ECB: šta bi Jens Vajdman učinio da je Mario Dragi?


Kako bi šef Bundesbanke Jens Vajdman promenio ECB da je njen šef?

U doba pre pojave evra, nemačka centralna banka (Bundesbank) je u suštini kontrolisala monetarnu politiku širom Evrope. Mogu li se ti „dobri stari dani vratiti dolaskom nemačkog ekonomiste i šefa Bundesbanke na kormilo Evropske centralne banke?

Kao vrhovni bankar Evropske centralne banke, Mario Dragi zna koliko je važno – i teško – držati Nemačku na svojoj strani. Zbog toga je na vrhuncu krize evra 2012. godine upotrebio svoj talijanski šarm ne bi li privoleo šefa Bundesbanke Jensa Vajdmana (Jens Weidmann) na „da malko proćaskaju u četiri oka“, unutar zidina Evropske centralne banke. Ali, nije mu upalilo. Guverner nemačke centralne banke bio je usamljeni glas među svojim evropskim kolegama koji se protivio Dragijevom planu za spasavanje evra: “Uveren sam da niko nije očekivao da promenim moj stav zbog čaše vina i malo čipsa” našalio se Vajdman ozbiljnog lica.

Za mnoge Evropljane, Vajdmanova nefleksibilnost pokazala je stereotipnu nemačku tvrdoću u primeni pravila na njih same. Ovaj nemački stav skoro da je evro osudio na propast, žilavo stiskajući južnoevropske ekonomije EU usled oštrih mera opreza a i štednje tokom dobrog dela ove decenije. To je takođe razlog zašto je ideja o zameni Dragija Vajdmanom – realna opcija nakon 2019. – noćna mora za mnoge Evropljane. Međutim, Vajdman kao predsednik ECB-a možda i neće biti tako dogmatičan kako strahuju njegovi kritičari.

Pre evra, nemačka centralna banka (Bundesbank) je u suštini kontrolisala monetarnu politiku širom Evrope. Mogu li se ti „dobri stari dani“ vratiti dolaskom nemačkog ekonomiste i šefa Bundesbanke na kormilo Evropske centralne banke?

ECB već ima mnogo zajedničkog sa Bundesbankom u Frankfurtu. Osnovana 1957. godine, Bundesbanka je istupila iz nemačke Ordo-liberalne ekonomske tradicije (socijalna tržišna privreda kao noseći stub), sa posebnim fokusom na zauzdavanje inflacije. Uvek je bila nezavisna od vlade, važeći za jednu od najcenjenijih institucija u Nemačkoj. Ali, ono što je dobro za najveću evropsku ekonomiju nije nužno dobro i za njene susede. Kritičari su optužili Bundesbanku da ignorišu efekte promena kamatnih stopa na druge evropske zemlje, koje su obično morale da je slede.

To nezadovoljstvo je velikim delom razlog za razmišljanje o jedinstvenoj  evropskoj valuti, evru, prvi put uvedenog 1999. godine: Građani Evropske unije koji nisu bili nemačkog porekla želeli su da preuzmu kontrolu nad evropskom monetarnom politikom. U pokušaju da se skeptični Nemci stišaju a njihov stav omekša – sve do tačke kada će odustati od svoje cenjene marke – ideološka tradicija Bundesbanke (fokus na kontrolu inflacije i nezavisnost od vlada) bila je uvrštena u Povelju ECB.

Danas je Nemačka jedna od 19 članica evrozone, a Bundesbanka jedna od 19 nacionalnih centralnih banaka koje izvršavaju naloge ECB-a. Vajdman je jedan od 25 centralnih bankara koji sede u upravnom veću ECB-a zaduženom za uspostavljanje projektovane stope inflacije evro-zemalja. Shodno aktuelno važećem sistemu rotacije, nisu retki meseci kada Nemačka u ovom veću nema glas.

Ova postavka dobro je funkcionisala početkom 2000-ih kada je ECB prvi put vodio holandski centralni bankar Wim Duisenberg, a kasnije i francuski centralni bankar Jean-Claude Trichet (iznenađujuće ratobornog). Evropljani su bili sretni što su ponovo zadobili kontrolu, a Nemci su bili srećni što je ECB, izgleda, sledila konzervativnu ekonomsku tradiciju Bundesbanke. Čak i da ECB nije imala nemačkog lidera, ova je evropska vrhovna finansijska institucija bila pod velikim uticajem njegovog prvog glavnog ekonomiste, Otmara “Otma” Issinga, poreklom Nemca. Od 1999. godine, ECB je zapravo držala inflaciju nižu od Bundesbanke.

Ali kada je 2011. Dragi preuzeo funciju glavnog bankara ECB-a, karakter Evropske centralne banke počeo je da se menja, kaže Issing. ECB je, zapravo, postao manje nemačka a više južnoevropski. Dragi skoro da nije imao izbora. Preuzeo je banku u jeku krize, a pretnja od kolapsa evrozone zahtevala je od njega da pomogne ekonomijama južnoj Evropi.

Mario Dragi je u svom govoru 2012. obećao da će uraditi “šta god da je potrebno” kako bi se zaštitila evrozona. To je značilo prevazilaženje nameravane uloge ECB u podizanju i smanjivanju stope zaduživanja. Umesto jednostavne kupovine duga preko valutnog bloka (tradicionalno sredstvo koje se koristi za smanjenje inflatorne stope), ECB se obavezala da će kupiti neograničenu količinu državnih obveznica od bilo kojeg pojedinačnog EU člana u nevolji koji pripada evrozoni. Obavezivanje je bilo toliko verodostojno da su valutni špekulanti odustali. ECB, zapravo, do danas nije kupila jednu jedinu obveznicu u sklopu ovog ovim konkretnog programa.

U odnosu na Dragija i njegove dosadašnje poteze, Vajdman bi na njegovom mestu delovao drugačije. Da je bio zadužen za ECB tokom vrhunca krize, kao što je to bi Dragi, poručio bi evropskim liderima da pronađu svoja rešenja za svu tu zbrku oko evra. Nije ga briga to što je je obećanje Dragija zapravo funkcionisalo. Shodno tradicionalnoj filozofiji Bundesbanke, cilj nije opravdao sredstva: u najboljem slučaju, obećanje o kupovini obveznica od zemalja opterećenih dugovima zamaglilo je linije između centralnih banaka i vlada. U najgorem slučaju, bilo je to nezakonito finansiranje vlade.

Sa Dragijem na čelu ECB-a, južni pragmatizam nadvladao je germanski ordoliberalizam (Konkretno, ordoliberali veruju da bi bez jake države moćni privatni interesi podrivali takmičenje. Ovom stanovištu se često pripisuje podsticanje strogih zakona o zaštiti konkurencije u Nemačkoj, a možda i u Evropskoj uniji. Zato postoji očigledna uloga države u suprotstavljanju antikonkurentskom ponašanju „krupnog kapitala“). Otada su Nemci podozrivo gledali na ECB. Jer, Nemci se drže stava da pravila postoje zato što postoje dobri razlozi za njih; prekrajati ih i mofidikovati samo znači da sejemo seme neke nove, buduće krize.

Iako je predsednik ECB-a Vajdman do kraja 2012. godine gotovo sigurno podrazumevao sasvim drukčiji ishod krize u evrozoni, već je teže proceniti kakva bi bila politika ECB-a koju bi od 2019. vodio Vajdman. Kriza jenjava, a privredni rast se vratio. Vlade zemalja evrozone postavile su druge mehanizme za odgovor na neku moguću narednu krizu. Dakle, uloga Dragijevog naslednika verovatno će biti tradicionalnija: rukovoditi ekonomijom i dovršiti izlazak centralne banke iz niza manje kontroverznih mera (poput tzv. “Kvantitativnog popuštanja”) kako bi se podigle evro-zonske ekonomije.

Vajdman bi zastupao jedan agresivniji i ratoborniji stav po pitanju monetarne politike. Ovo uključuje „lasersku preciznost“ u kontroli inflacije i nesklonost prema niskim kamatnim stopama i kvantitativnom popuštanju koji su primenjivani u doba Dragija. Pa ipak, Vajdman je zapravo pragmatičan po nemačkim standardima. Njegova pozadina je u politici: pre vođenja Bundesbanke, bio je glavni ekonomski savetnik kancelarke Angele Merkel. Pre toga je radio u Međunarodnom monetarnom fondu.

Vajdman bi svakako bio otvoreniji za kompromis nego što su to bili njegovi prethodnici u Bundesbanci. A nastupio je u odbranu Evropske centralne banke onda kada su kritike u Nemačkoj prevršile svaku meru, podsećajući svoje sunarodnike da je Nemačka deo jednog, evropskog, tima. Jednom obuzdan stvarnom moći, ispostavilo bi se da bi ovaj jastreb nemačkog ekonomskog ordo-liberalizma mogao da zaguguče kao golub mira koji zastupa Evrofile.

Handelsblatt

Wine Spectator: Najbolje vino na svetu je iz Nape


 

Vino Duckhorn Vineyards (berba 2014, Merlot) iz doline Napa u Sjedinjenim Državama proglašeno je za najbolje u godišnjoj listi magazina Wine Spectator.

Čuveni magazin Wine Spectator objavio je svoju godišnju listu najboljih vina na svetu, po 29. put. U pitanju je lista koja je sastavljena od vina koja su kritičari ove kuće ocenjivali tokom godine koja je na izmaku, a kriterijumi za ovuj listu su kvalitet, dobijena vrednost za novac, dostupnost i uzbudljivost vina. Na prva dva mesta ove liste, koja postoji od 1988. godine, nalaze se vina iz Sjedinjenih Američkih Država, a na prvom mestu nalazi se vino Duckhorn Vineyards Merlot 2014 iz kalifornijske doline Napa.

– Moćno crveno vino sa koncentrisanim ukusima šljive i višnje koji se usložnjavaju mnoštvom bogatih začinskih aroma i mineralnih akcenata. Dodir kardamoma u finišu dodaje na kompleknosti – napisali su za pobedničko vino, koje je dobilo 95 poena, a prodaje po ceni od 98 dolara. Prema rečima kritičara ove kuće, ovo vino je elegantan izraz merloa sa umerenim taninima.

Vino Duckhorn Merlot je složena kupaža 86 procenata merloa, 8 procenata kaberne sovinjona, 4 procenta malbeka i dva procenta peti verdoa. Sazrevalo je 18 meseci u buradima od francuskog hrasta.

Pogledajte listu prvih deset vina na godišnjoj listi uglednog magazina:

1. Duckhorn Vineyards 2014 Merlot Napa Valley Three Palms Vineyard, $98, dolina Napa

2. K 2014 Syrah, Walla Walla Valley Powerline Estate, $45, dolina Walla Walla, država Vašington, SAD

3. Château 2014 Coutet Barsac, $37, Bordo, Francuska

4. Casanova di Neri 2012 Brunello di Montalcino, $65, Toskana, Italija

5. Château de St.-Cosme 2015 Gigondas, $43, dolina Rone, Francuska

6. Domaine Huët 2016 Vouvray Demi-Sec Le Mont, $44, dolina Loare, Francuska

7. Château Canon-La Gaffelière 2014 St.-Emilion, $61, Bordo, Francuska

8. Meyer 2014 Cabernet Sauvignon Napa Valley, $70, dolina Napa

9. Pahlmeyer 2015 Chardonnay Napa Valley, $75, dolina Napa

10. Booker 2014 Oublié Paso Robles, $80, Paso Robles

 

Vinoifino.rs

Kolin Krauč: Mitovi ruše narode i države


Kolin Krauč je ugledni engleski sociolog i politikolog. Nekadašnji je predavač Londonske škole ekonomije i bivši šef odeljenja političkih nauka pri Evropskom univerzitetskom institutu. Krauč je tvorac termina/pojma post-demokratije, a u ovom intervjuu kritikuje svoje sugrađane zbog “katastrofalnog kolektivnog izbora” da izađu iz Evropske unije. Razgovor vodio Alexander Görlach.

U svojoj knjizi Postdemokratija iz 2004. bavite se uzrocima propadanja političkog poretka u zapadnim zemljama. Da li su u tom smislu uspon Donalda Trumpa i Brexit bili očekivani?

U toj knjizi tvrdim da se demokratija pretvorila u neku vrstu igre kojom upravljaju ekonomske i političke elite. Sa slabljenjem osećaja klasnog i verskog pripadanja ljudi su izgubili i politički identitet. Globalizacija je donošenje ključnih odluka prenela na međunarodni nivo, izvan domašaja demokratije koja je ostala vezana uz nacionalnu državu. Današnji uspon desnice širom sveta delimično potvrđuje moju analizu, jer se većina tih grupa poziva na obespravljenost ljudi.

Ipak, u izvesnoj meri sam iznenađen, jer u doba pisanja te knjige nisam shvatao da dok su mnoge istorijske osnove političkog identiteta nestajale, nacionalni identitet je jačao zahvaljujući globalizaciji, imigraciji, izbegličkoj krizi i islamističkom terorizmu. Nastali su novi pokreti zasnovani na mržnji i izolacionizmu, što danas naravno nije održivo, pa su oni utoliko jalovi i veoma opasni.

Jedna od ideja prilikom stvaranja EU bila je da se nacionalna država prevaziđe tako što će se izgraditi nadnacionalni poredak, uz istovremeno jačanje regiona i njihovih posebnosti u svim delovima Evrope. Očekivalo bi se da su regionalni identiteti, na primer katalonski ili bavarski, jače izraženi nego neki apstraktni i isfabrikovani nacionalni narativi. Zašto to nije tako?

U različitim delovima Evrope vladari su kroz istoriju lojalnost stanovništva usmeravali pre svega na teritorije kojima oni vladaju. Pritom su koristili mitove o “naciji” i njenim neprijateljima. Vladari skandinavskih zemalja, Engleske, velikih delova Francuske, Poljske i teritorija koje će postati Holandija bili su u tome veoma uspešni. Ali uvek je bilo izuzetaka i u nekim regijama su opstali lokalni identiteti: u Škotskoj, Kataloniji, Baskiji, Bavarskoj i donekle u Velsu i Bretanji, kao i u mnogi regionima i gradovima u Italiji.

Proces proizvodnje nacionalnih identiteta i pružanja otpora tom procesu na lokalnom nivou odvijao se krajnje arbitrarno. On može biti delotvoran, uz podršku jakih političkih sila kroz duge istorijske periode, a ponekad i uz pomoć velikih mitova. U tom procesu nema mesta racionalnosti.

To znači da se nacionalni narativi uvek grade na mitskim spekulacijama, kao što je Albion kralja Artura ili postojbina Nibelunga? Očigledno je da desničarski pokreti koriste takve motive koji se uvek iznova oživljavaju, na primer u nemačkom kontekstu kao Abendland ili Okcident. Drugi primer je anglosaksonski mit koji je dospeo u Ameriku sa prvim puritanskim doseljenicima i tamo procvetao. To je mit koji podrazumeva da su Englezi i kasnije Amerikanci izabrani narod u biblijskom smislu.

Da, mitska komponenta je uvek prisutna u nacionalnim narativima jer je potrebno izgraditi predstavu o nacionalnoj posebnosti, što je gotovo uvek iluzija, naročito u Evropi, posle svih istorijskih seoba i mešanja naroda. Nacija se ne može definisati ni geografski, jer su se nacionalne granice menjale kroz vekove – čak i u Britaniji, koja polaže pravo na poseban “ostrvski” status, današnja nacionalna granica je utvrđena tek 1922. Više se može postići jezikom, mada ima dosta odstupanja i od nacionalne jezičke posebnosti, a lingvističko jedinstvo se često nameće političkim sredstvima.

Kada su Česi i Slovaci želeli Čehoslovačku nezavisnu od Austrougarske, trudili su se da naglase sličnosti češkog i slovačkog jezika; danas, u zasebnim nacionalnim državama, naglašavaju razlike. Nacije su politički konstrukti. To ne znači da ljudi ne veruju u njih – često to čine veoma zdušno, što može biti i opasno – ali u vreme kao što je naše, kada se nacionalne podele stavljaju u službu ciničnih političkih ciljeva, korisno je podsetiti se na to da su nacije kao takve veštačke tvorevine.

Takvi narativi donekle polažu pravo na potvrđivanje legitimnosti sistema upravljanja. Današnji kritičari demokratije često naglašavaju da politici u EU nedostaje upravo ta vrsta legitimnosti. Zar EU, kao i liberalna demokratija uopšte, ne bi trebalo da razvije i artikuliše neki sopstveni narativ?

Da, tako je. U Evropi imamo toliko zajedničke kulture i istorije – mada je u toj istoriji bilo dosta ratova i sukoba. Ali za to je potrebna podrška političkih lidera spremnih da kažu da današnje probleme možemo rešiti jedino ako nastupamo zajedno, kao Evropa. Umesto toga, oni podležu iskušenju da se ogrnu nacionalnim zastavama i okrive druge za sve što ne valja u njihovim zemljama.

Kao britanski državljanin već godinama sam u prilici da to svakodnevno gledam i zbog toga je moja zemlja završila na ovom besmislenom kursu. Ali takođe je važno da evropske institucije učine sebe relevantnima i privlačnima za građane. Jacques Delors je to umeo, ali veoma mali broj njegovih naslednika razmišlja o tome. Možda je jedina korist od brexita to što će sada naučiti tu lekciju.

Da li su najavljeni opšti izbori u Britaniji trijumf demokratije ili tek jedna od posledica problematičnog referenduma?

Ni jedno ni drugo; to je uobičajena politička manipulacija. Premijerka Theresa May koja je tvrdila da neće ići na prevremene izbore, primetila je dve stvari. Prvo, prednost koju ima u anketama javnog mnjenja u odnosu na lidera laburista Jeremy Corbina postala je veoma velika. Drugo, EU joj je jasno stavila do znanja da ne može biti pregovora o novim odnosima Britanije i EU pre kraja “brakorazvodne parnice”. To znači da bi se u vreme održavanja sledećih redovnih izbora, u maju 2020, osećale samo negativne posledice napuštanja EU. Želela je da izbegne izlazak pred glasače u takvom odnosu snaga.

Retorika koju je koristila u pozivanju na vanredne izbore bila je krajnje nedemokratska, slična maniru turskog predsednika Erdogana. Rekla je da se posle ovih izbora moraju prekinuti rasprave o brexitu u parlamentu i da za vreme izbora ne mogu očekivati od nje da govori o tome šta će pokušati da postigne pregovorima. Na dan kada su najavljeni vanredni izbori, list koji joj je najlojalniji, Dejli mejl, objavio je naslovnu stranu jutarnjeg izdanja sa samo dve reči iznad velike slike gospođe May: Dole saboteri. To je atmosfera u današnjoj Engleskoj.

Da li očekujete rezultat koji bi mogao da spreči brexit?

Ne. Brexit može biti zaustavljen jedino ukoliko na kraju pregovora vlada zaključi da su posledice izlaska neprihvatljivo teške i predloži javnosti da odluku promeni na novom referendumu. To bi mogla da uradi i Theresa May, jer ona očigledno želi da brexit donese dobre rezultate. Ipak, mislim da je to malo verovatno.

Trijumfalni optimizam zagovornika brexita proističe iz vere da je moguće uspešno rekonstruisati britanski komonvelt kao trgovinsku zonu u čijem centru će biti Britanija. Ti ljudi su u zabludi. Romantično krilo Konzervativne partije pati od duboke nostalgije za starom imperijom, kao i deo stanovništva, bez obzira na klasnu pripadnost. Bojim se da će nas tek potpuni krah osloboditi od te tlapnje.

 

Save Liberal Democracy, 21.04.2017.
Social Europe, 19.05.2017.
Peščanik.net, 31.05.2017.

Zašto izvoz nije samo puka dostava robe


Budućnost međunarodne trgovine je drastično skočila na dnevnom redu globalnih svetskih igrača.

Jedan od glavnih razloga za to je što su Britanci glasali za napuštanje Evropske unije, kao i izbor Donalda Trampa nakon kampanje u kojoj je bio veoma kritički nastrojen prema nekim prethodno sklopljenim trgovinskim sporazumima koje SAD ima s ostatkom sveta. Za ekonomsku rubriku BBC Svetskog servisa piše Endrju Voker. 

Veći deo debate je fokusiran na promet robe. Da li će biti carine na britanski izvoz u EU i obrnuto? Predsednik Tramp je proizvođačima automobila pripretio “graničnom taksom” ukoliko svoje poslovanje prošire na teritoriju Meksika.

Ali, šta je sa uslugama? One, uostalom, dominiraju većinom svetskih ekonomija.

Računa se da više od 78% nacionalne ekonomske aktivnosti Britanije, Francuske i SAD čini sektor usluga. One su, stoga, u svetu dobro poznate kao “uslužne privrede”. U Nemačkoj, međutim, tom gigantu u oblasti proizvodnje, uslužna delatnost zauzela je 70%, pa čak i u Kini zaprema skoro polovinu tamošnje privrede.

Ali, kada bacimo pogled na prekograničnu trgovinu, tu je priča poprilično drukčija. Vrednost globalne trgovine robom i dalje premašuje sektor usluga, i to više od tri puta.

Pa ipak, trgovina uslugama doživljava rast, a to je bitno za mnoge svetske ekonomije. Pokazalo se da će biti teže izboriti se s preprekama koje globalna trgovina uslugama nosi sa sobom. Ove prepreke ukazuju se u formi propisa, a ne kroz tarife ili poreze koji utiču na trgovinu robom.

Događa se da zemlje ponekad nameću ograničenja na procentualno učešće vlasništva koje strane kompanije mogu imati u biznisu pružanja usluga. U Kini, na primer, ta granica je 50% za sektor osiguranja i neke telekomunikacione usluge.

Takođe, jedan od zahteva može biti i – državljanstvo. I, opet u Kini, glavni partner u oblasti kontrole tj internih revizija (auditing), kao i vođenju knjigovodstvenih firmi, mora biti kineski državljanin.

U skoro svim ovim zemljama u kojima su u opticaju brojne profesije zahteva se odobrenje o kvalifikovanosti (često iz veoma dobrih razloga). Stepen do kojeg postoji uzajamno priznavanje kvalifikacija među zemljama varira.

Ponekad se načini licenciranja i uslovi za dobijanje prebivališta mogu prepoznati kao prepreke koje stoje na putu prekograničnom snabdevanju uslugama.

Tu je slučaj i da priroda mnogih usluga čini da trgovina suštinski bude veći izazov: ne možete vašu uslugu staviti u teretni kontejner i brodom je poslati da plovi po svetu, prodajući je – kao što to možete sa robom.

Ipak, moguće je trgovati uslugama u međunarodnim okvirima. Broker s londonske berze može da kupuje i prodaje akcije za nemačke investitore. Ljudi mogu da putuju u inostranstvo na lečenje, koje spada u medicinske usluge. Firme mogu uspostavljati komercijalnu prisutnost u drugim zemljama. I pojedini stručnjaci mogu da putuju u inostranstvo i rade kao nezavisni dobavljači usluga – možda, recimo, vodoinstalaterskih – ili, na primer, kao zaposleni u osiguravajućem društvu.

Tako se ispostavlja da je liberalizacija trgovine uslugama komplikovanija nego što je to liberalizacija trgovine robom.

Ali, bilo je pokušaja da se ovaj problem reši.

U Pravilniku Svetske trgovinske organizacije (STO) postoji nešto što se zove Opšti sporazum o trgovini uslugama, ili GATS (General Agreement on Trade in Services).

Zemlje članice STO  su se tokom skorašnjih pregovora obavezali o meri do koje će stranim dobavljačima omogućiti pristup svojim tržištima uslugama. Ovaj raspon varira od zemlje do zemlje i naveden je u “rasporedima”, priloženim uz Sporazum.

GATS ima pravila koja promovišu transparentnost, kako bi se biznisima i preduzećima olakšala navigacija kroz sva ona pravila koja se tiču njihovog poslovanja. Postoje, takođe, i pravila koja zabranjuju diskriminaciju između različitih trgovinskih partnera.

Vlade brojnih velikih ekonomija koje pokreće sektor usluga – posebno u Evropi i Americi – gledaju na GATS kao na dobar start, ali i veoma nedovršen u načinu na koji funkcioniše. Dakle, u toku su odvojeni pregovori pod nazivom “Sporazum o trgovini uslugama” (Trade in Services Agreement, TiSa). Oni još uvek nisu okončani tako da se još uvek, strogo govoreći, ne radi o “sporazumu”.

Pregovori uključuju 23 članice STO. U njima se Evropska unija računa kao jedna članica (a ne 28 odvojenih), tako da će verovatno porasti na 24 onda kada Britanija napusti EU.

TiSA ne privlači pažnju svetske javnosti u smislu da ne puni novinske stupce, ali je zato veoma kontroverzna jer podstiče javna neslaganja među samim članicama.

Kritičari optužuju nacionalne vlade uključene u proces pregovora jer rade u tajnosti. Oni, takođe, kritikuju “klauzulu nasadnog ključa” ili, kolokvijalno “Gedora klauzulu” koju će ovaj sporazum verovatno uključiti. Njom bi trebalo sprečiti zemlje-članice da ponovo uvode trgovinske barijere koje su prethodno uklonjene (Gedora, eng. “ratchet”, ključ koji se okreće samo u jednom smeru bez mogućnosti vraćanja unazad: takođe i naziv situacije ili procesa za koji se smatra da se pogoršava, ili da je stalno u nizu nepovratnih koraka).

Kritičari kažu da će to otežati posao svakoj vladi koja bi pokušala da preokrene proces privatizacije bilo kakvih usluga koje je država već ranije ustupila tj prodala privatnom sektoru. Oni, takođe, kažu da bi ovo moglo potkopati pravo vladajućih garnitura da vrše regulaciju u javnom interesu.

Evropska komisija – koja u ime EU pregovara o trgovinskoj politici ​​- ovo odbacuje.

“Upravo suprotno, pravo na regulisanje oblasti usluga biće ugrađeno u TiSA-u. Umesto toga, cilj je da se pozabavimo diskriminacijom, koja trenutno sprečava obezbedioce usluga da rade u nekom drugom segmentu TiSA “, kaže portparol EK.

Što se tiče “Ratchet klauzule”, Evropska komisija kaže da ona neće proizvesti posledice koje navode njeni kritičari. Još se kaže i da se EU neće obavezivati u vezi dopuštanja stranim dobavljačima da obezbeđuju neke ključne, javno finansirane usluge, uključujući zdravstvo i obrazovanje.

Uslužne delatnosti će verovatno biti jedna važna oblast za britanske trgovinske pregovarače, koji traže mogućnosti za britanski biznis nakon izlaska iz Evropske unije.

Finansijske i poslovne usluge čine oko polovine ukupnog britanskog izvoza usluga, što je negde oko četvrt milijardi funti (286 milijardi evra, 300 milijardi dolara). To će biti važan faktor za britanske trgovinske odnose sa EU, kao i za sve nove sporazume koje je moguće načiniti sa zemljama izvan EU, uključujući i SAD.

Britanija i dalje izvozi više robe nego usluga, ali se ta prednost zadnjih godina dramatično istopila. Po istraživanju koje je naručila banka Barclays prognozira se da bi sektor usluga, u roku od jedne decenije, mogao da čini više od polovine britanskog izvoza.

Dakle, prepreke za prekograničnu trgovinu uslugama zaista će bitno uticati na Britaniju kao i mnoge druge zemlje.

 

Andrew Walker, BBC Svetski servis (ekonomija)

 

Sprintom do vrha ili: uspon vrhunskih kineskih vina


Ukoliko vam se posreći da na retko vedar dan posetite kinesko vinogorje „Grejs“ na 500 kilometara jugozapadno od Pekinga, moglo bi vam se dogoditi da ga lako pomešate s nekom od trendi vinarija u Toskani. Balkonska vrata italijanske vile otvaraju se pravo ka bujnim špalirima vinove loze koja se proteže sve do ivice horizonta, gde planine lelujaju kroz slojeve toplog vazduha. Raštrkani piknik stolovi leže u vrtu pod tanušnim stablima, uz šuštanje lišća na suvom vetru, upečatljivo opisuje Tony Perrottet za dnevni list The Australian.

Prođite kroz vrata ove vinarije, i već ćete biti korak bliže srcu provincijalne Kine. Uske, asfaltirane staze vode do farmerskih sela u kojima se i sada mogu uočiti ruševne fasade i ostaci starih, krečom ispisanih parola Komunističke partije Kine; na fasadama i dalje vise pocepane crvene zastave. Na ulici, zaglušujuća buka jednog prastarog motocikla, relikta iz Maovih dana; u vinograde kreću berači grožđa sa svojim tradicionalnim, širokim seljačkim kapama – ovakvu scenu zatičemo u oblasti vinogorja Grejs.

U daljini na horizontu leže poluzaboravljeni puteljci i staze provincije Šansi (Shanxi), regiona o kojem se znalo još u doba kineskih careva; ova je oblast bila poznata kao bogati trgovački centar. Samo nekoliko minuta vožnje odatle leže ostaci drevne i slavne kineske istorije: tu je ogromno plemićko imanje i na njemu kuće porodice Čang, luksuznog prebivališta trgovaca čajem tokom dinastije Ming.

Vinogradi Grejs gledaju u budućnost Kine. Elegantnom trpezarijom ukrašenom savremenim umetničkim delima razletela se mala armija poslužitelja koji profesionalno i nečujno klize oko gostiju. I dok se u kuhinji ovog zdanja priprema gozba sa sjajnim poslasticama iz oblasti Šansi, uključujući “kineske rezance na makaze”, sotiranu rečnu ribu i pržene kolače “Bing”, uz probrana vina koja se gostima dosipavaju u redovnim intervalima – bili su tu najbolji Kaberne, baršunasto „Predsedničko“ Grand Reserve vino koje je čuveni američki vinski kritičar Robert Parker stavio na 85. mesto zbog svog suptilnog ukusa s aromom kupine, lovorovog lista, bibera i kedra. Inače, oznaka „Reserve“ ili „Riserva“ na vinima asocira na nešto skupo, posebno, kvalitetno, na neki način i ekskluzivno. Međutim, u stvarnosti se dešava da vinari, u želji da što bolje i skuplje prodaju svoja vina, često okite svoje etikete ovim izrazom – pa i onda kada se radi o tek prosečnom vinu; tako se može desiti da platite više nego što bi trebalo, ili bar više nego što bi vas koštalo neko stvarno posebno vino bez natpisa Reserve. Drugi će, još gore, na nekom jako jeftinom vinu napisati Gran Reserva jer je odležalo. Nema jeftinih a dobrih vina, ali, isto tako, ni sva skupa vina ne moraju da budu dobra. Zato, probajte što više različitih vina pa ćete tako sami otkriti svoje omiljeno vino u kome ćete često uživati. A do tada – uživajte u istraživanju.

Vinarija Grejs odvažno predvodi jedan od najneverovatnijih kineskih trendova, kao najuspešnija vinarija iz novog talasa butik-vinarija. Danas Kina ima više od 400 takvih vinograda u zemlji, uglavnom u suvim regionima Šansi i Ninšja na severu, dok enološki konsultanti koji pomažu Kinezima dolaze iz Francuske, Kalifornije i Australije – sve je ovo postalo uobičajeno, kao što je danas već potpuno uobičajena slika viđati inostrane IT stručnjake zaposlene u Šangaju.

Štaviše, renomirani vinski kritičari su od 2012. počeli da obraćaju pažnju i na kineska vina. Te su godine u Pekingu pobedila četiri kineska crvena vina, predvođena već pomenutim Grace’s Chairman’s Reserve, potukavši tada francuski Bordo na testu ukusa i bukea naslepo, u kojem su učestvovale međunarodne sudije. Iako su neki u Francuskoj ovaj test proglasili „nepoštenim i prljavim“ – trebalo je da vina budu jeftinija od 100$, uključujući i porez od 48% na ona iz uvoza – ovaj iznenađujući rezultat ohrabrio je Kineze da s punom ozbiljnošću priđu proizvodnji vina kao važnoj grani kineske industrije.

Afinitet za kulturu gajenja vinove loze deluje nam prilično daleko od Srednjeg kraljevstva. Kinezi su se tokom četiri milenijuma uglavnom družili s pirinčanim vinom, tamnim i izuzetno žestokim alkoholnim napitkom čiji ukus podseća na suvi šeri. I – kao i mnogi neupućeni autsajderi – kada mi je prvi put ponuđena čaša kineskog vina u jednom izuzetno otmenom šangajskom restoranu, „Mišel na nasipu“ (M on the Bund), mislio sam da je to nekakva šala. Ideja je bila upravo takva: izazvati kod gostiju komentare u vezi njegovih „toksičnih sporednih efekata“ – recimo, gubljenja osećaja za ukus na jeziku, ili čak i vida na jednom oku.

“Da ste to rekli pre nekoliko godina, možda biste bili u pravu” kaže Mišel Garno (Michelle Garnaut), Australijanka koja u Kini drži nekoliko skupih restorana poput M on the Fringe, Capital M, M on the Bund i The Glamour Bar. Pruža mi čašu vrsnog šardonea iz zadnje berbe, dok stojimo na balkonu okrenuti ka neverovatnoj panorami kojom dominiraju futuristički neboderi. Prvi gutljaj je iznenađenje: jasna i svetla aroma, sa suptilnim ukusom nektarine.

U Kini je vino od grožđa svoj komercijalni uspon prvi put doživelo 1892. godine, kada je korišćena i uzgajana loza uvezena iz Kalifornije, dok je širi zamah proizvodnje ponovno otpočeo tokom 1980-tih, pošto je kineska privreda usvojila neke odlike kapitalizma. Akcenat je tada, međutim, bio na kvantitetu a ne na kvalitetu. Želeći da baci makar letimičan pogled na vinariju koja pripada „staroj školi“ proizvodnje vina, pisac ove priče Toni Perotit se jednog blago kišnog popodneva uputio ka nasledniku originalnog proizvođača iz 1892., vozeći do vinarije neobičnog imena „Zamak Čangju“ (Chateau Changyu AFIP Global), smeštenoj u seoskoj oblasti na 90 minuta putem severoistočno od Pekinga.

Vinograd nije bilo teško uočiti, jer je, što i njegovo ime sugeriše, na posedu  sazidana neverovatna reprodukcija francuskog klasičnog zamka, sa svojom elegantnom kupolom koja se izdiže nad zelenim vinogradima. „Osećaj da sam zabasao u pravu diznijevsku fantaziju još se više pojačao na ulasku u „Strani grad“, jedno od krila kompleksa vinarije i nestvarnu imitaciju srednjovekovnog evropskog sela – sve zajedno sa srednjovekovnom crkvom i radnjom po imenu Sveti gral; tog trenutka sve je bilo pusto, a domaćini su očekivali nove ture autobusa punih turista.

Na put do vinarije pratio me je Džim Bojs koji živi i radi u Pekingu, vinski bloger razbarušenog izgleda čiji je opori humor podsećao na Njumana iz TV serije Sajnfeld. Mladi vodič, devojka po imenu Nan Sja vodi nas u istraživanje vinskih podruma ukrašenih grbovima i živopisnom heraldikom a la Kralj Artur; tu je i muzej u kome je na vidnom mestu istaknuta fotografija vina Čangju, posluženog predsedniku Obami tokom državne večere. Naša „turneja“ završava u ogromnom prostoru za degustaciju, gde nas je mlada somelijerka poslužila šardoneom iz 2008. na sobnoj temperaturi, ulepšanog muzičkim ugođajem lift-verzije pesme iz „Titanika“.

“Opisao bih ovo vino kao slabo”, primećuje Bojs. “Buke mu ne ostaje u nosu. Ali je, ako ništa drugo, veoma bistro.” Kada mu je rečeno da se na tržištu prodaje za više od $120 po boci, Bojs je skoro ispustio čašu. “Mogu da kupim bocu čileanskog za $15 u bilo kom supermarketu u Pekingu – i bilo bi bolje od ovoga! Zašto bih kupovao baš ovo vino?” Naša somelijerka se smeška, šireći dlanove ka nama. “Ne znam!”

Nan Sja je potpuno neuznemirena ovim lošim komentarom. “Možemo li da se slikamo svi zajedno?” Pruža Bojsu svoju vizit-kartu, „u slučaju da negde sa strane čuje za posao u nekoj drugoj vinariji“.

Nakon iskustva sa Čangjuom, lako je razumeti zašto je pojava manjih proizvođača kao što je Grejs izazvala takvo uzbuđenje među kineskim ljubiteljima vina. Kinesko vinarstvo je još uvek u ranoj fazi, a vinski butici su skupi zbog malog obima proizvodnje i visokih transportnih troškova; zato je cena vina u maloprodaji između $50 i $100, a proizvodnja u nekim vinogradima gotovo zanemarljiva. Pa ipak, ne može se osporiti istinski potencijal jer Kina ima tle, klimu i sve vrhunske tehničke aspekte za proizvodnju vrhunskih vina; raspon i paleta domaćih vina se stalno i ubrzano uvećava – kao i sve ostalo u Kini.

Uspeh Vinograda Grejs predstavlja model budućeg razvoja kineske vinske industrije – čak je i način na koji je ova vinarija uspela podseća na zaplet iz nekog TV rijalitija. “Nazivaju nas čudom”, kaže Džudi Čen, izvršna direktorka ove porodične firme, kojoj je bilo tek 24 godine kada je 2002. preuzela poslovne uzde ove tada pet godina stare vinarije.

Počevši svoju karijeru kao bankarka Goldman Saksa u Hong Kongu, jedino što je Džudi znala o vinima bilo je njeno tinejdžersko iskustvo s odmora u Burgonji, gde je popila dve čaše crvenog vina i potom zaspala na kauču. “Kada su mi vinari pomenuli Cabernet sauvignon, nisam imala pojma o čemu su mi to pričali,” kaže ona.

Džudi Čen je brzo angažovala vinskog konsultanta, Australijanca Kena Marčisona; u cilju poboljšanja kvaliteta, morao je da povadi polovinu već postojećih čokota. Ubrzo je vinograd Grejs privukao pažnju međunarodne enofilske javnosti (uzgred, Marčison je prošle godine otišao iz Grejs vinograda pravo u penziju).

Ključni proboj na tržište dogodio se u trenutku kada je legendarna hotelska grupa „Peninsula“ počela da služi Grejsova vina. Uskoro je usledio još jedan kineski hotel sa pet zvezdica. I tako se zavrtela priča sa kineskim vinima, koja postaju sve popularnija.

Džudi Čen kaže da aktuelni restorani za srednju klasu Kineza čine glavni deo tržišta, mada su među strancima još uvek prisutne predrasude o kineskim vinima. “Ljudi zaboravljaju da su, kada su kalifornijska i australijska vina prvi put izašla na tržište, potrošači bili veoma, veoma skeptični. Francuzi su decenijama gledali prezrivo i s visine na kalifornijsko carstvo vina, Dolinu Napa“, kaže ona.

Mnogi veruju da profitne šanse i izgledi za lokalne vinare u budućnosti mogu biti samo još bolji.

“Tačno je da kineska vina još uvek ne poseduju prepoznatljiv identitet, za razliku od, recimo, klasičnih kalifornijskih vina iz doline Napa ili onih iz Južne Australije, iz doline Kler (Clare Valley)“, kaže Dejvid Šumejker, somelijer u šangajskom hotelu Pudong Shangri-La. “Ali, vrlo brzo ćemo biti u mogućnosti da probamo njihova vina i kažemo: ‘Ah, pa to je klasika… dobri stari Šansi’.”

 

Tony Perrottet, The Australian

 

 

Restoran Le Cinq, Pariz: “Petica” za keca


Pisac, publicista i gastronomski kritičar Džej Rajner piše za Gardijan kako je poseta čuvenoj pariskoj “Petici” (Le Cinq) trebalo da bude slavlje za čula; ovaj svetski čuveni restoran deo je hotela Žorž Peti iz lanca Four Seasons i jedan od najelitnijih i najskupljih. “Trebalo je da ovo bude radosno putovanje u jednu od najznamenitijih francuskih palata gastronomije – ali, šta je to pošlo naopako?

Le Cinq, Four Seasons Hotel “George V” Avenija Žorž Peti, Pariz (00 331 49 52 71 54). Obrok za dvoje, uključujući i usluge i vina skromnijeg cenovnog razreda: €600

Samo je jedna stvar gora od toga da vam posluže užasan obrok: biti poslužen od strane ozbiljnih konobara svesrdno ubeđenih da vam poslužuju apsolutno fantastična jela, pritom nemajući svest ili ideju koliko je to što vam serviraju grozno i koliko vam grozote pričinjavaju.

I tako se uputismo do restorana “Petica” (Le Cinq) u sklopu hotela “Žorž Peti” na preporuku Mišlenovog vodiča, koji je ovaj pariski restoran “okitio” sa tri svoje zvezdice, to jest do “mesta zločina” kako sada volim da ga zovem. U pogledu vrednosti onoga što dobijete – za gomilu para koje ćete u tom restoranu sasvim izvesno ostaviti – kao i prethodno pobuđenih očekivanja, Le Cinq pruža ono što je daleko najčemernije od svih iskustava koja sam pregurao tokom 18 godina koliko sam u poslu gastronomskog kritičara. A to već samo po sebi, mora se reći, predstavlja dostignuće svoje vrste.

A nije trebalo da tako ispadne. Iritiran pritužbama svojih čitalaca na nestvarne cene ovog restorana kao i uslugom koju za tu cenu nude, odlučio sam da posetim ovu potpuno klasičnu parisku gastro-palatu, kako bih na licu mesta proverio utemeljenost tih tvrdnji. Zamislio sam ga ne toliko kao standardnu kritiku, već više kao neku vrstu zapažanja ispunjenog trenucima radosti i blaženstva, i to od one vrste koje vam može priuštiti samo stupidno velika količina keša kojim se to blaženstvo može kupiti. Svi bismo se nakon ove posete, kako sam isprva mislio, dobro nasmejali bogatima, a onda se vratili našim poslovima i svakodnevici, samo možda koje zrno mudriji. Izabrao sam Le Cinq, restoran Kristijana Le Skera (Christian Le Squer) kojeg su njegove kolege 2016. proglasili kuvarom godine. Nagađao sam da bi ova poseta mogla biti unekoliko ćudljiva i kapriciozna, a možda i nečuvena. Nikada ne bih ni pretpostavio da ću na ovakvom mestu zinuti od čuda usled sramno lošeg kuvanja; – zblanut i zaprepašćen, pitajući se šta me je to zadesilo.

Trpezarija, smeštena u dubini hotela, predstavlja širok prostor s visokim, ukrašenim plafonima i debelim tepisima koji su u stanju da sjajno priguše krike gostiju. Dekorisana je raznolikim sivo-braon, biskvitnim i živo-mi-se-jebe-kakvim-još-nijansama. Tu i tamo je nešto malo pozlate, čisto da nas podseti kako je ovo prostor za klijentelu kojoj je krivica nepoznata reč. Čitav prostor je, poput fudbalskih navijača koji izvikuju refren klupske himne, vrisak za lovom. Tu je i stolica za damsku torbu. Pa, normalno da će, za ove pare koje im ostavljamo, tu biti i stolica za žensku tašnu.

Dali su nam menije visine jednog Ričarda Osmana. Mojoj prijateljici koja je rezervisala sto dat je jedan – ali bez upisanih cena. Kad smo protestovali zbog toga, konobari su delovali zapanjeno, ali su ga najposle ipak zamenili. A opet, gledajući te cene, sumnjam da bi mnogi od nas ikada poželeli da ga ponovo vidimo. Cene startera i glavnih jela su približno iste, od 70 do 140 evra. Trenutno je kurs 0,86 funti za evro. Dakle, to je to: 145 evra  (£121) za tanjir jednog jela – ili predjela.

Ovaj amuse-bouche, predjelo koje je poslovično “gratis” i po izboru šefa kuhinje, uključivao je kanapee i ordever-zalogajčiće, mini-poslastice, hleb, i – jako ozbiljan stav.  Skoro sve prijatne stvari koje smo tada probali bile su od testa. Bio je tu taj neodoljivi brijoš koji se jede sa hladnim slanim puterom. Postojao je među kanapeima tart od izuzetno tankog testa, punjen musom od pileće džigerice i posut naseckanim kornišonima. Voleo bih da to ponovo probam. Za kraj su usledila zadovoljstva nastala obilnim količinama čokolade u svim oblicima. Prirodno je, jelte, i to da, sa ovakvim cenama, na jednom ovakvom mestu, bude i čokolade.

Druge stvari sa menija spadale su u “terapeutski tretman”. Kanapei koje su nam predložili da jedemo na samom početku bili su u obliku providnih loptica serviranih na  kašici. Izgledali su kao silikonski grudni implantati namenjeni Barbikama, a tu su i “sferoidne žele-oblice”, nastale tehnikom koju je pre dvadesetak godina usavršio Ferran Adrià u restoranu El Bulli. I tako, dok smo ih žvakali, ti implantati su nam pucketali u ustima, oslobađajući iz njih ustajali zadah sa primesama đumbira. Moja saputnica je odjednom poskočila: “Ovo je kao da žvaćeš kondom s prašnjavog patosa piljarnice”, prokomenarisala je. Takozvane kulinarske “sferifikacije” u svojim bezbrojnim izdanjima – nastalih posebnim kulinarskim procesom formiranja želatinoznih oblika od kalcijum laktata ili kalcijum laktat glukonata – rasprskavali su se, iskakali, izduvavali – i to uvek na pomalo tupav način – a pojavljivali su se volšebno u mnogim jelima. To je, dakle, bio njihov glavni trik, njihov kec iz rukava, njihova grandiozna ideja. To je, dakle, sve što imaju od gastro-argumenata. Nastupajući ešelon kanapea, sitne biskvitne pločice s namazom od mesa školjki Kapica bili su uvod u afinitet koji je kuhinja ovog restorana gajila za kisele stvari. Laka aromatična kiselost od one vrste koju ima, recimo, japanska verzija grejpfruta – yuzu, ili sirće ovog voća. Zatupasta kiselost bez šmeka, od one vrste koja je sjajna za poliranje oksidisanih mesinganih novčića.

Ponovo smo pikirali na startere koji to, zapravo, nisu: bila je to napola presečena marakuja punjena pireom od salate potočarke, čiji je ukus sugerisao na najgorče partije ove biljke. Usta su mi se nabrala poput mačje guzice ožarene koprivom.

Najjeftiniji od svih startera bio je gratinirani luk “na pariski način”. Rečeno nam je da ima ukus francuske supe od luka. Ova napomena nas je nagnala da zaželimo po činiju francuske supe od crnog luka. Luk je uglavnom ispao zift, crn poput noćne more, lepljiv poput patosa nakon tinejdžerske žurke. Postojala je tu neka izvorna tekstura luka, ali ono što je iz njega provirivalo bile su nijanse nečega što je spaljeno, uz neizbežne “sferoide” tj. kuglice želatiniranog pirea od luka, koje su nam uznemirantno palile nepca. Jelo spravljeno od sirovih mariniranih školjki sa sladoledom od morskog ježa ošamarilo nas je količinom joda koji smo progutali. Bilo je ovo najinovativnije jelo koje smo naručili, pa ipak teško da je bilo revolucionarno; sladoled od morskog ježa se još 90-tih pojavio na kulinarskom TV takmičenju Iron Chef America.

Glavno jelo bio je golub kojeg smo tražili srednje pečenog: Međutim, poslužen nam je toliko sirov da smo pomislili kako bi se uz par elektro-šokova povratio u život i poleteo. Golubovi su nam servirani uz brutalno kisele japanske kruške i još onog narečenog a bezukusnog pirea od potočarke. Među gomilama kus-kusa ležali su zapreteni parčići jagnjetine, sve to za €95. Baš kao i pire od potočarke, bila je gotovo bljutava i gotovo bez ikakvog ukusa. Poslužen nam je sa “gumiranim” pireom, tim neprijatnim želatinoznim oblicama od jagnjećeg bujona i kašastim, jednoličnim “merguez” pikantnim, severnoafričkim jagnjećim  kobasičicama koje nisu ličile ni na šta što bi inače potpadalo pod merguez kobasicu. Tužno je delovalo i ono malo sosa što se skorilo na dnu tanjira.

Desert, ledene cigare od čokoladnog musa umotane u listiće od badema bile su zaista fine – ukoliko previdimo kajmak skinut s mleka i razvučen preko njih, kao neki uvrnuti oblog za opekotine. Čiz-kejk sa gromuljicama nastalim mešavinom praha od zamrznutog peršuna i odmrznute vode nije bio dobar. Pitam konobaricu kakva je to zelena materija u čiz-kejku. Ona mi vedro odvrati: “Zar nije sjajna!” Ne, kažem. Ovo je jedna od najgorih stvari koje sam ikada jeo. Ima ukus trave. Peršun je sjajan sa ribom. Ali u kolač od sira? Nakon ove opaske, skinuli su nam ga s računa. Sa našim tj. britanskim čajem od nane, poslužili su nam sada veoma trendi Kouign amann – Bretonski puter kolač od lisnatog karamelizovanog testa, prava zimska poslastica koja se jede dok je još topla: ovaj naš je bio spaljenih ivica.

Oboje smo, uz sve to, popili po jednu čašu šampanjca, po jednu čašu belog i crnog vina koje je za nas odabrao somelijer (iz vinske karte na kojoj postoje buteljke čija cena dostiže i 15.000 evra). Račun za ovaj naš cug izašao je na 170 evra. Završni račun izašao nas je 600 evra. Svaku stvar koju sam jeo u čuvenom restoranu “Skosh” bio je tek šestinu cene ovih jela i pića, a uz to je sve sa menija iz Skoša bilo bolje od ovoga. To je zaista bizarno. Nije izgledalo da bi starija gospoda sa svojim nećacima i unučićima za nekoliko drugih stolova imalo stalo do ovakvih naših zapažanja i primedbi. Restoran nikada nije više od dopola pun. Fotografije su nastale kradomice i ispotiha. Za razliku od zvaničnih i “jedino dozvoljenih” fotosa koje Le Cinq ustupa medijima i javnosti, moje su nastale u maniru policajca koji metodično fotografiše mesto zločina.

I ranije sam trošio ovakve iznose na restoranska iskustva, pa nikada nisam bio ni kivan a ni zlovoljan. Svako od nas gradi svoje najlepše uspomene na različite načine, a neka od mojih najlepših iskustava uključuju ovakve skupe restorane. Oni, međutim, moraju da budu dobri. I ovaj će mi ostati u uspomeni. Ta će uspomena biti su sumorna i uznemirujuća. Ako se budem svojski potrudio jednog dana ću, uz malo sreće, možda uspeti da je zaboravim.

Uočite razliku

Neki čitaoci mogu primetiti razliku između mog opisa jela od luka – “skoro crn, kao noćna mora” – i iznad komentara videti zvaničnu sliku press službe restorana Le Cinq; luk u zlatnim prelivima, što stvara veoma naočit utisak.

Postoji razlog za to.

Le Cinq nam, u svakom slučaju, ne bi dozvolio da fotografišemo njihova jela (kao što to obično radimo), insistirajući na tome da koristimo samo fotose koje su već pripremili za medije. Ovo je, inače, veoma neobično. Međutim, uspeo sam da svojim ajfonom sedmicom uslikam jela o kojima sam pisao, koristeći samo raspoloživo osvetljenje. A to doprinosi malo boljem razjašnjenju čitave stvari, u šta se i sami možete uveriti. Evo kako su jela, zapravo izgledala, kroz objektiv mobilnog telefona… primetno se razlikuju od gore okačenih press-fotografija…

Pored toga, Le Cinq ima veoma ograničen izbor fotografija svojih jela. Ali, uspeo sam da nekako ispotiha fotografišem naše obroke.

Ukoliko želite da pročitate više o ovome možete Posetite Rajnerov sajt: jayrayner.co.uk/news/.

Džejevi novi zalogaji

Ako u Parizu želite da uradite nešto glupo i rastrošno, ali ne možete da priuštite restoran sa tri Mišlenove zvezdice, probajte da odete do hotela Ric na Plas Vendomu. Svratite do bara “Hemingvej” smeštenog sa zadnje strane hotela, koji je prošle godine ponovo otvoren, nakon četvorogodišnje pauze. Sačekaće vas udoban prostor opremljen pozlatom drvenarije, lovačkim trofejima u obliku životinjskih glava kao i slikama Papa Hemingveja, koji je na ovom mestu skucao mnoga popodneva svog života. Kokteli koje spravlja legendarni šef bara, Kolin Piter Fild (Colin Peter Field) su fenomenalni. Oni su, takođe, po interesantnoj ceni od 30 evra po koktelu.

Vrhunski kuvari, među kojima će biti Li Vestkot iz restorana Typing Room i Robin Gil iz restorana The Dairy će se 26. aprila u istočnom Londonu susresti sa bivšim prestupnicima kako bi zajedno kuvali u dobrotvornoj akciji Key4Life, akciji koja se bavi uzrocima ponovnog pravljenja kriminalnih prestupa. Ulaznice su 50 funti po osobi. Posetite designmynight.com i potražite akciju pod nazivom Key4Life.

Šef Ernst Van Zil (Ernst Van Zyl) u svom češirskom pabu Hanging Gate pokreće “Utorke bez menija”. Na “meniju-bez-izbora” nalaze se jela koja Van Zil trenutno razvija, ili koja će servirati samo te noći i nikada više. Zil od gostiju “Utorkom”, takođe, traži povratne informacije – zauzvrat ćete o ceni njegove večere odlučivati vi. Vi procenjujete koliko za nju treba platiti (thehanginggate.co.uk).

Izdavačka kuća “Penguin” izdala je novu knjigu Džeja Rajnera, “Deset (jestivih) zapovesti”, The Ten (Food) Commandments, po ceni od 5 funti (7.2 evra). Naručite je po povoljnijoj ceni od 5,10£ (6.1 evro) na: bookshop.theguardian.com

 

Džej Rajner, Gardijan

 

Šta nemački ekonomisti stvarno misle o svojim američkim kolegama?


01

Istraživanje nemačkog dnevnika Zidojče Cajtung (Süddeutsche Zeitung) pokazuje da su nemački ekonomisti u svom razmišljanju daleko sličniji svojim američkim kolegama nego što se pretpostavlja – i to uporedo s trendom privrednog rasta.

Dosad je veći broj ekonomista verovalo da strategija za smanjenje duga bolje funkcioniše onda kada je ekonomija u dobrom stanju – ovaj pogled nemački ekonomisti preuzeli su od svojih američkih kolega, ubrajajući tu Pola Krugmana i Džozefa Stiglica (Paul Krugman, Joseph Stiglitz)

Većina nemačkih ekonomista podržava Evropsku centralnu banku u kupovini državnih obveznica nasuprot otvorenom otporu Bundesbanke i vodećih ortodoksnih ekonomista Nemačke. Na rast kamatnih stopa se ne gleda kao na dobar instrument za borbu protiv špekulativnih mehura.

Kad god je bio zamoljen da prokomentariše stavove američkih ekonomista, Volfgang Šojble (Wolfgang Schäuble) odmah reaguje kiselim tonom. Ovaj osećaj je uzajaman. Nemački Federalni ministar finansija nije izvukao nikakve pouke iz krize, žali se Pol Krugman – dakle, dobitnik Nobelove nagrade izgleda da je predstavnik većinskog dela svoje branše s druge strane Atlantika i Engleskog kanala: Amerikanci u odnosu Nemce; Nemci u odnosu na Britance.

Od početka finansijske krize rovovi su se postepeno ukopavali sve dublje, barem se tako čini. Tu nalazimo na Anglo-Amerikance, koji uvek daju prednost obezbeđivanju jeftinog novca kako bi privredu otrgli od krize. Ovde nailazimo na čuvare stroge monetarne i fiskalne politike, koje rade u odbranu nemačkog ministra finansija, a koji je svoje nade povezao s višim kamatnim stopama i brzim i odlučnim budžetskim rezovima: to su stručnjaci kakve ima Nemačka federalna banka, Dojče Bundesbank (Deutsche Bundesbank), njen predsednik Jens Weidmann, direktor minhenskog instituta “Ifo” Hans Verner Sin (Hans Werner Sinn) i predsedavajući nemačkog Saveta ekonomskih eksperata Christoph Schmidt.

02

Misle li nemački ekonomisti poput nemačke vlade?

To je ono što tvrdi uobičajeni cliché. Stvarnost je, ipak, drukčija : u najmanju ruku, barem ne postoje jasno određena mišljenja među stručnjacima u Nemačkoj. Ovo je rezultat ankete više od 1.000 nemačkih ekonomista. Prema ovom istraživanju, brojne navodno tipično nemačke ekonomske pozicije i stavovi su u Nemačkoj sve sporniji  – a prosuđivanja i mišljenja nekih starih stručnjaka više nisu u stanju da osvoje većinu njihovih mlađih kolega. Nemački profesori su u svom ekonomskom promišljanju uveliko nalik Amerikancima – daleko više  nego što bi se moglo očekivati. Štaviše, ova je tendencija u porastu, kako pokazuje obimno istraživanje koje je sproveo internet-portala WirtschaftsWunder u saradnji s Nemačkim ekonomskim savezom (Verein für Socialpolitik).

Mesecima su najugledniji američki ekonomisti javno kritikovali navodnu nemačku “maniju” podsticanja zemalja u krizi da prave teške rezove budžeta i oštra povećanja poreza – da se samo podsetimo emotivnog odjeka koje nezgodne reči “oštra štednja” imaju po obične građane širom sveta. Ovu optužbu su stoički odbacili Nemačka savezna vlada i drugi zvanični organi ove najveće evro-ekonomije, iako se sa suštinom američkog kriticizma slagao najmanje jedan od pet nemačkih kolega. A još jedna petina nemačkih ekonomista smatralo je opravdanom  uzdržanost Amerikanaca po pitanju nemačkih mera štednje, ali da, “ipak, Evropa nije imala drugog izbora”. Samo 12.6% smatra da zvanična nemačka politika mora biti korigovana u svakom pogledu.

Pre samo pet godina, u jednom prethodnom istraživanju, tek je jedva 18% nemačkih ekonomista percipiralo je da bi nemačka vlada mogla da fundamentalno stabiliše privredu većom potrošnjom jeftinijeg novca, u zavisnosti od stanja ekonomije kao i, u izvesnoj meri, (dotad samo po američkim kolegama preporučljivog) dodatnog zaduživanja. Od tada je procenat onih koji zastupaju ovaj stav udvostručen, dostigavši 36%. Više od polovine nemačkih stručnjaka veruje da jačanje ekonomije ima smisla (a ne mere oštre štednje, koje zastupa zvanična nemačka politika), barem u izuzetnim slučajevima poput globalne recesije, nakon kraha Lehman Brothers iz 2008. Čak se ni jedan u deset nemačkih ekonomista danas strogo ne protivi ovom pristupu. U prvom istraživanju 2006. godine – pre početka finansijske krize – skoro jedan od troje nemačkih ekonomista gajilo je ubeđenje da bi osnaživanje privrede bio uzaludan poduhvat. U to vreme, učešće pristalica američke škole mišljenja (pojeftinjenje novca, dakle pokretanje privrede, a što znači i ulazak u nove cikluse zaduživanja) iznosio je nešto preko 12%.

07

Gotovo 70% nemačkih ekonomista sada se slaže sa Krugmanom

Ono što je jasno poraslo među nemačkim ekonomistima jeste procenat onih koji kažu da bi se vladini dugovi bolje i brže smanjivali onda kada i ekonomija funkcioniše prilično dobro, kao što su Krugman i ostali ugledni američki ekonomisti stalno i žustro branili i isticali. U međuvremenu, skoro 70% nemačkih ekonomista složilo se s ovim Krugmanovim stavom; tokom 2010.godine, stopa onih koji su tako mislili bila je nešto preko 60%. Ovo se ne slaže dobro sa švapskom krutom doktrinom, prema kojoj se potrošnja mora smanjiti, a porezi povećati, bez obzira koliko se dobro ili loše ekonomija razvija. Goruće pitanje – upravo ovo pitanje – zadnjih je sedmica podelilo stručnjake kada se radilo o problemu spašavanja Grčke iz dužničke krize. Da li je bolje da se prvo naprave ozbiljni budžetski i finansijski rezovi, da li prvo žestoko smanjiti potrošnju, ili bi, nasuprot tome, privredu trebalo finansijski stimulisati (ulivanjem jeftinijeg novca u sistem), premda kao prateću meru, kroz obezbeđivanje nesmetanih novčanih tokova?

Još je upadljiviji veliki jaz između nemačko-američkih klišea o koncepcijskim razlikama i istraživanja vezanih za krizne strategije centralnih bankara. U poslednjih nekoliko godina, nemački direktori centralne banke imali su prostora i vremena za korekcije – umesto da smanje kamatne stope ili da kupuju državne obveznice, kao što su to učinile njihove američke i britanske kolege još na samom početku finansijske krize. Axel Weber i Juergen Stark čak su podneli ostavke u znak neslaganja po ovom pitanju.

Čak je i po ovom pitanju većina nemačkih ekonomista usvojila pragmatičan američki pristup. U ovom istraživanju, oko dve trećine njih reklo je da monetarni nadzornici-čuvari u krajnjoj instanci moraju da intervenišu kao zajmodavci, a u cilju sprečavanja panične rasprodaje na tržištima. Čak jedan od pet nemačkih ekonomista bezrezervno smatra ovu meru dobrom; skoro polovina njih je po ovom pitanju uzdržano. Bundesbanka, sa 27% onih koji zagovaraju njene mera, dakle manjinom, potpuno odbacuje takvu meru.

08

1002 Istraživača

Samo je nekoliko istraživača dobro poznato javnosti, kao što je to slučaj sa direktorom Ifo Hansom-Vernerom Sinom (Hans-Werner Sinn), ili Jensom Vajdmanom iz Bundesbanke. Šta je sa ostalima? Šta nemački ekonomisti smatraju o krupnim aktuelnim kontroverzi u svojoj disciplini, kakvi su im stavovi kada je reč o finansijskoj krizi, ili šta misle o opadanju ugleda svog esnafa? Neki od 1,002 nemačka ekonomista dali su odgovore na ova pitanja.

Istraživanje je inicirano i evaluirano od strane internet portala WirtschaftsWunder u saradnji sa Nemačkim udruženjem ekonomista (Deutsche Ökonomenvereinigung), Udruženja za socijalnu politiku (Verein für Socialpolitik) i bilo je je zasnovano na prethodna dva istraživanja koje je sproveo nemački Financial Times u 2006. i 2010. Oni su, zauzvrat, takođe uključili neka pitanja vezana za zaposlene,  na osnovu nemačkog istraživanja iz 1982. kao i neka pitanja iz uporednih istraživanja sprovedenih u Sjedinjenim Američkim Državama. Između 28. aprila i 27. maja; svoje odgovore dala je skoro trećina članova Nemačkog udruženja ekonomista, onih koji su prvenstveno zaposleni na univerzitetima, u istraživačkim institutima i u bankama.

Isto važi i za veoma osetljivo pitanje kupovine državnih obveznica od strane Evropske centralne banke (ECB) i kompatibilnosti ove finansijske opearacije sa njenim mandatom. Kritičari poput Ifo direktora Hansa Vernera Sina su mesecima lupali glavu pokušavajući da reše ovaj problem. Ovde, takođe, ortodoksni zagovornici “švapske škole mišljenja” koja zagovara oštre mere štednje, ne bi imali većinu. Samo 36% Sinovih kolega ekonomista misli da direktor ECB-a Mario Draghi ne bi trebalo ni da započinje kupovinu državnih hartija od vrednosti. Više od polovine njih slaže se sa mišljenjem vodećih američkih ekonomista: Dragijeva odluka je bila primerena – iako centralni bankari, prema mišljenju svakog trećeg ispitanika, premašuju formalne uslove svojih mandata. Ali, retko gde se bolje može upotrebiti ona izreka da cilj opravdava sredstva.

Rezultat ankete je po ovom pitanju indikativan. Ove nedelje Evropski sud proglasio je intervenciju ECB-a legalnom. Sledeća odluka je na nemačkom Saveznom ustavnom sudu. Do danas je velika većina najviših nemačkih sudija, kada je reč o njihovim sudskim pretresima na ovu temu, obavljalo konsultacije sa ekonomistima bliskim direktoru Ifo i onima koji se priklanjaju njegovom negativnom stavu. Prema ovom najnovijem istraživanju, izgleda da je  zvanično kategoričko NE u manjini. Na sudskom saslušanju iz 2013. postojala je samo jedna osoba koja je nastojala da odbrani stav ECB-a: Marsel Fracšer (Marcel Fratzscher), direktor nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (DIW) u Berlinu.

10

Ali, zašto je baš u ovom trenutku došlo do priklanjanja nemačkih ekonomista  američkom stavu?

Čak i kada imaju u vidu jednu od omiljenih tema Amerikanaca, nemački ekonomski stručnjaci ne nastupaju toliko “germanofilski” kao što bi se prema klišeu moglo očekivati: ne ističu nemačke enormno velike izvozne viškove. Već godinama, ekonomisti poput Pola Krugman i Džozefa Stiglica prigovaraju Nemcima zbog obima njihovog izvoza u odnosu na njihove kupovine u drugim zemljama, odnosno na premali uvoz iz dotičnih država. U 2014. godini, ti su izvozni viškovi dostigli rekordnih 220 milijardi evra – umesto da jačaju privredu, pojeftine novac, ukinu strogu štednju i povećaju uvoz iz drugih zemalja. Ova kritika je pobijena od strane federalne vlade i nemačkog Saveta stručnjaka, i to u atmosferi velike napetosti I revanšizma. Prema istraživanju, samo solidna petina nemačkih stručnjaka smatra da bi se trgovinski suficit mogao ispostaviti kao problematičan po Nemce. Oko 30% njih priznaje da bi ovaj suficit mogao da predstavlja problem, ali da se on mora rešiti. Njega pre svega treba da reše oni koji izvoze previše a uvoze premalo: zemlje sa deficitom.

Jedan od tri nemačka ekonomska stručnjaka veruje, poput mnogih američkih kolega, da je ova neravnoteža problematična i da je na nemačkoj Federalnoj vladi odgovornost i dužnost da došrinesu smanjivanju svojih viškova odnosno suficita, na primer, da obezbede da građani mogu da potroše više svog novca, što će, potom, dovesti do povećanja uvoza – a ovo dovodi do suzbijanja nedovoljnog uvoza. Skoro 40% nemačkih ekonomista kaže da bi domaći podsticaji morali da budu ojačani, i to na trajnoj osnovi.

I dalje ostaje pitanje: zbog čega su nemački ekonomisti toliko naklonjeni anglo-američkom stavu o potrebi za većom potorošnjom? Za to vreme široka javnost veruje u suprotno: u “urbani mit”, odnosno da nemački stručnjaci stoje nasuprot američkih. A to nije tačno.

09

Naravno, realnost se često razlikuje od pojava. Samo je nekoliko ekonomista, zapravo, poznato široj javnosti, a oni su ti koji oblikuju sliku i “pojavnost”. Drugo objašnjenje je da Amerika i dalje postavlja standarde na akademski način. Od svakog ko ima karijerne ambicije očekuje se da svoje članke objavljuje u američkim časopisima. I to je razlog zašto se profesori često sele, barem privremeno. Pre samo nekoliko godina, u 2010. godini, skoro 45% ispitanika, kako se navodi u istraživanju, nikada nisu radili u inostranstvu. Od tada je stopa pala za skoro deset procentnih poena. U međuvremenu dve trećine naučnika je napustilo domovinu na duži vremenski period.

Ko god je boravio u Sjedinjenim Državama, izgleda da je počeo da ceni jednu određenu, specifičnu prednost: profesor ekonomije će u SAD daleko lakše ući u politiku a potom se vratiti akademskom životu, nego što je to slučaj u Nemačkoj, zbog komplikovanih zakona o javnoj službi. Više od polovine nemačkih ekonomista priželjkuje da u Nemačkoj, kao sada u Americi, takođe bude lako prebacivati se iz akademskog u politički život i obratno. Naravno, zaključuje svoj članak Tomas Frike u Zidojče Cajtungu, velike su šanse da nemački ministar finansija neće ceniti takav obim američkog uticaja.

Thomas Fricke (InetEconomics)