Tag Archives: slabost

Trivia kao nadasve koristan izvor znanja

“Široka baza znanja pomaže da razaznamo šta je šta u ovim vremenima kad se saplićemo o sopstvene skromne domete”, piše Tim Harford za londonski Fajnenšel tajms.

01

U ranim jutarnjim satima 20. aprila 1995. godine, policija je zakucala na vrata McArthura Vilera i uhapsila ga zbog pljačke dve pitsburške banke prethodnog dana. Viler jedva da je bio iznenađen što ga je policija posetila: ne noseći ni masku niti se prerušavajući, on je upao u banke u toku radnog vremena, potegavši pištolj naočigled bezbednosnih kamera. Ipak, on je bio zapanjen što ga je policija otkrila: „Ali natrljao sam limunov sok na lice“, rekao je protestujući. Viler je, naime, pogrešno verovao da sok od limuna čini ljude nevidljivim na videu.

06Viler je sada legenda u psihologiji, jer je njegova žaljenja vredna ludorija inspirisala dva psihologa, Davida Dunninga i Justina Krugera, da ispitaju da li imamo dobar osećaj za sopstvene snage i slabosti. Dunning i Kruger su sačinili set testova iz gramatike, logike, ispitujući kakav smisao za humor ima jedna grupa studenata. Onda su ih pitali kako misle da su uradili test u odnosu na druge u grupi. Jesu li njihove logičke sposobnosti i vladanje gramatikom bolji ili lošiji od proseka? Da li su oni sposobniji od drugih učenika da razlikuju ono što je smešno od glupih viceva?

Većina studenata mislila je da su natprosečni logičari, gramatičari i vickasti ljudi, ali Daning-Krugerov efekat nije pokazivao samo prekomerno samopouzdanje. Kompetentni ljudi koji su učestvovali u studiji imali su razumne procene o tome gde su stajali u hijerarhiji. Nesposobni su bili u blaženom neznanju njihovih nesposobnosti. Dobri učenici su znali da su bili dobri; loši studenti nisu imali pojma da su bili loši.

Možda zbog činjenice da su Dunning i Kruger svoj istraživački rad iz 1999 započeli pričom o McArthuru Wheeleru, Daning-Krugerov efekat je danas popularna uvreda u nekim uglovima interneta. Smejemo se ljudima koji su suviše glupi da bi znali da su glupi. Na žalost, takvom ismevanju nedostaje razumevanje suptilnosti i univerzalnost efekta. Svi smo nesposobni u nekim oblastima. Kada u njih odlutamo, odnegde nas možda vreba Daning-Krugerov efekat.

08

Osnovni problem je u tome što osobi koja pokušava da dijagnostikuje i prepozna svoju nesposobnost – skoro nužno – vrlo verovatno nedostaju sposobnosti da bi mogli da postave tu dijagnozu. Ako ne znate dobro gramatiku, nemate puno sposobnosti da ocenite svoje neznanje gramatike.

09Postoji, naravno, lek za kletvu Dunning-Kruger: pitaj za savet ili kritiku. U odgovoru na pitanje da li je sok od limuna napitak nevidljivosti, kao nevidljivo mastilo, MakArtur Viler je mogao imati koristi od traženja tuđeg mišljenja. Ali da bi to učinio, to bi od njega zahtevalo da sumnja u svoje rasuđivanje; to bi od njega takođe tražilo napor da nađe nekog bistrog savetnika. Svi mi – a naročito ljudi sa visokim statusom – suočavamo se sa problemom da kada je naše uverenje krajnje pogrešno, naši prijatelji i kolege su često suviše ljubazni da bi nam to rekli. Ipak: dve glave bolje misle od jedne.

U novoj knjizi, Na sedmom nebu, Vilijam Poundstone predlaže novi način odbrane od Dunning-Krugerove katastrofe: kviz. Poundstone smatra da nam široka baza znanja pomaže da se snađemo u ovim vremenima kada često nalećemo na ono što ne znamo; ako pomalo znamo o svemu, imamo više šanse da se nađemo negde pri sredini kada je reč o Dunning-Krugerovom trenutku.

Pounderstonovo originalno istraživanje sugeriše da postoji korelacija između prihoda i opšteg znanja, iznad i preko onoga što bi smo mogli očekivati od nivoa obrazovanja. Jedno od mnogih mogućih objašnjenja: ljudi sa dobrim poznavanjem kviz pitanja jesu ljudi koji s pažnjom osmatraju svet.

03

To je veoma spekulativna stvar, ali provokativna. Poundstone ide protiv plime: moda u obrazovanju, kao i zdrav razum, ukazuje na to da se u doba smart telefona bolje fokusirati na kritičko razmišljanje nego na učenje napamet. Ali Pounderstone možda ima pravo; svaku konkretnu činjenicu možemo pretražiti i pronaći, ali – bez baze opštih znanja – kako da znam odakle treba da počnem?

07Nedavno su psiholog Sara Tauber i njenih četvoro kolega-istraživača, postavili dugi niz trivijalnih pitanja stotinama mladih ljudi (njihova prosečna starost bila 20). Primer: “Kako se zove veliki dlakavi pauk koji živi u blizini banana?” Uprkos velikodušnom sistemu prihvatanja tačnih odgovora (na primer, “teranchula” je smatrano ispravnim), njihovo znanje nije bilo nimalo impresivno. Manje od polovine ispitanika znalo  je koja je to zemlja čiji je glavni grad Bagdad, ili koji je ono šiljati objekat koji se baca na atletskim takmičenjima. Samo 43 odsto zna da je dlakavi pauk tarantula, bez obzira na speling.

Što se tiče izazovnijih pitanja na kvizu, studenti su bili dramatično loši. Kako se zvala devojka Flasha Gordona, ili ko je autor romana Braća Karamazovi, ili ko je prvi čovek koji je pretrčao jednu milju za manje od četiri minute Ili kako se zove planinski venac koji razdvaja Evropu od Azije? Od stotina učesnika, niko nije znao. Niko. Bilo je 50 takvih pitanja, na koje niko od anketiranih nije smeo da se usudi da da bilo kakav odgovor. A ovi 20-godišnjaci su studenti, tako da su verovatno razumno pametni i prividno dobro obrazovani.

To ne znači da su današnji mladi ljudi glupi. Oni su najobrazovanija generacija u istoriji, a njihova inteligencija je veća, barem mereno testovima inteligencije. Ovaj tekst samo pokazuje da ima mnogo toga u svemiru za šta ovi mladi ljudi ne znaju i  (po Dunning-Kruger) mnogi i ne znaju da ne znaju. Nisam siguran da li je to problem, ali bi mogao biti. Kao što Poundstone ističe, ona stvar koju ne možeš nikada da izguglaš je šta je to što bi trebalo da guglaš. (As Poundstone points out, one thing you cannot google is what you should be googling.)

10

FT

(Tim Harford je autor “Ekonomista na tajnom zadatku ponovo udara “)

Faktor straha na globalnim tržištima

Izvanredna nestabilnost tržišta u proteklih godinu dana tu situaciju veoma mnogo duguje prisutnim rizicima i neizvesnostima oko faktora kao što su kineski privredni rast, stanje evropskih banaka i prezasićenost tržišta jeftinom naftom. Tokom prva dva meseca ove godine, mnogi su se investitori uspaničili, pa su čak i Sjedinjene Države, koje imaju najutešniju od svih priča o globalnom privrednom rastu, bile tek na korak od ponovnog pada u recesiju. I zaista: među stručnjacima Volstrit Džornala koji su učestvovali u svom mesečnom istraživanju, 21% njih veruje kako ih “recesija čeka iza prvog ugla”. za Project Syndicate piše Kenneth Rogoff, profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard.01

Ne treba poricati prisutnost rizika. Jedan dovoljno snažan udar na kineski rast ili na evropski finansijski sistem bi svakako mogao da globalnu ekonomiju iz sporog rasta prevede u – recesiju. A još je strahotnija pomisao da bi, u ovom trenutku, ali naredne godine, nova predsednička garnitura mogla da se pretvori u rijaliti TV šou.

Ipak, gledano iz makroekonomske perspektive, temelji trenutne globalne  ekonomije i nisu tako slabi. Brojke o novozaposlenima su u period od prošlih godinu dana bile solidne, poverenje potrošača je takođe pokazalo svoju solidnost dok se naftni sektor, srećom, jednostavno nije pokazala kao dovoljno velika prepreka u odnosu na BDP, kada je u pitanju cenovni kolaps ovog energenta koji je potencijalno mogao da američku ekonomiju baci na kolena. U stvari, najpotcenjeniji motiv za raspoloženje tržišta može se sada svesti na – strah od druge ogromne krize.

12Postoje neke paralele između današnje nelagodnosti i raspoloženja tržišta tokom decenije nakon Drugog svetskog rata. U oba je slučaja bila prisutna preobimna potražnja za sigurnim sredstvima obezbeđenja (kao što je to zlato). Naravno, finansijska represija je u posleratnom periodu takođe odigrala značajnu ulogu, sa vladama koje su namirivale “gladna usta” privatnih investitora – i to po stopi koja je bila dobrano ispod tržišnih kamatnih stopa).

Čak i punu deceniju po završetku Drugog svetskog rata – kada je poznati ekonomista Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith) izneo mišljenje da bi svet mogao lako doživeti još jednu ekonomsku depresiju – tržište je odmah postalo nervozno i uznemireno. Još uvek ima dosta onih koji dobro pamte kako su američke berze pale za 90% tokom prvih godina ere Velike depresije. Tokom 1950-tih, nije bilo teško zamisliti da bi stvari mogle ponovo krenuti naopako. Na kraju krajeva, svet je tada upravo prošao kroz niz katastrofa, uključujući dva svetska rata, globalne epidemije gripa, i, naravno, samu Veliku Depresiju sa svojim užasnim posledicama. Pre šezdeset godina je opasnost od atomskog rata takođe izgledala previše stvarno.

13

Ljude danas nije potrebno podsećati na to koliko mnogo i koliko brzo tržišta kapitala mogu pasti. Nakon finansijske krize 2008. godine, američke akcije pale su za više od 50%. Tržišta nekretninama su u nekim zemljama znatno opala: na Islandu je, recimo, opalo za više od 90%. Nije ni čudo što je jedan nedavni pad tržišta za 20% razlog što se mnogi od nas pitaju koliko bi stvari još moglo krenuti po gorem – i da li bi strahovanja od nove recesije postala proročanstvo koje se ispunjava samo od sebe: usled našeg instinktivnog ponašanja tj. straha od najgoreg.

27Ideja je da investitori postaju toliko zabrinuti zbog recesije, i da dosadašnji pad akcija već čini da ovo loše raspoloženje utiče na pad cena deonica – što se, opet, odražava i vraća natrag u realnu ekonomiju kroz mnogo nižu potrošnju, indukujući sa sobom i strahovanja od krize.  To je jedan začarani krug. Oni mogu biti u pravu, čak i ako tržišta precenjuju svoj uticaj na realnu ekonomiju.

S druge strane, činjenica da su Sjedinjene Države uspele da krenu napred, i to uprkos globalnom “vetru u prsa”, ukazuje na robusnost i snagu američke domaće tražnje. Čak ni ovo, međutim, ne može da impresionira tržišta. Čak i oni investitori koji su ostali oprezno optimistični u vezi američke ekonomije izražavaju zabrinutost da će američke Federalne rezerve prepoznati taj rast kao dovoljan razlog za nastavak podizanja kamatnih stopa, stvarajući tako krupne probleme brzorastućim globalnim ekonomijama.

Naravno, pored faktora straha postoje i druga objašnjenja za nestabilnost svetskog tržišta. Najjednostavnije bi bilo da stvari zaista stoje tako loše. Možda individualni rizici i nisu istog reda veličine kao oni koji su bili prisutni tokom 1950-ih, ali su danas brojniji, dok tržišta počinju da funkcionišu s mnogo “prenaduvanijih” pozicija, zapadajući u rizik od nastanka i pucanja novih finansijskih mehurova.

Finansijska globalizacija je, štaviše, duboko produbila međusobne povezanosti, uvećavajući transmisiju šokova. Postoje veliki “džepovi” nestabilnosti i slabosti na svetskim tržištima duga, na kojima trenutna monetarna relaksacija prikriva duboko ukorenjene probleme koji se nalaze ispod površine. Ima onih koji ukazuju na nedostatak likvidnosti na vodećim tržištima, koje utiče na ogromne fluktuacije cena; na plitkim tržištima, male promene u potražnji ili ponudi mogu ponekad iziskivati veliko klizanje cena, radi ponovnog uspostavljanja ravnoteže.

Još je uvek najubedljivije objašnjenje, međutim, da se tržišta plaše da će, kada nastanu spoljni rizici, političari i politike biti neefikasni u svom suočavanju s njima. Od svih slabosti koje je finansijska kriza razotkrila, politička paraliza se pokazala kao najdublja.

37Neki kažu da vladajuće strukture ne čine dovoljno kako bi podstakle potražnju. I mada je to istina, to nije cela priča. Najveći problem kojim danas opterećuje svet je veliki neuspeh većine zemalja da sprovedu strukturne reforme. Sa rastom produktivnosti – koje je u najmanju ruku privremeno zaglavljeno u spori privredni rast, i globalne populacije koja je u dugoročnom opadanju, ponuda je ta – a ne nedostatak potražnje – koja ograničava razvijene ekonomije.

Na duže staze, faktor ponude je taj koji određuje privredni rast jedne zemlje. A ukoliko te zemlje već nisu u stanju da upravljaju i sprovode duboke strukturne reforme nakon ekonomske krize, teško je predvideti kako i šta će se dogoditi.

Jedno je, ipak, izvesno: upravljanje zemljom i ekonomijom kao što se to čini u rijaliti TV emisijama – sa jednim okom uvek uprtim na spoljne ocene i rejtinge – nije način da se taj neprocenjivo važan posao sprovođenja reformi uspešno obavi do kraja.

Project Syndicate