Tag Archives: istraga

Making China Great Again (2/3)

Nakon prvog, evo i drugog dela priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svog oštrog kritičkog stava prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

Si Đinping je svojoj zemlji zacrtao rigidnu viziju modernosti. Kampanjom za uklanjanje siromašnog dela populacije iz Pekinga iseljeni su suromašni radnici (“low-end population”), koji su se nekada doselili u taj grad, a tu je i kampanja protiv najcenjenijih intelektualaca, skrajnutih iz onlajn debate na ovu temu.

Partija sada ima dublji upliv u privatne institucije. Stranim univerzitetima koji sprovode svoje obrazovne programe u Kini, kao što je američki univerzitet Djuk, savetovano je da je poželjno da unutar svojih lokalnih odbora poverilaca pruže podršku aktuelnom sekretaru KPK, Siju Đinpingu, za ulogu donosioca odluka.

Ali, to je Kina – i takav mehanizam je u ovim uslovima sasvim uobičajen i, čak, poželjan.

Stranka u nekim građanima podstiče mračne primisli o spoljnom svetu: plakati kojima se javnost upozorava da “štiti nacionalne tajne” i pazi na “špijune”. Peking je udobniji i zgodniji nego što je to bio do pre neku godinu, ali je zato i manje uzbudljiv; iako je stekao bogatstvo, izgubio je neku svoju čar, draž proisteklu iz poletne improvizacije, koju je nekada posedovao.

Kineski nacionalisti su, sve donedavno, bivali istiskivani široko rasprostranjenom žudnjom kineske nacije da bude prihvaćena od „spoljnog sveta“. Većina građana vidi uporedne uzlete Sija i Trampa kao razlog za likovanje, pa zato optužuju “bele lotose” (termin za kineske liberale) za preosetljivost i netolerantnost. Odbacuju političku korektnost u rasnom pitanju i zabrinuti su za islamski ekstremizam (Muslimani, iako čine manje od dva procenta kineske populacije, predmet su grozničavog animoziteta na kineskom internetu). Jedna od najpopularnijih kineskih glumica, Jao Čen, bila je meta kritika na internetu nakon što je pokušala da podigne svest o globalnoj izbegličkoj krizi (Bila je prisiljena da pojasni kako ona, zapravo, ne poziva Kinu da prihvati izbeglice).

Pre deset godina (2008), upoznao sam mladog konzervativca pod imenom Rao Đin, protivnika kineske zvanične politike. Daleko pre nego što je Tramp pokrenuo svoju predsedničku kampanju, i pre no što je u ulozi predsednika dočekan na nož američkih i svetskih medija, Rao je stvorio vebsajt lokaciju pod nazivom „Anti-CNN.com“, mesto na vebu gde se kritikuju zapadni novinski izveštaji o Kini. Rao je nedavnom ručku u Pekingu odisao oslobađajućim spokojem. “Stvari koje smo nekada zagovarali sada su uobičajene”, rekao je on, „ne samo u Kini, već i globalno“. Prema Raou, Trampov slogan “Prvo Amerika” (America First) izraz je iskrenosti, realistička vizija lišena lažnih altruizama i pijeteta. “Iz njegove perspektive, američki interesi jesu ti koji dolaze na prvo mesto”, rekao je Rao. “Za kineski narod, ova izjava predstavlja odraz velike istine koju ne možete poreći.” Rao je posmatrao kako su verzije njegove ideje zadobile snagu u Rusiji, Francuskoj, Britaniji i Sjedinjenim Državama. “U ovom i ovakvom svetu, snaga je ta koja vodi glavnu reč”, rekao je stisnuvši šaku u pesnicu, gest koji je Tramp upotrebio na svom inauguracionom govoru, dok je Si pokazao to isto uradio (vidi se na fotografiji snimljenoj početkom svog novog mandata).

Kineski lideri retko objavljuju svoje stavove o američkom predsedniku, mada su dobro povezani naučni radnici – rangirani na visokim pozicijama u institutima u Pekingu, Šangaju i Guangdžou –  u stanju da mapiraju svoje procene. Jan Suetong (65) je dekan Instituta za savremene međunarodne odnose Univerziteta Cinghua, i dalje žilav i mršav, kratke prosede kose i gromoglasnog smeha. Kada sam jedne večeri stigao u njegovu kancelariju, imao je crnu vunenu kapu i kaput, a onda smo krenuli na hladnoću. Pre nego što sam uspeo da mu postavim pitanje, rekao je: “Mislim da je Tramp američka verzija Gorbačova.“ U Kini, Mihail Gorbačov prepoznat je kao lider koji je doveo do sloma jedne imperije. “Sjedinjene Države će patiti na isti način (kao Rusija zbog Gorbačova)”, upozorava Jan Cuetong.

Tokom večere na kojoj smo jeli knedlice, tofu i dinstano svinjsko meso, Jan je rekao da se snaga Amerike delimično meri njenom sposobnošću ubeđivanja: “američko rukovodstvo je već značajno opalo u poslednjih deset meseci. Kada je 1991. Buš Stariji pokrenuo rat protiv Iraka, imao je iza sebe trideset četiri zemlje koje su mu se pridružile u ovim ratnim dejstvima. Ovog puta, ukoliko bi Tramp pokrenuo rat protiv bilo koga, sumnjam da bi dobio podršku i pet zemalja. Čak i američki Kongres pokušava da blokira njegove ingerencije za otpočinjanje nuklearnog rata protiv Severne Koreje. “A za kineske lidere“, rekao mi je Jan,” Tramp prestavlja najveću stratešku priliku.” Upitao sam ga koliko dugo bi, po njegovom mišljenju, ova prilika mogla trajati. “Sve dok Tramp bude na vlasti”, odgovorio je.

Rukovodstvo u Pekingu nije oduvek imalo takav stav o Trampu. U godinama koje su prethodile američkim izborima iz 2016., politički vrh ove zemlje usvojio je konfrontirajući stav prema Sjedinjenim Državama. Peking je zajedno sa Vašingtonom radio na sporazumu o klimatskim promenama, kao i na nuklearnom sporazumu s Iranom, ali su se tenzije dalje razvijale: Kina je hakovala američke industrijske tajne, gradeći aerodrome po stenju i vrhovima okeanskih grebenova koji se promaljaju iz Južnog kineskog mora, stvarajući prepreke za američke firme koje investiraju u Kinu, blokirajući ih na Internetu i uskraćujući vize američkim naučnicima i novinarima. Tokom Trampove predsedničke kampanje, kineski stručnjaci u redovima kako demokrata tako i republikanaca pozvali su sledećeg predsednika – ko god to bio – da ojača sindikate širom Azije kao i da pojača pritisak na Peking.

Kada je Tramp pobedio, Kineska komunistička partija je bila u „svojevrsnom šoku”, rekao mi je Majkl Pilsbari, bivši saradnik Pentagona i autor “Stotogodišnjeg maratona”, knjige napisane 2015., u kojoj se obrađuju globalne ambicije Kine. “Oni (Kinezi) su strahovali da bi (Tramp) mogao postati njihov smrtni neprijatelj.” Rukovodstvo KPK je razradilo potencijalne strategije za odmazdu, uključujući pretnje američkim kompanijama u Kini i zadržavajući investicije osoba iz kruga uticajnih članova američkog Kongresa.

A pre svega ovoga – pomno su ga proučavali. Kevin Rud, bivši australijski premijer koji ima dobre kontakte s liderima u Pekingu mi je rekao: “Pošto su Kinezi bili zapanjeni Trampovom pobedom, iskreno su poštovali uspeh koji je postigao. Čitava topovska baterija kineskih think-tankova bila je angažovana na „slučaju Tramp“, u pokušaju da naprave analizu kako je došlo do toga da Amerikanci baš njemu ukažu poverenje, uz to, i kako je Tramp pronalazio načina da se provuče kroz sve teškoće i prepreke koje su mu iskrsle na putu do izborne pobede.”

Pre nego što je ušao u Belu kuću, Kina je počela da sastavlja „priručnik“ za strateško bavljenje njim. Šen Dingli, specijalista za inostrane poslove na Fudan univerzitetu u Šangaju, objasnio je da je Tramp “vrlo sličan Dengu Sjaopingu”, pragmatičnom šefu partije koji je Kinu otvorio za ekonomske reforme. “Deng Sjaoping je govorio: “Svaki „izam“ koji Kinu može učiniti boljom zemljom, je za nas dobar “izam.” “Nije mario da li će taj „izam“ biti, recimo, kapitalizam. Za Trampa se sve vrti oko poslova i radnih mesta”, rekao je Šen.

Prvi test ukazao se ni mesec dana od završetka izbora, kada je Tramp preuzeo poziv od tajvanskog predsednika, Caija Ing-vena. “Si Đinping je bio ljut”, rekao je Šen. “Ali je uložio veliki napor da ne inicira verbalne razmirice.” Umesto toga, nekoliko nedelja kasnije, Si je objavio postojanje moćne nove interkontinentalne balističke rakete. “Tim potezom je poslao poruku: Imam ovo – šta biste sada hteli?“, priča  Šen. “U međuvremenu, poslao je Džeka Maa, osnivača Alibabe, giganta u e-trgovini  da se sastane sa Trampom u Njujorku, gde mu je ponudio više od milion radnih mesta za američke radnike na Alibabinoj onlajn platformi. Kina zna da Tramp može biti nepredvidljiv, a mi posedujemo oružje kojim bismo ga učinili predvidljivim i pod kontrolom, razmišljali su Kinezi. Tramp će ’trampiti’ Tajvan za nove poslove koje je Džek Ma ponudio Amerikancima.”

Unutar novog poretka u Beloj kući postojale su dve rivalske strategije za Kinu. Jednu je inicirao Stiv Banon, tada još uvek na položaju Trampovog glavnog stratega, koji je želeo da predsednik zauzme tvrd stav prema Kinezima, čak i uz rizik od izbijanja trgovinskog rata. Banon je Kinu često opisivao kao “civilizacijski izazov”. Drugi strateški pogled prema Kini bio je povezan sa Džaredom Kušnerom, Trampovim zetom i savetnikom, koji je dobijao uputstva od Henrija Kisindžera i više se puta susretao s kineskim ambasadorom u SAD, Cuijem Tjankajem. Kušner se zalagao za blisku, kolegijalnu vezu između Sija i Trampa, i njegov stav je prevladao.

On i državni sekretar Reks Tilerson dogovorili su da se Tramp i Si sastanu 7. aprila 2017. u Mar-a-Lagu; bila je to izgledna šansa za srdačan susret i lično upoznavanje. Kako bi podesio svoj ton, Tramp mu je predstavio Ivankino i Džaredovo dvoje dece, Arabelu i Džozefa koji su Siju otpevali “Jasminov cvet”, klasičnu kinesku baladu, a takođe su mu i recitovali. Tokom Sijevog boravka u ovom elitnom odmaralištu, kineska vlada odobrila je poslovne dozvole za tri Ivankina brenda, čime je prva dama Amerike sebi raščistila put za nesmetanu prodaju nakita, torbi i spa usluga na kineskom tržištu.

Kušner se suočio sa nadgledanjem potencijalnih sukoba interesa koji proizlaze iz njegove kineske diplomatije i njegovih porodičnih preduzeća. Tokom tranzicije u Beloj kući, Kušner je ručavao s kineskim poslovnim rukovodiocima dok je njegov holding „Kushner Companies“  tragao za ulagačima u nekretnine na Menhetnu (Nakon što su novinari to otkrili, njegova firma je prekinula ove pregovore.) U maju prošle godine je otkriveno da je Kušnerova sestra, Nikol Kušner Majer, iskoristila svoju poziciju u Beloj Kući kako bi „privolela“ američke investitore koji su putovali u Kinu. „Kompanije Kušner“ su se zvanično izvinile.

Tokom sastanaka u Mar-a-Lagu, kineski zvaničnici su primetili da, u nekim od najosetljivijih pitanja za Kinu, Tramp nije bio dovoljno potkovan kako bi im uzvratio. “Tramp prihvata ono što Si Đinping nominalno kaže – u vezi Tibeta, Tajvana, Severne Koreje”, rekao je Danijel Rasel, koji je do marta 2017. bio pomoćnik državnog sekretara za pitanja istočne Azije i Pacifika. “Bilo je to veoma poučno za njih.” Tramp je nakon toga priznao u izjavi za Volstrit džornal koliko je malo shvatao odnos Kine prema Severnoj Koreji: “Nakon 10 minuta slušanja, shvatio sam da sve to nije tako lako.”

Rasel je razgovarao s kineskim zvaničnicima nakon Sijeve posete Mar-a-Lagu.

“Kinezi su osetili da su ’uhvatili’ Trampov obim i dimenzije”, rekao je. “Da, tu su te nasumične, nepredvidljive osobine koje ih zabrinjavaju, a oni moraju da se hvataju u koštac s nekim problemima, ali, fundamentalno, ono što su konstatovali je da je on ’Tigar od papira’. Jer, Tramp nije ostvario nijednu od svojih pretnji. Nema podizanja Zida prema Meksiku. Nema ukidanja opšte zdravstvene zaštite. Ne može dobiti podršku Kongresa za svoje predloge. Pod istragom je.”

Nakon njihovog susreta, pekinški istraživački centar Pangoal Institution objavio je analizu Trampove administracije, opisujući je kao gomilu zaraćenih “klika”, od kojih je najuticajnija ona koju je predvodio „Trampov porodični klan“. Ispostavlja se da Trampov klan “direktno utiče na konačne odluke” o poslovanju i diplomatiji „na način koji se retko susreće u političkoj istoriji Sjedinjenih Država”, napisao je analitičar. Sumirao je Trampa koristeći jednu frazu iz feudalne Kine: đjatjansja (jiatianxia) “tretirati državu kao svoj posed.”

Nakon Mar-a-Lagoa, Tramp je imao samo reči hvale za Sija. “Dogodila nam se jaka hemija, čini mi se. Hoću reći, barem sam ja imao odličnu hemiju – možda me nije zavoleo, ali mislim da sa mu se svideo”, izjavio je Tramp za Foksovu biznis mrežu. U međuvremenu, kineski analitičari su se trudili da prate vesti o usponu i padu svih savetnika iz Bele kuće. Nakon izveštaja da je Tilerson omalovažavao predsednikovu obaveštajnu službu, Šen, koji dolazi s kineskog Univerziteta u Fudanu i koji je čitao Tilersonove navodne izjave me je upitao: “Šta je to moron?”

Tramp se pripremao za svoje prvo putovanje u Peking sve do početka prošlog novembra. Neki kineski stručnjaci iz američke vlade videli su tu posetu kao priliku za suočavanje sa suštinskim pitanjima. “Moramo početi da dižemo svoj glas u ime naših interesa jer su (Kinezi) daleko odmakli, i brže nego što se mislilo, a bez ikoga s naše strane ko bi nas probudio”, rekao mi je jedan američki zvaničnik koji je bio uključen u planiranje ove posete. Sjedinjene Države, između ostalog, žele da se Kina otvori inostranoj konkurenciji u nekim oblastima svoje ekonomije, kao što je, recimo, cloud computing; tu je krađa intelektualne svojine, kao i zahtev da Kinezi prestanu da prisiljavaju američke firme da prenose svoje tehnologije kao uslov za ulazak na kinesko tržište. “Trenutak je da hitno nešto preduzmemo”, rekao je taj zvaničnik.

Cui Tjankai, kineski ambasador u Vašingtonu, opisao je Trampovu posetu kao “državnu posetu plus”. Jedan Amerikanac sa kontaktima na visokim pozicijama u Pekingu rekao mi je da su Kinezi planirali da ga tokom ove posete “ostave zatečenog sa pet hiljada godina kineske istorije. Veruju da je Tramp neobično podložan ovakvoj vrsti narativa.”

Ovakva strategija je ranije funkcionisala. Sredinom osamdesetih, CIA je od sinologa Ričarda Solomona naručila pisanje priručnika za američke lidere pod nazivom “Kinesko ponašanje u političkim pregovorima s Kinom”. Solomon, sa čije je studije kasnije skinuta oznaka tajnosti, primetio je da su neke od najefikasnijih kineskih tehnika verovatno najbolje opisane u devetnaestom veku, kada je princ iz loze Manču po imenu Ćing zabeležio svoj omiljeni politički (a pre svega psihološki)pristup. “Varvari“, naglasio je Ćing, „dobro reaguju na prijeme i zabavu, nakon čega imaju osećaj zahvalnosti”. Solomon je upozorio da savremeni kineski lideri “koriste zamke kojima se nekada služila imperijalna Kina kako bi „strane zvaničnike impresionirale svojom veličanstvenošću i ozbiljnošću namera.” Solomon je, stoga, savetovao da “Treba odoleti laskanjima s njihove strane, kako ste navodno njihov  ‘stari prijatelj‘, ili pak zapadanje u sentimentalnost, koju kinesko gostoprimstvo lako probudi.”Henri Kisindžer je jednom napisao da su ga kineski domaćini obasuli izvanrednom pažnjom: “Pošto smo večerali pekinšku patku, bio sam u stanju da se složim sa bilo čim.”

Nakon 19. Kongresa KPK, Tramp je bio oduševljen svežim naletom snage koju je Si tada zadobio. “Neki bi ga, sada, mogli nazvati kraljem Kine”, rekao je on u jednom intervjuu uoči leta za Peking. Tramp je, za razliku od Sija, skromnije izbio na svoj predsednički položaj. Nekoliko sati pre nego što je 8. novembra njegov avion aterirao u kinesku prestonicu, republikanci su na izborima izgubili svoje guvernere u Virdžiniji i Nju Džersiju. Njegov rejting prilikom davanja odobrenja za funkciju predsednika bio je trideset prema sedam, što je najniži skor u odnosu na bilo kog predsednika na početku mandata (i otkada je Gallup počeo da ga meri). Troje nekadašnjih pomoćnika optuženo je za krivična dela u istrazi o uplitanju Rusije u američke izbore 2016. godine. Bio je to prvi samit od 1972. u kojem je američki predsednik posedovao manje upravljačkih poluga i političke sigurnosti nego njegov kineski kolega.

Si je sasvim izvesno laskao svom gostu. Po Trampovom dolasku, zajedno su obišli Zabranjeni grad. Pili su čaj, gledali operske predstave u „Paviljonu umilnih zvukova“ i divili se starinskoj zlatnoj urni. Sledećeg jutra, u Velikoj narodnoj dvorani, Trampa je dočekala još raskošnija ceremonija, uz muziku kineskih vojnih orkestara i topovske salve, dok su gomile školaraca mahale raznobojnim pomponima, uzvikujući i na kineskom “Ujka Tramp!”Vladini cenzori su u tom trenutku šibali po onim građanima koji kritikuju američkog predsednika, brišući njihove komentare na društvenim medijima.

Tramp i Si sastali su se na nekoliko sati, a zatim su se pojavili pred štampom. “Ovog jutra su domaćini vojne parade bili veličanstveni”, rekao je Tramp, pohvalivši Sija kao “visoko poštovanog i moćnog predstavnika svog naroda”. Pomenuo je i potrebu za međusobnom saradnjom u vezi s Severnom Korejom kao i za poboljšanjem “nepoštenog” trgovinskog odnosa, iako ništa nije rekao na temu intelektualne svojine ili pristupa kineskom tržištu. “Ne okrivljujem Kinu”, rekao je Tramp. “Ko može da okrivi neku zemlju zbog toga što je sposobna da iskoristi prednosti druge zemlje u korist svojih građana?” Sjatila se gomila poslovnih rukovodilaca i novinara. “Kini pripisujem velike zasluge”. Neki  od prisutnih u kineskoj publici glasno su pozdravili ovu izjavu. Nakon zvaničnih izjava, Si i Tramp nisu odgovarali na pitanja novinara.

Tokom priprema za sastanak Trampa sa Sijem, Stejt department je pozvao američkog predsednika da tokom posete javno pokrene pitanje ljudskih prava: pesnikinja Liu Sja, udovica pokojnog nobelovca Liua Sjaboa, nalazi se u kućnom pritvoru a da protiv nje još uvek nije podignuta zvanična optužnica. Prema tvrdnjama dvojice američkih zvaničnika, Tramp ovaj slučaj nije spomenuo ni u jednom trenutku svog boravka u Kini.

Trampova popustljivost i poštovanje koje ima za Sija – poštovanje, priznanje i nežna razmišljanja o međusobnoj hemiji – sve je to poruka ostalim zemljama koje su u nedoumici oko toga kome se treba prikloniti: Sjedinjenim Državama ili Kini.

Danijel Rasel mi je odvratio: “Američki predsednik na kineskom tlu: Odiše strahopoštovanjem tokom posete Zabranjenom gradu. Izraz njegovog lica odaje, takođe, i strahopoštovanje prema Siju Đinpingu, pa on bira Kinu zbog njenog ogromnog tržišta, zbog moći njenog tržišta koje je neodoljivo za čitav svet biznisa. Ako ste mislili da će, umesto Sija Đinpinga i kineskog tržišta Amerika odabrati vas i sve one “staromodne” ugovore, sporazume i vrednosti koji su postojale u prohujalom XX stoleću, hm… onda dobro porazmislite.”

Hakeri urušavaju nemačku infrastrukturu

Hakovanjem sve nestaje s lica zemlje: Elektrane, bolnice, snabdevanje vodom: Pošto je sve povezano na Internet, sve se može hakovati. Opasnost od hakerskog napada na infrastrukturu je prisutna i sasvim realna, pišu trojica nemačkih novinara za nedeljnik Špigl.

Nepoznata osoba je septembra ove godine putem interneta kontaktirala kanalizacionu mrežu velikog nemačkog grada. Sa kompjutera u SAD-u, haker je napao sisteme upravljanja pumpama, kojima se kontroliše protok otpadnih voda koje otiču u postrojenje za prečišćavanje. Danas su kanalizacioni sistemi – kao i gotovo svaki komad infrastrukture u Nemačkoj – visokotehnološki sistemi.

Kompleksni sistemi cevi, rezervoara, ventila i pumpi su međusobno umreženi i i njima se može upravljati iz kontrolnog centra. Ovi sistemi su delom direktno povezani svojim optičkim vlaknima, ali, delimično, i sa modemima koji se direktno povezuju na Internet. Mreža otpadnih voda velikog grada ponekad ima na hiljade takvih krajnjih tačaka – a time i hiljade potencijalnih ulaznih tačaka za sabotere.

Zbog toga, snabdevanje vodom pažljivo nadziru organi bezbednosti, baš kao što se nadgledaju i druga tzv. kritična infrastruktura u koje spadaju elektrane ili saobraćajnice. Bezbednosni organi dokumentuju svaki napad, a izveštaj stavljaju na raspolaganje kompanijama uključenim u proces neke komunalne operacije. Završni izveštaj o incidentu iz septembra navodi da su neke pumpe pozitivno odgovorile na američke pingove. U sledećem koraku, napadač bi verovatno pokušao da preuzme kontrolu nad modemima, a time i nad celokupnom kanalizacijom. Ono što zvuči bezopasno moglo bi se ispostaviti kao izuzetno neprijatna stvarnost „na terenu“.

Ciljevi primamljivi sajber-kriminalcima

Tokom velikih pljuskova, saboteri su u značajnoj meri paralizovali veliki grad: poplave, povratni smer bujice neprečišćene otpadne vode, velika oticanja otpadnih voda koje „žubore“ ulicama. U ovom konkretnom slučaju, napadači su verovatno bili neugodni: softver u modemima pumpe srušio se prilikom kontakta – kontrola jedinica više nije mogla da funkcioniše. Osim toga, IT stručnjaci kompanije prepoznali su napad i blokirali ga.

Grad poplavljen kanalizacijom iz toaleta desetina hiljada domaćinstava je poprilično neprijatna ideja i izgledno opasna po zdravlje. Tu je, međutim, prisutna i jedna daleko veća opasnost koja se proteže daleko izvan snabdevanja vodom. Čak i danas, tzv. kritična infrastruktura poput snabdevača električnom energijom i vodom, transportne rute, bankarstvo, zdravstvena zaštita i mediji predstavljaju primamljivu metu za sajber kriminalce, navodi se u poverljivoj analizi nemačke bezbednosne agencije.

Da li je motiv da iznuda novca ili tek širenje straha, užasa i osećaja neizvesnosti – izloženost društva visokih performansi povećava se onda sa razvojem i širenjem svetske računarske mreže, pa se njegova ranjivost povećava eksponencijalno. Zbog toga bi trebalo razmotriti ovakve sabotaže, obaveštavaju nadležni nemački organi. Tu je takođe činjenica da bi sabotaže mogle povrediti i ljude mogli je”nešto sa čim se takođe računa i ima u vidu”.

Koje su kompanije posebno ranjive na hakerske napade?

Broj IT upada i oštećenja po sektorima, prema podacima Nemačke savezne kancelarije za informatičku sigurnost (BSI)

Prema rečima mnogih stručnjaka za IT bezbednost,  bolnice su mete koje će privući posebnu pažnju sajber napadača. Razlog tome je što su IT sistemi javnih bolnica često beznadežno zastareli. Jedan sasvim jednostavan zlonamerni program kao što je “WannaCry” takođe je pogodio bolnice u Britaniji – a to je moglo biti tek neka vrsta zagrevanja, uvežbavanja prstiju od strane napadača. “U narednih pet do šest godina, nemačke bolnice postaće izuzetno ranjive”, kaže jedan anonimni IT specialista. Klinike, jednostavno, nemaju novca za takvu vrstu modernizacije.

Pomračenje digitalnog uma na Čistu sredu 2016.

Na Čistu sredu (Ash Wedneday) sredinom 2016. godine, na primer, pao je računarski sistem bolnice Lukas u Nojsu, gradu u nemačkoj saveznoj državi Severna Rajna-Vestfalija. Na nekim ekranima se pojavila otkupna „nota“, napisana na lošem engleskom jeziku. Sve datoteke računara su šifrovane, a ukoliko osoblje bolnice želi da se fajlovi „otključaju“, treba da se obrate ucenjivaču na e-mail adresu. Ukoliko bi klinika pokušala da uđe na bilo koji način u svoje podatke, to bi rezultiralo zahtevom za otkup. “Umesto plaćanja otkupa, pozvali smo nemačke organe da otvore državnu krivičnu istragu i podneli smo žalbu”, rekao je portparol bolnice Andreas Kremer. Istraga je i dalje u toku (!!!)

Rukovodstvo ove zdravstvene ustanove u Nojsu je tada odlučilo da, nakon napada, kliniku vrati u „pre-digitalnu fazu“  i naprosto se isključi iz računarske mreže. “Isključili smo sve sisteme kako bismo sprečili širenje malvera”, kaže Kremer. Doktori više nisu gledali rendgenske snimke na tabletima, laboratorijske vrednosti zapisivane su olovkom na papiru, a telefonski pozivi zamenili su elektronsku poštu.

“Mnogi zaposleni su izjavili da se na poslu osećaju kao pre 15 godina”, kaže portparol ove bolnice. Lekari su, iz bezbednosnih razloga, odložili operacije koje je trebalo da budu blisko praćene laboratorijskim testovima. Lukas klinika je privremeno takođe isključila rad na hitnim slučajevima, i tako uspela da smanji ozbiljnost štete prouzrokovane ovim sajber napadom. Hakerski napad nije ugrozio negu pacijenata, rekao je Kremer. Ipak, posledice su bile ogromne. Klinika je bila prinuđena da obnovi svoj celokupni informatički sistem. Cena: milion evra.

Bolnica u Nojsu je gotovo da je poklekla kao žrtva ucene koju su joj priredili obični kriminalci; oni su, verovatno, napali veoma različite objekte i operacije prema „shotgun” principu. Ali, šta ako počinioci – iz bilo kojeg razloga – ciljaju na celokupnu zdravstvenu infrastrukturu Nemačke? Hakeru koji je tek „polu-iznenađujući“ u svojim namerama i planovima, i bez neke posebne opreme, zapravo je lako da locira medicinsku opremu preko Interneta. Na primer, mnoge mašine koje obavljaju rad pluća ili srca su prilično izložene jer imaju svoje IP adrese s kojima je moguće izaći na Internet. Da bi se mašina preuzela ili čak isključila, potrebno je tehničko znanje – ali daleko od toga da je nemoguće.

Počinilac, gotovo svako…

Iako proizvođači ističu da njihovi uređaji ne bi trebalo da budu povezani na Internet, jedva da ima klinike u Nemačkoj koja se pridržava ovih uputstava. Čak je i nemački konglomerat Siemens nedavno morao da isporučuje softverske ispravke za svoje kompjuterske tomografe. Američka bezbednosna agencija je utvrdila da će čak i “napadač s malim poznavanjem informatičkih veština” moći da iskoristi ranjivosti sistema i otvoren pristup uređajima.

Sprečavanje napada teško da je izvodljivo. Na kraju krajeva, svi potencijalni počinioci dolaze pod lupu istrage: od problematičnih klinaca i kriminalnih ili ekstremističkih organizacija, do stranih obaveštajnih službi. U ogromnoj većini slučajeva, nakon izvršenog napada nije moguće pratiti njihov trag i poreklo, zbog čega pravi počinioci i njihovi motivi često ostaju pod velom tajne, kaže se u analizi nemačkih državnih organa.

Olakšavajuća okolnost može biti činjenica da su internet terorizam i masovni sajber napadi preskupe igrarije.

Teroristički napadi kroz internet kanale i magistrale mogući su već dugo vremena – ali su skupi i postaju sve skuplji, kažu stručnjaci. Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova trenutno nema konkretna saznanja da li terorističke organizacije poseduju tehnička znanja za ovakav oblik napada. Napadi “islamske države” (IS) u Nemačkoj dosad je karakterisala velika jednostavnost u postupanju pojedinaca koji su regrutovani: počinioci bi naprosto nabavili oružje ili bi, čak, upotrebljavali svakodnevne predmete (nož, sečiva) kako bi usmrtili ili povredili.

Navodni “sajber-kalifat” pod okriljem “Islamske države”, koji je izazvao uzbuđenje u 2015. godini napadima na francusku televizijsku stanicu TV5 Monde i Centralnu komandu američkih oružanih snaga, verovatnije će biti ruski pronalazak. Prema nemačkim bezbednosnim organima, iračko-sirijska teroristička grupa nije u mogućnosti izvršiti kompleksne špijunske operacije ili sabotaže u globaloj računarskoj Mreži. Postoje brojne indikacije da su napadi koji se pripisuju “sajber kalifatu” zapravo sprovedeni pod lažnom zastavom i identitetom, te da iza njih stoje hakeri pod kontrolom Kremlja, kažu izvori iz bezbednosnih struktura. Ova sporna činjenica, međutim, teško da može olakšati ranjivost državne i privatne infrastrukture, čiji je uzrok umreženost i povezanost na Internet.

Jörg Diehl , Nicolai Kwasniewski, Fabian Reinbold (Der Spiegel)

Pol Manafort: život kao filmski triler (1/2)

Prekomorske aktivnosti Pola Manaforta imale su svog značajnog pokrovitelja: jednog ruskog oligarha

Napori bivšeg šefa Trampove kampanje da „pogura“ američke interese u Ukrajini, Gruziji i Crnoj Gori često su povezani sa – Olegom Deripaskom.

Ko je Pol Manafort i zašto je u žiži svetske javnosti poslednjih dana i meseci?

Paul John Manafort Jr. (rođ. 1. aprila 1949.) je američki advokat, lobista, politički konsultant i jedan od vodećih ličnosti Trampove predizborne kampanje kojoj se pridružio marta 2016., postavši njen prvi čovek od juna do avgusta 2016. Ranije je bio savetnik američkih predsedničkih kampanja republikanaca Džeralda Forda, Ronalda Regana, Džordža V. Buša i Boba Dola. Manafort je u Vašingtonu 1980. godine, zajedno sa direktorom Čarlsom Blekom i Rodžerom Stounom osnovao kompaniju Black, Manafort & Stone. Nakon što im se 1984. pridružio Piter Keli, kompanija je preimenovana u Black, Manafort, Stone & Kelly (BMSK).

Pol Manafort

Pol Manafort

Manafort je često lobirao u ime kontroverznih inostranih lidera kao što je ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, Ferdinand Markos, bivši diktator sa Filipina, Mobutu Sese Seko, diktator bivše Demokratske Republike Kongo, i angolski gerilski lider Žonas Savimbi. Lobiranje u službi interesa stranih vlada zahtevalo je od njega registraciju svojih aktivnosti kod Odeljenja za pravosuđe po Zakonu o registraciji stranih poslovnih agenata (FARA); Međutim, do 2. juna 2017. Manafort nije registrovao. Manafort se 27. juna, najposle, retroaktivno registrovao kao inostrani poslovni agent.

Manafort je pod istragom više federalnih agencija. Federalni istražni biro (FBI) aktivno sprovodi krivičnu istragu protiv njega od 2014. godine u vezi sa poslovnim odnosima u doba dok je lobirao za Ukrajinu. On je, takođe, osoba za koju je zainteresovana američka kontraobaveštajna istraga oko mogućeg dogovora između ruske vlade i Trampovih sararadnika, sa ciljem da se utiče na predsedničke izbore 2016. godine. Nekoliko odbora američkog Senata takođe razmatra njegove dosadašnje aktivnosti.

Političko-konsultantska firma Pola Manaforta bila je aktivna već više od jedne decenijie i često se u svojim poslovima povezivala sa ruskim političkim interesima ne samo u Ukrajini već i u Gruziji, Crnoj Gori i drugim zemljama koje je Kremlj smatrao da su u sferi njegovog uticaja.

Ispitivanje koje su sproveli novinari Volstrit džornala (WSJ) pokazuje da su ovi napori bili širi kako po obimu tako i po svojim ambicijama, trajući duže no što je prethodno bilo izveštavano: počev još 2004. godine, a potom nastavljajući bez prekida sve do 2015. godine.

Ove su aktivnosti često uključivale jednu glavnu ličnost – ruskog oligarha Olega Deripasku, biznismena politički povezanog poslovima ruske države na međunarodnom nivou, čiji se poduhvati ponekad uklapaju u spoljnopolitičke ciljeve ruskog predsednika Vladimira Putina. “Sebe ne razdvajam od države (iz koje potičem)”, rekao je on 2007. za Fajnenšel tajms. “Nemam nikakvih drugih interesa.”

Rad i dela Pola Manaforta, čoveka koji je bio šef Trampove predsedničke kampanje, i tragovi koje je ostavio širom istočne Evrope, kao i njegove veze sa Olegom Deripaskom, objašnjavaju zašto je toliko interesantan američkim istražiteljima, koji su došli do saznanja o navodnom ruskom mešanju u predsedničke izbore 2016. godine.  Po rečima onih koji imaju informacije o ovoj istrazi, Članovi istražne komisije američkog Kongresa razmatraju Manafortove poslovne i političke veze ne bi li što više doznali o istorijatu njegovih veza sa Deripaskom.

Prema zvaničnicima koji su upoznati sa ovim pitanjem – Oleg Deripaska, globalni trgovac ruskim aluminijumom i metalima i vlasnik investicionog holding giganta „Bazni element“ – ponudio je da pred obaveštajnim komisijama američkog Doma i Senata svedoči o navodnom ruskom mešanju u američke izbore, a u zamenu za imunitet. Zvaničnici Kongresa odbili su ovu Deripaskinu ponudu, ne želeći da se mešaju u istragu koju je po istom pitanju pokrenuo američki Federalni istražni biro.

Specijalni savetnik američkog Ministarstva pravde Robert Miler (Robert Mueller), u sklopu svoje istrage o tvrdnjama američkih obaveštajnih agencija da je došlo do mešanja Rusije u američki izborni proces, ispituje Manaforta o mogućim kršenjima zakona o lobiranju i pranju novca, navodi WSJ, citirajući osobu koja je upoznata sa ovom stvari.  Ovog jula su FBI agenti koji su radili s Milerom izvršili pretres Manafortove kuće u Virdžiniji.

Iako su Manafort i Deripaska na kraju izgubili novac, što je 2014. kulminiralo podnošenjem peticije (tj formalnog pismenog zahteva suda, a po nalogu suda) na Kajmanskim ostrvima, Manafort je u narednim godinama nastavio da radi u Ukrajini. On je početkom ove godine podneo poresku prijavu u kojoj stoji da je njegova firma zaradila više od 17 miliona dolara radeći za proruske stranke u Ukrajini u periodu od 2012. do 2014. godine. Manafortov neuspeh oko obelodanjivanja punog obima svog delovanja u Ukrajini doveo je avgusta 2016. do njegovog odlaska s mesta šefa Trampove predsedničke kampanje.

Evgenija Kljukač (Evgenya Klyukach), korporativna portparolka Olega Deripaske izjavila je da odbija da komentariše ovaj slučaj. Deripaska je, u pritužbi koju je ovog maja podneo protiv lista Associated Press pred američkim Okružnim sudom u Vašingtonu D.C., naveo da ga je ovaj list oklevetao u martovskom članku o njegovim navodnim finansijskim vezama koje ima s Manafortom. U pritužbi na članak AP-a stoji da “Gospodin Deripaska nikada nije imao bilo kakav aranžman, bilo ugovorno ili na neki drugi način, sa g. Manafortom u cilju osnaživanja interesa ruske vlade”, kao i da je “g. Deripaska još pre više godina prekinuo svoje odnose sa gospodinom Manafortom.” AP sada radi na svojoj odbrani od Deripaskine tužbe.

Manafort je odbio da bude intervjuisan za ovaj članak. Njegov portparol, Džejson Maloni, upućuje na prethodnu pismenu izjavu Manaforta u kojoj je rekao: “Radujem se susretima s onima koji sprovode ozbiljne istrage po ovim pitanjima, kako bi se diskutovalo o stvarnim činjenicama”.

Miler je poslao sudski poziv Maloniju da se pojavi na sudu, tražeći od njega podatke vezane za njegove aktivnosti sa Manafortom i zahtevajući da svedoči pred Velikom saveznom porotom. U svojoj izjavi, Maloni je rekao da “želi da dobije savet advokata pre nego što bilo šta bude komentarisao javno” u vezi s ovim pitanjem. On je odgovorio na pitanja ovog lista pre no što mu je uručen Milerov sudski poziv.

Deripaska (49) je svoje bogatstvo zaradio u potresu proizvedenom raspadom Sovjetskog Saveza, kada se pojavio kao glavni akcionar sovjetskog alu-kombinata „Rusal“, nekadašnjeg najvećeg svetskog proizvođača aluminijuma. Sjedinjene Države su u jednom trenutku onemogućile Deripaskin ulazak u Ameriku usled američke zabrinutosti o njegovim mogućim vezama sa organizovanim kriminalom koje je dotad navodno imao, a o čemu je Volstrit džornal pisao 2009. Sumnje i podozrenja na ovu temu Deripaska je javno osporio. Stejt department je odbio da komentariše trenutni status njegove vize.

Nakon što je 2000.  obezbedio predsedavanje Rusijom, Putin je javno predstavio svoj „svečani dogovor“ kojim ovekovečuje savez države sa oligarsima: izjasnio se da ne želi revizije aukcijskih privatizacija sprovedenih tokom 90-tih, koje su državnu imovinu pretvorile u lična bogatstva – pod uslovom da, naravno, ta „ličnost“ tj oligarh podržava nacionalne prioritete i državne interese.

Manafort je svoju karijeru izgradio višegodišnjom političkom ekspertizom koju je obezbeđivao firmama u vlasništvu velikih međunarodnih „snagatora“ poput Mobutua Sese Sekoa u Zairu, Ferdinanda Markosa na Filipinima ili angolskog pobunjenika Žonasa Savimbija. Veliki deo njegovog rada s licima i kompanijama koje su bile u ruskom državnom interesu išao je preko firme „Davis Manafort Partners“ (DMP), političke konsultantske kuće koju je Manafort vodio sa svojim poslovnim partnerom, Rikom Dejvisom (Rick Davis).

Deljenje američke „političke mudrosti“ i ekspertize inostranim firmama nije ilegalno. Naprotiv. Manafort, koji je radio sa Deripaskom, ponekad je izgledao kao da se angažuje na inostranom delovanju koje su neki ljudi – neki bivši američki ambasadori u regionu – videli kao potencijalno u suprotnosti sa navedenim američkim pozicijama u tom trenutku u toj zemlji. Njihove lične relacije datiraju od 2004. a trajale su još bar do 2007. godine, iako su Manafort i njegova firma nastavili da do 2015. pružaju svoje savetodavne usluge strankama bliskim Olegu Deripaski – to jest ruskom zvaničnom interesu.

Maloni je rekao da se “Rad g. Manaforta za g. Deripasku i njegovu kompaniju, Rusal, obavljao u cilju unapređenja trgovinskih interesa.”

Gruzijski projekt

U jednom ranijem poslovnom projektu, koji dotad nije bio poznat, Manafortova firma radila je sa Deripaskom sa ciljem povratka jednog prognanog, proruski orijentisanog gruzijskog političara u Gruziju, koja je 2004. godine izabrala prozapadno orijentisanog predsednika, nakon takozvane Ružičaste Revolucije iz 2003. godine (prvobitno “Revolucije ruža”, naziv koji je kasnije preinačen).

Natanijel Rotšild

Natanijel Rotšild

Kako je izjavio politički konsultant blizak Manafortovom DMP-u, početkom 2004. godine je jedan od Deripaskinih investicionih partnera, Natanijel Rotšild (Nathaniel Rothschild), potomak familije znamenitih britanskih magnata pozvao Dejvisa, Manafortovog partnera, da zajedno odu u moskovsku kancelariju oligarhove holding kompanije, Basic Element. Tamo su se sastali sa Igorom Giorgadzeom, bivšim ministrom gruzijske državne bezbednosti. Cilj sastanka: Pomozite nam u izradi plana kako da Giorgadze povrati svoj uticaj u Gruziji.

Ovaj konsultant tvrdi da je Deripaska angažovao Manafortov DMP da se pobrine za sprovođenje „Gruzijskog projekta“.

Gruzijske vlasti optužile su Giorgadzea da je 1995. organizovao pokušaj atentata na gruzijskog predsednika Eduarda Ševarnadzea. Od svog dobrovoljnog egzila tj bekstva iz Tbilisija u Moskvu, Giorgadze je osnovao političku partiju pod pokroviteljstvom Rusije.

Nakon Ružičaste revolucije, novi predsednik je Gruziju udaljio od Kremlja. Predsednik Džordž V. Buš podržao je njegov politički kurs ka zapadu.

Deripaska mu se suprotstavio proruskom strategijom, tvrdi ovaj politički konsultant. Natanijel Rotšild bi uložio novac u Gruziju – prvenstveno u vinograde i vinarstvo – da bi, potom, pozvao gruzijsku vladu da Giorgadzeu dopusti bezbedan povratak u zemlju.

“Giorgadze je bio osoba od poverenja, Rusiji lojalna i pouzdana figura koja ne bi odbegla na Zapad“, rekao je Kenet Jalovic, američki ambasador u Gruziji od 1998. do 2001. godine, sada direktor programa za rešavanje konflikata pri Univerzitetu Džordžtaun.

Od Rotšilda je bilo nemoguće dobiti komentar o svojoj navodnoj ulozi u „Gruzijskom projektu“. Dejvis nije odgovorio na zahteve medija za komentar, kao ni Giorgadzeov advokat, Gagi Moziašvili.

Konsultant-svedok izjavio je da su Natanijel Rotšild i Dejvis krajem 2004. u Tbilisiju ručali s novim predsednikom Gruzije, Mihailom Sakašvilijem, ali je ovaj potopio te planove i nade, odlučno odbacivši njihovu zamisao o “vinogradarstvu u Gruziji“.

Maloni je rekao da je DMP bio uključen u „Gruzijski projekt“, ali da Manafort u njemu nije igrao nikakvu ličnu ulogu niti se izjašnjavao o tome da li je Deripaska bio uključen u ovaj projekat. Sakašvili je odbio da ovo komentariše.

Alibaba ili kako u prvih 5 minuta zaraditi milijardu dolara na Dan samaca

05

Kineski kolos za e-trgovinu na malo Alibaba je potukao svoj stari rekord na Dan samaca, 11. novembra. Džek Ma i njegova kompanija za internet prodaju su za manje od pet minuta prodali artikala u vrednosti od milijardu dolara, dok je u prvih 16 sati “samačkog kupoholičarstva” prodato robe vredne čak gotovo $14mlrd (13,7 milijardi). Ovo takođe znači i da je za manje od pola dana ostvaren promet veći nego što je bio tokom čitave prošle godine, javljaju američki portal Bloomberg, londonski Fajnenšel tajms i Dejli telegraf, kao i Gadgets NDTV.

Tokom 24 sata ovog istočnjačkog pandana “Crnom petku”, najomiljenijem danu svih kupoholičara Zapada, u Kini je prodato robe u vrednosti od 17.8 milijardi dolara.

08Kinezi obeležavaju “Dan samaca” od 1990-tih godina, kada su kineski studenti, zapravo, ovaj dan izabrali kao pandan – Valentinovu. Ovo je trgovački odgovor na Dan zaljubljenih, kako bi svi oni koji nisu u emotivnoj vezi i koji “soliraju” mogli sebi da priušte da kupuju… ako ne za svog partnera, a ono barem za sebe. Upravo su Džek Ma i njegova e-kompanija Alibaba zdušno podržali ovu inicijativu, prevorivši je 2009. u praznik poklonika (veoma jeftine) kupovine.

Dan samaca je, kada se radi o prodaji, zasenio i Crni petak (koji pada dan nakon novembarskog Dana zahvalnosti), ali i Sajber-ponedeljak (kojim započinje sezona Božićnih kupovina u internet-trgovini), što su dva dana kada se u Sjedinjenim Državama kupuje najintenzivnije.

Danijel Džang, glavni izvršni direktor Alibabe izjavio je da je “Još 2013. godine, Alibaba na dan samaca ostvario promet od 5,14 milijardi dolara (to jest 35 milijardi juana), što je u tom momentu bio najveći profit od bilo koje jednodnevne prodaje u prošlosti”… Sada (2016.), ovakav promet možemo postići za samo 60 minuta.”

Ove godine je u prvih sat vremena oko 83 odsto transakcija obavljeno posredstvom mobilnih uređaja; ovaj podatak ilustruje da potrošači iz Kine, “naoružani” pametnim telefonima, s puno entuzijazma pohode onlajn trgovce, mada na veliku štetu tradicionalnih prodavnica koje gube dah u trci s internetom.

25

E-portal Alibaba potukao sve rekorde, i to uprkos usporavanju rasta prodaje.

Bruto obim robne trgovine popeo se za 32 odsto, na 17,8 milijardi dolara.

24-časovna konzumerska egzaltacija otpočela je pompezno, a usred privrednog usporavanja Kine

Holding grupa Alibaba d.o.o. uspela je da postavi još jedan rekord u Danu samaca, čak i pored toga što je rast prodaje zaostajao prošle godine, u trenutku kada je ekonomsko usporavanje Kine nagnalo najmnogoljudniju naciju na smanjenje potrošačkog apetita.

14Prodaja na ovoj platformi za e-trgovinu popela se 32 odsto, na 120,7 milijardi juana (17,8 milijardi dolara), lako prevazišavši ukupni prošlogodišnji promet od 91,2 milijardi juana. Ipak, ovaj tempo rasta uveliko se smanjio sa prošlogodišnjih 60 odsto, obim koji je ovaj najvažniji trgovački dan u Kini dostigao 2015-te, u trenutku dok kineska ekonomija doživljava najsporiji tempo rasta u proteklih četvrt veka.

Patuljasti i gotovo neprimetni rast prometa kako tokom američkog Sajber ponedeljka tako i u Crnom petku, 24-časovna promocija na Mreži je pažljivo pratila indikatore zdravlja kineske privrede i njenog najvećeg online maloprodajnog lanca. Milijarder Jack Ma je 2009. na Alibabi pokrenuo veliku godišnju rasprodaju u vreme kada se to čini i na Zapadu, a od tada je ovaj dan prerastao u autentični društveni fenomen, kopirajući svoje ne samo zapadne rivale već i najveću kinesku kompaniju za internet trgovinu, JD.com Inc. uključujući tu i na hiljade poznatih brendova širom sveta.

00

Gigant za e-trgovinu je ove godine obeležio Dan samaca  tako što je angažovao glumicu Skarlet Johanson, Dejvida Bekama, košarkašku legendu Kobija Brajanta i pop-rok bend One Republic, sve u gala-ugođaju i raskošno, svojski se potrudivši da pobudi međunarodnu pažnju. Pop zvezda Keti Peri se u poslednjem trenutku povukla iz privatnih razloga.

16Rukovodioci ovog “praznika konzumerizma” su ove godine postavili lestvicu jako visoko, samouvereno predviđajući još jedan poduhvat za rekord, pa čak i slabljenje juana nije zaustavilo entuzijazam i raspoloženje Kineza za kupovinu inostrane robe.

“Potrošački potencijal težak 1,3 milijarde ljudi u Kini je upravo otkriven”, rekao je Džek Ma, govoreći na konferenciji za novinare. “Možemo da jasno uočimo ogroman potencijal kineskog tržišta.”

Kineska ekonomija sve više zavisi od svojih više od milijardu potrošača u momentu dok globalni rast usporava. Prošle godine je na krajnju potrošnju otišlo više od polovine privrednog autputa. Kupci su do sada zanemarivali usporavanje u drugom po veličini svetskoj ekonomiji, sa rastom u maloprodaji od 10,7 odsto u septembru, što je rekord za ovu godinu. Rastuća srednja klasa sada traži bolji kvalitet proizvoda, kao i inovativne načine kupovine.

“Mnogi strani brendovi, onih kojih ima i onih kojih nema na kineskom tržištu, iskoristiće ovaj trgovački događaj kako bi dodatno uvećali profil svojih brendova pred kineskim potrošačima”, rekao je Andrija Čeng, analitičar u firmi eMarketer.12

Dan samaca su 1990. izmislili kineski studenti kao odgovor na Dan zaljubljenih, u skladu s informacijama iz “Narodnog dnevnika”, javnog štampanog glasila kineske Komunističke partije. Jedanaesti novembar, kao brojka po sebi, u vizuelnom smislu, podseća na “gole grane”, što je lokalni izraz za neženje i usedelice. Otkad je taj datum pretvoren u svojevrsni potrošački fenomen koji podrazumeva mesece provedene u brižljivom planiranju, milione ljudi kao osoblja zaduženog za logistiku i tehničko-tehnološku podršku, kao i nacionalni medijski “slapovi” reklama i promotivnih operacija.

U petak 11. novembra najbolje se prodavala roba kompanija Epl, Najki i Adidas, kao i uređaji kineske fabrike potrošačke elektronike Haier, saopštila je kompanija Alibaba na svom zvaničnom blogu. Alibabine akcije kojima se trguje u SAD su u Njujorku u četvrtak pale za 4,6 odsto. To je nastavak pada od srede kada su akcije Alibabe pale za 3,2 odsto kao posledica zabrinutosti zbog uticaja politike Donalda Trampa na ekspanziju kompanije na prekomorskim tržištima.

Oko 14.000 brendova nudilo je u petak svoje proizvode. Alibaba je pokrenuo virtuelni servis kako bi kineskim kupcima obezbedio kupovinu zapadne robe, od Mejsisa u Njujorku do Otaku Mode u Tokiju. Uz sve to, bio je i streaming uživo, pa je čak mobilna igrica Pokemon-Go, bazirana na kretanju ka određenim lokacijama, pokušala da pobudi interesovanje kupaca.

“Ponašanje potrošača se vremenom menja”, rekao je Alibabin izvršni direktor Danijel Džang tokom gala otvaranja. “Kupovina je postala zabava.”

Tokom prvih šest godina, rezultati su bili tabelirani u Alibabom rodnom gradu, Hangžuu, u istočnoj Kini. Ove godine, Ma je premestio svoj komandni centar u južni grad Šenžen na samoj granici sa Hong Kongom, u pokušaju da zadobije što širu međunarodnu pažnju. Ma, koji ima za cilj da do 2025. polovinu prihoda svoje kompanije ostvaruje preko granice tj u inostranstvu, rekao je da želi da uvede Festival kupovine u Sjedinjene Države i Veliku Britaniju.

15

“Možda bismo mogli da na našu desetu, petnaestu ili dvadesetu godišnjicu 11. novembra odemo u SAD, Evropu ili Japan, možda ćemo ovaj naš Praznik kupovine uvesti širom sveta”, rekao je Evans.

Prošle godine, jedna trećina kupaca je kupovala u inostranstvu tokom manifestacije – Nike patike i Levi’s farmerke bili su među najtraženijim artiklima. Očekuje se da će globalna e-trgovina na malo porasti za 24 odsto, a ove godine je na 1,91 biliona dolara u transakcijama, prema firmi eMarketer. Navodi se da će se, samo u Kini, taj broj povećati za 36 odsto, na 899 milijardi dolara.

Alibabin Dan samaca je ipak izazvao i neke kontroverze, oko izveštaja o obavljenoj trgovini, odnosno bruto obimu trgovine. Američka Komisija za hartije od vrednosti je, pregledajući podatke prošlogodišnje promocije, delimično odgovorivši na zabrinutost da je brojka o ukupnoj trgovini mogla uključivati i prodaju koju su napravili trgovci iz “treće ruke” ili da su u tu brojku uključene transakcije za koje, do kraja, nije bilo plaćeno. Alibabin potpredsednik Džozef Cai je rekao da kompanija sarađuje sa regulatorom, dobrovoljno obelodanivši i podelivši činjenice vezane za istragu.

Navodi o napumpanim ciframa su i na lokalu izašle na svetlo dana. U utorak, Državna uprava za industriju i trgovinu rekla je da je pozvala najveće online prodavce na sastanak – uključujući Alibabu, JD, Tencent Holdings Ltd. i Amazon.com Inc., upozoravajući ih na naduvane brojke o prodajama, podmećući lažnu robu ili se koristeći predatorskim taktikama.

“Postoji dosta nejasnoća i rasplinutosti oko te cifre”, rekao je Pol Svini (Paul Sweeney), analitičar na Blumberg televiziji. Ipak, “mnogi investitori pažljivo će nadgledati bruto vrednost robe, koja je više usmerena na golu priču koja treba da usmeri potrošače.”

Bloomberg

Problem Dojče banke kao podsticaj nemačkim nacionalistima

05

Međunarodni monetarni fond je pre tri meseca upozorio da Dojče banka predstavlja potencijalnu sistemsku pretnju po globalni finansijski sistem. Danas, problemi sa kojima se suočava ovaj najveći nemački kreditor pokreću drugačiju vrstu rizika: erupciju sve snažnijih nacionalističkih reakcija u Nemačkoj.

Juče, u ponedeljak 3. oktobra, predsednik ekonomskog odbora nemačkog parlamenta Peter Ramzauer dao je intervju za Welt am Sonntag u kojem je 14 milijardi dolara kazne koju Dojče banka ima da plati zbog skandala s hipotekarnim hartijama od vrednosti datira još iz doba (početka) finansijske krize te da je ovo “iznuđivačka” mera, naglasivši da ova kazna ” ima sve karakteristike ekonomskog rata”.

Još jedan nemački političar, Markus Ferber, sugerisao je kako je istraga u vezi nepravilnosti funkcionisanja ove banke “vraćanje milog za drago”: naime, osveta za odluku Evropske komisije da kazni američku korporaciju Apple sa 13 milijardi evra (14,6 milijardi dolara) poreza. I rukovodioci nekih od najvećih nemačkih kompanija listiranih na DAX-u se ovog vikenda udružilo u pružanju svoje podrške Dojče banci. “Nemačkoj industriji potrebna je jedna nemačka banka koja će nas pratiti u svet”, rekao je BASF-ov predsednik Jirgen Hambreht.

Umesto podele krivice zbog lošeg upravljanja Dojče bankom, mnogi Nemci uhvatili su se u nacionalističko kolo, donosi Blumberg u tekstu Tereze Rafael. Ideja da je Dojče banka u velikoj meri žrtva, hrani sve popularniji narativ da se nemačka tradicija, standardi i institucije nalaze pod udarom spoljašnjih pretnji. Kao što smo videli u slučaju suprotstavljanja genetski modifikovanoj hrani i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), jednom kada se duboko ukorene ovi stavovi mogu stvoriti politički moćne crvene linije.

07

Glavna meta kriticizma je evropski finansijski sistem, čijem je stvaranju Nemačka uveliko doprinela. Evropska centralna banka okrivljena je za sputavanje Dojče banke, što nemačkim štedišama nanosi štetu, podstičući rasipništvo i vlade koje grcaju u dugovima na periferiji evrozone.

Evropska centralna banka je u prošlosti morala da se nosi s periodičnim napadima koji su, na račun  njene finansijske politike, u prošlosti dolazili iz pravca Nemačke. Čak je i kupovina ECB-ovih obveznica bila izazov i problem za Nemački ustavni sud (koji je presudio u korist ECB-a). Nemačka kritika je, međutim, u poslednje vreme narasla, bivajući sve postojanija. Nalazeći se pred nemačkim piscima zakona tek po drugi put u poslednje četiri godine, guverner Evropske centralne banke Mario Dragi je pred njima, na prošlonedeljnoj zatvorenoj sednici, branio politiku ECB-a u svetlu aktuelnog problema sa Dojče bankom. “Ukoliko (ova) banka predstavlja sistemsku pretnju zoni evra, to ne može biti zbog niskih kamatnih stopa već iz drugih razloga”, izjasnio se Dragi.

Tokom svih protesta vezanih za spoljno mešanje bio je prisutan element poziranja i nameštanja uoči izbora koji će biti naredne godine. Sa populističkom i anti-evrozonskom partijom “Alternativa za Nemačku” (AfD) koja upadljivo pridobija Nemce na lokalnim izborima, nemački mejnstrim političari spremni su da na nekim drugim mestima polažu račune zbog nemačkih problema kao i da nemačkim biračima demonstriraju svoje nacionalističke akreditive – biračima koji su već umorni od gledanja kako nemački interesi bivaju ugroženi EU ciljevima.

Ova debata, međutim, prevazilazi polje izborne politike i kamatnih stopa. Nakon što je Britanija glasala da napusti EU, ali i grčke i izbegličke krize, a sada i sa problemima s ovom bankom, Nemačka počinje da preispituje svoj stav o evropskim integracijama. Što se više šire razlike između zemalja evrozone, tim je ugroženiji projekat jedinstvene evropske valute. Ukoliko će Nemačka nositi teret podupiranja evrozonske ekonomije, kako se kreću razmišljanja velikog broja Nemaca, onda  bi Nemački stav trebalo da se čuje više i dalje te da bude relavantniji.

Ovo predstavlja čudan obrt događaja. Nemačka je najveći razlog što je Evropska unija uopšte stvorena. Ponikla iz Evropske zajednice za ugalj i čelik, formirane 1951. godine kako bi se moć nemačke industrije našla u sprezi sa francuskim državništvom. Evro – kojeg je Nemačka prihvatila kao cenu ponovnog ujedinjenja s Istočnom Nemačkom – bio je u osnovi politički projekat koji je vremenom sve više zatezao čvor. Izvozno orijentisana Nemačka pokupila je sve prednosti jedinstvene valute, koja je znatno slabija nego što bi je nemačka marka, pridobijajući za sebe ogroman trgovinski suficit.

04

Ekonomisti nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (IWH) u Haleu su prošle godine izveli računicu po kojoj je, Nemačka uštedela više od 100 milijardi evra (112,4 milijarde dolara) u kamatnim troškovima u periodu između 2010. i 2015. godine, odnosno oko tri odsto nemačkog BDP-a. Uštede su, kako su ovi ekonomisti istakli, bile veće od troškova koje je generisala grčka dužnička kriza – čak i da Grčka nije uspela da otplati svoje dugove. IFW institut u Kilu izračunao je da će – usled nižih kamatnih stopa i statusa Nemačke kao zemlje koja je sigurno finansijsko utočište – ova zemlja uštedetu 160 milijardi evra do 2030. godine.

Neko bi mogao da dosta toga kaže kako je Nemačka sama krojila svoju srećnu sudbinu. Ali, niko ne bi mogao poreći da je evro bio neka vrsta izvora njihovog bogatstva.

Imajući u vidu kompetitivne benefite koje je jedinstvena valuta donela Nemačkoj, možda je ironično to što jedna populistička partija (AfD) danas osporava nemačke mejnstrim stranke – i to svojim protivljenjem zajedničkoj evropskoj valuti. Ipak, “nedopečena” tj. nedovršena struktura evra – monetarna unija ali ne i fiskalna unija – dozvolila je da je “inficiraju” veliki disbalansi. Te neravnoteže su usporavale privredni rast u zoni evra; one se ogledaju u visokoj nezaposlenosti na periferiji EU, mada se Francuska – sa 10 odsto nezaposlenosti – i Italija – sa svojim nivoom duga od preko 132 procenata BDP-a – nalaze u samom središtu EU.

Nemačka, čija privreda doživljava rast postala je nestrpljiva usled neuspešnog nastojanja ostalih evrozonskih ekonomija da postanu konkurentnije. Nemačka bi se mogla pohvaliti daljim prisustvom svojih proizvodnih kvaliteta, Harcovim reformama koje su od 2003. godine liberalizovale tržište rada kao i efikasnim programom za pripravnike i one koji tek ulaze na tržište rada. Mnogi među evropskim partnerima u Nemačkoj su u međuvremenu rasipali svoje uštede na servisiranje dugova, koje je na red došlo baš u eri pojave niskih kamatnih stopa.

Naravno da Nemačka sebi može dozvoliti da bude velikodušna. Nemačka ekonomija je i dalje najveća u Evropi a četvrta po veličini u svetu, a nezaposlenost ostaje na svom najnižem nivou od ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke. Ali, postoje neke naznake podbacivanja u performansama. Rast privrede će se sledeće godine usporiti, dok je rast produktivnosti bio nizak. Poniženje koje je Folksvagen doživeo zbog lažiranja podataka unutar sistema za indikovanje emisija štetnih gasova skupo će koštati ovu kompaniju; tržišna vrednost Dojče banke rapidno se smanjuje; sve ovo nagriza ideal ultra-efikasnog, besprekornog poslovanja nemačkih korporacija. Kada zagusti, junaci će već pronaći nekoga koga bi okrivili (“When the going gets tough, the tough find someone to blame”).

08

Mario Dragi ponudio je predloge kako bi Nemačka mogla učiniti mnogo više na fiskalnom frontu da bi se stimulisao rast i investicije. Ali, Nemci nisu raspoloženi za predavanja. Umorni su od slušanja saveta sa strane, naime, da moraju da prihvate standarde postavljene od strane ostalih. Moglo bi se čak reći da Nemci imaju s Britanijom daleko više zajedničkog nego što se pretpostavlja: još jedna nacija luda za pivom i fudbalom, sa naprednom ekonomijom i protestantskom radnom etikom i koja je, takođe poput Britanije, zamorila se od zahteva ostatka EU zajednice. I zaista, ona mantra na kojoj je počivao Brexit, “Povratiti kontrolu” zvuči sve bolje i bolje i u ušima Nemaca.

Nemci mogu biti daleko lojalniji Evropljani od Britanaca, ali mogu biti i – daleko skeptičniji. A ukoliko nacionalističke tužbalice počnu da odjekuju širom Nemačke, zemlje koja je tradicionalno najpouzdaniji timski igrač u EU, dobre su šanse da će snage decentralizacije u Evropi postati daleko jače.

Therese Raphael, Bloomberg

Kina i e-oglašavanje: etika iznad profita

06

I pored problematičnog kršenja privatnosti, sumnjivih oglašivača i nebezbednog surfovanja svetskom računarskom mrežom, kineske firme za internet-oglašavanje i SEO optimizaciju doživljavaju vratolomni profitni rast, donosi u svom članku poslovni magazin The Economist.

Ipak, kinesko tržište onlajn pretraživanja već je neko vreme pod lupom vlasti – ne zbog eventualne cenzure ili nedostatka slobode izražavanja već zbog nedostatka bazične poslovne etike, ali i manjkavosti u bezbednosnim sistemima kineskih e-pretraživača.

08Dužnost velikih korporacija “nije ograničena samo na to ‘da ne bude zla'”, tvrdi Narodni dnevnik, popularno glasilo kineske Komunističke partije. Novine, kao glasnogovornik kineskog političkog mejnstrima, žele veću društvenu odgovornost kineskih firmi koje se bave poslovnim razvojem internet-pretraživača. Očigledno je da ovaj dnevnik želi da se „internet-preduzetnici“ i SEO firme aktivno uključe u “borbu za što čvršću poslovnu etiku kompanija”.

Gnev urednika je, pre svega, fokusiran na Baidu, najveću kinesku onlajn firmu za SEO optimizaciju i internet pretragu, usled skandala zbog oglasa koje objavljuje. Nepouzdane i neproverene informacije i objave rezultirale su sumnjivim medicinskim tretmanima koji su možda doveli do smrti pacijenta sa dijagnozom poodmaklog raka nakon što je, navodno, potrošio $30.000 na nadrilekare koji su se oglašavali na Baiduu. Ovaj slučaj nagnao je kineske regulatore da otvore istragu  koja se tiče ovakvih i sličnih reklamnih praksi e-kompanije. Ova vest je uticala da akcije Baidua ove nedelje strmoglavo padnu. Ovaj nered u sferi e-oglašavanja, koji je prouzrokovao tragediju usledio je nakon slučaja koji se dogodio u januaru. Tada je šef Baidua priznao da je njegova firma prihvatala uplate od navodno „nezavisnih zdravstvenih stručnjaka“, da bi ih „moderirala“ i diskretno protežirala na svojim online forumima za bolesne pacijente.

Opomena koju je u javnosti objavila ova novina se medijski oslonila na reklamni slogan Gugla, čiji je dugogodišnji moto bio “Ne budi zao” (Don’t be evil). Ovaj američki gigant za internet-pretragu se izvukao iz Kine tokom 2010. godine, radije nego da podlegne zvaničnoj cenzuri. Uprkos ovom naizgled principijelnom odlasku, Google zapravo i dalje čuva nekoliko svojih e-poslova nižeg profila koji nesmetano funkcionišu već šest godina. Priča se da bi Google Play, njegova onlajn prodavnica aplikacija za Android mobilne telefone, mogla da uskoro dođe u Kinu (što bi od ove kompanije zahtevalo da se ulaguje takozvanim „cenzorima“).

07Nevolje Baidua i iskušenja s kojima se suočava Google u osnovi imaju isti uzrok: Kina je ogromno tržište za svaku industriju, pa tako i za SEO poslove i onlajn optimizovano pretraživanje. Jedna kalkulacija i prognoza govori nam da će se prihodi otprilike udvostručiti, sa zaradom od oko 411 milijardi juana (63 milijarde dolara) do 2018. godine. Grupa M, filijala kineske megakompanije za oglašavanje WPP procenjuje da će ove godine otprilike polovina celokupne potrošnje na reklamne sadržaje otići na internet oglašavanje, za razliku od svega 15% koliki je bio udeo u e-oglašavanju pre pet godina – ovo je daleko više od svetskog proseka, koji iznosi 31%. Mobilno onlajn oglašavanje je 2015. skočilo za 178% i to na 90 milijardi juana (gotovo 12 milijardi evra).

Vratolomni rast e-oglašavanja i SEO optimizacije nosi sa sobom i svoje probleme i izazove. Nedavni izveštaji sa Univerziteta u Torontu otkrivaju da internet-pretraživači koje su razvili Baidu i druge koriste slabu ili nedovoljnu u enkripciju (zaštitu šifrovanjem), ujedno na svoju ruku i neovlašćeno prikupljajući ogromne količine nepotrebnih ličnih podataka. Pokazalo se da su kineski brauzeri veoma osetljivi i ranjivi na malver (Baidu tvrdi kako su njegovi pretraživači bezbedni, ali priznaje da ulaže kontinuirane napore da bi “značajno ojačala bezbednost informacija”.) Druga istraživanja ukazuju da 15-20% od približno 10 milijardi dnevnih klikova kojima se trguje na berzi oglašavanja u Kini generišu automatizovani “roboti” – a ne ljudi. Zlo ili ne, ovo partijsko glasilo (Narodni dnevnik) ima sva prava da apeluje na kineske internet-firme kako bi ove radile bolje, transparentnije i moralnije.

The Economist

Panamska dokumenta: zlatni rudnik za teoretičare zavere

02

Na prvi pogled, Panamski dokumenti kao da su, čini se, predodređeni da prerastu u mit i legendu unutar krugova teoretičara zavere. Istraga, objavljena u nedelju trećeg aprila oslanjala se na 2,6 terabajta tajnih podataka koji razotkrivaju ogromnu mrežu ofšor kompanija koje kriju novac povezan sa političarima, poznatim ličnostima i kriminalcima širom sveta. Ova otkrića nude teoretičarima zavere još jedan opijajući “gutljaj ambrozije”, jer su ovi papiri retka i veoma očigledna potvrda organizovane “podlosti s predumišljajem” od strane elite. Još od Edvarda Snoudena (Edward Snowden) nije bilo dokumenata koji su tako čvrsto potvrđeni od strane zvaničnih instanci.

Ali, možda i očekivano, teorije zavere sada cvetaju na temu samih Panamskih dokumenata. Jesu li oni autentični, sumnjičavo se upitala čak i grupa aktivista okupljena oko WikiLeaks, koja podržava kako Snoudena tako i Džulijena Asanža.

08Neki veruju da ovaj set iscurelih podataka ima za cilj ublažavanje kriticizma na račun Hilari Klinton, koja je u jeku kampanje za demokratskog kandidata na ovogodišnjim izborima u Sjedinjenim Državama. Nakon ubistva američkih diplomata u sigurnoj kući u Bengaziju 11.septembra 2012, ona se, uoči ovog terorističkog napada, a u svojstvu šefice Stejt Departmenta i samim tim najodgovornija, oglušila o molbe osoblja američke ambasade u Libiji da im se pojačaju bezbednosne mere, uz to i pokušavajući da zataška ovaj masakr time što je u medijima isprva tvrdila kako je ovo ubistvo plod “trenutnih, nekontrolisanih emocija rulje”, dok se kasnije pokazalo kako je napad bio unapred osmišljen od strane ISIS-a. Drugi tvrde kako je američki Stejt Department sam proizveo ovu priču kako bi oblatio svoje političke neprijatelje. Online diskusije na forumu su uzavrele, i, naravno, u njima prednjači čuveni teksaški teoretičar zavere, radio-voditelj i autor mnogih dokumentaraca na urotničke teme, Aleks Džons, koji je takođe sumnjičav i kada je u pitanju motiv onih koji stoje iz ovog curenja podataka. On i Vikiliks izrazili su sumnju na poreklo dokumenata kao i na integritet novinarstva. U pitanju su, kako kažu, organizacije koje finansiraju projektne lidere u ICIJ-u. Ono što je možda najupečatljivije jeste kako se, ovakvim nerazumevanjem situacije oko Panamskih dokumenata kao i nesposobnošću poimanja načina na koji mediji funkcionišu, istovremeno mogu osuditi svi koji traže i otkrivaju stvarne ili navodne skandale oko korupcije, posebno u politici, ali i osnažiti medijska artiljerija koja se nalazi u rukama države. Stoga je afera oko Panamskih dokumenata mač sa dve oštrice. I dalje u vazduhu visi pitanje: da li je ova afera isprodukovana, i, ukoliko jeste, u koje i čije svrhe?

01

Za početak, evo malo i pozadine čitave situacije oko curenja Panamskih dokumenata: Nemački list Zidojče Cajtung (Süddeutsche Zeitung) počeo je da prima zaštićene datoteke iz nepoznatog izvora, što je trajalo više od godinu dana. Dokumenti – email poruke, računi, fotografije, itd koji su pripadali panamskoj advokatskoj kancelariji Mosak Fonseka (Mossack Fonseca), koja je već nekoliko decenija opštepoznata “javna tajna” među brojnim poslovnim i javnim ličnostima. Fonseka je bilo mesto specijalizovano za otvaranje ofšor kompanija u ime banaka, koje su ovo činile u ime svojih klijenata. Novine su kontaktirale ICIJ kako bi ova krovna svetska organizacija istraživačkih novinara vodila ono što će ovog aprila postati dosad najveća novinarska međunarodna istraga, obuhvatajući više od 100 novinskih redakcija iz 80 zemalja. Pokazalo se da su njihovi nalazi u nekim slučajevima bili dalekosežno kompromitujući i intenzivno razorni. Do sada, Panamski dokumenti rezultirali su ostavkama islandskog premijera, najvišeg funkcionera u FIFA, kao i šefa Austrijske banke.

Kada je ova vest pukla kao grom iz vedra neba, Putin i njegovi saradnici počeli su da uzvraćaju medijsku paljbu. Ruska državna televizija RT i njena informativna mreža tvrdili su da su zapadni mediji ovim skandalom nastojali da uzdrmaju Putina uoči predstojećih ruskih izbora. Ostali novinski članci postavljali su pitanje da li, koliko i kako je na ovo curenje imala uticaja američka vlada i moćni američki pojedinci.

Očigledna implikacija bila je da je na ICIJ počelo da se gleda samo kao na medijsku “pokrivku” za one prave, opake igrače koji deluju u tajnosti. Ko su, dakle, donatori koji stoje iza ICIJ-a, s, ko su, dakle, ljudi sposobni da utiču na uredničke i uređivačke aktivnosti u redakcijama širom sveta, i da li ih oni finansiraju?

ICIJ na svojoj internet stranici navodi ko su njegove pristalice koje ga finasiraju. Neki, poput Pulicerovog centra za izveštavanje o krizama, usmereni su ka podsticanju jakog istraživačkog novinarstva. Većina drugih naginjalo je nalevo. Fondacije Otvoreno Društvo (Open Society Foundations), na primer, finansira bogati liberal Džordž Soroš (George Soros), potom Ford fondacija, Adesijum fondacija (Adessium), uz Fondaciju Dejvida i Lusil Pakard, koji svi teže da podrže istraživanja pre svega onih uzročnika koji su povezani sa aktuelnim svetskim stanjem i problemima, recimo, klimatskim promenana.

12Tako se može reći da oni koji su uhvaćeni u unakrsnoj vatri Panamskih dokumenata, čemu se pridružio i medijski konzervativac Breitbart, bacaju senku na finansijere novinarskih organizacija.

Ovo se čini kao sasvim fer (U stvari, novinari bi trebalo da se zapitaju da li bi trebalo da javnosti skreću pažnju na finansijere jedne novinske organizacije koju finansiraju republikanski teškaši poput braće Koh ili Šeldona Adelsona. “Da” je pravi odgovor). Direktor ICIJ-a Džerard Rajl, međutim, kaže da osobe koje ispisuju čekove za ICIJ ne pišu preko ove novinarske organizacije svoje priče. Zaštitni zid koji postoji između redakcije i njenih finansijera znači da finansijeri znaju samo to da je na pomolu neka velika priča. On kaže da ne prihvata donacije od onih potencijalnih izvora koji žele da diktiraju reportaže i novinarska istraživanja, tvrdeći da ne postoje nikakvi dokazi da takvi donatori kao što je Ford pokušavaju da igraju uređivačku ulogu. “Novac od finansijera nije bitan u našoj uređivačkoj politici”, dodaje on. “A ne verujem ni u uzimanje njihovog novca samo kako bismo pisali priče na teme koje nam oni diktiraju.”

07

Iako je ICIJ svoju reputaciju izgradio objavljivanjem informacija o međunarodnim istragama vezanim za poreske rajeve, ova novinarska grupacija nipošto nije specijalizovanaa samo za novac sumnjivog porekla. ICIJ je takođe medijski pokrivao o priče o posledicama aktivnosti Svetske banke, o rudarstvu u Africi, kao i o trgovini leševima.

Ako su ove optužbe plod konspiracije,  onda je izvesno da su njeni organizatori u tu bombu upakovali mnogo šrapnela. Čak se i filmska zvezda Džeki Čen našao pod mikroskopom.

15Ono što je još verovatnije jeste da je šačica bogatih ljudi krenula da finansira dobro novinarstvo. Već sam imovinski status povezan s njihovim imenima podstiče paranoidne spekulacije. Neki ljudi, na primer, skloni su da atakuju na porodice Rokfelera i Karnegija kao finansijere ICIJ-a. Postoji jedan mali broj “nekih” imena koja pobuđuju daleko žustrije reakcije među teoretičarima zavere. Ova tvrdnja, ipak, nije sasvim tačna. Fondacije povezane sa svakom od ove dve porodice podržavaju matičnu organizaciju kojoj ICIJ pripada, a to je Centar za javni integritet (Center for Public Integrity), mada sam Rajl kaže kako njeno funkcionisanje ne zavisi od novca koji se direktno prima od njih.

Malo je dokaza koje su teoretičari zavere dosad ponudili kako bi potkrepili svoje teorije. “Verovati u teorije zavere umnogome je nalik podržavanju nekog kandidata”, kaže Džozef Uscinski, profesor na Univerzitetu Majami i stručnjak za teoretičare zavere. “Bez obzira šta da im se kaže, oni će svaku informaciju uvek tumačiti u svetlu svojih predubeđenja, onoga u šta već veruju.”

Kao što  Uscinski primećuje, čak je i izveštavanje o Votergejtu od strane dnevnog lista Vašington Post bilo predmet sumnjičavosti i spekulacija.

03

Da su Panamski dokumenti nekim slučajem razotkrili veći broj Amerikanaca, manje bi se skeptika pojavilo. Naravno, nekoliko američkih medijskih kuća želelo je da radi sa ICIJ-om, koji god da je bio razlog za tu zainteresovanost, a tu su i stotine stručnjaka za offshore kompanije čiji su fajlovi još uvek na bezbednom.

Ono što smo dosad saznali je isprovociralo Vikiliks da pozove ICIJ na objavjivanje svih dokumenata vezanih za Panamske dokumente. “Krtica” koja je dosad obezbedila ovoliko obimno curenje podataka kaže da će omogućiti nezavisnim novinarskim izvorima da proveravaju postojeće informacije, da će istraživati one informacije o kojima se dosad nije izveštavalo, i na taj način se suprotstavljati svakoj potencijalnoj pristrasnosti. Rajl ne planira da svoj kancelarijski orman otvori za svetsku javnost. On kaže da postoji puno dokumenata sa podacima iz pasoša i ostalih ličnih dokumenata, podacima o osobama čije je korišćenje offshore kompanija legalno, a može biti osetljiv materijal za krađu identiteta mnogobrojnih osoba.

09Neslaganje između dve strane, međutim, moglo je biti razlog zbog kojeg je Rajl napao VikiLiks u intervjuu za magazine Wired. “Mi nismo Vikiliks. Pokušavamo da pokažemo da novinarstvo može biti odgovorno”, rekao je on ovom mesečniku. Od tada, kriticizam od strane Vikiliksa, koji je u početku bio koncentrisan na Panamske dokumente, dodatno poduprt teorijama zavere i propagandom koja se pojavila u medijima onih zemalja čiji su se građani nađli na udaru  ovog curenja podataka.

Nakon svega ovoga, postavlja se pitanje: postoji li neki efikasan način za utišavanje galame koja se digla oko Panamskih dokumenata? Postoji jedan način kojeg je sam Rajl uspeo da se seti:  “Sve što možete da uradite jeste da radite ono što mislite da je najbolje moguće kada je u pitanju vaša (novinarska) profesija, a onda se udobno zavalite i pustite da samo novinarstvo progovori.”

Jack Murtha, CJR

Da li će brend VW ugroziti oznaku „Made in Germany“?

Skandal koji pogađa nemački automobilski koncern Folksvagen snažno je poljuljao ne samo nemačku poslovnu već i političku scenu, a upućeni u ovu problematiku upozoravaju da bi kriza u ovom gigantskom proizvođaču automobila mogla da se pokaže kao veća opasnost po nemačku ekonomiju nego što je grčka dužnička kriza.

Foto: The Telegraph

Najveći nemački proizvođač putničkih vozila, Folksvagen, koji u zemlji zapošljava više od 270 hiljada ljudi, a još daleko više radnika računajući sve kompanije koje rade kao njegovi dobavljači, Našao se u, blago rečeno, ozbiljnom problemu.

Pošto je prošlog priznao da je jedanaest miliona njegovih automobila na dizel širom sveta opremljeno uređajima koji omogućavaju varanje na eko-testu, samo dan kasnije, u sredu, izvršni direktor Martin Winterkom je podneo ostavku. Osim u Sjedinjenim državama, pokretanje istraga su još najavile i vlasti u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj i Južnoj Koreji.

Karsten Brzeski, ekonomista u ING-u kaže da je „kao grom iz vedra neba i potpuno iznenadno Folksvagen postao daleko veći negativni rizik za celokupnu nemačku ekonomiju nego što je to grčka dužnička kriza. Ukoliko u narednim mesecima prodaja Folksvagenovih vozila bude pala u Sjedinenim Državama, to neće loše uticati samo na ovu kompaniju već i na celokupnu nemačku ekonomiju.“

Auto-industrija: lokomotiva nemačkog izvoza

Folksvagen je prošle godine u SAD prodao oko šest stotina hiljada automobila, što je oko šest odsto od ukupno 9.5 miliona vozila koje je prodao u svetu.

Američka agencija za zaštitu sredine (Environmental Protection Agency, EPA) naložila je Folksvagenu da otkloni sveže otkrivene nedostatke, dok je, istovremeno, ova nemačka korporacija bila primorana i da obustavi prodaju svih svojih „dizelaša“ na američkom tržištu tokom istrage koja bi mogla da rezultira kaznom u visini od osamnaest milijardi evra, što je više od njene ukupne prošlogodišnje dobiti.

I mada je Folksvagen u stanju da čitav iznos kazne pokrije svojim rezervama gotovine vredne oko 24 mlijarde dolara, ova prevara je pokrenula i zebnju od masovnog otpuštanja radnika u toj kompaniji kao i njenim dobavljačima.

Nemačku vladu, takođe, zabrinjava i mogućnost da će, zbog ovog skandala, takođe trpeti i ostali nemački proizvođači vozila, kao što su Dajmler i BMW, mada (za sada) ne postoje bilo kakvi nagoveštaji da su ove dve kompanije radile bilo šta što bi bilo protivzakonito.

Foto: The Telegraph

Nemački automobilski sektor zapošljava oko 775 hiljada ljudi, što je gotovo dva odsto ukupne radne snage, a prodaja vozila se u poslednje vreme suočava i s problemom usporavanja rasta kineske ekonomije, pa samim tim i tamošnje manje potražnje za automobilima.

Martin Gornig iz instituta DIW kaže da „Ukoliko prodaja automobila padne, to bi moglo da pogodi sve dobavljače, a time i čitavu ekonomiju“.

Treba reći da je industrija automobila i auto-delova najuspešniji izvozni sektor Nemačke prošle godine je izvoz ove industrijske grane iznosio 200 milijardi evra, što je skoro petina ukupnog izvoznog obima ove zemlje.

VW skandal ugrožava oznaku „Made in Germany“?

Neki analitičari upozoravaju da bi ovaj skandal svetskih razmera mogao da veoma ozbiljno dovede u pitanje pouzdanosti i kvalitet nemačkih kompanija.

Andre Schwarz, direktor trgovačke asocijacije BGA kaže kako „(Za sada) Nema neke generalne sumnje u njihove proizvode, koji su dosad ponosno isticali oznaku ’Made in Germany’. Ipak, među nekim nemačkim kompanijama postoji zebnja da bi ovo moglo proizvesti domino-efekat, jer bi skandal sa Folksvagenom mogao da utiče i na njihovo poslovanje, dovodeći do erozije i narušavanja svega onoga što je do pre neki dan predstavljala oznaka ‘Made in Germany’.“

Kakve će biti posledice po nemačku privredu – tek će se videti, mada je najveći američki trgovački lanac za prodaju vozila, AutoNation, upozorio da je u Sjedinjenim Državama status VW brenda uveliko ugrožen.

03Foto: BBC

Izvršni direktor ovog lanca, Mike Jackson, izjavio je povodom ovog slučaja da je „Folksvagenov problem generisao je još jedan problem, i još jednu mrlju koju će globalna industrija dizel-motora teško moći da opere: U narednoj deceniji, Folksvagen bi mogao da se suoči sa efektima poteze koja će ova kompanija preduzeti u narednih nekoliko dana.“

Džekson, međutim, ne misli kako će se Folksvagenovi problemi „preliti“ na ostale brendove ove kompanije, automobila kao što su Audi i Porše. Neki upućeniji u ovu materiju tvrde da „Ipak ne bi trebalo predimenzionirati potencijalne efekte ovog skandala po celokupnu nemačku ekonomiju“.

Glavni ekonomista Komercbanke Jerg Kremer (Joerg Krammer, Commerzbank) tvrdi da je „Malo verovatno da će čitava nemačka auto-industrija biti stavljena u isti koš sa Folksvagenom. Takođe, neće biti recesije samo zbog jedne kompanije“, mišljenja je ovaj ugledni nemački ekonomista.

07

Slobodan pad

Akcije Folksvagena su u ogromnom padu na Frankfurtskoj berzi, a za dva dana su pale za 35 odsto što je gubitak od 25 milijardi evra tržišne kapitalizacije. Ovaj pad je povukao naniže i deonice drugih proizvođača automobila na evropskom tržištu. Šef ove kompanije Martin Vinterkorn je objavio da se “duboko izvinjava”, ali je rekao da u ovom trenutku ne treba odgovarati na “sva pitanja”. On je obećao da rasvetliti “problem”, indirektno negirajući i poričući svoje otpuštanje ili ostavku o kojoj se govori.

Folksvagen je priznao da je “unutrašnja istraga pokazala da je isti softver i u drugim dizel vozilima”, a ne samo u automobilima VW i Audi sa američkog tržišta, kao što se prethodno pokazalo, već i u ostatku sveta, kao i u automobilima drugih Folksvagenovih brendova, kao što su Seat i Škoda. Inače, Folksvagen u svom vlasništvu drži dvanaest poznatih svetskih marki automobila, kamiona i motocikala.

Ovaj „softverski trik“ u računarima motora Folksvagenovih „dizelaša“, kojim se izbegava, tj lažira pravi rezultat prilikom testa izduvnih gasova, nalazi se u “ukupno oko jedanaest miliona vozila u svetu” s motorima tipa EA-189, saopštio je ovaj nemački koncern. To približno odgovara broju automobila koji za godinu dana proda ta grupa koja je nedavno potisnula Tojotu s prvog mesta u svetu.

Olaf Lies, ministar privrede savezne nemačke države Donje Saksonije kaže da “Treba utvrditi ko je šta znao i ko je odlučivao”. Donja saksonija je sa 20 odsto veliki akcionar Folksvagena i članica njegovog nadzornog odbora. Predsednik radničkog saveta u VW, Bernd Osterloh, koji je i član nadzornog odbora, zahtevaće “lične posledice” za sve direktore koji su umešani u ove prevarne radnje, navodi se u pismu upućenom zaposlenima.

Po američkoj upravi za zaštitu okoline EPA, VW je još 2014. godine obavešten o razlici između stvarne emisije izduvnih gasova i emisije izmerene na testovima. U Berlinu, kancelarka Angela Merkel pozvala je ovo veliko ime nemačke industrije i predmet nacionalnog ponosa, na “potpunu transparentnost” u vezi sa „softverskim falsifikovanjem podataka“.

06

…A nije samo VW…

Evropska federacija za transport i životnu sredinu u izveštaju navodi da novi automobili proizvedeni u Evropi izbacuju u proseku 40 odsto više ugljen-dioksida nego što laboratorijski testovi pokazuju i da je najnovija situacija sa “Folksvagenom” samo deo skandala širih razmera.

Pored “Folksvagena” i “Audi” je objavio da je na 2,1 miliona automobila prepravio softver za merenje emisije izduvnih gasova i tako obmanuo i kupce i homologacione laboratorije u zemljama u koje su ta vozila uvezena. “Škoda” kaže da je ugradila 1,2 miliona takvih motora, a “Seat” oko 700.000.

Pokrenuto je nekoliko krivičnih istraga u Sjedinjenim Američkim Državama, i to i na saveznom nivou, i u državi Njujork. “Nijedna kompanija ne bi trebalo da može da izbegne zakonske obaveze za očuvanje okoline i da lažima obmanjuje potrošača”, rekao je ministar pravosuđa države Njujork Erik Snajderman. “Naša kompanija je bila nepoštena”, priznao je generalni direktor VW za Ameriku, Mihael Horn. Koliko će se još presuda doneti na štetu ovog do pre neki dan vrhunski renomiranog automobilskog proizvođača – još je nepoznato.

VW će možda morati da plati 18 milijardi dolara (16 milijardi evra) obeštećenja državi u SAD, ne računajući u to trošak za povlačenje vozila radi izmene softvera i za obeštećenje kupcima po privatnim tužbama. Firma je za sada za te namene izdvojila 6,5 milijardi evra što će ozbiljno oštetiti godišnji profit tog automobilskog giganta sa 200 milijardi evra prihoda i 600.000 zaposlenih.

 

Michael Nienaber, Berlin (REUTERS)
CNN MONEY