Ukrštena koplja TTIP: prikazivati trgovinski sporazum Evrope sa Amerikom kao “strateški” je problematično

Sve je teže setiti se vremena kada Evropa nije bila u krizi. Tek što je Evropska unija ugasila grčku vatru (iako se žar i dalje sjaji) ona se suočila sa rekom izbeglica kojom ne ume da upravlja. Odnosi sa Rusijom, već teško ugroženi posle invazije Ukrajine, sada se dodatno komplikuju pozicioniranjem Kremlja u Siriji. I britansko dugo uspavano “ponovno pregovaranje” od uslovima njenog članstva u EU uskoro će postati pitanje velikih uloga koje bi se moglo završiti Breksitom (Brexit), donosi evropsko štampano izdanje britanskog magazina The Economist.

01Berlinci protiv Transatlantskog trgovinsko-investicionog partnerstva (TTIP)

Pored ove kuće užasa, postizanje trgovinskog sporazuma trebalo bi da bude lako. Tako su bar evropski lideri mislili kada su dali mandat Evropskoj komisiji da da pregovara o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) sa Amerikom 2013. godine. Evropskoj uniji bi prijalo malo privrednog rasta, a Amerika je prirodni partner Evropske komisije; ne bi trebalo da bude nikakvih zađevica oko jeftinih roba koje podrivaju položaj evropskih radnika. Ipak, TTIP je naleteo na zid opozicije. Ankete pokazuju da se u nekoliko zemalja ovom sporazumu protivi većina građana. Lokalne vlasti širom Evrope (besmisleno) su se izjasnile kao zone bez primene TTIP, dok je 10. oktobra najmanje 150.000 Nemaca marširalo Berlinom kako bi pokazalo svoje neslaganje.

“Politička” politika

Šta objašnjava ove strahove? Prijatelji i neprijatelji se slažu u jednom: TTIP nije trgovinski sporazum iz vremena naših deda i baba. Kao i kod Trans-Pacifičkog Partnerstva (TPP), nedavno zaključenog ugovora između Amerike i 11 drugih zemalja, eliminisanje tarife je manji deo TTIP, jer je ostalo malo toga što bi se moglo smanjiti. Modeliranje je teško, ali Evropska komisija misli da će kresanje “necarinskih barijera” učestvovati sa četiri petine u 0,5% BDP-a evropskog privrednog rasta koje bi ovaj ambiciozni sporazum mogao da donese 2027. Ove prepreke obuhvataju jednaka, ali međusobno nespojiva pravila o pitanjima kao što su testiranje hrane i bezbednost automobila, koji američkim i evropskim proizvođačima čine skupim rad na tržištima jednih kod drugih.

To zvuči smrtno dosadno, ali za protivnike TTIP ta “regulatorna saradnja” je zamka koja će naterati hlorom natopljene (američke) piliće niz evropska grla i dovesti freking (fracking) na njihovu zemlju. Suočavanje sa takvim žalbama, uzdiše jedan evrokrata “je kao borba sa ruskom propagandom”. Odbacite mitove, i suočićete se sa nezgodnom istinom: “Nova generacija” sporazuma kao što je TTIP koji se bave pravilima a ne tarifama podložni su sumnji građana o prikrivenom preuzimanju od strane korporacija, uništavanju radnih mesta i socijalnih prava. Takve brige su već prisilile EU komesara za trgovinu, Sesiliju Malmstrom, na delimično povlačenje u vezi sa onim delom TTIP koji omogućava firmama da tuže vlade. Štaviše, neodređena priroda dogovora, čini ozbiljne ekonomske prognoze teškim. Opozicija je najžučnija u Nemačkoj i Austriji, dvema zemljama sa snažnim socijalnim sistemima i malim procentima nezaposlenosti: imaju mnogo toga da izgube, a malo toga da dobiju, rekli bi kritičari.

Sada pristalice TTIP ističu dva srodna strateška argumenta. Prvo, TTIP će učvrstiti savezništvo između velikih demokratskih svetskih sila u nestabilna vremena; neki govore o “ekonomskom NATO-u”. Drugo, uspostavljanje zajedničkih, ili međusobno priznatih, standarda na dva najveća svetska potrošačka tržišta će obavezati ostatak sveta da ih sledi, čak i u takvim pitanjima kao što su radna i ljudska prava. A ako udeo Evrope i Amerike u globalnoj ekonomskoj proizvodnji opada, sve je više razloga da se pravila na putu uspostave danas. Nova EU strategija trgovine koju je ove nedelje pokrenula gospođa Malmstrom ima za cilj da ugradi takve ideje u praksu u novim poslovima sa zemljama poput Australije i Novog Zelanda, čak i ako su za sada detalji nejasni.

02

Ima nečega u svemu ovome. TTIP navijači u nezgodnim zemljama poput Austrije kažu da bi se neprijateljski raspoložena javnost mogla odobrovoljiti kada se ovaj dogovor predstavi kao dogovor dva demokratska partnera. Rusija daje sve od sebe da potkopa pregovore oko TTIP, što ukazuje na to da su pregovarači pred nečim opipljivim. Za Angelu Merkel, nemačku kancelarku, se kaže da ona smatra strateški značaj TTIP ubedljivijim od ekonomskog, iako je za sada ona sama malo toga učinila da pridobije skeptične birače.

Ipak, u takvom pristupu ima i dosta opasnosti. Ako se bilateralni ili regionalni sporazumi oslanjaju na vrednosti, a ne na ekonomske razloge, postoji rizik od otuđenja onih koji su ostali izvan sporazuma. Takvi ugovori mogu završiti kao podrivači multilateralnog sistema, koji je već bolestan. Razgovor o ekonomskom NATO-u ne može biti drag onima kojima nije blizak vojni original: takvi ljudi će se radije povući nego što će se obradovati pričama o osnaživanju transatlantskog zagrljaja. Na kraju, postoji poseban rizik u Britaniji, koji će održati in/out referendum do kraja 2017. Njeni evroskeptici kažu da bi bilo bolje da zemlja sklapa sopstvene trgovinske sporazume umesto da se oslanja na lenjivce u Briselu. Ako od TTIP ne bude ništa, neki Britanci će misliti da imaju pravo.

Superoružje EU: regulativa

Pregovori o TTIP usporeni su do puzanja; čak i diskusije o eliminaciji tarifa, koje je trebalo da budu lake, jako se otežu. (Dve strane će razgovarati o novoj ponudi na sastanku u Majamiju sledeće nedelje.) Glave pregovarača su bile jedne uz druge na nedavnom sastanku u Vašingtonu, a pregovarači se nadaju da neka vrsta dogovora može biti postignuta do kraja Obaminog mandata u januaru 2017. Ako ne uspeju, sledeći stanovnik Bele kuće može otkriti i druge prioritete, a dogovor bi mogao da postane talac izbora u Francuskoj i Nemačkoj.

To bi potkopalo evropski pristup koji čeka svoj prvi test. Za razliku od spoljne politike, trgovina je oblast u kojoj EU ima stvaran autoritet. Ali stručnjaci EU bave se fitosanitarnim standardima i zahtevima o obaveznoj dokumentaciji, a ne glavnim strategijama. Trgovinski sporazumi mogu biti smrtonosno oružje, kao što je EU to naučila 2013. godine, kada je dogovor koji su njene tehnokrate ponudile Ukrajini od strane Vladimira Putina protumačen kao geopolitička ofanziva, koja j podstakla revoluciju i rat. To da je EU počela da razmišlja ozbiljnije o trgovini kao sredstvu spoljne politike sugeriše da je dobro naučila ovu prethodnu lekciju. Ali bi trebalo da bude svesna rizika.

 

Iz štampanog izdanja magazina The Economist (Europe)

Da li Uber podriva ekonomiju deljenja? (2/2)

Ekonomija deljenja, kao novi vid privrede na globalnom nivou, izazov je i za Srbiju. Ipak, ovde postoji nedoumica: šta u naše zakonodavstvo prepisati od Brisela?

31

Zanimljivo je primetiti da ovaj naš region koji se na poprilično dugom putu pridruživanja konstatno ugleda na Evropu, u ovoj sferi, bar za sada, nema šta da pozajmi ili prepiše od Brisela.

Naime, sud u Briselu je još prošle godine proglasio Uber ilegalnim, upozoravajući da će svako ko bude uhvaćen da radi kao Uberov taksista biti kažnjen sa 10,000 evra, ali servis i dalje radi. U međuvremenu, predsednik odbora za transport Evropskog parlamenta Michael Kramer uputio je pismo poverenici za transport Violeti Bulc da se izjasni da li je Uber za Komisiju tek inovativni pristup transportnom tržištu ili je reč o kršenju zakona budući da je usluga Uber po trenutnim standardima oslobođena poreza i vozačima ne daje ista prava i dužnosti kao običnim taksistima.

Naime, postavlja se pitanje da li je “uberizacija” jednaka potpunoj privatizaciji prihoda, koja državu u kojoj funkcioniše Uberov servis ostavlja bez poreskih sredstava dok se prihodi slivaju u – Silikonsku dolinu. Na neke druge zamke ukazao je nedavno Martin Varsavsky osnivač i CEO Fona, globalne wi-fi mreže. On upozorava da muzika i filmovi koju mnogi ljudi dele kroz peer to peer platforme zapravo predstavlja kršenje autorskih prava, a isto važi i za platforme za deljenje kao što je Bookabook, (ili u Srbiji na primer zabranjeni Baneprevoz) koji je već dobio naziv PirateBay za knjige. TaskRabbit, Etece i slične kompanije preko kojih se šeruju kućni poslovi imaju problema sa zapošljavanjem na crno, porezom na dohodak i porezom na zapošljavanje.

01

Tumačenje Bulcove, sudeći prema pisanju FT, za sada ide u prilog Uber-u s obzirom da se Komsija izjasnila kako nije protiv inovativnih servisa, kao i da je potrebno prvenstveno proučiti evropsko tržište taksi prevoza pre nego što se donese odgovarajući sud. Naime, kao uostalom i kod nas, i širom Evrope je uređivanje taksi prevoza ne samo u rukama nacionalnih zakonodavstava nego prvenstveno u rukama gradskih službi, te se otuda pravila razlikuju od mesta do mesta. Generalna linija razmišljanja Komisije je da usluge kao što su Uberove ne bi trebalo da zaobilaze nacionalna pravila, ali da države članice moraju da poštuju opšte principe prava Evropske unije, kao što su proporcionalnost, nediskriminacija i sloboda osnivanja, saopštila je Komisija.

Poverenica Evropske komisije za digitalnu agendu Neelie Kroes jasno se izjasnila protiv odluke suda u Briselu navodeći da ovakva odluka ne štiti putnike već kartele taksista i predstavlja tehnološki prevaziđen način razmišljanja u vremenu korišćenja 4G tehnologija.

Razlog za posebnu evropsku osetljivost je veliki broj mladih nezaposlenih ljudi koji na pojavu ekonomije deljenja gledaju kao na novi izvor zapošljavanja. Glavni pokretači lokalnog šerovanja od kućnih aparata do zaliha hrane i prevoza su upravo mladi ljudi, čiji je potencijal za pokretanje zelenog preduzetništva prepoznala i Evropska unija. S obzirom da je jedan od prioriteta programa Evropske komisije rešavanje gorućeg problema nezaposlenosti mladih u Evropi, Komisija svesrdno pozdravlja uključivanje mladih u društveno preduzetništvo.

Koliko je moguće osloniti se na ekonomiju deljenja?

28

Ima, međutim, mnogo važnijih pitanja vezanih za održivost ekonomije deljenja. Da li vredi krojiti pravila za nešto što je tako prolazno? Onaj ko nema dovoljno prihoda će, možda, u jednom trenutku mbiti u stanju da sebi priušti vožnju automobilom uz pomoć Ubera, ali zbog nesigurnosti svojih prihoda/povećane cene servisa usled poreskih i drugih opterećenja, možda već sutra ispadne sa tržišta.

Drugo, sama ideja da potrošač može izabrati među ogromnim brojem ponuda stvara nelojalnog potrošača a kompanije koje se takmiče za njega stavlja u položaj da se moraju upustiti u cenovnu trku do dna na uštrb zarada onih koji ove usluge obavljaju (što podržava Rajhovu tezu o tome da ekonomija deljenja podstiče proizvodnju prekarijata).

Treće, da bi ovakav servis uspeo, on mora biti masovan. Na primer vlasnici Autohopa su bili izračunali da im, ukoliko žele da budu uspešni u Srbiji i Hrvatskoj treba najmanje 400.000 putnika a dugoročno oko million vozača i putnika. To su za naš region, u kojem se ne zna koja će država pre otići pod led, (pre)ozbiljne cifre.

Da li Uber podriva ekonomiju deljenja? (1/2)

32

U Beogradu su se u maju jedva smirile strasti pošto je republičko Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture obećalo domaćim taksistima da će učiniti sve što je u njihovoj moći da onemogući Uber da u Srbiji posluje mimo zakonskih pravila. Ništa drugačije nije bilo ni u Briselu, Parizu, i Zagrebu, no Uber je već vrlo uspešno startovao na ulicama Bukurešta, Beča i Varšave, pa je teško zamisliti da neće uspeti da se instalira i na ulicama velikih gradova u regionu.

Ovde bi pravilo dobrog pisanja teksta nalagalo da se u jednoj rečenici, za one koji možda ne znaju šta je to Uber, objasni šta je predmet žučnog bunta taksista, ali baš tu počinje najvažnija nepoznanica ove priče o, zvanično, jednoj od prvih perjanica ekonomije deljenja, procenjenoj na 50 milijardi dolara.

Najrasprostranjenija definicija ekonomije deljenja je da je ovde reč o potpuno novom ekonomskom konceptu, sa”levim” i “ekološkim” predznakom, koji se bazira na ideji da stvari treba koristiti – umesto posedovati, razmenjivati ih – umesto na njih trošiti novac, pozajmljivati ih – umesto kupiti, poklanjati – umesto bacati.

Neki od oblika ekonomije deljenja poput Couchsurfinga ili Airbnb su dobro poznati mnogim ljudima u našem regionu, neki su preko njih stekli prijatelje i obišli svet a drugi dopunjavaju budžet izdavanjem slobodnog kreveta ili sobe u stanu. Konačno, ni domaći preduzetnički duhovi nisu sedeli skrštenih ruku pa su nacionalne i regionalne replike nekih od oblika ekonomije deljenja itekako prisutni u regionu – od deljenja prevoza (u Sloveniji Prevoz.org, u Bosni i Hercegovini MojTaxi.ba, koji je dostupan u Zagrebu, Beogradu, Skoplju i Podgorici) poslovnog prostora, do Autohopa, servisa za deljenje vožnje na dužim međugradskim relacijama, koji je brzometno ‘skočio’ iz Mađarske u Hrvatsku i Srbiju a odnedavno je postao deo svetskog servisa BlaBlaCar. On za sada diže znatno manju prašinu od Ubera možda i zbog činjenice da izborom destinacija za šerovani prevoz prvenstveno nagriza posao javnih prevoznih preduzeća a manje taksi službi koje su u privatnom vlasništvu.

19

Zašto je Uber toliko nepoželjan? Za taksiste on je vuk u jagnjećoj koži ekonomije deljenja. Naoko, samo još jedno od čuda tehnologije, mobilna aplikacija za naručivanje prevoza, Uber je, smatraju oni, zapravo pokušaj globalizacije taksi službe – multinacionalka koja bi da sa tržišta izbaci domaće male mreže prevoznika.

Iza ovakvog shvatanja ekonomije deljenja stoji uverenje da živimo u zero sum game svetu. Ako neko izmisli Uber, on ne može postojati na drugi način nego da “pokrade” mušterije (i radno mesto) tradicionalnih taksista – kolač je jedan samo je pitanje ko će ga pojesti. Na drugoj strani je shvatanje ekonomije deljenja kao pravca koji je otvorio prostor za iskorišćenje resursa i sa kojima je na tržište ušla dodata vrednost. Prevedeno na “uber rečnik”, ljudi koji se voze nekim od šerovanih vožnji po prihodima (a čak možda i po stavovima) nisu oni koji bi se vozili u tradicionalnom taksiju, što znači da ova dva skupa ne dele iste potrošače odnosno da se sa ekonomijom deljenja na tržištu pojavilo ekstra parče kolača.

Šta je zapravo istina od ova dva, za sada je teško reći – ekonomisti se tek bave dubljim istraživanjima njenih efekata i za sada dolaze do protivrečnih zaključaka. Na primer, u radu “Peer-to-Peer Rental Markets in the Sharing Economy”, Samuel Fraiberger sa Universty of New York (NYU) i Arun Sundararajan sa Leonard N. Stern School of Business, NYU, su u radu objavljenom u martu ove godine, izložili analizu funkcionisanja nekih od najpoznatijih oblika ekonomije deljenja koji se odnose na rentiranje dobara i usluga i pokušali da kvantifikuju posledice deljenja vožnji kroz servise kao što su Uber i drugi, na tražnju za automobilima u Americi u poslednje dve godine.

Došli su do sledećih rezultata: šerovanje vožnji doprinosi (1) boljoj alokaciji resursa i stoga stvaranju novih prihoda u trgovanju između konzumenata, (2) stvaranju dodatne vrednosti za one konzumente koji ranije nisu mogli da sebi priušte kola, (3) otvara mogućnost da se tražnja pomeri ka višem kvalitetu automobila i povećaju prihodi proizvođača automobila kroz povećanu tražnju za vozilima koja će biti korišćena u šerovanim oblicima prevoza. S druge strane povećano korišćenje automobila dovodi do skraćivanja njegovog radnog veka i snižava ravnotežnu cenu koja se može postići u davanju ovakve usluge jer se trajna dobra koriste na efikasniji način.

Srazmerno najveću korist od ekonomije deljenja, zaključili su ovi istraživači, imaju oni potrošači čiji su prihodi ispodprosečni jer se ovom novom uslugom tržište dodatno otvorilo prema njima i omogućilo im da u većem broju uživaju usluge taksi prevoza, da im postanu dostupna vozila boljeg kvaliteta i da im se otvori nova mogućnost za stvaranje prihoda kroz (potencijalno) rentiranje sopstvenih vozila.

Za razliku od ovog faktografskog istraživanja baziranog na statističkim podacima, mnogo veći broj radova bavi se kritikom Uber-a i Airbnb (pre svih ostalih) sa vrednosnog aspekta. U njima se kaže da, čak i ako su Uber i Airbnb, nekada bili vođeni idejom ekonomije deljenja, oni su danas tipične, regularne tržišne kompanije – zapravo preduzeća za pružanje taksi i usluga izdavanja nekretnina sa zaista inovativnim načinom organizovanja posla. Neki, levičari kao na primer ekonomista Robert Rajh, celu ekonomiju deljenja smatraju neoliberalnim trojanskim konjem koji podriva prava zaposlenih, dok drugi ove dve i njima slične kompanije smatraju izdajom jednog u osnovi duboko socijalnog modela, izraslog iz krize i zasićenosti idejom posedovanja.

00

Sam Uber ima tri nivoa: Uber Black koji ima licencirane vozače koji pružaju klasične taksi usluge, UberX u kojem svako ko želi može biti taksista iako za to nema dozvolu niti je registrovan (to je Uber koji funkcioniše u Evropi pod imenom UberPOP) i Uber Pool aplikaciju koja omogućava većem broju putnika da se zajedno nađu na mreži i dogovore o deljenju jednog taksi vozila što predstavlja potpuni primer shared economy.

Najveći predmet žučnih rasprava je UberX za koji stručnjaci kažu da bi mogao biti deo ekonomije deljenja ako onaj koji tako prevozi putnike i inače prelazi određenu destinaciju pa je deli sa drugim saputnicima (kao kad na primer s prijateljima idemo na more istim kolima da prođemo jeftinije), ali prestaje da bude deo ove ekonomije ako tu liniju prelazi isključivo da bi zaradio novac od prevoženja putnika (kao linijski taksi na primer). Isto tako i Airbnb predstavlja deo ekonomije deljenja ako nekom rentiramo stan u kojem živimo a deo regularnih turističkih usluga ako smo se iz svog stana iselili i konstatno ga rentiramo.

Reč je o tankoj ali važnoj liniji. U ovom drugom slučaju, proglašavanje takve delatnosti za ekonomiju deljenja zapravo predstavlja način da se izbegne plaćanje poreza državi, ne plaćaju licence, ne postupa u skladu sa propisanim standardima za obavljanje delatnosti i izvlači od odgovornosti ukoliko na primer putnik u ovakvom vozilu bude povređen ili nastrada, ili ne dobije odgovarajuću uslugu smeštaja.

Ključna odbrana dve kompanije je da se one zapravo ne bave davanjem bilo kakvih konkretnih usluga, već predstavljaju isključivo tehnološke platforme koje su zapravo revolucionizovale način umrežavanja ljudi. To je verovatno argumentacija koja neće izdržati sud vremena u kojem poreske saobraćajne i druge državne službe i u SAD i u Evropi razmatraju kako da odgovore na ovaj nestandardni ekonomski izazov.