, mada kaže kako je “u smislu stvarnog uticaja rigorozne evaluacije, vrednovanja projekata koje sprovode aktivni vladini programi za otvaranje novih radnih mesta, dosad nisam mogao da nađem ništa što je bilo bolje od ovoga.”

Svetska banka podržava više sličnih programa i u Obali Slonovače, Gabonu, Gvineji Bisao, Ruandi, Senegalu, Somaliji, Južnom Sudanu, Tanzaniji i Ugandi.

 

Tim Fernholz, qz.com, October 3rd, 2015