Evropski populisti: uklizavanje u glavne političke tokove (1/2)


Njih i njihove ideje preuzele su već tradicionalno etablirane stranke

Ledeno januarsko jutro, uz blještava svetla i sjajne iz šik-kafiće koji osvetljavaju uredne ulice Hässleholma. Kancelarija za zapošljavanje otvara svoja vrata ljudima koji čeka – to jest – samo jednom čoveku. Izlozi radnji izlepljeni su pozivima domaćinima da svoju jutarnju kafu ispiju u društvu s imigrantima, uz pitanje: “Šta ćete učiniti da bi Švedska postala otvorenija?” Na prvi pogled, ovaj mali grad ispunjava svaki stereotip o zemlji: prosperitetan, udoban i liberalan. Ali, prošle godine postao je centar političke oluje.

Najuticajniji švedski političari odbijali su da na bilo koji način sarađuju sa švedskim demokratama (SD), desničarskom populističkom partijom sa ekstremističkim korenima, od kada je ova stranka osnovana (pre tri decenije, 1988.). Bivši premijer i tada još uvek lider „Umerenjaka“ (Moderates) iz desnog centra Fredrik Rajnfelt opisao je vođstvo SD-a kao “rasističko i kruto ksenofobično”. Ali, pre godinu dana, Umerenjaci su iskoristili podršku SD-a kako bi u Hasleholmu srušili lokalnu partiju levog centra i izabrali regionalnog lidera SD-a Patrika Jönssona, potpredsednika novog Gradskog odbora. U novembru 2017. ovaj odbor je usvojio SD-ov predlog budžeta, koji je smanjio troškove za imigrantsko obrazovanje i socijalnu zaštitu i, umesto toga, izgradio novi bazen za meštane. “Mi samo želimo da zatvorimo gradska vrata”, najavio je gospodin Jonson. Per Ohlsson, kolumnista u lokalnom listu“Južna Švedska“ (Sydsvenskan) izrazio je uznemirenost: “Sve više imam osećaj da je liberalna demokratija nešto što smo predugo uzimali zdravo za gotovo.”

Neki evropski političari su 2017-tu doživeli kao godinu zaustavljanja rasta populizma širom Starog kontinenta. Nakon 2016. godine, u kojoj je podrška strankama poput SD-a potukla sve rekorde, a Engleska i Vels glasali za Brexit, ankete pokazuju aktuelnu popularnost populista (vidi grafikon). Marin Le Pen iz Nacionalnog fronta (FN) je na francuskim predsedničkim izborima porazio Emanuel Makron; njena partija je loše prošla i na naknadnim izborima za Narodnu skupštinu. Alternativa za Nemačku (AfD) je po prvi put ušla u Bundestag, ali ne do stepena koji zaista ugrožava umerenu politiku.

Međutim, kontinuirani rast populizma je nešto što se meri decenijama, iz dekade u dekadu a ne iz godine u godinu. Finansijska kriza i veliki priliv izbeglica doprineli su njegovom rastu, ali je evro-populizam postepeno rastao još od 80-tih. Prema novoj studiji Jaše Munka (Yasha Mounk) sa Harvarda i istraživača sa Toni Bler Instituta, populistički glas u državama EU je 2000-te u proseku bio 8,5% . Prošle 2017. godine, on je bio 24,1%. Ovo kvantitativno povećanje za gotovo tru puta proizvodi kvalitativne promene u politici našeg kontinenta. Kao što pokazuje slučaj švedskog Hasleholma, populisti više nisu, sami po sebi naravno, predmet izbegavanja od strane demokratskog mejnstrima; njih sve češće pozivaju u koalicije, kooptirane i kopirane.

Definisanje populizma je u znatnoj meri subjektivne prirode, mada političke nauke pružaju neke smernice. Žan-Verner Miler (Jan-Verner Muller) sa Prinstonskog Univerziteta izdvaja svoju ekskluzivnu tvrdnju da predstavlja “moralno čiste i potpuno jedinstvene ljude”, koje su izdale “elite za koje se smatra da su korumpirane ili na neki drugi način moralno inferiorne”. Populizam napada sudije, novinare i birokrate za koje smatra da „nisu na strani naroda“. Populizam govori jezikom tihih većina, nacionalnog poniženja, posrnulih sistema; “Mi smo ljudi” (nemački anti-islamski pokret PEGIDA), “Povrati kontrolu” (Bregzitovci), “Ovo je naša zemlja” (Nacionalni front, FN) – dok za to vreme, na nekom drugom mestu preko Atlantika, slušamo kako da “Ameriku ponovo učinimo velikom”.

Kas Mad (Cas Mudde) sa Univerziteta u Džordžiji ističe da je populizam “tanka” ideologija. „Domaćini“ unutar kojih će da se “izlegnu” te ideje mogu biti kako s levice tako i sa desnice, pa čak i stvarati sopstvene hibride, poput talijanskog Pokreta pet zvezdica (M5S) koji je na čelu italijanskih sondaža javnog mnjenja u periodu do opštih izbora u martu. Takođe ga mogu praktikovati političari čije stranke nisu javno populističke. Takvi političari mogu se „pretplatiti“ na više ili manje monolitne i ekskluzivne “vizije” naroda; mogu braniti manjinske grupe, pravosuđe i slobodu štampe u većoj ili manjoj meri; mogu, takođe, više ili manje, izabrati iskrenost u vezi sa političkim kompromisima kao i odlučivati ko je pogodan da postane neki naredni “žrtveni jarac”. Njihove partije mogu, polako ali sigurno, tokom dužeg vremenskog perioda “dopuzati” do svojih „domaćina“ u kojima će se začeti. Ili do čitavih društava.

Uzmite, recimo, Mađarsku. Partija Fidesz koju predvodi autoritarni premijer Viktor Orban izrasla je iz antikomunističkog pokreta, vladajući Mađarskom kao prilično konvencionalna konzervativna partija na raskršću dva stoleća. Ali, delimično pod pritiskom Jobbika, ekstremne desničarske partije koja je osnovana 2003. godine – i sve više navodeći “volju naroda”, Orban je preuzeo demonizaciju imigranata i manjina (naročito muslimana), napadajući sudstvo i obespravljenost kao izvor razmirica. On zahteva da mu, na parlamentarnim izborima koji će se održati u aprilu, glasači daju mandat kako bi porazio američkog milijardera Džordža Soroša, rođenog u Mađarskoj, koji je osnovao Centralno-evropski univerzitet u Budimpešti i koji, po Orbanovim tvrdnjama, ima tajni plan da zemlju preplavi muslimanima.

Većina politikologa sada smatra da je Fideszu potpuno preuzeo populistički „autfit“. Preplitanje glavnih partija sa populističkom politikom i populističkim stilom retorike i vladanja bi se na nekom drugom mestu odvijali na suptilnije načine. Opcije otvorene za švedske Umerenjake ilustruju upravo ovakvu dinamiku koja je sada na delu.

Spori rast SD-a nije bio dovoljan da bi formirao vladu kao što su to učinili Fidesz, Siriza (krajnje leva grčka stranka) ili poljska partija Zakona i pravde u Poljskoj. Međutim, do 2014. godine bilo je dovoljno veliko da otežanim ustanovama uspostavi stabilne koalicije na strani levog ili desnog centra, kako je to već dugo bilo po navici.

Švedski Umerenjaci su se možda pridružili jednoj širokoj vladi desnog i levog centra. Takve vlade postale su daleko zastupljenije širom Starog kontinenta, pošto je rast populističkih partija, zajedno sa jednom širom političkom fragmentacijom, učinio da više ideološki koherentnih koalicija teže uspeju. Danas su Nemačka, Italija, Holandija i Španija ponudile varijacije na ovu temu „smućkanog“ političkog centra. Neke od njih nude formalne koalicije, neke slabije sporazume o toleranciji. Takvi aranžmani su neugodni za ambiciozne političare. Oni takođe ubrizgavaju polet populističkoj retorici, dokazujući da je politička klasa uistinu jedan bućkuriš u kojem su se svi akteri našli „umućkani“.

Druge dve opcije koje su dostupne Umerenjacima bile su: 1. kooptirati populiste, ili 2. pokušati ukrasti njihove birače. Prošlog marta je Anna Kinberg Batra, Rajnfeltova naslednica na poziciji lidera, naginjala ka kooptiranju, najavljujući da bi septembarskih izbora mogla pokušati da formira vladu sa podrškom SD-a. Ovo je proizvelo žučne rasprave koje su napokon dovele do njene ostavke. Ulf Kristersson, novi lider, pomerio je stranku prema drugoj opciji: “U Švedskoj govorimo švedski”, istakao je u on u svojoj božićnoj poruci. Ali, slobodnjačka vlada podržana SD-om je i dalje moguća opcija.

Ovakve mogućnosti više znače za normalizaciju stranaka kao što je SD. Austrija, Bugarska, Danska, Finska, Letonija, Holandija i Norveška – sve su se one dosad suočavale sa situacijom u kojoj su glavne partije koje upravljaju zemljom imale formalnu ili neformalnu podršku populističkih partija. U Slovačkoj vlada sledi sličan aranžman. Od 2000-te do danas, broj evropskih vlada sa populistima u svojim kabinetima narastao je sa sedam na četrnaest. Njihovim redovima cbi se uskoro mogli pridružiti i Češka i Danska: danska desničarska partija Venstre kaže da bi mogla pozvati desničarsku populističku „Dansku narodnu partiju“ (DPP), koja sada podržava vladu, da postane punopravni partner nakon narednih izbora, koji treba da se održe najkasnije do jula 2019. godine.

Levica je u potrazi za novim savezima. Prošle godine su nemački socijaldemokrati (SPD) po prvi put izašli na opšte izbore, ne isključujući koaliciju sa partijom Die Linke, levičarskom populističkom partijom koja svoje poreklo vuče od istočno-nemačkih komunista. Slično tome, španski socijalisti levog centra, Podemos, flertovali su sporazumom sa Podemosom, pokretom koji je izrastao iz protesta protiv mera štednje, uvedenih po izbijanju svetske finansijske krize 2008.

Ovo ukazuje na to da će populistička plima nastaviti da raste. Kroz analizu 296 evropskih izbora nakon 1945. godine, Joost van Spanje s Univerziteta u Amsterdamu je utvrdio da, opšte uzev, prihvatanje nekada izopštenih partija u glavne političke tokove nema tendenciju smanjenja podrške birača (mejnstrim partijama).

The Economist

 

Evropa, ponovo kao Rimsko carstvo


Čini se kao da je Evropska unija počela da se rastače. Zato se postavlja pitanje: ko njom treba da rukovodi kako bi ona bila spasena? Nemačka kancelarka Angela Merkel ima široku podršku, pa eto i konačnog odgovora na čuveno pitanje Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) upućenog članicama Zapadne alijanse: “Kada treba da pozovem Evropu, koji broj telefona da okrenem?” Međutim, ako taj broj telefona Evrope ima pozivni kod za Nemačku, Kisindžerov poziv bi danas preuzeo automat koji bi mu odgovorio: “Nein zu Allem” (“Nije ni za koga”).

Ovu frazu – “Nije ni za koga” – prvi je pomenuo Mario Draghi, predsednik Evropske centralne banke, koji ju je nedavno opisao kao “standardni nemački odgovor na sve ekonomske inicijative usmerene ka jačanju Evrope”. Klasičan slučaj je Merkelin veto na predlog premijera Italije Matea Rencija (Matteo Renzi) za program finansiranja izbeglica u Evropi, Severnoj Africi i Turskoj kroz emisije obveznica EU, efikasna i jeftina ideja koja je, takođe, uznapredovala zahvaljujući nekim od vodećih svetskih finansijera, a pre svih Džordža Sorosa (George Soros).

Merkelino očigledno pokazivanje nezainteresovanosti i odbijanje da čak i razmotri šire evropske interese – samo ukoliko oni ugrožavaju njen rejting na domaćem terenu – postala je stalna noćna mora za druge lidere Evropske Unije. Ovo odbijanje počiva ne samo na njenoj ekonomskoj i imigracionoj politici, već i na njenom maltretiranju Grčke, njenoj podršci subvencijama za ugalj, njenoj podršci nemačkim proizvođačima automobila u vezi sa CO2 emisijom dizel goriva, njenoj snishodljivosti prema Turskoj kada je u pitanju sloboda štampe u ovoj zemlji, njenom lošem stavu u odnosu na Sporazum iz Minska u vezi  sa Ukrajinom. Ukratko, Angela Merkel je učinila više štete Evropskoj Uniji nego bilo koji živi političar, uz stalno proklamovanje svoje strasti za “evropskim projektom.”

Ipak, gde se Evropska razočaranost  nemačkim vođstvom sada može preokrenuti u pozitivni trend? Očigledni kandidati neće ili nisu u stanju da preuzmu ulogu: Britanija je isključila samu sebe; Francuska je paralizovana do sledeće godine, za kada su zakazani predsednički izbori, a možda i nakon njih; a Španija čak ne može ni da formira vladu.

00

Tako je ostala samo još Italija, zemlja koja se – pošto je dominirala politikom i kulturom Evrope tokom najvećeg dela svoje istorije – sada tretira kao “periferna”. Ali, Italija nastavlja da igra svoju istorijsku ulogu izvora najboljih evropskih ideja i liderstva u politici, i, takođe, što najviše iznenađuje – u ekonomiji.

Najbolji primer za to je Mario Dragi, koji  je Evropsku centralnu banku (ECB) transformisao u najkreativniju, najdinamičniju i najpreduzetniju centralnu banku u svetu. Veoma zamašnim programom kvantitativnog popuštanja, koji je Mario Dragi progurao uprkos nemačkom protivljenju, spašen je evro – i pored zaobilaženja pravila zacrtanih Ugovorom iz Mastrihta kojim se zabranjuje monetizacija ili objedinjavanje nacionalnih dugova EU članica u jedan, evropski.

Prošlog meseca, Mario Draghi je postao prvi centralni bankar koji je ozbiljno shvatio ideju “helikopterskog novca” – sveže naštampanog  novca, namenjenog za potrošnju u domaćinstvima – stavljajući u direktnu distribuciju novonastali novac iz centralne banke ka stanovnicima evrozone. Lideri Nemačke su besno reagovali na ovaj njegov potez, praveći od Dragija metu nacionalističkih ličnih napada.

Ono što nije vidljivo već na prvi pogled jeste da je Italija, takođe vodila – i prednjačila – u mirnoj pobuni protiv pre-kejnzijanske ekonomije koju su vodile nemačka vlada i Evropska komisija. U savetima EU, i ponovo na sastanku Međunarodnog monetarnog fonda ovog meseca u Vašingtonu, Pjer Karlo Padoan (Pier Carlo Padoan), italijanski ministar finansija predstavio je fiskalni stimulus (tj. smanjenje poreza) bolje i koherentnije od bilo kog drugog EU lidera.

Što je još važnije, Padoan je počeo da sprovodi fiskalni stimulus rezanjem poreza i snažnim promovisanjem planova za sprovođenje javne potrošnje, uprkos Nemačkoj i Evropskoj komisiji koje zahtevaju dalje stezanje budžetskog kaiša. Kao rezultat ovih njegovih poteza, poverenje potrošača i preduzetnika u Italiji skočilo je na najviši nivo za poslednjih 15 godina, uslovi za kreditiranje su se poboljšali a Italija je jedina među G7 zemljama za koju MMF projektuje da će joj rast u 2016. biti veći nego tokom prošle 2015. godine (iako još uvek po jednoj neadekvatnoj stopi od jedan odsto).

Padoan je nedavno stvorio maštovito rešenje javno-privatnog partnerstva radi finansiranja dokapitalizacije, koja je tako očajnički potrebna italijanskim bankama. Tako je lansirao svoju inicijativu, ne čekajući odobrenje zvaničnika ECB i EU, koji su blokirali raniji plan za “loše banke” nastao pod pritiskom Nemačke. Finansijska tržišta odmah su nagradila Italiju za ovaj prkosni potez, pa je cena deonica najveće banke u zemlji, UniCredit, za tri dana skočila na 25%.

10Italijanski sve žilaviji otpor nemačkim ekonomskim dogmama nikako ne može biti neko veliko iznenađenje: Ova zemlja je patila od takoreći kontinuirane recesije još od ulaska u evrozonu. Osim toga, Padoan, koji je bio bivši glavni ekonomista OECD, jedini je ministar finansija iz G7 koji je obučeni profesionalac iz ekonomije. On razume bolje od bilo koga drugog kako su pogrešno vođena fiskalna i monetarna politika bile uzroci koji su ležali u osnovi  evropskog ekonomskog podbačaja, koji je u tako velikoj meri odgovoran za političke tenzije koje prete da unište EU.

Renesansa italijanskog samopouzdanja i liderstva može se posmatrati iz perspektive domaće i međunarodne politike. Mateo Renci je bio jedini evropski lider koji je udeo glasova svoje stranke uvećao na izborima za Evropski parlament 2014, a njegova dominacija u italijanskoj politici je u porastu. I dok populistička politika danas preti Nemačkoj, Francuskoj, Španiji i Britaniji, Italija je okrenula leđa Silviju Berluskoniju, a Renci je čak uspeo da iznudi podršku od lombardijske Severne lige, pa i pokreta Pet zvezdica. Kao rezultat toga, Italija je počela da sprovodi radničko-sindikalne, penzione i administrativne reforme koje su doskora bile nezamislive.

U oblasti spoljnih poslova i veza sa inostranstvom, takođe, Italija stiče sve veće samopouzdanje. Italijanski ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni (Paolo Gentiloni) sarađuje sa svojom prethodnicom, Federikom Mogerini (Federica Mogherini), sada visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku, kako bi zajedno stvorili što pragmatičniju i što efikasniju evropsku politiku u cilju rešavanja libijske i izbegličke krize. I, što je možda najznačajnije, Italija predvodi napore za popravljanjem odnosa sa Rusijom nakon konfrontacije sa Ukrajinom, jačajući međusobnu saradnju za rešavanje krize u Siriji. Izgleda da će uskoro, početkom ovog leta, ova kampanja postepenog ukidanja sankcija EU protiv Rusije pokazati prve rezultate.

S obzirom na neuspehe nemačkog liderstva u Evropi i političkog vakuuma koji je nastao širom EU, odluka Italije da ojača svoj profil je zasigurno prava stvar. Kao što je Mateo Renci u jednom nedavnom intervjuu izjavio, “Nakon što sam dve godine samo slušao, sada sam progovorio”.

Ostaje da se vidi da li je Italija u stanju da okupi koaliciju ekonomski progresivnih i politički pragmatičnih zemalja kako bi prevazišle nemački konzervatizam i dogmatizam. Na ovaj ili onaj način, politička ekonomija Evrope će morati da se prilagodi novom tipu globalnog kapitalizma koji se ubrzano razvija od početka krize 2008. godine. Uz malo sreće, novom vrstom dovitljivosti i spretnosti, italijanski će lideri možda i uspeti da izmanevrišu i “proigraju” zabludele nemačke dinosauruse, čija su zastarela pravila i doktrine  i povele EU ka istrebljenju.

Anatole Kaletsky

Are We Heading Towards A Roman Europe?

Panamska dokumenta: zlatni rudnik za teoretičare zavere


02

Na prvi pogled, Panamski dokumenti kao da su, čini se, predodređeni da prerastu u mit i legendu unutar krugova teoretičara zavere. Istraga, objavljena u nedelju trećeg aprila oslanjala se na 2,6 terabajta tajnih podataka koji razotkrivaju ogromnu mrežu ofšor kompanija koje kriju novac povezan sa političarima, poznatim ličnostima i kriminalcima širom sveta. Ova otkrića nude teoretičarima zavere još jedan opijajući “gutljaj ambrozije”, jer su ovi papiri retka i veoma očigledna potvrda organizovane “podlosti s predumišljajem” od strane elite. Još od Edvarda Snoudena (Edward Snowden) nije bilo dokumenata koji su tako čvrsto potvrđeni od strane zvaničnih instanci.

Ali, možda i očekivano, teorije zavere sada cvetaju na temu samih Panamskih dokumenata. Jesu li oni autentični, sumnjičavo se upitala čak i grupa aktivista okupljena oko WikiLeaks, koja podržava kako Snoudena tako i Džulijena Asanža.

08Neki veruju da ovaj set iscurelih podataka ima za cilj ublažavanje kriticizma na račun Hilari Klinton, koja je u jeku kampanje za demokratskog kandidata na ovogodišnjim izborima u Sjedinjenim Državama. Nakon ubistva američkih diplomata u sigurnoj kući u Bengaziju 11.septembra 2012, ona se, uoči ovog terorističkog napada, a u svojstvu šefice Stejt Departmenta i samim tim najodgovornija, oglušila o molbe osoblja američke ambasade u Libiji da im se pojačaju bezbednosne mere, uz to i pokušavajući da zataška ovaj masakr time što je u medijima isprva tvrdila kako je ovo ubistvo plod “trenutnih, nekontrolisanih emocija rulje”, dok se kasnije pokazalo kako je napad bio unapred osmišljen od strane ISIS-a. Drugi tvrde kako je američki Stejt Department sam proizveo ovu priču kako bi oblatio svoje političke neprijatelje. Online diskusije na forumu su uzavrele, i, naravno, u njima prednjači čuveni teksaški teoretičar zavere, radio-voditelj i autor mnogih dokumentaraca na urotničke teme, Aleks Džons, koji je takođe sumnjičav i kada je u pitanju motiv onih koji stoje iz ovog curenja podataka. On i Vikiliks izrazili su sumnju na poreklo dokumenata kao i na integritet novinarstva. U pitanju su, kako kažu, organizacije koje finansiraju projektne lidere u ICIJ-u. Ono što je možda najupečatljivije jeste kako se, ovakvim nerazumevanjem situacije oko Panamskih dokumenata kao i nesposobnošću poimanja načina na koji mediji funkcionišu, istovremeno mogu osuditi svi koji traže i otkrivaju stvarne ili navodne skandale oko korupcije, posebno u politici, ali i osnažiti medijska artiljerija koja se nalazi u rukama države. Stoga je afera oko Panamskih dokumenata mač sa dve oštrice. I dalje u vazduhu visi pitanje: da li je ova afera isprodukovana, i, ukoliko jeste, u koje i čije svrhe?

01

Za početak, evo malo i pozadine čitave situacije oko curenja Panamskih dokumenata: Nemački list Zidojče Cajtung (Süddeutsche Zeitung) počeo je da prima zaštićene datoteke iz nepoznatog izvora, što je trajalo više od godinu dana. Dokumenti – email poruke, računi, fotografije, itd koji su pripadali panamskoj advokatskoj kancelariji Mosak Fonseka (Mossack Fonseca), koja je već nekoliko decenija opštepoznata “javna tajna” među brojnim poslovnim i javnim ličnostima. Fonseka je bilo mesto specijalizovano za otvaranje ofšor kompanija u ime banaka, koje su ovo činile u ime svojih klijenata. Novine su kontaktirale ICIJ kako bi ova krovna svetska organizacija istraživačkih novinara vodila ono što će ovog aprila postati dosad najveća novinarska međunarodna istraga, obuhvatajući više od 100 novinskih redakcija iz 80 zemalja. Pokazalo se da su njihovi nalazi u nekim slučajevima bili dalekosežno kompromitujući i intenzivno razorni. Do sada, Panamski dokumenti rezultirali su ostavkama islandskog premijera, najvišeg funkcionera u FIFA, kao i šefa Austrijske banke.

Kada je ova vest pukla kao grom iz vedra neba, Putin i njegovi saradnici počeli su da uzvraćaju medijsku paljbu. Ruska državna televizija RT i njena informativna mreža tvrdili su da su zapadni mediji ovim skandalom nastojali da uzdrmaju Putina uoči predstojećih ruskih izbora. Ostali novinski članci postavljali su pitanje da li, koliko i kako je na ovo curenje imala uticaja američka vlada i moćni američki pojedinci.

Očigledna implikacija bila je da je na ICIJ počelo da se gleda samo kao na medijsku “pokrivku” za one prave, opake igrače koji deluju u tajnosti. Ko su, dakle, donatori koji stoje iza ICIJ-a, s, ko su, dakle, ljudi sposobni da utiču na uredničke i uređivačke aktivnosti u redakcijama širom sveta, i da li ih oni finansiraju?

ICIJ na svojoj internet stranici navodi ko su njegove pristalice koje ga finasiraju. Neki, poput Pulicerovog centra za izveštavanje o krizama, usmereni su ka podsticanju jakog istraživačkog novinarstva. Većina drugih naginjalo je nalevo. Fondacije Otvoreno Društvo (Open Society Foundations), na primer, finansira bogati liberal Džordž Soroš (George Soros), potom Ford fondacija, Adesijum fondacija (Adessium), uz Fondaciju Dejvida i Lusil Pakard, koji svi teže da podrže istraživanja pre svega onih uzročnika koji su povezani sa aktuelnim svetskim stanjem i problemima, recimo, klimatskim promenana.

12Tako se može reći da oni koji su uhvaćeni u unakrsnoj vatri Panamskih dokumenata, čemu se pridružio i medijski konzervativac Breitbart, bacaju senku na finansijere novinarskih organizacija.

Ovo se čini kao sasvim fer (U stvari, novinari bi trebalo da se zapitaju da li bi trebalo da javnosti skreću pažnju na finansijere jedne novinske organizacije koju finansiraju republikanski teškaši poput braće Koh ili Šeldona Adelsona. “Da” je pravi odgovor). Direktor ICIJ-a Džerard Rajl, međutim, kaže da osobe koje ispisuju čekove za ICIJ ne pišu preko ove novinarske organizacije svoje priče. Zaštitni zid koji postoji između redakcije i njenih finansijera znači da finansijeri znaju samo to da je na pomolu neka velika priča. On kaže da ne prihvata donacije od onih potencijalnih izvora koji žele da diktiraju reportaže i novinarska istraživanja, tvrdeći da ne postoje nikakvi dokazi da takvi donatori kao što je Ford pokušavaju da igraju uređivačku ulogu. “Novac od finansijera nije bitan u našoj uređivačkoj politici”, dodaje on. “A ne verujem ni u uzimanje njihovog novca samo kako bismo pisali priče na teme koje nam oni diktiraju.”

07

Iako je ICIJ svoju reputaciju izgradio objavljivanjem informacija o međunarodnim istragama vezanim za poreske rajeve, ova novinarska grupacija nipošto nije specijalizovanaa samo za novac sumnjivog porekla. ICIJ je takođe medijski pokrivao o priče o posledicama aktivnosti Svetske banke, o rudarstvu u Africi, kao i o trgovini leševima.

Ako su ove optužbe plod konspiracije,  onda je izvesno da su njeni organizatori u tu bombu upakovali mnogo šrapnela. Čak se i filmska zvezda Džeki Čen našao pod mikroskopom.

15Ono što je još verovatnije jeste da je šačica bogatih ljudi krenula da finansira dobro novinarstvo. Već sam imovinski status povezan s njihovim imenima podstiče paranoidne spekulacije. Neki ljudi, na primer, skloni su da atakuju na porodice Rokfelera i Karnegija kao finansijere ICIJ-a. Postoji jedan mali broj “nekih” imena koja pobuđuju daleko žustrije reakcije među teoretičarima zavere. Ova tvrdnja, ipak, nije sasvim tačna. Fondacije povezane sa svakom od ove dve porodice podržavaju matičnu organizaciju kojoj ICIJ pripada, a to je Centar za javni integritet (Center for Public Integrity), mada sam Rajl kaže kako njeno funkcionisanje ne zavisi od novca koji se direktno prima od njih.

Malo je dokaza koje su teoretičari zavere dosad ponudili kako bi potkrepili svoje teorije. “Verovati u teorije zavere umnogome je nalik podržavanju nekog kandidata”, kaže Džozef Uscinski, profesor na Univerzitetu Majami i stručnjak za teoretičare zavere. “Bez obzira šta da im se kaže, oni će svaku informaciju uvek tumačiti u svetlu svojih predubeđenja, onoga u šta već veruju.”

Kao što  Uscinski primećuje, čak je i izveštavanje o Votergejtu od strane dnevnog lista Vašington Post bilo predmet sumnjičavosti i spekulacija.

03

Da su Panamski dokumenti nekim slučajem razotkrili veći broj Amerikanaca, manje bi se skeptika pojavilo. Naravno, nekoliko američkih medijskih kuća želelo je da radi sa ICIJ-om, koji god da je bio razlog za tu zainteresovanost, a tu su i stotine stručnjaka za offshore kompanije čiji su fajlovi još uvek na bezbednom.

Ono što smo dosad saznali je isprovociralo Vikiliks da pozove ICIJ na objavjivanje svih dokumenata vezanih za Panamske dokumente. “Krtica” koja je dosad obezbedila ovoliko obimno curenje podataka kaže da će omogućiti nezavisnim novinarskim izvorima da proveravaju postojeće informacije, da će istraživati one informacije o kojima se dosad nije izveštavalo, i na taj način se suprotstavljati svakoj potencijalnoj pristrasnosti. Rajl ne planira da svoj kancelarijski orman otvori za svetsku javnost. On kaže da postoji puno dokumenata sa podacima iz pasoša i ostalih ličnih dokumenata, podacima o osobama čije je korišćenje offshore kompanija legalno, a može biti osetljiv materijal za krađu identiteta mnogobrojnih osoba.

09Neslaganje između dve strane, međutim, moglo je biti razlog zbog kojeg je Rajl napao VikiLiks u intervjuu za magazine Wired. “Mi nismo Vikiliks. Pokušavamo da pokažemo da novinarstvo može biti odgovorno”, rekao je on ovom mesečniku. Od tada, kriticizam od strane Vikiliksa, koji je u početku bio koncentrisan na Panamske dokumente, dodatno poduprt teorijama zavere i propagandom koja se pojavila u medijima onih zemalja čiji su se građani nađli na udaru  ovog curenja podataka.

Nakon svega ovoga, postavlja se pitanje: postoji li neki efikasan način za utišavanje galame koja se digla oko Panamskih dokumenata? Postoji jedan način kojeg je sam Rajl uspeo da se seti:  “Sve što možete da uradite jeste da radite ono što mislite da je najbolje moguće kada je u pitanju vaša (novinarska) profesija, a onda se udobno zavalite i pustite da samo novinarstvo progovori.”

Jack Murtha, CJR

Da li je ekonomija beskorisna?


Matematički modeli savršenog, racionalnog tržišta doprineli su poslednjoj finansijskoj havariji u svetu, koja se dogodila 2008. Malo bolje strukturirana disciplina može da nas spasi od sledećeg kolapsa, tvrdi Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash) u svom autorskom članku za Gardijan.

03

Ovaj londonski dnevni list nedavno je pitao devetoro ekonomista da li idemo ka sledećoj globalnoj finansijskoj katastrofi i, naravno, oni su dali devet različitih odgovora. Ipak, i dalje se okrećemo ekonomistima kao da su fizičari, naoružani naučnim predviđanjima o ponašanju ekonomije. Mi – potrošači ekonomije, i ekonomisti sami – treba da budemo realniji u očekivanjima šta ekonomska nauka može. Više skromnosti i na strani ponude i na strani potražnje ekonomske nauke moglo bi proizvesti bolje rezultate.

Nakon velikog sudara koji je počeo pre skoro deset godina, došlo je do nekih preispitivanja o tome šta je ekonomska nauka uradila pogrešno. Verovatno je da je samokritika trebalo da bude dalekosežnija, kako u akademskim krugovima tako i u bankarstvu, ali, ako se osvrnemo oko sebe, videćemo da je ima. Ekonomski mislioci labavo grupisani oko Instituta za nova ekonomska razmišljanja (INET) Džordža Soroša posebno su se detaljno pozabavili pitanjem šta je pošlo nakrivo.

Eder Tarner (Adair Turner), koji je svedočio tome kako se donose ekonomske odluke na najvišem nivou, iz prve ruke,  kao šef britanskog tela za nadzor nad finansijskom trgovinom, Financial Services Authority, koji sada predsedava Inet-om, daje odmerenu, ubedljivu kritiku u svojoj knjizi Između duga i Đavola (Between Debt and the Devil). Da, vodeći akademski ekonomisti osporavaju matematičke modele perfektnog tržišta i, da, finansijska tržišta su možda pratila previše pojednostavljene  verzije tih modela. Tarner tvrdio da “jedan dominantni sloj akademskih ekonomista i tvrdokornost u kreiranju politika” nisu uspeli da vide da ekonomske kriza dolazi.

Bez obzira na to, Tarner tvrdi da “najveći broj akademskih ekonomista i inspiratora ortodoksnih ekonomskih politika ‘nije uspeo da vidi da kriza dolazi, i zapravo joj je i doprineo’ “. Ključni nedostaci su bili “hipoteza efikasnog tržišta” i “hipoteza racionalnih očekivanja”. Ekonomisti često pretpostavljaju da akteri na tržištu ne samo da se ponašaju racionalno već to čine prema mentalnim modelima koje su razvili ekonomisti (Soroš je sam proveo pola veka pokušavajući da razotkrije ovu laž.) Savremena makroekonomija je takođe, “uglavnom ignorisala funkcionisanje finansijskog sistema i, posebno, uloge banaka”.

Tržišni fundamentalizam je sam sebe shvatio kao nešto što je dijametralno suprotno od komunističke komandne ekonomije, ali, u stvari, napravio istu kardinalnu grešku: da veruje da racionalan model može da obuhvati, predvidi i optimizuje dinamičku složenost kolektivnog ljudskog ponašanja. Kao što su Roman Fridman (Roman Frydman) i Majkl Goldberg (Michael Goldberg) pisali: “kao socijalistički planer, ekonomista veruje da može da ostvari velike podvige, jer pretpostavlja da je konačno otkrio potpuno utvrđeni mehanizam koji pokreće ishode na tržištu”.

Veliki delovi akademske zajednice ekonomista postali su plen onoga što se naziva ‘zavist prema fizičkim proračunima”, po analogiji sa frojdovskim pojmom zavisti zbog penisa. Kao i neke druge oblasti društvenih nauka, ekonomisti su težili statusu, sigurnosti i predvidljivosti fizike. Dugo sam mislio da je ova jednodimenzionalna oholost pothranjivana činjenicom da ekonomija, jedina među društvenim naukama, ima Nobelovu nagradu. Strogo govoreći, to je samo nagrada Sveriges Riksbank u oblasti ekonomskih nauka u spomen na Alfreda Nobela, čiji je finansijer švedska Centralna banka i prvi put je dodeljena 1969, dakle nije jedna od originalnih Nobelovih nagrada. Ali je svi zovu Nobelovom nagradom za ekonomiju i ekonomisti su posebno počastvovani i ushićeni oreolom koja je obavija.

Štaviše, političari i donosioci odluka ih slušaju na način na koji oni ne slušaju, na primer, politikologe i škole teorije racionalnog izbora koja dominira mnogim američkim univerzitetskim katedrama. Ovo može delimično biti zato jer će političari koji su praktikovali teoriju racionalnog izbora uskoro biti izbačeni iz svojih kancelarija, a javnost će morati da plati račun za one koji su sprovodili politiku racionalnog izbora u ekonomiji.

Čarli Manger i Voren Bafet. Foto: The Fortune

Čarli Manger i Voren Bafet. Foto: The Fortune

To ne znači da ne treba da obraćaju pažnju na ekonomiste, niti da je ekonomija nedostojna Nobelove nagrade. To samo znači da nije tako egzaktno utemeljena nauka kao fizika. Ako se primenjuje kako treba, ona treba da uzme u obzir kulturu, istoriju, geografiju, institucije, individualnu i grupnu psihologiju. Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill) je rekao kako je “malo verovatno da neko bude dobar ekonomista ako uz to nije i još nešto drugo”, dok je Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) primetio da bi  ekonomista trebalo da bude ‘matematičar, istoričar, državnik i filozof u izvesnoj meri “. U drugoj čuvenoj formulaciji, Kejnz je napisao da je “ekonomija, u suštini, nauka o moralu”.

Zaista, može se tvrditi da Nobelova nagrada za ekonomiju dolazi negde na pola puta između one za fiziku, književnost i mir. Ekonomija je, u najboljem slučaju, višedimenzionalna, na dokazima zasnovana, osetljiva na sve uticaje ljudskog ponašanja – odjednom ambiciozna u obimu i skromna u svojim tvrdnjama o onome što nikada ne možemo predvideti u ljudskim odnosima.

Šta bi trebalo da sledi iz ovog revidiranog, novog-starog shvatanja karaktera i mesta ekonomije? Ja ne znam dovoljno o kursevima na ekonomskim fakultetima da bih mogao da kažem da li je potrebno da se oni više tome prilagode, ali bio sam zapanjen manifestom objavljenim pre nekoliko godina od strane studenata ekonomije na Univerzitetu u Mančesteru. On je zagovarao pristup “koji počinje sa ekonomskim pojavama, a zatim daje učenicima alat za procenu koliko dobro različite perspektive mogu da ih objasne”, a ne matematičke modele bazirane na nerealnim pretpostavkama.

(Jedan moj kolega tvrdi da je čuo žestoku raspravu između dvoje ekonomista u zajedničkoj sobi Nuffield College, Oxford, koji je kulminirao u trenutku kada je jedan podviknuo drugom: “U redu, pretpostavimo besmrtnost!”) Ako je ekonomija kao druge discipline, ona se verovatno menja sporije nego što bi trebalo, i to usled snažnog efekta inercije onoga što su fakulteti sa dugim tradicijama investirali u na određeni način obrađenu temu.

Tu je, potom, ponašanje glavnih aktera u privredi, bilo da su ministri, centralni bankari ili poslovni lideri. Nedavno sam pročitao sjajno i upečatljivo predavanje od strane iskusnog investitora Čarlija Mangera (Charlie Munger), partnera Vorena Bafeta (Warren Buffett) u Berkshire Hathaway, održano u 2003. godine, pre nego što je usledio slom berze.

‘Sve što je Berkshire postigao, učinjeno je bez grama pažnje posvećene teoriji o efikasnosti tržišta u njenoj ortodoksnoj verziji, “rekao je on, dodajući da su rezultati te doktrine efikasnog tržišta u korporativnim finansijama’ postali još gluplji nego što su bili u ekonomskoj nauci”. Mungerov mudar savet je da se obnovi pravi multidisciplinarni karakter ekonomije”, ne preopterećen onim što je nemerljivo, niti preteranom žudnjom za lažnom preciznošću, niti pak davanjem prednosti teorijskoj makroekonomiji nad mikroekonomijom realnog života koji su pomogli Berkšir Hataveju u donošenju dugoročnih investicionih – tačnih! – odluka.

Mi, obični kladioničari, treba da naučimo istu lekciju. Trebalo bi da tražimo od naših ekonomista, kao što već iziskujemo od naših lekara, samo ono što su u stanju da nam realno pruže. Postoji naučna komponenta u medicini, veća nego u ekonomiji, ali i same medicinske studije pokazuju koliko naše zdravlje zavisi od drugih faktora, posebno psiholoških, i koliko toga nam je još uvek nepoznato. Ekonomisti su upravo kao doktori – samo malo manji.

 

Timothy Garton Ash, The Guardian

 

Kineski pad bio bi pad i za sve ostale


Da li će problemi sa kojima se suočava Kina izazvati globalnu krizu? Ovo se u svojoj tradicionalnoj kolumni u Njujork Tajmsu, koju prenosi portal Peščanik, pita ekonomista Pol Krugman uz osvrt: Dobra vest je da podaci, barem kako ih ja čitam, ne deluju toliko zabrinjavajuće. Loša vest je da možda grešim, jer globalno prelivanje krize često bude daleko gore nego što bi se očekivalo na osnovu podataka. A najgora vest je to da smo potpuno nespremni da se suočimo sa posledicama ukoliko Kina do te mere uzdrma svet.

Za one koji su tek sada obratili pažnju, već duže vreme je jasno da je kineska ekonomija u velikim problemima. Koliko velikim teško je reći, jer niko ne veruje zvaničnoj kineskoj statistici.

Ključni problem je to što je kineski ekonomski model, koji podrazumeva visoku štednju i malu potrošnju, održiv pod uslovom brzog rasta koji opravdava velike investicije. Ovo je bilo moguće kada je Kina imala ogromne rezerve nezaposlenih iz ruralnih područja. Ali to više nije slučaj, tako da se Kina nalazi pred neugodnim zadatkom prelaska na daleko manji rast bez ulaska u recesiju.

Pametna strategija bi bila kupovina vremena kreditnom ekspanzijom i investicijama u infrastrukturu, uz istovremenu ekonomsku reformu koja bi povećala kupovnu snagu stanovništva. Ali Kina je sprovela samo prvi deo ove strategije, kupujući vreme da bi ga trošila uludo. Posledice su nagli porast zaduženosti, najviše zbog nedovoljno regulisanog „bankarskog sektora u senci“, i pretnja finansijskim slomom.

Kineska situacija deluje prilično turobno, jer novi podaci ukazuju na mogućnost ozbiljnog pada, ne samo na kineskoj, već i na berzama širom sveta.

Dobro, to je niz loših vesti. Neki pametni ljudi smatraju da bi globalne posledice mogle da budu zastrašujuće, kao na primer Džordž Soroš (George Soros), koji očekuje krizu sličnu onoj iz 2008.

Ali već sam rekao da prosto ne vidim dovoljno dokaza koji bi ukazivali na takvu katastrofu. Da, Kina je velika ekonomija, odgovorna za čak četvrtinu svetske proizvodnje, tako da dešavanja u njoj imaju posledice na sve nas. Ona takođe kupuje robu i usluge od ostatka sveta u vrednosti od 2.000 milijardi dolara godišnje. Ali svet je veliki, sa globalnim BDP-om od 60.000 milijardi dolara ne računajući Kinu. I drastični pad kineskog uvoza bi zadao samo blagi udarac svetskoj potrošnji.

Ali šta je sa finansijskim prelivanjem? Jedan od razloga zašto se američka kriza sa hipotekarnim kreditima pretvorila u globalnu je to što se pokazalo da su inostrani akteri uopšte, a posebno evropske banke, u velikoj meri podložni gubicima na američkim berzama. Ali Kina kontroliše tokove svog kapitala, to jest nije naročito otvorena za strane investicije, pa se ne očekuje veliko prelivanje krize zbog sloma na kineskoj berzi ili bankrota kineskih firmi.

Sve ovo govori da iako je Kina u velikim problemima, posledice po ostatak sveta ne bi trebalo da budu velike. Uprkos tome nisam miran. Zašto?

Jedan od razloga je to da su poslovni krugovi širom sveta daleko usaglašeniji nego što bi „trebalo“. Na primer, Evropa i SAD međusobno izvoze samo delić onoga što proizvode, a ipak imaju istovremene periode recesije i oporavka. Finansijsko prelivanje igra važnu ulogu, a tu je i ono psihološko: dobre ili loše vesti iz jedne velike ekonomije utiču na razvoj događaja (animal spirits) u drugima.

Zato se bojim izvoza kineskih problema mimo logike naših grubih proračuna, i negativnog uticaja njenih nevolja na već nedovoljno investiranje u Americi, Evropi i zemljama u razvoju. Ako dođe do ovih promena, dočekaćemo ih potpuno nespremni.

Ko i kako bi odgovorio na šok iz Kine? Monetarna politika ne bi bila od velike pomoći. Uz kamatne stope blizu nuli i uz inflaciju ispod zacrtane, Federalne rezerve (Fed) imaju ogranične mogućnosti u borbi sa ekonomskim padom, naročito posle najave daljeg povećanja kamatnih stopa. U međuvremenu, Evropska centralna banka u velikoj meri već prelazi granice svog političkog mandata u neuspelom pokušaju da poveća inflaciju.

Iako bi fiskalna politika – veća državna potrošnja kao protivteža smanjenu potrošnje u Kini – sigurno uspela, koliko je verovatno da bi republikanci prihvatili novi Obamin plan ekonomskih podsticaja, ili da bi nemački političari pristali na predlog povećanja deficita u Evropi?

Mislim da neće doći do najgoreg. U Kini će biti gadno, ali uz neznatne turbulencije u ostatku sveta. I zaista se nadam da sam u pravu, jer očigledno je da nemamo plan B.

 

Paul Krugman

The New York Times, 08.01.2016, Peščanik.net, 18.01.2016.

Srodni link: Vladimir Gligorov – Kineska kriza