Tag Archives: Kuba

Zašto je oznaka za dolar $? 

Slovo „S” ne pojavljuje se nigde u reči “dolar”, iako je “S” s vertikalnom linijom povučenom preko njega ($) nesumnjivo znak za ovu valutu. Ali, zašto slovo “S”? Zašto znak za dolar nije, recimo, nešto poput slova “D” s horizontalnom crtom – identično našem slovu “Đ” ali i oznaci bivše južnovijetnamske valute dong (đồng) kao i oznaci za digitalnu valutu doudžkoin (dogecoin).

Iza ovoga stoji dobra priča, ali ovde ćemo je samo nagovestiti: znak za dolar nije znak – za dolar.

To je znak za – pezos.01Boemska rapsodija

Iako su simboli dolara i pezosa neraskidivo povezani, poreklo reči “dolar” ima svoje korene na nekom drugom mestu. Ta priča počinje 1500. godine i to u Bohemiji, srednjoevropskom carstvu koje se najvećim delom prostiralo preko teritorije današnje Češke.

Centralna Evropa je u to vreme upravo postala bogata srebrom, tj. počela je da otkriva nova, velika nalazišta ovog metala. Nakon što su prohujali vekovi tokom kojih je srebro (i zlato) odlazilo u strana carstva – kao valuta kojom su evropski trgovci kupovali luksuznu potrošnu robu poput svile i začina – a uz fakat da su ti dragoceni metali ostajali među stranim trgovcima, i da je jako malo zlatnika i srebrnjaka nalazilo svoj put nazad do Evrope – novi izvori srebrne rude otkriveni su u Saksoniji, nemačkom delu Tirola i Češkoj. Sa mnogo više srebra u odnosu na još uvek retko zlato, Tirol je otpočeo zamenu svojih majušnih zlatnika velikim, teškim srebrnjacima jednake vrednosti. Novoiskovani novčić, gulden-groš (guldengroschen) težio je 32 grama i bio skoro od čistog srebra; postao je trenutni hit u svetu trgovaca, plemića i vlastele. Zvao se “gulden” (“zlatnik”) jer je vredeo kao i zlatni novćić (gulden znači zlatnik).

Od 1517. grofovi iz loze Šlik (Schlick) koji su bili vlasnici rudnika srebra u češkom Joakimovu (Jáchymov) počeli su da sistematski kuju srebrne kovanice po uzoru na guldene, koje su nazvali “Iochims -taler münz”, a kasnije samo taleri.

Regija Joakimštal (Joachimstahl) u kraljevini Bohemiji je 1519. konačno proizvela dovoljno srebra da može otpočeti kovanje ovog teškog srebrnjaka za sebe i interni opticaj. Ovaj novi češki novčić, Joakimštaler, bio je poboljšana verzija Guldengrošena, s dodatno podešenim odnosom težina-čistoća kako bi ova kovanica bila ravnomerno deljiva s već postojećim evropskim tegovima i merama. Joakimštaler je ubrzo postao novi evropski favorit u razmeni valuta, a uskoro je skoro svako kraljevstvo koje je držalo srebrnjake u opticaju iskovalo svoju verziju Joakimštalera. Sufiks “-thaler” (u našem jeziku u opticaju to je bio talir) odnosio se na bilo koji od ovih i njima sličnih srebrnjaka… a tokom narednih nekoliko decenija Taler je doživeo nekoliko varijacija u transkripciji svog imena: slovenski narodi su imali Talir ili Taler, Holanđani Daalder, dok je na engleskom jeziku reč talir tj. taler postao – dolar.

03

Ceo Novi svet

Centralna Evropa obilovala je srebrom po tadašnjim standardima, ali već od 1530. njeni rudnici počinju da usporavaju eksploataciju. Međutim, došlo je do geopolitičke promene snaga: celokupno rudno bogatstvo ovog dela sveta bačeno je u senku svega onoga što je Španija upravo “pronašla” u Novom svetu. Između doslovce besplatnog topljenja srebra među tek osvojenim civilizacijama i svog rudarstva, Evropa je odabrala ovo prvo: tokom naredne tri stotine godina, 85% svetske proizvodnje srebra poticaće iz dominiona pod španskom kontrolom – Bolivije, Perua i Meksika.

I dok su drugi narodi samo sporadično smanjili sadržaj srebra svojih Talera koji su jednom bili od skoro čistog srebra (Thaler/ Daalder/Dollar), Španija je odjednom došla u posed srebra kojeg je imala više nego bilo koja druga nacija na svetu; samim tim, Španci nisu imali razloga da ikada više spuštaju robnu vrednost svoje valute. A ovaj naizgled beskrajan tok srebra značio je, takođe, i da su u stanju da iskuju dosta srebrnjaka. Ali – čemu?

Blagoslovena količinom zlata, srebra i stabilnošću izvora dragocenih metala iz Latinske Amerike, španski novčić “Real de a Ocho” (poznatiji kao Pezos de Ocho tj. “parče od osam”) postepeno je zamenio sve talire od srebra, postavši vodeća valuta međunarodne trgovine. Ubrzo se “španski dolar” koristio svuda – od “Zapadnih nezavisnih” ostrva u Karibima (West Indies) do Dalekog istoka.

Da bismo stekli predstavu kolika je, zapravo, bila rasprostranjenost ovog španskog novčića, samo treba baciti pogled na imena nekoliko nacionalnih valuta koja se danas koriste:

• Osam zemalja (Argentina, Čile, Kolumbija, Kuba, Dominikanska Republika, Meksiko, Filipini, i Urugvaj) imaju valutu koja se zove pezos;

• Kina ima juan a Japan svoj jen, koji su svoje nazive dobili po okruglastom obliku španskih “komada od osam” to jest pezosa. U oba jezika značenje je isto: “obao” ili “okrugao”, što je bio i oblik novčića; “oblice” tj. “okruglice” od kojih se sastoji pezos koji je vredeo osam reala: „komad od osam“. Ove “okruglice” bile su uzor po kojem je nastao prvi juan, a potom i japanski jen.

• Rijal, valuta Saudijske Arabije (a samim tim i Katara koji se u njoj nalazi) takođe je dobila jime po španskom realu, koji je istorijski bio zastupljen u tom u regionu kao pezos (Peso de Ocho).

• A kada je došlo vreme da tek stvorene Sjedinjene Američke Države uspostave sopstvenu valutu, “Oci osnivači” izabrali su da tu valutu nazovu “dolar” po pezosu – novčiću koji se još zove i “španski dolar”,moneta koja je u to vreme u SAD najviše cirkulisala, i to iznenađujuće dugo, sve do polovine 19. veka (1857). Ovo je bila prva formalna upotreba “dolara” kao osnovne valute, umesto pojedinačnih španskih novčića. Tako je započeo trend korišćenja američkog dolara, koji je danas osnovna valuta u 37 zemalja i na devet teritorija.

• Da, toliko je ovaj španski srebrnjak nekada bio popukaran među belosvetskim trgovcima da je “komad od osam” koristila gotovo trećina (32%) svetske populacije, koja živi u zemljama čije su valute nazvane po pezosu-realu, ili po njihovom prvobitnom uzoru – uključujući i današnji američki dolar.02PS. Volim te

Većina naših savremenih simbola svoje postojanje duguje našoj želji da skratimo “dosadno dugačke” rukopise. Pisanje rukom je po svojoj prirodi bilo spora (i dosadna) aktivnost beskrajnog ponavljanja istih reči, tako da su profesionlani pisari neumorno tražili načine kako bi svoje pisanje ubrzali (i osvežili).

Kao primer, navedimo ampersand* tj. logogram za veznik “&” koji je nastao još u Starom Rimu, započevši svoj život kao skraćeni oblik latinske reči “et” (veznik “i”). U početku, ampersand je predstavljao vizuelnu stilizaciju poveza tj ligature, gde je uvezivanje dva slova, “e” i “t”, na kraju rezultiralo jednim sjedinjujućim simbolom u koji su se slili. Simbol elektronske adrese “@“ (“u”, engleski “at”), verovatno je nastalo na sličan način, iako niko pouzdano ne zna tačno za kakvu reč je ovaj simbol prvobitno bila skraćenica.

Kao što je ranije navedeno, pezos je osvojio svet kao valuta kojom se obavljala međunarodna trgovina. Toliko učestalo obavljanje trgovine u pezosima izvesno je dovelo do prezasićenja ovom rečju, pa je bilo uobičajeno da se ljudi onog vremena zaglave u pisanje reči “pezos” koja se svako malo pojavljivala u njihovim računovodstvenim knjigama, iznova, i iznova, i iznova, i iznova… što je bilo, možete pretpostaviti, nadasve “smarajuće”, a da ne pominjemo i, takođe, nepotrebno rasipanje vremena i mastila.

Tako su trgovci osmislili jednostavnu i očiglednu stenografsku skraćenicu: “P” za “pezos” – a množinu su obeležavali sa “Ps”. Ovde je moglo sve i da se završi, ali je neki trgovac ili više njih (pretpostavljamo da mu je ili da im je bilo strašno dosadno) smislio da bi bilo čak i više “kul” kada bi se “P” i “S” pisali jedno povrh drugog. Ovo je, očigledno, bilo brzo prihvaćeno, pa je već 1770-tih, u cilju povećanja efikasnosti stenografa, slovo “P” potpuno izgubilo svoj obli “trbuh” dok se preostala vertikalna crta ili “stablo” (nalik slovu “I”) inkorporirala u slovo “S” (gde i danas vizuelno postoji kao izvrnuta verzija slova “P”). I tako je rođen potpuno novi simbol, koji se i danas prepoznaje kao pezos ($).

I zato što je američki dolar nazvan po “španskom dolaru” (peso de ocho), simbol za ovaj španski novčić postao je i simbol novonastale američke valute – američkog dolara.

I zbog toga je znak za dolar slovo “S” sa okomitom linijom preko njega.

[*Ampersand: Simbol  koji je prvi put počeo da se koristi oko 1. veka nove ere a nastao je spajanjem slova E i T (“et” znači “i” na latinskom). Otad je pretrpeo brojne stilske promene a ponovo je uveden u širu upotrebu nakon što u 15. veku otkrivena štamparska presa. Ampersand je ranije često bio navođen kao poslednje slovo latiničnih pisama i tako je nastalo njegovo englesko ime. U anglofonom svetu, ampersand je nekad bio naveden kao 27. slovo engleskog alfabeta i izgovaran je u obliku fraze “and per se and” (“i po sebi i“). Reč ampersand je nastala iz ove fraze].

Kinja.com

Žigosan kao terorista (1/2)

“Pre svega, audicije za uloge su me naučile kako da prođem kroz stroge aerodromske kontrole i pretrese. Na kraju, desilo se i obrnuto – ta su me saslušanja poučila kako da se bolje ponašam i postavim tokom audicija za filmove. Ja sam glumac, a pošto sam bio tinejdžer tokom prvih audicija morao sam da igram različite likove i uloge; morao sam da pregovaram i posredujem kada su u pitanju očekivanja od pakistanske porodice, očekivanja i od strane britansko-azijske kulture grubijana kao i kada se radilo o stipendiji za privatne škole.” Riz Ahmed, mladi britanski glumac i reper pakistanskog porekla iznosi svoja iskustva u londonskom Gardijanu, opisujući dešavanja vezana za njegov “lični identitet, a koja su se svakog dana dodatno komplikovala, promenljivim oznakama prepoznavanja koje se Azijcima generalno prilepljuju”.

Kao deca koja su odrastala tokom 1980-ih, kada je mog brata i mene zaustavio ćelavac u blizini naše kuće, odlučivši da stavi nož na vrat moga brata – od tog trenutka smo bili obeleženi, prepoznajući sebe kao „tamnopute“ u odnosu na ostale. Deset godina kasnije, nož pod mojim grlom držao je drugi lik, i to “Paki”, dakle dečko mog porekla; „Paki“ je etiketa koju smo tokom 90-tih hvalisavo nosili kao mladi sledbenici jedne od bandi tako uobičajenih u Brit-azijskoj uličnoj kulturi. Sledeći put sam našao sebe bespomoćno sateranog u ćošak, u sobi bez prozora na aerodromu u Lutonu. Zglob moje ruke je bio priklješten hvatom britanskog obaveštajca. Bila je to “poruka 9/11”, i sada sam bio označen kao musliman.

Kao deo pakistanske manjine, ne možete da ranije od mene naučite ovu lekciju: da počnete da se, poput mene, osećate zakinutijim i bezvrednijim no što bi trebalo, i da tu krivicu prebacujete na nešto drugo i na nekog drugog. Dragulji osvojeni u vašim bitkama zauvek su samo na pozajmici kod vas, kao Koh-I-Noor dijamant stavljen u nisku ogrlice između ostalih dragulja. S vremena na vreme dato vam je da je pronesete po svetu – niti po vašem izboru, niti po vašoj odluci; ona vas steže i davi upravo onoliko koliko je i lepa.

Jedan od razloga zašto sam postao glumac je šansa da bih mogao da pomognem da se ova niska dobitnih dragulja – dobijenih bitaka – nastavi i postane još duža, a da, kao rezultat toga, jedna tinejdžerska verzija mene dobije priliku da može da malo lakše prodiše, da lakše dopre do vazduha.

Kada bi filmovi u kojima sam kao dete glumio mogli da očoveče sve te mutante i vanzemaljce, možda bi za nas bilo nade. Ali, portreti nacionalnih manjina nastaju, kako sam shvatio, u fazama, tako da za taj put preobražaja u tuđoj percepciji treba da vežem pojas i pripremim se za dugu vožnju.

Prva faza je dvodimenzionalni stereotip – vozač malog taksi vozila / terorista / vlasnik kioska. Ovaj stereotip zateže ogrlicu i guši vas.

Druga faza je jedan subverzivni prikaz, koji se održava na “etničkom” terenu ali sa ciljem da ospori postojeće stereotipe. Ona opušta ogrlicu.

02

Riz Ahmed, scena iz “Četiri Lisice”, britanske crne komedije  o muslimanskim teroristima

Treća faza je Obećana Zemlja, u kojoj igrate lik čija priča nije suštinski povezana s njegovom rasom. Tamo, u toj Zemlji, ja nisam osumnjičeni za terorizam, niti sam žrtva prinudnog braka. Tamo, moje ime može biti čak i Dejv. Na ovom mestu, nema ogrlica, one ne postoje.

Počeo sam da profesionalno glumim tokom post-9/11 buma koji je bio idealan za stereotipe prve vrste, ali sam ih izbegavao po nalogu onog 18-godišnjaka koji je živeo u meni. Srećom, tu je bilo i jedne trunke stereotipa druge faze koja je počela da poprima svoj oblik, podrivajući te iste stereotipe, a ja sam uspeo da je ubacim u svoje uloge.

Pripadnik službe bezbednosti

Moj prvi film bio je u ovom režimu, režirao ga je Majkl Vinterbotom (Michael Winterbottom) a zove se Put za Gvantanamo (The Road to Guantanamo). Film je priča o grupi prijatelja iz Birmingema koji su ilegalno zarobljeni i mučeni u Gvantanamu, američkom vojnom logoru na teritoriji Kube. Kada je osvojio prestižnu nagradu na Berlinskom filmskom festivalu, obuzela nas je euforija. Oni koji su ga pogledali znaju da je reč o zatvorenicima koji od kombinezona boje pomorandže ipak konačno postaju ljudska bića.

Međutim, služba bezbednosti na aerodromu nije dobila dopis. Sletevši iz Berlina u glamuroznom stilu na lutonski aerodrom – nakon naše pobede na festivalu – službenici onoga što se ironično naziva „British Intelligence“ me je sprovela s rukama vezanim iza leđa do jedne prostorije bez ikakvih oznaka, u kojoj su me vređali, pretili mi, a onda me i fizički napali, odredivši mi pritvor.

“U kakvim si filmovima? Da li si postao glumac kako bi unapredio muslimansku borbu?”, urlali su policajci dok su mi do tačke pucanja zavrtali ruku.

Pitanje je uznemirujuće ne samo zato što ugrožava umetnički izraz već zato što sugeriše da naše (britanske) bezbednosne službe ne shvataju sasvim prirodu terorističke pretnje s kojom se svi suočavamo. Prigodna prezentacija njihove obučenosti, s naglašenim sklonostima za borbu protiv Al Kaide na teatralan način, po svemu sudeći je bila usvojena malo previše bukvalno.

Ispostavilo se da je ono što su policajci ovog specijalnog odeljenja uradili – nezakonito. Zamoljen sam od strane aktivističkih advokata da presavijem tabak i tužim policijske službenike, ali umesto toga sam napisao izveštaj o incidentu i poslao ga na adresu nekoliko novinara. Priča o nezakonitom zatvaranju glumaca – i to glumaca iz filma o nezakonitom pritvaranju – je, kako se ispostavilo, bila isuviše dobra da bi bila ignorisana od strane medija. Bilo mi je drago što će moj slučaj baciti malo više svetla na ovo depresivno stanje stvari, uz pitanje: zbog čega sam uhapšen?

A onda sam napisao „9/11 Bluz“, pesmu inspirisanu ovim incidentom. U njoj je bilo obilje saveta, kao što su: “Mi smo svi osumnjičeni, zato pazi ledja / prdnuo sam i hapse me zbog hemijskog napada.” Pesma je privukla pažnju komičara i producenta Krisa Morisa (Chris Morris), koji me je ubacio u njegov film „Četiri lisice“ (Four Lions), duhovitu satiru na račun islamskog terorizma.

Napokon, pošto su mi ljudi čije plate ja plaćam umalo otkinuli ruku, ovaj incident dovodi me do istraživanja svog ličnog tereta nacionalne pripadnosti, koji sa sobom nosi rad u fazi broj dva i do – labavljenja ogrlica. Bilo je dobro, ali šta je u fazi tri, Obećanoj Zemlji?

Ispostavilo se da, za obojenog glumca poput mene, u Britaniji nije bilo jasnog karijernog puta – osim da samo i jedino igra uloge „drugara i momka”. Svi producenti bi mi govorili kako žele da rade sa mnom, ali nisu imali ništa konketno u čemu bih mogao da zaigram. Priče koje je bilo potrebno ispričati sredinom prošle decenije su se, izgleda, sve odreda ticale belaca, kao da je tematika s početka 18. a ne 21. veka. Čuo sam glasine da je faza Obećana Zemlja uopšte i nije bila u Britaniji, već u Holivudu.

Razlog za to bio je jednostavan. Amerika koristi svoje priče kako bi svetu izvozila mit o sebi – baš kao što to čini i Britanija. Britanska realnost je jedan životvorni multikulturalizam, ali mit koji izvozimo je isključivo belački svet kojim se kreću beli lordovi i dame. Nasuprot tome, u američkom društvu vlada poprilična segregacija, ali je mit koji SAD izvozi jedan multirasni melting-pot, u kojem svi oni rešavaju zločine i bore se rame uz rame protiv vanzemaljaca.

Dakle, Amerika je bila zemlja ka kojoj sam krenuo. Ali, taj put nije bio lak.

Vidite, zamke u prostorijama za audicije i sobama za ispitivanje na aerodromima su iste. To su, takođe, i mesta gde ste svedeni na ili svoju utrživost ili na nivo na kojem ste pretnja po ostale, mesta gde dužina vaše brade može ukinuti mogućnost saradnje, gde vas pažljivo promatraju, a samim tim i gde vi posmatrate samoga sebe na način na koji to čine i ostali, svedeni na stereotipne etikete koje vam dodeljuju – ali nikad kao “samo drugara po imenu Dejv”. Post 9/11 ogrlica se tada steže oko vrata.

Dosad sam uspeo da ovo izbegnem u sobi za audicije, ali sam na američkim aerodromima sada suočen s istom pretnjom. Nije pomoglo ni to što je film The Road to Guantanamo napunio moj pasoš pečatima udaranim tokom turneja po zemljama koje su “Osovina Zla” – tokom šest meseci snimali smo u Pakistanu, Avganistanu i Iranu. Let sam proveo obliven znojem uprkos klimatizacije, pitajući se u sebi šta bi me sve moglo snaći tokom nakon sletanja na američko tle.

Kada sam sleteo, službenik koji me je procenjivao imao je istu boju kože kao i ja. Pitao sam se je li to dobar znak ili je bio jedan od legendarih, patriotski nastrojenih pograničnih službenika kubanskog porekla o kojima sam se naslušao, a koji su imali zadatak da procene koliko zvezdica sa zastave bi mi mogao prilepiti od nožnog palca sve do guzice.

Pogledao je u moj pasoš, potom u mene, namrštio se i bukvalno nacrtao slovo „P“ preko moje useljeničke kartice. Odmah sam pomislio da je to slovo sinonim za nekog ko je kao ja – Paki.

08

“Protokol!”

Bez objašnjenja sam sproveden kroz hodnik, dok se nisam obreo u jednoj od sporednih soba, koja mi se odmah učinila poznatom.

Izuzev jedne kineske porodice i južnoameričkog pilota koji je nepoštovanje prema njemu nadomestio besprekornom letnom uniformom, aerodromsko skladište bilo je ispunjeno sa 20 neznatnih varijacija mog lica, koja sva zure u mene – kao da je u pitanju Bolivudski rimejk kultnog filma “Biti Džon Malkovič” (Being John Malkovich). To me je samo podsetilo na staro saznanje: ti si taj-neki-lik kojeg držimo na nišanu, kreatura čije lice naprosto kazuje stvari pre nego što i zausti da nešto prozbori; ti si samo to-neko-ime, a ne osoba; ovakav stav službenika vratio me je u fazu jedan.

I aerodromsko skladište je takođe ulivalo nu vrstu straha koju imaju sobe za ispitivanje. Svi smo na saslušanju bili nervozni, dok je šanse za pokazivanjem međusobne solidarnosti podrivala – međusobna konkurencija. U ovoj situaciji, svi biste se borili da savladate tu lekciju obezličavajućeg čistilišta, nastojeći da ostali priznaju vašu jedinstvenu ličnost. Na ovaj ili onaj način, vi stalno kazujete drugima: “Ja nisam kao ostali.”

Kada je krenulo aerodromsko ispitivanje, više je ličilo na saobraćajnu nesreću nego na scenu ispitivanja iz filma “Milioner s ulice” (Slumdog Millionaire).

Golobradi službenik nije bio stariji od 23 godine. Do trenutka kada me je pozvao na ispitivanje, moj igra objašnjavanja odakle mi svi ti pečati u pasošu bila je spremna. Pokazati pismo filmskog producenta, uz šta bih dodao “nagrađenog filma”, a onda bih mu hitro uručio sjajni novi DVD. Ali, činilo se da je klinac koji me je ispitivao bio nervozniji od mene. Očigledno je bio na istom seminaru tipa “Čuvajmo se krvoločnog glumca” kao i onaj bezbednjak koji je visio na aerodromu u Lutonu.

“Odstupite od šaltera!”

Bio sam vezan lancem kako bih bio uzorno saslušan od strane opasno debelog čoveka i njegovih brkova. Sedeo sam i čekao, probajući svoj tekst i ulogu. Kada je na red došlo ispitivanje, bilo je više nalik saobraćajnoj nesreći nego saslušavanje u filmu Slumdog Millionaire.

“Oh da? Avganistan? A kakav si film tamo snimao?”

 

Huang Ping: “Srbija je kapija za naš ulazak na tržišta centralne i istočne Evrope”

Sledi intervju sa Huang Pingom, direktorom Instituta za evropske studije Kineske akademije nauka

01

Postoji teoretska mogućnost za uključivanje Dunava u projekat „Novog puta svile”

Domaći mediji ovih dana izveštavaju o razvojnim šansama koje se Srbiji ukazuju od saradnje sa Kinom. Direktor Instituta za evropske studije Kineske akademije društvenih nauka, a ranije prvi čovek Instituta za američke studije Huang Ping, koji ovih dana boravi u Beogradu, podseća da je reč o aranžmanu na obostranu korist.

„Srbija je kapija za naš ulazak na tržišta zemalja u centralnoj i istočnoj Evropi. Po pitanju poslovanja, ovde nije reč samo i kineskim investicijama u Srbiju nego o konceptu u kojem su obe strane na dobitku. Dosta je prostora za investicije u oblasti infrastrukture, energetike, informacionih tehnologija, kulturne razmene…”, ocenjuje Huang u razgovoru za „Politiku”.

Pominjete investicije u infrastrukturu. Ovde postoji konsenzus da bi dugoročno najkorisniji projekat za ceo region bila izgradnja železničke pruge Beograd–Budimpešta. Kada će taj projekat početi da se ostvaruje?

Nama je izgradnja te pruge veoma važna, ali kada su u pitanju datumi njene izgradnje moramo da budemo realistični. Najvažniji je kvalitet infrastrukture i u tom smislu nisam poklonik brzinskih rešavanja tako važnih pitanja. Nakon što se završi poseta našeg predsednika Si Đinpinga Srbiji biće poznati konkretniji datumi za ostvarenje ovog projekta.

Kada govorimo o kineskom „Novom putu svile”, u ovdašnjim stručnim krugovima su se pojavile spekulacije da bi i reka Dunav mogla da se uključi u taj projekat. Koliko je to realno?

Teoretski je moguće. Prošle godine smo imali konferenciju na kojoj su učestvovale zemlje koje se nalaze na Dunavu. Ja sam sugerisao da je potrebno napraviti studiju izvodljivosti, koja bi nam dala precizan odgovor koliko je isplativo uključivanje ove reke u naše projekte. Jasno je, na primer, da postoji veliki potencijal za oblast transporta.

Budući da ste ekspert za SAD moram da Vas pitam za mišljenje o odnosima Pekinga i Vašingtona. Nedavno mi je Vaš kolega, vodeći američki ekspert za Kinu Dejvid Lempton rekao da mu se čini da se odnosi dvaju zemalja približavaju prekretnici, ali da se još nisu „survali niz liticu”…

Hvala vam što ste pomenuli Lemptona, on je moj dugogodišnji kolega i uzgred budi rečeno, voleo bih da ga vidim u sledećoj američkoj administraciji, ko god da pobedi na predsedničkim izborima.

Što se tiče odnosa sa Amerikom, oni su još od doba Niksona funkcionisali u jednom okviru koji je predsednik Si Đinping sumirao kao „ne” konfrontaciji ili bilo kakvom vojnom sukobu, u paketu sa ekonomskom saradnjom.

Tako je bilo proteklih četrdesetak godina i naše ekonomije su postale izuzetno međuzavisne. Do preokreta je došlo lansiranjem američke strategije o „azijskom stožeru”. Posle Bušovog rata protiv terorizma predstavljena je ova strategija čiji je fokus bio na Aziji.

Pre nje naši odnosi sa državama regiona, od Japana do Južne Koreje, bili su veoma dobri. Hilari Klinton, tada na mestu državne sekretarke, proglasila je u autorskom članku za „Forin polisi” (Foreign Policy) 21. vek američkim vekom na Pacifiku.

Takođe je došlo do ubrzanog kineskog ekonomskog uspona koji se poklopio sa godinama u kojima je Vašington pod vođstvom Džordža Buša vodio rat protiv terorizma. Tokom istorije, na primer za vreme Drugog svetskog rata, Kina i SAD su bili na istoj strani protiv fašista.

Kao svojevrstan paket aranžman uz „azijski stožer” ide i američka inicijativa o trgovinskom sporazumu, takozvano „Transpacifičko partnerstvo”….

Ta inicijativa koja pretenduje da bude ekskluzivni klub u odnosu na Svetsku trgovinsku organizaciju u suštini je više poruka onima koji su isključeni iz nje nego njenim članovima. A Kina nije uključena.

Kada je Barak Obama postao predsednik ocenili ste da mu „nedostaje međunarodno iskustvo”. Iz Vašeg izlaganja naslućuje se da se Vaša neslaganja sa Amerikom vezuju većim delom za njegove mandate u Beloj kući…

Na početku je Obamin pristup Kini bio na tragu njegovih prethodnika i saglasili smo se oko mnogih pitanja. Ipak, njegovo predsednikovanje, maltene odmah po dolasku u Belu kuću, obeležilo je izbijanje svetske ekonomske krize.

I on je morao najpre da se bori za američku ekonomiju što je i logično. Zbog toga je promenio neke postojeće spoljnopolitičke strategije. Povukao je važne međunarodne poteze na primer u Evropi, Bliskom istoku, u odnosima sa Kubom i Iranom.

03

Takođe je osnažio vojno savezništvo sa Japanom, Južnom Korejom… Ali, odnos sa Kinom za proteklih osam godina, ako zanemarimo veliku saradnju naših građana, na najvišem državnom nivou obeležilo je – strateško nepoverenje.

Približavaju se američki predsednički izbori, a dogodine je i 19. kongres kineske Komunističke partije na kojem se takođe očekuju krupne kadrovske promene. Šta će to značiti za dalje odnose Vašingtona i Pekinga? Koji kandidat Vam je bliskiji – Hilari Klinton ili Donald Tramp?

U svakom slučaju mnogo je predvidljiviji spoljnopolitički kurs koji će definisati naš partijski kongres, dok američki izbori mogu da donesu iznenađenje.

Kao ekspert mogu da kažem da nam je poznat pravac Hilari Klinton i politika demokrata u Aziji, kojoj su put utrle Klintonova i Obamina administracija. S druge strane i republikanski pristup nije potpuna nepoznanica u odnosima prema Pekingu.

Setite se samo Niksona, Regana i starijeg i mlađeg Buša. Ipak, kada je u pitanju Donald Tramp nije lako odgonetnuti kakva će biti njegova politika prema nama ukoliko postane predsednik.

Dakle, Klintonova ili Tramp?

Iskreno, zaista je teško reći. Ne poznajemo Trampa, a Klintonova kao predsednica mogla bi da bude drugačija od Klintonove kao prve dame ili državne sekretarke.

Svojevremeno ste izjavili da je „prerano rangirati Kinu kao drugu svetsku silu, budući da ima samo jedan ekonomski pokazatelj bolji od Japana”. Skoro je časopis „Forin afers” (Foreign Affairs) objavio studiju u kojoj navodi da Kina nikada neće preteći SAD na mestu najveće svetske sile. Šta danas mislite o tome?

Da bi došla do tog nivoa, Kini su neophodne najmanje dve, tri decenije. Iako je činjenica da je naša ekonomija u svetskim okvirima velika, i da je naš rast zavidan, neophodno je vreme da se sprovedu korenite reforme, da zemlja zaista ojača. U poređenju sa recimo SAD, Japanom ili Evropskom unijom za nas ima još prostora za razvoj koji bi osetio svaki naš građanin.

Politika, 19. jul 2016.

 

Može li Kuba da postane Amerika 2.0?

Ako isključimo skoro 60 godina sankcija i njenog buntovnog komunističkog lidera, Kuba sa Sjedinjenim Državama ima dosta toga zajedničkog, uključujući i ljubav prema bejzbolu. Njujork Metsi je sada sa Loenisom Cespedesom, koji je 2011. prebegao sa Kube, a sada angažovanim za ovaj tim na Siti Fildu, gde će New York Mets odigrati plej-of, prvi nakon 2006. godine. O počecima razvoja jedne nove, poslovne Kube, za portal FoxBusines svoje priče napisale su Suzanne O’Halloran i Elizabeth Chmurak

01

Samo 90 milja južno od Floride, sa suncem u očima tokom cele godine i kao sneg belim peščanim plažama, Kuba bi uskoro lako mogla biti prava turistička Meka. Jedna od stvari koje bi mogle doprineti oživljavanju nekada veoma živahne kazino-industrije, koja je osvojila američke filmske producente (Francis Ford Coppola je tamo radio svoj mafijaški ep, Kum II).

Zamrznuta u vremenu još od 1959. godine, nakon što je Fidel Kastro poveo svoju vojsku ka trijumfu, promena je na Kubi konačno otpočela. Uspostavljanjem diplomatskih odnosa – politički napor Obamine administracije i kubanskog predsednika Raula Kastra u letu koje je za nama – čini se da ovo ostrvo, premda sporo, ipak doživljava svoj vrhunac „ekonomske evolucije“.

Američka turistička industrija polaže svoje temelje na Kubi, kako bi američkim putnicima obezbedila posetu ostrvu bez ograničenja – u nadi da bi mogla da iskoristi potencijal procenjen na oko šest milijardi dolara. JetBlue (JBLU) nudi non-stop letove do Gavane, pod uslovom da turisti ispunjavaju kriterijume Američkog ministarstva finansija kao što su humanitarne ili obrazovne misije. Karneval, (CCL), najveći svetski elektronski operater ponudiće „prolaznost“ do ovog ostrva početkom maja 2016. godine O detaljima se još uvek pregovara sa kubanskim zvaničnicima. I Komesar Velike bejzbol lige, Rob Manfred, kaže da bi Kuba mogla biti otvorena za utakmice već u proleće 2016. godine, navodi se u julskom intervjuu za All-Star Game program. Kompanija za kreditne kartice MasterCard (MA), takođe zvanični sponzor ovog MLB-a, početkom ove godine je podigao rampu za transakcije na Kubi početkom. Rivalska kompanija, Visa (V) takođe ima planove za ulazak na Kubu, ali je iznela tak par detalja.

Uz bejzbol i turizam, ostrvo je prepuno prirodnih resursa kao što su nafta, gas i nikl, materijal i roba koji su izuzetno cenjeni gotovo svuda u svetu. Veruje se da Kuba ima ogromne količine neotkrivenih nalazišta nafte i prirodnog gasa koje su identifikovali Amerikanci (US Geological Survey). Ovi nalazi mogu da oslikavaju uspeh koji su američke energetske kompanije već postigle u regionu Meksičkog zaliva, u skladu sa izjavama njihovih rukovodilaca. Kuba, prepoznajući poziv krupnog biznisa koji im nude preduzetnici doskoračšneg „neprijatelja br.1“, SAD, od njih traže oko osam milijardi dolara u stranim ulaganjima (u skladu sa informacijama kubanskog Ministarstva za spoljnu trgovinu, kako navodi USGS).

03

Međutim, nada za brzometnom „kubanskom renesansom“ bi mogla biti prekinuta i to u veoma kratkom roku. Prvo, globalna ekonomija je usred trenda usporavanja u delu vezanom za masovno izjednačenje cena robe. Cena po barelu sirove nafte pala je za 50% u odnosu na 2014. godinu, što prirodne resurse čini manje atraktivnim i, možda, manjim prioritetom za ionako shrvane problemima američke energetske kompanije, koje se upravo suočavaju s masovnim otpuštanjima. I dok kompanije kao što je Halliburton (HAL) izjavljuju kako „veoma pomno prate poslovna kretanja na Kubi“, pad cena ovog resursa smanjuje hitnost za uspostavljanjem biznisa na ostrvu, tvrde rukovodioci naftnih korporacija.

Ipak, moglo bi se pokazati da je politika najveća prepreka. SAD su u jeku predsedničkih izbora 2016. I dok je Obama već uspostavio diplomatske odnose, kubanski predsednik Raul Kastro ostaje nepokolebljiv u svojoj podršci komunističkim režimima, uključujući Venecuelu, insistirajući da Kuba povrati kontrolu nad pomorskom vojnom bazom u zalivu Gvantanamo, što je malo verovatno.

Obojica su razmenili telegrame tokom septembarskog govora pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Fidel, kao i njegov brat Raul koji ga je 2008. zamenio, za Amerikance i dalje ostaju izvesna politička enigma, uprkos sveže uspostavljenih diplomatskih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Njih dvojica su „pregurala“ preko 11 američkih predsednika – od Dvajta Ajzenhauera, pa sve do Baraka Obame.

Predsednički kandidat u kojeg republikanci polažu puno nade, Marko Rubio, kaže da ukoliko osvoji mandat u Beloj kući on neće poštovati trenutne diplomatske odnose. “To je kao da smo se složili da Kastro i opresija ostanu do daljnjeg”, rekao je Rubio tokom intervjua za veb-portal Fox Business. Rubio, prvi senator države Floride koji je rođen u Sjedinjenim Državama, kaže da predstavlja sve kubanske izgnanike koji u Americi žele bolji život – posebno naglašavajući “svog dedu koji mi je u detinjstvu, na tremu, satima pričao priče o životu na Kubi”. Rubio bi, međutim, poštovao američku Odredbu o Kubanskoj demokratizaciji, već postojeći zakon kojim se uređuju američko-kubanski odnosi i kojim se predviđa da bi, za promenu američke politike prema svojim ostrvskim komšijama bilo nužno potrebno da se politika kubanske vlade značajno promeni.

I dok još uvek postoje jasne prepreke u odnosima između ova dva atlantska suseda, ostaje činjenica da su Kubanci na putu otvaranja za biznis i američke preduzetnike, koji se sa svoje strane pripremaju da iskoriste ovakvu Kubu, kojoj su preko potrebni savremena infrastruktura, modernizacija i novi početak sa Sjedinjenim Američkim Državama.

04

Biznis i putovanje: Kuba kao izazov

Ovo karipsko ostrvo poznato je po svojim belim peščanim plažama ali i planinama, i u svetu važi za renomiranog proizvođača vrhunskog ruma i cigara, dok se istorijsko zaleđe može prepoznati u španskoj kolonijalnoj arhitekturi.

Početkom ove godine Obamina administracija je započela proces ublažavanja putnih i trgovinskih ograničenja između SAD i Kube. I dok su turistička putovanja i dalje zabranjena i pod embargom, ipak postoje pravne mogućnosti i „krivine“ koje Amerikancima omoćavaju da tamo otputuju.

Da bi posetili Kubu, oni moraju da se „uklope“ u jednu od 12 kategorija kojima je dozvoljen odlazak na ostrvo. Spisak američkog ministarstva finansija napravilo je listu koja uključuje sledeće profile:

1. Obrazovne aktivnosti, 2. Verske aktivnosti, 3. Biznis na nivou zvaničnih vlada ove dve zemlje, 4. Humanitarni projekti, 5. Novinarski rad, 6. Porodične posete, 7. Profesionalni istraživački rad i naučna saradnja, 8. Sportska takmičenja, 9. Javni nastupi, zdravstvo i rad na klinikama, pokazne radionice i obuka, izložbe, koncerti i umetnička dešavanja, 10. Putovanja povezana s ovlašćenim izvoznim transakcijama izvoznica ili uvoznica, protok informacija i njihova razmena, 11. Aktivnosti privatnih fondacija ili istraživački rad za obrazovne institucije, i 12. “Podrška kubanskom narodu”.

“Kazne su veoma oštre pa se ne preporučuje nepoštovanje ovih kategorija” rekao je Džon Tomas, docent na Čaplin školi ugostiteljstva i turističkog menadžmenta pri Međunarodnom univerzitetu Florida. Tomas je autor jedne nove studije, “Budućnost kubanskog ugostiteljstva i turizma: Mogućnosti i prepreke”. On kaže da, dokle god se ne povrate puni i normalni diplomatski odnosi, turizam i osnivanje privatnih komanija će na Kubi i dalje predstavljati veliki izazov.

“Svaki biznis koji dolazi na Kubu mora da kubanskoj vladi dozvoli 51% kontrole nad vlasničkim udelom, tako da ne možete tek tako da iznajmite neki objekat i otvorite prodavnicu već morate da dobijete dozvolu od vlade, a onda će ona postati vaš partner”, rekao je Tomas.

On kaže da je ovaj kontrolni udeo tj. „paket“ jedan od razloga zašto Kuba još uvek ne privlači puno američkih preduzeća. Drugo pitanje je to što kubanska vlada zadržava pravo da zapošljava sve radnike.

“Ne možete tek tako da izađete na ulicu i tamo pronađete ljude koje biste zaposlili, a ne možete ni da se reklamirate po vašem nahođenju, već morate proći kroz kubanske državne agencije koje obezbeđuju zaposlene za vas”, objašnjava Tomas. “Generalno, oni će za vaš posao ponuditi određeni pul zaposlenih, da izaberete ono što vam nude ovlašćene vladine agencije za zapošljavanje. Uz sve to, imate i ograničenja koga ćete zaposliti, a takođe ste limitirani i oko beneficija i plata. Svi uslovi za radnike se takođe dogovaraju sa Zavodom za zapošljavanje, tako da postoji posrednički sistem zapošljavanja – pri čemu je posrednik, u slučaju Kube, država.”

Da sve bude još komplikovanije, Kuba ima dve valute; jednu za lokalno stanovništvo a drugu za strance koji je posećuju ili u njoj rade. Ukoliko zaposleni radi za inostranu kompaniju, zaposleni dobija platu koja se zasniva na stranoj valutii, koja se naziva Kubanski pezos (Cuban Peso, CUP), iako agencija za zapošljavanje plaća zaposlenog u lokalnoj valuti, koja se zove kubanski Konvertibilni pezos (Cuban Convertible Peso CUC) .

“Problem je što novac za plate koji kubanska agencija dobija od stranih kompanija vredi 24 do 26 puta više od plata zaposlenih; vlada zadržava razliku između ove dve vrste svoje valute, kvalifikujući ga kao dobit koji ostvaruje kubanska vlada”, dodaje Tomas.

Pored obaveze uklapanja u jednu od dvanaestak kategorija kojima se dozvoljava putovanje na Kubu, takođe su problematični i letovi, kreditne kartice i Internet.

“Ne možete samo otići na net i online i rezervisati let za Kubu sa npr. JetBlue letnom kompanijom. Morate, takođe, putovati čarter letom, tako da je najbolja opcija ako sve završite preko turoperatora”, izjavila je Sara Klemens, urednica vesti u turističkom magazinu Travel+Leisure iz Njujorka.

Klemensova kaže da je jedna od najbolje ocenjenih kompanija specijalizovanih za aranžmane na Kubi Black Tomato. Oni su se nedavno udružili sa magazinom Travel+Leisure u cilju kreiranja turističkih paketa za Kubu. Evo i nekoliko ponuda: osam noćenja za $4,920 po osobi ili pet noći po ceni od najmanje $3,550 po osobi. Od atraktivnih detalja tih paketa trebalo bi izdvojiti boravak u luksuznim, dizajnerskim potkrovljima, obilaske farmi i rančeva, a ne boravak u hotelima, takođe gostujući u čuvenoj Fabrici umetnosti (Fabrica del Arte); ovo mesto je stecište najboljih avangardnih umetnika sa ostrva s kojima se može uživati pod istim krovom. Putnici mogu posetiti lokalne umetnike u njihovim radionicama ili domovima, a moguće je i obići Trinidad.

Ako želite da napravite plan putovanja na svoju ruku, Airbnb je dobra alternativa hotelima. Trenutno ima preko 2.600 Airbnb kuća u ponudi na Kubi, u preko gotovo 40 različitih gradova. Oko 50% svih listiranih nalazi se u Havani, po podacima sa Airbnb.

06

Platiti hranu, zabavu i poklone može biti problem; gotovina je kralj na Kubi.

“Kreditne kartice su na Kubi nepouzdane. Da, MasterCard je na Kubi dozvoljen, a američka i kubanska vlada ih dozvoljavaju, ali još uvek ne postoje prave, stabilne bankarske relacije, izuzev jedne male banke koja se nalazi na Floridi”, rekao je Tomas.

Kuba je, takođe, savršena destinacija za one koji istinski žele da „siđu sa Mreže“ i pobegnu od tehnologije i komunikacija. Internet servis na Kubi praktično ne postoji a telefoni ne funkcionišu efikasno.

“Kubanska vlada želi da cenzuriše sve što joj baš i nije po volji, ne želeći pritom da svi imaju Wi-Fi, ali sa željom da čuje šta je to o čemu se priča u narodu”, kaže Tomas.

I dok će za potpuno uklanjanje blokade između SAD i Kube biti potrebno još dosta vremena, Tomas kaže da je uveren kako će američki turisti već od sledeće godine moći da idu na Kubu, kao i da će za brodske ture i krstarenje biti izuzetno velika potražnja.

“Prvi talas turista ka Kubi biće organizovan na brodovima za krstarenje, jer oni imaju sopstvene spavaće sobe, hranu i propratne objekte”, rekao je Tomas. “Turistički kruzeri ne zahtevaju svu infrastrukturu, a brodovi su sposobni da dopru i do najudaljenijih područja Kube do kojih je inače teško doći.”