Ima li Kina demokratiju? (2/2)

May9

Kineski predsednik Si Đinping je 2015. godine zatražio pomoć Karterovog centra (Carter Center) u vezi sa analizom izbornih zakona, podučavanja glasača, registracije kampanje i pravičnosti procedura, dodajući tom prilikom: “Demokratija nije samo određena ljudskim pravom da se glasa na izborima, već i pravom ljudi da konstantno učestvuju u političkim pitanjima na dnevnoj bazi. Demokratija nije dekoracija, već rešavanje ljudskih problema”. Kao konkretan odgovor na nalaze i predloge Karterovog centra, ustanovljeni su petogodišnji uslovi za izabrane zvaničnike, koji sada započinju dvanaestomesečni probni rad, i, napokon – ukoliko ne uspeju da postignu svoje ciljeve, naime, da dobace do zacrtanog učinka – bivaju odbacivani. Njihova druga godina proteći će u pregledu, proceni i prilagođavanju svojih ciljeva na osnovu povratnih informacija iz prve godine. U poslednjoj godini probnog mandata, Peking objavljuje rezultate i propagira svoja najbolja rešenja na nacionalnom nivou: velika čast u zemlji u kojoj se veoma polaže na valjanost vladinih poteza.

Kina još uvek nosi ožiljke od lidera kakav je bio Mao, koji je ignorisao sopstveni savet: “Ako ne pitamo i ne istražimo javno mnjenje, nemamo pravo da izrazimo svoje mišljenje. Javno mišljenje je naša smernica za akciju.” Danas, kineska vlada sve više troši na ankete i ispitivanje javnog mnjenja, a njeni petogodišnji planovi su, zapravo, rezultati intenzivnog anketiranja „baze“ to jest – naroda.

Džef Braun (Jeff J. Brown) kaže: “Moj mesni komitet u Pekingu (ono što su bile mesne zajednice u nekadašnjoj Jugoslaviji, prim. prev.) i gradska skupština stalno postavljaju najave, pozivajući grupe ljudi svih starosnih dobi, društvenih i profesionalnih profila – grupe zakupaca, vlasnika kuća, sugrađana starijih od 70 godina, žena ispod četrdeset godina, onih sa ili bez zdravstvenog osiguranja, penzionera – da odgovore na ankete. Komunistička partija Kine (KPK) je, zapravo, najveći istraživač na svetu i to sa razlogom: demokratska “diktatura naroda” u Kini je visoko angažovana na svakodnevnom nivou običnih građana, tj onih koji se svakodnevno susreću na ulici. To znam jer živim u kineskoj zajednici sačinjenoj od ljudi iz srednje klase s kojima se stalno susrećem i kod kojih se raspitujem o situaciji. Smatram da su odziv i demokratičnost njihove vlade daleko veći nego kod kuće (u Americi), gde političari članovima lokalne zajednice serviraju trivijalne predstave (‘The dog-and-pony shows’), u kojima glumataju zabrinutost i spremnost da pomognu – a to mislim najozbiljnije”.

Kako je demokratija osvajala bazu u narodu (oličenu kroz 62% udela među glasačima), tako je rasla i tolerantnost na greške. Danas, birači biraju lokalno stanovništvo koje neretko i lično poznaju, a za koje znaju da su iskreni, sposobni i odgovorni – oni koji su se dobrovoljno javili da rešavaju lokalne probleme i koji će, zauzvrat, dobiti mogućnost i privilegiju da biraju svoje najuspešnije saborce kako bi napredovali u okrugu i, na kraju, na pokrajinskom nivou. Tamo se glasanje nastavlja sve dok se tri hiljade najtraženijih (neplaćenih) volontera konačno ne sastane na Nacionalnom narodnom kongresu u Pekingu, gde se trude da postignu opštu saglasnost – presudno važan korak u liferovanju odluka koje iz seoskih sredina kreću ka vrhu; jednoglasje je važno i za donošenje odluka na nacionalnom nivou – onih koji se tiču pravosuđa, svih zakona i imenovanja viših zvaničnika.

Kako bi se osiguralo da se glas svih ljudi čuje na najvišem nivou, drugo telo, Kineska Narodna politička konsultativna konferencija tj KNPKK (People’s Political Consultative Conference, CPPCC), koja je masivni javni lobi odnosno opštenarodna interesna grupa a ne državni organ, konsultuje se sa Kongresom i, prilikom procesa oblikovanja zakona, reprezentuje posebne interese. Osam manjih stranaka, predstavnici svih industrija, sve trgovačke komore, seljaci, radnici, žene, mladi, formalni lobiji i, čak – nekada zakleti neprijatelj, Kuomintang na Tajvanu – svi oni daju kineskom državnom vrhu suštinski značajne političke savete, nadgledajući odluke Kongresa.

Kongres tada izabere svoj Stalni komitet (koji ostaje u Pekingu kako bi obezbedio valjani nadzor sprovođenja odluka), sedmočlani Upravni odbor Politibiroa (veoma slično kabinetu SAD-a) predsednika, premijera, uz obavezu javnog izglasavanja svake odluke kako bi se time omogućilo sprovođenje svih zakona. Predsednik ne može izabrati „svog premijera“ niti delovati na svoju ruku bez jednoglasne, demokratske podrške Upravnog odbora. Da bi se obezbedio demokratski, a ne autokratski ishod, predsednik ne bira i ne može odbaciti Stalni komitet, niti pak razrešiti ili raspoređivati vladine zvaničnike ili članove Kongresa.

Kao što i možemo očekivati u jednoj konfučijanskoj zemlji, Ustav još uvek ističe nadležnosti nad pravima, dok američki Ustav ovo ne pominje; Kina u svom ustavu navodi “demokratiju” u trideset tri navrata i, podsećajući na svoje rođenje na bojnom polju, očekuje da se svi ujedine iza odluka jednom kada one budu donete: “Svenarodni kongres i lokalni narodni kongresi na različitim nivoima konstituišu se kroz demokratske izbore i to primenom principa demokratskog centralizma – kroz demokratsku i otvorenu diskusiju tokom koje se formulišu politike i njeno sprovođenje pod uslovom da, kada se sporazum jednom postigne, politička diskusija oživi uz upotrebu postojećeg zakonodavstva; diskusija se potom suspenduje do izglasavanja tj trenutka postizanja jednoglasnog stava, kojim se, napokon, započinje s primenom donesenih političkih odluka”.

Koliko to dobro u praksi funkcioniše “demokratska i otvorena diskusija tokom formulacije politike”? U vezi ovog pitanja, korisno bi bilo uporediti ga s američkim sistemom. I dok zapadne zakone često pišu lobisti – koji potom bivaju usvajani od strane izabranih predstavnika koji ih nisu ni pročitali – kinesko zakonodavstvo, kako to objašnjava američki venčer kapitalista Robin Dejvermen, ima različito poreklo i korene:

“Kina je džinovski probni portfelj s milionima razvojnih programa, mesto gde se stalno nešto isprobava, najveća svetska test-zona u kojoj se eksperimenti odvijaju posvuda. Danas su inovacije prisutne u svemu: od zdravstvene zaštite do smanjenja siromaštva, od obrazovanja do energije, od trgovine do transporta – sve je u konstantnom pokušaju inoviranja i ispitivanja u različitim zajednicama, a svaki od 662 grada u Kini eksperimentiše: Šangaj sa slobodnim trgovinskim zonama, Guidžou sa smanjenjem siromaštva, dvadeset tri grada sa reformama u obrazovanju, severoistočne pokrajine sa reformom državnih preduzeća (SOE, state-owned enterprise): pilot-škole, pilot-gradovi, pilot-bolnice, pilot-tržišta, pilot-sve. Gradonačelnici i guverneri, šefovi istraživačkih timova, svi oni dele svoje “laboratorijske rezultate“ sa Centralnom partijskom školom i objavljuju ih u svojim naučnim časopisima i državnim novinama. Visoka politika prolazi kroz ‘klinička ispitivanja’, počev prvo od malih gradova, koji generišu i analiziraju podatke nastale testiranjem.

Ukoliko statistika obavljenih ispitivanja izgleda obećavajuće, država će dodati još lokacija za testiranje i obaviti dugoročne prakse u cilju razvijanja. Testiranja i podešavanja traju od 10 do 30 godina, a potom se od 3000 članova Svenarodnog kongresa traži da pregledaju podatke i eventualno odobre ispitivanja na nacionalnom nivou u tri glavne pokrajine. Ako se uspešno prođe evaluacija od strane Kongresa, Državni savet [trust mozgova] doteruje plan do najsitnijih detalja i vraća ga pred 3.000 članova Kongresa na završno glasanje. Proces je veoma transparentan i, ako su vaši podaci bolji od mojih, nacrt za vaš budžet će proći a moj ne; glasovi Kongresa su gotovo unisoni, jer su kvalitet zakona i zakonodavstva po pravilu potkrepljeni ogromnom količinom podataka. Ovo omogućava Kini da za kratko vreme postigne mnogo toga: vaše pobedničko rešenje će se brzo naći širom zemlje, bićete heroj s naslovnih strana, pozivani u Peking na sastanke na visokom nivou, a bićete, naravno, i unapređeni. I, kao što već možete pretpostaviti, trka za iznalaženjem najboljih rešenja je intenzivna i nikada ne prestaje.”

Kineski državni savet – dve stotine naučnika, inženjera i administratora kojima predsedava premijer – koji je po tradiciji doktor ekonomskih nauka – svi oni zajedno sprovode analizu podataka i na osnovu njih pripremaju sugestije za sprovođenje probnih političkih rešenja, koja su tada u svojoj pilot-fazi. Oni sugerišu kompromisna rešenja i sprovode probne simulacije, objavljujući svoje nalaze u stručnim časopisima i prezentirajući ih na konferencijama. Svaku politiku oni transformišu u metriku, nešto samerljivo, kao što su privredni rast, zelena agenda, rodna ravnopravnost ili indeksi siromaštva; na taj način, oni vladino upravljanje zemljom pretvaraju u svojevrsnu optimizaciju nastalu na osnovu eksperimenata i statistike. Oni su, kako kaže Žang Vejvej, “neutralna vlada koja oblikuje nacionalni konsenzus”. Trust mozgova tj skup najkompetentnijih stručnjaka vrši proveru i verifikuje podatke a potom svoje preporuke dostavlja Politbirou; njega sačinjava dvadeset pet zvaničnika koji svi zajedno imaju hiljadugodišnje političko iskustvo (svako od njih po 40god). Oni svoje preporuke usavršavaju i prosleđuju sedmočlanom Upravnom odboru koji ga upodobljava u zakonodavstvo i, napokon, prezentuje pred tri hiljade članova Kongresa.

S obzirom da je ogromna većina podataka koja je u posedu vrhunskih eksperata ipak nešto više od pojedinačnog ličnog iskustva, većina zakona se oslanja na matematiku – ovo je jedinstvena odlika kineske kulture koja je spasila zemlju od katastrofa poput ruske ekonomske šok-terapije, katastrofalnih privatizacija nalik onima u Britaniji, ali i od američkog neoliberalizma. Ukoliko vlada kaže: “Smanjiti zagađenje ove godine, ne uključujte svoje grejalice do 22. novembra”, devedeset odsto ljudi će drhtati zbog tih podataka koje im je prenela njihova vlada. Ako predsednik želi da modifikuje politiku o klimatskim promenama i ukoliko je u stanju da svojih pet saradnika iz vladinih kabineta ubedi da glasaju sa njim, moći će da podnese svoj predlog u procesu ispitivanja predloga; međutim, ukoliko je bez čvrstih podataka, on i članovi kabineta neće moći da to predlože članovima Kongresa (istočnjačka verzija zapadnjačkog parlamenta).

Kineski političari gledaju na svoje zapadne kolege na način na koji naučnici gledaju ljude koji sa ulice iznebuha uđu u njihovu laboratoriju jer na sebe gledaju kao na naučnike. Jer, kineski naučnici svoju najveću snagu vide u oslanjanju na čvrste podatke. Proceduralno, po rečima premijera Vena Đijabaoa, “uspostavljanje političkih smernica naglašava rešenja za velike probleme, bilo da su te smernice relevantne za veliku strategiju društveno-ekonomskog razvoja zemlje ili da su proistekle iz duboke brige javnosti”. Iako ovaj proces nije u potpunosti na naučnoj osnovi a ni potpuno demokratičan, označavati ga kao “autoritaran” (po zapadnom konceptu i viđenju) značilo bi promašiti suštinu. Ako predsednik Si tvrdi da je globalno zagrevanje prevara, šokirani Kinezi bi ga smatrali za autokratu a ne za demokrate, očekujući njegov skorašnji pad.

Samo-korekcija usred eksperimenata – od zemljišne reforme 1950-tih i privatizacije tokom 1960-tih, preko Velikog skoka napred do Kulturne revolucije, Reforme i Otvaranja, sve do borbe protiv korupcije – sve ovo učinilo je da domaća politika svake naredne decenije bude gotovo neprepoznatljiva u odnosu na one prethodne. Čini se kako je, na osnovu ovih informacija, prilično korektno pretpostaviti da je ova kombinacija politike tipa „iz-baze-ka-vrhu“, uz sprovođenje demokratije i njenih odluka isključivo na osnovu podataka o mišljenju javnog mnjenja i Konfučijanske vrline „izvrsnih pojedinaca“ koji svoju vrlinu demonstriraju u obratnom smeru, „sa vrha ka bazi“ – da je takva politika kreirala opštu podršku vladinim politikama na nivou višem čak i od onog koji je prisutan unutar ultra-demokratskih mehanizama koji su ugrađeni u, recimo, politički sistem jedne Švajcarske. To praktično znači, kako kaže Tomas Fridman iz Njujork tajmsa, da,”Ukoliko bismo mogli da na samo jedan dan budemo kao Kina, mogli bismo da provereno, osvedočeno i primereno donosimo prave odluke”. Umesto toga, kao što je rekao državni sekretar Vilijem Sjuard, “Izabrali smo kralja na četiri godine i dali mu apsolutnu moć u određenim granicama koje, uostalom, on može svojevoljno tumačiti”.

Konačni rezultati kineske demokratije su impresivni. Toni Sejč (Tony Saich) s univeriteta Harvard, koji je više od jedne decenije bio prisutan na izborima u Kini, navodi kako je devedeset šest posto (!) kineskih građana zadovoljno svojom nacionalnom vladom, a Edelmanov izveštaj za 2016. godinu kaže da devedeset odsto njih ima u nju poverenja. Istraživanja o svetskim vrednostima (World Values Surveys) pokazuju da osamdeset tri odsto Kineza misli da njihova zemlja u radi u njihovu korist kao pojedinaca, a ne u korist posebnih grupa – što je svedočanstvo od izuzetnog značaja.

Preko 90% kineskih građana zadovoljno je razvojem situacije u svojoj zemlji (Pew)

Preko 90% Kineza zadovoljno je razvojem situacije u svojoj zemlji (Pew Research Center)

[1] The China Wave: Rise of a Civilizational State by Weiwei Zhang

[2] William Sewell, I Stayed in China.

Godfree Roberts, Quora

Evropski populisti: uklizavanje u glavne političke tokove (1/2)

Feb12

Njih i njihove ideje preuzele su već tradicionalno etablirane stranke

Ilustracija: The Economist

Ledeno januarsko jutro, uz blještava svetla i sjajne iz šik-kafiće koji osvetljavaju uredne ulice Hässleholma. Kancelarija za zapošljavanje otvara svoja vrata ljudima koji čeka – to jest – samo jednom čoveku. Izlozi radnji izlepljeni su pozivima domaćinima da svoju jutarnju kafu ispiju u društvu s imigrantima, uz pitanje: “Šta ćete učiniti da bi Švedska postala otvorenija?” Na prvi pogled, ovaj mali grad ispunjava svaki stereotip o zemlji: prosperitetan, udoban i liberalan. Ali, prošle godine postao je centar političke oluje.

Najuticajniji švedski političari odbijali su da na bilo koji način sarađuju sa švedskim demokratama (SD), desničarskom populističkom partijom sa ekstremističkim korenima, od kada je ova stranka osnovana (pre tri decenije, 1988.). Bivši premijer i tada još uvek lider „Umerenjaka“ (Moderates) iz desnog centra Fredrik Rajnfelt opisao je vođstvo SD-a kao “rasističko i kruto ksenofobično”. Ali, pre godinu dana, Umerenjaci su iskoristili podršku SD-a kako bi u Hasleholmu srušili lokalnu partiju levog centra i izabrali regionalnog lidera SD-a Patrika Jönssona, potpredsednika novog Gradskog odbora. U novembru 2017. ovaj odbor je usvojio SD-ov predlog budžeta, koji je smanjio troškove za imigrantsko obrazovanje i socijalnu zaštitu i, umesto toga, izgradio novi bazen za meštane. “Mi samo želimo da zatvorimo gradska vrata”, najavio je gospodin Jonson. Per Ohlsson, kolumnista u lokalnom listu“Južna Švedska“ (Sydsvenskan) izrazio je uznemirenost: “Sve više imam osećaj da je liberalna demokratija nešto što smo predugo uzimali zdravo za gotovo.”

Neki evropski političari su 2017-tu doživeli kao godinu zaustavljanja rasta populizma širom Starog kontinenta. Nakon 2016. godine, u kojoj je podrška strankama poput SD-a potukla sve rekorde, a Engleska i Vels glasali za Brexit, ankete pokazuju aktuelnu popularnost populista (vidi grafikon). Marin Le Pen iz Nacionalnog fronta (FN) je na francuskim predsedničkim izborima porazio Emanuel Makron; njena partija je loše prošla i na naknadnim izborima za Narodnu skupštinu. Alternativa za Nemačku (AfD) je po prvi put ušla u Bundestag, ali ne do stepena koji zaista ugrožava umerenu politiku.

Dve ekstremno desne “Slobodnjačke”, stranke – PVV u Holandiji i FPO u Austriji – prošle su lošije od očekivanog na svojim nacionalnim izborima.

Međutim, kontinuirani rast populizma je nešto što se meri decenijama, iz dekade u dekadu a ne iz godine u godinu. Finansijska kriza i veliki priliv izbeglica doprineli su njegovom rastu, ali je evro-populizam postepeno rastao još od 80-tih. Prema novoj studiji Jaše Munka (Yasha Mounk) sa Harvarda i istraživača sa Toni Bler Instituta, populistički glas u državama EU je 2000-te u proseku bio 8,5% . Prošle 2017. godine, on je bio 24,1%. Ovo kvantitativno povećanje za gotovo tru puta proizvodi kvalitativne promene u politici našeg kontinenta. Kao što pokazuje slučaj švedskog Hasleholma, populisti više nisu, sami po sebi naravno, predmet izbegavanja od strane demokratskog mejnstrima; njih sve češće pozivaju u koalicije, kooptirane i kopirane.

Definisanje populizma je u znatnoj meri subjektivne prirode, mada političke nauke pružaju neke smernice. Žan-Verner Miler (Jan-Verner Muller) sa Prinstonskog Univerziteta izdvaja svoju ekskluzivnu tvrdnju da predstavlja “moralno čiste i potpuno jedinstvene ljude”, koje su izdale “elite za koje se smatra da su korumpirane ili na neki drugi način moralno inferiorne”. Populizam napada sudije, novinare i birokrate za koje smatra da „nisu na strani naroda“. Populizam govori jezikom tihih većina, nacionalnog poniženja, posrnulih sistema; “Mi smo ljudi” (nemački anti-islamski pokret PEGIDA), “Povrati kontrolu” (Bregzitovci), “Ovo je naša zemlja” (Nacionalni front, FN) – dok za to vreme, na nekom drugom mestu preko Atlantika, slušamo kako da “Ameriku ponovo učinimo velikom”.

Kas Mad (Cas Mudde) sa Univerziteta u Džordžiji ističe da je populizam “tanka” ideologija. „Domaćini“ unutar kojih će da se “izlegnu” te ideje mogu biti kako s levice tako i sa desnice, pa čak i stvarati sopstvene hibride, poput talijanskog Pokreta pet zvezdica (M5S) koji je na čelu italijanskih sondaža javnog mnjenja u periodu do opštih izbora u martu. Takođe ga mogu praktikovati političari čije stranke nisu javno populističke. Takvi političari mogu se „pretplatiti“ na više ili manje monolitne i ekskluzivne “vizije” naroda; mogu braniti manjinske grupe, pravosuđe i slobodu štampe u većoj ili manjoj meri; mogu, takođe, više ili manje, izabrati iskrenost u vezi sa političkim kompromisima kao i odlučivati ko je pogodan da postane neki naredni “žrtveni jarac”. Njihove partije mogu, polako ali sigurno, tokom dužeg vremenskog perioda “dopuzati” do svojih „domaćina“ u kojima će se začeti. Ili do čitavih društava.

Uzmite, recimo, Mađarsku. Partija Fidesz koju predvodi autoritarni premijer Viktor Orban izrasla je iz antikomunističkog pokreta, vladajući Mađarskom kao prilično konvencionalna konzervativna partija na raskršću dva stoleća. Ali, delimično pod pritiskom Jobbika, ekstremne desničarske partije koja je osnovana 2003. godine – i sve više navodeći “volju naroda”, Orban je preuzeo demonizaciju imigranata i manjina (naročito muslimana), napadajući sudstvo i obespravljenost kao izvor razmirica. On zahteva da mu, na parlamentarnim izborima koji će se održati u aprilu, glasači daju mandat kako bi porazio američkog milijardera Džordža Soroša, rođenog u Mađarskoj, koji je osnovao Centralno-evropski univerzitet u Budimpešti i koji, po Orbanovim tvrdnjama, ima tajni plan da zemlju preplavi muslimanima.

Većina politikologa sada smatra da je Fideszu potpuno preuzeo populistički „autfit“. Preplitanje glavnih partija sa populističkom politikom i populističkim stilom retorike i vladanja bi se na nekom drugom mestu odvijali na suptilnije načine. Opcije otvorene za švedske Umerenjake ilustruju upravo ovakvu dinamiku koja je sada na delu.

Spori rast SD-a nije bio dovoljan da bi formirao vladu kao što su to učinili Fidesz, Siriza (krajnje leva grčka stranka) ili poljska partija Zakona i pravde u Poljskoj. Međutim, do 2014. godine bilo je dovoljno veliko da otežanim ustanovama uspostavi stabilne koalicije na strani levog ili desnog centra, kako je to već dugo bilo po navici.

Švedski Umerenjaci su se možda pridružili jednoj širokoj vladi desnog i levog centra. Takve vlade postale su daleko zastupljenije širom Starog kontinenta, pošto je rast populističkih partija, zajedno sa jednom širom političkom fragmentacijom, učinio da više ideološki koherentnih koalicija teže uspeju. Danas su Nemačka, Italija, Holandija i Španija ponudile varijacije na ovu temu „smućkanog“ političkog centra. Neke od njih nude formalne koalicije, neke slabije sporazume o toleranciji. Takvi aranžmani su neugodni za ambiciozne političare. Oni takođe ubrizgavaju polet populističkoj retorici, dokazujući da je politička klasa uistinu jedan bućkuriš u kojem su se svi akteri našli „umućkani“.

Druge dve opcije koje su dostupne Umerenjacima bile su: 1. kooptirati populiste, ili 2. pokušati ukrasti njihove birače. Prošlog marta je Anna Kinberg Batra, Rajnfeltova naslednica na poziciji lidera, naginjala ka kooptiranju, najavljujući da bi septembarskih izbora mogla pokušati da formira vladu sa podrškom SD-a. Ovo je proizvelo žučne rasprave koje su napokon dovele do njene ostavke. Ulf Kristersson, novi lider, pomerio je stranku prema drugoj opciji: “U Švedskoj govorimo švedski”, istakao je u on u svojoj božićnoj poruci. Ali, slobodnjačka vlada podržana SD-om je i dalje moguća opcija.

Ovakve mogućnosti više znače za normalizaciju stranaka kao što je SD. Austrija, Bugarska, Danska, Finska, Letonija, Holandija i Norveška – sve su se one dosad suočavale sa situacijom u kojoj su glavne partije koje upravljaju zemljom imale formalnu ili neformalnu podršku populističkih partija. U Slovačkoj vlada sledi sličan aranžman. Od 2000-te do danas, broj evropskih vlada sa populistima u svojim kabinetima narastao je sa sedam na četrnaest. Njihovim redovima cbi se uskoro mogli pridružiti i Češka i Danska: danska desničarska partija Venstre kaže da bi mogla pozvati desničarsku populističku „Dansku narodnu partiju“ (DPP), koja sada podržava vladu, da postane punopravni partner nakon narednih izbora, koji treba da se održe najkasnije do jula 2019. godine.

Levica je u potrazi za novim savezima. Prošle godine su nemački socijaldemokrati (SPD) po prvi put izašli na opšte izbore, ne isključujući koaliciju sa partijom Die Linke, levičarskom populističkom partijom koja svoje poreklo vuče od istočno-nemačkih komunista. Slično tome, španski socijalisti levog centra, Podemos, flertovali su sporazumom sa Podemosom, pokretom koji je izrastao iz protesta protiv mera štednje, uvedenih po izbijanju svetske finansijske krize 2008.

Ovo ukazuje na to da će populistička plima nastaviti da raste. Kroz analizu 296 evropskih izbora nakon 1945. godine, Joost van Spanje s Univerziteta u Amsterdamu je utvrdio da, opšte uzev, prihvatanje nekada izopštenih partija u glavne političke tokove nema tendenciju smanjenja podrške birača (mejnstrim partijama).

The Economist

Najteži poraz

Jun29

“U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode”, piše ugledni engleski istoričar Timoti Garton Eš za Gardijan, a prenosi portal Peščanik.

Foto: Birmingham, Neda Radulović-Viswanatha

Izgledi da se Britanija otcepi od Evrope jednaki su izgledima da se Trg Pikadili otcepi od Londona. Mi jesmo u Evropi i u njoj ćemo ostati. Britanija je uvek bila evropska zemlja, njena sudbina je neodvojivo povezana sa sudbinom evropskog kontinenta i tako će uvek biti. Ali Britanija je izašla iz Evropske unije. Zašto?

Evo jedne univerzalne istine: niko unapred ne zna šta će se dogoditi, ali posle, kada se nešto dogodi, svi imaju spremno objašnjenje. Da je samo tri odsto od 33 miliona Britanaca koji su izašli na referendum glasalo drugačije, sada biste čitali opširne članke u kojima se objašnjava da je na kraju ipak odlučila “ekonomija, glupani”, da je pobedio britanski pragmatizam, i slično. Čuvajte se iluzija retrospektivnog determinizma. Proces kojim milioni glasača dolaze do odluke obavijen je velom tajne. To je misterija demokratije.

Ovakav rezultat svakako nije bio neizbežan; samo smrt je neizbežna. Dok je trajala referendumska kampanja, mnoge TV stanice su emitovale snimke belih litica Dovera iz vazduha (vlasnici helikoptera su sigurno zadovoljni). Tačno je, činjenica da se neka zemlja nalazi na ostrvu je važna, ali geografija nije sudbina. U vekovima posle invazije Normana engleski vladari nisu pravili razliku između ostrvskih poseda i poseda u Francuskoj, s druge strane Lamanša. Kao i u ličnim odnosima, možete biti zajedno, a opet razdvojeni – ili razdvojeni, a opet zajedno.

Važnija od geografije je istorija. Kada Britanci kritikuju evropske zakone kojima se zamenjuju engleski, čuje se odjek Zakona o ukidanju prava žalbe Rimu Henrija VIII iz 1533, u kojem je objavljeno da je “Engleska carstvo za sebe”. Nekada Rim, danas Brisel. Kada engleski prodavac govori da “treba sami da upravljamo svojom zemljom”, on se poziva na tradiciju parlamentarnog suvereniteta koja seže u prošlost do Engleske revolucije u 17. veku i još dalje u prošlost. Što nije slučaj sa, na primer, Nemačkom, koja je od vremena Svetog rimskog carstva naviknuta na delovanje više različitih nivoa vlasti, od srednjovekovnog grada sa sopstvenim gradskim zakonima do zakona carstva više udruženih država.

Istorija ima uticaja, ali ne određuje nužno kako ćemo se ponašati danas. Kada su nemački istoričari pokušavali da otkriju zašto je Nemačka pošla svojim “posebnim putem” (Sonderweg) krajem 19. i početkom 20. veka, poredili su je sa Britanijom. Britanija je za njih bila merilo evropske normalnosti.

Dakle, naša jedinstvenost nije ništa jedinstveno. Ne postoji neka sasvim osobena i izuzetna Britanija sa ove strane Lamanša i gomila gotovo identičnih evropskih država s one strane. Britanija je sa svojom socijalnom državom i nacionalnim sistemom zdravstvene zaštite po mnogo čemu tipična posleratna evropska zemlja. Svaka evropska država ima sopstvene komplikovane i ponekad napete odnose sa idejom Evrope i nesavršenom stvarnošću Evropske unije.

Ipak, istina je da za razliku od većine evropskih zemalja Britanija (sa izuzetkom Kanalskih ostrva) nije na svojoj teritoriji doživela formativna iskustva dvadesetog veka, rat, poraz, okupaciju i fašističku ili komunističku diktaturu. Kada se Ujedinjeno Kraljevstvo priključilo Evropskoj ekonomskoj zajednici početkom sedamdesetih godina prošlog veka, razlog za to je bila pre svega ekonomska i politička kriza. Odnos Britanije prema onome što je danas Evropska unija uglavnom se zasnivao na razmeni i zavisio je od toga koliko Evropa ekonomski dobro stoji. Britanija je, da tako kažemo, u dobru uvek bila dobar prijatelj Evrope.

Ali važnija od doverskih litica, Henrija VIII i ekonomske krize sedamdesetih godina bila je Margaret Tatcher. Ne ona Margaret Thatcher koja je nosila džemper sa zastavama iz kampanje “Evropa ili propast” kada se na referendumu 1975. glasalo za ostanak u Evropi, pa ni premijerka iz osamdesetih koja je progurala jedinstveno tržište – bez čega ne bi bilo ni jedinstvene valute koja danas izaziva razdor u Evropi. Ne, to je Margaret Thatcher naknadne pameti koja u svojim memoarima piše o “suštinski neengleskom ustrojstvu” Evropske zajednice (EEZ) i tim povodom čak citira Kiplingovu pesmu „Norman i Saksonac“: „Kad se Saksonac uzjoguni, oštro te pogleda i kaže, ’to nije pošteno’ / Onda mu se, sine, bolje skloni s puta.“

T. G. Eš: “Kao Anglo-Evropljaninu, ovo je najveći poraz u mom političkom životu”. Foto: The Guardian

To je Margaret Thatcher koju sam video na skupu organizovanom povodom nemačkog ujedinjenja u letnjikovcu Čekers 1990. godine, sa mentalnom predstavom o Evropi koja je odgovarala stanju iz 1940. (opasna Nemačka, slaba Francuska) i tinjajućim besom zbog toga što je Helmut Kohl uspeo da iznudi ujedinjenje. Konačno, to je i Margaret Tačer (Margaret Thatcher) na kraju životnog puta, za koju biograf Charles Moore tvrdi da bi prva glasala za izlazak Britanije iz EU.

Njena politička ostavština je oblikovala dve generacije evroskeptičnih političara i novinara povezanih sa Vestminsterom. Neki od tih novinara su postali političari, na primer, Michael Gove i Boris Johnson. Jedan prijatelj mi je ispričao anegdotu o Borisu Johnsonu iz vremena kada je bio dopisnik Dejli telegrafa (Daily Telegraph) iz Brisela. Kada bi zakasnio na konferenciju za novinare, pitao je kolege: „Šta se događa i zašto je to loše za Britaniju“. Kao što vidite, uvek je bio ciničan. Nekada sam mislio da je to zabavno.

Tu su i novinari koji se ponašaju kao političari i serviraju poluistine i kompletne laži. Nivo partijske podeljenosti i distorzije u britanskim medijima, od naslovne strane Sana pod naslovom „Kraljica podržava brexit“ do naslovne strane Ekspresa na kojoj je objavljeno da će EU zabraniti britanske čajnike, ne može se uporediti ni sa čim u Evropi. A učinak njihove kampanje je tako snažan zato što iz dana u dan, iz godine u godinu, nastupaju sa pozicija emocionalno privlačne priče o hrabrom i slobodoljubivom malom ostrvu koje je postalo moćna imperija. Objavljujući svoju podršku za izlazak pre tri meseca, pošto je dugo lutao tamo-amo „kao kolica u supermarketu“, dok je pokušavao da otkrije koja pozicija mu najviše odgovara, Johnson je izjavio da smo „upravljali najvećom imperijom koju je svet video… zar zaista nismo sposobni da isposlujemo nekoliko trgovinskih sporazuma?“

Gove, jednako nadaren pisac i govornik, pevao je istu pesmu u raznim tonalitetima. Znak raspoznavanja brexitera je nostalgični optimizam: nekada smo bili veliki sami za sebe, zašto to ne bismo bili ponovo? Što je greška u rasuđivanju („Kartagina je nekada bila velika, pa zato to može biti ponovo“), ali zvuči privlačno.

Naravno, pogrešno je svaljivati svu krivicu samo na njih. Pogledajte se u ogledalu i ponavljajte sa mnom: i mi smo krivi. Kako smo kao edukatori dopustili da se jedna tako prozirna priča provuče kroz časove istorije i građanskog vaspitanja u školama i na univerzitetima? Kako smo kao novinari dozvolili da evroskeptična štampa odnese prevagu i oboji dnevne vesti na radiju i televiziji? Kako smo mi, proevropski glasači, toliko potcenili bolni osećaj gubitka zbog evropeizacije kod ljudi koji su glasali za bregzit? („Govori u svoje ime”, reći ćete. Pa i govorim u svoje ime.)

I zašto generacije britanskih političara nisu uspele da formulišu pozitivan program u prilog projektu evropskih intergacija koji danas skraćeno nazivamo „Evropom“? Tony Blair je održao nekoliko dobrih proevropskih govora – u Poljskoj, Nemačkoj i Belgiji. Kada je trebalo da govori u Oksfordu, molio sam ga da javno nešto kaže o primedbama koje je u privatnim razgovorima upućivao na račun evroskeptičnih medija. Pored njegovih spin doktora je prošao samo jedan kratak i nejasan pasus. (Bivši premijeri su hrabri i elokventni, ali tek kada postanu bivši.)

Ipak, uzroci ovog debakla su evropski koliko i britanski. Kao što često biva, seme propasti je posejano u trenutku trijumfa; hibris prethodi nemezi. Bilo bi preterano tvrditi da je zid kod Dovera bio podignut samo zato što je pao zid u Berlinu, ali veza postoji. Tačnije, tri veze. Kao protivuslugu za podršku ujedinjenju Nemačke, Francuska i Italija su tražile od Nemačke da se vremenski obaveže na uspostavljanje preuranjene, nestabilne i prenapregnute evropske monetarne unije. Nakon oslobađanja od kontrole Sovjetskog Saveza, mnoge siromašne zemlje istočne Evrope su se našle na putu članstva u EU, što je uključivalo i slobodu kretanja. Tako je 1989. godina otvorila vrata globalizaciji koja će proizvesti nekoliko spektakularnih dobitnika i mnoštvo gubitnika.

Svaka od tih zverki ostavila je prepoznatljiv trag na dan britanskog referenduma. Pošto je finansijska kriza razotkrila strukturne neodstatke evrozone, ekonomska slabost Evrope je poslužila kao ključni argument za izlazak, baš kao što je ekonomska snaga bila argument za ostanak na referendumu 1975, kada je Margaret Thatcher nosila onaj čuveni džemper sa zastavama evropskih zemalja. Na dan ovog referenduma, Dejli mejl je objavio: „Što se tiče 19 zemalja zarobljenih u katastrofalnu jedinstvenu valutu, po sistemu jedna veličina za sve, pitajte nezaposlene mlade ljude u Grčkoj, Španiji ili Francuskoj koliko je evro doprineo njihovom prosperitetu.“

Proširenje Evrope na istok 2004. godine bilo je praćeno velikim pokretom ljudi ka zapadu i, pošto je Blair velikodušno precenio politiku otvorenih vrata, oko dva miliona nih je došlo u Britaniju. Kasnije su im se, u potrazi za poslom, pridružili Grci i Španci jer je njihove zemlje uništavao evro. Upravo zato što je Britanija, uprkos tačerizmu, i dalje evropska socijaldemokratija, s velikim socijalnim povlasticama, s dostupnim nacionalnim zdravstvom koje je „po potrebi besplatno“ i državnim školama za sve, pritiske na te javne službe – i na stambeni fond u zemlji koja decenijama gradi premalo stanova – akutno su osetili najsiromašniji građani. To sam čuo od stare belkinje iz radničke klase i od britanske frizerke azijskog porekla, da ne pominjem Sirijca koji drži piceriju u mom komšiluku. Bilo bi pogrešno proglasiti te ljude rasistima. Njihove brige su široko rasprostranjene, autentične i ne mogu se olako otpisati. Ali populistički ksenofobi poput Nigela Faragea koriste te emocije, povezuju ih s podzemnim engleskim nacionalizmom i govore, kao što je on učinio u času pobede, o trijumfu „stvarnih, običnih, poštenih ljudi“. To je Orwellov jezik prisvojen za ciljeve ekstremne desnice.

Stapanje i snaženje takvih nezadovoljstava je šira reakcija na posledice globalizacije – čije je oličenje EU. Poljuljani brzom demografskom i kulturnom promenom kao i društvenom i ekonomskom liberalizacijom, sa osećanjem (opravdanim) da je nejednakost porasla jer je globalizacija nekima donela bogatstvo dok je druge – manje obrazovane, manje mobilne i prilagodljive – pretvorila u gubitnike, ti „obični ljudi“ uzvikuju: „Ne mogu da prepoznam svoju zemlju“. Nije teško navesti ih da za svoje probleme okrive daleke kosmopolitske i birokratske elite u senci. (Na primer, ljude poput mene. Kad sam tvitovao da sam u utorak glasao za ostanak, neko ko se zove Andy Keech je odgovorio: „nikad živeo u socijalnom stanu, nikad brinuo kako će platiti račun za gas # glas za odlazak“.) Boris Johnson je, naravno, klasičan proizvod elite (Iton, Oksford), ali on izvodi populistički trik elitnog antielitiste, itonskog čoveka iz naroda.

Ne, to nije samo britanska posebnost; to će pre biti britanska varijanta jedne sveevropske i donekle svezapadne pojave. Učesnici kampanje Glasajte za odlazak ponavljali su slogan „povratimo kontrolu“ češće nego što Daleki iz serije Doctor Who metalnim glasom ponavljaju „Likvidiraj“ – i to su činili zato što je njihova mantra bila ubitačno delotvorna. „Povratimo kontrolu“ je povik Marine Le Pen u Francuskoj, Geerta Wildersa u Holandiji, nacionalističke Partije zakona i slobode u Poljskoj – i Donalda Trumpa u SAD. To je evropska verzija trampovske jeftine retorike.

Za mene, doživotnog engleskog Evropljanina, ovo je najveći poraz u mom političkom životu. Osećam se gotovo onoliko loše koliko sam se osećao dobro kada je pao Berlinski zid. Mislim da ovo najavljuje kraj Ujedinjenog Kraljevstva. Većina Engleza i Velšana izvela je Škotsku iz Evropske unije u kojoj je većina Škota očigledno želela da ostane. Nikog ne treba da čudi ako Škotska sada raspiše referendum za nezavisnost unutar Evropske unije. Taj rezultat će ugroziti teško stečeni mir i napredak u Irskoj. Šta će se dogoditi sa otvorenom, skoro 500 kilometara dugačkom granicom između Republike Irske i Severne Irske?

Pokazalo se da je moja domovina, Engleska, podeljena u sebi: London i svi ostali, siromašni i bogati, mladi i stari. (Oko 75 odsto mlađih od 25 godina glasalo je za ostanak.) Bio je to Crni petak za pola Engleske, a Dan nezavisnosti za drugu polovinu. Godinama ćemo plaćati ekonomsku cenu za ovo, što će verovatno najteže pasti siromašnijim Englezima, onima koji su glasali za brexit. Sada ćemo morati da se borimo da Engleska – ta draga zemlja dragih ljudi – ne postane mesto zlobe, mraka i zatucanosti.

Izlazak bi se još gore mogao odraziti na Evropu. „Ovo nije kriza za Evropsku uniju“, uveravao nas je danas Martin Schulz, predsednik Evropskog parlamenta na četvrtom kanalu Radija BBC. Kakvo smešno samozadovoljstvo. Ovo je velika kriza za EU, jedna od najvećih u njenoj istoriji. Marine Le Pen, koja danas diktira pravac francuske politike, tvitovala je „pobeda za slobodu“ i predložila francuski referendum. Geert Wilders je zatražio holandski, dok je lider italijanske Lige za sever dodao: „Sad smo mi na redu“. Idući za Nigelom Farageom, oni pozdravljaju „patriotsko proleće“. Jedna za drugom, ankete pokazuju da između trećine i polovine stanovništva u mnogim evropskim zemljama deli „britansko“ nepoverenje u EU. Ako iz toga ne izvučemo pouku, 23. jun 2016. mogao bi biti početak kraja Evropske unije.

Vladimir Putin će zadovoljno trljati ruke. Nezadovoljni Englezi su zadali težak udarac zapadu i idealima međunarodne saradnje, liberalnog poretka i otvorenih društava kojima je Engleska u prošlosti tako mnogo doprinela.

“Biti poražen a ne predati se, to je pobeda“, rekao je heroj poljske međuratne borbe za nezavisnost Józef Piłsudski. „Pobediti i uspavati se na lovorikama, to je poraz“. Mi engleski Evropljani moramo priznati da smo doživeli poraz, ali nećemo se predati. Najzad, uz nas je 48 odsto onih koji su glasali za ostanak u EU na ovom referendumu.

U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Velike Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode.

Kao engleski Evropljanin, vidim pred nama dva zadatka koji su u izvesnom smislu u sukobu. S jedne strane, pošto su građani već doneli takvu odluku, moramo učiniti sve da smanjimo štetu nanetu ovoj zemlji. A ako se pokaže da će „ova zemlja“ morati da se oprosti od Škotske, onda neka Engleska koja preostane bude zemlja Charlesa Dickensa i Georga Orwella, a ne Nigela Faragea i Nicka Griffina. Pošto smo najavljivali da će posledice brexita biti pogubne, sada se moramo potruditi da dokažemo kako nismo bili u pravu. Biću srećan ako u tome uspemo.

S druge strane, kao Evropljani, moramo učiniti sve što možemo da Evropska unija izvuče pouku iz ovog bolnog obrta, čije uzroke treba tražiti ne samo u staroj britanskoj istoriji već i u novijoj evropskoj. Naime, ako se EU i evrozona ne promene, preplaviće ih mnoštvo kontinentalnih verzija Faragea. A uprkos svim svojim manama, Unija je još uvek vredna spasavanja. Držim se svoje parafraze čuvene opaske Winstona Churchilla, velikog engleskog Evropljanina, o demokratiji: ovo je najgora od svih mogućih Evropa, ako ne računamo sve druge Evrope koje smo isprobali.

Međutim – i tu smo nastaje raskorak – ono što je najbolje za Britaniju nije nužno najbolje za ostatak Evrope, i obrnuto. Ako se pokaže da su pobornici brexita bili u pravu kada su bezbrižno obećavali da Britanija može izvući sve ekonomske prednosti i zaobići sve loše strane članstva u EU – pristup jedinstvenom tržištu bez slobodnog kretanja ljudi, i tako dalje – onda će njihovi francuski, holandski i danski istomišljenici sigurno uzviknuti: „Hoćemo i mi tako.“ Na kraju krajeva, ko ne bi voleo i jare i pare? Politička logika, dakle, zahteva da brexit bude vidljivo bolan za Britaniju, kako bi se drugi obeshrabrili. Veoma bih se začudio ako neki od našin francuskih i drugih partnera ne bi sledili tu logiku. U stvari, već čujem kako govore da Britanija mora da završi dvogodišnje pregovore o izlasku pre nego što uopšte započne razgovore o budućim trgovinskim i finansijskim aranžmanima.

U meni se bore moje dve duše, engleska i evropska. Naravno, pravno govoreći, pošto je čovek građanin EU samo na osnovu toga što je građanin neke od država članica, ja, zajedno sa ostalim Britancima – ili bar s Velšanima i Severnim Ircima ako Škoti odluče da se odvoje – više neću biti „evropski građanin“ počevši od 2018. ili 2019. godine, kad se završe pregovori o izlasku. Ali kao što će Britanija uvek ostati evropska zemlja, tako ću i ja, šta god da se dogodi, ostati Evropljanin.

Od kontinentalnih prijatelja dobio sam mnogo poruka, a jedna me je posebno dirnula. Stigla je od jednog francuskog intelektualca i glasi: “Ce n’est qu’un au revoir, mes frères / Ce n’est qu’un au revoir” (Ovo je samo doviđenja, braćo, samo doviđenja“), što je francuska verzija pesme Auld Lang Syne. Ispod toga je dodao samo: „Volimo Englesku“.

The Guardian, 24.06.2016.

Peščanik, 28.06.2016.

Tri srednje klase i populizam

Jun21

U novembru ove godine američki glasači izabraće između populizma i plutokratije. Izbor je jasno naglašen u tekstu ekonomiste Branka Milanovića o globalnoj nejednakosti (Poglavlje 4) napisanom pre više od godinu dana, iako u to vreme niko nije mogao da predvidi izvanredan rast popularnosti Donalda Trampa.

Ovaj vrtoglavi rast Trampove popularnosti, u kombinaciji sa populističkim reakcijama protiv globalizacije, imigracije i stranaca postao je obeležje medija, novina i članaka u toj meri da su neki, kao što se desilo nedavno u New York Review of Books, tvrdili (naravno sa vremenske distance) da je populizam bio je neminovan i predvidljiv. Ovaj trend je, ne samo u Sjedinjenim Američkim Državama već i u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Danskoj, Švedskoj i drugim zemljama podstaknut (kao što se uobičajeno tvrdi), veoma sporim ili nultim rastom realnih prihoda kod socijalnih grupa sa srednjim dohotkom u bogatim zemljama. Grafikon ispod, zasnovan na podacima neprofitnog think-tanka LIS (Luxembourg Income Study) to jasno i prikazuje: učešće četiri srednja decila je u opadanju tokom poslednjih 30 godina i to između jednog i četiri BDP poena u ključnim razvijenim zemljama. Stoga ova pojava nije samo američki „brend“: ona je uobičajena za sve bogate zemlje.

Grafikon: Branko Milanović, Global Inaquality Blog

Grafikon: Branko Milanović, Global Inequality Blog

Ali dok su počeci populizma na Zapadu izgleda dobro shvaćeni i “razumno promišljani” u smislu da je populizam bio pokretan ekonomskim krizama, sličan proces rasta populizma u Kini izgleda da je teško objasniti, jer ne prati pad već rast srednje klase. Teorija modernizacije nas navodi da verujemo da rastući udeo srednje klase treba da pokreće demokratizaciju. U stvari, to je ono što smo primetili tokom proteklih 40 godina, od Revolucije karanfila u Portugalu do pada komunizma u Istočnoj Evropi ili širenja demokratije u Južnoj Koreji i Tajvanu, kao i u čitavoj Latinskoj Americi.

Može li Kina biti izuzetak od ove “pravilnosti”? To je isto ono pitanje koje sebi verovatno postavljaju i lideri kineske Komunističke partije. A ukoliko bi na njega odgovorili potvrdno, to bi značilo da su bacili peškir u ring kako bi zadržali vlast. Pošto se čini da nisu voljni da to i urade, a postavši svesni da ideologija “BDP-izma”, zasnovana na beskonačnom rastu realnih prihoda izraženom u skoro dvocifrenim brojkama ne može da se održi, pokušali su da svoje javno mnjenje preokrenu u pravcu populizma, bili to blagi Maoisti ili meki nacionalisti. Nijedna od ove dve tendencije još uvek nije dovoljno ojačala, niti je postala toliko pogubna, ali je potencijal za tamošnji preokret prisutan. Tako, u slučaju Kine, rastuća plima populizma nije izazvana ekonomskim neuspehom već, naprotiv, ekonomskim uspehom koji čini održavanje starog političkog sistema sve težim, ili sve nekompatibilnijim s bremenom uspeha. Ovo je kontradikcija između razvoja proizvodnih snaga i neadekvatnosti nadgradnje, koji bi svaki Marksista lako prepoznao.

Treća populistička reakcija odvija se u Rusiji. Ona je podstaknuta nekom drugom, dodatnom i drukčijom silom. Svakako da ta sila nije neki veliki ekonomski uspeh, ali ne potiče ni od ekonomskog neuspeha, već od ogorčenja i revanšizma, dve teške emocije koje potiču s kraja ere Hladnog rata, koji se na Zapadu (pogrešno) tumači kao pobeda nad Rusijom. To je narativ kojeg Putin i ruska srednja klasa smatraju odvratnim, i koji je u osnovi njihovog malignog populizma i nacionalizma. Pogrešno je gledati na njega kao na fenomen proizveden na vrhu političke i društvene lestvice; biće da je pre u pitanju to što je vrh dao sebi za pravo da se izrazi, na način na koji ni Donald Tramp u Sjedinjenim Američkim Državama nije sam po sebi proizveo populizam, već je njegov izraz u narodu protumačen kao prihvatljiviji. I dok su u prošlosti ljudi osećali neku vrstu ksenofobičnih i rasističkih inhibicija koje lebde u vazduhu, ova inhibicija je nestala onog trenutka kada su politički lideri slobodno izrazili takve stavove u javnosti, i, štaviše, pored toga zadobili političku podršku za takvo šta.

Ilustracija: The Guardian

Oni koji stoga personalizuju problem i svoj pogled na Trampa, Sija ili Putina kao da ih na neki volšeban način okrivljuju za “stvaranje” populizma i naduvavanje ksenofobije veoma greše. Tramp, Si i Putin ako možda i dozvoljavaju izražavanje populističkih osećanja, u svakom slučaju ih ne izmišljaju sami. Populizam je postojao i daleko pre njih i bio je oduvek zasnovan na realnim i razumljivim razlozima. Dijagnoze obično vide da je uzrok naših problema, pre svega u nekoliko političara, što nas onda vodi do propisivanja pogrešnog leka. Veoma nesavršeni lek se sastoji u pokušaju sprečavanja njihovog dolaska na vlast ili u njihovom obaranju. Takav lek nikako ne doprinosi rešavanju osnovnog problema koji je doveo do toga da oni ili stignu do vlasti, ili do neposredno bliskog preuzimanja vlasti.

Pravi lek mora da započne od postavljanja tačne dijagnoze. A ispravno postavljena dijagnoza je da je u Sjedinjenim Državama populizam ukorenjen u neuspehu globalizacije da ostvari opipljive koristi za svoju radničku klasu. U Rusiji je ovaj neuspeh globalizacije ukorenjen u nemogućnosti (ili nespremnosti) Zapada da Rusiju uključi kao ravnopravnog partnera u odlučivanju, dok je u Kini neuspeh globalizacije ukorenjen u neadekvatnom političkom sistemu (barem za sada još uvek neadekvatnom samo ali u jedino odnosu na trenutne izazove nacionalizma i populizma). Kada uočimo tačan uzrok problema, možemo započeti sa nastojanjima da ga rešimo. U suprotnom, bolest populizma, koji je za sve probleme krivi globalizaciju i strance, u tri velike sile koje kontrolišu 98% svog nuklearnog oružja u svetu, predstavlja zaista dobar razlog za veliku zabrinutost.

Blog Branka Milanovića, Ponedeljak 20. Jun, 2016

Kraj neoliberalizma?

Jun10

Sada i Mark Carney iz Engleske banke priča o “niskom rastu, niskoj inflaciji, niskoj ravnotežnoj kamatnoj stopi”. Foto: Dylan Martinez/AFP/Getty Images, The Guardian

Kako izgleda kada ideologija umire? Kao i u mnogim stvarima, književnost je najbolji vodič. U Crvenom izobilju, odličnom istorijskom romanu, Francis Spufford opisuje kako se u Rusiji raspadao komunistički san o izgradnji boljeg, pravednijeg drušva.

Infografika: Pinterest

Čak i kada su cenzurisali misli svojih građana, komunisti su sanjali velike snove. Spuffordov junak je Leonid Kantorovič, jedini sovjetski ekonomista koji je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Dok se trucka moskovskim metroom, on fantazira o tome šta će izobilje doneti njegovim osiromašenim saputnicima: „Sva ženska odeća pretvara se u svileni brokat, a vojne uniforme u elegantna siva i srebrna odela: a lica, sva lica u vagonu, opuštaju se i gube bore urezane brigom i glađu, i druge tragove nužde.“

Ali stvarnost začas poruši te kule od peska. Brojevi su sve neposlušniji. Divni planovi mogu se ostvariti samo prevarama, a glavni arhitekta to zna bolje nego ijedan disident. Ovo je jedan od Sputtfordovih suštinskih uvida: dugo pre javnog protesta, ljudi untar sistema gunđanjem su izražavali nezadovoljstvo. Šapat po šapat, pismo po pismo, režim je postojano potkopavan iznutra. Njegov konačni pad dogodiće se više decenija posle završetka romana, ali je već vidljiv.

Kada je roman objavljen 2010, bilo je jasno da ideologija na kojoj počiva savremeni kapitalizam malaksava, ali ne i da umire. Izgleda da smo sada stigli dotle. Upravo tehnokrati koji održavaju sistem polako i nerado priznaju da mu nema spasa. Čujemo to od Marka Carneya iz Engleske banke koji poziva na uzbunu zbog „niskog rasta, niske inflacije, niskih kamatnih stopa“. Ili kada Banka za međunarodna poravnanja, centralna banka centralne banke upozorava: „čini se da je globalna ekonomija nesposobna da se vrati održivom i uravnoteženom rastu“. A najjasnije nam je to nedavno rekao MMF.

Infografika: S-Media

Intervencija Fonda nije najzanimljivija po tome što je rečeno – važnije je ko je to rekao i kako. U centralnoj ediciji Fonda trojica njegovih vrhunskih ekonomista objavili su studiju pod naslovom: „Neoliberalizam: preskupo plaćen?“. Već vas od naslova podilazi jeza. Najpoznatiji ekonomisti i političari tako dugo su poricali i samo postojanje neoliberalizma odbacujući tu reč kao uvredljivu etiketu bezubih nezadovoljnika koji ne razumeju ni ekonomiju ni kapitalizam. A sada stručnjaci MMF-a opisuju kako se „neoliberalni program“ širio po planeti u poslednjih 30 godina i kako su u sve više država društvene i političke institucije poklekle pred zakonima tržišta.

Will Davies je u svojoj knjizi Granice neoliberalizma naveo dva najvažnija britanska primera: državno zdravstvo i univerzitete, „gde su učionice pretvorene u supermarkete“. Javni sektor je zamenjen privatnim kompanijama, a demokratija pukom konkurencijom.

Istraživači MMF-a priznaju da su njihovi rezultati strašni. Neoliberalizam nije doneo ekonomski rast – samo su malobrojni postali još mnogo bogatiji. Ovaj sistem izaziva ogromne lomove koji za sobom ostavljaju ljudske ruševine i potrebne su milijarde za saniranje posledica – nalaz sa kojim bi se složila većina korisnika banke hrane u Britaniji. I dok George Osborne opravdava štednju kao blagovremenu „popravku krova po sunčanom danu“, ekonomisti Fonda definišu je kao „potkresivanje države… još jedan aspekt neoliberalnog programa“. Aspekt čiji bi troškovi, kažu oni, „mogli biti veliki – mnogo veći od koristi“.

Animacija: Gardijan

Ovde treba obratiti pažnju na dve stvari. Prvo, ova studija dolazi od istraživačkog odeljenja MMF-a, a ne od onog osoblja koje leti u bankrotirane zemlje, pregovara o uslovima zajma sa vladama kojima je očajnički potreban novac i sprovodi fiskalno maltretiranje. Još od 2008. godine, produbljuje se jaz između onoga što MMF misli i radi. I drugo, iako su njegovi istraživači mnogo kritičniji nego što bismo očekivali, oni u stvari ispituju različite modele izlazne strategije za svoju firmu. Tako oni brane privatizaciju tvrdnjom da ona vodi „efikasnijem pružanju usluga“ i smanjivanju javnih troškova – na šta čovek može da im odgovori samo voznom kartom do nuklearke Hinkley Point C.

Ovim istraživanjem MMF je ipak značajno prekršio neoliberalni konsenzus. Nejednakost i beskorisnost velikog dela modernih finansija: takve teme ekonomistima i političarima obično služe kao veštačke koske za jačanje zuba i oni ih radije tretiraju kao odstupanja od norme. Najzad je jedna velika institucija progovorila ne samo o simptomima već i o njihovim uzrocima, za koje tvrdi da su politički. I vodeći autor ove studije je priznao da pre samo pet godina Fond ne bi objavio ovakvo istraživanje.

Od 80-ih godina prošlog veka politička elita odbacuje ideju da je njeno delovanje ideološko i tvrdi da ona samo sprovodi efikasne politike, one “koje rade“. Ali to može da prođe samo ako ono što sprovodite stvarno radi. Od kraha 2008. naovamo, bankari centralne banke, političari i TV novinari uveravaju javnost da će taj trik ili te milijarde obaviti posao i vratiti ekonomiju na pravi kolosek. Probali su sve – spasavanje banaka, smanjivanje troškova, zamrzavanje plata, upumpavanje milijardi u finansijska tržišta – a rast je i dalje anemičan.

I što duže traje recesija, javnost postaje sve svesnija činjenice da ne samo što je smanjen rast, već je pogoršan i položaj radnika. Prošle godine je think-tank organizacija bogatih zemalja – OECD – napravila značajan ustupak: priznala je da je rast radničkog dela kolača u Velikoj Britaniji najmanji od Drugog svetskog rata. I dodala da su u istom ili gorem položaju radnici celog kapitalističkog zapada.

Na kraju romana Crveno izobilje Nikita Hruščov se šeta ispred svoje dače, gde živi u prinudnoj penziji. „Raj je mesto“, uzvikuje on, „gde ljudi žele da završe, a ne da počnu. Kakav je to socijalizam? Kakvo je to sranje kada morate da držite ljude u lancima? Kakav je to društveni poredak? Kakav je to raj?“

Ekonomisti nisu romanopisci, što je šteta, ali iza njihovih grafikona i tehničkog jezika pomalja se dugi samrtni ropac još jedne ideologije.

Aditya Chakrabortty, The Guardian, 31.05.2016.

Faktor straha na globalnim tržištima

Mar12

Izvanredna nestabilnost tržišta u proteklih godinu dana tu situaciju veoma mnogo duguje prisutnim rizicima i neizvesnostima oko faktora kao što su kineski privredni rast, stanje evropskih banaka i prezasićenost tržišta jeftinom naftom. Tokom prva dva meseca ove godine, mnogi su se investitori uspaničili, pa su čak i Sjedinjene Države, koje imaju najutešniju od svih priča o globalnom privrednom rastu, bile tek na korak od ponovnog pada u recesiju. I zaista: među stručnjacima Volstrit Džornala koji su učestvovali u svom mesečnom istraživanju, 21% njih veruje kako ih “recesija čeka iza prvog ugla”. za Project Syndicate piše Kenneth Rogoff, profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard.

Ne treba poricati prisutnost rizika. Jedan dovoljno snažan udar na kineski rast ili na evropski finansijski sistem bi svakako mogao da globalnu ekonomiju iz sporog rasta prevede u – recesiju. A još je strahotnija pomisao da bi, u ovom trenutku, ali naredne godine, nova predsednička garnitura mogla da se pretvori u rijaliti TV šou.

Ipak, gledano iz makroekonomske perspektive, temelji trenutne globalne ekonomije i nisu tako slabi. Brojke o novozaposlenima su u period od prošlih godinu dana bile solidne, poverenje potrošača je takođe pokazalo svoju solidnost dok se naftni sektor, srećom, jednostavno nije pokazala kao dovoljno velika prepreka u odnosu na BDP, kada je u pitanju cenovni kolaps ovog energenta koji je potencijalno mogao da američku ekonomiju baci na kolena. U stvari, najpotcenjeniji motiv za raspoloženje tržišta može se sada svesti na – strah od druge ogromne krize.

Postoje neke paralele između današnje nelagodnosti i raspoloženja tržišta tokom decenije nakon Drugog svetskog rata. U oba je slučaja bila prisutna preobimna potražnja za sigurnim sredstvima obezbeđenja (kao što je to zlato). Naravno, finansijska represija je u posleratnom periodu takođe odigrala značajnu ulogu, sa vladama koje su namirivale “gladna usta” privatnih investitora – i to po stopi koja je bila dobrano ispod tržišnih kamatnih stopa).

Čak i punu deceniju po završetku Drugog svetskog rata – kada je poznati ekonomista Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith) izneo mišljenje da bi svet mogao lako doživeti još jednu ekonomsku depresiju – tržište je odmah postalo nervozno i uznemireno. Još uvek ima dosta onih koji dobro pamte kako su američke berze pale za 90% tokom prvih godina ere Velike depresije. Tokom 1950-tih, nije bilo teško zamisliti da bi stvari mogle ponovo krenuti naopako. Na kraju krajeva, svet je tada upravo prošao kroz niz katastrofa, uključujući dva svetska rata, globalne epidemije gripa, i, naravno, samu Veliku Depresiju sa svojim užasnim posledicama. Pre šezdeset godina je opasnost od atomskog rata takođe izgledala previše stvarno.

Ljude danas nije potrebno podsećati na to koliko mnogo i koliko brzo tržišta kapitala mogu pasti. Nakon finansijske krize 2008. godine, američke akcije pale su za više od 50%. Tržišta nekretninama su u nekim zemljama znatno opala: na Islandu je, recimo, opalo za više od 90%. Nije ni čudo što je jedan nedavni pad tržišta za 20% razlog što se mnogi od nas pitaju koliko bi stvari još moglo krenuti po gorem – i da li bi strahovanja od nove recesije postala proročanstvo koje se ispunjava samo od sebe: usled našeg instinktivnog ponašanja tj. straha od najgoreg.

Ideja je da investitori postaju toliko zabrinuti zbog recesije, i da dosadašnji pad akcija već čini da ovo loše raspoloženje utiče na pad cena deonica – što se, opet, odražava i vraća natrag u realnu ekonomiju kroz mnogo nižu potrošnju, indukujući sa sobom i strahovanja od krize. To je jedan začarani krug. Oni mogu biti u pravu, čak i ako tržišta precenjuju svoj uticaj na realnu ekonomiju.

S druge strane, činjenica da su Sjedinjene Države uspele da krenu napred, i to uprkos globalnom “vetru u prsa”, ukazuje na robusnost i snagu američke domaće tražnje. Čak ni ovo, međutim, ne može da impresionira tržišta. Čak i oni investitori koji su ostali oprezno optimistični u vezi američke ekonomije izražavaju zabrinutost da će američke Federalne rezerve prepoznati taj rast kao dovoljan razlog za nastavak podizanja kamatnih stopa, stvarajući tako krupne probleme brzorastućim globalnim ekonomijama.

Naravno, pored faktora straha postoje i druga objašnjenja za nestabilnost svetskog tržišta. Najjednostavnije bi bilo da stvari zaista stoje tako loše. Možda individualni rizici i nisu istog reda veličine kao oni koji su bili prisutni tokom 1950-ih, ali su danas brojniji, dok tržišta počinju da funkcionišu s mnogo “prenaduvanijih” pozicija, zapadajući u rizik od nastanka i pucanja novih finansijskih mehurova.

Finansijska globalizacija je, štaviše, duboko produbila međusobne povezanosti, uvećavajući transmisiju šokova. Postoje veliki “džepovi” nestabilnosti i slabosti na svetskim tržištima duga, na kojima trenutna monetarna relaksacija prikriva duboko ukorenjene probleme koji se nalaze ispod površine. Ima onih koji ukazuju na nedostatak likvidnosti na vodećim tržištima, koje utiče na ogromne fluktuacije cena; na plitkim tržištima, male promene u potražnji ili ponudi mogu ponekad iziskivati veliko klizanje cena, radi ponovnog uspostavljanja ravnoteže.

Još je uvek najubedljivije objašnjenje, međutim, da se tržišta plaše da će, kada nastanu spoljni rizici, političari i politike biti neefikasni u svom suočavanju s njima. Od svih slabosti koje je finansijska kriza razotkrila, politička paraliza se pokazala kao najdublja.

Neki kažu da vladajuće strukture ne čine dovoljno kako bi podstakle potražnju. I mada je to istina, to nije cela priča. Najveći problem kojim danas opterećuje svet je veliki neuspeh većine zemalja da sprovedu strukturne reforme. Sa rastom produktivnosti – koje je u najmanju ruku privremeno zaglavljeno u spori privredni rast, i globalne populacije koja je u dugoročnom opadanju, ponuda je ta – a ne nedostatak potražnje – koja ograničava razvijene ekonomije.

Na duže staze, faktor ponude je taj koji određuje privredni rast jedne zemlje. A ukoliko te zemlje već nisu u stanju da upravljaju i sprovode duboke strukturne reforme nakon ekonomske krize, teško je predvideti kako i šta će se dogoditi.

Jedno je, ipak, izvesno: upravljanje zemljom i ekonomijom kao što se to čini u rijaliti TV emisijama – sa jednim okom uvek uprtim na spoljne ocene i rejtinge – nije način da se taj neprocenjivo važan posao sprovođenja reformi uspešno obavi do kraja.

Project Syndicate

Kako predsednički izbori utiču na berze?

Mar7

Među investitorima kola gomila mitova o uticaju predsedničkih izbora na investicije ali kada se prouče njihovi portfelji, zapravo, nije bitno koja će stranka osvojiti Belu kuću, piše analitičarka En Kejts Smit na portalu Kiplinger.

Ilustracija: CNN Money

Svake četiri godine, politika i finansije se prožimaju dok Amerikanci biraju predsednika a investitori pokušavaju da shvate šta će ishod predsedničke trke značiti za njihove portfelje. Pogled unazad na istoriju pokazuje da su ciklusi predsedničkih izbora zaista u korelaciji sa berzanskim ishodima mada ne na takav način da biste mogli očekivati promene na berzi u isti dan i sat na način na koji na primer mesečeve mene utiču na plimu i oseku. A što se tiče ishoda izbora? Njihov uticaj će vas možda iznenaditi. U tekstu ispod je nekoliko stvari koje investitori treba da razmotre u izbornim godinama.

Predsednički ciklus

Berzansko trgovanje, najvećim delom opada i raste u skladu sa četvorogodišnjim izbornim ciklusom – tako je bar u poslednje 182 godine. Ratovi, slaba tržišta i recesije imaju tendenciju da počinju u prve dve godine mandata predsednika, kaže The Stock Trader’s Almanac; snažna tržišta i prosperitet „padaju“ u drugoj polovini mandata. Od 1833, Dow Jones Industrial Average indeks je rastao u proseku 10,4% u godini pre predsedničkih izbora, a skoro 6%, u proseku, u izbornoj godini. Nasuprot tome, u prvoj i drugoj godini mandata predsednika, prosečni dobici su bili 2,5% i 4,2%, respektivno. Značajan nedavni izuzetak od tog pravila je 2008, kada je Dow potonuo skoro 34%.

Ali niko ne mora da vam kaže da je sadašnji ciklus sve samo ne ponavljanje tog proseka. Dow je poskočio impresivnih 27% u prvoj godini drugog mandata predsednika Obame, a 7,5% u drugoj godini. Prošle godine, koja je trebalo da bude najjača godina u ciklusu, Dow Jones industrial (DJIA) je pao za 2%. “S obzirom da su protekle tri godine, bile toliko izvan svih prethodnih ciklusa, nismo sigurni šta će doneti 2016″, kaže Džim Stek, (Jim Stack), istoričar tržišta i izdavač biltena InvesTech Research.

Grafik: CNN Money

Demokrata ili Republikanac?

Možete snažno navijati za jednu stranku ili drugu kada su u pitanju vaša lična politička opredeljenja, ali kada je u pitanju vaš portfelj, sasvim je nebitno koja će stranka pobediti u trci za Belu kuću. Konvencionalna mudrost može sugerisati da republikanci, koji su navodno više naklonjeni poslovnim krugovima od demokrata, donose više koristi kapitalu. U stvari, gledajući unazad do 1900, demokrate su nešto bolje kada je reč o kretanju cena akcija, sa prosekom rasta Dow Jones indeksa od skoro 9% na godišnjem nivou, u poređenju sa skoro 6% godišnje tokom republikanskih predsednika. Ali, normalne varijacije u godišnjim promenama berzanskih kretanja umanjuju tu razliku, kaže Ras Kesterić (Russ Koesterich), glavni investicioni strateg u investicionom fondu BlackRock. On zaključuje da je fokus na to koja će partija osvojiti Belu kuću neopravdan – bar sa stanovišta investiranja.

Podeljena ili ujedinjena vlast?

Još jedna urbana legenda je da “tržišta bolje posluju kada je vladavina podeljena između dve stranke”, kaže Koesterich. Teorija iza legendi kaže da “podeljene snage spasavaju obe strane od njihovih najgorih instinkata. Kada nijedna partija nema kontrolu, vlada je donekle sputana, ostavljajući tržište da se slobodno razvija. “Ali, ova teorija nema istorijsku verifikaciju. InvesTech je proučio prinose na akcije od 1928. godine po tri odvojena scenarija. Standard & Poor ‘s 500 indeks akcija dobijao je na godišnjem nivou 16,9% kada je jedna strana kontrolisala Belu kuću i oba doma Kongresa; 15,6% godišnje, kada jedna stranka kontroliše oba doma Kongresa a druga strana upravlja iz Bele kuće; a samo 5,5% na godišnjem nivou kada su dva doma Kongresa bila u pod različitom vlašću. Podeljeni Kongres, međutim, ne vodi uvek do potprosečnih rezultata na berzi. U dve godine posle izbora 2010. i 2012. godine, S & P 500 je porastao 19% i 42%, respektivno.

Grafik: CNN Money

Politička kristalna kugla

Izborni rezultati nisu impresivan “lakmus papir” tj. indikator kod predviđanja berzanskih rezultata, ali obrnuto nije slučaj. Ispostavilo se da berza ima tajanstvenu sposobnost da predvidi kome će Bela kuća biti dom u naredne četiri godine. Ako berza tri meseca pre izbora raste, stavite novac na onog ko trenutno vlada Belom kućom. Gubici tokom ova tri meseca imaju tendenciju da signaliziraju da druga stranka pobeđuje.

Ubedljivi statistički pokazatelji

U 22 slučaja predsedničkih izbora od 1928. godine, u 14 su akcije na berzi rasle u tri meseca pre datuma izlaska na birališta. U 12 od tih 14 slučajeva, aktuelni predsednik (ili aktuelna partija) su osvojili Belu kuću. U sedam od osam izbora kojima su prethodila tri meseca berzanskih gubitaka, dotadašnja izvršna vlast je morala da pakuje kofere. Izuzeci od ove korelacije dogodili su se 1956. godine, 1968. i 1980. Prema Staku, S & P 500 ima stopu uspešnosti od 86,4% u predviđanju ishoda izbora.

Kiplinger

Može li Kuba da postane Amerika 2.0?

Oct26

Ako isključimo skoro 60 godina sankcija i njenog buntovnog komunističkog lidera, Kuba sa Sjedinjenim Državama ima dosta toga zajedničkog, uključujući i ljubav prema bejzbolu. Njujork Metsi je sada sa Loenisom Cespedesom, koji je 2011. prebegao sa Kube, a sada angažovanim za ovaj tim na Siti Fildu, gde će New York Mets odigrati plej-of, prvi nakon 2006. godine. O počecima razvoja jedne nove, poslovne Kube, za portal FoxBusines svoje priče napisale su Suzanne O’Halloran i Elizabeth Chmurak

Samo 90 milja južno od Floride, sa suncem u očima tokom cele godine i kao sneg belim peščanim plažama, Kuba bi uskoro lako mogla biti prava turistička Meka. Jedna od stvari koje bi mogle doprineti oživljavanju nekada veoma živahne kazino-industrije, koja je osvojila američke filmske producente (Francis Ford Coppola je tamo radio svoj mafijaški ep, Kum II).

Zamrznuta u vremenu još od 1959. godine, nakon što je Fidel Kastro poveo svoju vojsku ka trijumfu, promena je na Kubi konačno otpočela. Uspostavljanjem diplomatskih odnosa – politički napor Obamine administracije i kubanskog predsednika Raula Kastra u letu koje je za nama – čini se da ovo ostrvo, premda sporo, ipak doživljava svoj vrhunac „ekonomske evolucije“.

Američka turistička industrija polaže svoje temelje na Kubi, kako bi američkim putnicima obezbedila posetu ostrvu bez ograničenja – u nadi da bi mogla da iskoristi potencijal procenjen na oko šest milijardi dolara. JetBlue (JBLU) nudi non-stop letove do Gavane, pod uslovom da turisti ispunjavaju kriterijume Američkog ministarstva finansija kao što su humanitarne ili obrazovne misije. Karneval, (CCL), najveći svetski elektronski operater ponudiće „prolaznost“ do ovog ostrva početkom maja 2016. godine O detaljima se još uvek pregovara sa kubanskim zvaničnicima. I Komesar Velike bejzbol lige, Rob Manfred, kaže da bi Kuba mogla biti otvorena za utakmice već u proleće 2016. godine, navodi se u julskom intervjuu za All-Star Game program. Kompanija za kreditne kartice MasterCard (MA), takođe zvanični sponzor ovog MLB-a, početkom ove godine je podigao rampu za transakcije na Kubi početkom. Rivalska kompanija, Visa (V) takođe ima planove za ulazak na Kubu, ali je iznela tak par detalja.

Uz bejzbol i turizam, ostrvo je prepuno prirodnih resursa kao što su nafta, gas i nikl, materijal i roba koji su izuzetno cenjeni gotovo svuda u svetu. Veruje se da Kuba ima ogromne količine neotkrivenih nalazišta nafte i prirodnog gasa koje su identifikovali Amerikanci (US Geological Survey). Ovi nalazi mogu da oslikavaju uspeh koji su američke energetske kompanije već postigle u regionu Meksičkog zaliva, u skladu sa izjavama njihovih rukovodilaca. Kuba, prepoznajući poziv krupnog biznisa koji im nude preduzetnici doskoračšneg „neprijatelja br.1“, SAD, od njih traže oko osam milijardi dolara u stranim ulaganjima (u skladu sa informacijama kubanskog Ministarstva za spoljnu trgovinu, kako navodi USGS).

Međutim, nada za brzometnom „kubanskom renesansom“ bi mogla biti prekinuta i to u veoma kratkom roku. Prvo, globalna ekonomija je usred trenda usporavanja u delu vezanom za masovno izjednačenje cena robe. Cena po barelu sirove nafte pala je za 50% u odnosu na 2014. godinu, što prirodne resurse čini manje atraktivnim i, možda, manjim prioritetom za ionako shrvane problemima američke energetske kompanije, koje se upravo suočavaju s masovnim otpuštanjima. I dok kompanije kao što je Halliburton (HAL) izjavljuju kako „veoma pomno prate poslovna kretanja na Kubi“, pad cena ovog resursa smanjuje hitnost za uspostavljanjem biznisa na ostrvu, tvrde rukovodioci naftnih korporacija.

Ipak, moglo bi se pokazati da je politika najveća prepreka. SAD su u jeku predsedničkih izbora 2016. I dok je Obama već uspostavio diplomatske odnose, kubanski predsednik Raul Kastro ostaje nepokolebljiv u svojoj podršci komunističkim režimima, uključujući Venecuelu, insistirajući da Kuba povrati kontrolu nad pomorskom vojnom bazom u zalivu Gvantanamo, što je malo verovatno.

Obojica su razmenili telegrame tokom septembarskog govora pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Fidel, kao i njegov brat Raul koji ga je 2008. zamenio, za Amerikance i dalje ostaju izvesna politička enigma, uprkos sveže uspostavljenih diplomatskih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Njih dvojica su „pregurala“ preko 11 američkih predsednika – od Dvajta Ajzenhauera, pa sve do Baraka Obame.

Predsednički kandidat u kojeg republikanci polažu puno nade, Marko Rubio, kaže da ukoliko osvoji mandat u Beloj kući on neće poštovati trenutne diplomatske odnose. “To je kao da smo se složili da Kastro i opresija ostanu do daljnjeg”, rekao je Rubio tokom intervjua za veb-portal Fox Business. Rubio, prvi senator države Floride koji je rođen u Sjedinjenim Državama, kaže da predstavlja sve kubanske izgnanike koji u Americi žele bolji život – posebno naglašavajući “svog dedu koji mi je u detinjstvu, na tremu, satima pričao priče o životu na Kubi”. Rubio bi, međutim, poštovao američku Odredbu o Kubanskoj demokratizaciji, već postojeći zakon kojim se uređuju američko-kubanski odnosi i kojim se predviđa da bi, za promenu američke politike prema svojim ostrvskim komšijama bilo nužno potrebno da se politika kubanske vlade značajno promeni.

I dok još uvek postoje jasne prepreke u odnosima između ova dva atlantska suseda, ostaje činjenica da su Kubanci na putu otvaranja za biznis i američke preduzetnike, koji se sa svoje strane pripremaju da iskoriste ovakvu Kubu, kojoj su preko potrebni savremena infrastruktura, modernizacija i novi početak sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Biznis i putovanje: Kuba kao izazov

Ovo karipsko ostrvo poznato je po svojim belim peščanim plažama ali i planinama, i u svetu važi za renomiranog proizvođača vrhunskog ruma i cigara, dok se istorijsko zaleđe može prepoznati u španskoj kolonijalnoj arhitekturi.

Početkom ove godine Obamina administracija je započela proces ublažavanja putnih i trgovinskih ograničenja između SAD i Kube. I dok su turistička putovanja i dalje zabranjena i pod embargom, ipak postoje pravne mogućnosti i „krivine“ koje Amerikancima omoćavaju da tamo otputuju.

Da bi posetili Kubu, oni moraju da se „uklope“ u jednu od 12 kategorija kojima je dozvoljen odlazak na ostrvo. Spisak američkog ministarstva finansija napravilo je listu koja uključuje sledeće profile:

1. Obrazovne aktivnosti, 2. Verske aktivnosti, 3. Biznis na nivou zvaničnih vlada ove dve zemlje, 4. Humanitarni projekti, 5. Novinarski rad, 6. Porodične posete, 7. Profesionalni istraživački rad i naučna saradnja, 8. Sportska takmičenja, 9. Javni nastupi, zdravstvo i rad na klinikama, pokazne radionice i obuka, izložbe, koncerti i umetnička dešavanja, 10. Putovanja povezana s ovlašćenim izvoznim transakcijama izvoznica ili uvoznica, protok informacija i njihova razmena, 11. Aktivnosti privatnih fondacija ili istraživački rad za obrazovne institucije, i 12. “Podrška kubanskom narodu”.

“Kazne su veoma oštre pa se ne preporučuje nepoštovanje ovih kategorija” rekao je Džon Tomas, docent na Čaplin školi ugostiteljstva i turističkog menadžmenta pri Međunarodnom univerzitetu Florida. Tomas je autor jedne nove studije, “Budućnost kubanskog ugostiteljstva i turizma: Mogućnosti i prepreke”. On kaže da, dokle god se ne povrate puni i normalni diplomatski odnosi, turizam i osnivanje privatnih komanija će na Kubi i dalje predstavljati veliki izazov.

“Svaki biznis koji dolazi na Kubu mora da kubanskoj vladi dozvoli 51% kontrole nad vlasničkim udelom, tako da ne možete tek tako da iznajmite neki objekat i otvorite prodavnicu već morate da dobijete dozvolu od vlade, a onda će ona postati vaš partner”, rekao je Tomas.

On kaže da je ovaj kontrolni udeo tj. „paket“ jedan od razloga zašto Kuba još uvek ne privlači puno američkih preduzeća. Drugo pitanje je to što kubanska vlada zadržava pravo da zapošljava sve radnike.

“Ne možete tek tako da izađete na ulicu i tamo pronađete ljude koje biste zaposlili, a ne možete ni da se reklamirate po vašem nahođenju, već morate proći kroz kubanske državne agencije koje obezbeđuju zaposlene za vas”, objašnjava Tomas. “Generalno, oni će za vaš posao ponuditi određeni pul zaposlenih, da izaberete ono što vam nude ovlašćene vladine agencije za zapošljavanje. Uz sve to, imate i ograničenja koga ćete zaposliti, a takođe ste limitirani i oko beneficija i plata. Svi uslovi za radnike se takođe dogovaraju sa Zavodom za zapošljavanje, tako da postoji posrednički sistem zapošljavanja – pri čemu je posrednik, u slučaju Kube, država.”

Da sve bude još komplikovanije, Kuba ima dve valute; jednu za lokalno stanovništvo a drugu za strance koji je posećuju ili u njoj rade. Ukoliko zaposleni radi za inostranu kompaniju, zaposleni dobija platu koja se zasniva na stranoj valutii, koja se naziva Kubanski pezos (Cuban Peso, CUP), iako agencija za zapošljavanje plaća zaposlenog u lokalnoj valuti, koja se zove kubanski Konvertibilni pezos (Cuban Convertible Peso CUC) .

“Problem je što novac za plate koji kubanska agencija dobija od stranih kompanija vredi 24 do 26 puta više od plata zaposlenih; vlada zadržava razliku između ove dve vrste svoje valute, kvalifikujući ga kao dobit koji ostvaruje kubanska vlada”, dodaje Tomas.

Pored obaveze uklapanja u jednu od dvanaestak kategorija kojima se dozvoljava putovanje na Kubu, takođe su problematični i letovi, kreditne kartice i Internet.

“Ne možete samo otići na net i online i rezervisati let za Kubu sa npr. JetBlue letnom kompanijom. Morate, takođe, putovati čarter letom, tako da je najbolja opcija ako sve završite preko turoperatora”, izjavila je Sara Klemens, urednica vesti u turističkom magazinu Travel+Leisure iz Njujorka.

Klemensova kaže da je jedna od najbolje ocenjenih kompanija specijalizovanih za aranžmane na Kubi Black Tomato. Oni su se nedavno udružili sa magazinom Travel+Leisure u cilju kreiranja turističkih paketa za Kubu. Evo i nekoliko ponuda: osam noćenja za $4,920 po osobi ili pet noći po ceni od najmanje $3,550 po osobi. Od atraktivnih detalja tih paketa trebalo bi izdvojiti boravak u luksuznim, dizajnerskim potkrovljima, obilaske farmi i rančeva, a ne boravak u hotelima, takođe gostujući u čuvenoj Fabrici umetnosti (Fabrica del Arte); ovo mesto je stecište najboljih avangardnih umetnika sa ostrva s kojima se može uživati pod istim krovom. Putnici mogu posetiti lokalne umetnike u njihovim radionicama ili domovima, a moguće je i obići Trinidad.

Ako želite da napravite plan putovanja na svoju ruku, Airbnb je dobra alternativa hotelima. Trenutno ima preko 2.600 Airbnb kuća u ponudi na Kubi, u preko gotovo 40 različitih gradova. Oko 50% svih listiranih nalazi se u Havani, po podacima sa Airbnb.

Platiti hranu, zabavu i poklone može biti problem; gotovina je kralj na Kubi.

“Kreditne kartice su na Kubi nepouzdane. Da, MasterCard je na Kubi dozvoljen, a američka i kubanska vlada ih dozvoljavaju, ali još uvek ne postoje prave, stabilne bankarske relacije, izuzev jedne male banke koja se nalazi na Floridi”, rekao je Tomas.

Kuba je, takođe, savršena destinacija za one koji istinski žele da „siđu sa Mreže“ i pobegnu od tehnologije i komunikacija. Internet servis na Kubi praktično ne postoji a telefoni ne funkcionišu efikasno.

“Kubanska vlada želi da cenzuriše sve što joj baš i nije po volji, ne želeći pritom da svi imaju Wi-Fi, ali sa željom da čuje šta je to o čemu se priča u narodu”, kaže Tomas.

I dok će za potpuno uklanjanje blokade između SAD i Kube biti potrebno još dosta vremena, Tomas kaže da je uveren kako će američki turisti već od sledeće godine moći da idu na Kubu, kao i da će za brodske ture i krstarenje biti izuzetno velika potražnja.

“Prvi talas turista ka Kubi biće organizovan na brodovima za krstarenje, jer oni imaju sopstvene spavaće sobe, hranu i propratne objekte”, rekao je Tomas. “Turistički kruzeri ne zahtevaju svu infrastrukturu, a brodovi su sposobni da dopru i do najudaljenijih područja Kube do kojih je inače teško doći.”

Ukrštena koplja TTIP: prikazivati trgovinski sporazum Evrope sa Amerikom kao “strateški” je problematično

Oct16

Sve je teže setiti se vremena kada Evropa nije bila u krizi. Tek što je Evropska unija ugasila grčku vatru (iako se žar i dalje sjaji) ona se suočila sa rekom izbeglica kojom ne ume da upravlja. Odnosi sa Rusijom, već teško ugroženi posle invazije Ukrajine, sada se dodatno komplikuju pozicioniranjem Kremlja u Siriji. I britansko dugo uspavano “ponovno pregovaranje” od uslovima njenog članstva u EU uskoro će postati pitanje velikih uloga koje bi se moglo završiti Breksitom (Brexit), donosi evropsko štampano izdanje britanskog magazina The Economist.

Berlinci protiv Transatlantskog trgovinsko-investicionog partnerstva (TTIP)

Pored ove kuće užasa, postizanje trgovinskog sporazuma trebalo bi da bude lako. Tako su bar evropski lideri mislili kada su dali mandat Evropskoj komisiji da da pregovara o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) sa Amerikom 2013. godine. Evropskoj uniji bi prijalo malo privrednog rasta, a Amerika je prirodni partner Evropske komisije; ne bi trebalo da bude nikakvih zađevica oko jeftinih roba koje podrivaju položaj evropskih radnika. Ipak, TTIP je naleteo na zid opozicije. Ankete pokazuju da se u nekoliko zemalja ovom sporazumu protivi većina građana. Lokalne vlasti širom Evrope (besmisleno) su se izjasnile kao zone bez primene TTIP, dok je 10. oktobra najmanje 150.000 Nemaca marširalo Berlinom kako bi pokazalo svoje neslaganje.

“Politička” politika

Šta objašnjava ove strahove? Prijatelji i neprijatelji se slažu u jednom: TTIP nije trgovinski sporazum iz vremena naših deda i baba. Kao i kod Trans-Pacifičkog Partnerstva (TPP), nedavno zaključenog ugovora između Amerike i 11 drugih zemalja, eliminisanje tarife je manji deo TTIP, jer je ostalo malo toga što bi se moglo smanjiti. Modeliranje je teško, ali Evropska komisija misli da će kresanje “necarinskih barijera” učestvovati sa četiri petine u 0,5% BDP-a evropskog privrednog rasta koje bi ovaj ambiciozni sporazum mogao da donese 2027. Ove prepreke obuhvataju jednaka, ali međusobno nespojiva pravila o pitanjima kao što su testiranje hrane i bezbednost automobila, koji američkim i evropskim proizvođačima čine skupim rad na tržištima jednih kod drugih.

To zvuči smrtno dosadno, ali za protivnike TTIP ta “regulatorna saradnja” je zamka koja će naterati hlorom natopljene (američke) piliće niz evropska grla i dovesti freking (fracking) na njihovu zemlju. Suočavanje sa takvim žalbama, uzdiše jedan evrokrata “je kao borba sa ruskom propagandom”. Odbacite mitove, i suočićete se sa nezgodnom istinom: “Nova generacija” sporazuma kao što je TTIP koji se bave pravilima a ne tarifama podložni su sumnji građana o prikrivenom preuzimanju od strane korporacija, uništavanju radnih mesta i socijalnih prava. Takve brige su već prisilile EU komesara za trgovinu, Sesiliju Malmstrom, na delimično povlačenje u vezi sa onim delom TTIP koji omogućava firmama da tuže vlade. Štaviše, neodređena priroda dogovora, čini ozbiljne ekonomske prognoze teškim. Opozicija je najžučnija u Nemačkoj i Austriji, dvema zemljama sa snažnim socijalnim sistemima i malim procentima nezaposlenosti: imaju mnogo toga da izgube, a malo toga da dobiju, rekli bi kritičari.

Sada pristalice TTIP ističu dva srodna strateška argumenta. Prvo, TTIP će učvrstiti savezništvo između velikih demokratskih svetskih sila u nestabilna vremena; neki govore o “ekonomskom NATO-u”. Drugo, uspostavljanje zajedničkih, ili međusobno priznatih, standarda na dva najveća svetska potrošačka tržišta će obavezati ostatak sveta da ih sledi, čak i u takvim pitanjima kao što su radna i ljudska prava. A ako udeo Evrope i Amerike u globalnoj ekonomskoj proizvodnji opada, sve je više razloga da se pravila na putu uspostave danas. Nova EU strategija trgovine koju je ove nedelje pokrenula gospođa Malmstrom ima za cilj da ugradi takve ideje u praksu u novim poslovima sa zemljama poput Australije i Novog Zelanda, čak i ako su za sada detalji nejasni.

Ima nečega u svemu ovome. TTIP navijači u nezgodnim zemljama poput Austrije kažu da bi se neprijateljski raspoložena javnost mogla odobrovoljiti kada se ovaj dogovor predstavi kao dogovor dva demokratska partnera. Rusija daje sve od sebe da potkopa pregovore oko TTIP, što ukazuje na to da su pregovarači pred nečim opipljivim. Za Angelu Merkel, nemačku kancelarku, se kaže da ona smatra strateški značaj TTIP ubedljivijim od ekonomskog, iako je za sada ona sama malo toga učinila da pridobije skeptične birače.

Ipak, u takvom pristupu ima i dosta opasnosti. Ako se bilateralni ili regionalni sporazumi oslanjaju na vrednosti, a ne na ekonomske razloge, postoji rizik od otuđenja onih koji su ostali izvan sporazuma. Takvi ugovori mogu završiti kao podrivači multilateralnog sistema, koji je već bolestan. Razgovor o ekonomskom NATO-u ne može biti drag onima kojima nije blizak vojni original: takvi ljudi će se radije povući nego što će se obradovati pričama o osnaživanju transatlantskog zagrljaja. Na kraju, postoji poseban rizik u Britaniji, koji će održati in/out referendum do kraja 2017. Njeni evroskeptici kažu da bi bilo bolje da zemlja sklapa sopstvene trgovinske sporazume umesto da se oslanja na lenjivce u Briselu. Ako od TTIP ne bude ništa, neki Britanci će misliti da imaju pravo.

Superoružje EU: regulativa

Pregovori o TTIP usporeni su do puzanja; čak i diskusije o eliminaciji tarifa, koje je trebalo da budu lake, jako se otežu. (Dve strane će razgovarati o novoj ponudi na sastanku u Majamiju sledeće nedelje.) Glave pregovarača su bile jedne uz druge na nedavnom sastanku u Vašingtonu, a pregovarači se nadaju da neka vrsta dogovora može biti postignuta do kraja Obaminog mandata u januaru 2017. Ako ne uspeju, sledeći stanovnik Bele kuće može otkriti i druge prioritete, a dogovor bi mogao da postane talac izbora u Francuskoj i Nemačkoj.

To bi potkopalo evropski pristup koji čeka svoj prvi test. Za razliku od spoljne politike, trgovina je oblast u kojoj EU ima stvaran autoritet. Ali stručnjaci EU bave se fitosanitarnim standardima i zahtevima o obaveznoj dokumentaciji, a ne glavnim strategijama. Trgovinski sporazumi mogu biti smrtonosno oružje, kao što je EU to naučila 2013. godine, kada je dogovor koji su njene tehnokrate ponudile Ukrajini od strane Vladimira Putina protumačen kao geopolitička ofanziva, koja j podstakla revoluciju i rat. To da je EU počela da razmišlja ozbiljnije o trgovini kao sredstvu spoljne politike sugeriše da je dobro naučila ovu prethodnu lekciju. Ali bi trebalo da bude svesna rizika.

Iz štampanog izdanja magazina The Economist (Europe)

Da li će brend VW ugroziti oznaku „Made in Germany“?

Sep30

Skandal koji pogađa nemački automobilski koncern Folksvagen snažno je poljuljao ne samo nemačku poslovnu već i političku scenu, a upućeni u ovu problematiku upozoravaju da bi kriza u ovom gigantskom proizvođaču automobila mogla da se pokaže kao veća opasnost po nemačku ekonomiju nego što je grčka dužnička kriza.

Foto: The Telegraph

Najveći nemački proizvođač putničkih vozila, Folksvagen, koji u zemlji zapošljava više od 270 hiljada ljudi, a još daleko više radnika računajući sve kompanije koje rade kao njegovi dobavljači, Našao se u, blago rečeno, ozbiljnom problemu.

Pošto je prošlog priznao da je jedanaest miliona njegovih automobila na dizel širom sveta opremljeno uređajima koji omogućavaju varanje na eko-testu, samo dan kasnije, u sredu, izvršni direktor Martin Winterkom je podneo ostavku. Osim u Sjedinjenim državama, pokretanje istraga su još najavile i vlasti u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj i Južnoj Koreji.

Karsten Brzeski, ekonomista u ING-u kaže da je „kao grom iz vedra neba i potpuno iznenadno Folksvagen postao daleko veći negativni rizik za celokupnu nemačku ekonomiju nego što je to grčka dužnička kriza. Ukoliko u narednim mesecima prodaja Folksvagenovih vozila bude pala u Sjedinenim Državama, to neće loše uticati samo na ovu kompaniju već i na celokupnu nemačku ekonomiju.“

Auto-industrija: lokomotiva nemačkog izvoza

Folksvagen je prošle godine u SAD prodao oko šest stotina hiljada automobila, što je oko šest odsto od ukupno 9.5 miliona vozila koje je prodao u svetu.

Američka agencija za zaštitu sredine (Environmental Protection Agency, EPA) naložila je Folksvagenu da otkloni sveže otkrivene nedostatke, dok je, istovremeno, ova nemačka korporacija bila primorana i da obustavi prodaju svih svojih „dizelaša“ na američkom tržištu tokom istrage koja bi mogla da rezultira kaznom u visini od osamnaest milijardi evra, što je više od njene ukupne prošlogodišnje dobiti.

I mada je Folksvagen u stanju da čitav iznos kazne pokrije svojim rezervama gotovine vredne oko 24 mlijarde dolara, ova prevara je pokrenula i zebnju od masovnog otpuštanja radnika u toj kompaniji kao i njenim dobavljačima.

Nemačku vladu, takođe, zabrinjava i mogućnost da će, zbog ovog skandala, takođe trpeti i ostali nemački proizvođači vozila, kao što su Dajmler i BMW, mada (za sada) ne postoje bilo kakvi nagoveštaji da su ove dve kompanije radile bilo šta što bi bilo protivzakonito.

Foto: The Telegraph

Nemački automobilski sektor zapošljava oko 775 hiljada ljudi, što je gotovo dva odsto ukupne radne snage, a prodaja vozila se u poslednje vreme suočava i s problemom usporavanja rasta kineske ekonomije, pa samim tim i tamošnje manje potražnje za automobilima.

Martin Gornig iz instituta DIW kaže da „Ukoliko prodaja automobila padne, to bi moglo da pogodi sve dobavljače, a time i čitavu ekonomiju“.

Treba reći da je industrija automobila i auto-delova najuspešniji izvozni sektor Nemačke prošle godine je izvoz ove industrijske grane iznosio 200 milijardi evra, što je skoro petina ukupnog izvoznog obima ove zemlje.

VW skandal ugrožava oznaku „Made in Germany“?

Neki analitičari upozoravaju da bi ovaj skandal svetskih razmera mogao da veoma ozbiljno dovede u pitanje pouzdanosti i kvalitet nemačkih kompanija.

Andre Schwarz, direktor trgovačke asocijacije BGA kaže kako „(Za sada) Nema neke generalne sumnje u njihove proizvode, koji su dosad ponosno isticali oznaku ’Made in Germany’. Ipak, među nekim nemačkim kompanijama postoji zebnja da bi ovo moglo proizvesti domino-efekat, jer bi skandal sa Folksvagenom mogao da utiče i na njihovo poslovanje, dovodeći do erozije i narušavanja svega onoga što je do pre neki dan predstavljala oznaka ‘Made in Germany’.“

Kakve će biti posledice po nemačku privredu – tek će se videti, mada je najveći američki trgovački lanac za prodaju vozila, AutoNation, upozorio da je u Sjedinjenim Državama status VW brenda uveliko ugrožen.

Foto: BBC

Izvršni direktor ovog lanca, Mike Jackson, izjavio je povodom ovog slučaja da je „Folksvagenov problem generisao je još jedan problem, i još jednu mrlju koju će globalna industrija dizel-motora teško moći da opere: U narednoj deceniji, Folksvagen bi mogao da se suoči sa efektima poteze koja će ova kompanija preduzeti u narednih nekoliko dana.“

Džekson, međutim, ne misli kako će se Folksvagenovi problemi „preliti“ na ostale brendove ove kompanije, automobila kao što su Audi i Porše. Neki upućeniji u ovu materiju tvrde da „Ipak ne bi trebalo predimenzionirati potencijalne efekte ovog skandala po celokupnu nemačku ekonomiju“.

Glavni ekonomista Komercbanke Jerg Kremer (Joerg Krammer, Commerzbank) tvrdi da je „Malo verovatno da će čitava nemačka auto-industrija biti stavljena u isti koš sa Folksvagenom. Takođe, neće biti recesije samo zbog jedne kompanije“, mišljenja je ovaj ugledni nemački ekonomista.

Slobodan pad

Akcije Folksvagena su u ogromnom padu na Frankfurtskoj berzi, a za dva dana su pale za 35 odsto što je gubitak od 25 milijardi evra tržišne kapitalizacije. Ovaj pad je povukao naniže i deonice drugih proizvođača automobila na evropskom tržištu. Šef ove kompanije Martin Vinterkorn je objavio da se “duboko izvinjava”, ali je rekao da u ovom trenutku ne treba odgovarati na “sva pitanja”. On je obećao da rasvetliti “problem”, indirektno negirajući i poričući svoje otpuštanje ili ostavku o kojoj se govori.

Folksvagen je priznao da je “unutrašnja istraga pokazala da je isti softver i u drugim dizel vozilima”, a ne samo u automobilima VW i Audi sa američkog tržišta, kao što se prethodno pokazalo, već i u ostatku sveta, kao i u automobilima drugih Folksvagenovih brendova, kao što su Seat i Škoda. Inače, Folksvagen u svom vlasništvu drži dvanaest poznatih svetskih marki automobila, kamiona i motocikala.

Ovaj „softverski trik“ u računarima motora Folksvagenovih „dizelaša“, kojim se izbegava, tj lažira pravi rezultat prilikom testa izduvnih gasova, nalazi se u “ukupno oko jedanaest miliona vozila u svetu” s motorima tipa EA-189, saopštio je ovaj nemački koncern. To približno odgovara broju automobila koji za godinu dana proda ta grupa koja je nedavno potisnula Tojotu s prvog mesta u svetu.

Olaf Lies, ministar privrede savezne nemačke države Donje Saksonije kaže da “Treba utvrditi ko je šta znao i ko je odlučivao”. Donja saksonija je sa 20 odsto veliki akcionar Folksvagena i članica njegovog nadzornog odbora. Predsednik radničkog saveta u VW, Bernd Osterloh, koji je i član nadzornog odbora, zahtevaće “lične posledice” za sve direktore koji su umešani u ove prevarne radnje, navodi se u pismu upućenom zaposlenima.

Po američkoj upravi za zaštitu okoline EPA, VW je još 2014. godine obavešten o razlici između stvarne emisije izduvnih gasova i emisije izmerene na testovima. U Berlinu, kancelarka Angela Merkel pozvala je ovo veliko ime nemačke industrije i predmet nacionalnog ponosa, na “potpunu transparentnost” u vezi sa „softverskim falsifikovanjem podataka“.

…A nije samo VW…

Evropska federacija za transport i životnu sredinu u izveštaju navodi da novi automobili proizvedeni u Evropi izbacuju u proseku 40 odsto više ugljen-dioksida nego što laboratorijski testovi pokazuju i da je najnovija situacija sa “Folksvagenom” samo deo skandala širih razmera.

Pored “Folksvagena” i “Audi” je objavio da je na 2,1 miliona automobila prepravio softver za merenje emisije izduvnih gasova i tako obmanuo i kupce i homologacione laboratorije u zemljama u koje su ta vozila uvezena. “Škoda” kaže da je ugradila 1,2 miliona takvih motora, a “Seat” oko 700.000.

Pokrenuto je nekoliko krivičnih istraga u Sjedinjenim Američkim Državama, i to i na saveznom nivou, i u državi Njujork. “Nijedna kompanija ne bi trebalo da može da izbegne zakonske obaveze za očuvanje okoline i da lažima obmanjuje potrošača”, rekao je ministar pravosuđa države Njujork Erik Snajderman. “Naša kompanija je bila nepoštena”, priznao je generalni direktor VW za Ameriku, Mihael Horn. Koliko će se još presuda doneti na štetu ovog do pre neki dan vrhunski renomiranog automobilskog proizvođača – još je nepoznato.

VW će možda morati da plati 18 milijardi dolara (16 milijardi evra) obeštećenja državi u SAD, ne računajući u to trošak za povlačenje vozila radi izmene softvera i za obeštećenje kupcima po privatnim tužbama. Firma je za sada za te namene izdvojila 6,5 milijardi evra što će ozbiljno oštetiti godišnji profit tog automobilskog giganta sa 200 milijardi evra prihoda i 600.000 zaposlenih.

Michael Nienaber, Berlin (REUTERS)
CNN MONEY

Pavle Bašić 帕夫莱·巴希奇

The Wor(l)d of Pavle!

Tag Archives: politička

Ima li Kina demokratiju? (2/2)

Like this:

Evropski populisti: uklizavanje u glavne političke tokove (1/2)

Like this:

Najteži poraz

Like this:

Tri srednje klase i populizam

Like this:

Kraj neoliberalizma?

Like this:

Faktor straha na globalnim tržištima

Like this:

Kako predsednički izbori utiču na berze?

Like this:

Može li Kuba da postane Amerika 2.0?

Like this:

Ukrštena koplja TTIP: prikazivati trgovinski sporazum Evrope sa Amerikom kao “strateški” je problematično

Like this:

Da li će brend VW ugroziti oznaku „Made in Germany“?

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this:

Share this:

Like this: