Katalonija i pitanje otcepljenja


Ekonomista Vladimir Gligorov je za portal Peščanik.net izneo svoj pogled na Kataloniju i njeno otcepljenje od Španije, upoređujući sličnosti i razlike ovog slučaja sa raspadom Jugoslavije.

– Otcepljenje unutar EU podrazumeva fiskalnu devoluciju, to jest prenos fiskalnih nadležnosti naniže

Španija je već sada fiskalno visoko decentralizovana, pa otcepljenje Katalonije u tom smislu ne bi imalo ozbiljnije posledice

– S obzirom na snažno protivljenje centralnih vlasti, otcepljenje Katalonije, ukoliko se dogodi, bilo bi jednostrano, a ne sporazumno

– Ako ishod referenduma bude pozitivan i ako vlada Katalonije odluči da odluku sprovede, to će verovatno dovesti do ispita ili krize legitimiteta, tačnije do sukoba centralne i secesionističke vlasti

– Secesija je dugotrajan proces i ustavna rešenja su uvek moguća, osim ako zahtev za secesijom ne dovede do represije i sukoba sa dugoročnim posledicama

Katalonija će na referendumu odlučiti da li da se odvoji od Španije. Nameće se poređenje s pokušajem Kvebeka da napusti Kanadu. Međutim, za razliku od Španije, gde je vrhovni sud referendum o otcepljenju proglasio neustavnim, u Kanadi je vrhovni sud objavio da je savezna vlada dužna da poštuje odlučno izraženu demokratsku odluku Kvebeka i uđe u pregovore o odvajanju, iako Kvebek ni po kanadskom ni po međunarodnom pravu nema pravo na otcepljenje. Slučaj Katalonije razlikuje se i od slučaja Škotske koja ima ustavno pravo da se otcepi ukoliko tako odluči. Katalonski scenario nije blizak ni odluci Britanije da napusti EU, jer Ugovor o EU dopušta takvu odluku. Uz volju i pravo na otcepljenje, moraju biti zadovoljena još tri najšire prihvaćena kriterijuma: odluka ne sme biti doneta preko noći; ona mora biti rezultat čina samoopredeljenja, bez intervencija spolja; u državi koja se osamostaljuje ne sme doći do sužavanja postojećih građanskih prava ni u jednom segmentu populacije.

Šta se dešava ako se – kao što je slučaj s Katalonijom – savezna vlada protivi otcepljenju, a najviši sud odluči da je secesija u suprotnosti sa zakonom, to jest da je ustav ne dopušta? U tom slučaju secesija se mora sprovoditi suprotno volji savezne vlade i suprotno zakonu. Na koji način se to može izvesti?

Proteklih decenija dogodilo se nekoliko postupaka otcepljenja. Neki od njih su protekli pod nadzorom Saveta bezbednosti, a neki pod nadzorom Međunarodnog suda pravde ili međunarodnih savetodavnih komisija (poput Badinterove komisije). Neka otcepljenja su obavljena uz posredovanje Ujedinjenih nacija ili Evropske unije (uloga Martija Ahtisarija na Kosovu i Miroslava Lajčaka u Crnoj Gori najznačajniji su primeri te dve vrste posredništva), dok su druga – u onim slučajevima kad se nije radilo o aneksiji (kao što se dogodilo na Krimu) – bila unilateralna. U slučaju Katalonije je malo verovatno međunarodno učešće, tako da će Katalonci i njihova vlada, ako to odluče, morati da sprovedu jednostrano otcepljenje. Na koji način bi to mogli da učine?

Pogledajmo primer otcepljenja Slovenije, u to vreme republike u okviru Jugoslavije. Jugoslovenski vrhovni sud bio je protiv otcepljenja i jugoslovenska vlada poslala je vojsku da spreči slovenačke vlasti u preuzimanju kontrole nad državnim granicama. Slovenačke vlasti prestale su da plaćaju poreze, zapravo doprinose saveznim vlastima. Badinterova komisija, koja je osnovana da bi savetovala Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ), dala je mišljenje da je otcepljenje zasnovano na referendumu opravdano ukoliko se država, u ovom slučaju savezna država Jugoslavija, nalazi u poodmaklom stadijumu raspadanja. Referendum je bio prvi korak ka izgradnji slovenačke države i osnova za njeno priznanje od strane EEZ, a kasnije EU.

Države su stvarni entiteti, a ne pravne tvorevine – to je prihvaćeno tumačenje međunarodnog prava koje je Međunarodni sud pravde potvrdio u slučaju Kosova. Drugim rečima – unutrašnji suverenitet prethodi spoljašnjem, a ne obrnuto.

I Crna Gora se odlučila za jednostrano preuzimanje fiskalnih nadležnosti, ali obrnutim redosledom (Jugoslavija je tada već bila federacija samo dve države – Srbije i Crne Gore). U prvom koraku Crna Gora je stekla finansijsku nezavisnost, to jest nije više slala doprinose u savezni budžet niti je iz njega primala sredstva; umesto toga je živela od sopstvenog novca. Olakšavajuća okolnost je bilo to što se savezna vlada nije protivila: primanja Crne Gore iz saveznog budžeta bila su veća od njenih doprinosa. U sledećem koraku Crna Gora je kao valutu usvojila nemačku marku, uz objašnjenje da je jugoslovenski (srpski) dinar inflatoran i da je praktično fiskalni instrument savezne vlasti. Tek tada – uz posredovanje i nadzor EU – Crna Gora je održala referendum i postala samostalna država.

U više slučajeva – ne samo u Jugoslaviji – otcepljenja su bila praćena teritorijalnim sukobima. Otcepljenje Makedonije je bilo izuzetak, jer niko nije osporavao njene teritorije. Makedonija je napravila dogovor sa krnjom Jugoslavijom (nakon secesije Slovenije i Hrvatske) o izmirenju nerešenih imovinskih sporova, prvenstveno u vezi sa imovinom Jugoslovenske narodne armije, nakon čega je usledio pun prenos fiskalne i monetarne vlasti. U drugim slučajevima – u Jugoslaviji i drugde – dolazilo je do sukoba oko teritorija. Zbog vojnih i civilnih sukoba i nasilja, međunarodna zajednica je u većini takvih slučajeva bila primorana da se umeša. U većini takvih slučajeva, kao u slučaju Krima i istočne Ukrajine, dolazi do spoljnog mešanja, naročito vojnog, što često za rezultat ima legitimisanje secesije koju takva intervencija treba da spreči i delegitimisanja spoljne aneksije.

Slučaj Španije uporediv je sa slučajem Jugoslavije zbog asimetričnog federalizma dve države. Za razliku od binarnih federacija kao što su bile Čehoslovačka ili državna unija Srbije i Crne Gore, otcepljenje Katalonije dovodi u pitanje ustavni poredak i stabilnost preostalog dela federalne Španije. Jugoslavija nije bila u stanju da se nosi sa otcepljenjem Slovenije, a da se pritom ne raspadne. To brine i centralnu špansku vlast – da će otcepljenje Katalonije voditi drugim otcepljenjima i potencijalnom raspadu Španije.

Posebno je zanimljiv slučaj otcepljenja Kosova od Srbije gde je 1991. godine sproveden referendum o otcepljenju koji je vrhovni sud Srbije proglasio nezakonitim. Nakon što je ubedljiva većina građana glasala za otcepljenje, kosovske vlasti su se fiskalno odvojile od Srbije i upravljale Kosovom kao paralelnom državom, iz senke. Srbija je na to odgovorila proglašavanjem vanrednog stanja u pokrajini. Naposletku je došlo do nasilne pobune i međunarodne vojne intervencije. Savet bezbednosti je dobio zadatak da nadzire proces izgradnje države, kontroliše granice i nadgleda pravni sistem. Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a Međunarodni sud pravde je 2010. presudio da u tom procesu nije bilo kršenja zakona.

Finansijska nezavisnost i kontrola nad teritorijom ključni su u svim slučajevima otcepljenja, dok međunarodna zajednica zahteva ispunjenje prethodno navedenih dodatnih uslova. U slučaju Katalonije, kao i u slučajevima Kvebeka i Škotske, granice su jasne i neupitne, a pitanje kontrole nad teritorijom je rešeno. Preostaje pitanje ko će tom teritorijom upravljati.

To je pravno pitanje, i pre svega pitanje ko ubira poreze i pruža javne usluge. Nakon otcepljenja u okviru EU pravni standardi ne bi smeli da se pogoršaju. Spoljna intervencija je malo verovatna i ne igra važnu ulogu u slučaju Katalonije. Dakle, ključno je pitanje fiskalnog otcepljenja, posebno s obzirom na članstvo u evropskoj monetarnoj uniji.

Zapravo, unutar EU secesija se svodi na potpuno preuzimanje fiskalne vlasti na lokalnom nivou, sa izuzetkom fiskalnih obaveza prema Evropskoj uniji. Dobar primer za to je raspad Čehoslovačke koji se dogodio dok je država bila van Evropske unije, ali se očekivalo da će se u budućnosti pridružiti Uniji. Sve što je preostalo da se uradi bilo je da dve države naslednice stvore zasebne fiskalne sisteme.

Kontrola granica sa zemljama van EU je značajna; ona predstavlja tačku u kojoj se može otvoriti pitanje o kontroli nad teritorijom. Ako Katalonija izlaskom iz Španije izlazi i iz EU, ona onda mora uspostaviti kontrolu nad svim svojim granicama, uključujući i onu prema Španiji. To nije moguće bez saglasnosti Španije i EU, ukoliko se žele izbeći sukobi oko granica, to jest oko kontrole nad teritorijom. Šta preostaje Kataloniji ako taj pristanak izostane?

Katalonija se može odlučiti na preuzimanje fiskalne vlasti. To je uobičajena strategija otcepljenja – uspostavljanje unutrašnjeg suvereniteta pre osvajanja spoljašnjeg.

Španija je već fiskalno decentralizovana, i to na asimetričan način. Provincije, poput Katalonije, ubiru većinu poreza i šalju ih centralnim vlastima. Katalonski doprinos španskom budžetu veći je od primanja iz budžeta. Centralna vlast ubira i socijalne i zdravstvene doprinose, kao i doprinose za fond za nezaposlene. U slučaju Jugoslavije, socijalni fondovi su bili lokalni (kao i u EU). Za razliku od Španije, u Jugoslaviji nisu postojale službe i korporacije pod kontrolom centralnih vlasti, osim u slučaju proizvodnje oružja i municije. Federalnu vlast činile su vojska, centralna banka i zaposleni u federalnoj vladi (međusobne obaveze u pogledu zajedničkog duga prema inostranstvu bile su dogovorene nekoliko godina pre raspada države).

Katalonska zakonodavna tela morala bi da ustanove fiskalni sistem nove države. Španija bi prestala da prima poreze i doprinose iz Katalonije. To bi najverovatnije dovelo do konfrontacije zato što centralna vlast očigledno namerava da nastavi s pravnim i ostalim merama u pokušaju da opovrgne odluke katalonske vlade. Vrlo je verovatno da će centralna vlast direktno preuzeti neke od fiskalnih i budžetskih nadležnosti, a malo je verovatno da će Katalonija stvarati paralelnu državu, kao što je to učinilo Kosovo nakon što je centralna vlast osujetila zahtev za otcepljenjem.

Razlika između jugoslovenskih država i većine drugih slučajeva otcepljenja je u tome što se savezni budžet Jugoslavije, kao i budžet EU, uglavnom oslanjao na doprinose iz republika, a ne na porez (sa izuzetkom carina). Ni socijalno osiguranje nije bilo centralizovano. Zato su jugoslovenske republike mogle da se otcepe na način koji je sličan britanskom odvajanju od EU. Stvari stoje drugačije s federalnom državom sa centralizovanim sistemom poreza i socijalnog osiguranja. Da bi postala zaista fiskalno nezavisna, država koja želi otcepljenje mora preuzeti fiskalnu vlast i sistem socijalnog osiguranja.

Za razliku od EU, Jugoslavija je imala zajedničku vojsku. Španija takođe ima vojsku, kao i centralnu upravu nad policijom i drugim službama bezbednosti. Centralna vlast ih može iskoristiti da nametne svoju volju provincijama. To može dovesti do krize legitimiteta i ispita legitimnosti ne samo centralne vlasti nego i države koja se otcepljuje. U velikom broju istorijskih slučajeva, upravo je to bio uzrok nasilnih sukoba za kontrolu nad teritorijom otcepljene države.

Ukoliko se ispit legitimiteta – tačnije, utvrđivanje prava na prinudu i prava na upravljanje Katalonijom – ne može izbeći, za centralnu vlast bi bilo povoljnije da proizvede utisak da sledi oštar, dugotrajan i skup pravni i fizički sukob nego da u takav sukob zaista uđe. Efekat odvraćanja proizveden konkretnim ispoljavanjem sile nestaje ako se kosi sa osećajem za pravdu onih koji su podvrgnuti prinudi. Međutim, bez obzira na pretnje sukobom, secesionisti prvo moraju održati referendum da bi uopšte izazvali krizu legitimiteta. Prenos fiskalne vlasti, pogotovo kada je postepen, umanjuje budući rizik za centralnu vlast: kada jednom dođe do pravog ispita legitimiteta, država će se manje oslanjati na upotrebu sile da bi odnela prevagu.

Iako je Španija decentralizovana i predstavlja, slično Kanadi, labavu federaciju, Katalonija bi o otcepljenju prvo morala da pregovara sa španskim centralnim vlastima, da bi izgradila sopstveni budžet i fondove socijalnog osiguranja. Nije lako sprovesti unilateralno preuzimanje fiskalne vlasti ukoliko joj se centralna vlast snažno protivi. Legalitet centralne vlasti teže je osporiti kada njene intervencije nisu nasilne već su administrativne prirode. Da bi se ostatak Španije ubedio da dozvoli Kataloniji da se postepeno otcepi, potrebna je dugoročna i nepokolebljiva posvećenost Katalonije ostvarivanju samostalnosti. Ta posvećenost zavisi od dugoročnih prednosti koje samostalnost ima u odnosu na savez sa Španijom – prednosti koje možda i ne postoje.

Secesije su uglavnom dugotrajni procesi. U slučaju Jugoslavije, može se tvrditi da je kampanja za samostalnost Hrvatske počela osnivanjem Jugoslavije. Čak i kada postoji dugotrajna politička volja za samostalnošću, to ne znači da je otcepljenje neizbežno. U nekim slučajevima, poput već pomenutog Kvebeka, demokratska i ustavna rešenja mogu zaustaviti secesionističke trendove. Federalizacija Španije izvršena posle Frankove diktature otvara mogućnost za takvo rešenje. Članstvo u EU takođe bi trebalo da doprinese stabilnosti država članica, kao što je bio slučaj u velikom broju centralnoevropskih i balkanskih zemalja, s brojnim unutrašnjim etničkim i ostalim podelama. Dakle, u većini slučajeva se može pronaći ustavno rešenje koje će oslabiti podršku ideji otcepljenja. Pravo pitanje je kako pronaći takvo rešenje onda kada je država već stavljena na ispit legitimiteta secesionističkim referendumom.

Tekst na engleskom

Peščanik.net, 06.10.2017.

Srodni link:

Knjiga Vladimira Gligorova „Zašto se zemlje raspadaju – slučaj Jugoslavija“

Budućnost G20 – korekcija kursa ili pad


Početak ovogodišnjeg samita G20 u Hamburgu (7-8. jul) obeležen je neizvesnošću, i to sa dobrim razlogom. Lideri vodećih razvijenih i novih ekonomija sastaju se u suštinski izmenjenom globalnom okruženju. Brexit, neuspeh referenduma u Italiji i rezultati izbora u SAD, Francuskoj i Britaniji govore o rasprostranjenom i snažanom otporu političkom establišmentu. Rašireno nezadovoljstvo radnika i pripadnika srednje klase, uzrokovano nadnicama koje stagniraju i strepnjama pred neizvesnom budućnošću, očevidno je na obe strane Atlantika. G20 je svetionik međunarodnog poretka izgrađenog na načelima slobodnog tržišta i ekonomskog otvaranja, poretka koji se, sudeći po šokantnim izbornim rezultatima, sada dovodi u pitanje.

Uobičajena saopštenja lidera i ponavljanje fraza o posvećenosti strukturnim reformama i suzbijanju trgovinskog protekcionizma u današnjem okruženju zvuče kao ostatak iz nekih davno prošlih vremena. Tenzije su bile očigledne na ministarskim sastancima tokom priprema za samit G20, kao i na nedavno održanom samitu G7. Najava da će se SAD jednostrano povući iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, koji je grupa G20 prethodno potvrdila, pokazuje da se pri sadašnjem kursu može očekivati produbljivanje sukoba.

Najuočljiviji povod za unutrašnja trvenja je novoizabrani predsednik SAD. Ipak, suštinski uzroci novih tenzija imaju dublje korene. Procesi globalizacije i finansijalizacije su uvek proizvodili dobitnike i gubitnike, ali kumulativni broj gubitnika se sada znatno uvećao, u nekim slučajevima dramatično. Druga strana novčića je ubrzana koncentracija dohotka i bogatstva kod ljudi koji se nalaze među 10 procenata i naročito unutar 1 procenta najbogatijih. Trendovi nejednakosti u zemljama G20 variraju. U najrazvijenijim ekonomijama nejednakost se uvećava, dok su neke od ekonomija u usponu – Kina, Indija, Argentina, Turska, Rusija, Južna Afrika, Brazil i Indonezija – u nekoliko poslednjih decenija znatno povećale nadnice i proširile srednju klasu. Ipak, dohodovna i imovinska nejednakost su i u ovim zemljama i dalje veoma visoke. U gotovo svim članicama G20 deo nacionalnog dohotka koji pripada radnicima se smanjuje, dok jaz između rasta produktivnosti i plata nastavlja da se uvećava. Ljudi širom sveta imaju dobar razlog da veruju da globalna ekonomija radi u korist manjine, a ne u interesu većine.

Pomenuti trendovi su dokumentovani u izveštajima koje su Međunarodna organizacija rada (ILO) i druge institucije dostavljale G20 u poslednjih pet godina i u njima izlagale podatke i predlagale rešenja. Neki od lidera G20 su zahtevali preduzimanje odlučnijih koraka da se problem reši, naročito Argentina i Brazil pod vođstvom svojih bivših lidera, u čemu su ih povremeno podržavale Turska, Kina, Južna Afrika, Rusija, Francuska i SAD. Preostale članice G20 su ignorisale takve pozive, a predlozi za odlučnije mere za povećanje nadnica i smanjenje nejednakosti odbacivani su u ime ortodoksije otvorenog tržišta (bez obzira na štetne posledice), strukturnih reformi (uključujući deregulaciju tržišta rada) i fiskalne konsolidacije (uključujući smanjivanje troškova za zdravstvenu zaštitu, stanovanje i obrazovanje).

Kao zemlja domaćin ovogodišnjeg skupa, Nemačka je predložila agendu za rešavanje „problema i izazova povezanih sa globalizacijom“, priklanjajući se tako mišljenju da je vreme da se pronađe zajedničko rešenje za aktuelnu krizu. Ako G20 želi da pristupi problemu sa potrebnom ozbiljnošću, kozmetička i retorička rešenja iz prošlosti neće biti dovoljna. Kako bi moglo izgledati jedno poželjno, afirmativno rešenje? Izložićemo tri konkretna predloga.

U pogledu regulisanja trgovine, G20 od 2008. godine ponavlja mantru o potrebi da se „odupremo svim oblicima protekcionizma“. Ili je bar tako bilo do sastanka ministara finansija u martu, kada se Amerika usprotivila staroj formulaciji. Umesto toga, u završnom saopštenju piše: „Radićemo na uvećavanju doprinosa trgovine našim ekonomijama. Nastojaćemo da smanjimo prekomerne globalne disbalanse, promovišemo inkluzivnost i fer odnose i smanjimo nejednakost u ostvarivanju ekonomskog rasta“.

Na prvi pogled to je dobrodošlo alternativno rešenje (navodno na predlog Kanade) i logičan i očekivan poziv da se trgovina stavi u službu ostvarivanja ekonomskih i društvenih ciljeva. Ipak, mnogi su saopštenje doživeli kao pogubno odstupanje od starih formulacija prema kojima je trgovina praktično cilj sama po sebi. Trgovina, naravno, nije sama sebi cilj. Trgovina je sredstvo za poboljšanje životnog standarda. Bilo je potrebno da se dogodi politička kataklizma u SAD da bi ministri finansija pristali da učine prvi korak ka politikama koje odgovaraju novoj stvarnosti i kojima se uvažavaju zahtevi javnosti u većini zemalja članica G20. Lideri treba da nastave rad na toj platformi i jasno pokažu posvećenost politikama koje će rast učiniti inkluzivnijim i doprineti smanjenju nejednakosti.

U domenu strukturnih reformi, prihvaćeni kurs deregulacije tržišta rada i bojažljiv pristup regulaciji finansijskih tržišta moraju se korigovati. Tržište rada ne pruža dovoljnu zaštitu radnicima, što pokazuju nastavak opadanja njihovog udela u nacionalnom dohotku u većini zemalja članica G20 i usmeravanje dobiti od rasta produktivnosti i novih tehnologija ka vlasnicima kapitala. Potrebno je usvojiti razumne propise koji će radnicima vratiti pravo na samoorganizovanje i pregovaranje, garantovati minimalne nadnice i oživeti sistem socijalnog osiguranja, što su mere sa kojima se uveliko kasni. Takve mere bi trebalo da primene sve zemlje članice, uz prilagođavanje lokalnim potrebama. Reforma finansijskih tržišta najavljena 2007. nikada nije dovršena i to je proces od kog se ne sme odustati, već ga treba ubrzati.

Konačno, u pogledu fiskalne i monetarne politike, istina je da su lideri G20 bili na visini zadatka 2008, kada je usvojeni multilateralni sporazum o merama za koordinaciju i podsticanje rasta velikih ekonomija doprineo zauzdavanju finansijske krize. Međutim, odluka o promeni kursa iz 2010-11, uz poziv na fiskalnu konsolidaciju (mere štednje) umesto nastavka pružanja podrške za oporavak, bila je istorijska, prociklična greška koja je doprinela produžavanju recesije u EU i slabom oporavku u ostatku sveta. Ta greška se mora priznati i ispraviti.

G20 treba da preuzme vođstvo u razvoju novog pristupa međunarodnoj ekonomskoj saradnji. Rezultati nedavno održanih izbora i referenduma, te agresivan nastup Trumpove administracije mogu poslužiti kao neposredan povod, ali promena nam je neophodna iz mnogo dubljih razloga. Ekonomski status quo i utisak javnosti da su politike udešene tako da rade u korist korporacija i elita proizvode rašireno nezadovoljstvo i tako odlučuju o rezultatima izbora. To su problemi koji bi se mogli rešavati progresivnim politikama koje će raditi u korist većine, politikama koje osiguravaju inkluzivan i održiv razvoj. U protivnom, isti problemi će poslužiti kao pogonsko gorivo za demagoge i šoviniste koji će međunarodnu saradnju prikazivati kao izvor svakog zla. Ako se opredeli za status quo, grupa G20 će potonuti u unutrašnje sukobe ili – još gore – irelevantnost. Učesnike na ovogodišnjem samitu čekaju teške odluke.

Cecilia Nahón i Sandra Polaski, Social Europe, 03.07.2017.

Peščanik.net, 06.07.2017.

O političkom strahu


Tri odlomka iz knjige Coreya Robina “Fear: The History of a Political Idea” / „Strah: istorija političke ideje“

Dobro je i zdravo nikada ne smetnuti s uma koliku cenu plaćamo ukoliko dozvolimo da nas ućutkaju. Za magazin i portal New Republic piše Kori Robin, profesor političkih nauka na Bruklin koledžu, a prenosi portal Peščanik.

Čuvajte se autocenzure

Politički strah je više od individualnog iskustva i ne utiče samo na lični život. Uvreženost koja ga podupire potiče iz tradicije i rasprostranjenih narodnih verovanja, a racionalna računica na kojoj je zasnovan odražava stvarnost društvene i političke moći. Namerno ili slučajno – jer se ponekad na tome svesno radi, a ponekad ne – politički strah potvrđuje društvenu raspodelu moći i resursa, utiče na javnu debatu i vrši pritisak na javne politike.

Politički strah se obično javlja u jednom od dva oblika. Prvo, on utiče na odnose između viših i nižih slojeva društva: to što se oni plaše jedni drugih pomaže da se održi nejednakost iz koje taj strah nastaje. Drugo, politički strah može biti izazvan silama koje su izvan društva ili unutar njega, kada celom narodu preti neki strani neprijatelj odnosno opasna pojava poput kriminala, droge ili moralnog propadanja u samom društvu. U praksi se te dve vrste straha često spajaju i međusobno podstiču.

Stvaranje i održavanje političkog straha može zahtevati neposredni pritisak i prisilu, kao u slučaju Tomasa Četmona, ali češće strah natapa tkivo običnog života i bez ličnih pretnji. To je funkcija političkog straha: on ne teži da slomi jednu konkretnu osobu, već od nje hoće da napravi primer, da pošalje poruku svima ostalima da paze šta rade, jer će inače biti sledeći na redu. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka urugvajska vojska je pritvarala jednu osobu od svakih pedeset, a u zatvor slala jednu od pet stotina. Meta vojske bile su same žrtve, ali i osobe poput jednog psihoanalitičara iz Montevidea i njegove supruge. Njih dvoje su godinama ćutali, iako nikada nisu bili pritvarani ni zatvarani:

„Naši životi su bili sve skučeniji. Proces autocenzure je bio izuzetno podmukao: nije bila stvar samo u tome što sa drugima prestajete da razgovarate o izvesnim stvarima – prestajete i sami da mislite o njima. Vaš unutrašnji dijalog se gasi.“

Nadežda Mandeljštam na sličan način piše da je pod Staljinovom vlašću većina ljudi bila držana u pokornosti, i to ne njima lično upućenim pretnjama, već primerima prisile koji su doveli do toga da „niko od nas više nije podnosio peticije, izražavao mišljenja o nečemu ili preduzimao bilo kakvu drugu akciju pre nego što bi saznao šta o tome misle ljudi ‘na vrhu’“.

Takvo stanje opšteg straha može biti podstaknuto čak i nekim oblicima nasilja iz prošlosti, koji još uvek opstaju u predanju. U zapadnom delu El Salvadora seljaci su dugo pamtili masakr koji je vojska izvršila nad njihovim porodicama, kada je pobijeno više od deset hiljada ljudi. To sećanje je bilo tako snažno da čak pedeset godina kasnije, kada je zemlja ustala protiv vojske, gotovo niko iz tog regiona nije uzeo oružje.

Čak i kada nije unapred uračunato, takvo posredno dejstvo naročito je snažno kada meta pripada već ranjivoj grupi. Na primer, posle jedanaestog septembra novinari i aktivisti su izveštavali o strahu Arapa i muslimana u SAD-u zbog pritvaranja 1200 do 5000 muslimanskih i arapskih muškaraca. To nije bio samo strah od privođenja, deportacije ili osvetničkog nasilja, već i od političkog govora o kontroverznim temama iz oblasti američke spoljne politike, koji bi mogao da skrene pažnju na njih i isprovocira vlast i policiju da ih nadzire ili maltretira. „Postoji strah u arapskoj zajednici“, izveštavao je Mino Ahtar. „Od Arapa i muslimana čujem: ’Hajde da se ne ističemo. Da ne izlazimo u javnost. Treba samo da ćutimo i čekamo da ovo prođe’“. To su potvrdili i brojni novinski izveštaji.

U takvoj atmosferi straha, čak i najbezazleniji činovi mogu izazvati dodatni strah sa jednako represivnim učinkom. Na primer, u decembru 2001. Mohadaru Muhamedu Abdulahu, jemenskom imigrantu iz San Dijega, odobrena je kaucija od 500 hiljada dolara, pošto je dva meseca bio u pritvoru kao svedok, zato što je slagao u svom zahtevu za azil. U početku, muslimanska zajednica se mobilisala da pomogne Abdulahu i položila je 400 hiljada dolara za njegovu kauciju, obećavši da će skupiti i ostatak. Ali kada je objavljeno da će svaki priložnik morati da dâ svoje ime i prezime na uvid vlastima, a možda i da izađe pred sudiju, mnogi u zajednici su ustuknuli. „Kada su saznali da će morati da idu na sud i odgovaraju na pitanja sudije“, rekao je Abdulahov advokat, „ljudi su se uplašili“. „Jednog dana“, dodao je, „svi govore o solidarnosti i dostojanstvu, a narednog dana beže. Ova zajednica nije podeljena, ona je uplašena“. Zbog pritvaranja i deportacija, kao i zbog osvetničkih napada, ovaj jednostavni zahtev da se identifikuju pred sudom bio je dovoljan da izazove strah širom muslimanske zajednice u San Dijegu.

Takvo stvaranje straha koji se proteže kroz vreme i prostor, zahteva učešće, pa čak i saradnju čitavog društva: elite i kolaboranata, posmatrača i žrtava. Kako bi dosegao dalje od malobrojne, neposredne publike, politički strah mora mobilisati kako generale tako i pešadince i rezervnu armiju sekretara, kuvara i spremačica koji će im pomoći. Politički strah se oslanja i na posmatrače, čija pasivnost raščišćava put za elite i njihove kolaborante, kao i za targetiranu zajednicu žrtava, čiji pripadnici među sobom prenose didaktičke priče o strahu i tako povećavaju njegov doseg. Podstaknuti željom da se zaštite od sankcija, ovi mali činovi edukacije među žrtvama su centralni za ekonomiju straha. Oni minimizuju neophodnu količinu prisile, maksimizujući njene efekte. Jedna žena iz Severne Karoline priseća se kako su je u vreme segregacije njeni roditelji, dede i babe, još od najranijih godina upozoravali da će biti uhapšena ako ne poštuje pravila segregacije. „Zato se, kada vidite natpise ‘belci’ i ‘obojeni’, niste usuđivali da se suprotstavite“.

Šta motiviše kolaborante

Po uobičajenom shvatanju, kolaborant je onaj koji pomaže neprijatelju, to jest grupama kojima ne pripada, da prete grupama kojima pripada. Ali ta definicija mi se čini previše restriktivnom. Ona pretpostavlja da je grupa homogena celina i da ne možemo izaći niti imati konkurentske pripadnosti jednom kada smo u njoj. Međutim, kolaboranti se ne mogu tako jednostavno kategorizovati. Neki od njih ne pripadaju u potpunosti grupi koju izdaju; drugi su, kao francuskih fašista iz Višija, povezani dubokom ideološkom srodnošću sa neprijateljem kojem pomažu. Doušnici, koji su verovatno najčešća vrsta kolaboranata, poznati su po svojim kameleonskim svojstvima, što određivanje njihove pripadnosti čini bezmalo nemogućim zadatkom.

Knud Volenberger, istočnonemački disident koji je u tajnosti izveštavao Štazi o subverzivnim aktivnostima svoje supruge, tvrdi da je njegova kolaboracija bila sasvim u skladu s njegovom pripadnošću opozicionim krugovima. Jedan način da se suprotstavimo vlasti, on objašnjava, bilo je „otvoreno neslaganje, a drugi način je išao kroz vladine kanale. Ja sam bio istovremeno i unutra i napolju“. Harvi Matusov se pridružio Američkoj komunističkoj partiji 1947, počeo je da radi kao doušnik 1950, povukao je svoje svedočenje 1954. i na kraju lagao o sve tri faze svoje karijere u memoarima Lažni svedok, objavljenim 1955. Njegov politički angažman je bio tako promiskuitetan da je nemoguće znati šta je još izneverio, pored istine. Naslov memoara drugog doušnika FBI-a Vodio sam tri života (kao komunista, doušnik i „građanin“) – već je prikladniji, jer upućuje na višestruke identitete koje kolaborant redovno preuzima.

Ne želim da prenaglasim ovu ideju o višestrukim pripadnostima. Volenberger je možda samo racionalizovao prošlost koje se stideo, a Matusov je možda zaista bio šuplji čovek, kako su ga mnogi u to vreme videli. Kojoj god grupi da pripadamo u nekom egzistencijalnom smislu, u toku svog života stičemo moralne obaveze prema svojim saborcima i prijateljima, koje izdajemo kada pomažemo protivničkoj strani.

Kako bih izbegao pitanje identiteta koje sledi iz restriktivne definicije kolaboracije, upotrebiću definiciju koja se oslanja na latinski koren reči collaborare: „raditi zajedno“. Pod kolaborantom podrazumevam naprosto onoga (ili onu) koji radi sa elitama ili zauzima niže ešalone moći i pretvara politički strah u autentično građanski poduhvat. Kolaboranti mogu biti izvršioci nižeg ili srednjeg nivoa; snabdevači, poput skladišta u Jedvabneu u Poljskoj, koje je 1941. isporučilo benzin za spaljivanje ambara u kojem je bilo zatvoreno hiljadu i po Jevreja, ili Ford i Dženeral motors, koji su finansirali brazilsku bezbednosnu služnu koja je ispitivala i mučila levičare; pomoćno osoblje (kuvari, sekretarice i ostali); špijuni ili doušnici. Iako svi oni nisu jednako kompromitovani svojim delima, svi su krivi za saučesništvo.

Kolaborant je neuhvatljiva figura. Sa izuzetkom Persijskih pisama i Ajhmana u Jerusalimu, on se retko pojavljuje u literaturi o političkom strahu. Slutim da jedan od razloga za ovo odsustvo leži u tome što što se on opire jednostavnim kategorijama elite i žrtve. Poput elite, kolaborant preuzma inicijativu i ostvaruje dobit od svoje kolaboracije. Poput žrtve, može mu se pretiti kaznom ili osvetom ako ne sarađuje.

Mnogi kolaboranti zapravo i dolaze iz redova žrtava. Možda možemo napraviti razliku između kolaboranata aspiracije, inspirisanih željom za dobitkom, i kolaboranata averzije, inspirisanih strahom od gubitka. Prvi su sličniji elitama, drugi žrtvama. Ali, čak je i ta distinkcija isuviše oštra, i kao što potvrđuje ekonomski pojam oportunitetnog troška, nada u dobitak često izaziva strah od gubitka.

Kolaboranti obavljaju dve funkcije. Prvo, oni obavljaju zadatke kojima same elite ne mogu ili ne žele da se bave. Ti zadaci se mogu smatrati nedostojnim elita, npr. kuvanje, čišćenje i ostali oblici rada. Ili mogu zahtevati neke oblike lokalnog znanja – to je slučaj sa doušnicima, koji dostavljaju informacije inače nedostupne elitama – ili posebne veštine. Na primer, o mučiteljima često mislimo kao o siledžijama iz najnižeg društvenog taloga. Ali mučenje je oruđe znanja, dizajnirano da izvuče informacije od žrtve, često na takav način da ne ostavi bilo kakav fizički trag. Mučitelj mora poznavati telo, mora znati koliko daleko sme da ide a da ne ubije žrtvu. Ko bolje može asistirati mučitelju ili mu davati smernice od lekara? Sedamdeset posto urugvajskih političkih zatvorenika iz vremena vladavine vojne hunte tvrdi da su se mučilačke sesije odvijale u prisustvu lekara.

Drugo, kolaboranti proširuju doseg elita u kutke društva koje ove inače ne bi mogle da kontrolišu zbog nedostatka ljudstva. Ti kolaboranti su obično uticajne figure u zajednicama koje predstavljaju metu elita. Njihov status može poticati od elita, koje ih unapređuju zato što su ovi spremni da sprovode njihova naređenja. Međutim, češće je njihov autoritet samonikao. Pošto uživaju poverenje žrtava, oni su u stanju da ih ubede da ne pružaju otpor razgorevajući strah koji one već osećaju. Tokom rata protiv levičarske gerile, kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka, salvadorska vojska je tesno sarađivala sa lokalnim prvacima. Na primer, 1982. je jedan bataljonski oficir obavestio Markosa Dijaza, vlasnika lokalne piljare u seocetu El Mozote, da vojska sprema veliku ofanzivu u toj oblasti. U interesu sopstvene bezbednosti, objasnio je oficir, seljani bi trebalo da ostanu u svojim kućama. Iako su mnogi stanovnici El Mozotea to smatrali pogrešnim, Dijaz je bio lokalni moćnik sa vezama u vojsci i upućen u vojne planove. Njegov glas je prevagnuo, seljani su učinili kako im je rečeno i tri dana kasnije više od osam stotina njih je ubijeno.

Pošto su im funkcije tako raznolike, ima najrazličitijih vrsta kolaboranata. Neki se kreću u orbiti elitne moći; drugi se regrutuju iz nižih slojeva i sa geografskih periferija. Jedan uobičajen, mada nedovoljno prepoznat uticaj na njihovo ponašanje je ambicija. Neki kolaboranti se nadaju da će spasiti svoje zajednice od opasnosti, drugi iskreno veruju u ono što rade, ali mnogi su naprosto karijeristi i vide kolaboraciju kao šansu za lično napredovanje. Na primer, u Brazilu je mučenje služilo kao odskočna daska za napredovanje, tako da je jedan učesnik kasnije postao ambasador u Paragvaju, dok je drugi postao general. Lekari koji su savetovali mučitelje u Urugvaju mogli su da računaju na četiri puta veće plate nego njihove kolege koje u ovome nisu učestvovale.

Bilo da je u pitanju status, moć ili novac, kolaboracija obećava da uzdigne ljude, makar i samo malo, iznad ostalih. Na primer, u nacističkoj Nemačkoj, 101. rezervni policijski bataljon bio je jedinica sastavljena od pet stotina „običnih ljudi“, regrutovanih iz hamburške srednje i radničke klase, koji su se priključili ovom bataljonu da bi izbegli odlazak na front. Bataljon je kriv za pogubljenja 38 hiljada i deportaciju 45 hiljada poljskih Jevreja u Treblinku. Zašto su ovi ljudi to učinili? Ne zbog straha od kazne. Niko od pripadnika 101. bataljona nije bio kažnjen – a svakako ne smrću – jer nije izvršio naređenje. Komandant jedinice je čak obavestio svoje podređene da mogu odbiti da učestvuju u ubijanju, što je desetak njih i učinilo.

Zašto je preostalih 490 odlučilo da ostane? Prema Kristoferu Brauningu, postojali su različiti razlozi za takvu odluku, uključujući i antisemitizam i pritisak sredine, ali je presudna bila njihova želja za napredovanjem. Većina onih koja je odbila da učestvuje u ubijanju je naglašavala nedostatak karijernih ambicija. Jedan od njih je objasnio: „Nije mi bilo naročito bitno da dobijem unapređenje ili napredujem na bilo koji način. Vođe jedinice su, s druge strane, bili mladi ljudi i profesionalni policajci koji su želeli da steknu pozicije“. Drugi je rekao: „Pošto nisam bio, niti sam želeo da postanem, profesionalni policajac… nije mi bilo bitno što neću napredovati u svojoj policijskoj karijeri“.

Iako ambiciozni kolaboranti vole da misle o sebi kao o veštim realpolitičarima koji kroče trnovitom stazom moći jer je tako najpametnije, njihov realizam je opterećen ideologijom. Karijerizam je prožet sopstvenom verzijom moralizma, koja anestetizuje suprotstavljene moralne zahteve. Naročito u SAD, gde je ambicija građanska dužnost, prosvećeni laktaši vođeni sopstvenim interesom mogu se lako ubediti da ono što rade nije samo mudro već je i ispravno. Oni veselo priznaju svoj karijerizam jer pretpostavljaju da se nalaze pred publikom sa sličnim moralnim svetonazorom.

Kako drugačije razumeti ovaj komentar režisera Elije Kazana, koji je na pitanje kolege zašto je pristao da oda imena svojih kolega pred HUAC-om (House Comitee on Un-American Activities) odgovorio: „Dobro, ja sam zaradio preko 400 hiljada dolara prošle godine od pozorišta. Ali Skuras (direktor studija Twentieth Century Fox) kaže da više nikada neću snimiti nijedan film. Ti si svoj novac potrošio, zar ne? Lako je tebi. Ali meni od ovoga zavisi karijera“.

Nema dobrih razloga da se ne suprotstavimo

Ali čak i sa kolaborantima na svojoj strani, elite imaju razlog da brinu da se njihova moć neće održati. Većina njihovih potencijalnih sledbenika nije previše bistra niti naročito hrabra, a neki među njima možda imaju i simpatija za žrtve. Kada bi odlučna armija žrtava uspela da pridobije podršku među ovim simpatizerima, ona bi bila u stanju da svrgne elite. Stoga, kako bi osigurale svoju vladavinu, elite moraju posegnuti dalje od kolaboranata u ostatak populacije, ubeđujući žrtve da se ponašaju kao posmatrači, a posmatrače da se ponašaju kao žrtve.

Iako elite po definiciji čine manjinu populacije, one pristupaju ovom zadatku sa tri prednosti. Prvo, pošto poseduju moć i status, one mogu lako mobilisati pripadnike elite i kolaborante. Dok žrtve moraju da se prenu iz pokornosti i pređu u sukob, transformišući se iz onoga što jesu u ono što nisu, elite moraju jednostavno činiti više onoga što i inače čine. Drugo, pošto im nedostaje moć, žrtve moraju generisati skoro jednoglasnu podršku u sopstvenim redovima, kao i znatnu podršku među posmatračima. Elite, s druge strane, moraju samo da osiguraju da ovi napori žrtava ne uspeju.

Konačno, kako je tvrdio Hobs, moć je „slična slavi, raste sa svakim novim korakom“. Svedočeći pobedničkom koraku elita, žrtve i posmatrači se plaše da su one moćnije nego što zaista jesu. Ako strah ubedi žrtve i posmatrače da ne izazivaju elite, elite mogu napredovati još brže, čineći da njihova moć izgleda još veća nego što jeste. Kapitulacija, drugim rečima, ojačava moć, što objašnjava zašto neke žrtve nisu ništa manje gnevne na svoje pokorne drugove nego na svoje mučitelje. Solženjinicin o tome kaže:

„Kako smo se kasnije žestili u logoru, misleći: šta bi bilo da je svaki agent bezbednosne službe, polazeći da uhapsi nekog, bio nesiguran da li će se vratiti živ i da je na vratima morao da se oprosti sa svojom porodicom? Ili da se, tokom dugih perioda masovnih hapšenja… ljudi nisu naprosto krili u svojim jazbinama, drhteći od straha zbog svakog udara vrata na ulazu u zgradu i svakog koraka na stepeništu, već da su umesto toga shvatili da nemaju ništa da izgube i hrabro organizovali zasedu u hodniku, sa pola tuceta ljudi naoružanih sekirama, čekićima, žaračima ili bilo čim drugim što bi im se našlo pri ruci?

Usta vam nisu vezana. Uistinu možete i treba da kriknete – da kriknete da vas hapse! … Da se širom grada čulo mnoštvo takvih krikova tokom jednog dana, možda bi naši sugrađani počeli da se bune. I možda hapšenja više ne bi bila tako jednostavna.“

Zbog ovog neuspeha da se pruži otpor, zaključuje Solženjicin, „mi smo jednostavno zaslužili sve što se kasnije desilo“.

Žrtve se suočavaju sa kvakom 22. Ako se suprotstave elitama i njihov otpor bude slomljen, ovaj poraz ide u korist elita, a same žrtve se mogu naći u još goroj situciji. Ako se ne suprotstave, njihova pokornost takođe koristi elitama i žrtve se opet mogu naći u još goroj situaciji. Na primer, meštani El Mozotea bi bolje prošli da su odbili naređenje vojske i ignorisali Dijazov savet i umesto toga pobegli u planine ili se pridružili gerilcima koji su ima bar nudili zaštitu. Manjina koja je pobegla, uspela je da preživi; oni koji su ostali, nisu.

Ista logika, mada u manjoj meri, važi i za posmatrače. Ako delaju solidarno sa žrtvama i suprotstave se elitama, oni takođe mogu postati žrtve. Ako to ne učine, opet mogu postati žrtve ili posmatrači koji preživljavaju samo uz visoku ličnu cenu.

Razmotrimo sudbinu holivudskih liberala, koji su tokom godina makartizma pokušali da se transformišu iz žrtava u posmatrače i na kraju postali i jedno i drugo. Kada je Komitet za neameričke aktivnosti (House Comitee on Un-American Activities – HUAC) prvi put počeo sa istragama 1947, liberali su mu se energično suprotstavili, vođeni ispravnim predosećanjem da meta Kongresa nije samo komunistička partija već i sateliti liberalnog mišljenja koji su se kretali u njenoj orbiti. Liberali su emitovali saopštenja na nacionalnim medijima, u kojima su osuđivali saslušanja koja je sprovodio HUAC i tako naveli veliki broj slavnih ličnosti da ustanu u odbranu prvog amandmana. U tome su bili tako uspešni da je HUAC bio prisiljen da otkaže javna saslušanja u Holivudu sve do 1951.

Ali onda je HUAC postao lukaviji. Umesto da se suprotstave svima u Holivudu u isto vreme, komitet i ostali vladini zvaničnici su počeli sa individualnim progonima. HUAC-ovi istražitelji su lično posećivali funkcionere filmske industrije, obaveštavajući ih da će vlada preuzeti stvar u svoje ruke ako oni sami ne izađu na kraj sa komunistima u svojim redovima. Istovremeno je HUAC zajedno sa svojim kolaborantima počeo da proganja pojedine glumce. Sa govornice u Predstavničkom domu Džon Renkin je otkrio da su prava imena Denija Keja, Melvina Daglasa i Džun Hevok – levo-liberalnih glumaca čije su karijere bile izgrađene na eksplicitnom poricanju jevrejskog porekla – zapravo Danijel Kamirski, Melvin Heselberg i Džun Hovik. Ed Saliven je upozorio Hemfrija Bogarta: „Javnost počinje da misli da si jedan od crvenih“. Našavši se na meti individualnog progona, ovi glumci su počeli da brinu da bi politički stavovi mogli da naškode njihovoj karijeri i uskoro su napustili politički angažman.

Iako su holivudski liberali preživeli period makartizma, holivudski liberalizam nije prošao tako dobro. Ne samo da su filmske kuće otpuštale i odbijale da zaposle komuniste, njihove saveznike, kao i bilo koga ko je odbio da sarađuje sa HUAC-om, već su takođe zahtevale od zaposlenih koji su im bili sumnjivi da se odreknu svih veza sa partijom i povezanim organizacijama, da svedoče pred HUAC-om, pridruže se nekoj antikomunističkoj organizaciji, osude sovjetski imperijalizam i obavežu se da više nikada neće sarađivati s komunističkom partijom.

Drugim rečima, nije bilo dovoljno ne biti komunista: morali ste biti aktivni i agresivni antikomunista. Holivudski liberali su takođe pokušali da stvore sopstveni, alternativni HUAC unutar same industrije. Iako obazriviji prema zakonu i procedurama od svog vladinog pandana, ovaj tribunal je trebalo da se zasniva na principu da nijedan dokazani komunista i niko ko je na ovu optužbu odbio da odgovori ili se pozvao na peti amandman ne sme biti zaposlen u filmskoj industriji.

A šta je bilo sa samim filmovima? Iako filmovi iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka nisu nudili baš žestoku društvenu kritiku, Holivud je u to vreme ipak uspeo da proizvede dela poput Najbolje godine naših života, Gospodin Smit ide u Vašington, Džentlmenski dogovor i Goli grad, koja su se bavili rasizmom, antisemitizmom i nejednakošću, ubrizgavajući izvesnu dozu socijal-realizma u žanr u kojem inače nije bilo mnogo mesta za to. Ali do 1948. filmske kuće su, kako je pisao Variety, „odustajale od ‘filmova sa porukom’ kao od vrućih krompira“. Twentieth Century Fox je odustao od scenarija koji se bavio ljubavnom vezom crne medicinske sestre i belog lekara. Warner Brothers je naterao režisera Džona Hjustona da iz scenarija za Blago Sijera Madre izbaci repliku „Zlato, gospodine, vredi toliko koliko vredi zbog ljudskog rada uloženog u njegovo pronalaženje i iskopavanje“. Čemu to brisanje? „Zbog reči ‘rad’“, objasnio je kasnije Hjuston: „Pretpostavljam da je ta reč, odštampana na papiru, izgledala opasno“. Godine 1940, Nanali Džonson je napisao scenario za Plodove gneva; pošto je stavljen na crnu listu, napisao je Kako se udati za milionera i Kako biti vrlo, vrlo popularan.

Tokom tih godina, Filmski vodič za Amerikance Ajn Rend postao je obavezno štivo za direktore filmskih kuća. Poglavlja u knjizi imala su naslove „Ne prikazujte sistem slobodnog preduzetništva u lošem svetlu“, „Ne slavite kolektiv“ i „Ne prikazujte industrijaliste u lošem svetlu“. Iznad svega, upozoravala je Rend, „Nikada ne upotrebljavajte replike o ‘običnom čoveku’ ili ‘malom čoveku’. Biti ‘običan’ ili ‘mali’ nije u skladu sa američkom idejom“.

Stoga, nasuprot logici elita i kolaboranata, otporaši imaju svoju sopstvenu logiku, koja kombinuje racionalne i moralne argumente. Oni žrtvama govore: kapitaulacija nije samo nečasna, ona je i nepametna. Ćutanje vam neće kupiti zaštitu, samo će vas učiniti ranjivim. Pretnje sa kojima se suočavamo nisu tako neizbežne kako nam se čine: mi imamo više moći, više prostora za manevar, nego što primećujemo. Ako ne pružite otpor, možda ćete preživeti, možda ćete čak i napredovati u karijeri, ali taj život i ta karijera neće biti isti kao karijera i život zbog kojih ste pristali na kapitulaciju.

Kratkovidi komentatori često previđaju ove argumente, brkajući ovaj otporaški savet sa samoubilačkom željom za smrću kao proizvodom ideološkog fanatizma. Ovi komentatori zaboravljaju da otporaši jako dobro razumeju Hobsovu tezu da moć „raste sa svakim novim korakom“. Čak i ako ne uspe, otporaški izazov pokazuje da je suprotstavljanje moguće, da moć nije toliko moćna koliko izgleda. Onako kako vojnik koji juriša na neprijateljske linije zna da njegov suludi trk u smrt može razotkriti neprijateljeve slabosti, doprinoseći tako i svom sopstvenom opstanku i opstanku svoje jedinice, otporaši znaju da je odbacivanje straha neophodan uslov za uspeh.

Ovaj uvid povezuje kontrarevolucionara Hobsa, koji je pokušavao da razvije strah od smrti, sa revolucionarom Trockim, koji je pokušavao da prevaziđe ovaj strah: „Bez obzira na značaj oružja“, Trocki je rekao petrogradskoj poroti posle neuspele revolucije 1905, „najveća moć ne leži u oružju, gospodo sudije. Ne! Nije sposobnost masa da ubijaju druge ono što u krajnjoj liniji osigurava pobedu narodnog ustanka, već je to njihova spremnost da polože sopstvene živote“.
Corey Robin, New Republic, februar 2017.

Peščanik.net, 23.05.2017.

 

Program nade


Prvo su nam objasnili da je globalni kapitalizam dinamična sila koja otvara prostor za inovacije i promene. Onda su nas obavestili da smo stigli do kraja istorije i trajne stabilnosti i mira. Obećan nam je beskonačan rast na planeti ograničenih resursa. Rečeno nam je da će sistem zasnovan na nejednakosti ukloniti sve razlike, da će kompeticija i socijalna zavist dovesti do sveopšteg blagostanja i da moć novca štiti demokratiju. Kontradikcije su bile više nego očigledne. Čitav paket je bio proizvod magijskog mišljenja.

Sve to se ispostavilo kao zabluda, a nema povratka na staru normalnost. Kejnzijanske mere za koje se zalažu Jeremy Corbin i Bernie Sanders u svetu koji se bliži svojim ekološkim limitima i u kojem radna mesta ubrzano nestaju – irelevantne su za 21. vek podjednako kao neoliberalni recepti koji su doveli do finansijske krize. U svojoj knjizi Age of anger / Doba besa Pankaj Mishra aktuelnu krizu vidi kao novu manifestaciju starog dugotrajnog poremećaja koji razara naša društva već 200 godina. Umivena istorija zapadnog sveta izostavlja osnovna obeležja tog perioda: pljačke i pokolje, građanske i međudržavne ratove, kolonijalizam i masakre u prekomorskim zemljama, rasizam i genocide.

Zahvaljujući globalizaciji industrijskog kapitalizma, ove razorne sile su se prelile na čitav svet. Tradicionalni oblici autoriteta su suspendovani u ime univerzalne slobode, autonomije i prosperiteta. Ta obećanja su u neskladu sa ogromnim disparitetima u moći, statusu i vlasništvu nad imovinom. Rezultat je globalno širenje evropskih bolesti 19. veka: poniženja, zavisti i osećanja nemoći. Neispunjena očekivanja, bes i samoprezir umnožavaju redove onih koj podržavaju Isis, Hindu nacionalizam i populističku demagogiju u Britaniji, SAD, Francuskoj ili Mađarskoj.

Kako reagovati na krizu? Raymond Williams kaže da „biti zaista radikalan znači učiniti nadu mogućom, a ne očaj uverljivim“. Dugo sam radio upravo to (na primer ovde i ovde). Od sada ću razmatrati nove pristupe politici, ekonomiji i društvenim promenama. Nema povratka nazad, nema utehe u starim izvesnostima. Treba pretresti svet počevši od temeljnih načela. Ima mnogo tačaka od kojih bismo mogli početi, ali meni se nameće jedna. Ni tržište ni država po sebi ne mogu da zadovolje sve naše potrebe. Ukidanjem unutrašnjih veza u društvu oni podjednako podstiču otuđenje, bes i anomalije koje doprinose ekstremizmu. Upadljivo je odsustvo jednog elementa iz dominantnih ideologija, nešto što ne pripada ni tržištu ni državi: opšte dobro (the commons). Ono pripada celoj zajednici. Tu načelno spadaju zemlja, voda, minerali, znanje, naučno istraživanje, softver. U ovom trenutku većina tih dobara je prisvojena, nalazi se pod kontrolom državnih ili privatnih interesa i tretira se kao bilo koji oblik kapitala. Time smo lišeni našeg zajedničkog bogatstva.

Neka opšta dobra su očuvana: od šuma u Nepalu i Rumuniji u vlasništvu lokalnih zajednica do odgajivačnica jastoga u državi Mejn; to su pašnjaci u istočnoj Africi i Švajcarskoj, internet, Vikipedija, Linuks, časopisi koje izdaje Public Library of Science, vremenska banka u Helsinkiju, lokalne valute i mikroskopija otvorenog koda. Ali to su samo izuzeci koji potvrđuju opšte pravilo o ekskluzivnosti privatnog vlasništva.

sunrise

U svojoj knjizi Land / Zemlja, organizator lokalnih zajednica Martin Adams nas podseća da je zemlja nekada pripadala svima i nikome, a onda je manjina sebi prigrabila pravo na nju i onemogućila drugim ljudima da je koristie. On predlaže da oni koji ekskluzivno koriste zemlju plaćaju „doprinos za zemlju zajednice“. To bi delimično zamenilo prihode od poreza na dohodak i promet, sprečilo gomilanje imovine i spustilo cenu zemlje. Od tog prihoda bi se mogao finansirati univerzalni osnovni dohodak. Vremenom bismo mogli preći na sistem u kojem bi zemlja bila u vlasništvu lokalne zajednice koja bi je davala u zakup.

Slični procesi mogu se primeniti na energiju. Pravo sagorevanja fosilnih goriva može biti predmet licitacije (ponuđene količine bi se svake godine smanjivale). Od prihoda bi se mogle finansirati javne službe i prelazak na čistu energiju. Oni koji koriste vetar ili sunčevu svetlost za proizvodnju energije, trebalo bi da plaćaju doprinos zajednici. Ili bi generatori mogli da budu u vlasništvu lokalnih zajednica, kao što se već radi u Škotskoj.

Umesto da dozvolimo korporacijama da koriste prava intelektualne svojine za veštačko stvaranje nestašice znanja ili za preuzimanje vrednosti koje su stvorili drugi ljudi (kao što čine Google i Facebook), mogli bismo da krenemo ka „ekonomiji deljenog znanja“ kakvu promoviše vlada Ekvadora. Deo profita bi se mogao ponuditi (uz pomoć blockchain tehnologije na kojoj počiva bitcoin) u zamenu za pomoć u izgradnji onlajn platformi i obezbeđivanje njihovih sadržaja.

Povraćaj opštih dobara ima veliki potencijal ne samo za distribuciju bogatstva već i za promenu društva. Kao što naglašava pisac David Bollier, opšte dobro nije samo resurs (zemlja, drveće, softver), već i zajednica ljudi koji njime upravljaju i štite ga. Članovi zajednice tako razvijaju mnogo dublje veze između sebe i sa svojim dobrima nego kada su samo pasivni potrošači proizvoda. Upravljanje zajedničkim resursima podrazumeva razvijanje pravila, vrednosti i tradicija. U nekim slučajevima to znači uključivanje u okruženje u kojem živimo na nove načine. To znači preoblikovanje državne uprave tako da ona reaguje na potrebe zajednica, a ne korporacija. Drugim rečima, oživljavanje zajedničkih dobara može biti protivteža atomizujućim, otuđujućim silama koje sada izazivaju mnoštvo toksičnih reakcija.

To nije kompletan odgovor. Nadam se da ću posle istraživanja širokog spektra potencijalnih rešenja i uz pomoć vaših komentara i predloga razviti novu sintezu: novi politički, ekonomski i društveni scenario koji odgovara potrebama 21. veka. Ostvarivanje tog scenarija je još jedan izazov na kojem treba raditi. Ali prvo treba da odlučimo šta želimo. A onda ćemo videti kako to da ostvarimo.

George Monbiot, The Guardian, 13.12.2016.

Peščanik.net, 17.12.2016.

Nejednakost i lutrija rođenja


Premija državljanstva

07

Nema potrebe da naglašavamo nejednakost dohodaka u svetu. Ona je veća u zemljama sa većim unutrašnjim nejednakostima. Ali globalna nejednakost je raspoređena na još jedan način: kada je razložimo na unutrašnju i nejednakost između zemalja, veći deo otpada na nejednakost između zemalja. Dohodovne razlike između zemalja su velike, pa dohodak svakog čoveka u velikoj meri zavisi od toga gde živi, odnosno gde je rođen – a 97 odsto ljudi živi tamo gde je rođeno. Premija državljanstva koju dobijaju ljudi rođeni u bogatim zemljama u osnovi je oblik rente koji ne zavisi od ličnog zalaganja ljudi.

Sada ću razmotriti 3 pitanja: Kolika je renta od državljanstva? Koliko ona zavisi od pozicije u raspodeli dohotka? Šta to implicira za globalnu nejednakost mogućnosti i problem migracija?

Moguće je empirijski utvrditi iznos rente od državljanstva. Ja sam to uradio koristeći podatke iz anketa domaćinstava obavljenih u 118 zemalja sveta 2008. godine. Pokazalo se da Amerikanci u svakom smislu imaju veći dohodak nego ljudi iz na primer Kenije. Na svakoj tački raspodele dohotka Amerikanci dobijaju „premiju” koju Kenijci nemaju. Kako bi te premije izgledale za ceo svet? U odnosu na Kongo, najsiromašniju zemlju sveta, nacionalna premija za SAD je 9.200 odsto, za Švedsku 7.100 odsto, za Brazil 1.300 odsto i za Jemen svega 300 odsto. Preko dve trećine razlika u dohocima u različitim zemljama mogu se objasniti na osnovu samo jedne promenljive: lokacije. Tako smo dobili dogovor na prvo pitanje: veliki deo našeg dohotka zavisi od toga gde živimo. Rođenjem u SAD umesto u Kongu dohodak vam se automatski uvećava 93 puta.

Tako izračunata renta ili premija državljanstva predstavlja prosečnu vrednost za jednu zemlju u odnosu na neku drugu. U sledećem koraku možemo postaviti pitanje da li vrednost premija varira duž ose raspodele. Drugim rečima, ako bismo razmatrali samo ljude sa dna dohodovne raspodele, da li bi premija i dalje bila ista? Šta bi bilo ako bismo poredili samo bogate, na primer jedan procenat najbogatijih za Kongo, Švedsku, SAD i Brazil? Ovde nam pomaže intuicija. Pretpostavimo da su dohoci u bogatim zemljama ujednačenije raspodeljeni nego u siromašnim zemljama (što je u načelu tačno). U tom slučaju bi dohodovni jaz između siromašnih i bogatih zemalja za siromašne grupe stanovništva bio još naglašeniji. Upravo takve rezultate i dobijamo. Premija državljanstva u Švedskoj (u odnosu na Kongo) iznosi 10.400 odsto (prosečna vrednost je bila 7.100 procenata), a u Brazilu „svega” 900 procenata (prosek je bio 1.300 procenata). Drugim rečima, relativna prednost koju siromašni u Švedskoj imaju u odnosu na siromašne u Kongu veća je od prednosti koju prosečni Šveđani imaju u odnosu na prosečne Kongoance. Ali to ne važi za Brazil.

Situacija na vrhu je obrnuta: relativna prednost Šveđana na vrhu skale iznosi „svega“ 4.600 procenata, a u Brazilu 1.700 procenata. Na svakoj tački raspodele dohotka isplativije je biti Šveđanin nego Kongoanac, ali ta prednost je na dnu raspodele izraženija nego na vrhu. Isto tako, na svakoj tački raspodele bolje je biti Brazilac nego Kongoanac, ali ta prednost je izraženija na vrhu raspodele nego na dnu.

Premija državljanstva i migracije

Postojanje premije državljanstva ima važne implikacije za problem migracija: ljudi iz siromašnih zemalja mogu udvostručiti, utrostručiti ili čak udesetostručiti dohodak migracijom u bogatiju zemlju. Otkriće da premija varira zavisno od pozicije unutar raspodele dohotka otvara i neka dodatna pitanja. Ako kao moguća odredišta razmatramo dve zemlje sa istim prosečnim dohotkom, odluka o tome u koju zemlju treba otići (samo na osnovu ekonomskih kriterijuma) zavisi od očekivanja gde ćemo završiti na lestvici raspodele dohotka u odredišnoj zemlji, odnosno koliko je raspodela dohotka u toj zemlji nejednaka. Pretpostavimo da Švedska i SAD imaju isti srednji dohodak. Ako potencijalni migrant očekuje da će završiti pri dnu lestvice raspodele dohotka, onda treba da izabere Švedsku, a ne SAD: siromašni u Švedskoj žive bolje nego siromašni u Americi, pa je tako premija državljanstva za niže dohodovne grupe veća. Suprotan zaključak sledi u slučaju da migrant očekuje da završi u gornjim segmentima raspodele dohotka u odredišnoj zemlji: u tom slučaju treba izabrati SAD.

Takav zaključak otvara neugodna pitanja za egalitarne bogate zemlje: one će najviše privlačiti migrante sa nižim kvalifikacijama koji očekuju da završe pri dnu lestvice raspodele dohotka u zemlji koja ih prima. Tako države sa razvijenijim sistemom socijalne zaštite mogu očekivati da privuku migrante čiji će doprinos biti manji. Ipak, čak i u našoj ovlašnoj skici, u obzir se mora uzeti još jedno pitanje: kolika je društvena pokretljivost u datim zemljama? Zemlje sa većom nejednakošću i većom društvenom pokretljivošću, ako su svi drugi parametri istovetni, privlačiće migrante sa boljim kvalifikacijama koji očekuju da završe u višim segmentima raspodele dohotka u zemlji primaocu. Mogućnost uspona na društvenoj lestvici dugo je bila deo najšire prihvaćene predstave o SAD – koja je u 19. i većem delu 20. veka možda i odgovarala stvarnosti. Ali ta treća prednost Amerike (pored višeg srednjeg dohotka i veće nejednakosti u raspodeli) gubi sjaj, jer je prema nekim istraživanjima međugeneracijska društvena pokretljivost u njoj danas manja nego u zemljama severne Evrope.

Zemlje sa razvijenim sistemom socijalne zaštite mogu pokušati da se zaštite od „negativnih” efekata privlačenja migranata sa slabijim kvalifikacijama. Jedan od načina koji se primenjuje u Kanadi, Britaniji i Australiji je prihvatanje samo „kvalifikovanih” migranata. To su migranti sa visokim obrazovanjem ili posebnim kvalitetima koji ih čine privlačnim za zemlju primaoca (sportski rezultati, umetnička karijera). Druge zemlje pokušavaju da privuku bogate migrante. U tom slučaju, dozvole boravka i državljanstvo se praktično prodaju i kupuju: kandidat mora uložiti određeni iznos (od nekoliko stotina hiljada do nekoliko miliona dolara) u kompaniju ili u nekretnine. SAD su jedna od zemalja koje primenjuju takav pristup i daju zelenu kartu migrantima koji ulože milion dolara u američke kompanije (ili pola miliona u kompanije u ruralnim oblastima i zonama visoke nezaposlenosti). Više zemalja u Evropi dozvoljava strancima boravak koji im omogućuje da se bez vize kreću unutar šengenske zone, u zamenu za investicije u nekretnine.

Oba pomenuta filtera, obrazovanje i bogatstvo, imaju za cilj da poboljšaju kvalitet primljenih migranata od kojih se očekuje da doprinesu ekonomskim performansama zemlje i osiguraju opstanak socijalne države svođenjem na minimum broja migranata koji zavise od socijalnih transfera. Sa stanovišta pojedinačnih zemalja, to su korisne strategije. Problem je u tome što je iz globalne perspektive takav pristup migraciji izrazito diskriminatoran. Postojećem skupu „diskriminacija” i rente od državljanstva dodaje se još jedan nivo diskriminacije koji ljudima koji nisu imali sreće da se rode u bogatoj zemlji dozvoljava pristup jedino ako poseduju posebne kvalitete ili bogatstvo. Takvim politikama rizikujemo da siromašni svet učinimo još siromašnijim usled odliva najobrazovanijih i najbogatijih. Tu pre svega mislim na Afriku.

Pomenuta pitanja ilustruju složenost problema sa kojima se nosimo u eri globalizacije i ukazuju na potrebu da se o njima razmišlja iz globalne perspektive, a ne iz perspektive pojedinačnih država i njihovih populacija. Vratićemo se toj temi na kraju poglavlja, kada budemo razmatrali pravila imigracionih politika.

Kousova teorema i vladavina prava u doba globalizacije

05

Razlike u dohocima između država imaju važne implikacije i za državne politike. O njima tek počinjemo da stičemo izvesnu predstavu, jer je većina naših ekonomskih alatki razvijana za korišćenje unutar okvira nacionalne države. Nejednakost mogućnosti je odličan primer, jer to je tema o kojoj gotovo nikada ne razmišljamo izvan granica nacionalne države. Globalna nejednakost mogućnosti kojom se bavimo u sledećem odeljku toliko se retko pominje da je i sam termin gotovo nepoznat.

Ali postoje i drugi primeri i mnogi su vezani za migracije. Razmotrimo proces privatizacije u bivšim socijalističkim zemljama, naročito u Rusiji, gde je privatizacija bila najekstenzivnija i verovatno najkorumpiranija. U ono vreme, glavni argument u prilog brzoj privatizaciji, makar i nepravičnoj i korumpiranoj, glasio je da sa stanovišta efikasnosti nije važno kome je državna imovina prodata i po kojoj ceni. To naravno – glasi nastavak argumenta – ima određene negativne posledice u domenu raspodele (neko će se obogatiti, neko neće dobiti ništa), ali dugoročno posmatrano, nema uticaja na ekonomsku efikasnost. Zašto? Zato što čak i ako bi se imovina besplatno podelila ljudima koji ne znaju šta bi s njom radili, oni bi imali podsticaj da je što pre prodaju „pravim” preduzetnicima koji to znaju. Taj argument je u skladu sa Kousovom teoremom koja kaže da se problem ekonomske efikasnosti može odvojiti od problema distributivne pravde tako što ćemo ovaj potisnuti na područje izvan ekonomske politike.

Čak i pre nego što imovinu prodaju – to jest čim je dobiju na poklon – novi tajkuni imaju dobar razlog da insistiraju na vladavini prava. To je zaključak koji se u doba privatizacije praktično podrazumevao. Čak i ako je privatizacija bila obeležena bezakonjem i netransparentnošću, novi milioneri će tražiti vladavinu prava i zaštitu vlasništva da bi sačuvali svoja novostečena bogatstva, kao baroni-razbojnici u SAD. Otuda, koliko god da je prvi krug privatizacije loše sproveden, ekonomska efikasnost i vlasnička prava koja su preduslov dinamičke efikasnosti (to jest efikasnosti kroz duže vremenske periode) nisu ugroženi. Na kraju će sve biti kao u najboljem od svih mogućih svetova. To je bio zvanični stav kreatora politika i liberalnih ekonomista u Rusiji, Ukrajini i na zapadu polovinom 90-ih godina prošlog veka.

Ali taj stav je pogrešan na najmanje dva važna načina. Prvo, prihvatanjem stava da se politička i društvena pitanja mogu odvojiti od ekonomije zanemaruje se problem raspodele. Nepravično kršenje pravila ostavlja dugotrajne političke i ekonomske posledice. Presedan rađa iskušenje da se pravila ponovo prekrše, da se ukradena imovina povrati ili podeli nekim drugim ljudima. Zato je uverenje da ekonomija može ignorisati problem raspodele pogrešno.

Ovde se otvara još jedan problem koji nas zanima, a koji proističe otuda što su ekonomisti i kreatori novih politika izgubili iz vida globalizaciju. Ideja da će baroni-razbojnici insistirati na vladavini prava i tražiti zaštitu vlasništva na imovini koju su stekli zvuči prilično razumno – pod uslovom da ne živimo u doba globalizacije. Zahvaljujući globalizaciji više nema potrebe da se borimo za vladavinu prava u sopstvenoj zemlji. Neuporedivo je lakše uzeti novac i preseliti se u London ili Njujork, gde je vladavina prava već uspostavljena i gde niko neće postavljati pitanja o poreklu bogatstva. Izvestan broj plutokrata iz Rusije i sve više njih iz Kine bira taj put. To ima smisla sa individualnog stanovišta. To takođe pokazuje koliko naše ekonomske teorije zaostaju za ekonomskom stvarnošću. U 19. veku, Rokfelerovi su se borili za zaštitu vlasničkih prava u SAD, jer nije bilo mnogo drugih mesta na svetu gde se novac mogao bezbedno smestiti. Naravoučenije je to da se teorije koje u načelu važe ako kao okvir prihvatamo nacionalnu državu – kao što često prećutno činimo – ne mogu primenjivati na svet u kojem je kretanje kapitala gotovo neograničeno i neuhvatljivo, pa bogati s lakoćom premeštaju novac iz jednog u drugo područje pravne nadležnosti – naročito tamo gde propisi o migraciji favorizuju bogate.

Globalna nejednakost mogućnosti

07

Samo postojanje premije državljanstva potvrđuje da globalna jednakost mogućnosti danas ne postoji: znatan deo našeg dohotka zavisi od mesta rođenja koje ne možemo da biramo. Da li bi tim povodom trebalo nešto preduzeti? Ili pitanje jednakosti mogućnosti treba ograničiti na okvire pojedinačnih zemalja? Prihvatiti da je to isključivi domen nacionalne države? Politički filozofi su se tim pitanjima bavili više nego ekonomisti. Neki od njih, na tragu Džona Rolsa i njegovog Prava naroda (1999), veruju da globalna jednakost mogućnosti nije značajno pitanje i da se svaki argument u prilog takvoj jednakosti kosi sa pravom naroda na samoodređenje. Razlike u bogatstvu i mogućnostima različitih zemalja prikazuju se kao rezultat različitih izbora ljudi u tim zemljama: u nekim zemljama, kaže Rols, ljudi biraju da rade i štede više, u nekim drugim zemljama biraju da rade i štede manje: „ako [građani] nisu zadovoljni [svojim bogatstvom], mogu pokušati da ga uvećaju štednjom… ili pozajmljivanjem od drugih članova Društva naroda”. Narodi koji su siromašniji ne mogu polagati pravo na dohodak ili bogatstvo bogatijih naroda. To ne može biti pravično (prema Rolsu i drugim etatistima). Ako omogućimo prelivanje dohotka bogatijih zemalja, bilo kroz redistribuciju ili pravo migracije, suočavamo se sa problemom moralnog hazarda, jer neki narodi mogu donositi neodgovorne kolektivne odluke i onda tražiti deo kolača od onih čije su odluke bile promišljenije ili bolje. U tom slučaju bi pravo na samoodređenje, to jest, zajedničko donošenje odluka zajednice ljudi koji dele isto državljanstvo, izgubilo smisao.

Takođe se može tvrditi da uloženi trud nije jednak u svim zemljama. Ako ljudi koji žive u bogatim zemljama ulažu više truda nego oni u siromašnima, onda uočeni dohodovni jaz nije samo (ili nije uopšte) rezultat drugačijih životnih okolnosti i otuda se ne može smatrati rentom.

Ali argument koji uvodi element uloženog truda nema mnogo empirijske težine iz bar dva razloga. Prvo, znamo da je broj radnih sati u siromašnim zemljama veći, i drugo, kad poredimo ista zanimanja koja zahtevaju istu količinu rada, razlike u realnim nadnicama su i dalje velike. Korišćenjem podataka iz detaljne ankete o nadnicama za pojedina zanimanja koju je sproveo UBS (2009) u glavnim gradovima širom sveta lako možemo uporediti nadnice radnika u različitim zemljama (nominalne u dolarima i realne, to jest prilagođene lokalnom nivou cena). Razmotrimo tri zanimanja sa rastućim nivoom zahtevanih kvalifikacija – građevinski radnik, kvalifikovani industrijski radnik i inženjer – u pet gradova, dva bogata (Njujork i London) i tri siromašna (Peking, Lagos i Delhi). Jaz između realnih satnica (to jest nadnice po jedinici uloženog truda) između bogatih i siromašnih gradova iznosi 11 prema 1 za građevinskog radnika, 6 prema 1 za kvalifikovanog radnika i 3 prema 1 za inženjera. Zato argument da su ljudi u bogatim zemljama više plaćeni zato što više rade možemo, verujem, zanemariti.

Šta je sa argumentom o pravu na nacionalno samoodređenje koji zaista zvuči ubedljivije? Kada ga prebacimo sa nivoa zajednice država sveta na nivo porodica unutar nacionalne države, taj argument je neobično sličan argumentima kojima se obično odbijaju zahtevi za redistribuciju unutar države. Postoji određena simetrija između (A) porodica u odnosu na države u raspravi o jednakosti mogućnosti unutar države, i (B) država u odnosu na svet u raspravi o globalnoj jednakosti mogućnosti. Sa konzervativnih pozicija, međugeneracijski transfer kolektivno stečenog bogatstva je u oba slučaja dobra stvar, iako se jednakost mogućnosti tako smanjuje: prihvatljivo je da porodice prenose svoje bogatstvo i stečene prednosti s jedne generacije na drugu; isto tako, prihvatljivo je da države prenose bogatstvo samo unutar svojih granica, a ne siromašnijim državama. „Kosmopoliti” su takođe dosledni: oni odriču pravo na prenos bogatstva unutar porodica (slučaj A) i unutar država (slučaj B), tvrdeći da je u oba slučaja važnije osigurati jednakost mogućnosti. Drugi, poput Rolsa, zastupaju komplikovano „srednje” rešenje i tvrde da u slučaju (A) prenos porodično stečenih prednosti s generacije na generaciju nije poželjan (Rols i većina liberala se zato zalažu za oporezivanje nasledstva), dok je u slučaju (B) prenos nacionalno stečenih prednosti s generacije na generaciju poželjan.

Da bi se takva srednja pozicija odbranila treba pokazati da postoji nešto suštinski jedinstveno za državu (u odnosu na druge države) što ne postoji za porodicu (u odnosu na druge porodice u istoj nacionalnoj državi). Argumenti protiv globalne jednakosti mogućnosti moraju se pažljivo odmeravati da bi se moglo tvrditi da je jednakost mogućnosti dobra unutar nacionalne države i loša ako pokušamo da je primenimo preko državnih granica. Sajmon Kejni (2002) izlaže jedan takav argument koristeći Rolsovo implicitno „ograničenje domena”: građanska i politička prava, kao i distributivna pravda, važe samo unutar domena države, ali ne i u međunarodnim odnosima. Nije sasvim jasno zašto je to tako. Gotovo pre jednog stoleća, u raspravi o Smitovoj nevidljivoj ruci, britanski ekonomista Edvard Kanan je postavio sledeće pitanje: „ako je… tačno da se lični interes i opšte dobro prirodno poklapaju, zašto se… to poklapanje, za razliku od većine drugih ekonomskih procesa, ne prostire preko nacionalnih granica?”

Da bismo odbranili Rolsovu poziciju moramo takođe pokazati kako se pravo na nacionalno samoodređenje suštinski razlikuje od individualnog „samoodređenja”, to jest, čovekove slobodne volje. Zapravo, tvrdnju da redistribucija unutar nacionalne države otvara problem moralnog hazarda, zato što siromašni u tom slučaju mogu izabrati da ništa ne rade, kritikuje i sam Rols u Teoriji pravde, ali onda u Pravu naroda koristi gotovo identičnu formulaciju da pobije argumente u prilog redistribuciji između država. Postoji nerazrešena tenzija između Teorije pravde, u kojoj argumente protiv prava na jednakost mogućnosti u okvirima nacionalne države Rols odbacuje pozivajući se na veo neznanja, i Prava naroda, gde vrlo slične argumente protiv prava na jednakost mogućnosti građana sveta prihvata kao validne. U Teoriji pravde (1971, 100-101) Rols kaže: „osnovno načelo je da ničim zaslužene nejednakosti treba ispraviti, a pošto su nejednakosti rođenja i prirodne obdarenosti nezaslužene, treba ih otkloniti”. Ali to načelo, po Rolsu, očigledno nema univerzalno važenje.

Neki drugi politički filozofi, kao što su Tomas Poge (1994), Čarls Bajc (1999), Piter Singer (2004) i Darel Molendorf (2009), smatraju da se u jednom međuzavisnom svetu velike razlike u životnim izgledima u različitim državama ne smeju olako shvatati. Ako su sve države povezane i ako pojedinci koji u njima žive stupaju u direktne, a ne samo posredovane odnose, onda postoji implicitni društveni ugovor koji obuhvata sve građane sveta. Možda taj ugovor nije toliko očevidan kao ugovor koji postoji između građana iste zemlje koji biraju zajedničku vladu, ali tu je u pitanju razlika samo u stepenu, a ne u vrsti.

Znatno fleksibilnija i otvorenija definicija državljanstva koju predlaže Ajelet Šahar u knjizi Lutrija rođenja (2009) nudi drugačiji pristup problemu globalne distributivne pravde. Ako bi se državljanstvo šire definisalo, onako kako ona predlaže svojim konceptom jus nexi, u skladu sa idejom da državljanstvo treba da pripada svakome ko pokazuje istinsku društvenu povezanost sa zajednicom, i/ili ako bi se migracija iz siromašnih u bogate zemlje olakšala, premija državljanstva bi se vremenom smanjila i izgubila značaj koji danas ima.

Taj značaj ona bi mogla izgubiti i kroz proces globalizacije, ako dugotrajne stope rasta u siromašnim i mnogoljudnim zemljama dovedu do smanjivanja razlika u srednjim dohocima između siromašnih i bogatih država, čime bi se značaj komponente lokacije takođe smanjio, a renta od državljanstva značajno opala. Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, to bi se moglo dogoditi već u 21. veku.

U načelu, ako su sile ekonomske konvergencije i migracija dovoljno snažne, renta od državljanstva opada. Pitanje je možemo li očekivati da migracije u tome odigraju značajnu ulogu, s obzirom na sve veće prepreke?

U srži globalizacije kakvu danas poznajemo nalazi se kontradikcija. U najširem smislu, globalizacija implicira neometano kretanje proizvodnih faktora, roba, tehnologija i ideja širom sveta. Ali dok to važi za kapital, uvoz i izvoz roba, pa sve više i usluge, za radnu snagu se to ne može reći. Globalni broj migranata, meren kao udeo u svetskoj populaciji, nije se povećao od 1980. do 2000. Još nemamo kompletne podatke za poslednji talas migracija i ne znamo da li će se taj talas povući ili je to novo normalno stanje. Ipak, često stičemo utisak da se migracija intenzivira upravo zato što je svet sve zatvoreniji za nju, pa isti broj migranata privlači više pažnje. U isto vreme, potencijalni broj migranata je značajno porastao zahvaljujući širenju znanja o razlikama u dohocima između zemalja. Ta tenzija je najuočljivija u Evropi koja s teškoćama apsorbuje povećani broj migranata i izložena je stalnom pritisku siromašnijih regiona koji je okružuju, i sa istoka (bivše sovjetske republike i Balkan) i sa juga (arapske zemlje i podsaharska Afrika).

01

Na slici su prikazana mesta u svetu na kojima su postavljene fizičke prepreke kretanju ljudi: zidovi, ograde, minska polja. (Mapa je završena pre poslednjeg skoka broja migranata u Evropi u leto 2015. i podizanja nekoliko novih ograda na granicama). U gotovo svim slučajevima te barijere se nalaze tamo gde su siromašni i bogati svet fizički najbliži jedan drugome. Drugim rečima, tamo gde zemlje sa velikim razlikama u dohotku dele zajedničku granicu (kopnenu ili vodenu) možemo očekivati postavljanje prepreka migraciji.

Pogledajmo 8 lokacija obeleženih na slici. Ograda između SAD i Meksika proteže se duž 650 od ukupno 2.000 milja kopnene granice. Južni deo Evrope se „brani“ poluvojnom operacijom Fronteks koju sprovodi flotila malih patrolnih čamaca sa zadatkom da presreću i vraćaju migrante u Afriku. Oni koji odbiju da se vrate smeštaju se u prihvatne kampove u kojima žive pod teškim uslovima (najblaže rečeno). Zid između Izraela i Palestine je podignut iz političkih, ali i ekonomskih razloga: prema anketama domaćinstava, odnos prosečnih dohodaka Izraelaca i Palestinaca (stanovnika Zapadne obale i Gaze) je 10 prema 1. Slični razlozi (politički i ekonomski) motivisali su Saudijsku Arabiju da podigne zid na granici sa Jemenom. Severna i Južna Koreja su razdvojene minskim poljima, iz političkih razloga. Ali razdvajanja koja su izvorno bila politička vremenom generišu velike ekonomske razlike. Ne znamo koliki je srednji dohodak u Severnoj Koreji, ali verovatno nije veći od jedne desetine dohotka u Južnoj Koreji. Malajskim prolazom, gde su Indonezija i Malezija najbliže jedna drugoj, patroliraju brodovi čiji je zadatak da spreče prelazak indonezijskih radnika u Maleziju. Uprkos tome, oko 400.000 Indonežana radi u Maleziji. Još jedna prepreka u tom tužnom nizu je zid koji se gradi između Indije i Bangladeša (dugačak je više od 2.000 kilometara i delom pokriva i vodene puteve). Dohodovni jaz između te dve zemlje nije tako veliki kao u nekim drugim slučajevima, ali razlika postoji (oko 50 odsto, prema anketama domaćinstava, ili dva prema jedan, prema BDP-u po glavi stanovnika); takođe, etnička i religijska bliskost Bangladeša (bivšeg Istočnog Bengala) i Zapadnog Bengala u Indiji doprinosi migraciji u Indiju. Zid je podignut sa ciljem da se taj priliv zaustavi.

Bugarska je nedavno počela da gradi zid na granici sa Turskom. Glavni razlog je reka sirijskih izbeglica koji dolaze u Evropsku uniju. Bugarska ne pripada šengenskoj zoni, ali je članica EU, a sirijske izbeglice se nadaju da će iz Bugarske lakše ući u druge evropske zemlje. Kao Španija i Italija na jugu, Bugarska i Grčka su „meki trbuh” na jugoistoku Evrope, gde je potreba za kontrolom granica najveća.

Postavljanje fizičkih prepreka migrantima postaje deo svakodnevice, pa se moramo zapitati ima li boljih načina da se taj problem reši ili bar stavi pod kontrolu.

Ispitivanje ćemo početi izlaganjem 4 elementarne karakteristike migracija i sa njima povezanih tenzija. Prvo, postoji tenzija između prava građana da napuste sopstvenu zemlju i odsustva prava da uđu u zemlju u kojoj žele da žive. Druga je tenzija između dva aspekta globalizacije: jednog koji podstiče slobodno kretanje svih proizvodnih faktora, roba, tehnologija i ideja, i drugog koji grubo ograničava pravo kretanja radne snage. Treće, postoji tenzija između ekonomskog načela maksimizacije dohotka, što podrazumeva slobodu pojedinaca da donose odluke o tome kako će i gde koristiti svoj rad i kapital, i poštovanja tog načela isključivo unutar individualnih nacionalnih država, a ne globalno. Na apstraktnom nivou znamo da maksimizacija dohotka u svakoj nacionalnoj državi ne može dovesti do maksimizacije globalnog dohotka, kao što ni maksimizacija dohotka u svakom pojedinačnom gradu (sa fiksnom populacijom) ne vodi do maksimizacije nacionalnog dohotka. Zato moramo ponuditi neko obrazloženje zašto je odustajanje od načela maksimizacije dohotka na globalnom nivou opravdano. Četvrto, postoji tenzija između koncepta razvoja koji naglašava razvoj unutar pojedinačnih država i jednog šireg koncepta koji teži poboljšanju kvaliteta života svakog pojedinca bez obzira na to gde živi.

Ali pre nego što nastavimo razmatranje ove 4 tenzije, moramo se osloboditi jedne rasprostranjene greške. To je uverenje da smanjivanje apsolutnog siromaštva na globalnom nivou eliminiše ili ublažava pomenute tenzije. Sajmon Kuznjec je tu ideju odavno odbacio (1954). Nepremostiv jaz u dohotku i životnom standardu između na primer stanovnika Njujorka i pripadnika nekog plemena u Amazoniji obesmišljava i onemogućuje svaki pokušaj dovođenja u vezu ili poređenja njihovih načina života. S druge strane, veliki jaz u dohotku, onaj koji je manji od pomenutog „ogromnog” jaza, između ljudi koji pripadaju istom civilizacijskom krugu i stupaju u interakciju – a danas su to praktično svi stanovnici sveta – dovodi do pojačavanja političkih tenzija: „Budući da tenzije nastaju kao rezultat uspostavljanja kontakata i upoznavanja… smanjivanje fizičke bede [u nerazvijenim zemljama]… vodi do jačanja, pre nego slabljenja tenzija” (Kuznets [1958] 1965, 173-174). Drugim rečima, trenutak u kojem su 4 tenzije najjače nije neki trenutak u prošlosti kada su dohodovne razlike bile najveće, pa verovatno ni neki trenutak u budućnosti kada se očekuje njihovo značajno opadanje, već upravo… ovaj trenutak.

Iz trećeg poglavlja nove knjige Branka Milanovića “Global inequality: A new approach for the age of globalization”, Harvard University Press 2016 / “Globalna nejednakost: Novi pristup za doba globalizacije”, preveo Đorđe Tomić, Akadamska knjiga, Novi Sad 2016.

Branko Milanović, Peščanik.net,

Najteži poraz


“U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode”, piše ugledni engleski istoričar Timoti Garton Eš za Gardijan, a prenosi portal Peščanik.

Izgledi da se Britanija otcepi od Evrope jednaki su izgledima da se Trg Pikadili otcepi od Londona. Mi jesmo u Evropi i u njoj ćemo ostati. Britanija je uvek bila evropska zemlja, njena sudbina je neodvojivo povezana sa sudbinom evropskog kontinenta i tako će uvek biti. Ali Britanija je izašla iz Evropske unije. Zašto?

Evo jedne univerzalne istine: niko unapred ne zna šta će se dogoditi, ali posle, kada se nešto dogodi, svi imaju spremno objašnjenje. Da je samo tri odsto od 33 miliona Britanaca koji su izašli na referendum glasalo drugačije, sada biste čitali opširne članke u kojima se objašnjava da je na kraju ipak odlučila “ekonomija, glupani”, da je pobedio britanski pragmatizam, i slično. Čuvajte se iluzija retrospektivnog determinizma. Proces kojim milioni glasača dolaze do odluke obavijen je velom tajne. To je misterija demokratije.

Ovakav rezultat svakako nije bio neizbežan; samo smrt je neizbežna. Dok je trajala referendumska kampanja, mnoge TV stanice su emitovale snimke belih litica Dovera iz vazduha (vlasnici helikoptera su sigurno zadovoljni). Tačno je, činjenica da se neka zemlja nalazi na ostrvu je važna, ali geografija nije sudbina. U vekovima posle invazije Normana engleski vladari nisu pravili razliku između ostrvskih poseda i poseda u Francuskoj, s druge strane Lamanša. Kao i u ličnim odnosima, možete biti zajedno, a opet razdvojeni – ili razdvojeni, a opet zajedno.

Važnija od geografije je istorija. Kada Britanci kritikuju evropske zakone kojima se zamenjuju engleski, čuje se odjek Zakona o ukidanju prava žalbe Rimu Henrija VIII iz 1533, u kojem je objavljeno da je “Engleska carstvo za sebe”. Nekada Rim, danas Brisel. Kada engleski prodavac govori da “treba sami da upravljamo svojom zemljom”, on se poziva na tradiciju parlamentarnog suvereniteta koja seže u prošlost do Engleske revolucije u 17. veku i još dalje u prošlost. Što nije slučaj sa, na primer, Nemačkom, koja je od vremena Svetog rimskog carstva naviknuta na delovanje više različitih nivoa vlasti, od srednjovekovnog grada sa sopstvenim gradskim zakonima do zakona carstva više udruženih država.

Istorija ima uticaja, ali ne određuje nužno kako ćemo se ponašati danas. Kada su nemački istoričari pokušavali da otkriju zašto je Nemačka pošla svojim “posebnim putem” (Sonderweg) krajem 19. i početkom 20. veka, poredili su je sa Britanijom. Britanija je za njih bila merilo evropske normalnosti.

Dakle, naša jedinstvenost nije ništa jedinstveno. Ne postoji neka sasvim osobena i izuzetna Britanija sa ove strane Lamanša i gomila gotovo identičnih evropskih država s one strane. Britanija je sa svojom socijalnom državom i nacionalnim sistemom zdravstvene zaštite po mnogo čemu tipična posleratna evropska zemlja. Svaka evropska država ima sopstvene komplikovane i ponekad napete odnose sa idejom Evrope i nesavršenom stvarnošću Evropske unije.

Ipak, istina je da za razliku od većine evropskih zemalja Britanija (sa izuzetkom Kanalskih ostrva) nije na svojoj teritoriji doživela formativna iskustva dvadesetog veka, rat, poraz, okupaciju i fašističku ili komunističku diktaturu. Kada se Ujedinjeno Kraljevstvo priključilo Evropskoj ekonomskoj zajednici početkom sedamdesetih godina prošlog veka, razlog za to je bila pre svega ekonomska i politička kriza. Odnos Britanije prema onome što je danas Evropska unija uglavnom se zasnivao na razmeni i zavisio je od toga koliko Evropa ekonomski dobro stoji. Britanija je, da tako kažemo, u dobru uvek bila dobar prijatelj Evrope.

Ali važnija od doverskih litica, Henrija VIII i ekonomske krize sedamdesetih godina bila je Margaret Tatcher. Ne ona Margaret Thatcher koja je nosila džemper sa zastavama iz kampanje “Evropa ili propast” kada se na referendumu 1975. glasalo za ostanak u Evropi, pa ni premijerka iz osamdesetih koja je progurala jedinstveno tržište – bez čega ne bi bilo ni jedinstvene valute koja danas izaziva razdor u Evropi. Ne, to je Margaret Thatcher naknadne pameti koja u svojim memoarima piše o “suštinski neengleskom ustrojstvu” Evropske zajednice (EEZ) i tim povodom čak citira Kiplingovu pesmu „Norman i Saksonac“: „Kad se Saksonac uzjoguni, oštro te pogleda i kaže, ’to nije pošteno’ / Onda mu se, sine, bolje skloni s puta.“

Foto: The Guardian

T. G. Eš: “Kao Anglo-Evropljaninu, ovo je najveći poraz u mom političkom životu”. Foto: The Guardian

To je Margaret Thatcher koju sam video na skupu organizovanom povodom nemačkog ujedinjenja u letnjikovcu Čekers 1990. godine, sa mentalnom predstavom o Evropi koja je odgovarala stanju iz 1940. (opasna Nemačka, slaba Francuska) i tinjajućim besom zbog toga što je Helmut Kohl uspeo da iznudi ujedinjenje. Konačno, to je i Margaret Tačer (Margaret Thatcher) na kraju životnog puta, za koju biograf Charles Moore tvrdi da bi prva glasala za izlazak Britanije iz EU.

Njena politička ostavština je oblikovala dve generacije evroskeptičnih političara i novinara povezanih sa Vestminsterom. Neki od tih novinara su postali političari, na primer, Michael Gove i Boris Johnson. Jedan prijatelj mi je ispričao anegdotu o Borisu Johnsonu iz vremena kada je bio dopisnik Dejli telegrafa (Daily Telegraph) iz Brisela. Kada bi zakasnio na konferenciju za novinare, pitao je kolege: „Šta se događa i zašto je to loše za Britaniju“. Kao što vidite, uvek je bio ciničan. Nekada sam mislio da je to zabavno.

Tu su i novinari koji se ponašaju kao političari i serviraju poluistine i kompletne laži. Nivo partijske podeljenosti i distorzije u britanskim medijima, od naslovne strane Sana pod naslovom „Kraljica podržava brexit“ do naslovne strane Ekspresa na kojoj je objavljeno da će EU zabraniti britanske čajnike, ne može se uporediti ni sa čim u Evropi. A učinak njihove kampanje je tako snažan zato što iz dana u dan, iz godine u godinu, nastupaju sa pozicija emocionalno privlačne priče o hrabrom i slobodoljubivom malom ostrvu koje je postalo moćna imperija. Objavljujući svoju podršku za izlazak pre tri meseca, pošto je dugo lutao tamo-amo „kao kolica u supermarketu“, dok je pokušavao da otkrije koja pozicija mu najviše odgovara, Johnson je izjavio da smo „upravljali najvećom imperijom koju je svet video… zar zaista nismo sposobni da isposlujemo nekoliko trgovinskih sporazuma?“

Gove, jednako nadaren pisac i govornik, pevao je istu pesmu u raznim tonalitetima. Znak raspoznavanja brexitera je nostalgični optimizam: nekada smo bili veliki sami za sebe, zašto to ne bismo bili ponovo? Što je greška u rasuđivanju („Kartagina je nekada bila velika, pa zato to može biti ponovo“), ali zvuči privlačno.

Naravno, pogrešno je svaljivati svu krivicu samo na njih. Pogledajte se u ogledalu i ponavljajte sa mnom: i mi smo krivi. Kako smo kao edukatori dopustili da se jedna tako prozirna priča provuče kroz časove istorije i građanskog vaspitanja u školama i na univerzitetima? Kako smo kao novinari dozvolili da evroskeptična štampa odnese prevagu i oboji dnevne vesti na radiju i televiziji? Kako smo mi, proevropski glasači, toliko potcenili bolni osećaj gubitka zbog evropeizacije kod ljudi koji su glasali za bregzit? („Govori u svoje ime”, reći ćete. Pa i govorim u svoje ime.)

I zašto generacije britanskih političara nisu uspele da formulišu pozitivan program u prilog projektu evropskih intergacija koji danas skraćeno nazivamo „Evropom“? Tony Blair je održao nekoliko dobrih proevropskih govora – u Poljskoj, Nemačkoj i Belgiji. Kada je trebalo da govori u Oksfordu, molio sam ga da javno nešto kaže o primedbama koje je u privatnim razgovorima upućivao na račun evroskeptičnih medija. Pored njegovih spin doktora je prošao samo jedan kratak i nejasan pasus. (Bivši premijeri su hrabri i elokventni, ali tek kada postanu bivši.)

Ipak, uzroci ovog debakla su evropski koliko i britanski. Kao što često biva, seme propasti je posejano u trenutku trijumfa; hibris prethodi nemezi. Bilo bi preterano tvrditi da je zid kod Dovera bio podignut samo zato što je pao zid u Berlinu, ali veza postoji. Tačnije, tri veze. Kao protivuslugu za podršku ujedinjenju Nemačke, Francuska i Italija su tražile od Nemačke da se vremenski obaveže na uspostavljanje preuranjene, nestabilne i prenapregnute evropske monetarne unije. Nakon oslobađanja od kontrole Sovjetskog Saveza, mnoge siromašne zemlje istočne Evrope su se našle na putu članstva u EU, što je uključivalo i slobodu kretanja. Tako je 1989. godina otvorila vrata globalizaciji koja će proizvesti nekoliko spektakularnih dobitnika i mnoštvo gubitnika.

01

Svaka od tih zverki ostavila je prepoznatljiv trag na dan britanskog referenduma. Pošto je finansijska kriza razotkrila strukturne neodstatke evrozone, ekonomska slabost Evrope je poslužila kao ključni argument za izlazak, baš kao što je ekonomska snaga bila argument za ostanak na referendumu 1975, kada je Margaret Thatcher nosila onaj čuveni džemper sa zastavama evropskih zemalja. Na dan ovog referenduma, Dejli mejl je objavio: „Što se tiče 19 zemalja zarobljenih u katastrofalnu jedinstvenu valutu, po sistemu jedna veličina za sve, pitajte nezaposlene mlade ljude u Grčkoj, Španiji ili Francuskoj koliko je evro doprineo njihovom prosperitetu.“

Proširenje Evrope na istok 2004. godine bilo je praćeno velikim pokretom ljudi ka zapadu i, pošto je Blair velikodušno precenio politiku otvorenih vrata, oko dva miliona nih je došlo u Britaniju. Kasnije su im se, u potrazi za poslom, pridružili Grci i Španci jer je njihove zemlje uništavao evro. Upravo zato što je Britanija, uprkos tačerizmu, i dalje evropska socijaldemokratija, s velikim socijalnim povlasticama, s dostupnim nacionalnim zdravstvom koje je „po potrebi besplatno“ i državnim školama za sve, pritiske na te javne službe – i na stambeni fond u zemlji koja decenijama gradi premalo stanova – akutno su osetili najsiromašniji građani. To sam čuo od stare belkinje iz radničke klase i od britanske frizerke azijskog porekla, da ne pominjem Sirijca koji drži piceriju u mom komšiluku. Bilo bi pogrešno proglasiti te ljude rasistima. Njihove brige su široko rasprostranjene, autentične i ne mogu se olako otpisati. Ali populistički ksenofobi poput Nigela Faragea koriste te emocije, povezuju ih s podzemnim engleskim nacionalizmom i govore, kao što je on učinio u času pobede, o trijumfu „stvarnih, običnih, poštenih ljudi“. To je Orwellov jezik prisvojen za ciljeve ekstremne desnice.

Stapanje i snaženje takvih nezadovoljstava je šira reakcija na posledice globalizacije – čije je oličenje EU. Poljuljani brzom demografskom i kulturnom promenom kao i društvenom i ekonomskom liberalizacijom, sa osećanjem (opravdanim) da je nejednakost porasla jer je globalizacija nekima donela bogatstvo dok je druge – manje obrazovane, manje mobilne i prilagodljive – pretvorila u gubitnike, ti „obični ljudi“ uzvikuju: „Ne mogu da prepoznam svoju zemlju“. Nije teško navesti ih da za svoje probleme okrive daleke kosmopolitske i birokratske elite u senci. (Na primer, ljude poput mene. Kad sam tvitovao da sam u utorak glasao za ostanak, neko ko se zove Andy Keech je odgovorio: „nikad živeo u socijalnom stanu, nikad brinuo kako će platiti račun za gas # glas za odlazak“.) Boris Johnson je, naravno, klasičan proizvod elite (Iton, Oksford), ali on izvodi populistički trik elitnog antielitiste, itonskog čoveka iz naroda.

Ne, to nije samo britanska posebnost; to će pre biti britanska varijanta jedne sveevropske i donekle svezapadne pojave. Učesnici kampanje Glasajte za odlazak ponavljali su slogan „povratimo kontrolu“ češće nego što Daleki iz serije Doctor Who metalnim glasom ponavljaju „Likvidiraj“ – i to su činili zato što je njihova mantra bila ubitačno delotvorna. „Povratimo kontrolu“ je povik Marine Le Pen u Francuskoj, Geerta Wildersa u Holandiji, nacionalističke Partije zakona i slobode u Poljskoj – i Donalda Trumpa u SAD. To je evropska verzija trampovske jeftine retorike.

Za mene, doživotnog engleskog Evropljanina, ovo je najveći poraz u mom političkom životu. Osećam se gotovo onoliko loše koliko sam se osećao dobro kada je pao Berlinski zid. Mislim da ovo najavljuje kraj Ujedinjenog Kraljevstva. Većina Engleza i Velšana izvela je Škotsku iz Evropske unije u kojoj je većina Škota očigledno želela da ostane. Nikog ne treba da čudi ako Škotska sada raspiše referendum za nezavisnost unutar Evropske unije. Taj rezultat će ugroziti teško stečeni mir i napredak u Irskoj. Šta će se dogoditi sa otvorenom, skoro 500 kilometara dugačkom granicom između Republike Irske i Severne Irske?

Pokazalo se da je moja domovina, Engleska, podeljena u sebi: London i svi ostali, siromašni i bogati, mladi i stari. (Oko 75 odsto mlađih od 25 godina glasalo je za ostanak.) Bio je to Crni petak za pola Engleske, a Dan nezavisnosti za drugu polovinu. Godinama ćemo plaćati ekonomsku cenu za ovo, što će verovatno najteže pasti siromašnijim Englezima, onima koji su glasali za brexit. Sada ćemo morati da se borimo da Engleska – ta draga zemlja dragih ljudi – ne postane mesto zlobe, mraka i zatucanosti.

Izlazak bi se još gore mogao odraziti na Evropu. „Ovo nije kriza za Evropsku uniju“, uveravao nas je danas Martin Schulz, predsednik Evropskog parlamenta na četvrtom kanalu Radija BBC. Kakvo smešno samozadovoljstvo. Ovo je velika kriza za EU, jedna od najvećih u njenoj istoriji. Marine Le Pen, koja danas diktira pravac francuske politike, tvitovala je „pobeda za slobodu“ i predložila francuski referendum. Geert Wilders je zatražio holandski, dok je lider italijanske Lige za sever dodao: „Sad smo mi na redu“. Idući za Nigelom Farageom, oni pozdravljaju „patriotsko proleće“. Jedna za drugom, ankete pokazuju da između trećine i polovine stanovništva u mnogim evropskim zemljama deli „britansko“ nepoverenje u EU. Ako iz toga ne izvučemo pouku, 23. jun 2016. mogao bi biti početak kraja Evropske unije.

02

Vladimir Putin će zadovoljno trljati ruke. Nezadovoljni Englezi su zadali težak udarac zapadu i idealima međunarodne saradnje, liberalnog poretka i otvorenih društava kojima je Engleska u prošlosti tako mnogo doprinela.

“Biti poražen a ne predati se, to je pobeda“, rekao je heroj poljske međuratne borbe za nezavisnost Józef Piłsudski. „Pobediti i uspavati se na lovorikama, to je poraz“. Mi engleski Evropljani moramo priznati da smo doživeli poraz, ali nećemo se predati. Najzad, uz nas je 48 odsto onih koji su glasali za ostanak u EU na ovom referendumu.

U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Velike Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode.

Kao engleski Evropljanin, vidim pred nama dva zadatka koji su u izvesnom smislu u sukobu. S jedne strane, pošto su građani već doneli takvu odluku, moramo učiniti sve da smanjimo štetu nanetu ovoj zemlji. A ako se pokaže da će „ova zemlja“ morati da se oprosti od Škotske, onda neka Engleska koja preostane bude zemlja Charlesa Dickensa i Georga Orwella, a ne Nigela Faragea i Nicka Griffina. Pošto smo najavljivali da će posledice brexita biti pogubne, sada se moramo potruditi da dokažemo kako nismo bili u pravu. Biću srećan ako u tome uspemo.

S druge strane, kao Evropljani, moramo učiniti sve što možemo da Evropska unija izvuče pouku iz ovog bolnog obrta, čije uzroke treba tražiti ne samo u staroj britanskoj istoriji već i u novijoj evropskoj. Naime, ako se EU i evrozona ne promene, preplaviće ih mnoštvo kontinentalnih verzija Faragea. A uprkos svim svojim manama, Unija je još uvek vredna spasavanja. Držim se svoje parafraze čuvene opaske Winstona Churchilla, velikog engleskog Evropljanina, o demokratiji: ovo je najgora od svih mogućih Evropa, ako ne računamo sve druge Evrope koje smo isprobali.

Međutim – i tu smo nastaje raskorak – ono što je najbolje za Britaniju nije nužno najbolje za ostatak Evrope, i obrnuto. Ako se pokaže da su pobornici brexita bili u pravu kada su bezbrižno obećavali da Britanija može izvući sve ekonomske prednosti i zaobići sve loše strane članstva u EU – pristup jedinstvenom tržištu bez slobodnog kretanja ljudi, i tako dalje – onda će njihovi francuski, holandski i danski istomišljenici sigurno uzviknuti: „Hoćemo i mi tako.“ Na kraju krajeva, ko ne bi voleo i jare i pare? Politička logika, dakle, zahteva da brexit bude vidljivo bolan za Britaniju, kako bi se drugi obeshrabrili. Veoma bih se začudio ako neki od našin francuskih i drugih partnera ne bi sledili tu logiku. U stvari, već čujem kako govore da Britanija mora da završi dvogodišnje pregovore o izlasku pre nego što uopšte započne razgovore o budućim trgovinskim i finansijskim aranžmanima.

U meni se bore moje dve duše, engleska i evropska. Naravno, pravno govoreći, pošto je čovek građanin EU samo na osnovu toga što je građanin neke od država članica, ja, zajedno sa ostalim Britancima – ili bar s Velšanima i Severnim Ircima ako Škoti odluče da se odvoje – više neću biti „evropski građanin“ počevši od 2018. ili 2019. godine, kad se završe pregovori o izlasku. Ali kao što će Britanija uvek ostati evropska zemlja, tako ću i ja, šta god da se dogodi, ostati Evropljanin.

Od kontinentalnih prijatelja dobio sam mnogo poruka, a jedna me je posebno dirnula. Stigla je od jednog francuskog intelektualca i glasi: “Ce n’est qu’un au revoir, mes frères / Ce n’est qu’un au revoir” (Ovo je samo doviđenja, braćo, samo doviđenja“), što je francuska verzija pesme Auld Lang Syne. Ispod toga je dodao samo: „Volimo Englesku“.

The Guardian, 24.06.2016.

Peščanik, 28.06.2016.

Kineski pad bio bi pad i za sve ostale


Da li će problemi sa kojima se suočava Kina izazvati globalnu krizu? Ovo se u svojoj tradicionalnoj kolumni u Njujork Tajmsu, koju prenosi portal Peščanik, pita ekonomista Pol Krugman uz osvrt: Dobra vest je da podaci, barem kako ih ja čitam, ne deluju toliko zabrinjavajuće. Loša vest je da možda grešim, jer globalno prelivanje krize često bude daleko gore nego što bi se očekivalo na osnovu podataka. A najgora vest je to da smo potpuno nespremni da se suočimo sa posledicama ukoliko Kina do te mere uzdrma svet.

Za one koji su tek sada obratili pažnju, već duže vreme je jasno da je kineska ekonomija u velikim problemima. Koliko velikim teško je reći, jer niko ne veruje zvaničnoj kineskoj statistici.

Ključni problem je to što je kineski ekonomski model, koji podrazumeva visoku štednju i malu potrošnju, održiv pod uslovom brzog rasta koji opravdava velike investicije. Ovo je bilo moguće kada je Kina imala ogromne rezerve nezaposlenih iz ruralnih područja. Ali to više nije slučaj, tako da se Kina nalazi pred neugodnim zadatkom prelaska na daleko manji rast bez ulaska u recesiju.

Pametna strategija bi bila kupovina vremena kreditnom ekspanzijom i investicijama u infrastrukturu, uz istovremenu ekonomsku reformu koja bi povećala kupovnu snagu stanovništva. Ali Kina je sprovela samo prvi deo ove strategije, kupujući vreme da bi ga trošila uludo. Posledice su nagli porast zaduženosti, najviše zbog nedovoljno regulisanog „bankarskog sektora u senci“, i pretnja finansijskim slomom.

Kineska situacija deluje prilično turobno, jer novi podaci ukazuju na mogućnost ozbiljnog pada, ne samo na kineskoj, već i na berzama širom sveta.

Dobro, to je niz loših vesti. Neki pametni ljudi smatraju da bi globalne posledice mogle da budu zastrašujuće, kao na primer Džordž Soroš (George Soros), koji očekuje krizu sličnu onoj iz 2008.

Ali već sam rekao da prosto ne vidim dovoljno dokaza koji bi ukazivali na takvu katastrofu. Da, Kina je velika ekonomija, odgovorna za čak četvrtinu svetske proizvodnje, tako da dešavanja u njoj imaju posledice na sve nas. Ona takođe kupuje robu i usluge od ostatka sveta u vrednosti od 2.000 milijardi dolara godišnje. Ali svet je veliki, sa globalnim BDP-om od 60.000 milijardi dolara ne računajući Kinu. I drastični pad kineskog uvoza bi zadao samo blagi udarac svetskoj potrošnji.

Ali šta je sa finansijskim prelivanjem? Jedan od razloga zašto se američka kriza sa hipotekarnim kreditima pretvorila u globalnu je to što se pokazalo da su inostrani akteri uopšte, a posebno evropske banke, u velikoj meri podložni gubicima na američkim berzama. Ali Kina kontroliše tokove svog kapitala, to jest nije naročito otvorena za strane investicije, pa se ne očekuje veliko prelivanje krize zbog sloma na kineskoj berzi ili bankrota kineskih firmi.

Sve ovo govori da iako je Kina u velikim problemima, posledice po ostatak sveta ne bi trebalo da budu velike. Uprkos tome nisam miran. Zašto?

Jedan od razloga je to da su poslovni krugovi širom sveta daleko usaglašeniji nego što bi „trebalo“. Na primer, Evropa i SAD međusobno izvoze samo delić onoga što proizvode, a ipak imaju istovremene periode recesije i oporavka. Finansijsko prelivanje igra važnu ulogu, a tu je i ono psihološko: dobre ili loše vesti iz jedne velike ekonomije utiču na razvoj događaja (animal spirits) u drugima.

Zato se bojim izvoza kineskih problema mimo logike naših grubih proračuna, i negativnog uticaja njenih nevolja na već nedovoljno investiranje u Americi, Evropi i zemljama u razvoju. Ako dođe do ovih promena, dočekaćemo ih potpuno nespremni.

Ko i kako bi odgovorio na šok iz Kine? Monetarna politika ne bi bila od velike pomoći. Uz kamatne stope blizu nuli i uz inflaciju ispod zacrtane, Federalne rezerve (Fed) imaju ogranične mogućnosti u borbi sa ekonomskim padom, naročito posle najave daljeg povećanja kamatnih stopa. U međuvremenu, Evropska centralna banka u velikoj meri već prelazi granice svog političkog mandata u neuspelom pokušaju da poveća inflaciju.

Iako bi fiskalna politika – veća državna potrošnja kao protivteža smanjenu potrošnje u Kini – sigurno uspela, koliko je verovatno da bi republikanci prihvatili novi Obamin plan ekonomskih podsticaja, ili da bi nemački političari pristali na predlog povećanja deficita u Evropi?

Mislim da neće doći do najgoreg. U Kini će biti gadno, ali uz neznatne turbulencije u ostatku sveta. I zaista se nadam da sam u pravu, jer očigledno je da nemamo plan B.

 

Paul Krugman

The New York Times, 08.01.2016, Peščanik.net, 18.01.2016.

Srodni link: Vladimir Gligorov – Kineska kriza