Tag Archives: Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo

Šta će se promeniti Trampovom pobedom?

Kako u združenom tekstu navode ekonomisti Bečkog instituta za nove ekonomske studije (WIIW), novi, 45. po redu predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald J. Trump, „objavio je grub protekcionistički pristup SAD prema drugim zemljama u pogledu trgovinskih odnosa, što, po svoj prilici, neće uticati samo na američki trgovinski obrazac već će možda ostaviti posledice po čitav svet“.

U svom govoru, on je najavio niz po njemu bitnih akcionih mera, a u skladu sa svojim izjavama kako „Ameriku treba ponovo učiniti velikom“ (“Making America Great Again”), kao i stavom da “Amerika treba da zaštiti američke radnike”. Ove najave akcionih tačaka uključuju: 1. ponovno preispitivanje ili čak povlačenje SAD iz Sporazuma o slobodnoj trgovini u Severnoj Americi (NAFTA), koji je na snazi od početka 1990-ih godina, 2. povlačenje iz nedavno potpisanog (mada još uvek nije ratifikovan) sporazuma o Transpacifičkom partnerstvu (TPP), kao i da 3. označi Kinu kao valutnog manipulatora. On je, dalje, najavio da će 4. okončati spoljno-trgovinske zloupotrebe koje nepravedno utiču na američke radnike, i 5. prekinuti offshore poslovanje tj. vangranično izmeštanje američkih biznisa u inostrane zemlje, što će, kako je naveo, učiniti uspostavljanjem uvoznih tarifa za svaku robu te vrste, ne bi li obeshrabrio američke kompanije da otpuštaju svoje radnike a da poslove sele u druge zemlje, odakle bi svoje neoporezovane proizvode potom slale nazad u SAD. On je najavio da će carinske stope na uvoznu robu iz Kine podići do 45%, što je protiv pravila Svetske trgovinske Organizacije (ovakav postupak može dovesti čak do povlačenja Sjedinjenih Država iz WTO). Tramp se sličnom retorikom služio i tokom svog izjašnjavanja o trgovinskim odnosima koje SAD treba da uspostavi s Meksikom i Japanom).

Evropa dosad nije bila u fokusu američkih debata o trgovinskoj politici, verovatno zbog toga što je američka trgovina sa EU  više izbalansirana, a evropsko-američki Sporazum o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) uspešno zaključeni. A sada su šanse za dalje sprovođenje međusobnih trgovinskih sporazuma veoma neizvesne. Iako ga predsednik Tramp nigde nije eksplicitno pominjao, malo je verovatno da će Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo biti ostvareno u skorije vreme. I dok je TTIP već proglašen mrtvim od strane brojnih posmatrača i komentatora, Evropska komisija i dalje želi da nastavi pregovore čak i ako se ovi budu odvijali jednim daleko sporijim tempom. Umesto punog ostvarivanja TTIP, pod Trampom bi pre trebalo očekivati da ovaj Sporazum ne stupi na snagu, a takođe se može očekivati da efekat ovog trgovinskog dila na zapošljavanje i visinu prihoda u obe ove ekonomije bude relativno mali; Ukoliko se u američkoj ekonomiji bude sprovodio fiskalni stimulativni paket, to bi čak moglo da znači i neke pozitivne efekte koje bi ovaj fiskalni stimulus ostavio na evropske (kao i druge) ekonomije.

Jedna nova američka trgovinska politika, koja će negovati daleko snažniji protekcionizam, podrazumevala bi još neke posledične efekte: Prvo, ako bi se takve oštre mere i praktično uvele, vrlo je verovatno da bi ovo proizvelo odgovarajuće valutne protivmere, kao što je devalvacija kineskog juana ili meksičkog pezosa (makar samo i zbog nervoze koja bi u tom slučaju bila prisutna na globalnom tržištu), a što bi moglo suzbiti/anulirati potencijalne efekte visokih uvoznih tarifa u SAD. Drugo, posebno u slučaju SAD, skok u carinskih dažbina koji bi bio uperen protiv Kine samo bi značio da će određena roba široke potrošnje u SAD postati skuplja, a što verovatno neće biti upareno s povećanjem prihoda Amerikanaca, čime će i američki potrošači postati siromašniji (i verovatno još više povećati već prisutnu nejednakost).

Foto: The Guardian

Foto: The Guardian

Sličan jedan argument stoji i kada u ovu priču uvrstimo činjenicu da bi, u nekim slučajevima, uvoz delova i komponenti opet patio od visokih uvoznih tarifa. Ako američke firme imaju za cilj očuvanje korporativnih profitnih marži – i to bi na kraju dovelo do većih cena, a ovaj ceh platiće američki potrošači. Dalje, čak i ukoliko bi ovakve protekcionističke mere vratile američku proizvodnju u SAD, to bi opet povećalo proizvodne troškove jer su američki radnici i dalje skuplji nego njihove kolege u drugim zemljama. Stoga bi, dakle, promene u tekućim trgovinskim poslovima mogle pokvariti neke druge efekte, koje bi fiskalni stimulus mogao da eventualno pruži.

Nadalje, ukoliko se je u ovakvim slučajevima prisutan argument da ovakve protekcionističke mere ne bi imale razornog efekta samo u zemljama pogođenim ovakvom vrstom sankcija (Meksiko, ali, pre svega, naročito Kina), već bi, takođe, nanele štetu i američkoj ekonomiji – sve to kao rezultat mogućeg povećanja uvoznih tarifa baš kao i političke neizvesnosti koja bi ugrožavala stabilnost poslovne klime. Dalje, ako bi ove mere bile uvedene s američke strane – makar i samo delimično – najverovatnije bi usledile uzvratne mere odmazde od strane pogođenih zemalja; ovakav razvoj događaja povećao bi rizike od daljih valutno-trgovinskih ratova širom sveta, što bi, zauzvrat, veoma verovatno uticalo na negativni globalni rast svetske ekonomije.

Na kraju, poslednje pitanje odnosi se na verovatnoću da će se takva protekcionistička pravila zaista i realizovati posle januara 2017. U stvari, Donald Tramp i njegov tim već su počeli da potcenjuju strah od mogućeg trgovinskog rata protiv Kine – strah koji je već neko vreme prisutan na globalnom tržištu. Ova je bojazan potkrepljena činjenicom da neki delovi američke Republikanske partije, kojoj Tramp pripada, podržavaju slobodnu trgovinu a ne protekcionizam. Treba, međutim, svakako očekivati zauzimanje daleko tvrđih stavova o određenim trgovinskim pitanjima i određenim proizvodima, a kada je reč o anti-damping merama (kao, recimo, na čelik), to svakako treba očekivati. Isto tako, opšte uzev, može se pretpostaviti da će međunarodne ekonomske odnose u bliskoj budućnosti karakterisati jače mere protekcionizma.

Robert Stehrer, Bečki institut za nove ekonomske studije (WIIW)

 

Osvrt na bregzit: duga, ledena sedmica pred nama

Britanska premijerka sutra će od Vrhovnog suda čuti da li je pravno vlasna da sama započne “Bregzit”, proces administrativnog, ekonomskog i političkog izlaska Britanije iz EU. Odluka pada uoči njenog odlaska u Sjedinjene Države, gde će se susresti s novim američkim predsednikom Donaldom Trampom.

 “Tereza Mej uskoro će otkriti koliko nedelju dana u politici može biti odista dug period”, pišu Sajmon Kenedi i Robert Haton trenutno najistaknutijii članak na portalu Blumberg.

Premijerka će u ponedeljak objaviti pokretanje svoje industrijske strategije, kao nastavak procesa izlaska Britanaca iz Evropske unije, a pre nego što će Vrhovni sud sutra objaviti ima li ona, umesto parlamenta, pravo da inicira Breksit. Nakon ove odluke, ona odmah leti za SAD kako bi se sastala s Trampom.

“Ekonomija budućnosti”

U nastojanju da pripremi britansku ekonomiju za život izvan Evropske unije, Mej će u ponedeljak objaviti kakav je to “dil s britanskim privrednim granama” sačinjen – dogovor njene vlade o podršci onim industrijskim sektorima u kojima bi, po mišljenju njenog kabineta, Ujedinjeno Kraljevstvo moglo imati prednosti poredeći se s ostalima: Među njima su oblast veštačke inteligencije (AI) kao i mobilno umrežavanje.

Ovo je, ujedno, svojevrsni portfolio kojim bi Britanija narednih godina trebalo da se predstavi potencijalnim trgovinskim, finansijskim i privrednim partnerima širom sveta, nadajući se da će kod njih proizvesti bitno veće interesovanje za uslove poslovanja na Ostrvu.

000000

Strategija se tiče “budućnosti (britanske) privrede, obezbeđivanja uslova kojima će ona ohrabrivati dalji rast biznisa, kao i rast uopšte”, rekla je Mej za televiziju Blumberg. “Radi se, takođe, i o obezbeđivanju uslova da benefiti od (mogućeg) napretka budu dostupni u čitavoj zemlji.”

Mej danas treba da objavi da će njena vlada potrošiti 170 miliona funti (197 miliona evra, 212 miliona dolara) na tehničko obrazovanje koje bi trebalo da zadovolji uslove za predstojeće poslovanje. Istraživanje objavljeno u subotu (21.jan), u kojem je anketirano 800 članova britanskog Instituta direktora, dobilo je podatak da je dugoročni strateški prioritet ostrvskih poslovnih lidera upravo savladavanje posebnih veština, posebno potrebnih za britansko poslovanje u budućnosti.

Kratkoročna perspektiva britanskog poslovnog ekosistema ne izgleda sjajno, a Britanci se suočavaju sa dugotrajnom tranzicijom ka modelu koji bi morao biti daleko više izvozno orijentisan. To znači da će se britanska privreda, do kraja ove decenije, razvijati relativno sporo, izjavili su eksperti think-tanka ITEM (EY ITEM Club – Independent Treasury Economic Model: grupa koju je formirala savetodavna firma Ernst & Young; bavi se kvartalnim predviđanjem uslova poslovanja i razvijanjem biznis modela u perspektivi).

Pravilo Vrhovnog suda i presuda

U utorak (24.jan) u pola deset prepodne britanski Vrhovni sud doneće presudu ko i kako može da pokrene član 50 Lisabonskog ugovora, pravni akt kojim se objašnjava način izlaska iz EU – proces razlaza koji bi trebalo da, počev od aktivacije ovog Člana, traje pune dve godine.

Tereza Mej već je spremna za pravni poraz na ovom sudu, što bi je u tom slučaju prisililo da ovaj član i odluku suda uvede u parlament. Lider Laburističke partije Džeremi Korbin zatražiće izmenu ovog zakona, a u pokušaju da omekša premijerkin plan; britanski list Observer juče je izvestio da će se grupa “lavirajućih” tj. kros-partijskih poslanika ujediniti kako bi zaustavili takozvani teški Breksit (ili “Bregzit”, srpski jezik dozvoljava obe varijante izgovora).

Jedan od problema s kojima će se suočiti britanska premijerka, kada je u pitanju odluka Vrhovnog suda, jeste da ta odluka ni u kom slučaju ne bi okončala pravne muke i izazove s kojima se trenutno suočava, izjavili su za Blumberg je Džeremi Hodžiz i Patrik Gaver (Jeremy Hodges, Patric Gover). Dablinski sud sada razmatra pitanje da li proces izlaska Britanije iz EU može trajati tri umesto dve godine, dok se u drugoj tužbi podnetoj Vrhovnom sudu iznosi tvrdnja da junski referendum 2016. premijerki ni u kom slučaju nije dao ovlašćenja da “povuče Britaniju sa jedinstvenog (evropskog) tržišta”.

Susret s Trampom

Tereza Mej će u petak (27.jan) postati prvi evropski lider koji će se susresti sa Trampom otkada je ovaj došao na vlast.

Jedan od ključnih izazova biće pronalaženje zajedničke osnove za obe strane. Ona se prikazuje kao “stegonoša” slobodne trgovine, dok on na međunarodnu trgovinu gleda kao na pretnju po svoju zemlju. Prisutne su, između ostalog, i razlike oko stavova u vezi NATO alijanse.

Mej ima neke adute s kojima bi mogla da zaigra. Tramp je hvalio Bregzit, pa – ukoliko se i na to gleda kao na deo istog pokreta, tzv. “Trampizma” – onda bi on mogao biti sklon da Ujedinjenom Kraljevstvu ponudi velikodušan postbregzitovski trgovinski sporazum.

Njegovi saradnici su za Blumberg već rekli da on to i namerava, kao i da veruju da su njihovi preliminarni razgovori sa Britanijom ohrabrili premijerku da agresivnije nastupa tokom sprovođenja svog plana o Bregzitu. Britanski list Telegraf izvestio je da možda postoji način da američke i britanske banke lakše pristupaju jedne drugima na anglo-američkom tržištu, dodajući da Tereza Mej želi da pojednostavi obostrani protok radne snage na tržištima rada ove dve zemlje.

Transatlantsko trgovinsko i investiono partnerstvo (TTIP), čak i ako nije moglo biti potpisano sve do Bregzita, omogućilo bi Terezi Mej da svojim kolegama iz EU pokaže kako je Britanija sposobna da napreduje izvan EU, a samim tim i da od njih zahteva veće ustupke kada je u pitanju razlaz i Bregzit. Sa druge strane, zvaničnici EU mogli bi joj zameriti da joj je neko ko je predviđao raspad evropskog bloka – a to je Tramp – ulio jedan osećaj većeg komfora i samozadovoljstva, pa će, shodno tome, nastojati da je zbog toga kazne.

Na nekoj drugoj strani, blagajnik australijskog trezora Skot Morison (Scott Morrison) najavio je da će ove nedelje biti postavljeni temelji za buduće razgovore” vezane za jedan novi trgovinski sporazum između njegove zemlje i Britanije posle Breksita. Međutim, čileanska predsednica Mišel Bašle (Michelle Bachelet) rekla je za Blumberg da bi radije da obnovi trgovinski ugovor koji je 2002. godine njena zemlja potpisala sa EU, i da na njenoj listi prioriteta nipošto nije uvrštena bilo kakva verzija postbregzitovskog sporazuma sa Britanijom.

“Bregzit ima vremenski period od dve godine. Ima vremena da vidimo kako ćemo nastaviti našu vezu. Sa Britanijom imamo veoma dobre istorijske, političke, diplomatske i ekonomske odnose.”

Parlamentarni problem

Još jedan izazov koji se ukazao na političkom obzorju Starog kontinenta je da je prošle nedelje blok Socijalističkih partija EU regiona prošle nedelje izgubio kontrolu nad Evropskim parlamentom, čime je okončan dugogodišnji sporazum o podeli vlasti u ovom političkom organ, a što bi veoma verovatno moralo da zapečati bilo kakav dogovor EU i Britanije oko Bregzita. Ovakav razvoj događaja mogao bi da ozbiljno osujeti pripreme Tereze Mej za sprovođenje bregzitovskog plana, prenosi Džonatan Sternz za Blumberg.

“Šansa da Evropskim parlamentom odjekne jednoglasno ‘ne’ u vezi bilo kakvog dogovora s Britanijom oko bregzita sada je po svemu sudeći daleko veća, i to ’ne’ će sada odjekivati kao izraz jedne nove većine, a ne više pojedinačno”, rekao je Glin Ford (Glyn Ford), bivši pripadnik britanskih socijalista u evropskom parlamentu a sada izvršni direktor konsultantske kuće Polint.

Bregzitovska unakrsna paljba

Bankari, u svetlu najnovijih događaja, izražavaju bojazan da za solidnu tranziciju nakon bregzita neće biti dovoljno dovoljno vremena.

Uzgred, Nissan je bio jedini proizvođač automobila koji je primio “pismo o Bregzitu (i namerama britanske vlade), kaže ministar.

Još jedna japanska korporacija, Hitachi, izražava zabrinutost da će se posledice koje bi Breksit mogao imati po njeno poslovanje tek videti, i da razmišljaju da nakon isteka ugovora presele svoj biznis iz Britanije na neko drugo mesto.

Advokatica i poslanica Evropskog parlamenta Marin le Pen – francuska političarka i najmlađa ćerka Žan-Mari le Pena i predsednica partije Nacionalni front od 16. januara 2011 – kaže da će nakon Bregzita uslediti “domino” efekat koji će se osetiti na političkoj sceni širom Evrope.

Međunarodna Grupa za regulatorne strategije kaže da bi razgovori o Bregzitu trebalo da se fokusiraju na realizaciju jednog konkretnog dila na relaciji Britanija – Evropska unija.

Švajcarska bi, u tom slučaju i po tom konceptu, trebalo da Britaniji posluži kao referentna tačka, izjavio je nemački ministar finansija Volfgang Šojble za nedeljno izdanje Noje Ciriher Cajtunga (NZZ am Sonntag)

Dejli ekspres donosi da je  grupa “Izlazak znači izlazak” (Leave Means Leave group) izjavila da bi, u slučaju odlaska Britanaca, milion EU imigranata moglo da se u naredne dve godine iseli iz Britanije.

…A za to vreme na tržištu…

Najveći skok funte u 24 godina podsticaj je predviđanjima da je za ovu valuti najgore prošlo – barem u kratkom roku.

Kames Capital ocenjuje ostrvsku privredu kao”neutralnu i blago pozitivnu”, dok Global FX Capital kaže da poboljšanje ekonomije i ubrzavanje inflacije uvećavaju šanse da britanska valuta postane snažnija.

Prema Gaju Hendsu (Guy Hands), predsedniku konsultantske kompanije za privatna ulaganja Terra Firma Capital Partners, “otkup preduzeća je posao koji je predodređen da cveta nakon Bregzita.”

“Nažalost – a to je uvek jedna od čudnih stvari vezanih za svaki biznis – mislim da je to loša stvar po većinu ljudi, loše po moju zemlju, iako mislim da će po ovakav razvoj događaja, verovatno, biti dobar po moje poslovanje”, izjavio je on za TV Bloomberg.

…I, konačno…

U međuvremenu, mjuzikl pod nazivom “Brexit” u punom zamahu širi svoja krila. Nakon višemesečnih proba, ova predstava – sa glumcima koji igraju nekadašnjeg gradonačelnika Londona a sada ministra spoljnih poslova Borisa Džonsona, šefa partije UKIP koja je najzdušnije zagovarala Bregzit,  Najdžela Faradža, bivšeg premijera Dejvida Kamerona i sadašnje premijerke Tereze Mej – od 20. januara gostovaće u pozorištima širom Londona. Peter Wilby iz magazina Nju stejtsmen (New Statesman), koji ga je već video, napisao je da je ovaj muzički komad “zabavan, angažovan i smešan.”

Još jedna stvar: Ako ste prošle nedelje propustili godišnji sastanak Svetskog ekonomskog foruma u švajcarskom gradu Davosu, Blumbergovi tvitovi pomoći će vam da uhvatite korak sa svim bitnim informacijama vezanim za “alpsko bregzitovanje”.

Simon Kennedy, Robert Hutton (Jan 23, 2017, Bloomberg)

Problem Dojče banke kao podsticaj nemačkim nacionalistima

05

Međunarodni monetarni fond je pre tri meseca upozorio da Dojče banka predstavlja potencijalnu sistemsku pretnju po globalni finansijski sistem. Danas, problemi sa kojima se suočava ovaj najveći nemački kreditor pokreću drugačiju vrstu rizika: erupciju sve snažnijih nacionalističkih reakcija u Nemačkoj.

Juče, u ponedeljak 3. oktobra, predsednik ekonomskog odbora nemačkog parlamenta Peter Ramzauer dao je intervju za Welt am Sonntag u kojem je 14 milijardi dolara kazne koju Dojče banka ima da plati zbog skandala s hipotekarnim hartijama od vrednosti datira još iz doba (početka) finansijske krize te da je ovo “iznuđivačka” mera, naglasivši da ova kazna ” ima sve karakteristike ekonomskog rata”.

Još jedan nemački političar, Markus Ferber, sugerisao je kako je istraga u vezi nepravilnosti funkcionisanja ove banke “vraćanje milog za drago”: naime, osveta za odluku Evropske komisije da kazni američku korporaciju Apple sa 13 milijardi evra (14,6 milijardi dolara) poreza. I rukovodioci nekih od najvećih nemačkih kompanija listiranih na DAX-u se ovog vikenda udružilo u pružanju svoje podrške Dojče banci. “Nemačkoj industriji potrebna je jedna nemačka banka koja će nas pratiti u svet”, rekao je BASF-ov predsednik Jirgen Hambreht.

Umesto podele krivice zbog lošeg upravljanja Dojče bankom, mnogi Nemci uhvatili su se u nacionalističko kolo, donosi Blumberg u tekstu Tereze Rafael. Ideja da je Dojče banka u velikoj meri žrtva, hrani sve popularniji narativ da se nemačka tradicija, standardi i institucije nalaze pod udarom spoljašnjih pretnji. Kao što smo videli u slučaju suprotstavljanja genetski modifikovanoj hrani i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), jednom kada se duboko ukorene ovi stavovi mogu stvoriti politički moćne crvene linije.

07

Glavna meta kriticizma je evropski finansijski sistem, čijem je stvaranju Nemačka uveliko doprinela. Evropska centralna banka okrivljena je za sputavanje Dojče banke, što nemačkim štedišama nanosi štetu, podstičući rasipništvo i vlade koje grcaju u dugovima na periferiji evrozone.

Evropska centralna banka je u prošlosti morala da se nosi s periodičnim napadima koji su, na račun  njene finansijske politike, u prošlosti dolazili iz pravca Nemačke. Čak je i kupovina ECB-ovih obveznica bila izazov i problem za Nemački ustavni sud (koji je presudio u korist ECB-a). Nemačka kritika je, međutim, u poslednje vreme narasla, bivajući sve postojanija. Nalazeći se pred nemačkim piscima zakona tek po drugi put u poslednje četiri godine, guverner Evropske centralne banke Mario Dragi je pred njima, na prošlonedeljnoj zatvorenoj sednici, branio politiku ECB-a u svetlu aktuelnog problema sa Dojče bankom. “Ukoliko (ova) banka predstavlja sistemsku pretnju zoni evra, to ne može biti zbog niskih kamatnih stopa već iz drugih razloga”, izjasnio se Dragi.

Tokom svih protesta vezanih za spoljno mešanje bio je prisutan element poziranja i nameštanja uoči izbora koji će biti naredne godine. Sa populističkom i anti-evrozonskom partijom “Alternativa za Nemačku” (AfD) koja upadljivo pridobija Nemce na lokalnim izborima, nemački mejnstrim političari spremni su da na nekim drugim mestima polažu račune zbog nemačkih problema kao i da nemačkim biračima demonstriraju svoje nacionalističke akreditive – biračima koji su već umorni od gledanja kako nemački interesi bivaju ugroženi EU ciljevima.

Ova debata, međutim, prevazilazi polje izborne politike i kamatnih stopa. Nakon što je Britanija glasala da napusti EU, ali i grčke i izbegličke krize, a sada i sa problemima s ovom bankom, Nemačka počinje da preispituje svoj stav o evropskim integracijama. Što se više šire razlike između zemalja evrozone, tim je ugroženiji projekat jedinstvene evropske valute. Ukoliko će Nemačka nositi teret podupiranja evrozonske ekonomije, kako se kreću razmišljanja velikog broja Nemaca, onda  bi Nemački stav trebalo da se čuje više i dalje te da bude relavantniji.

Ovo predstavlja čudan obrt događaja. Nemačka je najveći razlog što je Evropska unija uopšte stvorena. Ponikla iz Evropske zajednice za ugalj i čelik, formirane 1951. godine kako bi se moć nemačke industrije našla u sprezi sa francuskim državništvom. Evro – kojeg je Nemačka prihvatila kao cenu ponovnog ujedinjenja s Istočnom Nemačkom – bio je u osnovi politički projekat koji je vremenom sve više zatezao čvor. Izvozno orijentisana Nemačka pokupila je sve prednosti jedinstvene valute, koja je znatno slabija nego što bi je nemačka marka, pridobijajući za sebe ogroman trgovinski suficit.

04

Ekonomisti nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (IWH) u Haleu su prošle godine izveli računicu po kojoj je, Nemačka uštedela više od 100 milijardi evra (112,4 milijarde dolara) u kamatnim troškovima u periodu između 2010. i 2015. godine, odnosno oko tri odsto nemačkog BDP-a. Uštede su, kako su ovi ekonomisti istakli, bile veće od troškova koje je generisala grčka dužnička kriza – čak i da Grčka nije uspela da otplati svoje dugove. IFW institut u Kilu izračunao je da će – usled nižih kamatnih stopa i statusa Nemačke kao zemlje koja je sigurno finansijsko utočište – ova zemlja uštedetu 160 milijardi evra do 2030. godine.

Neko bi mogao da dosta toga kaže kako je Nemačka sama krojila svoju srećnu sudbinu. Ali, niko ne bi mogao poreći da je evro bio neka vrsta izvora njihovog bogatstva.

Imajući u vidu kompetitivne benefite koje je jedinstvena valuta donela Nemačkoj, možda je ironično to što jedna populistička partija (AfD) danas osporava nemačke mejnstrim stranke – i to svojim protivljenjem zajedničkoj evropskoj valuti. Ipak, “nedopečena” tj. nedovršena struktura evra – monetarna unija ali ne i fiskalna unija – dozvolila je da je “inficiraju” veliki disbalansi. Te neravnoteže su usporavale privredni rast u zoni evra; one se ogledaju u visokoj nezaposlenosti na periferiji EU, mada se Francuska – sa 10 odsto nezaposlenosti – i Italija – sa svojim nivoom duga od preko 132 procenata BDP-a – nalaze u samom središtu EU.

Nemačka, čija privreda doživljava rast postala je nestrpljiva usled neuspešnog nastojanja ostalih evrozonskih ekonomija da postanu konkurentnije. Nemačka bi se mogla pohvaliti daljim prisustvom svojih proizvodnih kvaliteta, Harcovim reformama koje su od 2003. godine liberalizovale tržište rada kao i efikasnim programom za pripravnike i one koji tek ulaze na tržište rada. Mnogi među evropskim partnerima u Nemačkoj su u međuvremenu rasipali svoje uštede na servisiranje dugova, koje je na red došlo baš u eri pojave niskih kamatnih stopa.

Naravno da Nemačka sebi može dozvoliti da bude velikodušna. Nemačka ekonomija je i dalje najveća u Evropi a četvrta po veličini u svetu, a nezaposlenost ostaje na svom najnižem nivou od ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke. Ali, postoje neke naznake podbacivanja u performansama. Rast privrede će se sledeće godine usporiti, dok je rast produktivnosti bio nizak. Poniženje koje je Folksvagen doživeo zbog lažiranja podataka unutar sistema za indikovanje emisija štetnih gasova skupo će koštati ovu kompaniju; tržišna vrednost Dojče banke rapidno se smanjuje; sve ovo nagriza ideal ultra-efikasnog, besprekornog poslovanja nemačkih korporacija. Kada zagusti, junaci će već pronaći nekoga koga bi okrivili (“When the going gets tough, the tough find someone to blame”).

08

Mario Dragi ponudio je predloge kako bi Nemačka mogla učiniti mnogo više na fiskalnom frontu da bi se stimulisao rast i investicije. Ali, Nemci nisu raspoloženi za predavanja. Umorni su od slušanja saveta sa strane, naime, da moraju da prihvate standarde postavljene od strane ostalih. Moglo bi se čak reći da Nemci imaju s Britanijom daleko više zajedničkog nego što se pretpostavlja: još jedna nacija luda za pivom i fudbalom, sa naprednom ekonomijom i protestantskom radnom etikom i koja je, takođe poput Britanije, zamorila se od zahteva ostatka EU zajednice. I zaista, ona mantra na kojoj je počivao Brexit, “Povratiti kontrolu” zvuči sve bolje i bolje i u ušima Nemaca.

Nemci mogu biti daleko lojalniji Evropljani od Britanaca, ali mogu biti i – daleko skeptičniji. A ukoliko nacionalističke tužbalice počnu da odjekuju širom Nemačke, zemlje koja je tradicionalno najpouzdaniji timski igrač u EU, dobre su šanse da će snage decentralizacije u Evropi postati daleko jače.

Therese Raphael, Bloomberg

Američko propadanje ili obnova?

Smisao izbora 2016.

01

Pre dve godine, poznati američki ekonomista i Nobelovac Frensis Fukujama (Francis Fukuyama) obrazložio je mišljenje da Amerika pati od političkog propadanja. Njen ustavni sistem kontrola i ravnoteža, udružen s dvopartijskom polarizacijom i usponom obilno finansiranih interesnih grupa, urodio je onim što ovaj uticajni ekonomista naziva „vetokratijom“: stanjem u kom je lakše sprečiti vlast da nešto uradi nego upregnuti je u ostvarivanje opšteg dobra. Česte budžetske krize, inertna birokratija i nedostatak inovacija u politici bili su pečat političkog sistema u rasulu, tvrdi Fukujama. Njegov tekst objavio je portal Peščanik.

Površno gledano, predsednički izbori 2016. godine kao da potkrepljuju tu analizu. Nekad ponosna Republikanska stranka izgubila je kontrolu nad svojim procesom nominacije, dopustila da ga neprijateljski preuzme Donald Trump i sad je razdirana dubokim unutrašnjim protivrečjima. Na demokratskoj strani, u međuvremenu, ultrainsajderka Hillary Clinton suočila se s neočekivano snažnim suparnikom Bernijem Sandersom, sedamdesetčetvorogodišnjim samozvanim socijaldemokratom. O čemu god da se radi – od imigracije do finansijske reforme, od trgovine do stagniranja dohotka – glasači na obe strane spektra ustali su u ogromnom broju protiv establišmenta koji vide kao korumpiran i obuzet sopstvenim interesima i okrenuli se radikalnim autsajderima u očekivanju pročišćenja.

Burna kampanja pokazala je, međutim, da američka demokratija u izvesnom smislu funkcioniše bolje nego što se veruje. Šta god čovek mislio o njihovim odlukama, glasači su pohrlili na izbore u jednoj državi za drugom i preoteli kontrolu nad političkim narativom od organizovanih interesnih grupa i oligarha. Jeb Bush, sin odnosno brat dvojice predsednika koji su nekad izgledali kao neizbežan republikanski izbor, neslavno se povukao iz trke u februaru, pošto je (zajedno sa svojim superpakovima) spiskao 120 miliona dolara. Sanders se, međutim, ograničio na male donacije; zaklinjući se da će razvlastiti finansijsku elitu koja podržava njegovog protivnika, sakupio je čak više novca nego Buš i sve vreme je bio za petama Hillary Clinton.

Prava priča o ovim izborima je to da Američka demokratija, posle nekoliko decenija, konačno reaguje na porast nejednakosti i ekonomsku stagnaciju koju doživljava većina stanovništva. Društvena klasa se vratila u jezgro američke politike i prevazišla druge podele – rasnu, etničku, rodnu, seksualnu, geografsku – koje su dominirale raspravom na prethodnim izborima.

Jaz između imovine elita i ostatka stanovništva rastao je dve generacije, ali tek sad je počeo da dominira nacionalnom politikom. Nije teško objasniti zašto su populisti toliko dobili u ovom krugu, već zašto se to nije dogodilo ranije. Štaviše, mada je dobro znati da je američki politički sistem manje okoštao i da manje robuje bogatim elitama nego što to mnogi pretpostavljaju, eliksiri koje su prodavali populistički promoteri gotovo su sasvim nekorisni; ako bi bili prihvaćeni, ugušili bi rast, pojačali nelagodu i pogoršali stanje. Sad kad su elite prodrmane i izbačene iz svog oholog samozadovoljstva, nastupio je čas da smisle razumna rešenja za probleme koje više ne mogu ni poricati ni ignorisati.

03

Socijalna osnova populizma

Poslednjih godina postalo je još teže poricati da dohoci stagniraju za većinu američkih građana dok elite prolaze bolje nego ikad, i da to izaziva rast nejednakosti širom američkog društva. Neke osnovne činjenice, kao što je ogromno povećanje udela jednog procenta stanovništva u nacionalnom bogatstvu, ne mogu se više lako osporavati. U ovom političkom ciklusu novo je to što je pažnja počela da se okreće od prekomernog dohotka oligarhije ka lošem položaju onih koji su ostali pozadi.

Dve novije knjige – Raspadanje Charlesa Murraya i Naša deca Roberta Putnama – opisuju novu društvenu stvarnost s bolnom podrobnošću. Murray i Putnam su na suprotnim krajevima političkog spektra – jedan je libertarijanski konzervativac a drugi mejnstrim liberal – ali podaci koje iznose su bezmalo identični. Dohodak radničke klase je opadao u prošloj generaciji, najdramatičnije za bele muškarce sa srednjim ili nižim obrazovanjem. Za tu grupu Trumpov slogan „Učinimo Ameriku ponovo velikom!“ ima stvarno značenje. Ali patologije od kojih pate njeni pripadnici mnogo su dublje, kao što pokazuju podaci o zločinu, upotrebi droga i jednoroditeljskim porodicama.

Osamdesetih godina vodila se široka nacionalna rasprava o pojavljivanju afroameričke potklase – to jest, mase nezaposlenih i nekvalifikovanih ljudi čije se siromaštvo dalje reprodukuje tako što izaziva raspad porodica i što su onda takve porodice nesposobne da prenesu društvene norme i ponašanja koji su neophodni za konkurentnost na tržištu rada. Danas je bela radnička klasa gotovo u istom položaju u kom je tada bila crna potklasa.

Tokom zagrevanja za unutarstranačke izbore u Nju Hempširu – državi koja je jednako bela i ruralna kao bilo koja druga u zemlji – mnogi Amerikanci su bili iznenađeni kad su saznali da je tu najveća briga glasača heroinska zavisnost. U stvari, zavisnost od opioida i metamfetamina poprimila je u belim ruralnim zajednicama država kao što su Indijana i Kentaki iste epidemijske razmere koje je u prethodnoj generaciji imala zavisnost od kokaina u gradskim jezgrima. U jednom novijem članku ekonomisti Anne Case i Angus Deaton pokazali su da je između 1999. i 2003. godine porasla stopa smrtnosti belih, sredovečnih muškaraca nehispanskog porekla u Sjedinjenim Državama, iako je u istom periodu opala u gotovo svim drugim grupama stanovništva i u svim drugim bogatim zemljama.

Ta sve sumornija realnost zaobišla je američke elite – svakako i zato što su one u istom periodu sasvim dobro prolazile. Prihodi ljudi koji imaju bar fakultetsku diplomu već decenijama rastu. U toj grupi je opala stopa razvoda i samohranih roditelja, stopa zločina u okruženju postojano opada, gradove su preuzeli mladi urbani ljudi, a tehnologije kao što su Internet i društveni mediji osnažile su društveno poverenje i nove oblike angažovanja zajednice. Za tu grupu odveć brižni roditelji predstavljaju veći problem nego deca koja sama otključavaju kuću kad se vrate iz škole.

06

Neuspeh politike

Kad imamo u vidu ogromnu društvenu promenu, pravo pitanje nije zašto Sjedinjene Države doživljavaju populizam 2016. godine, već zašto se ta eksplozija nije dogodila mnogo ranije. Tu smo zaista imali problem predstavljanja u američkim institucijama: nijedna politička partija nije se dobro zalagala za interese grupe čiji je standard opadao.

Poslednjih decenija, Republikanska stranka je bila nelagodna koalicija biznis elita i društvenih konzervativaca; prve su obezbeđivale novac, a drugi glasove na unutarstranačkim izborima. Biznis elite, predstavljene uvodnikom u listu The Wall Street Journal, dosledno su se zalagale za ekonomski liberalizam: slobodna tržišta, slobodnu trgovinu i legalnu imigraciju. Republikanci su obezbedili glasove za usvajanje trgovinskih zakona kao što su Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini i nedavno ovlašćenje predsednika da sklapa trgovinske ugovore (poznatije kao „brza pruga“). Investitori i promoteri biznisa očigledno imaju koristi od uvoza strane radne snage, kvalifikovane i nekvalifikovane, i od globalnog trgovinskog sistema koji im omogućuje da izvoze i investiraju širom planete. Republikanci su se zalagali za demontiranje sistema bankarske regulative iz vremena depresije i postavili su temelj za porast rizičnih hipotekarnih kredita i finansijsku krizu koja je iz toga proizašla 2008. godine. Oni su bili ideološki posvećeni smanjivanju poreza za bogate Amerikance; time su potkopavali moć sindikata i smanjivali sve oblike socijalnog staranja, čiji su korisnici siromašniji delovi populacije.

Taj program je bio direktno suprotan interesima radničke klase. Uzroci pogoršavanja položaja radničke klase su složeni, jer su povezani i s tehnološkim promenama a ne samo sa činiocima na koje utiče javna politika. Ipak, ne može se poreći da je pomak u korist tržišta, za koji su se u prethodnim decenijama zalagale republikanske elite, potisnuo dohotke radničke klase time što je izložio radnike surovijoj tehnološkoj i globalnoj konkurenciji i što je redukovao razne zaštite i socijalne beneficije preostale iz doba Nju dila. (Zemlje poput Nemačke i Holandije, koje više štite radnike, ne doživljavaju sličan porast nejednakosti.) Zato ne treba da nas čudi što je ove godine najveća i najemocionalnija bitka ona koja se odigrava u Republikanskoj stranci, pošto njena radnička baza nedvosmisleno pokazuje sklonost prema nacionalističkoj ekonomskoj politici.

Demokrate, sa svoje strane, tradicionalno vide sebe kao branioce običnih ljudi i još mogu da računaju na to da će im, koliko god smanjena, baza članova sindikata pomoći da pobede na izborima. Ali i oni su ostavili na cedilu taj deo populacije. Od uspona „trećeg puta“ Billa Clintona, elite u demokratskoj partiji su prigrlile postreganovski konsenzus o dobrobiti slobodne trgovine i imigracije. Bile su saučesnici u demontriranju bankarske regulative devedesetih godina i pokušavale su da potkupe pre nego da podrže radnički pokret i njegove prigovore trgovinskim sporazumima.

Ali važniji problem s demokratama je to što je partija prihvatila identitetsku politiku kao jednu od svojih ključnih vrednosti. Stranka je pobedila na prethodnim izborima tako što je mobilisala koaliciju populacijskih segmenata: žene, Afroamerikance, izrazito urbanu omladinu, homoseksualce i ekologe. Ali potpuno je izgubila kontakt sa belom radničkom klasom koja je bila temelj Nju dil koalicije Franklina Roosevelta. Bela radnička klasa počela je da glasa za Republikance osamdesetih godina zbog kulturnih pitanja kao što su patriotizam, pravo na vatreno oružje, abortus i religija. Devedestih godina Clinton je pridobio dovoljan deo tog segmenta da bi bio dvaput izabran (oba puta zahvaljujući pluralitetima), ali otad su beli radnici pouzdaniji glasači Republikanske stranke uprkos činjenici da je republikanska elitistička ekonomska politika u suprotnosti s njihovim ekonomskim interesima. Zato je prema anketi univerziteta Kunipijak, čiji su rezultati objavljeni u aprilu, osamdeset odsto ispitanih Trumpovih pristalica reklo da je „vlada otišla predaleko u pomoći manjinskim grupama“ a osamdeset pet odsto se složilo s tvrđenjem da je „Amerika izgubila svoj identitet“.

Opsednutošću demokrata identitetom može se objasniti jedna od velikih misterija savremene američke politike – zašto su beli ruralni pripadnici radničke klase, posebno u južnim državama sa ograničenom socijalnom zaštitom, pohrlili pod republikansku zastavu iako su među najvećim korisnicima programa koji su nastali ili opstali uprkos republikancima, kao što je Obamin Zakon o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti. Jedan razlog je to što će, po njihovom mišljenju, Obamacare više koristiti drugima nego njima – a to delom misle i zato što su demokrate izgubile sposobnost da se obraćaju takvim glasačima (za razliku od tridesetih godina kada su ruralni belci s juga bili ključne pristalice inicijativa Demokratske stranke u oblasti socijalne zaštite, na primer državne razvojne agencije Tenesi Veli).15

Kraj jednog doba?

Trumpove političke izjave su zbrkane i protivrečne, što nije neobično pošto dolaze od narcisoidnog medijskog manipulatora bez jasne ideološke osnove. Ali tema kojom je privukao tako mnogo glasača na republikanskim predizborima je donekle i Sandersova: nacionalistički ekonomski program smišljen da zaštiti i obnovi radna mesta američkih radnika. Time se može objasniti i to što se on suprotstavlja imigraciji – čak i legalnoj imigraciji kvalifikovanih radnika – kao i to što osuđuje američke kompanije koje sele fabrike u inostranstvo da bi smanjile troškove rada. Pored toga, on nije kritikovao samo Kinu zbog manipulacije valutama već i prijateljske zemlje kao što su Japan i Južna Koreja zbog potkopavanja proizvodne baze Sjedinjenih Država. I naravno, on se oštro suprotstavlja i daljoj liberalizaciji trgovine, oličenoj, između ostalog, u Transpacifičkom partnerstvu sa Azijom i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu sa Evropom.

Sve ovo zvuči kao potpuna jeres svakom ko je odslušao elementarni kurs iz teorije trgovine, gde svi modeli – od Ricardovog modela komparativne prednosti do Heckscher–Ohlinovog faktora nacionalnih proizvodnih kapaciteta – govore da je slobodna trgovina pobednička kombinacija za sve trgovinske partnere jer povećava njihov agregatni dohodak. I zaista, globalna proizvodnja se učetvorostručila od 1970. do 2008, kad su svetska trgovina i investicije liberalizovani na osnovu širokog okvira Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini a zatim i stvaranja Svetske trgovinske organizacije.

Globalizacija je izvukla stotine miliona ljudi iz siromaštva u zemljama kao što su Kina i Indija, a Sjedinjenim Državama je donela neizmerno bogatstvo.

Ipak, konsenzus elita o blagodatima ekonomske liberalizacije, zajednički elitama obe stranke, nije imun na kritike. U sve postojeće trgovinske modele ugrađen je zaključak da liberalizacija trgovine povećava agregatni dohodak, ali obično ima rđave posledice za distribuciju – drugim rečima, stvara pobednike i gubitnike. Jedna novija studija procenjuje da je konkurentni uvoz iz Kine odgovoran za gubitak 2 miliona do 2,4 miliona američkih radnih mesta između 1999. i 2011. godine.

Standardni odgovor trgovinskih ekonomista je da su dobiti od trgovine dovoljne da više nego adekvatno nadoknade gubitak, u idealnom slučaju tako što će omogućiti da se radnici dokvalifikuju i steknu nove veštine. Svaki važan korak u trgovinskom zakonodavstvu bio je praćen mnoštvom mera za prekvalifikaciju radnika, kao i uvođenjem novih pravila koja radnicima omogućuju da se prilagode.

Ali u praksi je prilagođavanje često izostajalo. Američka vlada je sprovodila 47 nekoordiniranih programa za prekvalifikaciju radnika (otad ukrupnjenih u desetak), pored bezbrojnih programa u državama, ali oni nisu uspeli da obezbede bolji posao velikom broju radnika. Delimično je za to kriv način sprovođenja, ali postoji i greška u konceptu: nije jasno koja vrsta obuke može da preobrati 55-godišnjeg radnika na fabričkoj traci u programera ili veb dizajnera. Niti standardna teorija trgovine uzima u obzir političku ekonomiju investiranja. Kapital je uvek lakše sprovodio kolektivne akcije nego što su to činili radnici, zato što je koncentrisaniji i lakše ga je koordinirati. To je bio jedan od najranijih argumenata u prilog sindikalizmu, koji je u Sjedinjenim Državama od osamdesetih godina ozbiljno podrivan. A u današnjem globalizovanom svetu prednost kapitala se samo dalje uvećava s njegovom većom mobilnošću. I radna snaga je postala mobilnija, ali su njena ograničenja znatno veća. Pregovaračke prednosti sindikata brzo potkopavaju poslodavci koji prete da će preseliti svoj biznis ne samo u američku državu koja im garantuje pravo na rad, već i u drugu zemlju.

Razlike u ceni rada između Sjedinjenih Država i mnogih zemalja u razvoju tako su velike da je teško zamisliti politiku koja bi mogla da zaštiti masu nekvalifikovanih radnika. Možda čak ni Trump ne veruje da bi cipele i košulje još trebalo proizvoditi u Americi. Svaka indstrijalizovana nacija u svetu, uključujući i one koje mnogo energičnije štite svoje proizvodne baze, kao što su Nemačka i Japan, osetila je opadanje udela proizvodnje u poslednjih nekoliko decenija. Čak i Kina počinje da gubi radna mesta zbog automatizacije i niske proizvodne cene u zemljama kao što su Bangladeš i Vijetnam.

Iskustvo zemalja kao što je Nemačka pokazuje da put kojim su išle Sjedinjene Države nije bio neizbežan. Nemačke poslovne elite nikad nisu nastojale da podriju moć sindikata; do dan-danas u nemačkoj ekonomiji nadnice se utvrđuju pregovorima između poslodavaca i sindikata, a te pregovore finansira vlada. Zato je rad u Nemačkoj skuplji za oko 25 odsto od odgovarajućeg rada u Americi. Uprkos tome, Nemačka je i dalje treći najveći izvoznik u svetu, a udeo zaposlenosti u proizvodnji, iako opada, i dalje je znatno viši nego u Sjedinjenim Državama. Za razliku od Francuza i Italijana, Nemci nisu pokušavali da zaštite postojeća radna mesta nizom zakona o radu; program reformi kancelara Gerharda Schrödera iz 2010. godine olakšao je otpuštanje viška radnika. Nemačka je, međutim, izdvajala velika sredstva za usavršavanje radnika u okviru programa obuke i za druge aktivne intervencije na tržištu rada. Nemci su nastojali da zaštite veći deo snabdevačkog lanca u zemlji od beskrajne eksternalizacije tako što su svoj čuveni Mittelstand, to jest mali i srednji biznis, povezali s velikim poslodavcima.

Za razliku od toga, u Sjedinjenim Državama ekonomisti i javni intelektualci prikazuju pomak od proizvodne ekonomije ka postindustrijskoj, zasnovanoj na uslugama, kao neizbežan, čak kao nešto što treba pozdraviti i ubrzati. Kao da će se nekadašnji proizvođači konjskih kola peobraziti u informatičare s pola radnog vremena u fleksibilnoj, eksternalizovanoj novoj ekonomiji, u kojoj će im njihove veštine doneti još veće zarade. Međutim, uprkos povremenim gestovima, jasno je da nijedna politička stranka nije istinski poverovala u program prekvalifikacije kao ključni deo nužnog procesa prilagođavanja, niti je investirala u socijalne programe koji bi zaštitili radničku klasu u periodu prilagođavanja. I tako su beli radnici, poput Afroamerikanaca u prethodnim decenijama, bili prepušteni sami sebi.

Prva decenija veka mogla je biti drukčije odigrana. Kinezi danas ne manipulišu svoju valutu da bi povećali izvoz; štaviše, u poslednje vreme pokušavaju da zaštite vrednost juana kako bi sprečili beg kapitala. Ali oni su izvesno manipulisali svoju valutu u godinama posle azijske finansijske krize iz 1997-1998. i pucanja dot-kom balona iz 2000-2001. Vašington je tada mogao da pripreti tarifama protiv uvoza iz Kine ili da ih nametne. To bi povuklo neke rizike: maloprodajne cene bi porasle i kamatne stope bi se povećale da su Kinezi odgovorili odbijanjem da otkupe američki dug. Ali američke elite nisu ozbiljno razmatrale tu mogućnost iz straha da bi to moglo pokrenuti spuštanje niz klizavu padinu protekcionizma. Zato je u narednoj deceniji izgubljeno više od dva miliona radnih mesta.

11

Put napretka?

Trump se možda zakačio za nešto realno u američkom društvu, ali on je jedinstveno nepogodan instrument za korišćenje reformskog trenutka kakav predstavlja ova izborna turbulencija. Pedeset godina liberalizacije trgovine ne mogu se poništiti nametanjem unilateralnih tarifa ili kažnjavanjem američkih multinacionalnih kompanija koje angažuju jevtiniju stranu radnu snagu. Tu je američka ekonomija tako prepletena sa ostatkom sveta da su opasnosti globalnog klizanja u protekcionizam sasvim realne. Trumpov predlog da se ukine Obamin program zdravstvene zaštite ostavio bi milione američkih radnika bez zdravstvene zaštite, dok bi predloženo smanjenje poreza povećalo deficit u sledećoj deceniji za više od 10 triliona dolara, a donelo bi korist samo bogatima. Ovoj zemlji je potreban snažan vođa, ali institucionalni reformista koji je u stanju da vladu učini zaista efektivnom, a ne personalistički demagog koji se ne obazire na ustanovljena pravila.

Ipak, ako na lažu kad izražavaju veliku zabrinutost zbog nejednakosti i propadanja radničke klase, elite bi morale da preispitaju neke svoje dugotrajne stavove o imigraciji, trgovini i investicijama. Intelektualni izazov je utvrditi da li je moguće uzmaknuti od globalizacije (a pri tom ne oštetiti i nacionalnu i globalnu ekonomiju) radi ostvarivanja veće dohodovne jednakosti u zemlji na uštrb agregatnog nacionalnog dohotka.

Jasno je da su neke promene izvodljivije od drugih i da imigracija nije na vrhu teorijski ostvarivih ciljeva. Obuhvatna reforma imigracije, koja traje više od jedne decenije, nije uspela iz dva razloga. Prvo, njeni protivnici se suprotstavljaju „amnestiji“, to jest omogućavanju da postojeći imigranti bez papira postanu građani. Drugi razlog tiče se strogog sprovođenja zakona: kritičari ukazuju na to da se poštovanje postojećih zakona ne nameće i da ranija obećanja da će se to učiniti nisu održana.

Ideja da vlada treba da deportuje iz zemlje 11 miliona ljudi (mnogi od tih ljudi imaju decu koja su američki državljani) nije naročito ostvariva. Čini se da je neki vid amnestije neizbežan. Kritičari imigracije su, međutim, u pravu kad kažu da su Sjedinjene Države nehajno nametale sopstvene zakone. Strogo sprovođenje zakona ne bi iziskivalo zid, već nešto poput nacionalne biometrijske lične karte, ogromno ulaganje u sudove i policiju i, pre svega, političku volju da se kažnjavaju poslodavci koji krše pravila. Prelazak na mnogo restriktivniju politiku prema legalnoj imigraciji, u kom bi neki vid amnestije za postojeće imigrante bio praćen istinskim naporima da se nametnu nova, stroža pravila, ne bi bio ekonomski poguban. Kad je to ova zemlja uradila, 1924. godine, u izvesnom smislu je popločala put za zlatno doba američke jednakosti četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka.

Teže je videti put za napredovanje trgovine i investicija (bez odustajanja od Transpacifičkog partnerstva) koji ne bi bio krajnje rizičan. U svetu je sve više ekonomskih nacionalista i kad bi Vašington obrnuo kurs kojim je izgradio i održavao postojeći liberalni međunarodni sistem, to bi moglo pokrenuti lavinu uzvratnih udaraca. Možda bi, za početak, trebalo smisliti način da se američke multinacionalne kompanije, koje trenutno imaju 2 triliona dolara u gotovini van Sjedinjenih Država, ubede da taj novac investiraju u svojoj zemlji. Američke korporativne poreske stope su među najvišim u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj; politiku njihovog znatnog smanjivanja, uz ukidanje mnoštva poreskih olakšica i izuzeća za koje su se izborile korporacije, možda bi prihvatile obe stranke.

Druga inicijativa bila bi masovna kampanja za obnavljanje američke infrastrukture. Američko udruženje civilnih inžinjera procenjuje da bi za adekvatnu obnovu infrastrukture u zemlji bilo potrebo 3,6 triliona dolara do 2020. godine. Sjedinjene Države bi mogle da pozajme jedan trilion dok su kamate niske i da ga iskoriste za finansiranje ogromne infrastrukturne inicijative koja bi stvorila ogroman broj radnih mesta a na duži rok i povećala američku produktivnost. Hillary Clinton je predložila 275 milijardi dolara, ali ta suma je suviše skromna.

Međutim, pokušaji da se ostvari bilo koji od ta dva cilja sudarili bi se s rutinskim manama američkog političkog sistema, u kom vetokratija sprečava ili poresku reformu ili investiranje u infrastrukturu. Američki sistem suviše olakšava organizovanim interesnim grupama da blokiraju usvajanje zakona i da „zarobe“ nove inicijative za sopstvene svrhe. Učvršćivanje sistema smanjivanjem prilika za veto, ali i onemogućavanjem olakog donošenja odluka bilo bi deo programa reforme. Nužne promene trebalo bi da obuhvate ukidanje senatorske podrške i rutinskog opstruiranja predugim govorima, kao i delegiranje budžetiranja i formulisanja složenih zakona na manje, pretežno ekspertske grupe koje bi pred Kongres donosile jasne pakete za glasanje.

Zato neočekivana popularnost Trumpa i Sandersa može da signalizira veliku šansu. Uprkos svim svojim manama, Trump je raskinuo s republikanskom ortodoksijom koja preovlađuje od Ronalda Reagana: mali porezi, mala sigurnosna mreža koja mnogo više koristi korporacijama nego njihovim radnicima. Sanders je na sličan način mobilisao protivudarac levice koji je tako upadljivo nedostajao od 2008. godine.

Političke elite dodeljuju etiketu „populizam“ politikama koje podržavaju obični građani koji im se ne sviđaju. Naravno, ne postoji ni razlog ni način da demokratski glasači uvek mudro biraju, posebno u doba kad globalizacija usložnjava političke odluke. Ali ni elite ne biraju uvek ispravno i njihovo preziranje većinskih stavova često samo prikriva golotinju njihovog položaja. Narodna mobilizacija sama po sebi nije ni loša ni dobra; ona može da stvori velike stvari, kao u Doba progresa i Nju dila, ali i grozne, kao u Evropi tokom tridesetih godina. Američki politički sistem pati od suštinskog propadanja i neće se popraviti sve dok se narodni gnev ne poveže s mudrim vođstvom i dobrim politikama. Još nije kasno.

Foreign Affairs, jul/avgust 2016.

Peščanik.net, 09.08.2016.

Primamljivost protekcionizma i njegov globalni uspon

“Protectionism is the institutionalization of economic failure.” (Protekcionizam je institucionalizacija ekonomskog neuspeha)

Edward Heath

06

Jedno od iznenađenja globalne finansijske krize iz 2008. godine je da u tom momentu nadolazeća “velika recesija” nije inicirala prejake protekcionističke reakcije. Novi podaci o razvoju ekonomske situacije na globalnom nivou ukazuju na to da, u odsustvu jednog prosvećenijeg i bolje koordiniranog političkog rukovodstva, ova situacija može da se promeni.

Kao što je u jesen 2008. proizvodnja pala nakon finansijskog “naglog kočenja” i kako je počela da se nazire sva štetnost ekonomske globalne depresije, strahovalo se da će čitav svet pasti u iskušenje da usvoji protekcionističke trgovinske mere kao način unapređenja svog privrednog rasta nauštrb drugih.

Feud „Slobodne trgovine“

Dva su razloga zbog kojih je ova situacija izbegnuta pre osam godina: uverenje kako je prilično izgledno da je takva ekonomska politika tipa „da komšiji crkne krava“ – i da će nama biti bolje onoliko koliko drugima bude gore – neefikasna, ako ne i kontraproduktivna na duže staze; uz to, treba spomenuti i da je na svom aprilskom samitu 2009. godine pokazana spremnost a potom i konkretne akcije grupe G-20 vodećih svetskih ekonomija da usvoje sveobuhvatne programe kojima će se zacrtati agenda za stimulisanje globalnog ekonomskog rasta.

Ono što je, međutim, tada dobro funkcionisalo sada više nije održivo. Umesto da je njihovo okupljanje na Londonskom samitu bila osnova za održavanje daljnje sveobuhvatne politike globalnog ekonomskog rasta, razvijene ekonomije su jedna za drugom zapadale u preterano i predugo oslanjanje isključivo na svoje centralne banke. Već i zbog toga što su se instrumenti monetarne politike, uključujući i inovativne nekonvencionalne metode pokazale kao nepogodne za održivost ekonomskog oporavka razvijenih zemalja, makroekonomski rezultati u više navrata nisu ispunila očekivanja, ne uspevši da unaprede inkluzivnost tj primenljivost prosperiteta u razvijenim zemjama Zapada.

Ovaj period neumoljivo postojanog niskog globalnog rasta i povećanje nejednakosti sada prete da ugroze konsenzus koji je dosad postojao u korist globalizacije i regionalne integracije, koji su već decenijama osnov za sve bitnije makroekonomske koncepte i projekte. Kao rezultat toga, napredak u liberalizaciji i prekograničnoj integraciji udario je u neprobojan zid.

05

Francuska i Nemačka su ove nedelje pred javnost postavili pitanja o trgovini i investicijama vezanim za Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), o kojem EU i SAD pregovaraju već dosta dugo; francuski zvaničnici otišli su tako daleko da su briselskim zvaničnicima uputili apel kojim se traži zaustavljanje daljih pregovora i diskusije o američko-evropskoj bescarinskoj trgovinskoj uniji.

Pored toga, čini se kako je sve verovatnije da će Transpacifičko partnerstvo, trgovinski sporazum između SAD i 11 azijskih zemalja – koji je potpisan u februaru ove godine – biti ratifikovan, s obzirom na prisutnost „ograničenja apetita“, koji za ovakvim poslovima postoje u američkom Kongresu.

Nisu samo pregovori o novim aranžmanima o slobodnoj trgovini ti koji su u zastoju. Britanski referendum iz juna, kojim su građani Ujedinjenog Kraljevstva odlučili da istupe iz EU pokazao je da se čak i već postojeći dugogodišnji sporazumi više ne mogu uzimati zdravo za gotovo. U međuvremenu, ovonedeljna odluka Evropske komisije da nametne 14 milijardi dolara poreza kompaniji Apple iritira irsku vladu, koja je već ranije sklopila početni dogovor sa Eplom kao i američkim zvaničnicima.

Sva ova dešavanja u velikoj su meri inicirana širim, sveobuhvatnijim silama: široko rasprostranjeno nezadovoljstvo, uz dugotrajni slabi privredni rast i rastuću nejednakost, podstiču popularizaciju pokreta protiv trenutnog establišmenta, zalažući se za nacionalističke politike. Naredni korak mogao bi biti vršenje daleko snažnijeg pritiska, kojim će se prevazići aktuelni otpor budućim inicijativama za regionalizacijom i globalizacijom, i slabljenje sadašnjih inicijativa za nastavak globalizacije.02Kao odgovor na ovakve političke vetrove, sve veći broj vlada razlabavilo je svoju tradicionalnu orijentisanost ka slobodnoj trgovini, sve više naginjući ka ostrvskom, „bregzitovskom“ stavu. Slaba verzija ovog trenda je naglašavanje ideje da trgovina treba da bude fer, a ne samo da je slobodna. Snažnija verzija ove izolacionističke doktrine promoviše uvozne supstitute, tj. alternative/zamene postojećem slobodnom modelu, razmatrajući i još neke druge mere kojima bi se dalje obeshrabrivao priliv strane robe i novca.

Konvencionalni političari – u nadi da će uspeti da smanje rizik za njihov reizbor – opravdavaju upotrebu ovih mera na način koji odaje te sve snažnije protekcionističke snage, tvrdeći kako bi posledice po globalnu trgovinu i prekogranične investicije bile daleko žilavije i štetnije ukoliko bi ovakvi pokreti protiv establišmenta došli na vlast.

Gledano na kraći rok, ovi događaji predstavljaju još jedan vetar u grudi, koji usporava kretanje globalne trgovine i razvoja. Da bi umanjili negativne posledice, jedna od mogućnosti bila bi da se sve zemlje okupe i počnu da ovaj problem rešavaju zajedno – počev od onih zemalja koje će se naredne nedelje naći na G-20 samitu – uz to, takođe, čineći verodostojno, kredibilno posvećivanje pri donošenju detaljnijih mera protiv izolacionizma, a u skladu sa retorikom i obavezama koje su promovisane na prethodnim skupovima. Ovo je, međutim, malo verovatno, s obzirom da se brojni lideri razvijenih zemalja suočavaju s ograničenjima nametnutim mučnom političkom atmosferom kod kuće. Umesto toga, izborni kalendar u Evropi i SAD znači da bi trebalo da očekujemi dalji pomak ka regionalizaciji, posebno na kraći rok – daleko od prekogranične integracije po regionima, ili pak unutar njih.

Mohamed A. El-Erian,  SEP 1, 2016, Bloomberg

Da li su Transatlantski trgovinski sporazum i CETA „pretnja demokratiji“?

Postoji još jedan trgovinski sporazum koji je već potpisan, a koji je verovatno daleko upitniji nego što je TTIP.

Ako je potreban ikakav dokaz da su trgovinski sporazumi samo puki izgovor kako bi korporativni biznisi zavladali svetom – a na naš račun i štetu – ne tražite dalje: tu je „CETA“, sporazum između EU i Kanade, piše u svojoj kolumni Nick Dearden za londonski dnevnik The Guardian.

I dok su se velike sile iz grupe G7 okupile prošle sedmice u Japanu na svom redovnom samitu, na čitav niz trgovinskih sporazuma presečen je rafalom kritika koje dolaze sa svih strana. Pa ipak, od Donalda Trampa pa do Džeremija Korbina, postoji prepoznavanje “trgovine” kao nečeg što je postalo nešto više od pukog sinonima za krupan biznis koji želi da preuzme još veću kontrolu od društva.

TTIP (Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo, the Transatlantic Trade and Investment Partnership) koji je potpisan između SAD i Evrope predstavlja najpoznatiji u nizu ovih trgovinskih dilova takozvane “Nove Generacije”: ovaj je trgovinski sporazum inače inspirisao pokret u tom pravcu sveopšteg „trgovinskog sporazumevanja“, ali i sve veće negodovanje. Više od tri miliona Evropljana je potpisalo dosad najmasovniju evropsku peticiju, suprotstavljajući se TTIP-u, dok je 250.000 Nemaca prošle jeseni izašlo na ulice Berlina u pokušaju rušenja ovog dila. Nova ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da samo 18% Amerikanaca i 17% Nemaca podržava TTIP, što je manje od 53% , odnosno 55%, koliko je podrška američke i evropske  javnosti iznosila pre samo dve godine.

TTIP simbolizuje ono najgore od globalnog kapitalizma. A Kameron pokušava da ga progura uz ogroman rizik.

06

Ali, TTIP nije jedini sporazum koji je neomiljen. Tu je i njegova „manja sestra“, sporazum između EU i Kanade koji se zove CETA (Sveobuhvatni ekonomski i trgovinski sporazum, the Comprehensive Economic and Trade Agreement). CETA  je podjednako opasna kao i TTIP; zapravo, CETA je na čelu niza trgovinskih ugovora nalik TTIP-u, jer je već potpisan od strane i Evropske komisije i kanadske vlade. Sada čeka na ratifikaciju u narednih 12 meseci.

Ona pozitivna stvar u vezi sa CETA sporazumom je to što je već potpisan, što znači da nam je dozvoljeno da ga vidimo. Njegovih 1,500 gusto ispisanih strana pokazuju da je CETA svojevrsna pretnja ne samo standardima za proizvodnju hrane već je u suprotnosti i sa borbom protiv klimatskih promena, a takođe je i protiv naše sposobnosti i ingerencija koje su nam dosad omogućavale da regulišemo poslove i transakcije velikih banaka, kako bi se sprečio još jedan finansijski sunovrat poput onog iz 2008. CETA udara na našu moć da renacionalizujemo industriju, kada je  jednom budemo otuđili, odnosno predali u ruke strancima.

Kao i dogovor sa Sjedinjenim državama, CETA sadrži novi pravni sistem i legislativu koja je prvenstveno otvorena za strane korporacije i investitore. Britanska vlada treba da donese odluku, recimo, o zabrani opasnih hemikalija čija se upotreba ovim sporazumom „podrazumeva“, da poboljša bezbednost prehrambenih proizvoda i stavi cigarete u obična, neprivlačna pakovanja, pa je, teoretski, moguće da kanadska kompanija tuži britansku vladu zbog “nepravednog tretmana”. Pod „nepravdom“ se naprosto podrazumeva da ne mogu da naprave onoliki profit kolika su im bila očekivanja. “Suđenje” će, ipak, biti održano u formi za to posebno formiranog tribunala, kojeg će nadzirati korporativni advokati.

07

Evropska komisija je napravila izmene u ovom sistemu “Korporativnog sudstva”, u nadi da će biti pravedniji. Međutim, istraživači su otkrili da praktično ne bi bilo razlike barem u nekoliko desetina slučajeva pokrenutih protiv nekih zemalja u poslednjih nekoliko godina, koje su pod sličnim pravno-sporazumnim ustrojstvom. Sama Kanada je, recimo, vodila i izgubila brojne slučajeve od američkih korporacija upravo zbog Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agreement, NAFTA) – na primer, da se zabrane kancerogene hemikalije koje sadrže benzen, rušeći pokušaje reinvestiranja u lokalnim zajednicama i zaustavljanje devastacije kamenoloma. Ratifikacijom CETA i TTIP sporazuma, mogu se očekivati sve brojniji sporovi ovakvog tipa.

Čitav smisao CETA sporazuma je u redukovanju propisa o poslovanju, pa je ideja bila da će se time olakšati izvoz za sve strane. Ali, sporazum će biti i daleko više od smanjenja birokratije i papirologije. Kroz frazu koja prijatno zvuči, kroz “regulatornu saradnju”, standardi bi se smanjivali preko odbora, a na osnovu toga što standardi predstavljaju “prepreke za trgovinu”. U ovo možemo da uključimo i bezbednost hrane, prava radnika i zaštitu životne sredine.

Zastanimo ovde samo na tren i porazmislimo o „finansijskoj regulaciji“. Sposobnost nacionalnih vlada da kontrolišu banke i finansijska tržišta će biti dodatno umanjena. Ograničavanje rasta banaka koje su postale “prevelike da bi propale” može da svaku vladu oteraju pred „tajni“ korporativni tribunal. Na kojem će korporacije, naravno, dobiti bitku.

I zaista, najezda je već počela. Katransko ulje je jedno od najdestruktivnijih i po prirodu najpogubnijih fosilnih goriva na svetu, a većina ovog ulja se vadi u oblasti oko Alberte u Kanadi. Trenutno se malo ovakvog ulja upotrebljava u EU, ali se i taj trend menja. Kada je EU predložila nove propise za efikasno zaustavljanje isticanja katranskog ulja, Kanada je iskoristila CETA sporazum kao adut, pa je blokirala ovaj evropski predlog. Ako CETA do kraja prođe i bude ratifikovana, tom će se odlukom ratifikovati i potencijalna katastrofa po klimu i ekosisteme.

Aktuelni nivoi privatizacije onih segmenata koji su dosad bili briga vlade i društva zadaće završni udarac nečim što se zove “Klauzula o nepovratnim promenama”, ili, popularnije, „Klauzula gedore“ (vrsta nasadnog ključa kojim je moguće samo zavrtati u u jednom smeru, ali ne i odvrtati) ‘ukoliko ova klauzula profunkcioniše, sadašnji nivo privatizacije biće “zaključan” i „pritegnut“, bez šansi da se promeni, a od ove klauzule nijedna roba ili usluga neće biti izuzeta. Ukoliko vlade Kanade ili EU žele da neke ingerencije iz CETA dila ponovo stave pod državnu kontrolu, u svojstvu javnog vlasništva – kao što je to bilo dosad, odnosno pre ustanovljavanja CETA ugovora – ovo nastojanje nacionalnih vlada moglo bi se protumačiti kao kršenje uslova ugovora.

Pa, nakon što su ovakve „sporazumne situacije“ takve kakve jesu, zbog čega je tako malo ljudi čulo za CETA ugovor?

05

Razlog za to je uglavnom zbog toga što Kanađani i Evropljani misle da su prilično slični. Nijedna strana se ne plaši od „preuzimanja privrede u tuđe ruke“ na način na koji se plaše prilikom potpisivanja trgovinskih sporazuma sa SAD. Ali ovo je Velika Greška, jer ovi trgovinski sporazumi nisu postavljeni tako da Evropljani budu protiv Amerikanaca, ovi protiv Kanađana, a Kanađani protiv Evropljana, ili Amerikanaca protiv obe strane, ili… Ne. Ovde se radi o ogromnim, korporativnim biznisima, postavljenim protiv građana svake zemlje-potpisnice.

Ako je potreban još neki dodatni dokaz da su moderni trgovinski sporazumi, u stvari, ništa drugo do puki izgovor za primopredaju moći iz ruku nacionalnih vlada u ruke velikih biznisa i korporacija  – sve to na naš račun i štetu – moramo tražiti malo iza i malo šire od CETA ugovora. Nije ni čudo što negodovanje javnosti zemalja-potpisnica raste, dok se protivljenje TTIP-u preliva i na evropsko-kanadski dogovor.

Kada CETA krajem juna ode na ratifikaciju u Evropski savet (Savet svih EU vlada), Rumunija – koja je u sporu sa Kanadom oko pitanja viza – ima da sasvim izvesno zapreti stavljanjem veta na ovaj trgovinski sprorazum. Valonski parlament je veoma oštro upozorio da će se ratifikacijom ovog ugovora belgijskoj vladi vezati ruke, primoravajući Valonce da budu ili protiv ili uzdržani po pitanju CETA ugovora. Holandski parlament je takođe usvojio predlog kojim se privremeno odbija primena ovog dogovora – „na određeno vreme“ – čime se holandskom parlamentu ukida mogućnost da se ovaj ugovor uopšte i pojavi pred poslanicima. Samim tim, oni neće imati ni prilike da o ovom sporazumu glasaju.

Najagresivniju podršku CETA sporazumu pruža britanski premijer Dejvid Kameron (David Cameron) – ne samo što ga u potpunosti podržava već se trudi da isposluje njegovu privremenu (i prevremenu!) primenu u Velikoj Britaniji. Po toj osnovi, CETA bi u na Britanskom ostrvu mogla da stupi na snagu već početkom naredne godine, i to bez glasanja poslanika u palati Vestminster. U stvari, čak i ako se britanski parlament  ne bi složio sa CETA dilom, tu je još uvek korporativni sudski sistem, pa će sporazum i dalje ostati na snazi još naredne tri godine. A to je upravo ono što svi koji su Kameronovi oponenti po pitanju Brexita ne bi previše voleli. Ovaj potez bi dodatno dolio ulje na vatru u korist Brexitovaca, a uoči referenduma koji će se sprovesti za nekoliko dana

Problemi sa odlukama koje donosi G7 pokazuju da su mnogi od nas prepoznali kako se ovakvim trgovinskim sporazumima od sveta pravi igralište za superbogate – a oni su upravo ti koji su sastavni deo našeg zapanjujuće nepravične globalne ekonomije. Međutim, G7 nije u stanju da misli „izvan fioke“ i izvan interesa svetske elite. Stoga je na nama da povratimo našu demokratiju koja nam, kao građanima, pripada. Zato i treba da kao građani ustanemo protiv takvih dogovora, da idemo na barikade i razvijemo liniju fronta kako bismo zaustavili nepravdu koja nam se protura kroz sporazume kao što su TTIP ili CETA, zaklučuje Nik Dirden svoj tekst u Gardijanu.

 

Ukrštena koplja TTIP: prikazivati trgovinski sporazum Evrope sa Amerikom kao “strateški” je problematično

Sve je teže setiti se vremena kada Evropa nije bila u krizi. Tek što je Evropska unija ugasila grčku vatru (iako se žar i dalje sjaji) ona se suočila sa rekom izbeglica kojom ne ume da upravlja. Odnosi sa Rusijom, već teško ugroženi posle invazije Ukrajine, sada se dodatno komplikuju pozicioniranjem Kremlja u Siriji. I britansko dugo uspavano “ponovno pregovaranje” od uslovima njenog članstva u EU uskoro će postati pitanje velikih uloga koje bi se moglo završiti Breksitom (Brexit), donosi evropsko štampano izdanje britanskog magazina The Economist.

01Berlinci protiv Transatlantskog trgovinsko-investicionog partnerstva (TTIP)

Pored ove kuće užasa, postizanje trgovinskog sporazuma trebalo bi da bude lako. Tako su bar evropski lideri mislili kada su dali mandat Evropskoj komisiji da da pregovara o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) sa Amerikom 2013. godine. Evropskoj uniji bi prijalo malo privrednog rasta, a Amerika je prirodni partner Evropske komisije; ne bi trebalo da bude nikakvih zađevica oko jeftinih roba koje podrivaju položaj evropskih radnika. Ipak, TTIP je naleteo na zid opozicije. Ankete pokazuju da se u nekoliko zemalja ovom sporazumu protivi većina građana. Lokalne vlasti širom Evrope (besmisleno) su se izjasnile kao zone bez primene TTIP, dok je 10. oktobra najmanje 150.000 Nemaca marširalo Berlinom kako bi pokazalo svoje neslaganje.

“Politička” politika

Šta objašnjava ove strahove? Prijatelji i neprijatelji se slažu u jednom: TTIP nije trgovinski sporazum iz vremena naših deda i baba. Kao i kod Trans-Pacifičkog Partnerstva (TPP), nedavno zaključenog ugovora između Amerike i 11 drugih zemalja, eliminisanje tarife je manji deo TTIP, jer je ostalo malo toga što bi se moglo smanjiti. Modeliranje je teško, ali Evropska komisija misli da će kresanje “necarinskih barijera” učestvovati sa četiri petine u 0,5% BDP-a evropskog privrednog rasta koje bi ovaj ambiciozni sporazum mogao da donese 2027. Ove prepreke obuhvataju jednaka, ali međusobno nespojiva pravila o pitanjima kao što su testiranje hrane i bezbednost automobila, koji američkim i evropskim proizvođačima čine skupim rad na tržištima jednih kod drugih.

To zvuči smrtno dosadno, ali za protivnike TTIP ta “regulatorna saradnja” je zamka koja će naterati hlorom natopljene (američke) piliće niz evropska grla i dovesti freking (fracking) na njihovu zemlju. Suočavanje sa takvim žalbama, uzdiše jedan evrokrata “je kao borba sa ruskom propagandom”. Odbacite mitove, i suočićete se sa nezgodnom istinom: “Nova generacija” sporazuma kao što je TTIP koji se bave pravilima a ne tarifama podložni su sumnji građana o prikrivenom preuzimanju od strane korporacija, uništavanju radnih mesta i socijalnih prava. Takve brige su već prisilile EU komesara za trgovinu, Sesiliju Malmstrom, na delimično povlačenje u vezi sa onim delom TTIP koji omogućava firmama da tuže vlade. Štaviše, neodređena priroda dogovora, čini ozbiljne ekonomske prognoze teškim. Opozicija je najžučnija u Nemačkoj i Austriji, dvema zemljama sa snažnim socijalnim sistemima i malim procentima nezaposlenosti: imaju mnogo toga da izgube, a malo toga da dobiju, rekli bi kritičari.

Sada pristalice TTIP ističu dva srodna strateška argumenta. Prvo, TTIP će učvrstiti savezništvo između velikih demokratskih svetskih sila u nestabilna vremena; neki govore o “ekonomskom NATO-u”. Drugo, uspostavljanje zajedničkih, ili međusobno priznatih, standarda na dva najveća svetska potrošačka tržišta će obavezati ostatak sveta da ih sledi, čak i u takvim pitanjima kao što su radna i ljudska prava. A ako udeo Evrope i Amerike u globalnoj ekonomskoj proizvodnji opada, sve je više razloga da se pravila na putu uspostave danas. Nova EU strategija trgovine koju je ove nedelje pokrenula gospođa Malmstrom ima za cilj da ugradi takve ideje u praksu u novim poslovima sa zemljama poput Australije i Novog Zelanda, čak i ako su za sada detalji nejasni.

02

Ima nečega u svemu ovome. TTIP navijači u nezgodnim zemljama poput Austrije kažu da bi se neprijateljski raspoložena javnost mogla odobrovoljiti kada se ovaj dogovor predstavi kao dogovor dva demokratska partnera. Rusija daje sve od sebe da potkopa pregovore oko TTIP, što ukazuje na to da su pregovarači pred nečim opipljivim. Za Angelu Merkel, nemačku kancelarku, se kaže da ona smatra strateški značaj TTIP ubedljivijim od ekonomskog, iako je za sada ona sama malo toga učinila da pridobije skeptične birače.

Ipak, u takvom pristupu ima i dosta opasnosti. Ako se bilateralni ili regionalni sporazumi oslanjaju na vrednosti, a ne na ekonomske razloge, postoji rizik od otuđenja onih koji su ostali izvan sporazuma. Takvi ugovori mogu završiti kao podrivači multilateralnog sistema, koji je već bolestan. Razgovor o ekonomskom NATO-u ne može biti drag onima kojima nije blizak vojni original: takvi ljudi će se radije povući nego što će se obradovati pričama o osnaživanju transatlantskog zagrljaja. Na kraju, postoji poseban rizik u Britaniji, koji će održati in/out referendum do kraja 2017. Njeni evroskeptici kažu da bi bilo bolje da zemlja sklapa sopstvene trgovinske sporazume umesto da se oslanja na lenjivce u Briselu. Ako od TTIP ne bude ništa, neki Britanci će misliti da imaju pravo.

Superoružje EU: regulativa

Pregovori o TTIP usporeni su do puzanja; čak i diskusije o eliminaciji tarifa, koje je trebalo da budu lake, jako se otežu. (Dve strane će razgovarati o novoj ponudi na sastanku u Majamiju sledeće nedelje.) Glave pregovarača su bile jedne uz druge na nedavnom sastanku u Vašingtonu, a pregovarači se nadaju da neka vrsta dogovora može biti postignuta do kraja Obaminog mandata u januaru 2017. Ako ne uspeju, sledeći stanovnik Bele kuće može otkriti i druge prioritete, a dogovor bi mogao da postane talac izbora u Francuskoj i Nemačkoj.

To bi potkopalo evropski pristup koji čeka svoj prvi test. Za razliku od spoljne politike, trgovina je oblast u kojoj EU ima stvaran autoritet. Ali stručnjaci EU bave se fitosanitarnim standardima i zahtevima o obaveznoj dokumentaciji, a ne glavnim strategijama. Trgovinski sporazumi mogu biti smrtonosno oružje, kao što je EU to naučila 2013. godine, kada je dogovor koji su njene tehnokrate ponudile Ukrajini od strane Vladimira Putina protumačen kao geopolitička ofanziva, koja j podstakla revoluciju i rat. To da je EU počela da razmišlja ozbiljnije o trgovini kao sredstvu spoljne politike sugeriše da je dobro naučila ovu prethodnu lekciju. Ali bi trebalo da bude svesna rizika.

 

Iz štampanog izdanja magazina The Economist (Europe)