Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)


U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali Google efektom, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Koje zemlje potrošači najviše cene?


“Made-In” etiketa je prvobitno uvedena od strane Britanaca krajem 19. veka kako bi označili svoju robu i zaštitili svoje tržište od jeftinog uvoza i bestidnih kopija originalnih proizvoda iz Nemačke. Nije tajna da se ova percepcija kvaliteta proizvoda po zemlji porekla promenila prilično brzo, pa je “Made in Germany” postala svuda percipirana oznaka vrhunskog kvaliteta – a i zbog nemačkog privrednog čuda koje je usledilo nakon Drugog svetskog rata, tokom 1950-ih.

Danas – u deceniji u kojoj su obim i dohvat međunarodnog transporta roba veći nego ikada u istoriji – značenje etikete odnosno zemlje porekla proizvoda važnije je nego ikada. Ova percepcija predstavlja zbir uočenih osobina proizvoda, u rasponu od solidnosti proizvodnje artikla, preko njegovog dobrog dizajna, do sjajnog odnosa kvaliteta i cene.

Iz tog razloga, portal Statista razvio je indeks popularnosti proizvoda po zemlji porekla (Made-in-Country indeks). Ova globalna anketa omogućava pouzdano definisanje vrednosnih standarda za snagu nekog brenda u različitim zemljama iz kojih potiču ispitanici, kao i jasnu procenu vrednosti etikete (shodno zemlji porekla).

Statista je, u saradnji sa Dalia Research, anketirala 43,034 potrošača širom sveta. Zemlje uključene u ovaj uzorak predstavljaju 90 odsto svetske populacije.

Podaci Statiste i Dalia Research potvrđuju brojne već postojeće klišee: luksuzna roba proizvedena u Švajcarskoj se u globalnim okvirima prepoznaje kao statusni simbol – više nego bilo koji (tj. bili čiji) drugi proizvodi. Roba proizvedena u Kini odaje predstavu veoma povoljnog odnosa: dobija se „proizvod vredan svaku paru“, u kombinaciji sa state-of-the-art tehnologijom.

Međutim, u rezultatima istraživanja bilo je i puno iznenađenja: sada je postalo očigledno da se poreklo etikete “Made in Germany” ponavlja tj. udvaja s oznakom “Made in EU”, koju je Evropska komisija uvela 2003. godine. Mnogo je insinuacija da se etiketa „Made in EU“ koristi od strane onih evropskih zemalja sa imidžom ne tako savršenim poput nemačkog, a u cilju poboljšanja plasmana svojih proizvoda na međunarodnim tržištima. U stvari, “Made in EU” nalazi se na trećem mestu Statistine globalne liste najomiljenijih zemalja po potrošačkim afinitetima. Etiketa „Made in EU“ nije dogurala tako visoko tek kao neka „prinudna nadogradnja“ („šlepujući“ se na imidž  etikete „Made in Germany“), već predstavlja simbol brzih transportnih ruta, fer uslova rada, i, napokon – ali ne i najmanje važno – visokog kvaliteta proizvoda.

Takođe je potpuno očigledno da politički i društveni preokreti/društvene krize i te kako utiču na imidž zemalja koji proizvode robu: vrednosni imidž jedne Turske, Sjedinjenih Država ili Grčke daju više nego jasnu sliku zašto je to tako.

 

Proizvodi iz Nemačke najčešće se povezuju s osobinama visokog kvaliteta (49%), izrađenim po vrhunskim bezbednosnim standardima. Proizvode iz Kine globalni potrošači najčešće povezuju sa sjajnim odnosom kvalitet-cena (36%). Italijanski proizvodi prepoznaju se po svojoj jedinstvenosti i izvanrednom dizajnu. Japanski proizvodi su za potrošače simbol naprednih tehnologija (53%), što je najveći procenat koji je neka zemlja imala u ovom istraživanju. Švajcarska je na vrhu liste zahvaljujući svojoj autentičnosti (21%) i etabliranosti svojih proizvoda kao statusnih simbola. Proizvodi iz Kanade prednjače ispred drugih po svojoj izdržljivosti i solidnosti izrade (20%).

Promene u percepciji među globalnim potrošačima: desno je lista prvih deset. Neto vrednosti su izražene u procentima, dok procentualni iznos predstavlja razliku između pozitivnih promena raspoloženja kod potrošača umanjenih za negativan trend u promeni percepcije. Kanada (45%), Japan (43%) i Australija (43%) prednjače u pozitivnim promenama svog imidža među svetskim potrošačima.

„Made-In“ indeks meri globalnu reputaciju kvaliteta proizvoda po zemlji porekla i 2017. godine je obuhvatila 49 zemalja i celu Evropsku uniju. Dalia Research je za potrebe statističkog portala Statista uradila istraživanje o percepciji proizvoda shodno zemlji njihovog porekla. Anketa je sprovedena među 43.034 ispitanika iz 52 zemlje.

Svaki ispitanik je ocenio tri različite zemlje. Svaku zemlju procenjivalo je najmanje 2.500 ispitanika. Ukupno je urađeno 129,102 individualnih procena.

Osim toga, studija obuhvata uočene promene u predstavi o različitim zemljama tokom poslednjih 12 meseci, kao i percepciji osobina proizvoda, koja je povezana sa zemljom porekla proizvoda.

Detaljni i sveobuhvatni podaci mogu se naći u Statistinom izveštaju o studiji. Podaci su prikupljeni u periodu od decembra 2016. do januara 2017. u globalnoj onlajn anketi. Kompletnu studiju možete naći ovde.

Iran (-3%) i Izrael (-3%) na tabeli levo dobili su najmanje pozitivan trend pozitivne promene percepcije (ovaj trend je, u njihovom slučaju, zapravo, negativan). Dve supersile, Sjedinjene Države i Rusija nalaze se među državama koje su imale najslabiji trend pozitivne promene percepcije među globalnim potrošačima.

Tabela pokazuje pozitivne promene percepcije među globalnim potrošačima u proteklih 12 meseci (neto vrednosti u procentima – procentualni iznos predstavlja razliku između pozitivnih promena raspoloženja kod potrošača umanjenih za negativan trend u promeni percepcije)

Tabela iznad predstavlja “Made-In” indeks koji je Nemačku listirao kao najomiljeniju zemlju među potrošačima širom sveta; iza nje je Švajcarska, a na trećem mestu je Evropska unija. Četvrta je Britanija a peta i šesta su Švedska, odnosno Kanada. Italija je sedma dok osmo mesto dele Japan, Francuska i Sjedinjene Države.

Etiketa “Made in EU” odnosno “Made in the EU” ima indeksni skor 92 koji ga smešta na treće mesto svetski najomiljenijih zemalja-proizvođača. Evropski proizvodi uživaju natprosečnu reputaciju po svim reperima koji se tiču karakteristika proizvoda: Kvalitet, tehnologija i bezbednosni standardi koji se primenjuju u proizvodnji su izuzetno dobro kotirani. Proizvodi s etiketom “Made in EU” su posebno visoko cenjeni izvan granica Evropske unije (naročito u zemljama Južne Amerike). Evropska unija je najniže rangirana među Kanađanima (na 23. mestu) i u Hong Kongu (25. pozicija), dok je najomiljenija među – Alžircima.

Japan je na osmom mestu po omiljenosti među potrošačima širom sveta. Desni segment ilustracije predstavlja slikovni opis osobina japanskih proizvoda prema percepciji ispitanika. Ispitanici su odgovarali na pitanje “Sa kojim osobinama povezujete proizvode iz…?”. Primera radi, 39% anketiranih je “visoki kvalitet” proizvoda povezivalo sa Japanom.

Japanske proizvode ne vole samo u Japanu, naprotiv. Proizvodi s etiketom “Made in Japan” plasirali su se na prvo, drugo i treće mesto u još 17 zemalja sveta. Oni važe za izuzetno kvalitetne, tehnološki najnaprednije i sa sjajnim odnosom kvalitet-cena. Po ovim osobinama, Japan je u samom vrhu svuda u svetu. Od opšte ocene i percepcije japanskih proizvoda jedino odudaraju kineski potrošači, koji su ih rangirali prilično nisko.

 

Nicolas Loose, Statista.com

(Nicolas Loose je šef odeljenja za ispitivanje tržišta i strateški marketing u Statisti, gde obezbeđuje ekskluzivne podatke i statističke uvide za ovu veb-platformu)

 

Globalni građani, lokalni zabušanti


Britanska premijerka Tereza Mej je oktobra prošle godine šokirala mnoge kada je kritikovala ideju globalnog građanstva. “Ukoliko ste ubeđeni da ste građanin sveta”, rekla je ona, “onda nigde niste građanin.”

11

Njena izjava naišla je na podsmeh ali i uznemirenost u finansijskim medijima i među liberalnim komentatorima. “Najkorisniji oblik državljanstva ovih dana”, poučno je komentarisao jedan analitičar, “posvećen je ne samo dobrobiti jedne, recimo, berkširske parohije već čitave planete.” Magazin The Economist ovu njenu izjavu deklarisao  je kao „neliberalni preokret“. Jedan ekspert ju je optužio za odricanje od ideja prosvetiteljstva, upozorivši je da se u njenom govoru mogu čuti “odjeci 1933”.

07Znam kako izgleda “globalni građanin”, piše ugledni američki ekonomista turskog porekla Deni Rodrik na sajtu „Udruženi poduhvat“ (Project Syndicate) i dodaje: „njegov savršen primerak vidim svaki put kad prođem kraj ogledala. Odrastao sam u jednoj zemlji, živeo u drugoj, a nosim pasoš obe. Pišem o globalnoj ekonomiji a moj rad me, sticajem okolnosti, odveo do mnogih udaljenih mesta planete. Provodim više vremena putujući po drugim zemljama nego što ga provodim u obe zemlje čiji sam državljanin.“

Većina mojih bliskih kolega na poslu su, poput mene, na sličan način, rođeni u inostranstvu. Prosto proždirem vesti iz sveta, dok, s druge strane, skoro svake nedelje i dalje uporno ne otvaram lokalne novine na koje sam pretplaćen. U sportu, nemam pojma kako stoje moji domaći američki (i turski) timovi, ali sam zato pasionirani obožavalac fudbalskih timova s druge strane Atlantika, u Evropi.

13

Pa ipak, i pored sve okrenutosti ka spoljnom svetu, ka „globalnom građanstvu“, izjava premijerke Mej ipak pogađa u žicu. Ona sadrži jednu suštinsku istinu: zanemarivanje o kojem govori mnogo kazuje o tome kako smo – kako se svetska finansijska, politička i tehnokratska elita – distancirala od naših sunarodnika i tako među njima izgubila poverenje.

17Počnimo prvo sa stvarnim smislom „građanina“, i to onakvog kakvim ga definiše Oksfordski rečnik engleskog jezika: “Građanin je pravno priznati subjekat ili državljanin neke zemlje ili Zajednice” (“a legally recognized subject or national of a state or commonwealth”). Stoga, državljanstvo pretpostavlja oblik vladavine (tj. državno uređenje) “države ili državne zajednice (komonvelta) čije je on član”. Zemlje imaju takve oblike vladavine, takve državne i političke zajednce – ali ne i svet.

Zagovornici globalnog građanstva brzo i spremno priznaju da, kada razmišljaju o globalnom građanstvu nemaju na umu nikakvo doslovno i striktno značenje ovog pojma. Oni, uglavnom, razmišljaju figurativno. Tehnološka revolucija u telekomunikacijama i ekonomska globalizacija, kako oni tvrde, povezala je građane svih zemalja do jednog zajedničkog nivoa. Svet se smanjio, a moramo delovati imajući na umu globalne implikacije. I pored toga, svi u sebi nosimo veći broj „preklapajućih“ identiteta. Globalno građanstvo ne istiskuje – a i ne treba da istiskuje – odgovornost u lokalnim ili nacionalnim okvirima, „kod svoje kuće“.

Sve je ovo lepo i dobro. Ali, šta su zaista globalni građani?27

Pravo državljanstvo podrazumeva interakciju i razmatranje problema sa ostalim građanima s kojima se deli zajednička politička zajednica. To znači da pravi građani drže odgovornim donosioce odluka na lokalnom ili nacionalnom nivou, uzimajući pritom učešća u politici oblikovanja političkih ishoda. U tom procesu, moje ideje o poželjnim ciljevima i sredstvima suočavaju se i bivaju iskušavane u odnosu na one koji su moji sugrađani.

09Globalni građani nemaju ista prava i odgovornosti. Njima niko ne treba da bude odgovoran, a i ne postoji niko kome oni moraju da se (o)pravdaju. Oni, u najboljem slučaju, formiraju zajednice sa svojim istomišljenicima-pojedincima iz drugih zemalja. Njihove kolege nisu građani zemalja iz kojih potiču a koji komuniciraju s ostalima na globalnom planu; oni su, po sopstvenom opredeljenju, “globalni građani” – u svim drugim zemljama čiji građani oni nisu.

Globalni građani, naravno, imaju pristup (i) svojim domaćim političkim sistemima, kako bi kroz njih gurali svoje ideje. Politički predstavnici se, međutim, biraju kako bi zastupali interese onih građana koji su ih izglasali da bi ovi uspešno radili u tim državnim kancelarijama koje su im upravo ti birači obezbedili – i to u njihovo ime, u ime onih koji su ih izglasali. Nacionalne vlade imaju za cilj da se brinu o nacionalnim interesima, i to s pravom. Ovo ne isključuje mogućnost da konstituenti mogu delovati čak i sa prosvećenih pozicija ličnog interesa, ali da pritom uzmu u obzir posledice koje će njihove odluke i delovanje imati po druge, naravno – u domaćim okvirima.

Ali, šta se dešava kada ono što bi trebalo da predstavlja dobrobit po lokalno stanovništvo dođe u sukob sa dobrobiti stranaca – što je čest slučaj?14Nije li, u takvim situacijama, ovo svojevrsno nepoštovanje njihovih sunarodnika upravo ono što toj tzv. kosmopolitskoj eliti daje njihov negativan predznak?

24Globalni građani brinu da će interesi globalnih dobara biti ugroženi onda kada svaka vlada bude sledila isključivo svoje uske interese. Ovo je svakako problem sa pitanjima koja se zaista tiču globalnih dobara i resursa, kao što su klimatske promene ili pandemija. Ali u većini privrednih oblasti – poreza, trgovinske politike, finansijske stabilnosti, fiskalnog i monetarnog upravljanja – ono što ima smisla iz globalne perspektive takođe ima smisla iz domaće perspektive. Ekonomija uči da zemlje treba da svoje ekonomske granice održavaju otvorenima – da svaka zemlja treba da je platno sposobna, sigurna po pitanju potraživanja, sposobna za plaćanja i davanja kredita, solidna i pouzdana u poslovanju, da ima dobru bonitetnu regulativu i zaštitu od  sistemskih rizika na globalnom finansijskom tržištu, uz politiku pune zaposlenosti: ne zato što su dobri za druge zemlje, već zato što služe za povećanje domaćeg privredno-ekonomskog učešća na globalnom planu.

Naravno, neuspesi nekih politika – kao što je, na primer, protekcionizam – nisu prisutni u svim ovim oblastima. Ovo je, međutim, odraz slabog domaćeg upravljanja a ne nedostatak kosmopolitizma. Oni su rezultat ili nesposobnosti politicke elite da ubede domaće biračko telo u prednosti alternativa, ili od njihove nespremnosti da se usklađuju, kako bi se osiguralo da svi građani i zaista u realnosti imaju koristi od političara i njihovog upravljanja privredom i ekonomijom.

Skrivanje iza kosmopolitizma u takvim slučajevima – onda kada se, recimo, zalažu za trgovinske sporazume – predstavlja slabu zamenu za uspešne političke borbe prema sopstvenim zaslugama. Ovo, takođe, i unekoliko obezvređuje valutu kosmopolitizma onda kada nam je ovaj zaista potreban, kao što to činimo u borbi protiv globalnog zagrevanja.

16

Malo je njih tako uspešno i pronicljivo tumačilo tenzije koje postoje između naših različitih identiteta – lokalnom, nacionalnom, globalnom – kao što je to činio filozof Kvame Entoni Apija (Kwame Anthony Appiah). U ovom dobu “planetarnih izazova i međupovezanosti zemalja”, napisao je u on reagujući na  stavove britanske premijerke, “nikada nije bio potrebniji osećaj za zajedničku ljudsku sudbinu.” Teško je ne složiti se s ovim.

29Pa ipak, jedan kosmopolita često će naići na lik iz „Braće Karamazov“ Fjodora Dostojevskog: onaj koji otkriva da što više voli čovečanstvo u celini, manje voli ljude pojedinačno. Globalni građani treba da se čuvaju kako se njihovi visoki ciljevi ne  bi pretvorili u izgovor za izbegavanje svojih dužnosti koje imaju prema sunarodnicima.

Primorani smo da živimo u svetu kakav imamo, sa svim svojim političkim podelama, a ne u svetu kojeg želimo da imamo. Najbolji način rada u cilju sprovođenja globalnih interesa jeste živeti shodno svojim odgovornostima i to u okviru političkih institucija koje su važne: onih koje i u stvarnosti zaista postoje.

Dani Rodrik, Project Syndicate

 

Tri srednje klase i populizam


U novembru ove godine američki glasači izabraće između populizma i  plutokratije. Izbor je jasno naglašen u tekstu ekonomiste Branka Milanovića o globalnoj nejednakosti (Poglavlje 4) napisanom pre više od godinu dana, iako u to vreme niko nije mogao da predvidi izvanredan rast popularnosti Donalda Trampa.

Ovaj vrtoglavi rast Trampove popularnosti, u kombinaciji sa populističkim reakcijama protiv globalizacije, imigracije i stranaca postao je obeležje medija, novina i članaka u toj meri da su neki, kao što se desilo nedavno u New York Review of Books, tvrdili (naravno sa vremenske distance) da je populizam bio je neminovan i predvidljiv. Ovaj trend je, ne samo u Sjedinjenim Američkim Državama već i u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Danskoj, Švedskoj i drugim zemljama podstaknut (kao što se uobičajeno tvrdi), veoma sporim ili nultim rastom realnih prihoda kod socijalnih grupa sa srednjim dohotkom u bogatim zemljama. Grafikon ispod, zasnovan na podacima neprofitnog think-tanka LIS (Luxembourg Income Study) to jasno i prikazuje:  učešće četiri srednja decila je u opadanju tokom poslednjih 30 godina i to između jednog i četiri BDP poena u ključnim razvijenim zemljama. Stoga ova pojava nije samo američki „brend“: ona je uobičajena za sve bogate zemlje.

Ali dok su počeci populizma na Zapadu izgleda dobro shvaćeni i “razumno promišljani” u smislu da je populizam bio pokretan ekonomskim krizama, sličan proces rasta populizma u Kini izgleda da je teško objasniti, jer ne prati pad već rast srednje klase. Teorija modernizacije nas navodi da verujemo da rastući udeo srednje klase treba da pokreće demokratizaciju. U stvari, to je ono što smo primetili tokom proteklih 40 godina, od Revolucije karanfila u Portugalu do pada komunizma u Istočnoj Evropi ili širenja demokratije u Južnoj Koreji i Tajvanu, kao i u čitavoj Latinskoj Americi.

Može li Kina biti izuzetak od ove “pravilnosti”? To je isto ono pitanje koje sebi verovatno postavljaju i lideri kineske Komunističke partije. A ukoliko bi na njega odgovorili potvrdno, to bi značilo da su bacili peškir u ring kako bi zadržali vlast. Pošto se čini da nisu voljni da to i urade, a postavši svesni da ideologija “BDP-izma”, zasnovana na beskonačnom rastu realnih prihoda izraženom u skoro dvocifrenim brojkama ne može da se održi, pokušali su da svoje javno mnjenje preokrenu u pravcu populizma, bili to blagi Maoisti ili meki nacionalisti. Nijedna od ove dve tendencije još uvek nije dovoljno ojačala, niti je postala toliko pogubna, ali je potencijal za tamošnji preokret prisutan. Tako, u slučaju Kine, rastuća plima populizma nije izazvana ekonomskim neuspehom već, naprotiv, ekonomskim uspehom koji čini održavanje starog političkog sistema sve težim, ili sve nekompatibilnijim s bremenom uspeha. Ovo je kontradikcija između razvoja proizvodnih snaga i neadekvatnosti nadgradnje, koji bi svaki Marksista lako prepoznao.

Treća populistička reakcija odvija se u Rusiji. Ona je podstaknuta nekom drugom, dodatnom i drukčijom silom. Svakako da ta sila nije neki veliki ekonomski uspeh, ali ne potiče ni od ekonomskog neuspeha, već od ogorčenja i revanšizma, dve teške emocije koje potiču s kraja ere Hladnog rata, koji se na Zapadu (pogrešno) tumači kao pobeda nad Rusijom. To je narativ kojeg Putin i ruska srednja klasa smatraju odvratnim, i koji je u osnovi njihovog malignog populizma i nacionalizma. Pogrešno je gledati na njega kao na fenomen proizveden na vrhu političke i društvene lestvice; biće da je pre u pitanju to što je vrh dao sebi za pravo da se izrazi, na način na koji ni Donald Tramp u Sjedinjenim Američkim Državama nije sam po sebi proizveo populizam, već je njegov izraz u narodu protumačen kao prihvatljiviji. I dok su u prošlosti ljudi osećali neku vrstu ksenofobičnih i rasističkih inhibicija koje lebde u vazduhu, ova inhibicija je nestala onog trenutka kada su politički lideri slobodno izrazili takve stavove u javnosti, i, štaviše, pored toga zadobili političku podršku za takvo šta.

Oni koji stoga personalizuju problem i svoj pogled na Trampa, Sija ili Putina kao da ih na neki volšeban način okrivljuju za “stvaranje” populizma i naduvavanje ksenofobije veoma greše. Tramp, Si i Putin ako možda i dozvoljavaju izražavanje populističkih osećanja, u svakom slučaju ih ne izmišljaju sami. Populizam je postojao i daleko pre njih i bio je oduvek zasnovan na realnim i razumljivim razlozima. Dijagnoze obično vide da je uzrok naših problema, pre svega u nekoliko političara, što nas onda vodi do propisivanja pogrešnog leka. Veoma nesavršeni lek se sastoji u pokušaju sprečavanja njihovog dolaska na vlast ili u njihovom obaranju. Takav lek nikako ne doprinosi  rešavanju osnovnog problema koji je doveo do toga da oni ili stignu do vlasti, ili do neposredno bliskog preuzimanja vlasti.

Pravi lek mora da započne od postavljanja tačne dijagnoze. A ispravno postavljena dijagnoza je da je u Sjedinjenim Državama populizam ukorenjen u neuspehu globalizacije da ostvari opipljive koristi za svoju radničku klasu. U Rusiji je ovaj neuspeh globalizacije ukorenjen u nemogućnosti (ili nespremnosti) Zapada da Rusiju uključi kao ravnopravnog partnera u odlučivanju, dok je u Kini neuspeh globalizacije ukorenjen u neadekvatnom političkom sistemu (barem za sada još uvek neadekvatnom samo ali u jedino odnosu na trenutne izazove nacionalizma i populizma). Kada uočimo tačan uzrok problema, možemo započeti sa nastojanjima da ga rešimo. U suprotnom, bolest populizma, koji je za sve probleme krivi globalizaciju i strance, u tri velike sile koje kontrolišu 98% svog nuklearnog oružja u svetu, predstavlja zaista dobar razlog za veliku zabrinutost.

Blog Branka Milanovića, Ponedeljak 20. Jun, 2016

Startap jednorozi i smrt dinosaurusa


Da odmah zaključimo na početku priče: iako stručnjaci tvrde da su startup kompanije vredne milijarde dolara precenjene, neki od njih, ipak, znaju razloge zašto i vrednost  javno listiranih kompanija takođe može biti i te kako precenjena.

Naime: Tradicionalni P/ E odnos od 15-20+ (uprošćeno: procena da će tradicionalne tj “staromodne” kompanije raditi na uobičajen “stari” način poslovanja još barem 15 do 20 godina) verovatno je previše optimističan, u odnosu na to koliko će još dugo budući novčani tokovi i operativne profitne margine velikih i staromodnih „dinosaurus“ kompanija moći da opstaju. Kraće rečeno: iako možda ponekad i precenjene, na duge staze najveći jednorozi imaju svoju isplativost a i izvesno svetlu budućnost – veću nego što je imaju „dinosaurus“ kompanije, koje posluju na glomazan, staromodan i nefleksibilan način.

…Osim ukoliko se dinosaurusi, u međuvremenu, ne inoviraju i prilagode daleko bržim tempom nego što to čine sada (ili, u veoma kratkom roku, steknu svoje talentovane informatičare), za očekivati je da će „S&P 500 Dinosaurusi“ biti prekinuti u svom napredovanju i, zapravo, uništeni jednim beskrajnim stampedom startaperskih jednoroga sazdanih na venčer kapitalu – jednoroga koji će, svojim softverskim i web-marketinškim rešenjima opustošiti sve „male mozgove“ dosadašnjih poslovnih „reptila“.

U poslednje vreme je postalo moderno i “trendi” ukazivati na to da su Jednorozi precenjeni.

Ono što je izvesno jeste kako u ovom trenutku postoji zaista veliki broj startup firmi vrednovanih na jednu ili više milijardi dolara, nastalih nedavno i „niotkuda“. I dok su neke od njih na dobrom putu i imaju velike izglede da postignu ogromne dobitke i poslovne pobede (Uber, Xiaomi, Airbnb), verovatno da ima isto toliko i gubitnika. Ovo se, međutim, dešava upravo zbog tih asimetričnih rezultata, kada većina jednoroga postaje “precenjeno”. Takođe, usled toga što se nekolicini startapera posrećilo da se vinu nebu pod oblake – a shodno Pravilu jačeg (Power Law) – po tom će zakonu i statistici, nažalost, oni koji su ostali „odmah ispod crte“, i nalaze se takođe u 80% onih kojima se nije posrećilo pa su u „ligi gubitnika“ uvek biti jako teško da se u budućnosti probiju naviše, jer će vrednost njihovih startap firmi trpeti žestoko potcenjivanje na tržištu, srazmerno snazi rasta onih koji su na njemu uspeli. Tu je i Paretovo pravilo „20-80“). Pravilo jačeg, u praksi, znači da većina fondova rizičnog kapitala živi u svetu Zakona moći ili Pravila odnosa snaga, gde najbolja investicija vraća više novca od ostatka čitavog fonda, drugi najbolji vraća više od svih ostalih zajedno, i tako dalje.

02

Priroda rizičnog tj. venčer kapitala je takva da če za svaku datu kategoriju, po jedan Veliki gorila (a to je svaki peti startaper kome se posreći) „pobeći“ će s najvećom zaradom, dok će preostale šimpanze i majmuni (njih 80%) vredeti malo – ili nimalo. Ali pre nego što prašina slegne i stvari konalno postanu jasne, svi majmuni (i njihovi investitori) žele da veruju kako će se baš njima zalomiti da budu ta „Srećna petina“ tj. da će postati „Veliki prokleti gorila“… nažalost, gotovo svi su, u tom trenutku, u zabludi.

Pa ipak, i pored toga što se relativno lako može predvideti buduća smrt mnogih jednoroga i gorila, verovatno da svi mi previđamo činjenicu da su mnoge kompanije koje su javno listirane na berzi (u daljem tekstu “Dinosaurus preduzeća”), u suštini, takođe precenjena.

Zašto treba verovati da je ova postavka o precenjenim dinosaurusima istinita? Za to postoje tri osnovna razloga:

051. Dinosaurus kompanije ne inoviraju svoj biznis. Ovo nije neka nova priča; već je bilo toliko pametnijih i elokventnijih koji su pričali i pisali o ovoj temi (Schumpeter: Kreativna destrukcija – Creative Destruction, Christensen: Inovatorova dilema, The Innovator’s Dilemma), tako da ne treba dodatno isticati ovu poentu. Dinosaurus kompanije postaju lako zavisne od starih i već decenijama trasiranih linija prihoda i profita, pa naknadno ne rizikuju previše ulažući u možda bolje alternative. Vremenom, njihova se poslovna oštrica polako tupi, sve do nivoa uparloženosti i samozadovoljstva.

2. Dinosaurusima predstoji težak period regrutovanja i zadržavanja vrhunskih informatičkih talenata pod svojim okriljem. Dinosaurusi znaju da je tehnologija važna, i čak bi mogli shvatiti da će u veoma bliskoj budućnosti „Softver proždrati svet“, ali, bez obzira na to, većina štrebera sanja da će deonice njihovih startup firmi jednom na berzi vredeti milione dolara, dajući tako prednost ostanka i rada u svom ili nečijem startapu, pre nego se hvatajući za šestocifreni ček koji mu je napisao neki dinosaurus (uz napomenu da vukovi s Volstrita ponekad umeju da plate dovoljno dobro kako bi bili izuzetak od ovog pravila). Kao rezultat toga, dinosaurusi gube konkurentsku borbu za talente iz informatičkih tehnologija, a time i onaj veći rat – rat za inovacije. A onda se igra završava.

3. Dinosaurusi ne razumeju koliko je Internet postao kritičan za marketing. Oni, takođe, ne razumeju od kolike je važnosti da onlajn platforme pridobiju i zadrže kupce, i na taj način podrže operativne marže i buduće profite. Ova treća tačka je možda najsuptilnija, jer većini javno listiranih preduzeća ne mora da bude vidljivo to koliko brzo se njihovi klijenti prebacuju iz oflajna u onlajn poslovanje. Na isti način kao i pomenuti drugi razlog, sticanje i zadržavanje vrhunskih talenata u Internet marketingu je tačka na kojoj se stiče, ili gubi, izuzetno konkurentna uloga kompanija. Ipak, većina dinosaurus kompanija nema pojma koliko im je preko potrebno da se što pre vrate u trku – tako što će zaposliti što više „hakera poslovnog rasta“ – onih marketera, programera, inženjera i produkt menadžera koji će pre svih biti u stanju da učine ne ono što je poželjno već ono što je potrebno. Kao rezultat toga, „hakeri rasta“ kroz svoje uvide inoviraju postojeći biznis i unapređuju ga, ne povinujući se uobičajenim pravilima kojih se drže dinosaurusi.

03

Za sve gore navedeno je od suštinskog značaja sledeće zapažanje: većina javno listiranih kompanija (mahom dinosaurusa) nije primila k srcu kako je kritično važna misija zaposedanja i upotrebe softverskih tehnologija, kao i Internet marketing, koji su za veoma kratko vreme postali ultimativni zahtev za osvajanje poslovne konkurentnosti. Tako je gotovo svaka Dino-firma, i ne bivajući svesna o čemu se radi kao i da se obrazac poslovanja iznenada i drastično promenio, postala izuzetno ranjiva na zahuktale jednoroge, koji već sada proždiru daleko veće, tradicionalno ustrojene kompanije. O ovoj ranjivosti dinosaurusa je pre samo nekoliko dana sjajno izlagao niko drugi do direktor banke JP Morgan Chase, Džejmi Dajmon (Jamie Dimon).

Jednostavno rečeno: prosečna srazmera  javno listiranog preduzeća P/E je 15-20, što znači da Gospodin Tržište pretpostavlja da će neka dinosaurus-kompanija X imati još 15-20 godina kontinuiranog cash & profit poslovanja na uobičajeni, ustaljeni (staromodni!) način. Međutim, ova je pretpostavka strahovito pogrešna, pa će, za manje od deset godina, Dinosaurusa X proždrati neki Jednorog Y.

Dosad ste već govorili u sebi: “Pa, više je nego jasno da ovaj nadobudni venčer-kapital-moron bulazni, nemajući blagog pojma o tome kako kapitalizam i ekonomija funkcionišu. Jer, da je išta od ovoga o čemu piše istina, tržište bi već samo korigovalo i postepeno redukovalo cene akcija i s tim povezanu berzansku vrednost kompanija svake takve, kako on piše, “precenjene” dinosaurusa-kompanije“… zar ne?

Pošto sam tako „uzoran“, kako vi mislite, „venčer-kapitalista“, a i „ekonomista iz fotelje“, složio bih se s tim što kažete, naime: da će gosp. Tržište obično iznaći ravnotežu. Osim što tu, nažalost postoji jedan „mali“ problem: Javno tržište* nije moguće „skraćivati“ i suzbijati tokom dužeg vremenskog perioda – a sigurno ne za pet do deset godina. Ne postoji, zapravo, jedno odgovarajuće sužavanje, ili hedžing, ili derivativni instrument koji bi savladao i „pripitomio“ jednoroga koji proizvodi ovaj efekat preokreta, tako da je jedina praktična alternativa – povinovati se novim poslovnim zakonitostima koje su jednorozi nametnuli.

04

(*Javna tržišta obično drži u vlasništvu i njima upravlja javni ili neprofitni sektor. Javna tržišta imaju više javnih namena: otvaranje novih radnih mesta, malih biznis inkubatora, brendiranje turističkih atrakcija ili pristup svežim, zdravim namirnicama, podizanje vrednosti imovine u poslovnom okruženju, itd. Javna Tržišta su snažan ekonomski motor koji kreira široke preduzetničke mogućnosti – naročito za “obične” građane i imigrante, koji često imaju poteškoća da uđu u mejnstrim ekonomiju. Javna Tržišta su snažni kreatori novih poslova.)

(**Hedžing: Strategija upravljanja rizicima koja se koristi u ograničavanju ili poravnanju verovatnoće gubitka usled fluktuacija cena robe, valuta ili hartija od vrednosti. Hedžing je prenos rizika bez kupovine polise osiguranja.)

Što je upravo ono što gospodin Tržište i čini, a upravo je to razlog što su oni „dosadni“ Jednorozi tako precenjeni – upravo je to i razlog zašto će svi dinosaurusi izumreti.

2015. godina: Najbolja u istoriji za prosečno ljudsko biće (1/2)


Kristalna Kugla 0000000

Tokom 2015. nasilje je dominiralo naslovnim stranama medija. Ali, po mnogim parametrima, čovečanstvo je u boljem stanju nego što je ikada bilo, piše Čarls Keni za Atlantik magazin.

Od Pariza do Sirije preko San Bernardina do Avganistana, svet svedoči sramotnim i smrtonosnim tragedijama u 2015. To je došlo kao vrhunac na već postojeće patnje stotine miliona stanovnika koji žive u bedi koji su bukvalno zarobljeni u stanju siromaštva, i čiji životni vek skraćuju bolesti i neuhranjenost. Ali uza sve to, u 2015 smo takođe bili svedoci kontinuiranog napretka ka boljem kvalitetu života za veliki deo planete, zajedno sa tehnološkim dostignućima i političkim dogovorima koji sugerišu da dobre vesti mogu da nastave da se šire i naredne godine. Tragedija i beda su ređe nego što su bili pre 2015-i postoje svi razlozi da se nadamo da će ona biti još manje rasprostranjena u 2016.

Počnimo razmatranjem akata nasilja u Americi – uprkos epidemiji masovnih pucnjava, ova zemlja je mnogo sigurnija nego što je to bila u prošlosti. Prema najnovijoj statistici FBI objavljenoj u septembru 2015, trend nižih stopa nasilnog kriminala u Sjedinjenim Američkim Državama koji je počeo u ranim 1990-ih nastavio je da opada i u 2014. godine: Bilo je skoro 3.000 manje nasilnih zločina u 2014. u odnosu na prethodnu godinu i više od 600.000 manje nego 1995. godine-što je pad za 35 odsto u ovom periodu. Najnoviji podaci UN ukazuju da je ovo deo globalnog trenda- da uzmemo za primer jednu kategoriju nasilnog zločina, procenat ubistava pao je za oko 6 procenata u zemljama za koje postoje raspoloživi podaci između 2000. i 2012. godine.

To međutim, na žalost, ne vazi za terorizam i ratove u svetu. U oba je prema najnovijim raspoloživim podacima, u 2013 i 2014. bilo više žrtava u odnosu na nekoliko godina neposredno pre ovog perioda. Počev od 2011. godine, Sirija je najviše doprinela preokretu dugoročnog trenda ka sve manjim postocima smrtnih slučajeva u sukobima. Dok bi 2015. mogla biti za nijansu bolja od 2014. u smislu broja smrtnih ishoda u Siriji, koje prati Syrian Observatory for Human Rights, ipak trendovi sugerišu da u borbama koje se vode širom sveta ima više mrtvih nego 2010. Ipak nuklearni sporazum sa Iranom, postignut ovog leta, pruža izvesne dokaze da je mirno rešavanju sporova moguće, kako u regionu tako i širom sveta. I, širom sveta, broj tekućih ratova i bitaka je još uvek daleko ispod njihovog nivoa iz 1970-ih i 1980-ih.

Osim toga, terorizam, rat i ubistva ako ih uzmemo sve zajedno, i dalje predstavljaju manji uzrok smrti u svetu u odnosu na druge faktore. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je u 2012. 119,463 ljudi poginulo u incidentima “kolektivnog nasilja i pravne intervencije, kao što su građanski rat, a 504.587 je umrlo od epizoda “interpersonalnog nasilja”, kao što su ubistvo, što su najsvežiji dostupni podaci. U istoj godini, prema indeksu globalnog terorizma 11.133 ljudi je poginulo u terorističkim napadima-što navodi na zaključak da se na terorizam odnosi oko 1,8 odsto nasilnih smrti u svetu. A sa svim smrtima koje s emogu pripisati terorizmu koji je u 2012. bio u usponu, on se i dalje može okriviti za tek tri stotinke od jednog procenta globalne smrtnosti. Sve kolektivno i međuljudsko nasilje zajedno čini oko 1,1 odsto ukupnih smrtnih slučajeva u 2012. Besnilo je bio odgovorno za tri puta više smrtnih slučajeva nego terorizam 2012. Rak želuca je ubio više ljudi nego ubistvo, ubistvo iz nehata, i ratovi zajedno. A dobra vest za mnoge od važnijih uzroka globalne smrtnosti je da je svet nastavio napredak u borbi protiv njih i u 2015. godini.

01

2016, predviđanja: ulična scena. Infografika Nesta.org.uk

Uzmite na primer dva jahača apokalipse koji jašu zajedno: glad i kugu. Obojica su bili u defanzivi u 2015. godini. Bilo je bojazni d abi suša u Sahelu mogla izazvati masovnu glad ove godine -naročito u zonama sukoba poput Južnog Sudana. Iako je rizik od velikih nestašica hrane u 2016. i dalje visok, taj strah se bar za sada još nije materijalizovao. Smrt izazvana glađu postaje sve ređa i sve je ograničenija na nekoliko područja u svetu gde preti potpuni kolaps države. S tim u vezi, procenat svetske populacije koja je pothranjen je pao sa 19 odsto na 11 odsto između 1990. i danas.

Ili pogledajte bolesti: Tokom novembra 2015. godine, potvrđena su samo četiri slučaja ebole u tri zapadne afričke zemlje koje su bile u epicentru izbijanja epidemije 2014-2015. Za oko 11.315 ljudi se znalo ili verovalo da su poginuli kao žrtve te epidemije širom sveta, ali u odnosu na 2014. Centar za kontrolu bolesti očekuje da je možda postojalo čak 1,4 miliona slučajeva ebole u Liberiji i Sijera Leone samo do polovine januar 2015, ali je urpkos tome, iz ove pretnje svet lako izašao, sa ukupnim brojem smrtnih slučajeva usled izbijanja epidemije od 29.000 ljudi do danas. Vakcina protiv ebole, koja je testirana ovog proleća u Gvineji pokazala se 100 efikasnom, što ukazuje da buduće izbijanje bolesti treba da bude daleko manje smrtonosno. Takođe smo videli i izvestan napredak zahvaljujući korišćenju vakcine protiv malarije.

Distribucija starijih vakcina u proteklih nekoliko godina, takođe je spasla više života nego ikada ranije u odnosu na ovu godinu, pošto vakcina pruža doživotnu zaštitu, ili bar višegodišnju zaštitu. U avgustu je objavljeno da u Africi nije otkriven nijedan slučaj dečje paralize u poslednjih 12 meseci, što znači da je se za bolest sada zna da postoji samo u Pakistanu i Avganistanu. Ono što je nekada bio globalni ubica, sa 350.000 slučajeva ne tako davno, na primer 1988. godine, nalazi se na ivici izumiranja. A samo od 2000. godine, širom sveta broj slučajeva malih boginja je opao za više od dve trećine, čime se spasava više od 17 miliona života -u velikoj meri zahvaljujući povećanoj stopi vakcinacije.

U međuvremenu, UN je izvestila da je ove godine globalna smrtnost dece od svih uzroka više nego prepolovljena od 1990. do danas. To znači da 6,7 miliona manje dece mlađe od pet godina umire svake godine u odnosu na 1990. godinu. Skoro 7 miliona porodica izbeglo je bol vezanu za smrt svog deteta u 2015. godini, što ne bi bilo moguće da u protekle dve i po decenije nije napravljen kumulativni istorijski napredak u smanjivanju smrtnosti dece. U 2015, smo takođe zabeležili najniži ikada procenat dece koja su izvan osnovne škole. Prema UN – manje od jednog od 10 dece. Broj dece izvan škole je pao sa 100 miliona u 2000. godini na projektovanih 57 miliona u 2015.

 

Atlantik magazin