Infografika: Focus Economics
Sedam godina nakon što je globalna finansijska kriza izbila 2008. godine, svetska ekonomija je nastavila da se spotiče u 2015. Prema UN izveštaju Stanje i perspektive svetske ekonomije 2016, prosečna stopa rasta u razvijenim ekonomijama je opala za više od 54 % od trenutka izbijanja krize. Procenjuje se da je 44 miliona ljudi u razvijenim ekonomijama nezaposleno, oko 12 miliona više nego u 2007. godini, dok je inflacija dostigla svoj najniži nivo od krize. Još više zabrinjava to što su stope rasta razvijenih zemalja takođe postale nestabilne. To je iznenađujuće, jer, s obzirom da razvijene zemlje imaju potpuno otvorene kapitalne račune, trebalo je da imaju koristi od slobodnog protoka kapitala i međunarodne podele rizika – i used toga iskuse vrlo malu makroekonomsku nestabilnost. Osim toga, socijalni transferi, uključujući naknade za nezaposlene, trebalo je da omoguće domaćinstvima da stabilizuju svoju potrošnju.
Ali dominantne politike tokom postkriznog perioda – fiskalno povlačenje i kvantitativno popuštanje (QE) glavnih centralnih banaka – ponudili su malo podrške za podsticanje potrošnje domaćinstva, investicije i rast. Naprotiv, oni su težili da stvari učine gorim.
U SAD, kvantitativno popuštanje nije povećalo potrošnju i investicija delimično i zbog toga što se većina dodatne likvidnosti vratila u kasu centralnih banaka u obliku slobodnih rezervi. Zakon o regulisanju olakšica u finansijskim uslugama iz 2006. godine, koji je ovlastio Federalne rezerve da plate kamatu na obavezne i slobodne rezerve, potkopao je glavni cilj QE.
Zaista, sa finansijskim sektorom SAD na ivici kolapsa, Zakon o hitnoj ekonomskoj stabilizaciji iz 2008 je pomerio datum stupanja na snagu ponude kamate na rezerve za tri godine, do 1. oktobra 2008. godine Kao rezultat toga, viškovi rezervi koje drži Fed su porasli, od prosečno 200 milijardi $ u toku 2000-2008 na $ 1.6 triliona tokom 2009-2015. Finansijske institucije odlučile su da zadrže taj svoj novac kod Fed umesto da kreditiraju realnu ekonomiju, zarađujući skoro 30 milijardi $ – potpuno bez rizika – tokom poslednjih pet godina.
Ovo je zapravo velikodušna – i uglavnom skrivena – subvencija centralne banke za finansijski sektor. I, kao posledica povećavanja Fed-ovih kamatnih stopa iz prošlog meseca, subvencije će se povećati za 13 $ milijardi dolara ove godine.
Kontraproduktivni podsticaji su samo jedan od razloga da mnoge od očekivanih koristi od niskih kamatnih stopa nisu materijalizovali. S obzirom da je kvantitativno popuštanje (QE) uspela da održi blizu nule kamatne stope za skoro sedam godina, ona je trebalo da podstakne vlade u razvijenim zemljama da se zadužuju i ulažu u infrastrukturu, obrazovanje i socijalni sektor. Povećanje socijalnih transfera u post-kriznom periodu bi povećalo agregatnu tražnju i pomoglo potrošnju.
Pored toga, u izveštaj UN-a jasno pokazuje da, u celom razvijenom svetu, privatne investicije nisu rasle kao što se moglo očekivati, s obzirom na ultra niske kamatne stope. U 17 od 20 najvećih razvijenih ekonomija, rast investicija je ostao niži tokom perioda nakon 2008. godine nego u godinama pre krize; pet zemalja doživelo je pad investicija u toku 2010-2015.
Globalno, dužničke hartije od vrednosti izdate od strane nefinansijskih korporacija – koje bi trebalo da podstaknu fiksne investicije – značajno su povećane u istom periodu. U skladu sa drugim dokazima, to znači da su se mnoge ne-finansijske korporacije zajmile, iskoristivši niske kamatne stope. Ali, umesto za ulaganja, one su koristile pozajmljeni novac da otkupe svoje akcije ili kupovinu drugih finansijskih sredstava. QE tako stimulisao velika povećanja zaduženosti, tržišnu kapitalizaciju i profitabilnost finansijskog sektora.
Ali, opet, ništa od ovoga nije mnogo pomoglo realnoj ekonomiji. Jasno je da držanje kamatnih stopa na nivou bliskom nuli ne mora da dovede do viših nivoa kredita ili investicija. Kada je bankama data sloboda izbora, one su izabrale profit koji nosi nulti rizik ili čak i finansijske spekulacije umesto pozajmljivanja koje će podržati šire ciljeve ekonomskog rasta.
Nasuprot tome, kada Svetska banka ili Međunarodni monetarni fond daju jeftin novac u zemljama u razvoju, one nameću uslove u vezi sa tim šta mogu da urade sa njim. Da bi imali željeni efekat, QE je trebalo da prati ne samo zvanični napori da se obnove narušeni kanali kreditiranja (posebno onih koji su usmerene na mala i srednja preduzeća), već i konkretne ciljeve kreditiranih banaka. Umesto efektivnog podsticanja banaka da ne pozajmljuju, Federalne rezerve trebalo je da kažnjavaju banke za održavanje viškova rezervi.
Dok su ultra niske kamatne stope dala malo prednosti razvijenim zemljama, oni nametnule značajne troškove za zemlje u razvoju. Nenamerna, ali ne i neočekivana, posledica ublažavanja monetarne politike je nagli rast prekograničnih tokova kapitala. Ukupno priliv kapitala u zemlje u razvoju u 2008. godini porastao je sa oko 20 milijardi $ na preko 600 milijardi $ u 2010. godini.
U to vreme, mnoge zemlje u razvoju imale su velike problem u pikušaju da odgovore na takve snažne uplive kapitala. Vrlo malo toga je otišlo u fiksne investicije. U stvari, rast investicija u zemljama u razvoju značajno je usporen tokom postkriznog perioda. Ove godine, zemlje u razvoju, uzete zajedno, očekuju da će zabeležiti po prvi put neto odliv kapitala – u ukupnom iznosu od 615 $ milijardi dolara – od 2006. godine.
Ni monetarna politika ni finansijski sektor ne rade ono što bi trebalo da rade. Izgleda da je poplava likvidnosti nesrazmerno otišla u pravcu stvaranja finansijskog bogatstva i naduvavanja finansijskih mehurova, a ne u jačanje realne ekonomije. Uprkos oštrom padu cene kapitala širom sveta, tržišna kapitalizacija kao deo svetskog BDP-a i dalje je visoka. Rizik od druge finansijske krize ne može se ignorisati.
Postoje i druge politike koje bi mogle doprineti ostvarivanju obećanog obnavljanja održivog i inkluzivnog rasta. Na prvom mestu je promena pravila tržišne ekonomije kako bi se osigurala veća jednakost, dugoročnije razmišljanje, i obuzdavanje finansijskog tržišta efikasnom regulacijom i odgovarajućim strukturnim podsticajima.
Ali biće potrebno i snažno povećanje investicija u infrastrukturu, obrazovanje i tehnologiju. Oni će morati da se finansiraju, barem delimično, nametanjem poreza za životnu sredinu, uključujući poreze na karbonski otisak i poreze na monopole i druge rente koje su postale sveprožimajuće u tržišnoj ekonomiji – i doprinose enormno nejednakosti i usporenom rastu.
Hamid Rashid
(Hamid Rašid je bivši generalni direktor za multilateralne ekonomske poslove u Ministarstvu spoljnih poslova Bangladeša, viši savetnik pri UNDP Birou za razvojnu politiku i šef globalnog ekonomskog monitoringa na Katedri Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja)
