Brexit unatrag

03

„Nikad ne bacajte dobru krizu“ je stara evropska izreka. Ali šta činiti sa 5 istovremenih kriza? Evropska unija se suočava sa onim što Frans Timmermans, potpredsednik Evropske komisije, naziva multi-krizom: brexit, migranti, štednja, geopolitičke pretnje sa istoka i juga, i ne-liberalne demokratije u centralnoj Evropi. Reklo bi se da EU ne preti propadanje kriza, već njoj samoj preti propast od njih.

07Ako je tako, brexit će biti detonator te propasti. On je legalizovao koncept raspada EU i fantazije raznih ekstremista pretvorio u realnu opciju mejnstrim evropske politike. Brexit bi mogao biti početak nezaustavljivog procesa dezintegracije Evrope. On će uticati i na njenu ekonomiju tako što će paralisati Evropsku centralnu banku (ECB) u sledećoj krizi evra. ECB može da izađe na kraj sa tržišnim spekulacijama, ali će podleći pritisku glasača koji žele raspad evropske zajednice.

Zato duh dezintegracije treba pod hitno vratiti u bocu. Nekako treba ubediti Britaniju da promeni svoj stav o Evropi, što je po opštem mišljenju sa obe strane Lamanša nemoguće. Ali u politici su uvek moguće „nemoguće“ stvari. Referendumska većina 23. juna bila je mnogo manja od one na škotskom referendumu o nezavisnosti iz 2014. ili od negativnih glasova o sporazumima EU u Irskoj, Danskoj i Holandiji, a sve te odluke su kasnije bile opozvane. Što je još važnije, ciljevi 52 odsto glasača za brexit bili su vrlo podeljeni – neki su bili spremni da prihvate ekonomske žrtve tvrdog brexita (potpunog odvajanja od Evrope), a drugi su se nadali mekom brexitu, koji bi imao minimalan uticaj na britansku ekonomiju.

Prema post-referendumskim anketama, tri četvrtine glasača za brexit očekuju jačanje britanske ekonomije, a 80 odsto njih veruje da će javni sektor od sada dobijati više novca. Glasači brexita su optimistični jer im je rečeno (na tome je posebno insistirao sadašnji ministar spoljnih poslova Boris Johnson) da je moguć novi sporazum koji bi očuvao sve ekonomske koristi članstva u EU, bez obaveza i troškova koje ono povlači.

Kada se ta očekivanja izjalove, javno mnjenje će se promeniti. Već danas 66 odsto glasača smatra da je očuvanje pristupa zajedničkom tržištu važnije od ograničavanja imigracije, ako Britanija već ne može da ima i jedno i drugo. To je direktno protivrečno prioritetima koje je istakla premijerka Theresa May – čime se verovatno može objasniti njeno ćutanje o strategiji brexita.

02

Budući da očekivanja ekonomski neškodljivog mekog brexita neće moći da se pomire sa odbacivanjem evropskih obaveza koje zahteva frakcija pristalica tvrdog brexita u Konzervativnoj partiji, premijerka ne može da pobedi. Koji god kurs da izabere, imaće protiv sebe polovinu svoje stranke i veliki postotak pristalica brexita, da ne pominjemo 48 odsto glasača koji žele da ostanu u EU.

11Kada započne obrnuti proces, mnogi ambiciozni političari iz Konzervativne stranke pohitaće da ga iskoriste. Na primer, George Osborne, koji je morao da napusti položaj ministra finansija čim je Theresa May stupila na dužnost, već dovodi u pitanje njen demokratski mandat: „Brexit je osvojio većinu. Tvrdi brexit nije“. Čak i slabost britanskih opozicionih stranaka radi protiv premijerke: on dopušta protivnicima da se urote protiv nje, svesni da nemaju šta da izgube.

Sve to znači da će britanska politika postati vrlo fluidna kada se promene ekonomski uslovi, a glasači počnu da se predomišljaju. EU bi trebalo da podstiče ove naknadne reakcije, što znači da ne tretira brexit kao neizbežan ishod i da ponudi mogućnost kompromisa koji bi umirio britanske glasače, ali samo pod uslovom da Britanija ostane u EU.

Očigledan način da se to postigne bio bi sklapanje sporazuma na nivou EU o većoj nacionalnoj kontroli nad imigracijom i drugim simboličkim pitanjima vezanim za nacionalni suverenitet. Takav sporazum ne bi bio shvaćen kao ustupak britanskoj uceni ako bi se proširio na sve zemlje EU i predstavio kao odgovor na javno mnjenje širom Unije.

Ako bi svoj odgovor na demokratske pritiske pretvorila u vrlinu, EU bi mogla da pridobije podršku širom Evrope. Ali da bi glasačima poslali pozitivnu poruku, evropski lideri bi morali da obnove veštinu sklapanja pragmatičnih kompromisa i pregovaranja između vlada, koja je nekada bila zaštitni znak evropske diplomatije.05Za početak, primirivanje brexita i izbegličke krize zahtevaće neke skromne promene imigracionih zakona, kao i promene u oblasti socijalne zaštite. Takve reforme, koje bi bile popularne u gotovo svim zemljama članicama, ne bi morale da budu u sukobu sa osnivačkim principima EU ako bi se očuvalo pravo na rad širom Evrope, a deo kontrole nad ne-ekonomskom migracijom i socijalnim davanjima vratio nacionalnim vladama.

01Drugo, interakcija izbegličke krize i krize evra zahteva nova fiskalna pravila. Bavljenje imigrantima je skupo i bilo bi idealno da se finansira uzajamno garantovanim obveznicama EU. Druga mogućnost je da se mediteranskim zemljama ponudi izvesna budžetska sloboda u zamenu za prihvatanje odgovornosti za kontrolu imigracije.

Treće, potreba za imigracionom reformom, u kombinaciji sa „ne-liberalnom demokratijom“ u centralnoj Evropi, zahteva promene u prioritetima budžeta i spoljne politike EU. Poljska i druge zemlje će prihvatiti da se njihovim građanima ograniči kretanje samo ako im se ponude dodatni strukturni fondovi i tešnja saradnja u oblasti bezbednosti. Takvi podsticaji bi zauzvrat mogli da rezultiraju većim brojem poluga za obezbeđivanje poštovanja ljudskih prava.

Na kraju, obnavljanje demokratskog legitimiteta EU znači okončavanje institucionalnih tenzija između evrozone i šire EU. Vlasti EU moraju priznati da mnoge države članice nikada neće prihvatiti evro, dakle moraju napustiti retoriku o „Evropi sa dve brzine“ u kojoj se svi kreću – brže ili sporije – ka „sve čvršće integrisanoj Uniji“ kakvu podrazumeva jedinstvena valuta. Umesto toga, EU treba da dobije oblik dva koncentrična kruga: unutrašnje jezgro privrženo dubljoj integraciji i spoljašnji prsten, čiji glasači ne žele jedinstvenu valutu i zajednički fiskalni prostor.

Takve reforme možda se čine nemogućima, ali i dezintegracija EU se činila nemogućom pre glasanja za brexit. U revolucionarnim periodima nemoguće može postati neizbežno za nekoliko meseci. Bivši francuski predsednik Nicolas Sarkozy neočekivano je zatražio novi evropski sporazum i drugi britanski referendum o članstvu u EU. Evropa možda ulazi u revolucionarni period svoga razvoja.

Project Syndicate 

Anatole Kaletsky, Social Europe, 04.10.2016.

Peščanik.net, 08.10.2016.

Martin Volf: Brexit će preobraziti britansku ekonomiju

Britanija je napredovala tokom svog višedecenijskog boravka u EU, ali toga više neće biti kada izađe iz Evropske unije, tvrdi glavni ekonomski komentator Fajnenšel tajmsa, Martin Volf.01Dejvid Kameron je sve stavio na kocku i izgubio. Zastrašivanja i gole laži iz usta Borisa Džonsona (Boris Johnson), Majkla Gouva (Michael Gove), Najdžela Faradža (Nigel Farage) ali i štampe i listova kao što su San (The Sun) i Dejli mejl (Daily Mail) osvojile su britanske birače. Velika Britanija, Evropa, Zapad i svet pretrpeli su štetu. Britanija je od prošlog četvrtka umanjena i veoma je verovatno da će uskoro biti i podeljena. Evropa je izgubila svoju drugu po veličini članicu, onu koja je najviše “gledala kroz prozor”. Spojka između EU i svetskih sila sa engleskog govornog područja je pukla. Ovo je verovatno najkatastrofalniji događaj u britanskoj istoriji od Drugog svetskog rata naovamo.

Ipak, Britanija možda neće biti poslednja zemlja koja trpi usled ovakvog zemljotresa. Slični pokreti razbuktali su se i drugde – pre svega u SAD i Francuskoj. Britanija je predvodila put koji ide pravo preko litice. A drugi bi moglo da je slede.

A u Britaniji i, u manjoj meri, u EU, sada započinje jedan duži period neizvesnosti. Konzervativci će dobiti novo rukovodstvo. Da li će uspeti da uspostave koherentnu vladu – to je već druga stvar. A onada će  morati da urade ono što “Bregzitovci” nisu uspeli da ostvare tokom čitave svoje kampanje ogrezle u lažima: da mapiraju plan za raskid veza koje Britanija ima sa EU. Prekinuli su sa Unijom; znači da ga imaju: Ali, avaj, malo je verovatno da postoji bilo kakav plan, kao i da li bi se oko njega Bregzitovci mogli složiti.

Ovo će verovatno oduzeti ogromne količine energije toj novoj vladi ali i njenim naslednicima – i to za jedan dugi niz godina koje su pred nama. Ovo će, takođe, uključivati i donošenje nekih krupnih odluka. Jedna stvar izgleda da je očigledna: sada je politička neminovnost to da će Britanija morati da uspostavi kontrolu nad imigracionim tokovima iz smera Evropske unije. A ovo isključuje ono što bi se na prvi pogled činilo najboljom opcijom, a to je – biti član unutar Evropskog ekonomskog prostora, jer bi Britaniji jedino članstvo u istoj omogućilo jedinstveno tržište. Britanija bi, u najboljem slučaju, mogla da učestvuje u zoni slobodne robne trgovine. Usluge, međutim, od kojih zavisi, biće isključene iz jedinstvenog tržišta.

U međuvremenu, ostatak EU, opterećen mnogim novim izazovima, moraće da izradi svoju pregovaračku poziciju. A ona će zasigurno biti oštra. Zašto bi se velikodušno tretirala zemlja koja im je zadala udarac među zube? Zašto bi trebalo podsticati ostale evropske političare da veruju kako je izlaz opcija s kojom će jeftino proći? Ukoliko bi Boris Džonson postao novi premijer, kako bi se moglo očekivati, da li je moguće da se u tom slučaju nemačka kancelarka bavi čovekom koji misli da EU ima isti cilj kao Hitlerov Rajh? Da, Nemačka ima trgovinski suficit sa Velikom Britanijom. Ali to neće biti odlučujuće – ne samo zbog toga što će njeni proizvođači i dalje prodavati visokokvalitetne proizvode koje Britanija – bila u EU ili ne – ne proizvodi.02Funta je već započela slobodan pad. Ako funta i nadalje bude imala malu vrednost, što je vrlo verovatno – to će ublažiti negativni efekat na autput – barem na srednji rok. Ipak, neizbežna je neizvesnost –  koja će trajati godinama, a ne mesecima – a verovatno će ova situacija u više navrata destabilizovati tržište imovine. Ukoliko pad funte generiše kratkoročni skok inflacije, neka bude tako: Engleska banka može to ignorisati. Ali, radi se o tome da gubitak poverenja u Veliku Britaniju može biti toliko ozbiljan – posebno s obzirom na veličinu deficita tekućeg računa u Velikoj Britaniji – da buduće britanske vlasti neće biti u stanju da njom upravljaju. Ako se ovo i dogodi, onda bi mogla biti potrebna značajna (finansijska) podrška. Ali, hoće li ona doći?

Sve u svemu, fiskalna upozorenja Džordža Ozborna (George Osborne) nisu bili potpuno glupa. Britanske administrativne jedinice moraće da nauče, možda uskoro, kako izgleda nadolazeći verovatan gubitak ekonomske dinamike priliva finansijskih sredstava za poreske prihode, od kojih zavise. Hitni budžetski plan nije potreban, ali je izgledno da se ne samo ciklična već i strukturna fiskalna pozicija Britanije sada pogoršala. Ako je to tako, onda će se od (svake) nove vlade sigurno zahtevati izvesno fiskalno stezanje.

Nakon ovakvog rezultata referenduma, ekonomijja u Britaniji biće rekonfigurisana. Oni biznisi koji su u Velikoj Britaniji funkcionisali na bazi evropskog tržišta moraće da preispitaju svoju poziciju. Uloga Londona kao centra za trgovinu evropskom aktivom izraženoj u evrima biće ozbiljno dovedena u pitanje. Proizvođači će morati da razmotre kako da prilagode svoje proizvodne kapacitete. Mnogi će svoje poslove preseliti u neke druge zemlje. Preduzeća čije poslovanje zavisi upravo od sposobnosti evropskih državljana – koji su u njima do pre par dana radili slobodno – moraće da preoblikuju svoje funkcionisanje. Mnogi će želeti da se okrenu ka unutrašnjem, jedinstvenom tržištu EU. Takve odluke neće morati da budu odjednom donesene, ali će u svakom slučaju, u ovom trenutku, voditi ka sve manjim ulaganjima u britanske kompanije i biznise. U “privredno-ekonomskom životu” budućnost je uvek, u određenoj meri, prisutna sada i ovde: danas i na ovom mestu.

Kratkoročno gledano, međutim, biće veoma teško razumno donositi takve odluke. Biznisi, ovde u Britaniji i posvuda naprosto ne znaju – niti imaju predstavu – kako će političari okončati predstojeće teške pregovore. Ova neizvesnost je oduvek bila tako očigledan ishod u slučaju da Britanci izglasaju svoj izlazak iz Unije. Samo će vreme moći da razveje ovu maglu koja se nadvila. Ono što je očigledno je to da će, nakon dužeg perioda tranzicije koja treba da usledi, Britanija iz nje izaći siromašnija nego što bi to inače bio slučaj. Britaniji je išlo dobro dok je bila unutar EU. Malo je verovatno da će joj tako biti i nadalje, sada kada je izvan nje.

Pa ipak, ekonomija i privreda samo su deo onoga što je bitno. Odluka Britanije da uđe u EU nekada je imala velikog razloga i smisla. Njena odluka da sada ode iz nje nije bila takva. Ovakvim izborom na referendumu, ona je okrenula leđa sopstvenim velikim naporima Evrope da prevaziđe istorijske podele.

Za mene, ovo je jedan od najtužnijih trenutaka u mom životu.

FT

 

Kraj neoliberalizma?

Kako izgleda kada ideologija umire? Kao i u mnogim stvarima, književnost je najbolji vodič. U Crvenom izobilju, odličnom istorijskom romanu, Francis Spufford opisuje kako se u Rusiji raspadao komunistički san o izgradnji boljeg, pravednijeg drušva.

Čak i kada su cenzurisali misli svojih građana, komunisti su sanjali velike snove. Spuffordov junak je Leonid Kantorovič, jedini sovjetski ekonomista koji je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Dok se trucka moskovskim metroom, on fantazira o tome šta će izobilje doneti njegovim osiromašenim saputnicima: „Sva ženska odeća pretvara se u svileni brokat, a vojne uniforme u elegantna siva i srebrna odela: a lica, sva lica u vagonu, opuštaju se i gube bore urezane brigom i glađu, i druge tragove nužde.“

Ali stvarnost začas poruši te kule od peska. Brojevi su sve neposlušniji. Divni planovi mogu se ostvariti samo prevarama, a glavni arhitekta to zna bolje nego ijedan disident. Ovo je jedan od Sputtfordovih suštinskih uvida: dugo pre javnog protesta, ljudi untar sistema gunđanjem su izražavali nezadovoljstvo. Šapat po šapat, pismo po pismo, režim je postojano potkopavan iznutra. Njegov konačni pad dogodiće se više decenija posle završetka romana, ali je već vidljiv.

Kada je roman objavljen 2010, bilo je jasno da ideologija na kojoj počiva savremeni kapitalizam malaksava, ali ne i da umire. Izgleda da smo sada stigli dotle. Upravo tehnokrati koji održavaju sistem polako i nerado priznaju da mu nema spasa. Čujemo to od Marka Carneya iz Engleske banke koji poziva na uzbunu zbog „niskog rasta, niske inflacije, niskih kamatnih stopa“. Ili kada Banka za međunarodna poravnanja, centralna banka centralne banke upozorava: „čini se da je globalna ekonomija nesposobna da se vrati održivom i uravnoteženom rastu“. A najjasnije nam je to nedavno rekao MMF.

Intervencija Fonda nije najzanimljivija po tome što je rečeno – važnije je ko je to rekao i kako. U centralnoj ediciji Fonda trojica njegovih vrhunskih ekonomista objavili su studiju pod naslovom: „Neoliberalizam: preskupo plaćen?“. Već vas od naslova podilazi jeza. Najpoznatiji ekonomisti i političari tako dugo su poricali i samo postojanje neoliberalizma odbacujući tu reč kao uvredljivu etiketu bezubih nezadovoljnika koji ne razumeju ni ekonomiju ni kapitalizam. A sada stručnjaci MMF-a opisuju kako se „neoliberalni program“ širio po planeti u poslednjih 30 godina i kako su u sve više država društvene i političke institucije poklekle pred zakonima tržišta.

Will Davies je u svojoj knjizi Granice neoliberalizma naveo dva najvažnija britanska primera: državno zdravstvo i univerzitete, „gde su učionice pretvorene u supermarkete“. Javni sektor je zamenjen privatnim kompanijama, a demokratija pukom konkurencijom.

Istraživači MMF-a priznaju da su njihovi rezultati strašni. Neoliberalizam nije doneo ekonomski rast – samo su malobrojni postali još mnogo bogatiji. Ovaj sistem izaziva ogromne lomove koji za sobom ostavljaju ljudske ruševine i potrebne su milijarde za saniranje posledica – nalaz sa kojim bi se složila većina korisnika banke hrane u Britaniji. I dok George Osborne opravdava štednju kao blagovremenu „popravku krova po sunčanom danu“, ekonomisti Fonda definišu je kao „potkresivanje države… još jedan aspekt neoliberalnog programa“. Aspekt čiji bi troškovi, kažu oni, „mogli biti veliki – mnogo veći od koristi“.

Ovde treba obratiti pažnju na dve stvari. Prvo, ova studija dolazi od istraživačkog odeljenja MMF-a, a ne od onog osoblja koje leti u bankrotirane zemlje, pregovara o uslovima zajma sa vladama kojima je očajnički potreban novac i sprovodi fiskalno maltretiranje. Još od 2008. godine, produbljuje se jaz između onoga što MMF misli i radi. I drugo, iako su njegovi istraživači mnogo kritičniji nego što bismo očekivali, oni u stvari ispituju različite modele izlazne strategije za svoju firmu. Tako oni brane privatizaciju tvrdnjom da ona vodi „efikasnijem pružanju usluga“ i smanjivanju javnih troškova – na šta čovek može da im odgovori samo voznom kartom do nuklearke Hinkley Point C.

Ovim istraživanjem MMF je ipak značajno prekršio neoliberalni konsenzus. Nejednakost i beskorisnost velikog dela modernih finansija: takve teme ekonomistima i političarima obično služe kao veštačke koske za jačanje zuba i oni ih radije tretiraju kao odstupanja od norme. Najzad je jedna velika institucija progovorila ne samo o simptomima već i o njihovim uzrocima, za koje tvrdi da su politički. I vodeći autor ove studije je priznao da pre samo pet godina Fond ne bi objavio ovakvo istraživanje.

Od 80-ih godina prošlog veka politička elita odbacuje ideju da je njeno delovanje ideološko i tvrdi da ona samo sprovodi efikasne politike, one “koje rade“. Ali to može da prođe samo ako ono što sprovodite stvarno radi. Od kraha 2008. naovamo, bankari centralne banke, političari i TV novinari uveravaju javnost da će taj trik ili te milijarde obaviti posao i vratiti ekonomiju na pravi kolosek. Probali su sve – spasavanje banaka, smanjivanje troškova, zamrzavanje plata, upumpavanje milijardi u finansijska tržišta – a rast je i dalje anemičan.

05

I što duže traje recesija, javnost postaje sve svesnija činjenice da ne samo što je smanjen rast, već je pogoršan i položaj radnika. Prošle godine je think-tank organizacija bogatih zemalja – OECD – napravila značajan ustupak: priznala je da je rast radničkog dela kolača u Velikoj Britaniji najmanji od Drugog svetskog rata. I dodala da su u istom ili gorem položaju radnici celog kapitalističkog zapada.

Na kraju romana Crveno izobilje Nikita Hruščov se šeta ispred svoje dače, gde živi u prinudnoj penziji. „Raj je mesto“, uzvikuje on, „gde ljudi žele da završe, a ne da počnu. Kakav je to socijalizam? Kakvo je to sranje kada morate da držite ljude u lancima? Kakav je to društveni poredak? Kakav je to raj?“

Ekonomisti nisu romanopisci, što je šteta, ali iza njihovih grafikona i tehničkog jezika pomalja se dugi samrtni ropac još jedne ideologije.

Aditya Chakrabortty, The Guardian, 31.05.2016.

Romansa između Zapada i renminbija

Kinezi gube poverenje u svoju valutu. Suočena sa posustalim ekonomskim rastom, Narodna banka Kine (PBOC) je pojačala napore da uspostavi stabilnost svog renminbija, koristeći svoje ogromne devizne rezerve kako bi podržala postojanost deviznog kursa i zaustavljanje odliva sredstava koja su počela da odlaze iz zemlje. Guverner PBOC, Džou Sjaočuan (Zhou Xiaochuan), je više puta ponovio da nema osnova za nastavak depresijacije, ali malo ga u zemlji, izgleda, malo ko sluša. Samo u poslednjem kvartalu 2015. godine, neto odliv kapitala iz Kine iznosio je 367 milijardi dolara.

Pa ipak, poljuljano poverenje u Kinu nije sprečilo Zapad – a Evropu posebno – da udvostruči svoje uloge u baratanju kineskom valutom. Kada je prošlog decembra Međunarodni monetarni fond saopštio da će se renminbi pridružiti dolaru, britanskoj funti, evru i japanskom jenu u valutnoj korpi koja leži u osnovi vrednovanja valutnih jedinica ove svetske finansijske organizacije, takozvana “Korpa na Specijalna prava vučenja (Special Drawing Rights, SDR)”, svakako da je ova odluka bila politička.

06Sporazumom članica Međunarodnog monetarnog fonda iz 1974. godine, zlato je prestalo da se koristi kao merilo vrednosti jer je zbog krize na berzama izgubilo svojstvo sigurnog i stabilnog merila vrednosti. Umesto zlata uveden je SDR. SDR služi kao mera veličine nacionalne ekonomije i količina do koje MMF može privremeno da otkupi nacionalnu valutu radi uravnoteženja bilansa plaćanja pojedine članice. SDR se koristi i u trgovačkom i pomorskom pravu a određuje se na temelju dnevnog proseka srednjih vrednosti četiri – a odnedavno, s Kinom i njenim renminbijem, pet svetskih valuta – to je tzv. valutna korpa (eng. “currency basket”): USD, EUR, JPY, GBP, RMB

Malo je onih koji bi mogli da tvrde da renminbi (renminbi: na kineskom “domaća valuta”, u svetu poznatija pod nazivom juan), ispunjava kriterijume MMF-a za uključivanje u korpu valuta SDR. On, pre svega, nije u slobodnoj razmeni niti je u globalnom slobodnom opticaju, a pristup njemu je ograničen i unutar a i izvan Kine. Neke filijale kineskih banaka u inostranstvu nude štedne uloge u kineskoj valuti, dok kvalifikovani investitori mogu da otkupe dužničke instrumente vezane za renminbi. Ali, je obim je ograničen.

07

Pojašnjenja radi, treba reći da se vrednost renminbija pokazala solidnom – barem u statistici vezanoj za trgovinu. Prema podacima svetske finansijske mreže SWIFT, ovo je druga najkorišćenija valuta u finansijskoj trgovini, ispred je evra a na petom je mestu u smislu međunarodnih plaćanja. Ovi podaci su, međutim, naduvani transakcijama Hong Konga, koje čine približno 70% međunarodnih trgovinskih plaćanja u kojima se trgovalo renminbijem. Kada je u pitanju renminbi, tek je nekoliko ugovora realizovano trgovinom ovom valutom; ostalo je, mahom, dolarsko plaćanje u finansijskim transakcijama. Dolar i dalje ostaje kralj u fakturisanju, sa evrom koji ga sledi ali daleko iza. Čak su i akcije u japanskom jenu i britanskoj funti, iako veoma skromne po obimu, i dalje većeg obima nego deonice u renminbiju.

[*SWIFT (skr. od engl. Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) je glavna tehnološka i komunikaciona mreža deviznih transakcija u svetu, osnovana 1977. godine SWIFT omogućava formiranje globalnog deviznog tržišta u pravom smislu reči. SWIFT – svetsko udruženje međubankarskih finansijskih telekomunikacija je osnovano 1970. u formi neprofitnog akcionarskog društva, a od 1977. počinje da obavlja poslove u mnogo većem obimu nego do tada. SWIFT se sastoji iz tri bazična dela, i to: mreže, zajedničkog (standardnog) jezika i koordinisanja sistema]

Odluka MMF-a da kinesku valutu pridoda SDR valutnoj korpi uveliko duguje odlukama Sjedinjenih Država da napravi ustupke Evropi. SAD su godinama tvrdile da bi renminbi mogao biti uključen u SDR samo ukoliko je Kina otvorila svoj kapitalni račun, dozvoljavajući time da njena valuta pluta slobodno, kao i samo ukoliko bi imala jednu nezavisniju centralnu banku. Ništa od ovoga nije se desilo.

Međutim, nakon što je Kina osnovala Azijsku infrastrukturno-investicionu banku uz podršku Evrope, Sjedinjene Američke Države pristale su da odustanu od svojih primedbi. Na kraju krajeva, SDR korpa ima sporednu ulogu u globalnim finansijama, a na priznavanje vrednosti renminbija (što znači juana) gleda se kao na malu cenu koju treba platiti kako bi se Kina “ugradila” u već postojeće institucije Breton Vudsa (Bretton Woods).

Ulaganje Evrope u renminbi, međutim, daleko prevazilazi političku simboliku. Lideri evropskog kontinenta bili su veliki zagovornici internacionalizacije juana, podržavajući napore reformski orijentisanih zvaničnika kao što je Džou. Uključivanje kineske valute u SDR bi, kako se mnogi nadaju, moglo ohrabriti Kinu da dodatno liberalizuje svoj kapitalni račun.

01

Evropske vlade i centralne banke takođe aktivno rade na tome da renminbi postane održiva rezervna valuta, kao i da se poveća trgovina sa Kinom. Britanski kancelar Džordž Ozborn (George Osborne) je jasno i glasno izrekao kako bi voleo da London bude najvažnije off-shore tržište za trgovinu i usluge kroz renminbi. Stoga nije slučajno što je, tokom državničke posete predsednika Si Đinpinga (Xi Jinping) Velikoj Britaniji u oktobru 2015. Kina izabrala upravo London za  emitovanje svojih državnih obveznica.

Ostatak Evrope je pojednako oduševljen. Danas, Stari kontinent predstavlja sigurnu luku za najveći broj bankarskih kliringa* u renminbiju. Ofšor renminbi čvorišta su se pojavila i zaživela u Frankfurtu, Parizu, Milanu, Luksemburgu, Pragu i Cirihu (Zürich), a većina centralnih banaka u Evropi je dodalo – ili upravo dodaju –  kinesku valutu u svoj portfolio. Kineska Narodna banka i Evropska centralna banka su oktobra 2013. potpisale bilateralni sporazum o valutnoj razmeni (svopu) za 45 milijardi evra (50 milijardi američkih dolara), što je dosad najveći kineski svop izvan Azije.

09[* Kliring (engl. clearing), obračun međusobnih dugovanja i potraživanja njihovim prebijanjem (kompenzacijom) tako što se podmiruje samo potražni saldo. Danas se primenjuje i pri obračunavanju dugovanja i potraživanja između dveju zemalja. **Svop (Swap), oblik osiguranja zbog kursnog kamatnog ili kreditnog rizika. istovremena kupovina i prodaja odredjene valute s tim da se jedna od radnji (bilo kupovina bilo prodaja) odvija sa valutom SPOT a druga radnja sa valutom FORWARD (videti ovde i ovde)].

Podizanjem juana kao rezervne valute, Evropa se nada podršci liberalnih struja unutar Kine i pozdravljaju pridruživanje ove zemlje jezgru najvećih svetskih sila, kojoj je odsad omogućeno da i ona odlučuje I ima svoj glas o globalnim monetarnim pitanjima. Nažalost, međutim, jer ovo je učinjeno u trenutku kada je renminbi na udaru spekulacija pa i sami Kinezi počinju da u nju gube poverenje. Evropski napori bi mogli uroditi plodom. Ipak, sve dotle dok Kina svoju valutu ne učini široko dostupnom svetu i nastavi da dalje otvara svoje tržište, skoro je izvesno da će se ovi napori izjaloviti.

Project Syndicate