Ekonomija ponude, ekonomija potražnje ili inovacije?

Već je postalo nemoguće negirati tzv. “sekularna stagnaciju(secular stagnation). Ovu sintagmu skovao je Leri Samers (Larry Summers). Najkraće rečeno, zemlje koje pate od sekularne stagnacije opterećene su s previše štednje i premalo ulaganja; kada se radi o najrazvijenijim ekonomijama na svetu, bogatstvo im se gomila, ali realne zarade jedva da rastu, dok je učešće radne snage u proizvodnom procesu na silaznoj putanji. Što je još gore, političari nemaju verodostojnu sliku o tome šta uopšte može da se uradi povodom ovog problema.

Iza ove stagnacije leži usporavanje rasta produktivnosti još od 1970. godine. Izvorište takve, sve usporenije produktivnosti – a to su autohtone inovacije – bilo je loše “krpljeno” još od kasnih 1960-ih (uglavnom u određenim industrijama), što je još više došlo do izražaja počev od 2005.

Ronald Regan i Margaret Tačer posmatrali su stagnaciju koja je zahvatala ekonomije i privrede od 1970. od strane agregatne ponude. Oni su želeli da smanjenjem poreza na dobit i zarade podstaknu investicije i privredni rast, ali sa spornim i diskutabilnim rezultatima.

Ali danas, sa znatno nižim poreskim stopama, rezovi te veličine doveli bi do velikog povećanja fiskalnih deficita. Jer, sa nivoima duga već više nego dovoljno visokim, kao i velikim deficitima koji supred nama, takve mere “ekonomije ponude” bile bi nesmotrene.

Tako je sada najbolje i najpametnije prikazivati stvari iz perspektive ekonomije potražnje, koristeći se teorijom koju je 1936. koncipirao Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes). Kada “agregatna tražnja” – nivo realnih troškova na finalne domaće artikle koje su domaćinstva, preduzeća, vlade, kao i kupci u drugim zemljama spremni da naprave – zaostaje output na punu zaposlenost, a output je ograničen na tražnju. A inovacija neće biti.

09

Ali zamisao koju podržavaju zagovornici ekonomije potražnje je unekoliko čudna. Po njima, potražnja za privatnim investicijama je autonomna, upravljana silama koje je Kejnz nazivao “životinjskim duhovima”. Tražnja potrošača je takođe u suštini autonomna, jer je tzv indukovani deo (da visina potrošnje zavisi od visine ličnih primanja) “upregnut” na samostalno ulaganje kroz “sklonost za potrošnjom”. Prema tome, vladine mere su jedini način da se povećaju zaposlenost i rast onda kada autonomna potražnja zaostaje a poslovi se gube.

Ova koncepcija ne predstavlja ni rast niti oporavak. Kod zdravih ekonomija, jedna kontrakcijska šok-potražnja pokreće dve vrste odgovora tj. reakcija, kako bi se pokrenuo oporavak.

Adaptacije na pojavu novih mogućnosti bile bi jedan takav odgovor. Kada su preduzeća pogođena smanjenom tražnjom ugovornih poslova, (poslovni) prostor kojeg se odriču postaje dostupan za upotrebu od strane preduzetnika sa boljim načinima vođenja preduzeća – ili boljim poslovanjem. Neki od zaposlenih koji su otišli započeće sa svojim firmama (i zaposliti radnike). Sa svakom recesijom, mnogi mali biznisi nestaju; a, tokom vremena, novi mali biznisi – uglavnom još uspešniji – pojavljuju se na njihovom mestu.

Drugi odgovor odnosno reakcija su domaće inovacije – nove ideje proistekle iz najrazličitijih preduzetničkih glava. Kada preduzeća pogođena smanjenom potražnjom zaustave dalje zapošljavanje na neko vreme, neki zaposleni će iskoristiti svoju situaciju kako bi smislili nove proizvode i metode, osnivajući startapove kako bi ih razvili.

Sve veći broj ambicioznih inovatora naporno radi u kućnim garažama kako bi samostalno proizveli neka od svojih kapitalnih dobara. Što je još važnije, akumulacija novih startup firmi će postepeno generisati sve veću potražnju za investicijama – a to je indukovani tj. pobuđeni zahtev izazvan novom situacijom! – a takođe će generisati i rast.

Neki mogu posumnjati u ovaj koncept. Mogu li novi proizvodi i metode da prođu dobro na tržištu ukoliko postoji manjak potražnje? Kao što mi je jedan inovator rekao usred finansijske krize: njegov cilj je bio da preuzme tržište – a zaista mu je malo bilo važno to što su ciljna tržišta bila samo 90% svoje nekadašnje veličine.

Ilustracija: The Guardian

Ilustracija: The Guardian

Može li kapital biti podignut tamo gde se prihodi depresivno umanjuju? Male firme i startup preduzeća uvek moraju da se bore za kredit, a Velika Recesija koja je sledila finansijsku krizu iz 2008. godine još im je više otežala situaciju. Ipak, recesija nije sprečila gomile tih firmi da pronađu izvore finansiranja u Silikonskoj dolini, Londonu i Berlinu. Nije ni čudo što su se Nemačka, Sjedinjene Države i Velika Britanija više-manje oporavili od krize. U Sjedinjenim Državama, ukupan faktor rasta produktivnosti dostigao je svoje rekorde upravo tokom 1930-tih, kada je privreda bila u padu, a potom izrastajući jača iz Velike depresije.

Oporavak je žalosno podbacio u dve vrste ekonomije. Francuskoj i Italiji nedostaju mladi ljudi koji žele da budu novi preduzetnici ili inovatori, a oni malobrojni rušeni su i ometani ukopanim i uparloženim korporacijama i mnogim drugim interesima. Grčkoj ne nedostaju  potencijalni preduzetnici i inovatori, ali joj nedostaje sistem anđela investitora kao sistem za  venčer kapital (ulaganje s rizikom). Neki Grci su osnovali dobre i značajne startup firme, mada ne u Grčkoj.

Zagovornici ekonomije tražnje reći će da inovacije samo čine da oporavak bude još teži, jer inovacije omogućavaju da firma zadovolji postojeću potražnju sa manje zaposlenih. Oni se, prema tome, pozivaju na godišnje investicije u javnom sektoru – sve do nivoa potrebnog za punu zaposlenost. Takve infrastrukturne investicije bi, međutim, daleko prevazilazile sve ono što je ikada bilo preduzimano onda kada je ekonomija bili “ostavljana” da povrati visoku zaposlenost kroz sposobnost adaptacije i inovativnost. U stvari, takva investicija je daleko skuplja, jer predupređuje i sprečava adaptaciju i inovaciju, koje bi omogućile veću zaposlenost i brži rast.

Štaviše, sve dok zapadna inovacija i dalje ostaje usko ograničena, opredeljenost ekonomije tražnje jednom velikom, neprekidnom protoku ulaganja u infrastrukturu – i, shodno tome, opredeljenost i privrženost ekonomije ponude neprekidnom protoku privatnih investicija – mora dovesti do uvek umanjujućih profitnih povraćaja, dok, neminovno, ekonomija ne dostigne stanje gotovo potpune nepokretnosti.

Ponuda, ona kojom se nudi još više od one stare robe, nastale bez daljeg inovatorstva, nikad ne “stvara svoju sopstvenu potražnju” kako je mislio Kejnz. Ali, obezbeđivanje nove robe, proistekle na inovacijama, to može. Prepreke i smetnje prilagođavanju i inovaciji – a ne fiskalna štednja – jesu faktori koji izazivaju našu stagnaciju. A samo bi obnova dinamike – a ne još više fiskalne neodgovornosti – ponudilo makar neku nadu za trajni izlaz iz krize, recesije i stagnacije.

Project Syndicate

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s