Tag Archives: kontradikcija

Kako stranci razmišljaju o Kini pošto je posete?

Pre četiri godine sam posetio Kinu kao nezreli 16-godišnji Amerikanac.

Pre nego što sam otišao, nikada nisam razmišljao o Kini. Ona je, naprosto, bila sa druge strane sveta. Bili su komunisti. Imali su puno ljudi i zagađenja. Ako danas pogledam unazad, čini se toliko naivnim ignorisati najveću zemlju sveta. Pretpostavljam da je to uobičajeni američki problem, mada on ne može biti opravdanje.

U avionu za Kinu sedeo sam pored jednog Kineza. U razgovoru smo došli do religije, kada mu rekoh da sam hrišćanin. Rekao mi je da je i on takođe. Otvaraju mi se oči: U Kini ima onih koji su religiozni.

U Šangaju sam se popeo na vrh Svetskog finansijskog centra i odatle, sa visine od gotovo pola kilometra (492m) video najveći grad na planeti. Bio sam zapanjen. Kasnije tog dana otišao sam do pijace u jednom od siromašnijih gradskih okruga grada, gde sam se zapanjio na jedan drugačiji način.

Noćnim vozom otputovao sam u Vuhan. Osećao sam kao da je trebala čitava večnost kako bismo stigli tamo, pa sam pretpostavio da moramo biti negde na pola puta preko zemlje. Nisam bio ni blizu; Kina je ogromna.

Vuhan je glavni industrijski grad i definitivno nije glavna turistička destinacija. Zagađenje je bilo prilično veliko dok sam tamo boravio. Ali, posle nedelju dana ili više provedenih u Vuhanu, otputovali smo u Hangžu, koji je poznat po prelepom Zapadnom jezeru. razlika u odnosu na Vuhan bila je kao noć i dan – ljudi u Hangžuu su poštovali saobraćajne propise, objekti i zgrade su održavani, a osećalo se kao da je grad pun života. Bilo je to za mene još jedno otvaranje očiju – Kina je kao i svaka druga velika zemlja. Ima svoje pobednike i gubitnike, svoje prelepe delove ali i one utilitarne, koji pre svega služe svrsi (bavljenje industrijom). Neki od njih žive ne previše lagodno jer rade u fabrikama. Neki drugi, pak, vode biznise i žive u prelepim penthausima.

Na kraju smo posetili i mali grad (po kineskim standardima) koji se zove Venling, gde sam odseo kod jedne kineske porodice, usput se zabavljajući piratskom verzijom igrice „Fifa 13 sa momkom mojeg godišta. Sa njim sam otišao u školu i sreo se sa studentima koji su se intenzivno pripremali za nacionalni ispit. Video sam engleske nastavnike koji su pokušavali da mlade Kineze podučavaju jeziku kojeg ni sami nisu tečno govorili, kako bi pomogli deci da se jednog dana izbore za dobar posao. Upoznao sam devojku koja je rekla kako bi volela da može da ode do Amerike, jer joj u Kini nije dozvoljeno da bude levoruka (pretpostavljam da je to pitanje pritiska koji na nju vrši porodica).

Putujući kroz Kinu sam upoznao neverovatno ljubazne ljude, ali i one grube, mlade ljude a i one stare, one koji su sanjali o ženi svog života ili o dobrom automobilu; bilo je i onih koji su samo pokušavali da se nekako provuku i „fintom“ izmanevrišu do boljeg života.

A ono što sam shvatio je da je Kina poput Sjedinjenih Država. To je komplikovano mesto, puno kontradikcija i kontrasta. Ali, baš kao i Sjedinjene Države, ali i kao svaka druga zemlja u kojoj sam bio, Kina je zapravo jedno neverovatno mesto sa divnim ljudima koje treba upoznati, sa predivnim mesta koje treba istraživati.

Po povratku u Sjedinjene Države, počeo sam da čitam o Kini. Počeo sam da uzimam časove kineskog ali i časove u kojima sam upoznavao istoriju ove zemlje. I – što sam više učio o njoj, sve sam više uviđao koliko je nemoguće da je ikada do kraja shvatim i zaista razumem. Na kraju krajeva, čitav svoj život možete provesti pokušavajući da razumete jednu osobu… kako tek izgleda „sasvim shvatiti“  1,4 milijarde Kineza.

A moje putovanje u Kinu je učinilo da shvatim koliko su glupi svi nesporazumi i problemi naše (američke) vlade. Hajde da izgradimo prijateljstva umesto da krstarimo razaračima kroz Južno Kino more. Radimo zajedno kako bi svet postao sigurnije mesto. Hajde da učimo i saznajemo o Kini i Aziji i pustimo da najmnogoljudniji kontinent na svetu zadobije veću ulogu, da se probije do svetske kulturne scene i globalnog liderstva.

U suprotnom, garantujem da će naše neznanje biti pogubno po nas.

Bendžamin Kijeta, živi u Americi; posetio Kinu i učio o njoj.

Quora

 

Tri srednje klase i populizam

U novembru ove godine američki glasači izabraće između populizma i  plutokratije. Izbor je jasno naglašen u tekstu ekonomiste Branka Milanovića o globalnoj nejednakosti (Poglavlje 4) napisanom pre više od godinu dana, iako u to vreme niko nije mogao da predvidi izvanredan rast popularnosti Donalda Trampa.

Ovaj vrtoglavi rast Trampove popularnosti, u kombinaciji sa populističkim reakcijama protiv globalizacije, imigracije i stranaca postao je obeležje medija, novina i članaka u toj meri da su neki, kao što se desilo nedavno u New York Review of Books, tvrdili (naravno sa vremenske distance) da je populizam bio je neminovan i predvidljiv. Ovaj trend je, ne samo u Sjedinjenim Američkim Državama već i u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Danskoj, Švedskoj i drugim zemljama podstaknut (kao što se uobičajeno tvrdi), veoma sporim ili nultim rastom realnih prihoda kod socijalnih grupa sa srednjim dohotkom u bogatim zemljama. Grafikon ispod, zasnovan na podacima neprofitnog think-tanka LIS (Luxembourg Income Study) to jasno i prikazuje:  učešće četiri srednja decila je u opadanju tokom poslednjih 30 godina i to između jednog i četiri BDP poena u ključnim razvijenim zemljama. Stoga ova pojava nije samo američki „brend“: ona je uobičajena za sve bogate zemlje.

Ali dok su počeci populizma na Zapadu izgleda dobro shvaćeni i “razumno promišljani” u smislu da je populizam bio pokretan ekonomskim krizama, sličan proces rasta populizma u Kini izgleda da je teško objasniti, jer ne prati pad već rast srednje klase. Teorija modernizacije nas navodi da verujemo da rastući udeo srednje klase treba da pokreće demokratizaciju. U stvari, to je ono što smo primetili tokom proteklih 40 godina, od Revolucije karanfila u Portugalu do pada komunizma u Istočnoj Evropi ili širenja demokratije u Južnoj Koreji i Tajvanu, kao i u čitavoj Latinskoj Americi.

Može li Kina biti izuzetak od ove “pravilnosti”? To je isto ono pitanje koje sebi verovatno postavljaju i lideri kineske Komunističke partije. A ukoliko bi na njega odgovorili potvrdno, to bi značilo da su bacili peškir u ring kako bi zadržali vlast. Pošto se čini da nisu voljni da to i urade, a postavši svesni da ideologija “BDP-izma”, zasnovana na beskonačnom rastu realnih prihoda izraženom u skoro dvocifrenim brojkama ne može da se održi, pokušali su da svoje javno mnjenje preokrenu u pravcu populizma, bili to blagi Maoisti ili meki nacionalisti. Nijedna od ove dve tendencije još uvek nije dovoljno ojačala, niti je postala toliko pogubna, ali je potencijal za tamošnji preokret prisutan. Tako, u slučaju Kine, rastuća plima populizma nije izazvana ekonomskim neuspehom već, naprotiv, ekonomskim uspehom koji čini održavanje starog političkog sistema sve težim, ili sve nekompatibilnijim s bremenom uspeha. Ovo je kontradikcija između razvoja proizvodnih snaga i neadekvatnosti nadgradnje, koji bi svaki Marksista lako prepoznao.

Treća populistička reakcija odvija se u Rusiji. Ona je podstaknuta nekom drugom, dodatnom i drukčijom silom. Svakako da ta sila nije neki veliki ekonomski uspeh, ali ne potiče ni od ekonomskog neuspeha, već od ogorčenja i revanšizma, dve teške emocije koje potiču s kraja ere Hladnog rata, koji se na Zapadu (pogrešno) tumači kao pobeda nad Rusijom. To je narativ kojeg Putin i ruska srednja klasa smatraju odvratnim, i koji je u osnovi njihovog malignog populizma i nacionalizma. Pogrešno je gledati na njega kao na fenomen proizveden na vrhu političke i društvene lestvice; biće da je pre u pitanju to što je vrh dao sebi za pravo da se izrazi, na način na koji ni Donald Tramp u Sjedinjenim Američkim Državama nije sam po sebi proizveo populizam, već je njegov izraz u narodu protumačen kao prihvatljiviji. I dok su u prošlosti ljudi osećali neku vrstu ksenofobičnih i rasističkih inhibicija koje lebde u vazduhu, ova inhibicija je nestala onog trenutka kada su politički lideri slobodno izrazili takve stavove u javnosti, i, štaviše, pored toga zadobili političku podršku za takvo šta.

Oni koji stoga personalizuju problem i svoj pogled na Trampa, Sija ili Putina kao da ih na neki volšeban način okrivljuju za “stvaranje” populizma i naduvavanje ksenofobije veoma greše. Tramp, Si i Putin ako možda i dozvoljavaju izražavanje populističkih osećanja, u svakom slučaju ih ne izmišljaju sami. Populizam je postojao i daleko pre njih i bio je oduvek zasnovan na realnim i razumljivim razlozima. Dijagnoze obično vide da je uzrok naših problema, pre svega u nekoliko političara, što nas onda vodi do propisivanja pogrešnog leka. Veoma nesavršeni lek se sastoji u pokušaju sprečavanja njihovog dolaska na vlast ili u njihovom obaranju. Takav lek nikako ne doprinosi  rešavanju osnovnog problema koji je doveo do toga da oni ili stignu do vlasti, ili do neposredno bliskog preuzimanja vlasti.

Pravi lek mora da započne od postavljanja tačne dijagnoze. A ispravno postavljena dijagnoza je da je u Sjedinjenim Državama populizam ukorenjen u neuspehu globalizacije da ostvari opipljive koristi za svoju radničku klasu. U Rusiji je ovaj neuspeh globalizacije ukorenjen u nemogućnosti (ili nespremnosti) Zapada da Rusiju uključi kao ravnopravnog partnera u odlučivanju, dok je u Kini neuspeh globalizacije ukorenjen u neadekvatnom političkom sistemu (barem za sada još uvek neadekvatnom samo ali u jedino odnosu na trenutne izazove nacionalizma i populizma). Kada uočimo tačan uzrok problema, možemo započeti sa nastojanjima da ga rešimo. U suprotnom, bolest populizma, koji je za sve probleme krivi globalizaciju i strance, u tri velike sile koje kontrolišu 98% svog nuklearnog oružja u svetu, predstavlja zaista dobar razlog za veliku zabrinutost.

Blog Branka Milanovića, Ponedeljak 20. Jun, 2016