Tag Archives: ugostiteljstvo

EU vs. Rusija: kome sankcije više štete?

07

Rusija je, kao što svi već jako dobro znaju, “zlatna koka” za sve poslovne ljude i na svim meridijanima. Uprkos sankcijama, u Rusiji ima i parmezana iz Italije, i brija iz Francuske, pršute iz Španije a i plavog sira iz Holandije. Evo šta kažu neki podaci i istraživanja.

Rusija bi mogla da uvede kazne za ona pravna lica koja se bave prevozom, skladištenjem i distribuiranjem prehrambenih proizvoda koji se nalaze pod embargom uvedenim pre tri godine (2014). Nacrt zakona koji obuhvata ovu problematiku stigao je 1. februara 2017, kao predlog od strane Rosseljhoznadzora 1. februara. Predložene kazne, međutim, neće puno izmeniti situaciju, jer su dobavljači već jako dobro naučili kako da na najraznovrsnije načine zaobilaze ovu zabranu.

‘Mnogo je šema i “kombinacija” koje u Rusiji postoje za ilegalni uvoz zabranjenih namirica, i zbog toga inicijativa Rosseljhoznadzor-a neće imati nekog velikog uticaja’, izjavio je Denis Frolov, koji je partner u kancelariji za poslovno pravo BMS Lav Firm. Situacija se najverovatnije neće promeniti, ‘čak ni ukoliko se pokrene pitanje o uvođenju krivične odgovornosti za kršenje (uvoznih) sankcija’, slaže se s njim i Maksim Tafincev, senior-partner u kompaniji Maluf, Ešford & Talbot (Maalouf Ashford & Talbot).

‘Svaki ruski građanin može po zakonu da unese najviše do 5kg zabranjenih tj. sankcionisanih prehrambenih artikala za ličnu upotrebu – građani ih, međutim, ne moraju nositi – oni te proizvode sami sebi poslati poštom’, kaže “Marina Bezrukova” (29) koja živi u Moskvi (ime je promenjeno iz razloga anonimnosti). Marina u svom vlasništvu ima jednu malu “onlajn-radnju” koja prodaje italijansku hranu. ‘Trik je u tome da – umesto vas – to uradi vaš poslovni partner u, recimo, Italiji. On umesto vas može poslati paket, da u pošti popuni deklaraciju koja je na vaše vaše ime i da u nju upiše vaše podatke. A vi ćete paket preuzeti kao da ste ga, zapravo, poslali sami sebi.’

04

…Putin

‘Moj je suprug talijanskog porekla. Živi u gradu Ređo Emilija (Reggio Emilia), mestu koje je “prestonica”  proizvodnje originalnog parmezana’, dodala je ona. ‘On ga tu kupuje a potom mi ga šalje poštom.’

U cilju što efikasnije organizacije svog poslovanja, Marina je otvorila veb-stranicu na ruskom jeziku ali na međunarodno registrovanom domenu, i reklamira se preko svojih poznanika, klijenata i prijatelja. Istovremeno, njen muž drži poslovanje registrovano u Italiji, gde zvanično plaća 40% poreza na prihod. Cena ovog sira raste u preprodaji i to za između 100% i 200% jer je u novu cenu uključena ne samo marža već i dostava poštom i porezi, kaže ona.

U Petrogradu (Sankt-Peterburgu), usled blizine granice sa Finskom koja je udaljena samo 200km, izuzetno popularna “šverc-šema” s robom iz Finske i to onih proizvoda koji su u Rusiji trenutno zabranjeni. Na ruskoj društvenoj mreži “VKontakte” brojne su grupe čiji nazivi govore za sebe: ‘Sirevi iz Evrope’ ili ‘Španska pršuta’. Vlasnici ovih grupa dostavljaju robu koristeći se autobuskim turama ka – Finskoj.

‘Evo kako to funkcioniše: sakupi se grupa “turista”, koja zatim kupuje svu sankcionisanu robu i kući u Rusiju donosi maksimalnu dozvoljenu količinu proizvoda – a to je do 50kg po osobi’, “Anton Beljajev” (28, ime je promenjeno). Anton je i sam vlasnik grupe koja na mreži VKontakte prodaje sir. Za prevoz ovih zabranjenih artikala on turistima delimično ili sasvim pokriva troškove puta. Nema registrovanu firmu niti plaća takse i poreze. Anton, izuzev društvenih mreža, svoje proizvode reklamira i preko veb-stranici “Avita”.

Zamašne pošiljke sankcionisanih proizvoda namenjene ugostiteljstvu – prvenstveno za restorane i hotele – veoma se često neposredno uvoze iz zemalja (ruske) Carinske unije, poput Kazahstana i Belorusije.

‘Službeno i zvanično, prehrambeni artikli, namirnice i proizvodi koji putuju između naših zemalja (unutar carinske unije) nisu podložni carinskoj kontroli’, kaže advokat Maksim Tafinčev, dodajući da – čak i nakon što Rosseljhoznadzor obezbedi vršenje inspektorskog nadzora nad teretom uvezenim iz tih zemalja, količina uvezenih proizvoda koji su trenutnim propisima zabranjeni i dalje ostaje veoma visoka.

00

Lukavi i dosetljivi krijumčari često menjaju kodove na carinskim deklaracijama što im obezbeđuje da komotno i bezbedno, sasvim neopaženo zabranjene proizvode predstave kao one koji su dozvoljeni, tvrdi advokat Denis Frolov.

Nakon što je Krim postao deo Rusije, ta je oblast prešla u ruski carinski sistem premda on još uvek nije u potpunosti uspostavljen, rekao je Tafinčev. Uz to, krimskim graničarima nedostaje dovoljno resursa za solidniji pregled i pretres tereta.

‘Nikakva sankcija niti zabrana uvoza robe i usluga iz Ukrajine u Republiku Krim za sada nije na snazi. Zbog toga, doslovce sve vrste artikala – uključujući i one koji su zabranjeni – mogu pristizati u ovaj region, a potom se transportovati širom Rusije ‘, kaže Tafinčev.

Inače, treba reći da je poprilično komplikovano pratiti kretanje tranzita prehrambenih artikala i robe preko ruske teritorije, pa se tako mora koristiti alternativa – a to je tranzitna šema. “Roba i prehrambeni artikli idu, recimo, iz EU ka Uzbekistanu, a preko teritorije Ruske Federacije; pa ipak, ova roba nikada ne stiže do svog odredišta već se ‘gubi’ u Rusiji”, tvrdi Frolov.

Prehrambeni artikli iz nekih zemalja Evrope, recimo iz Švajcarske ili, čak, iz San Marina, zvanično nisu pod embargom i mogu se slobodno izvoziti u Rusiju. ‘Hrana iz zemalja pod ruskim sankcijama transportuje se u Švajcarsku, gde joj se menjaju službene oznake; tako artikli koji su pod ruskim embargom pristižu u Rusiju – kao da su poreklom iz Švajcarske’, kaže Tafinčev. On dodaje kako je ponovni izvoz u Rusiju takođe veoma popularan i u Belorusiji.

Koju cenu plaća EU zbog sankcija protiv Rusije?

01-a

Stručnjaci Austrijskog ekonomskog instituta (Wifo) obavili su jedno istraživanje u kojem su se bavili procenom uticaja koje sankcije nametnute Ruskoj federaciji imaju po radna mesta, poslovanje i privredu Evropske unije. Dobijeni rezultati su više nego indikativni: carinsko–trgovinsko–ekonomski–privredni sukob s Rusijom je u 2015. godini koštao Evropsku uniju 17,6 milijardi evra, a izgubljeno je i četiri stotine hiljada radnih mesta. Austrijski i nemački ekonomisti – Julijan Hinc, Gerhard Štajher, Elizabet Kristen i Oliver Fric – izradili su studiju Wifo-a koja istražuje ‘učinak privredno-ekonomskih sankcija između Rusije i zemalja Evropske unije’. Ovu studiju im je naručilo austrijsko Ministarstvo ekonomije. Austrija, nije zgoreg napomenuti, nikada nije bila previše oduševljena pobornica ekonomskih sankcija i blokada prema Rusiji, mada je zvanično a i potpisom podržala sve odluke koje su po tom pitanju donete u Briselu i Strazburu na nivou Evropske unije – pa i onu skorašnju, naime, da se evropske sankcije Rusima produže sve do kraja jula 2017. godine.

Stoga i nije za čuđenje što je austrijska vlada angažovala ovaj u svetu renomirani ekonomski institut (Wifo), kako bi se uradila procena posledica koje su EU sankcije ostavile na poslovanje i privredu ne samo Austrije već celokupne Unije.

A rezultati ove studije su prilično zanimljivi.

U Wifo istraživanju se naglašava kako se 2015. austrijski izvoz u Rusku federaciju (RF) smanjio za čitavu trećinu, kao i da su slične posledice imale i ostale članice Evropske unije. Koristeći se kompleksnim ekometrijskim modelima, stručnjaci WIFO su izračunali da su u 2015. sankcije i protiv-sankcije Evropsku uniju koštale 17,6 milijardi evra, kao i da je usled primene istih u Evropskoj uniji izgubljeno 400 hiljada radnih mesta. Najviše je izgubila Nemačka – čak 6 milijardi evra, ali i gotovo 100 hiljada (97 000) radnih mesta (koje bi, da je umesto sankcija postojao nesmetani izvoz u Rusiju, osigurao u tolikom obimu). Pa ipak, interesantno je još i to da krah izvoza i poslova vezanih za Rusku federaciju nije samo rezultat sankcija: već je i pre njihovog uvođenja bila prisutna ekonomska situacija koja je važila za prilično ozbiljnu.

Naime, treba reći da ruska privreda i ekonomija snažno zavise od cene gasa, nafte i naftnih proizvoda na međunarodnom tržištu: cene ovim sirovinama padaju a to je, s druge strane, dovelo do depresijacije ruske rublje. Na taj način je i uvoz u Rusku federaciju postao daleko skuplji, pa su evropske sankcije zapravo generisale smanjenje izvoza iz Evropske unije za čitavih 44%, dok je 56% posledica uslovljena ruskom ekonomskom krizom koja je otpočela i pre nego što su joj uvedene sankcije zbog otcepljenja Krima i situacije u Ukrajini.

Ruska federacija je svoje sankcije prema EU uglavnom usmerila na prehrambene artikle, a Putin je tim povodom u više navrata izjavljivao kako planira da ih zadrži što duže.

18 najuticajnijih nepostojećih kompanija svih vremena (1/2)  

Postoje izmaštane, stripovane, ekranizovane ili u knjigama opisane firme koje su, verovali ili ne, imale i te kako stvaran, pozitivan uticaj na način na koji su mnogi preduzetnici počeli da razmišljaju o biznisu.

Tyrell, izmaštana korporacija koju je proslavio film Blade Runner

Tyrell, izmaštana korporacija koju je proslavio film Blade Runner

Najveće svetske korporativne sile u svojim rukama drže ogromnu moć i uticaj na naš svakodnevni život. One, takođe, u velikoj meri određuju koji su to proizvodi ili usluge koje kupujemo, ne vrše pritisak na zakonodavce kako bi izboksovale po svoj posao najpovoljnije uslove i poreze, a njihove “greške u koracima” mogu imati trajne posledice po svakog od nas, u zavisnosti od zdravstvene slike i dijagnoze današnje globalne ekonomije (dijagnoze koju gotovo svi mi, izuzev malog broja “posvećenih”, osećamo na svojoj koži).

Ali, da li kompanija uopšte treba da bude stvarna, utemeljena u realnosti kako bi uopšte bila uticajna? Pa, ne baš, moglo bi se reći. Od Acme Corp. do Stark Industries, fiktivne kompanije često potiču iz imaginarnih svetova kako bi dodirnule naš, “stvarni” svet, ili makar samo našu “izmaštanu koncepciju” o tome šta bi stvarni svet trebalo da predstavlja. Ovde je lista magazina Tajm, sačinjena od najznačajnijih kompanija koje, zapravo, ne postoje. Sastavila ju je redakcija, a zasnovana je na iskustvima (i glasovima) zaposlenih u odeljenjima za tehnologiju, biznis i kulturu.

1. Wonka industries01

Samo je mali broj kompanija, pravih ili izmišljenih, bilo u stanju da izazove više radoznalosti i fascinacija od preduzeća koje se zove Wonka Industries koje se pominje u knjizi Roalda Dahla, “Čarli i fabrika čokolade” (Charlie and the Chocolate factory), prvi put adaptiranoj za film još 1971.  Ova fabrika postala toliko legendarna da su se odmah nakon filma na policama radnji pojavili brendirani slatkiši istog naziva. Nestle je 1988. otkupio brend Willy Wonka, i još uvek prodaje ove popularne slatkiše među kojima su najomiljeniji Nerds, Sweetarts, Runts, i Everlasting Gobstoppers. Prodaju se i danas pod istim nazivima.

2. Acme Corp.

02

Ova izmišljena kompanija proizvodi sve – od nakovnja do rendgen-aparata (na mlazni pogon i s ugrađenom skakalicom). Nastala je u okviru Looney Tunes univerzuma i bila je izuzetno uticajna u svetu crtaća, dok je njen vlasnik Marvin Acme takođe i vlasnik kompanije Toontown sa sedištem u predgrađu Los Anđelesa gde, takođe, žive i njegovi izmaštani animirani likovi. ACME je apokrifni anagram, skraćenica od početnih slova “A Company that Makes Everything”, a i zbog toga što je upravo ACME prva firma koja se po abecednom redu pominje u telefonskom imeniku za bilo koju vrstu spiska: Automehaničari, vodoinstalateri, apoteke, i tako dalje. Ovu lekciju iz crtaća je jako dobro zapamtio CEO Amazona, Džef Bezos (Jeff Bezos). Njegova onlajn prodavnica se na svom samom početku zvala Cadabra, ali je promenio ime u Amazon pre nego što je izašao s njom na internet velikim delom i zato što će se pojaviti na vrhu abecedne onlajn pretrage.

3. Stark Industries

03

U vlasništvu i pod upravljačkom palicom Tonija Starka (Tony Stark, takođe poznat kao Iron Man), Stark Industries je među najistaknutijim korporativnim silama u univerzumu strip-junaka kompanije Marvel Komiks (Marvel Comics). Prvobitno nastao kao veliki proizvođač oružja, Stark je svoje napore kasnije usredsredio na projekte globalnog očuvanja planete i čiste energije. Ovo je neke navelo na pomisao da Starka povežu sa Ilonom Maskom (Elon Musk), inovatorom i multimilijarderom iz stvarnog sveta, inovatora koji razvija koncepte električnih automobila, rakete za let do Marsa i efikasnijeg iskorišćavanja solarne energije (Glumac Robert Dauni Junior, koji igra Ajronmena u Marvelovoj strip-franšizi, izjavio je da je svoju rolu obradio po uzoru na Ilona Maska).

4. Ollivander’s Wand Shop

04

Još od 382. godine pre Hrista, Olivanderova radnja čarobnih štapića važila je za jednu od najboljih radnji za čarobnjake i “alat” vezan za čarobnjaštvo i magiju. Ova radnja nastala je u glavi britanske spisateljice Džoan Rouling (J. K. Rowling). Najmoćniji štapići u serijalu knjiga i filmova o čarobnjaku-pripravniku Hariju Poteru serije kupovali su se u ovoj prodavnici iz aleje Dijagon. Prodavnica takođe drži sjajan posao i u stvarnom svetu: Posetioci koji dolaze da obiđu filmske studije kompanije Universal Studios u Orlandu mogu kupiti replike štapića koje su “koristili” njihovi omiljeni junaci.

5. Gekko & Co.

05

Znameniti Gordon Geko je CEO sa Volstrita koji vodi posao odlaganja smeća kako na neprijatelje tako i na svoje saveznike. Geko oličava stereotip gramzivog sociopate smeštenog u 1980. godinu. Kao direktor izmišljene firme sa Volstrita “Gekko & Co.”, Majkl Daglas je zasijao na filmu tako upečatljivo da ne samo što je za tu rolu osvojio  Oskara već je 2008. tražio da se susretne sa zvaničnicima Ujedinjenih nacija, želeći da im sugeriše kako “njegov lik ne snosi nikakvu odgovornost za globalni finansijski kolaps”. Gekova čuvena izreka u filmu, da je “pohlepa dobra” (greed is good) navodno je inspirisana autentičnom izjavom jednog od brokera sa Volstrita i predstavlja “hvalospev pohlepi”.

6. Wayne Enterprises

Da budemo jasni: Bez ovog preduzeća ne bi bilo ni – Betmena. Dok je tokom dana bio samo “običan građanin”, kao takav je vodio ogroman preduzetnički konglomerat iz plejade likova pod okriljem D.C. Comics, a profit koji je pravila njegova firma Vejn Enterprajzis, kao i razvojno-istraživački programi i inovacije omogućavali su Brusu Vejnu (Bruce Wayne) da, kada dođe noć, započne svoju borbu protiv kriminala. Ova kompanija iz stripa i filma je u suštini dovela do toga da Gotam Siti bude prepoznat kao grad Njujork, pa bi možda bilo fer kada bi ova firma dobijala tantijeme od Velike Jabuke, koju slavi u svojim filmovima i stripovima.

7. Cyberdyne Systems

07

Ako ste ikada u šali na Guglu pretraživali nešto kao “Skynet”, za uticaj na vas zaslužna je izmišljena kompanija Sajberdin Sistemi (Cyberdyn System). Smeštena u serijal filmova o Terminatoru, kompanija je kreirala samosvesnu veštačku inteligenciju – zapravo softver – koji je čitav svet gurnuo u rat između čoveka i mašina. Velika je verovatnoća da omiljena Guglova izreka i poluzvanični moto “Ne budi zao” (Don’t be Evil)  korelira sa  surovim, neumoljivim ali pravednim Terminatorom.

8. Cheers

U stvarnom svetu, ljudi imaju tendenciju da na posao u baru i kod ugostitelja gledaju kao na odskočnu dasku za veće i bolje stvari. A već je diskutabilno da li je, šta i koliko televizijski bar Cheers uradio ne samo za glumce koji su u ovoj televizijskoj seriji glumili (Kelsey Grammer, Woody Harrelson i Ted Danson), da nabrojimo samo neke od izvanrednih glumaca), već i za druge emisije koje su došle posle serije Cheers (Uticaj ove serije odrazio se u televizijskom spinofu (spin-off) Frejzer (Frasier), sitkomu koji je doživeo  jedanaest sezona, emitujući se od 1994. Do 2004.!). Ovaj uživo snimljen serijal ustoličio je četvrtak uveče kao termin kada se obavezno gleda televizija i zapleti iz ovog bostonskog bara, gradeći tako obrazac za jednog  Sajnfelda (Seinfeld), seriju Prijatelji, a potom i Meksorlijev bar iz serije How I Met Your Mother. U stvarnom svetu, bar Cheers je uveliko doprineo definisanju identiteta Bostona s kraja 80-ih. Kao rezultat toga, bostonski pab “Bik i zeba” (The Bull and Finch pub), bar po kojem je uspostavljen bar Cheers iz istoimene serije, od tada je prisvojio ovo poznatije, “televizijsko” ime, i jedna je od najpopularnijih destinacija u gradu. Ovo ima smisla: Svako želi da ode na mesto čije ime svi znaju.

9. Genco Pure Olive Oil Company

09

Lažna kompanija koju je u knjizi Marija Puza a potom i na filmu 1920. osnovao don Vito Korleone, kultni lik iz filma Kum, nazvanoj po mafijaškom savetniku tj. “konsiljeru” Genku Abandandu (Genco Abbandando) sa sedištem u ulici Mott u “Maloj Italiji”, prerasla je i zaista u najvećeg uvoznika maslinovog ulja u Sjedinjenim Državama. Izmišljena firma, koja je Itali-Amerikance uvodila u organizacionu strukturu mafije, sa naglaskom na porodičnu odanost, lojalnost i praktikujući italijanski običaj “raccomandazioni” (politička korist u zamenu za uslugu koju mafija čini svojim lobiranim političarima), i pribegavanje “vanpravnim” uslugama sicilijanskih imigranta onda kada su više političke instance nedostune ili korumpirane. Takođe, dešava se da je ono izmaštano rezultat stvarnih događaja koji su pokrenuli maštu: Izmišljeni rat između mafijaških porodica za dominaciju njujorškim tržištem maslinovog ulja nije samo izmišljotina Marija Puza u knjizi Kum. On je inspiraciju za ovaj sukob zasnovao na realnom događaju – bio je to Rat Kastelamareze (Castellammarese) za prevlast u  podzemlju koji je buktao tokom 1930. Uticajnost nepostojeće firme Genco potiče od otkrivanja i promovisanja “profitabilnih alternativa” protestantskoj radnoj etici.

Nemačka vs. Mario Dragi: gužva na evropskom finansijskom kormilu

U nemačkim se medijima sve glasnije čuju kritike na račun prve glave Evropske centralne banke, Marija Dragija. Neki idu dotle da jedva čekaju da okonča svoj mandat, koji ističe 2019.

Markus Zoder, ministar finansija nemačke pokrajine Bavarske iz sindikalne partije CSU se, potom, javio saopštenjem da sebi “nikako ne možemo da priuštimo još jednog ministra kao što je Mario Dragi (Mario Draghi)“. Zoder još traži, u intervjuu za nemački Bild, da “njegov naslednik mora da bude Nemac, koji će osećati obavezu privrženosti “nemačkim tradicionalnim vrednostima” a to je, naime, održavanje stabilnosti valute, kako je njom upravljala Nemačka savezna banka u periodu dok je u Nemačkoj koš uvek u opticaju bila nemačka marka.

Čak i teži kritički tonovi, pa i pretnje, čule su se i od nemačkog ministra finansija, Volfganga Šojblea (CDU), “kako ova politika jeftinog novca u Nemačkoj podstiče skepsu prema evropskoj valuti, evru. Najglasnije kritike potiču upravo iz Nemačke, jer se stiče utisak da ova zemlja i najviše trpi od takvog ponašanja ECB-a. Sada gotovo da je i besmisleno stavljati bilo šta na štednu knjižicu. Razlog tome su praktično nikakve kamate, koje su veoma blizu 0%, pa ispada da Nemce, kao naciju štediša, više nema ko da “nagradi” za svoju tako čuvenu vrlinu štedljivosti. Banke se već žale kako su Nemci, na ovaj način, već izgubili milijarde evra, jer ni nemačkim bankama ne ide bolje.

Klasičan izvor prihoda banaka su ulozi građana, a banke, onda kada uzmu novac od svojih klijenata, dele kredite i finasiraju ekonomiju. Međutim, ovaj sistem je praktično gotovo prestao da funkcioniše, jer dokle god ECB zasipa tržište novcem sa 0% kamate, tu, onda, nema ničega što bi na kraju dana ostalo samoj banci. Situacija je još lošija kada se radi o osiguravajućim društvima, kao i kod dodatnih penzija od poslodavca (tzv.Betreibsrente), i to upravo stoga što zavise od dobiti na uloge u svojim blagajnama. Drugim rečima, ukoliko u nekoj bliskoj budućnosti i u Nemačkoj bude više siromašnih penzionera, jedan od krivaca za to biće, po mišljenju brojnih Nemaca – Mario Dragi.

I prošlog četvrtka 21.aprila se, kao po pravilu svake druge nedelje i uvek četvrtkom, u Frankfurtu sastaje Veće Evropske centralne banke, koje okuplja sve šefove centralnih banaka zemalja u zoni opticaja evro-valute. Međutim, uprkos oštrim kritičkim tonovima koji potiču iz Nemačke, jedva da iko očekuje da će se bilo šta promeniti u politici ECB-a. Napokon, tek je ovog marta osnovna kamatna stopa određena na 0%, a uz to je još povećana i “kaznena” kamata, to jest kamata na novac kojeg banke skladište u ECB-u, za šta čak moraju da plaćaju 0.4%. Takođe, određeno je da će se povećati obim otkupa državnih obveznica.

Uz sve to, Mario Dragi je sasvim jasno stavio do znanja da će se takva finansijska politika “poplave novca” sasvim izvesno nastaviti, i tvrdi kako “nisu zabrinuti da će im ponestati metaka”. sasvim sigurno da je ovo bio povod za kritike koje dolaze iz Nemačke, mada je problem i to što sve te mere ECB-a jedva da deluju. Ekonomija se u čitavom nizu zemalja evrozone presporo oporavlja, i to uprkos aktuelnoj poplavi novca, ne izgleda ni da postoji opasnost od inflacije. U toj kalkulaciji, doduše, pomaže i trenutno izvanredno jeftina nafta, ali inflacija je duboko ispod unapred zacrtane granice od dva odsto.

Treba reći da taj jeftin novac naravno da prouzrokuje čak i veće probleme nego što su štedni ulozi i profiti penzionih fondova: novac “beži” tamo gde se čini da može da ostvari veću dobit. Tako su se u Nemačkoj i cene nekretnina uzvinule do nebeskh visina, iako Dragija jedva da i interesuje šta bi se moglo dogoditi ukoliko bi taj “balon” pukao. To je zato što je njegova jedina briga usmerena ka još uvek problematičnim članicama evrozone, a ne ekonomski i privredno snažna Nemačka. Još je njegov prethodnik, Žan-Klod Triše, vodio drugačiju politiku: u to doba, pre desetak godina, upravo su Nemačkoj – koja je tada bila u ekonomskim problemima – pritrebale povoljne kreditne linije, pa makar i da se tim potezom još dodatno pogorša ionako teška kriza s nekretninama u tzv “slabim” zemljama evrozone, koje se nalaze na jugu Evrope.

Postoji izreka koja kaže da majka, pre svega, voli onu svoju decu koja su najslabija – a upravo je ta poslovica odlična ilustracija politike koju trenutno vodi Evropska centralna banka, i to kao “urođena mana”, koju je stekla već po rođenju. Jer, onda kada se desi da ministar finansija Bavarske traži da naredni predsednik ECB-a od 2019. godine bude Nemac, izgledi i šanse za takvo šta su, zapravo – minimalni. I to ne zbog toga što među nekim članicama evrozone izostaju simpatije za želje i aspiracije Nemačke po ovom pitanju – i čitav špalir guvernera nacionalnih centralnih banaka bi takođe želeli da ECB “ipak malo jače stegne pojas”.

Ipak, brojne male zemlje koje pripadaju evrozoni gaje strahovanja da najveća privreda Evropske unije može zadominirati politikom evropskog novca. U veću Evropske centralne banke važi načelo “jedan član – jedan glas”, ma koliko da je ta EU članica mala, odnosno velika. Nekadašnji predsednik instituta ifo Hans-Verner Sin je pokušavao da progura svoj predlog da i u ECB-u na snagu stupi isto načelo koje važi, recimo, i u Međunarodnom monetarnom fondu: nečiji glas ima onoliku težinu koliko je i njegovo učešće u ukupnom obimu MMF-a. U tom bi slučaju i težina izjave predsednika Nemačke centralne banke Jensa Vajdemana u Veću ECB-a imala jedno sasvim drugo značenje. U ovom trenutku, Vajdemanov glas je potpuno ravnopravan sa glasovima predsednika centralnih banaka Malte ili jednog Kipra.

0000

Nemačka: sigurno utočište za pranje novca

Kada smo već kod kontrole novčanih tokova unutar EU i evrozone, treba primetiti da su krivične radnje povezane sa pranjem para u Nemačkoj daleko obimnije nego što bi iko mogao očekivati. Procenjuje se da se na godišnjem nivou kreću na nivou od oko sto milijardi evra, kaže se u izveštaju Nemačkog ministarstva finansija objavljenom 21. aprila.

“Ukupan obim transakcija kojima se u nemačkom finansijskom sektoru, a i van njega, pere novac na godišnjem nivou kreće se oko sto milijardi evra, što je dvaput više od svote od koje se dosad polazilo”, nalazi su jedne studije sa univerziteta Hale-Vitenberg, sačinjene na traženje nemačkog Ministarstva finansija.

Ako se u obzir uzme samo oblast trgovine nekretninama i umetničkim delima, broj delikata na godišnjem nivou procenjuje sa na petnaest do 28 hiljada slučajeva.

“Naročito su osetljive one oblasti u kojima se obrće velika količina keša, kao što je gastronomija (ugostiteljstvo) i hotelijerstvo“, izjavio je Kai Busman sa univerziteta Hale-Vitenberg. Ova studija pokazuje da je Nemačka, kao tržište atraktivno za ulagače, posebno pogodno tle za operacije pranja novca. Dobar deo ovog “opranog” novca potiče iz inostranstva.

Ova studija izvodi i preporuku, predlog da se bolje koordinira finansijskim kontrolnim mehanizmima. Promet novčanih sredstava koji ne potpada u finansijski sektor je, za razliku od finansijskog sektora odnosno banaka i kreditnih institucija koje su kontrolisane od strane ustanova na saveznom nivou, u rukama i nemačkih saveznih pokrajina. Eksperti i upućeni u problematiku smatraju da bi, na tom nivou, trebalo uvesti daleko bolju kontrolu.

Može li Kuba da postane Amerika 2.0?

Ako isključimo skoro 60 godina sankcija i njenog buntovnog komunističkog lidera, Kuba sa Sjedinjenim Državama ima dosta toga zajedničkog, uključujući i ljubav prema bejzbolu. Njujork Metsi je sada sa Loenisom Cespedesom, koji je 2011. prebegao sa Kube, a sada angažovanim za ovaj tim na Siti Fildu, gde će New York Mets odigrati plej-of, prvi nakon 2006. godine. O počecima razvoja jedne nove, poslovne Kube, za portal FoxBusines svoje priče napisale su Suzanne O’Halloran i Elizabeth Chmurak

01

Samo 90 milja južno od Floride, sa suncem u očima tokom cele godine i kao sneg belim peščanim plažama, Kuba bi uskoro lako mogla biti prava turistička Meka. Jedna od stvari koje bi mogle doprineti oživljavanju nekada veoma živahne kazino-industrije, koja je osvojila američke filmske producente (Francis Ford Coppola je tamo radio svoj mafijaški ep, Kum II).

Zamrznuta u vremenu još od 1959. godine, nakon što je Fidel Kastro poveo svoju vojsku ka trijumfu, promena je na Kubi konačno otpočela. Uspostavljanjem diplomatskih odnosa – politički napor Obamine administracije i kubanskog predsednika Raula Kastra u letu koje je za nama – čini se da ovo ostrvo, premda sporo, ipak doživljava svoj vrhunac „ekonomske evolucije“.

Američka turistička industrija polaže svoje temelje na Kubi, kako bi američkim putnicima obezbedila posetu ostrvu bez ograničenja – u nadi da bi mogla da iskoristi potencijal procenjen na oko šest milijardi dolara. JetBlue (JBLU) nudi non-stop letove do Gavane, pod uslovom da turisti ispunjavaju kriterijume Američkog ministarstva finansija kao što su humanitarne ili obrazovne misije. Karneval, (CCL), najveći svetski elektronski operater ponudiće „prolaznost“ do ovog ostrva početkom maja 2016. godine O detaljima se još uvek pregovara sa kubanskim zvaničnicima. I Komesar Velike bejzbol lige, Rob Manfred, kaže da bi Kuba mogla biti otvorena za utakmice već u proleće 2016. godine, navodi se u julskom intervjuu za All-Star Game program. Kompanija za kreditne kartice MasterCard (MA), takođe zvanični sponzor ovog MLB-a, početkom ove godine je podigao rampu za transakcije na Kubi početkom. Rivalska kompanija, Visa (V) takođe ima planove za ulazak na Kubu, ali je iznela tak par detalja.

Uz bejzbol i turizam, ostrvo je prepuno prirodnih resursa kao što su nafta, gas i nikl, materijal i roba koji su izuzetno cenjeni gotovo svuda u svetu. Veruje se da Kuba ima ogromne količine neotkrivenih nalazišta nafte i prirodnog gasa koje su identifikovali Amerikanci (US Geological Survey). Ovi nalazi mogu da oslikavaju uspeh koji su američke energetske kompanije već postigle u regionu Meksičkog zaliva, u skladu sa izjavama njihovih rukovodilaca. Kuba, prepoznajući poziv krupnog biznisa koji im nude preduzetnici doskoračšneg „neprijatelja br.1“, SAD, od njih traže oko osam milijardi dolara u stranim ulaganjima (u skladu sa informacijama kubanskog Ministarstva za spoljnu trgovinu, kako navodi USGS).

03

Međutim, nada za brzometnom „kubanskom renesansom“ bi mogla biti prekinuta i to u veoma kratkom roku. Prvo, globalna ekonomija je usred trenda usporavanja u delu vezanom za masovno izjednačenje cena robe. Cena po barelu sirove nafte pala je za 50% u odnosu na 2014. godinu, što prirodne resurse čini manje atraktivnim i, možda, manjim prioritetom za ionako shrvane problemima američke energetske kompanije, koje se upravo suočavaju s masovnim otpuštanjima. I dok kompanije kao što je Halliburton (HAL) izjavljuju kako „veoma pomno prate poslovna kretanja na Kubi“, pad cena ovog resursa smanjuje hitnost za uspostavljanjem biznisa na ostrvu, tvrde rukovodioci naftnih korporacija.

Ipak, moglo bi se pokazati da je politika najveća prepreka. SAD su u jeku predsedničkih izbora 2016. I dok je Obama već uspostavio diplomatske odnose, kubanski predsednik Raul Kastro ostaje nepokolebljiv u svojoj podršci komunističkim režimima, uključujući Venecuelu, insistirajući da Kuba povrati kontrolu nad pomorskom vojnom bazom u zalivu Gvantanamo, što je malo verovatno.

Obojica su razmenili telegrame tokom septembarskog govora pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Fidel, kao i njegov brat Raul koji ga je 2008. zamenio, za Amerikance i dalje ostaju izvesna politička enigma, uprkos sveže uspostavljenih diplomatskih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Njih dvojica su „pregurala“ preko 11 američkih predsednika – od Dvajta Ajzenhauera, pa sve do Baraka Obame.

Predsednički kandidat u kojeg republikanci polažu puno nade, Marko Rubio, kaže da ukoliko osvoji mandat u Beloj kući on neće poštovati trenutne diplomatske odnose. “To je kao da smo se složili da Kastro i opresija ostanu do daljnjeg”, rekao je Rubio tokom intervjua za veb-portal Fox Business. Rubio, prvi senator države Floride koji je rođen u Sjedinjenim Državama, kaže da predstavlja sve kubanske izgnanike koji u Americi žele bolji život – posebno naglašavajući “svog dedu koji mi je u detinjstvu, na tremu, satima pričao priče o životu na Kubi”. Rubio bi, međutim, poštovao američku Odredbu o Kubanskoj demokratizaciji, već postojeći zakon kojim se uređuju američko-kubanski odnosi i kojim se predviđa da bi, za promenu američke politike prema svojim ostrvskim komšijama bilo nužno potrebno da se politika kubanske vlade značajno promeni.

I dok još uvek postoje jasne prepreke u odnosima između ova dva atlantska suseda, ostaje činjenica da su Kubanci na putu otvaranja za biznis i američke preduzetnike, koji se sa svoje strane pripremaju da iskoriste ovakvu Kubu, kojoj su preko potrebni savremena infrastruktura, modernizacija i novi početak sa Sjedinjenim Američkim Državama.

04

Biznis i putovanje: Kuba kao izazov

Ovo karipsko ostrvo poznato je po svojim belim peščanim plažama ali i planinama, i u svetu važi za renomiranog proizvođača vrhunskog ruma i cigara, dok se istorijsko zaleđe može prepoznati u španskoj kolonijalnoj arhitekturi.

Početkom ove godine Obamina administracija je započela proces ublažavanja putnih i trgovinskih ograničenja između SAD i Kube. I dok su turistička putovanja i dalje zabranjena i pod embargom, ipak postoje pravne mogućnosti i „krivine“ koje Amerikancima omoćavaju da tamo otputuju.

Da bi posetili Kubu, oni moraju da se „uklope“ u jednu od 12 kategorija kojima je dozvoljen odlazak na ostrvo. Spisak američkog ministarstva finansija napravilo je listu koja uključuje sledeće profile:

1. Obrazovne aktivnosti, 2. Verske aktivnosti, 3. Biznis na nivou zvaničnih vlada ove dve zemlje, 4. Humanitarni projekti, 5. Novinarski rad, 6. Porodične posete, 7. Profesionalni istraživački rad i naučna saradnja, 8. Sportska takmičenja, 9. Javni nastupi, zdravstvo i rad na klinikama, pokazne radionice i obuka, izložbe, koncerti i umetnička dešavanja, 10. Putovanja povezana s ovlašćenim izvoznim transakcijama izvoznica ili uvoznica, protok informacija i njihova razmena, 11. Aktivnosti privatnih fondacija ili istraživački rad za obrazovne institucije, i 12. “Podrška kubanskom narodu”.

“Kazne su veoma oštre pa se ne preporučuje nepoštovanje ovih kategorija” rekao je Džon Tomas, docent na Čaplin školi ugostiteljstva i turističkog menadžmenta pri Međunarodnom univerzitetu Florida. Tomas je autor jedne nove studije, “Budućnost kubanskog ugostiteljstva i turizma: Mogućnosti i prepreke”. On kaže da, dokle god se ne povrate puni i normalni diplomatski odnosi, turizam i osnivanje privatnih komanija će na Kubi i dalje predstavljati veliki izazov.

“Svaki biznis koji dolazi na Kubu mora da kubanskoj vladi dozvoli 51% kontrole nad vlasničkim udelom, tako da ne možete tek tako da iznajmite neki objekat i otvorite prodavnicu već morate da dobijete dozvolu od vlade, a onda će ona postati vaš partner”, rekao je Tomas.

On kaže da je ovaj kontrolni udeo tj. „paket“ jedan od razloga zašto Kuba još uvek ne privlači puno američkih preduzeća. Drugo pitanje je to što kubanska vlada zadržava pravo da zapošljava sve radnike.

“Ne možete tek tako da izađete na ulicu i tamo pronađete ljude koje biste zaposlili, a ne možete ni da se reklamirate po vašem nahođenju, već morate proći kroz kubanske državne agencije koje obezbeđuju zaposlene za vas”, objašnjava Tomas. “Generalno, oni će za vaš posao ponuditi određeni pul zaposlenih, da izaberete ono što vam nude ovlašćene vladine agencije za zapošljavanje. Uz sve to, imate i ograničenja koga ćete zaposliti, a takođe ste limitirani i oko beneficija i plata. Svi uslovi za radnike se takođe dogovaraju sa Zavodom za zapošljavanje, tako da postoji posrednički sistem zapošljavanja – pri čemu je posrednik, u slučaju Kube, država.”

Da sve bude još komplikovanije, Kuba ima dve valute; jednu za lokalno stanovništvo a drugu za strance koji je posećuju ili u njoj rade. Ukoliko zaposleni radi za inostranu kompaniju, zaposleni dobija platu koja se zasniva na stranoj valutii, koja se naziva Kubanski pezos (Cuban Peso, CUP), iako agencija za zapošljavanje plaća zaposlenog u lokalnoj valuti, koja se zove kubanski Konvertibilni pezos (Cuban Convertible Peso CUC) .

“Problem je što novac za plate koji kubanska agencija dobija od stranih kompanija vredi 24 do 26 puta više od plata zaposlenih; vlada zadržava razliku između ove dve vrste svoje valute, kvalifikujući ga kao dobit koji ostvaruje kubanska vlada”, dodaje Tomas.

Pored obaveze uklapanja u jednu od dvanaestak kategorija kojima se dozvoljava putovanje na Kubu, takođe su problematični i letovi, kreditne kartice i Internet.

“Ne možete samo otići na net i online i rezervisati let za Kubu sa npr. JetBlue letnom kompanijom. Morate, takođe, putovati čarter letom, tako da je najbolja opcija ako sve završite preko turoperatora”, izjavila je Sara Klemens, urednica vesti u turističkom magazinu Travel+Leisure iz Njujorka.

Klemensova kaže da je jedna od najbolje ocenjenih kompanija specijalizovanih za aranžmane na Kubi Black Tomato. Oni su se nedavno udružili sa magazinom Travel+Leisure u cilju kreiranja turističkih paketa za Kubu. Evo i nekoliko ponuda: osam noćenja za $4,920 po osobi ili pet noći po ceni od najmanje $3,550 po osobi. Od atraktivnih detalja tih paketa trebalo bi izdvojiti boravak u luksuznim, dizajnerskim potkrovljima, obilaske farmi i rančeva, a ne boravak u hotelima, takođe gostujući u čuvenoj Fabrici umetnosti (Fabrica del Arte); ovo mesto je stecište najboljih avangardnih umetnika sa ostrva s kojima se može uživati pod istim krovom. Putnici mogu posetiti lokalne umetnike u njihovim radionicama ili domovima, a moguće je i obići Trinidad.

Ako želite da napravite plan putovanja na svoju ruku, Airbnb je dobra alternativa hotelima. Trenutno ima preko 2.600 Airbnb kuća u ponudi na Kubi, u preko gotovo 40 različitih gradova. Oko 50% svih listiranih nalazi se u Havani, po podacima sa Airbnb.

06

Platiti hranu, zabavu i poklone može biti problem; gotovina je kralj na Kubi.

“Kreditne kartice su na Kubi nepouzdane. Da, MasterCard je na Kubi dozvoljen, a američka i kubanska vlada ih dozvoljavaju, ali još uvek ne postoje prave, stabilne bankarske relacije, izuzev jedne male banke koja se nalazi na Floridi”, rekao je Tomas.

Kuba je, takođe, savršena destinacija za one koji istinski žele da „siđu sa Mreže“ i pobegnu od tehnologije i komunikacija. Internet servis na Kubi praktično ne postoji a telefoni ne funkcionišu efikasno.

“Kubanska vlada želi da cenzuriše sve što joj baš i nije po volji, ne želeći pritom da svi imaju Wi-Fi, ali sa željom da čuje šta je to o čemu se priča u narodu”, kaže Tomas.

I dok će za potpuno uklanjanje blokade između SAD i Kube biti potrebno još dosta vremena, Tomas kaže da je uveren kako će američki turisti već od sledeće godine moći da idu na Kubu, kao i da će za brodske ture i krstarenje biti izuzetno velika potražnja.

“Prvi talas turista ka Kubi biće organizovan na brodovima za krstarenje, jer oni imaju sopstvene spavaće sobe, hranu i propratne objekte”, rekao je Tomas. “Turistički kruzeri ne zahtevaju svu infrastrukturu, a brodovi su sposobni da dopru i do najudaljenijih područja Kube do kojih je inače teško doći.”