Vojadžer 1, naš izaslanik… napokon među zvezdama

Svemirska sonda Vojadžer je preko 20 milijardi kilometara daleko od Zemlje i treba je popraviti: Evo šta se dogodilo.

Hvatajući slabašne signale kroz NASA-ine džinovske tanjire radio-antena, koji su deo mreže Deep Space programa, jedva da se čuju bledi šapati nezamislivo nam udaljenog robotskog istraživača Vojadžer 1, koji nam dostavlja poruku: možda neću još dugo.

Vojadžer 1 je dosad najudaljenija istraživačka sonda, koji i dalje funkcioniše i komunicira sa NASA-om, dok sve više ubrzava leteći kroz duboki svemir.

Poruka nije doslovni S.O.S. signal, mada podaci iz Vojadžerovog sistema motora upozoravaju NASA-ine inženjere da je problem na pomolu: Vojadžer će uskoro izgubiti sposobnost usmeravanja svog tanjira za radio-komunikaciju sa Zemljom – taj je „tanjir“ zapravo parabolična antena velike snage i predstavlja „pupčanu vrpcu“ koja Vojadžer 1 drži u životu.

Gubitak kontakta s Vojadžerom 1 ukazuje na više nego briljantnu završnicu preko 40 godina duge karijere prepune čudesnih naučnih otkrića, odiseje koja je 5. septembra 1977. započela prvo istraživanjem Jupitera i Saturna, a nastavila se  dugogodišnjim zadatkom pronalaženja same ivice međuzvezdanog prostora.

Pre nekoliko decenija započela je „Velika turneja“ (“Grand tour”) sondi Vojadžer 1 i 2 (Vojadžer dvojka lansiran je par nedelja pre jedinice, 20. avgusta 1977), a njihove misije podarile su čovečanstvu izvanredne slike i otkrića napravljena tokom njihovog prolaska kraj Jupitera, Saturna, Urana, Neptuna i njihovih meseca.

Sonde Vojadžer 1 i 2 otkrile su aktivne vulkane na Jupiterovom mesecu Io, nagoveštavajući postojanje ogromnog vodenog okeana u tečnom stanju pod ledenom korom Evrope, još jednog od čak 69 Jupiterovih meseca, pobudivši u nama i radoznalost za Titanom, Saturnovim misterioznim mesecom neprekidno skrivenim pod oblacima. Vojadžeri su nam poslali zapanjujuće slike Jupiterovih oblačnih pojaseva i ogromnih olujnih sistema, otvorivši nam oči za izvanredne detalje Saturnovih prstenova.

Nakon putovanja dugog 21 milijardu kilometara (i to u ovom momentu, udaljavajući se sve brže), Vojadžer 1 je nedavno prešao taj čarobni prag gravitacionog dometa našeg Sunca, ušavši slobodno u međuzvezdani prostor (dobro, ne baš sasvim slobodno:  u svemiru je mikrogravitacija sveprisutna). Uz ogromna, još neistražena područja koja su pred sondom, svaki neblagovremen završetak Vojadžerove misije sada bi bio nesaglediv gubitak. Naučnici su beskrajno željni da saznaju nešto više o onome što leži između zvezda unutar naše galaksije.

Vojadžer 1: paljenje alarmne lampice motora

Bilo je neizbežno da će u određenom trenutku Vojadžerova sposobnost da ostane u kontaktu početi da bledi. Upravljanje toliko udaljenom svemirskom opservatorijom  pretpostavlja nekoliko tehničkih izazova, od kojih nije najmanji onaj koji se tiče održavanja radio-komunikacije na ogromnim distancama. NASA to radi tako što Vojadžerove glavne radio-tanjire tj antene održava usklađenima sa Zemljom i ogromnim radio-uređajima NASA-ine mreže Deep Space.

Kada bi svemirske sonde bile prepuštene da plove kosmosom po inerciji, tanjiri za radio-komunikaciju ovih svemirskih letelica postepeno bi se izokrenuli pa samim tim i prestali da svoj položaj usklađuju sa Zemljom, reagujući na suptilne ali uporne sile kosmosa i zvezda, poput pritiska nastalog od sunčeve svetlosti ili solarnog vetra.

Vojadžer 1 je sve do sada koristio set „mlaznica za kontrolu položaja“ (attitude control thrusters) koji su se palili u izuzetno kratkim i malim „ekspozicijama“ kako bi obezbedili suptilno upravljanje svemirskim brodovima sa ciljem održavanja „poravnanja“ tj usklađenosti sa rutom leta i kontrolnim centrom na Zemlji. Ali, u poslednjih nekoliko godina, NASA je primetila kako su ovi potisnici počeli da sve češće otkazuju, stvarajući sve manje i manje potiska. Sve slabiji potisak je, logično, zahtevao sve duže periode aktivnosti mlaznica i njihovog paljenja, ne bi li odradili svoj posao korekcije položaja.

Magična granica: fazni prelazak Vojadžera 1 iz heliosfere, u međuzvezdani prostor

Magična granica: fazni prelazak Vojadžera 1 iz heliosfere u međuzvezdani prostor

Kako pokvareni Vojadžer odšlepati „na kanal“ kod majstora?

Stvar je ista kao kada imate kola: ne nastavljate da vozite automobil onda kada motor započne da brekće, ukoliko planirate da dalje nastavite vožnju. Šta tada učinite? Pa, odvezete ga kod mehaničara.

S obzirom da dovođenje Vojadžera u podesno stanje „negde u nekoj radionici“ nije bila opcija, inženjeri NASA morali su da doslovce „izmaštaju“ kako da održe Vojadžerovo zdravlje tokom njegove misije, pritom koristeći već postojeće resurse na sondi. Sećate li se one scene iz filma Apolo 13, a zapravo realnog incidenta koji se desio između 11. i 17. aprila 1970. godine, kada su inženjeri morali da otkriju način na koji bi astronauti mogli da uspostave sistem uklanjanja ugljen-dioksida korišćenjem plastične kese i samolepljive trake?

Rešenje za Vojadžer 1 je glasilo: ponovo pokušati s uključivanjem jedne drukčije grupe motora, koji su bili ugašeni čitavih 37 godina.

Ova garnitura agregata kod Vojadžera jesu njegovi “potisnici za korekciju manevara“ (Trajectory correction maneuver, TCM)”. Nisu testirani toliko dugo pošto su ih NASA inženjeri poslednji put koristili pre gotovo četiri decenije, ne bi li tada pomogli manevrisanju Vojadžera 1 kroz Saturnov sistem, kako bi sonda napravila bliske prelete nad ovom planetom i njenim titanskim mesecom, Titanom. Jednom kada je let kroz Saturnov sistem okončan, TCM potisnici više nisu bili potrebni pa su 8. novembra 1980. ugašeni… sve do 28. novembra 2017.

Pre nešto više od četiri meseca, nakon 37 godina i 20 dana, NASA je naložila Vojadžeru da ispita TCM potisnike. Ovaj radio-signal putovao je kroz svemir 19,5 sati da bi stigao do svemirske sonde, dok su inžinjeri NASA čekali puni nade i nestrpljenja.

A zatim, nakon još 19 sati i 37 minuta sati ćutanja, NASA radio-antena Goldstoun u pustinji Mohave primila je od Vojadžera 1 poruku da su potisnici uspešno upaljeni. Štaviše, radili su perfektno, i to kroz seriju veoma kratkih pulsnih paljenja u trajanju od po 10 milisekundi.

Inače, sve Vojadžerove potisnike razvila je kompanija Aerojet Rocketdine. U pitanju je vrsta mlaznica MR-103 koja ne leti samo na Vojadžeru već se nalazi i na drugim svemirskim letelicama NASA-e, kao što su Cassini i Dawn.

NASA sada ima način kako da Vojadžerov komunikacijski radio-tanjir i dalje drži precizno uperen ka Zemlji još najmanje dve ili tri godine, prelaskom na TCM sistem onda kada aktuelni potisnici u nekom trenutku budu sasvim otkazali.

Vojadžerova zaostavština

Pokrenuta 1977. godine, primarna misija Vojadžera 1 bila je da napravi letove kroz Jupiterov i Saturnov sistem, pre nego što ga Saturnova gravitacija bude dalje „pogurala“ na put koji bi ga izvukao iz solarnog sistema, uputivši ga potom u međuzvezdani prostor.

Sada je Vojadžer 1 najudaljeniji ljudski predmet poreklom sa Zemlje, i to otkako je pre 20 godina (1998) nadmašio  poštovanja i divljenja vrednog Pionira 10. Od marta 2018. godine, Vojadžer 1 je udaljen više od 21 milijardu kilometara – što je ravno 141 distanci između Zemlje i Sunca.

Vojadžer 2, trenutno preko 10 milijardi kilometara daleko od Zemlje, imao je put koji se razlikovao od putanje njegovog blizanca: „dvojka“ je prvo krstarila prema Uranu, a zatim i Neptunu, nakon posete Jupiteru i Saturnu. Vojadžer 2 je postao jedini svemirski brod koji je posetio sve četiri planete koje važe za gasne gigante, i jedini je koji je ikada posetio Uran ili Neptun.

Međuzvezdani izaslanici

Po napuštanju područje gasnih giganata, oba Vojadžera postala su de facto „izaslanici“ ljudske rase koji hitaju ka drugim zvezdama, ploveći međuzvezdanim prostorom, postigavši dovoljnu brzinu zahvaljujući solarnim vetrovima tokom svojih međuplanetarnih preleta unutar Sunčevog sistema.

Od tog trenutka, misija oba Vojadžera preobrazila se od istraživača nama bliskih planeta u udaljene „predstraže“ i ispostave koje mere svojstva kosmičkog prostora oko sebe – brzinu i pravac solarnog vetra i njima pripadajućih magnetnih polja, kao i aktivnost čestica s električnim nabojem koje lete pokraj njih.

Sada se o sondama Vojadžer 1 i 2 može razmišljati kao o izuzetno udaljenim „meteorološkim stanicama“ koje nas izveštavaju o “kosmičkim vremenskim prilikama”, dok prevaljuju sve veće udaljenosti.

Naučnici uključeni u misije Vojadžera 1 i 2 već dugi niz godina proučavaju „tanke mlazeve“ podataka koje sa obe svemirske sonde „docure“ do Zemlje, čekajući dan kada bi jedna ili obe sonde mogle prijaviti promenu u njihovom čestičnom ili magnetskom okruženju – čekajući da se dogodi tzv “promena vetra” koja bi pokazala da je sonda ušla u međuzvezdani prostor.

Promena vetra

U avgustu 2012, Vojadžer 1 je i zvanično prešao nevidljivu a tako teško dostižnu granicu koja deli carstvo sunčeve gravitacije od ostatka svemira. Ovaj prelazak u međuzvezdani prostor ogledao se u velikom porastu čestica s električnim nabojem koje potiču iz međuzvezdanog prostora; to su čestice čiji je smer pomeren usled njihovog „odbijanja“ o solarne vetrove.

Razlika između međuzvezdanog prostora i „balona“ solarnog vetra prisutnog oko našeg Sunca je suptilna i ljudskim čulima ne bismo primetili promenu. Zapravo bi, u svakom slučaju, naša čula „prijavila“ samo prazan prostor koji nas okružuje i ništa više.

Ali sa svojim izuzetno osetljivim detektorom čestica i magnetnih polja, Vojadžer 1 nam upravo sada pruža prvu predstavu i sliku onoga što leži između zvezda. Što duže bude ostao u komunikaciji s nama, odlazeći sve dublje u svemir, tim će pre i saznanja o našoj galaksiji biti dublja i dragocenija.

KQED, NASA.GOV

 

Kineski vojni radar u globalnom ratu protiv komaraca i bolesti koje prenose

Kineski naučnici razvijaju uređaj kojim bi otkrili let insekata sa krilima na udaljenosti od 2 km – izum koji bi se mogao iskoristiti za spasavanje miliona života. Priču donosi South China Morning Post.

Prema naučnicima uključenim u ovaj istraživački projekat, kineska vlada razvija super osetljivi radar koji može otkriti rad krila komaraca u radijusu do 2 kilometra.

Prototip uređaja testira se u vojnoj laboratoriji na Tehnološkom institutu u Pekingu (BIT), rekao je jedan od naučnika uključenih u razvoj ovog sistema. Ovaj program uključuje osetljivu tehnologiju koja se već koristi u kineskim sistemima raketne odbrane.

“Identifikovanje i praćenje pojedinačnih ciljeva veličine komaraca više nije naučna fantastika”, rekao je. “Mi smo, zapravo, veoma blizu tačke gde će ova tehnologija iz laboratorije biti upotrebljena kako bi spasavala živote.”

Ukoliko niste znali, komarci su oduzeli više ljudskih života nego svi ratovi u istoriji zajedno. prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, njihovi zarazni ujedi i dalje svake godine uzrokuju više od milion smrtnih slučajeva.

Insekti imaju ulogu prenosilaca širokog spektra mikroorganizama koji su uzročnici brojnih bolesti, od malarije i žute groznice, do denge i novijih virusa kao što je zika.

Kina razvija nove radarske tehnologije kako bi otkrila neprijateljske stelt letelice, a nus-efekat ovog razvoja je primena ove opreme u detekciji rojeva komaraca-koji prenose smrtonosne bolesti.

Suzbijanje ovih dosadnih prenosilaca infekcija spada u glavne ciljeve, a sa ciljem očuvanja zdravlja nacije. Komarci mogu doleteti i odleteti praktično bez traga – njihovo poznato zujanje može nas upozoriti ali samo kada su već sasvim blizu nas – a tada je već kasno.

Nakon višedecenijskog razvoja, savremeni vojni radari danas mogu izdvojiti i identifikovati odjeke sa udaljenosti koje su više nego impresivne. Uzmimo kao primer radar Američke agencije za protivraketnu zaštitu koji operiše na  “X” tj mikrotalasnim frekvencijama (7.0 do 11.2 GHz), koji može otkriti objekat veličine lopte za bejzbol na oko 4000 kilometara udaljenosti.

Kina je razvila radarske sisteme sličnih naprednih karakteristika kako bi pratila vojne projektile i stelt avione, premda neki naučnici angažovani na ovim vojnim projektima smatraju da se ovakva tehnologija može koristiti i za borbu protiv komaraca; upravo su oni i ubedili kinesku vladu da finansira njihova dalja istraživanja radarske tehnologije u mikrotalasnom („X“) frekventnom opsegu.

Tim predvođen Long Tengom je krajem prošle godine dobio finansijsku podršku vlade u visini od preko 82 miliona juana (12,9 miliona dolara) kako bi konstruisao radar za detekciju komaraca i drugih štetočina, i koji bi mogao biti testiran praktično na terenu.

Prema podacima s interneta i univerzitetskih veb-stranica, Long je direktor BIT-ovog instituta za istraživanje radarskih tehnologija i vodeći je naučnik u ključnom razvojnom programu vojnih radara u Kini. On dosad nije komentarisao ovu priču koja se pojavila u svetskim medijima.

Prema naučniku angažovanom na ovom projektu, radar funkcioniše tako što emituje brze impulse elektromagnetnih talasa koji se prostiru na mnogobrojnim frekvencijama. Kada neki od ovih radio-talasa „naleti“ na komarca, odbija se o njega i vraća nazad ka radaru, noseći sa sobom informacije koje uključuju podatke o vrsti komarca, polu, brzini i pravcu u kojem leti, kao i da li je insekt – jeo.

Radar se, na primer, može montirati na krovu koji gleda na naselja i stambene objekte, i koristiti ga za određivanje položaja velikih kolonija komaraca, njihovih područja razmnožavanja i mesta odmora. Ukoliko kolonija migrira u neko susedno područje, domaćinstva tih oblasti mogu biti pravovremeno upozorena.

Naučnici drugih zemalja koriste civilne radarske mreže za praćenje kretanja grupe – jata ptica ili većih insekata poput skakavaca ili moljaca; ipak, veruje se da je ovo prvi pokušaj upotrebe radara za praćenje komaraca i njihovih rojeva.

Ovaj istraživač istakao je da je prototip postigao osetljivost koja je bez presedana, upravo jer su kineske vlasti dozvolile timu da izgradi sistem upotrebom najnovije tehnologije vojnih radara.

Ovaj radar, recimo, poseduje antenu zadnje generacije, nalik onoj koja se koristi na najnovijim kineskim vojnim brodovima. Antena može istovremeno da usmerava i odašilje snopove mikrotalasa u različitim pravcima i u stanju je da detektuje rakete ili vojne mlaznjake daleko brže od konvencionalnih radara, koji koriste rotirajuće tanjire.

Ovaj radar, takođe, poseduje jednu zasebnu antenu za generisanje radio-talasa koji osciliraju u više pravaca. Funkcionišući po principu poznatom kao polarizacija, ona pruža detaljne informacije o meti, tako da istraživači mogu razlikovati gladnu ženku komarca koja sisa krv, od mužjaka, koji je potpuno bezopasan i ne napada ljude već se isključivo hrani polenom.

Potom u igru ulazi superbrzi računar, koji koristi algoritam za istovremeno identifikovanje i praćenje kretanja velikog broja komaraca u istom roju ili zajednici na nekom području.

Ovaj projekat je plod saradnje bihejviorista specijalizovanih za ponašanje insekata i naučnika iz mnogih drugih disciplina. Radar obezbeđuje ogromne količine podataka i mogao bi pomoći biolozima i entomolozima da saznaju više o individualnom i kolektivnom ponašanju štetočina, što bi moglo dovesti do novih strategija za borbu protiv širenja bolesti koje prenose komarci.

Istraživački tim napravio je pomak u već postojećoj tehnologiji, a može se odmah primeniti u vojne svrhe, bez ikakvih prepravki ili modifikacija. Anonimni istraživač koji je pristao da govori o ovom kineskom radaru takođe je odbio da kaže kada će prvi radar biti završen i aktiviran.

“Trenutno gradimo jednu ili dve jedinice. Nadamo se da će u budućnosti biti proizveden veliki broj ovakvih radara, i da će biti instalirani širom zemlje kako bi se formirala velika mreža za praćenje ne samo komaraca već svake životinjske vrste koja leti”, rekao je on.

Ji Ženjan, priznati istraživač vojne radarske tehnologije i zamenik direktora elektrotehničkog odeljenja Instituta za tehnologiju u Harbinu izjavio je da je identifikacija i praćenje tako majušnih ciljeva udaljenih kilometrima izuzetno teško.

Postojeća tehnologija vojnog radara mogla bi otkriti male, nekooperativne signale udaljene stotina pa i hiljadama kilometara, ali komarci su bili “druga priča”, rekao je on.

Ji, mada vrhunski svetski ekspert u oblasti radarskih tehnologija, ipak nije aktivno uključen u projekat. On je izjavio da je komarce teže detektovati nego stelt avion poput lovca F-22, koji ima poseban premaz i geometrijski dizajn prilagođen „prelamanju“ radarskih talasa, a samim tim i izbegavanju uočavanja na radarskim ekranima.

“Krila komarca se, naravno, umnogome razlikuju od metalnih krila vojnog mlaznjaka, a isto je i s njihovim sastavom, oblicima i pokretima. Radar za detekciju komaraca iziskuje potpuno novi set algoritama”, rekao je Ji.

Najveći izazov dolazi iz neposredne okoline, pošto se radarski talasi koji se odbijaju o komarce i vraćaju u radar izuzetno slabi, pa bi lako mogli biti preplavljeni bukom koja potiče iz pozadine. Filtrirati pozadinsku buku i iz nje izdvojiti autentičnu frekvenciju/signal komaraca ili njihovog jata bilo je više nego komplikovano.

“Dakle, ono što savršeno dobro funkcioniše u laboratoriji možda neće biti tako uspešno na terenu”, rekao je Ji.

Liju Singje, profesor entomoloških studija na Kineskom poljoprivrednom univerzitetu u Pekingu izjavio je da bi program radarskog uočavanja insekata imao neprocenjivu ulogu u borbi protiv štetočina, jer bi radari pažljivo nadgledali komarce i druge sitne insekte – prenosioce teških bolesti.

On je rekao da su neki regioni Kine, naročito njen severoistočni deo, tropske zemlje i Afrika i dalje na udaru komaraca i da trpe od posledica bolesti koje prenose.

Razlike u ponašanju, poput oblika i brzine zamaha krila kao i načina njihovog kretanja mogu se identifikovati upravo radarom, pružajući naučnicima “precizno navođeno oružje u ratu protiv najsmrtonosnijeg stvorenja na Zemlji”, rekao je Liju. “Ovaj radar mogao bi spasti milione života.”

Ovaj članak pojavio se 31. marta 2018. u štampanom izdanju South China Morning Posta (SCMP)

Srodni link: Kako izbrisati komarce i iskoreniti malariju? Odgovor na ovaj izazov možda leži u jednoj vrsti mutirane gljivice.

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)

U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali Google efektom, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Kako da ubedim svoju decu da je Bog stvaran i da nauka greši?

Hmmm. Prvo bi trebalo da ste u stanju da jednog ovakvog tipa ubedite u pogrešnost nauke i njenih postavki:

Ovo je Žorž Lemetr (Georges Lemaître), katolički sveštenik, i nekada učenik iz redova jezuita. Lemetr se takođe, “zadesio” u ulozi vrhunskog fizičara i jednog od tvoraca i danas preovlađujućeg kosmološkog modela poznatog kao “Veliki prasak” (Big Bang).

Ili, možda, ovako: kako ubediti ovog tipa da je nauka pogrešna?

Abdus Salam

Abdus Salam

Ovaj gospodin je Abdus Salam, pobožni musliman iz Pakistana. Slučajno, on je takođe jedini Pakistanski dobitnik Nobelove nagrade za fiziku i jedan od kreatora dosad najuspešnije teorije ujedinjenja u fizici čestica: Teorije elektroslabog međudelovanja.

Ili, hm, šta kažete za ovog tipa?

Izuzetno religiozan, Isak Njutn je dosta svog životnog vremena proveo u teološkim istraživanjima. Na sreću (po sve nas), u slobodno vreme je “pomalo” radio i u oblasti matematike i fizike, izmišljajući tako neke stvari kao što su diferencijalni i integralni račun, mehanika ili gravitaciona teorija.

Istina je da su mnogi naučnici u našim modernim vremenima agnostici ili ateisti. Ali ne svi. A prilično je veliki broj naučnika u istoriji bio duboko religiozan.

Kako to može, pitamo se mi. Sve što je potrebno je malo poniznosti. Priznanje da je priroda stvarno istinska “Božja knjiga”, a učenje kako je čitati može biti jedan od najuzvišenijih životnih poziva kojem jedna religiozna osoba može da teži.

Naravno da je tačno da proučavanje naučnih disciplina podrazumeva sposobnost kritičkog razmišljanja kao i preispitivanje postojećih autoriteta (a to su svi već uspostavljeni naučni zakoni i teorije). Dakle, ukoliko mislite da će religija isprati mozgove vašoj deci, onda ih, naravno, morate držati podalje od nauke koliko god možete, da ne bi naučili kako razmišljati samostalno.

Ali, kao što primeri ovih naučnika pokazuju, ispada da je religija ipak nešto više od tek slepog praćenja i povlađivanja učenjima sveštenika i proroka.

Viktor Tot, IT pro i pasionirani ljubitelj fizike

Quora

 

Najluđi patenti tehnoloških giganata (2/2)

Facebook

1. Društvena mreža kao osnova za podizanje kredita

Ukoliko imate loš kreditni rejting, dobijanje kredita od banke može se ispostaviti kao gotovo neizvodljiv zadatak. CNN je objavio vest da je Fejsbuk 2015. godine patentirao tehnologiju koja bankama i zajmodavcima omogućava korišćenje kretanja svojih potencijalnih dužnika (tj. zajmoprimaca) na društveim mrežama, ne bi li im ovi podaci pomogli u donošenju konačne odluke o tome da li on (ili ona) predstavljaju kreditni rizik po banku. Zajmodavac bi tako ispitivao ne samo vaš već i kreditni rejting vaših prijatelja na fejsbuku, a potom utvrdio da li da vam odobre kredit.

2. Roboti kontrolisani fejsbuk nalogom

Facebook intenzivno istražuje što lakši i što praktičniji način za kontrolu robota u budućnosti. Tako je ova kompanija 2016. godine podnela patent za “Upravljanje robotima i njihovim operacijama putem sistema društvenih mreža.” Drugim rečima, kompanija je patentirala način na koji bi korisnicima društvenih mreža bilo omogućeno da kontrolišu robote preko svojih kanala i naloga na društvenim mrežama.

Amazon

1. Balon za isporuke

Ukoliko ste mislili da su dronovi za isporuku pošiljki jedna prilično neverovatna stvar, Amazon već neko vreme radi na njihovom razvoju. Džef Bezos pošto-poto želi da ode korak dalje u inventivnosti i preduzimljivosti. Njegovoj kompaniji je odobren patent za “vazdušni dostavni centar”. Iza ove suvoparne fraze krije se, u osnovi, najprostiji balon koji će aktivirati dronove za pošiljke po principu “od-vrata-do-vrata” ili čak pravo u vaše ruke i to na događajima i manifestacijama kao što su košarkaške, fudbalske i ragbi utakmice. Ova “vazdušna odskočna daska” za dronove mogla bi, kako se nadaju njeni izumitelji, poboljšati efikasnost bespilotnih dronova za isporuke. Princip je jednostavan: balon se spusti iz drona, vi preuzmete svoju pošiljku, da bi se potom vinuo natrag ka dronu. Uočeno je, naime, da je za dron bolje i praktičnije da “klizi” na određenoj visini (ili u zoni od nekoliko metara, umesto da uvek iznova poleće i sleće. Oni će, takođe, poslužiti kao usputne stanice, koje će dronovi za isporuku koristiti kako bi se snabdeli električnom energijom.

2. Dron-tragač

Fejsbuk je oktobra 2016. patentirao minijaturnog, glasovno navođenog “bespilotnog asistenta za vazdušna vozila” (što je, u suštini, dron) koji može da pomogne u lociranju, recimo, deteta izgubljenog u gomili. U zvaničnom opisu patenta kaže se da dron reaguje na glasovne komande kao što su “pronađi Timija”, što ga inicira da otpočne potragu za izgubljenim detetom. Osim pomoći u pronalaženju izgubljene dece, dron bi mogao imati i niz drugih namena: poboljšanje funkcionisanja glasovnih komandi tokom operacija letenja i lebdenja, što bi, kako se navodi u ovom opisu, pomoglo saobraćajnoj policiji da snima dešavanja u saobraćaju.

3. Podzemne isporuke

Amazon ne razmatra samo dostave iz vazduha. Kompanija je podnela patent za mrežu podzemnih tunela, transportnih traka i vakuum-cevi za prevoz i isporuku paketa i kontejnera. Novi sistem bi, kako se navodi u opisu patenta, povećao efikasnost isporuka i ujedno smanjio saobraćaj na putevima.

4. Fotografije proizvoda na beloj pozadini

Ovaj izum je posebno luckast zato što je po svojoj prirodi generički (tj. opštevažeći i zajednički,). Amazonu je 2014. godine odobren patent kojim je obezbeđeno “fotografisanje proizvoda na beloj pozadini”. Iako je među profesionalcima i ljudima od fotografskog zanata i biznisa bilo dosta gneva i povika „jer je Džefu Bezosu dozvoljeno da ovakvu osnovnu foto-tehniku zaštiti kao svoj patent“, bližim uvidom u izum može se uočiti da je ovom prilikom, zapravo, patentirana (i) određena oprema za osvetljenje, podešavanje i rad same kamere.

Microsoft

1. Pretraživač objekata proširene (augmentovane) realnosti

Evo i jedne nove tehnologije koju smo svi željno iščekivali. Majkrosoft je 2016. godine patentirao tzv. “praćenje objekta”, tehnologiju koja će pomoći njenim korisnicima da pronađu nestale stvari (kao što su npr. ključevi i novčanici). Nova tehnologija koristi Majkrosoftov izum, Augmented Reality HoloLens, jedna vrsta vizira koja prati okruženje i identifikuje objekte iz stvarnog sveta, baš kao i pokrete. Nova tehnologija trebalo bi da u realnom vremenu “uči” o prisutnim objektima, kao i da bude u mogućnosti da nam kaže na kojem mestu smo ih poslednji put odložili. AR (audio-reality) slušalice će, takođe, međusobno komunicirati, a biće u stanju da nam pomognu u pronalaženju zagubljenih stvari drugih osoba.

2. Podvodni data-centri

Iako je proces odobravanja patenta još uvek u toku, Majkrosoft  je početkom ove godine podneo zahtev za “veštački data-centar”. U originalu je centar atraktivno nazvan grebenom (“reef”) uz nadu da to nije najveća ingenioznost te ideje). Nalazeći se u podvodnim plovilima pod pritiskom, data centar je okružen strukturom koja bi unapređivala ekosistem oko njega. Kompanija je pre podnošenja zahteva za patent, atestirala ovaj centar, nazivajući ga “Projekat Natik”. Smešten na obalama Pacifika, ovaj centar za skladištenje podataka neprekidno je dva i po meseca radio na dubini od oko 10 metara. S obzirom da polovina svetskog stanovništva živi u blizini vode, Majkrosoft se nada da će podvodnim centrima podataka biti u stanju da svojim korisnicima obezbedi brzinu “daleko iznad svih dosadašnjih limita”.

Rose Leadem, asistent urednik onlajn izdanja magazina Entrepreneur

Kako postići preduzetnički uspeh (bez prijatelja, novca ili stručnosti)

Saradnik magazina Entrepreneur Skot Hansen je za podkast Success Hackers intervjuisao Lionarda Kima (Leonard Kim), koji je upravljao u partnerskoj kompaniji Influence Tree. Kimov startup je dobar primer kako pristupiti izgradnji svog ličnog brenda, pročuti se kroz startup ekosistem svojim publikacijama, te kako na najbolji način iskoristiti alternativnu klasičnom oglašavanju, i to kroz društvene mreže i viralni marketing.

01

Kim, kao mlad, bukvalno je gladovao. Danas, on se bavi i digitalnim marketingom na Univerzitetu Južne Kalifornije (USC) i oglašavanjem u svrhe poslovanja medicinskim materijalom i uslugama medicinskih preduzeća, Keck medicine, pri USC.

Kim je, u velikoj meri doživeo pad u karijeri. Počeo je da piše sadržaj na sajtu koji se zove Quora, na osnovu preporuke jednog virtuelnog mentora. Njegovo onlajn prisustvo uzburkalo je čitaoce, pridobivši milione njih, kao i novac ovom vebsajtu – daleko  više nego što je mogao i da zamisli.

A Kim je osvojio izuzetno veliku pažnju: Njegovi su tekstovi pokupili preko 10 miliona čitanja, koji su distribuirani i deljeni naširoko, pojavljujući se u glavnim medijskim poslovnim publikacijama kao što Entrepreneur, Inc., Forbes, Fortune, Huffington Post itd, za koje je Kim uradio mnoštvo kolumni, zadobivši preko 100.000 sledbenika na društvenim mrežama.

Kako je to uradio? Iz razgovora kojeg je “Entrepreneur” upriličio sa Lionardom, u tekstu ovog magazina je naglašeno pet najznačajnijih faktora na osnovu kojih je proistekla njegova uspešnost:

03

1. Kreirajte ‘društveno priznanje’ 

Kim je 2013. godine želeo da napusti svoj posao koji je zašao u ćorsokak radeći kao uposlenik u jednoj kompaniji koja je u Fortune 100. Nije stigao da sazda pristojan CV rezime jer je svaki startup s kojim je radio bankrotirao, a s njim i njegova reputacija. Na stotine biografija koje je poslao, niko se nije odazvao.

Rešen da ne bude zauvek zaglavljen u mestu, krenuo je da izgrađuje “društveno priznanje”. Pokupio je sve pismene preporuke i akreditive koje je dotad sticao, izborivši se da njegov saržaj bude prisutan i prepoznat u vodećim medijima i publikacijama, takođe razvijajući svoje kanale u društvenim medijima, na kojima trenutno ima preko 100.000 sledbenika. Kada je sve to uradio, svet je postao njegovo “igralište”. Budite, dakle, kao Kim: Pitajte i tražite od svojih aktuelnih i bivših klijenata da li su voljni da vam daju pismene preporuke. Verovali ili ne, ovo je daleko lakše nego što mislite.

2. Budite autentični

Ljudi su pametni (ili, u najmanju ruku, nisu baš toliko glupi kako vam se to možda ponekad čini). Shodno tome, budite svesni da mogu da vas prozru. Radeći sa svojim klijentima, najvažnija stvar kojom sam ih poučavao tokom treninga je da njihova sposobnost treba da bude stoprocentno autentična u svemu što rade. Čitaoci su umorni od “ćurlikanja”, i hvalisavosti kojom neki jedino žele da pokažu šta poseduju.

Umesto toga, vaš sadržaj treba da bude koncipiran za lako povezivanje s potencijalnom publikom. Ukoliko zaista želite da postignete uspeh, vaš glas treba da bude što “siroviji” tj spontaniji i neposredniji, a samim tim će vam biti lakše da se povezujete sa vašim čitaocima.

04

3. Koristite platformu za content marketing i sindikaciju na internetu

Vaš sadržaj zaslužuje da bude pročitan. Kada je “parkiran” na samo jednom mestu, kao što su, recimo, vaša kompanija ili lični blog, samo će ograničen broj ljudi moći da ih vidi i pročita. Kim preporučuje korišćenje platformi za deljenje sadržaja, i to one koje su prethodno stekle svoju publiku, kao što je Quora, sajt Alexa Top 150, i Medium, platforma za obavljivanje isključivo probranih i zanimljivih (pre svega ličnih!) sadržaja.

Ovakve platforme za sindikaciju tekstualnog sadržaja na internetu imaju jake veze sa medijima, tako da postoje dobre i realne šanse da vaši sadržaji budu objavljeni u vodećim časopisima, listovima i magazinima – kako onim štampanim tako i onim na Svetskoj računarskoj mreži.

4. Obezbedite potražnju za vašim sadržajem

Proverite da li potencijalni čitaoci žele ono što imate da ponudite. Kim skoro da je izgradio platformu za e-trgovinu kao što su Volusion i Shopify. Tu je iskrsao ključni problem s tom strategijom, a uz to i mnogi nepredviđeni troškovi. Njegovo ciljno tržište i sledbenici nisu osećali potrebu za ovakvom vrstom platforme.

Umesto toga, oni su nastavili da od njega traže da im bude mentor. Stara izreka, “Trud se na kraju isplati” ne odnosi se na biznis. Ovde je jednostavna formula prilikom odlučivanja koji posao treba započeti da bi se isplatio a zatim i utemeljio kao stabilan: Pronađite za njim potrebu na tržištu, shvatite u čemu je rešenje, postanite ključ za rešenje tog problema, i, onda – stvorite uspešan  biznis.

5. ‘Defragmentujte’ vašu aktivnost – napravite je probojnom i praktičnom, bez rasipanja na beznačajnosti

Jednom kada budete uspešno prepoznali onu vrstu željenog biznisa za koji postoji potražnja, krenite u njega i “defragmentujte” ga – isecite mu sve viškove i nepotrebne repove, ćorsokake i jalova teoretisanja (tzv. “loose ends”). Kim je to učinio s obrazovanjem. On je uočio da postoji velika prisutnost kurseva na kojima bi polaznici od kursa napravili terevenku, ali ne preduzimajući bilo kakve konkretne korake jer bi se sve po pravilu završavalo “paralizom usled analize” – puno priče ni oko čega. Kim je uočio druge kurseve koji polaznike nisu uspeli da učine odgovornim, ne trudeći se da ih preusmere na praktične zadatke koje treba obaviti.

Kim je uočio da ima dosta onih koji su naučili obilje informacija na drugim kursevima, ali nisu bili spremni na akciju. Zašto? Jer, u fragmentiranoj tj usitnjenoj formi sadržaja, ljudi imaju tendnciju da se zaglave. Kim je počeo da rešava sve ove probleme tako  što je kreirao kurs “Drvo uticaja” (Influence tree), u kojem se sve vrti oko iniciranja polaznika na preduzimanje akcije. Kimov koncept su “domaći zadaci” koji su obavezni za polaznike, a koje treba raditi svake nedelje. Ovakav pristup će direktno rezultati kreiranjem sopstvenog, ličnog – uspešnog –  brenda.

02Kimovo viralno marketinško, odnosno “content” hakovanje je proces brzog eksperimentisanja preko kanala marketinga i razvoja proizvoda za identifikaciju najefikasnijeg načina za rast poslovanja. Ovakvi hakeri poslovnog rasta su korisni trgovcima, inženjerima i menadžerima proizvoda koji se posebno fokusiraju na izgradnju i korišćenje baze korisnika nekog posla. [1] Hakeri rasta često se fokusiraju na low-cost tj niskobudžetne alternative tradicionalnom marketingu; oni, recimo, koriste društvene medije, viralni marketing ili ciljano oglašavanje [2], umesto kupovine oglašavanja putem tradicionalnih medija, kao što su radio, novine i televizija. [3]

Rast marketinškog hakovanja ne vebu je posebno izražena kod novoosnovanih firmi tj startup reduzeća, kada je cilj brz rast u prvoj fazi lansiranja biznisa. [4] Intenziviranjem content-hakovanja možete se fokusirati na smanjenje troškova po konverziji kupaca, mada je fokus na dugoročnoj održivosti, kao što je 2015.  istakao Mejson Pelt: “Cilj svakog marketinga treba da bude dugoročno održiv rast a ne samo kratkoročna dobit rasta. “Hakerisanje je zapravo optimizacija. Zamislite vaš posao kao kofu, a da su vaši kontakti voda – vi nipošto ne želite da sipate vodu u nešto što je bušno i curi… to je bacanje para; a pravi content-haker treba da kao vrhunski prioritet poslovnog rasta ima unapređenje znanja o tome kako zadržati kupca. Kako da kofa ne bude bušna,”

Poslušajte Lionarda Kima u podkastu, u njegovoj uzbudljivoj polusatnoj priči o gladi, nemaštini usponu i uspehu.

 

Entrepreneur

 

(Skoro) svemoguća nauka i naša budućnost

“Nauka nikada neće imati odgovore na sva pitanja”: Ričard Dokins, Margaret Etvud i drugi predviđaju budućnost.

Danas se otvara Londonski festival knjige, a ovogodišnja manifestacija ima za temu “Život u budućim vremenima”; ličnosti iz sveta nauke ali i sci-fi pisci podelili su sa posetiocima svoje vizije budućnosti čovečanstva.

Evo šta kaže Ričard Dokins, autor knjiga Sebični gen” i “Zabluda o bogu” (Richard Dawkins: The Selfish Gene, The God Delusion)

01

Postoji ozbiljan rizik od klimatske katastrofe koja se može uskoro dogoditi. Još jedna alarmantno verodostojna mogućnost u ovom veku je ta da će oružje za masovno uništenje – koje je osmišljeno upravo s ciljem da ga spreči – doći u posed zabludelih ljudi za koje “odvraćanje” ne znači ništa. Pod pretpostavkom da preživimo tako stvorenu katastrofu, spoljne opasnosti mogu se izbeći nekom novom tehnologijom poniklom iz briljantnih poduhvata sletanja na komete. Svet dinosaurusa okončao se onog trenutka kada je kometa ili veliki meteorit, udarom o površinu Zemlje, oslobodio ogromnu snagu koja je razorila gotovo sav tadašnji kopneni život na Zemlji. Ovo će se, najzad, u svoje vreme, i dogoditi. Manji ali i dalje opasni udari iz kosmosa predstavljaju stalnu opasnost, iz stoleća u stoleće, bez prekida. Budući teleskopi poboljšaće naš opseg detekcije, produžiti vreme od upozorenja do trenutka katastrofe, a inženjere daleko ranije upozoriti na opasnost od asteroida, kako bi se što bolje pripremili za presretanje gromade i njeno skretanje u bezopasnu orbitu.

U svetu nauke, DNK sekvenciranje postaće sve brže i jeftinije što će uneti revoluciju u medicini, taksonomiji (klasifikaciji vrsta i tipova) kao i u oblasti kojom se bavim – evoluciji, a da ne pominjemo forenzičke dokaze na sudu. Embriologija i biologija matičnih ćelija napredovaće divovskim koracima. Nove tehnike snimanja omogućile bi da paleontolozi i arheolozi dobiju uvid šta je pod zemljom i to bez kopanja. Razvoj kompjuterske grafike u kreiranju virtuelne stvarnosti napredovaće do tačke gde će se zamagliti granica između virtuelne i spoljašnje realnosti. Očekujem nastavak bespilotnog istraživanja svemira, mada sa ekonomski nametnutim prekidima. Za nešto više od 50 godina biće moguće i uspostavljanje samoodrživih kolonija na Marsu. Čovekov put ka drugim zvezdanim sistemima očekuje nas tek mnogo dalje u budućnosti, mada je izvesna radio-veza sa vanzemaljskim naučnicima veoma prisutna mogućnost. Međutim, ova komunikacija može biti osujećena vekovima koji su potrebni da brzina svetlosti radio-signala stigne do njih, a potom i njihov odgovor do nas; time će komunikacija (za neko vreme, ili večito?) biti isključena.

Margaret Etvud (Margaret Atwood), kanadska spisateljica i eko-aktivista

00

Da li ćemo za pola veka imati planetu iole podnošljivu za život? Ako ubijemo okeane – igra je gotova. Onda više neće biti kiseonika za disanje srednje klase sisara. Okeani proizvode 60%-80% našeg kiseonika. Njihovo pregrevanje i pretvaranje u deponije pune plastike mogli bi zapečatiti našu propast. Nadam se da ćemo biti dovoljno pametni kako bismo izbegli takvu sudbinu. U mojim knjigama postoji obilje podjednako strašnih ideja, mada deluje da ubedljivo prednjači upotreba krvi mladih ljudi za podmlađivanje bogatih staraca – o čemu sam pisala u knjizi Srce poslednje umire (The Heart Goes Last). Ovo se već uveliko dešava. Nastojim da izbegnem predviđanje “budućnosti”, jer ima toliko promenljivih opcija i mogućnosti; samim tim, i toliko mogućih budućnosti. Ali u nešto se mogu opkladiti: za 25 godina neću biti na planeti – osim ukoliko, naravno, ne izbacim pipke i posisam krv kako bih se podmladila.

Marcus Dusutoj (Marcus du Sautoy), profesor Javnog razumevanja nauke na Univerzitetu Oksford i autor knjige “Ono što ne možemo znati” (What We Cannot Know)

03

Ako bih bio u stanju da komuniciram 100 godina u budućnosti počev od danas, i tada razgovarati sa budućim profesorom za Javno razumevanje nauke na Oksfordu – katedru koju je 1995. ustanovio Ričard Dokins, i na kojoj zasigurno tada neće biti mene, iako već neko vreme najavljuju konačno rešenje protiv starosti – pitam se da li će on/ona/ono imati sve odgovore koje mi danas nemamo. Hoćemo li dobiti odgovore na sva velika pitanja nauke koja su sada otvorena? Mislim da ćemo shvatili šta je to tamna materija kao i šta je uzrok ubrzanom širenju svemira. Postoje li, međutim, i pitanja na koja nikada nećemo znati odgovor, bez obzira koliko na njih budemo dugo čekali? Da li ćemo ikada saznati da li je svemir beskonačan? Možemo li definitivno saznati šta se desilo pre Velikog praska? Predviđam da nauka nikada neće imati odgovore na sva pitanja. Jer – bilo bi strašno kada bismo to bili u stanju. Nauka je živa, a njeno disanje zavisi od ovakvih pitanja na koja nemamo odgovor. Ali, može li biti takvih nedokučivih pitanja na koje nikada nećemo imati odgovore? Ovo je pomalo zastrašujuća enigma koja visi nad glavom svakog naučnika.

Loren Bukas, autorka knjiga “Blistave devojke” i  “Isklizavanje” (Lauren Beukes: The Shining Girls, Slipping)

05

Za 10 godina, naš mobilni telefon (ili, možda bolje rečeno, lični mobilni uređaji) postaće nam, doslovce, sve; lična karta, pasoš, skladište za lozinke – neraskidivo povezan sa našim identitetom i onim što proživljavamo od rođenja. Vlasti će biti u stanju da im pristupe u svakom trenutku, a takođe da ga koriste kako bi nas kontrolisali. Seks sa robotima ili u virtuelnom prostoru biće za 25 godina uobičajena stvar, a u nekim slučajevima i poželjna – pogotovo ako i naša inteligencija bude dizajnirana “onako kako nam odgovara”. Ovo će učiniti da osetimo žudnju i nostalgiju za “dobrim starim vremenima” pravog zavođenja i vatre koja bukne u istinskom susretu dva ljudska bića – čak i ako ta veza ne bi imala smisla. U toj virtuelnoj realnosti, putovaćemo na mesta koja su čuda prirode, i to uglavnom zbog toga što će ta mesta biti uništena globalnim zagrevanjem. Onda će te lokacije postojati još samo u virtuelnoj realnosti, a razlog tome biće i vazdušni saobraćaj, koji će postati pakleno nepodnošljiviji, pa niko neće želeti da preduzima daleka i dugotrajna putovanja. Nadam se da ćemo u tom budućem svetu još uvek posedovati građanske slobode. Za 50 godina od danas, priželjkujem ostvarivanje potpune emancipacije svih žena, slobodu ličnog izbora kao i informisanje i obrazovanje za sve ljude, kako bi živeli svoje živote onako kako oni žele. Mislim da ima velikih šansi da se to i ostvari.

Etgar Keret, autor knjige “Sedam dobrih godina” (Seven Good Years)

10

Kao roditelj, mislim da je najveći izazov –a uvek će to i biti – da mi, kao roditelji, i dalje služimo kao “interfejs” tj spona između deteta i sveta koji nas okružuje, a koji je veoma često skoro besmislen. Tehnologija može napredovati divovskim koracima ali će ljudsko ponašanje ostati nepredvidivo i često veoma teško objašnjivo. Mislim da je sadašnji trenutak već dovoljno težak i takoreći van kontrole. Stvari ćemo morati rešavati postepeno, jednu po jednu – ali, uopšteno govoreći, stvari će prvo ići nabolje, potom će postati još gore, da bi ponovo postale bolje.

Gardijan

 

Lista nepoznatih kompanija koje zarađuju gomile novca

Kakvi su poslovni modeli i strategija onih kompanija za koje većina nas nije nikada čula, a koje zarađuju ogroman novac? Zašto su još uvek nepoznate uprkos svom bogatstvu? Da li je to namerno? Henry Wong je za Q&A vebsajt Quora analizirao nekoliko sjajnih firmi koje su nam sve (izuzev Monsanta!) nekako “ispod radara”.

Počinjemo – možda i logično – sa nekoliko firmi koje su veoma „Bafetovske“, nalik onom što bi Voren Bafet voleo da ima u svom portfoliju: firmama čiji je poslovni proces jednostavan, sasvim razumljiv a uz to svaka od ovih izuzetno solidno utemeljenih kompanija zarađuje „tone“ novca iako su većini nas nepoznate. One su uglavnom manje poznate – ili gotovo sasvim nepoznate – jer ih nema pred očima njihovih potrošača, a nemaju nikakvu potrebu da troše novac na marketing i reklame. Izabrano je nekoliko njih iz širokog spektra industrija, pa pogledajte koliko znate:

01Givaudan – Švajcarski proizvođač ukusa i mirisa. Dobra pretpostavka je da bi opis ove firme trebalo prepustiti svakome od nas ponaosob. Kompanija dizajnira ukuse i mirise koji idu u hrane i pića, parfeme, itd Oni (kao, uostalom, i njihovi bliski konkurenti) poseduju recepture za većinu onoga što svakodnevno jedete, pijete i mirišete. TV emisija 60 minuta ima epizodu o ovom fenomenalno lukrativnom preduzeću (Arome: doterivanje ukusa i stvaranje žudnje, The Flavorists: Tweaking tastes and creating cravings). Operativni prihod: 900 miliona američkih dolara. Njegovi takmaci su firme Symrise i IFF.

02CSL/Baxter/Grifols – Proizvođači centrifuga za krvnu plazmu. Jednostavno rečeno, prikupljena krv stavlja se u centrifugu, u kojoj se usled velikog broja obrtaja iz krvi izdvajaju različite komponente (albumin, imunoglobulin, itd). Svaka komponenta se prodaje u različite svrhe. Pre nekoliko godina, kada je direktor Grifolsa (španska kompanija) rekao da skauti ove firme idu posvuda po Španiji, loveći studente i plaćajući im pet evra da bi od njih uzeli krv. Krvna plazma se centrifugira i potom iz nje izdvajaju sastojci koji se prodaju u različite svrhe. Zaljubio sam se u taj njihov biznis. Operativni prihod: ~US$1,100-1,600m. CSL, Baxter i Grifols su jedno drugom neposredna konkurencija.

03 praviPraxair – Mašine za centrifugiranje – vazduha (a vi mislili da je centrifugiranje krvi dobar biznis). Praxair je kompanija koja se bavi proizvodnjom industrijskih gasova (ovde u Srbiji operiše nama dobro poznata kompanija Messer koja je istog tipa). Vazduh se skladišti, hladi, i potom centrifugira kako bi se iz njega izvukle različite komponente (kiseonik, azot, itd). Svaka komponenta se prodaje u različite svrhe. A vi mislili da novac ne može da se dobije “iz vedra neba”. Koliko se dobro prodaje vazduh? Operativni prihodi ove firme su 2,4 milijarde američkih dolara. Prvi najoštriji konkurent je kompanija Linde.

04American Tower – Kompanija za proizvodnju infrastrukture mobilnih komunikacija. Ova firma širom sveta gradi i poseduje više od sto hiljada dvadesetometarskih kula (prostije rečeno, čeličnih stubova veoma jednostavne konstrukcije), pre svega u Sjedinjenim Državama. Ulaze isključivo u dugoročne ugovore kako bi telekomunikacionim kompanijama (AT&T, Verizon, itd) obezbedili da svoje antene postavljaju na njihove tornjeve u zamenu za rentu koju ubiraju od telekom saobraćaja. Kada se tornjevi jednom podignu, oni ujedno zadobiju i efektivni mini-monopol u toj oblasti (obično ne ekonomski za nove učesnike). Kako potrošnja podataka raste, tako paralelno raste i potreba za većom gustinom tornjeva/antena. Mislite li da će ljudi u budućnosti trošiti više mobilnih podataka? I meni se čini, a deluje da ovakva vrsta biznisa ima svetlu budućnost. Operativa prihoda je $1,9mlrd. U ostale učesnike i rivale spadaju firme SBA i Crown Castle.

05SES/Eutelsat – satelitski operateri. Poseduju 40-50 satelita, svaki u geosinhronoj orbiti (npr. orbiti koji se uklapa u Zemljinu rotaciju tj. period orbite je 1 zvezdani dan [23h, 56 min, 4.1 s], pri čemu orbita može da bude jako eliptična ili inklinirana u odnosu na ekvator), prenoseći programe više od deset hiljada televizijskih stanica. Oni, takođe, imaju i mini-monopol za svoje zone pokrivanja (i to monopola iz svemira!). Ako ste se ikada zapitali koje kompanije prenose do vas satelitski televizijski i radiosignal, to su ovi momci. Operativni prihodi firmi SES/Eutelsat veći su od milijardu američkih dolara na godišnjem nivou. Od ostalih učesnika/rivala na ovom tržištu treba izdvojiti firmu Inmarsat, itd.

06Verisign – monopolski provajder za registar domena „.com“. Tehnokrate sasvim izvesno imaju dobar uvid u prirodu poslovanja i profite ove kompanije, iako se današnje kompanije ove vrste veoma razlikuju od onih iz protekle decenije, a danas su isključivo fokusirane na domen „.com“. Uprkos svih priča o disintermedijaciji* (smanjivanju broja posrednika) za imena domena, dobro ime na „.com“ domenu je i dalje veoma traženo. Ukoliko imate .com domen, onda je prilično izvesno da svojim novcem plaćate upravo ove momke. Operativni godišnji prihod Verisign-a je 700 miliona američkih dolara. Monopol, moji prijatelji, a bez neke ozbiljnije konkurencije (*disintermedijacija: smanjenje upotrebe posrednika između proizvođača i potrošača, na primer, direktno investiranje na tržištu hartija od vrednosti, umesto preko banaka)

07Luxottica – Mislim da bi trebalo pomenuti da se ova kompanija pročula na emisiji „60 minuta“ (Stiker šok: Zašto su naočare tako skupe?, Sticker shock: Why are glasses so expensive?). Kao što je već isticano i pre ovog teksta, ova firma ima daleko najjaču globalnu distribuciju naočari za sunce. Inače, veoma je neobično da luksuzni brendovi naočara (Dior, Šanel, itd)  potpuno prepuste svoj proizvod firmi kao što je Luxottica. To samo ilustruje koliko je ova kompanija dominantna. Godišnji operativni prihodi iznose US$1,8mlrd. Ostali igrači na tržištu su… pa, zaista bez iole značajnije konkurencije.

08SGS – globalna firma za verifikaciju, testiranje, inspekciju, i sertifikaciju. Verovatno da bi lako mogla biti jedna od omiljenijih kompanija u sekciji „nepoznati a megabogati“). Kada je u pitanju ova vrsta usluge, SGS je „mirođija u gotovo svakoj čorbi“. Od ispitivanja hrane, auditorskog posla u fabrikama, inspekcije novih vozila koja silaze sa trake, poštovanju mera energetske bezbednosti – sve to radi, nadgleda i sertifikuje SGS. Oni su uključeni u sve ono što je u vezi sa industrijskim/regionalnim pravilima i propisima. I, napokon, budimo iskreni: što je ono što u današnje doba ne potpada pod neka pravila i propise? Da li mislite da će nas za recimo 10 godina čekati više pravila i propisa? U pravu ste. Ovo je jedna od retkih kompanija koj cveta uporedo sa sve većim procvatom pravila, propisa i regulativa. Operativni prihodi na godišnjem nivou su oko milijardu američkih dolara. Ostali učesnici u ovom tržišnom segmentu su Bureau Veritas, Intertek, itd

09Monsanto – Pretpostavljam da je Monsanto svima dobro poznat, ali iz pogrešnih razloga. Nakon  ove izjave, mogao bih dobiti nekoliko „hejterskih“ mejlova ali mislim da je njihovo otkriće glifosata (Glyphosate), sistemskog herbicida širokog spektruma delovanja bilo prilično genijalno. Tokom 1960-tih, Monsanto je otkrio glifosat, herbicid sa efikasnim inhibiranjem proizvodnje pojedinih aminokiselina koje učestvuju u aktivnom rastu biljke (ali i korova). Uporedo s ovim otkrićem, Monsanto je projektovao, izradio i u biljke ubacio gene otporne na glifosat kako bi usevi postali rezistentni na ovo složeno organofosforno jedinjenje koje je, kao herbicidna hemikalija, imalo zadatak da ubija korov. Ovo otkriće dramatično je povećalo prinose otvorivši novo poglavlje za GMO. Na žalost, “patentirani geni“ su vremenom postali veoma kontroverzni. Takođe, Monsantova taktika i pravne radnje kako bi sprečio poljoprivrednike da sačuvaju seme nakon branja useva (poljoprivrednici moraju da svake sezone obezbede novo seme od Monsanta, a ne da uštede seme od svoje žetve kako bi ga iskoristili kao rasadni materijal), postala je neverovatna noćna mora za relacije ove kompanije sa svetskom javnošću. Nećemo tvrditi da smo sasvim upoznati sa razlozima koji idu u prilog, ili pak protiv etičkih ili naučnih izazova koji stoje iza Monsantovih genetski modifikovanih organizama, već smo jedino želeli da rasvetlimo jednu zanimljivu firmu i njen inovativni proizvod. Godišnji operativni prihodi Monsanta su 3,2 milijarde američkih dolara. Od rivala na ovom poslovnom polju trebalo bi izdvojiti kompaniju Syngenta.

10Experian je biro za izdavanje potrošačkih kredita i valuaciju kreditne sposobnosti zajmoprimaca. Njihova reputacija donekle je narušena izveštajem koji se pojavio u emisiji „60 minuta“ (40 miliona grešaka: Da li je vaš kreditni izveštaj tačan?, 40 Million Mistakes: Is your credit report accurate?). Međutim, Experian, poredeći ga sa bankama, i dalje važi za najveći autoritet kada su u pitanju kreditni izveštaji i procene kreditne sposobnosti, kao i algoritmovanje i proračuni koje banke koriste prilikom planiranja otplate kredita svojih klijenata. Treba li  hipoteka kako biste podigli kredit? Prethodno će vas momci iz firme Experian oceniti i dati svoje mišljenje o tome da li ste i koliko sposobni za otplatu kredita. Experian ima godišnje operativne prihode od 1,2 milijarde dolara. Od ostalih igrača koji rade evaluaciju kreditne spsobnosti klijenata mogli bi se izdvojiti TransUnion i Equifax.

Ubuduće ćemo dodavati još neka imena nepoznatih kompanija koje briljiraju po profitima (a da mi uglavnom nikada nismo čuli za njih).

Henry Wong, Business Analyst (Quora)

Najteži poraz

“U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode”, piše ugledni engleski istoričar Timoti Garton Eš za Gardijan, a prenosi portal Peščanik.

Izgledi da se Britanija otcepi od Evrope jednaki su izgledima da se Trg Pikadili otcepi od Londona. Mi jesmo u Evropi i u njoj ćemo ostati. Britanija je uvek bila evropska zemlja, njena sudbina je neodvojivo povezana sa sudbinom evropskog kontinenta i tako će uvek biti. Ali Britanija je izašla iz Evropske unije. Zašto?

Evo jedne univerzalne istine: niko unapred ne zna šta će se dogoditi, ali posle, kada se nešto dogodi, svi imaju spremno objašnjenje. Da je samo tri odsto od 33 miliona Britanaca koji su izašli na referendum glasalo drugačije, sada biste čitali opširne članke u kojima se objašnjava da je na kraju ipak odlučila “ekonomija, glupani”, da je pobedio britanski pragmatizam, i slično. Čuvajte se iluzija retrospektivnog determinizma. Proces kojim milioni glasača dolaze do odluke obavijen je velom tajne. To je misterija demokratije.

Ovakav rezultat svakako nije bio neizbežan; samo smrt je neizbežna. Dok je trajala referendumska kampanja, mnoge TV stanice su emitovale snimke belih litica Dovera iz vazduha (vlasnici helikoptera su sigurno zadovoljni). Tačno je, činjenica da se neka zemlja nalazi na ostrvu je važna, ali geografija nije sudbina. U vekovima posle invazije Normana engleski vladari nisu pravili razliku između ostrvskih poseda i poseda u Francuskoj, s druge strane Lamanša. Kao i u ličnim odnosima, možete biti zajedno, a opet razdvojeni – ili razdvojeni, a opet zajedno.

Važnija od geografije je istorija. Kada Britanci kritikuju evropske zakone kojima se zamenjuju engleski, čuje se odjek Zakona o ukidanju prava žalbe Rimu Henrija VIII iz 1533, u kojem je objavljeno da je “Engleska carstvo za sebe”. Nekada Rim, danas Brisel. Kada engleski prodavac govori da “treba sami da upravljamo svojom zemljom”, on se poziva na tradiciju parlamentarnog suvereniteta koja seže u prošlost do Engleske revolucije u 17. veku i još dalje u prošlost. Što nije slučaj sa, na primer, Nemačkom, koja je od vremena Svetog rimskog carstva naviknuta na delovanje više različitih nivoa vlasti, od srednjovekovnog grada sa sopstvenim gradskim zakonima do zakona carstva više udruženih država.

Istorija ima uticaja, ali ne određuje nužno kako ćemo se ponašati danas. Kada su nemački istoričari pokušavali da otkriju zašto je Nemačka pošla svojim “posebnim putem” (Sonderweg) krajem 19. i početkom 20. veka, poredili su je sa Britanijom. Britanija je za njih bila merilo evropske normalnosti.

Dakle, naša jedinstvenost nije ništa jedinstveno. Ne postoji neka sasvim osobena i izuzetna Britanija sa ove strane Lamanša i gomila gotovo identičnih evropskih država s one strane. Britanija je sa svojom socijalnom državom i nacionalnim sistemom zdravstvene zaštite po mnogo čemu tipična posleratna evropska zemlja. Svaka evropska država ima sopstvene komplikovane i ponekad napete odnose sa idejom Evrope i nesavršenom stvarnošću Evropske unije.

Ipak, istina je da za razliku od većine evropskih zemalja Britanija (sa izuzetkom Kanalskih ostrva) nije na svojoj teritoriji doživela formativna iskustva dvadesetog veka, rat, poraz, okupaciju i fašističku ili komunističku diktaturu. Kada se Ujedinjeno Kraljevstvo priključilo Evropskoj ekonomskoj zajednici početkom sedamdesetih godina prošlog veka, razlog za to je bila pre svega ekonomska i politička kriza. Odnos Britanije prema onome što je danas Evropska unija uglavnom se zasnivao na razmeni i zavisio je od toga koliko Evropa ekonomski dobro stoji. Britanija je, da tako kažemo, u dobru uvek bila dobar prijatelj Evrope.

Ali važnija od doverskih litica, Henrija VIII i ekonomske krize sedamdesetih godina bila je Margaret Tatcher. Ne ona Margaret Thatcher koja je nosila džemper sa zastavama iz kampanje “Evropa ili propast” kada se na referendumu 1975. glasalo za ostanak u Evropi, pa ni premijerka iz osamdesetih koja je progurala jedinstveno tržište – bez čega ne bi bilo ni jedinstvene valute koja danas izaziva razdor u Evropi. Ne, to je Margaret Thatcher naknadne pameti koja u svojim memoarima piše o “suštinski neengleskom ustrojstvu” Evropske zajednice (EEZ) i tim povodom čak citira Kiplingovu pesmu „Norman i Saksonac“: „Kad se Saksonac uzjoguni, oštro te pogleda i kaže, ’to nije pošteno’ / Onda mu se, sine, bolje skloni s puta.“

Foto: The Guardian

T. G. Eš: “Kao Anglo-Evropljaninu, ovo je najveći poraz u mom političkom životu”. Foto: The Guardian

To je Margaret Thatcher koju sam video na skupu organizovanom povodom nemačkog ujedinjenja u letnjikovcu Čekers 1990. godine, sa mentalnom predstavom o Evropi koja je odgovarala stanju iz 1940. (opasna Nemačka, slaba Francuska) i tinjajućim besom zbog toga što je Helmut Kohl uspeo da iznudi ujedinjenje. Konačno, to je i Margaret Tačer (Margaret Thatcher) na kraju životnog puta, za koju biograf Charles Moore tvrdi da bi prva glasala za izlazak Britanije iz EU.

Njena politička ostavština je oblikovala dve generacije evroskeptičnih političara i novinara povezanih sa Vestminsterom. Neki od tih novinara su postali političari, na primer, Michael Gove i Boris Johnson. Jedan prijatelj mi je ispričao anegdotu o Borisu Johnsonu iz vremena kada je bio dopisnik Dejli telegrafa (Daily Telegraph) iz Brisela. Kada bi zakasnio na konferenciju za novinare, pitao je kolege: „Šta se događa i zašto je to loše za Britaniju“. Kao što vidite, uvek je bio ciničan. Nekada sam mislio da je to zabavno.

Tu su i novinari koji se ponašaju kao političari i serviraju poluistine i kompletne laži. Nivo partijske podeljenosti i distorzije u britanskim medijima, od naslovne strane Sana pod naslovom „Kraljica podržava brexit“ do naslovne strane Ekspresa na kojoj je objavljeno da će EU zabraniti britanske čajnike, ne može se uporediti ni sa čim u Evropi. A učinak njihove kampanje je tako snažan zato što iz dana u dan, iz godine u godinu, nastupaju sa pozicija emocionalno privlačne priče o hrabrom i slobodoljubivom malom ostrvu koje je postalo moćna imperija. Objavljujući svoju podršku za izlazak pre tri meseca, pošto je dugo lutao tamo-amo „kao kolica u supermarketu“, dok je pokušavao da otkrije koja pozicija mu najviše odgovara, Johnson je izjavio da smo „upravljali najvećom imperijom koju je svet video… zar zaista nismo sposobni da isposlujemo nekoliko trgovinskih sporazuma?“

Gove, jednako nadaren pisac i govornik, pevao je istu pesmu u raznim tonalitetima. Znak raspoznavanja brexitera je nostalgični optimizam: nekada smo bili veliki sami za sebe, zašto to ne bismo bili ponovo? Što je greška u rasuđivanju („Kartagina je nekada bila velika, pa zato to može biti ponovo“), ali zvuči privlačno.

Naravno, pogrešno je svaljivati svu krivicu samo na njih. Pogledajte se u ogledalu i ponavljajte sa mnom: i mi smo krivi. Kako smo kao edukatori dopustili da se jedna tako prozirna priča provuče kroz časove istorije i građanskog vaspitanja u školama i na univerzitetima? Kako smo kao novinari dozvolili da evroskeptična štampa odnese prevagu i oboji dnevne vesti na radiju i televiziji? Kako smo mi, proevropski glasači, toliko potcenili bolni osećaj gubitka zbog evropeizacije kod ljudi koji su glasali za bregzit? („Govori u svoje ime”, reći ćete. Pa i govorim u svoje ime.)

I zašto generacije britanskih političara nisu uspele da formulišu pozitivan program u prilog projektu evropskih intergacija koji danas skraćeno nazivamo „Evropom“? Tony Blair je održao nekoliko dobrih proevropskih govora – u Poljskoj, Nemačkoj i Belgiji. Kada je trebalo da govori u Oksfordu, molio sam ga da javno nešto kaže o primedbama koje je u privatnim razgovorima upućivao na račun evroskeptičnih medija. Pored njegovih spin doktora je prošao samo jedan kratak i nejasan pasus. (Bivši premijeri su hrabri i elokventni, ali tek kada postanu bivši.)

Ipak, uzroci ovog debakla su evropski koliko i britanski. Kao što često biva, seme propasti je posejano u trenutku trijumfa; hibris prethodi nemezi. Bilo bi preterano tvrditi da je zid kod Dovera bio podignut samo zato što je pao zid u Berlinu, ali veza postoji. Tačnije, tri veze. Kao protivuslugu za podršku ujedinjenju Nemačke, Francuska i Italija su tražile od Nemačke da se vremenski obaveže na uspostavljanje preuranjene, nestabilne i prenapregnute evropske monetarne unije. Nakon oslobađanja od kontrole Sovjetskog Saveza, mnoge siromašne zemlje istočne Evrope su se našle na putu članstva u EU, što je uključivalo i slobodu kretanja. Tako je 1989. godina otvorila vrata globalizaciji koja će proizvesti nekoliko spektakularnih dobitnika i mnoštvo gubitnika.

01

Svaka od tih zverki ostavila je prepoznatljiv trag na dan britanskog referenduma. Pošto je finansijska kriza razotkrila strukturne neodstatke evrozone, ekonomska slabost Evrope je poslužila kao ključni argument za izlazak, baš kao što je ekonomska snaga bila argument za ostanak na referendumu 1975, kada je Margaret Thatcher nosila onaj čuveni džemper sa zastavama evropskih zemalja. Na dan ovog referenduma, Dejli mejl je objavio: „Što se tiče 19 zemalja zarobljenih u katastrofalnu jedinstvenu valutu, po sistemu jedna veličina za sve, pitajte nezaposlene mlade ljude u Grčkoj, Španiji ili Francuskoj koliko je evro doprineo njihovom prosperitetu.“

Proširenje Evrope na istok 2004. godine bilo je praćeno velikim pokretom ljudi ka zapadu i, pošto je Blair velikodušno precenio politiku otvorenih vrata, oko dva miliona nih je došlo u Britaniju. Kasnije su im se, u potrazi za poslom, pridružili Grci i Španci jer je njihove zemlje uništavao evro. Upravo zato što je Britanija, uprkos tačerizmu, i dalje evropska socijaldemokratija, s velikim socijalnim povlasticama, s dostupnim nacionalnim zdravstvom koje je „po potrebi besplatno“ i državnim školama za sve, pritiske na te javne službe – i na stambeni fond u zemlji koja decenijama gradi premalo stanova – akutno su osetili najsiromašniji građani. To sam čuo od stare belkinje iz radničke klase i od britanske frizerke azijskog porekla, da ne pominjem Sirijca koji drži piceriju u mom komšiluku. Bilo bi pogrešno proglasiti te ljude rasistima. Njihove brige su široko rasprostranjene, autentične i ne mogu se olako otpisati. Ali populistički ksenofobi poput Nigela Faragea koriste te emocije, povezuju ih s podzemnim engleskim nacionalizmom i govore, kao što je on učinio u času pobede, o trijumfu „stvarnih, običnih, poštenih ljudi“. To je Orwellov jezik prisvojen za ciljeve ekstremne desnice.

Stapanje i snaženje takvih nezadovoljstava je šira reakcija na posledice globalizacije – čije je oličenje EU. Poljuljani brzom demografskom i kulturnom promenom kao i društvenom i ekonomskom liberalizacijom, sa osećanjem (opravdanim) da je nejednakost porasla jer je globalizacija nekima donela bogatstvo dok je druge – manje obrazovane, manje mobilne i prilagodljive – pretvorila u gubitnike, ti „obični ljudi“ uzvikuju: „Ne mogu da prepoznam svoju zemlju“. Nije teško navesti ih da za svoje probleme okrive daleke kosmopolitske i birokratske elite u senci. (Na primer, ljude poput mene. Kad sam tvitovao da sam u utorak glasao za ostanak, neko ko se zove Andy Keech je odgovorio: „nikad živeo u socijalnom stanu, nikad brinuo kako će platiti račun za gas # glas za odlazak“.) Boris Johnson je, naravno, klasičan proizvod elite (Iton, Oksford), ali on izvodi populistički trik elitnog antielitiste, itonskog čoveka iz naroda.

Ne, to nije samo britanska posebnost; to će pre biti britanska varijanta jedne sveevropske i donekle svezapadne pojave. Učesnici kampanje Glasajte za odlazak ponavljali su slogan „povratimo kontrolu“ češće nego što Daleki iz serije Doctor Who metalnim glasom ponavljaju „Likvidiraj“ – i to su činili zato što je njihova mantra bila ubitačno delotvorna. „Povratimo kontrolu“ je povik Marine Le Pen u Francuskoj, Geerta Wildersa u Holandiji, nacionalističke Partije zakona i slobode u Poljskoj – i Donalda Trumpa u SAD. To je evropska verzija trampovske jeftine retorike.

Za mene, doživotnog engleskog Evropljanina, ovo je najveći poraz u mom političkom životu. Osećam se gotovo onoliko loše koliko sam se osećao dobro kada je pao Berlinski zid. Mislim da ovo najavljuje kraj Ujedinjenog Kraljevstva. Većina Engleza i Velšana izvela je Škotsku iz Evropske unije u kojoj je većina Škota očigledno želela da ostane. Nikog ne treba da čudi ako Škotska sada raspiše referendum za nezavisnost unutar Evropske unije. Taj rezultat će ugroziti teško stečeni mir i napredak u Irskoj. Šta će se dogoditi sa otvorenom, skoro 500 kilometara dugačkom granicom između Republike Irske i Severne Irske?

Pokazalo se da je moja domovina, Engleska, podeljena u sebi: London i svi ostali, siromašni i bogati, mladi i stari. (Oko 75 odsto mlađih od 25 godina glasalo je za ostanak.) Bio je to Crni petak za pola Engleske, a Dan nezavisnosti za drugu polovinu. Godinama ćemo plaćati ekonomsku cenu za ovo, što će verovatno najteže pasti siromašnijim Englezima, onima koji su glasali za brexit. Sada ćemo morati da se borimo da Engleska – ta draga zemlja dragih ljudi – ne postane mesto zlobe, mraka i zatucanosti.

Izlazak bi se još gore mogao odraziti na Evropu. „Ovo nije kriza za Evropsku uniju“, uveravao nas je danas Martin Schulz, predsednik Evropskog parlamenta na četvrtom kanalu Radija BBC. Kakvo smešno samozadovoljstvo. Ovo je velika kriza za EU, jedna od najvećih u njenoj istoriji. Marine Le Pen, koja danas diktira pravac francuske politike, tvitovala je „pobeda za slobodu“ i predložila francuski referendum. Geert Wilders je zatražio holandski, dok je lider italijanske Lige za sever dodao: „Sad smo mi na redu“. Idući za Nigelom Farageom, oni pozdravljaju „patriotsko proleće“. Jedna za drugom, ankete pokazuju da između trećine i polovine stanovništva u mnogim evropskim zemljama deli „britansko“ nepoverenje u EU. Ako iz toga ne izvučemo pouku, 23. jun 2016. mogao bi biti početak kraja Evropske unije.

02

Vladimir Putin će zadovoljno trljati ruke. Nezadovoljni Englezi su zadali težak udarac zapadu i idealima međunarodne saradnje, liberalnog poretka i otvorenih društava kojima je Engleska u prošlosti tako mnogo doprinela.

“Biti poražen a ne predati se, to je pobeda“, rekao je heroj poljske međuratne borbe za nezavisnost Józef Piłsudski. „Pobediti i uspavati se na lovorikama, to je poraz“. Mi engleski Evropljani moramo priznati da smo doživeli poraz, ali nećemo se predati. Najzad, uz nas je 48 odsto onih koji su glasali za ostanak u EU na ovom referendumu.

U narednim nedeljama i mesecima hektari novinske hartije i gigabajti prostora na vebu biće posvećeni mučnim procedurama odvajanja Velike Britanije od EU. Kao što su isticali eksperti koje su pobornici brexita ismevali, biće to dug, komplikovan i bolan proces. Ali za sada me više zaokupljaju misli ličnije prirode.

Kao engleski Evropljanin, vidim pred nama dva zadatka koji su u izvesnom smislu u sukobu. S jedne strane, pošto su građani već doneli takvu odluku, moramo učiniti sve da smanjimo štetu nanetu ovoj zemlji. A ako se pokaže da će „ova zemlja“ morati da se oprosti od Škotske, onda neka Engleska koja preostane bude zemlja Charlesa Dickensa i Georga Orwella, a ne Nigela Faragea i Nicka Griffina. Pošto smo najavljivali da će posledice brexita biti pogubne, sada se moramo potruditi da dokažemo kako nismo bili u pravu. Biću srećan ako u tome uspemo.

S druge strane, kao Evropljani, moramo učiniti sve što možemo da Evropska unija izvuče pouku iz ovog bolnog obrta, čije uzroke treba tražiti ne samo u staroj britanskoj istoriji već i u novijoj evropskoj. Naime, ako se EU i evrozona ne promene, preplaviće ih mnoštvo kontinentalnih verzija Faragea. A uprkos svim svojim manama, Unija je još uvek vredna spasavanja. Držim se svoje parafraze čuvene opaske Winstona Churchilla, velikog engleskog Evropljanina, o demokratiji: ovo je najgora od svih mogućih Evropa, ako ne računamo sve druge Evrope koje smo isprobali.

Međutim – i tu smo nastaje raskorak – ono što je najbolje za Britaniju nije nužno najbolje za ostatak Evrope, i obrnuto. Ako se pokaže da su pobornici brexita bili u pravu kada su bezbrižno obećavali da Britanija može izvući sve ekonomske prednosti i zaobići sve loše strane članstva u EU – pristup jedinstvenom tržištu bez slobodnog kretanja ljudi, i tako dalje – onda će njihovi francuski, holandski i danski istomišljenici sigurno uzviknuti: „Hoćemo i mi tako.“ Na kraju krajeva, ko ne bi voleo i jare i pare? Politička logika, dakle, zahteva da brexit bude vidljivo bolan za Britaniju, kako bi se drugi obeshrabrili. Veoma bih se začudio ako neki od našin francuskih i drugih partnera ne bi sledili tu logiku. U stvari, već čujem kako govore da Britanija mora da završi dvogodišnje pregovore o izlasku pre nego što uopšte započne razgovore o budućim trgovinskim i finansijskim aranžmanima.

U meni se bore moje dve duše, engleska i evropska. Naravno, pravno govoreći, pošto je čovek građanin EU samo na osnovu toga što je građanin neke od država članica, ja, zajedno sa ostalim Britancima – ili bar s Velšanima i Severnim Ircima ako Škoti odluče da se odvoje – više neću biti „evropski građanin“ počevši od 2018. ili 2019. godine, kad se završe pregovori o izlasku. Ali kao što će Britanija uvek ostati evropska zemlja, tako ću i ja, šta god da se dogodi, ostati Evropljanin.

Od kontinentalnih prijatelja dobio sam mnogo poruka, a jedna me je posebno dirnula. Stigla je od jednog francuskog intelektualca i glasi: “Ce n’est qu’un au revoir, mes frères / Ce n’est qu’un au revoir” (Ovo je samo doviđenja, braćo, samo doviđenja“), što je francuska verzija pesme Auld Lang Syne. Ispod toga je dodao samo: „Volimo Englesku“.

The Guardian, 24.06.2016.

Peščanik, 28.06.2016.

Šest najvećih tehnoloških “patki” u 2015.

Običaj je da se uvek piše o tehnološkim probojima, koji – kako im i ime kaže – predstavljaju proboje upravo zbog svoje izuzetne efikasnosti i inovativnosti. Ipak, ne manje zanimljiva, a pre svega zabavna, jeste i priča o neslavnim inovacionim pokušajima kojima je “samo falilo to nešto, sasvim malo” pa da uđu u Panteon ljudske invencije. Evo liste i šest najvećih i najslavnijih tehnoloških promašaja u protekloj 2015. godini, a po mišljenju autora MIT Technology Review.

Hoverbordi (Hoverboards)

To je bio poklon u trendu u 2015, ali je nažalost vrlo brzo sagoreo. Bukvalno. Hoverboard je skuter sa dva točka, neka vrsta Segveja (Segway) ali bez upravljača. Ovaj “veoma uspešno neuspeli” izum radio je tako što je postojao panel, tj ploča za upravljanje povezana sa dva motora zakačena za točkove. Vozač balansira zahvaljujući fenomenu nazvanom “obrnuto klatno”. dešavalo bi se da se loše litijum-jonske baterije u nekim hoverboardima odjednom zapale.

Baš kao što su zapalili maštu, tako brzo su hoverbordi i uklonjeni sa Amazona, a avio kompanije su ih zabranile zbog mogućnosti izazivanja požara. Komisija za bezbednost potrošačkih proizvoda u SAD je u decembru saopštila da “aktivno istražuje hoverbord u vezi sa požarima širom zemlje”, kao i u vezi sa desetinama izveštaja iz urgentnih centara zbog “potresa, preloma, kontuzija, ogrebotina i povreda unutrašnjih organa.”

opširnije na: “Why Hoverboards Keep Exploding” u magazinu Wired

Teranosovi nanokontejneri

Kompanija Teranos (Theranos) je najavila da će potpuno preokrenuti naglavce medicinsku dijagnostiku, lansirajući jeftine testove krvi koji traže samo nekoliko kapi krvi iz prsta, umesto uobičajenih daleko većih količina krvne plazme  koja se uzima iz vene. Prikupljanjem krvi u “nanokontejnere”, tvrdila je ova kompanija, moguće je da “sa odgovarajućom tačnošću sprovede 200 laboratorijskih testova iz veoma malih količina krvi”. Investitori su nagrnuli, što je vrednost ovog start-upa dovelo do neverovatnih devet milijardi dolara.

Tehnologija koja bi zaista bila u stanju da uradi tako nešto, zaista bi i bila vredna svih tih milijardi. Postoji, međutim, malo dokaza da je Teranos ikada izmislio odgovarajuću tehnologiju. Nakon što je tačnosti njenih testova dovedena pod ozbiljnu sumnju istražnih organa, Teranos je u 2015. povukao sve svoje nanokontejnere sa tržišta. Ova start-up firma u rangu poslovnog “jednoroga”, po sopstvenom saopštenju, trenutno koristi konvencionalno uzete uzorke krvi za sva svoja testiranja.

opširnije na: “Hot Startup Theranos Has Struggled” u the Wall Street Journal

“Can Elizabeth Holmes Save Her Unicorn?” u Bloomberg BusinessWeek

 

Snaga uglja

Ukrajinski rudari, Kalinovskaja-Vostočnaja. Foto: Kyivpost.com

Ukrajinski rudari, Kalinovskaja-Vostočnaja. Foto: Kyivpost.com

Loženje uglja kako bi se dobila struja predstavlja tehnologiju s početka XX veka. Nije, stoga, možda ni čudo što je prošle 2015. ovaj energent imao svoju najneslavniju godinu ikada, a pod pritiskom pravila o čistom vazduhu i jeftinog prirodnog gasa. Srećom po nas i Prirodu, rekli bismo s razlogom.

Količina električne energije proizvedene iz uglja u Sjedinjenim Državama pala je za dvanaest odsto do kraja septembra 2015. A ovaj pad je samo “statistička sitnica” u poređenju s tim koliko se strmoglavila vrednost akcija proizvođača uglja kao što je, na primer, Peabody Energy, čija je cena akcija pala sa $1,000 na samo $8 u periodu od samo četiri godine.

Ipak, ne treba misliti da je ugalj neki “smešni anahronizam” kao što su to, recimo, kočijaški bičevi. Ugalj predstavlja egzistencijalnu pretnju. Pri njegovom sagorevanju se u zemljinu atmosferu ubacuje duplo više ugljenika u odnosu na sagorevanje prirodnog gasa. Emisije štetnih gasova i otrovnih materija iz zemalja u razvoju – poput Indije, koja 70 odsto svoje električne energije dobija iz uglja i treba joj mnogo više struje – mogu prouzrokovati katastrofalne klimatske promene, bez obzira na to da li će se bogatije nacije odlučiti za čistije energetske opcije.

opširnije: “India’s Energy Crisis”MIT Technology Review

 

Ljudski embrioni sa izmenjenim genima

U aprilu, kineski naučnici su objavili izveštaj u kojem su obelodanili da su promenili DNK u ljudskim embrionima koristeći za obradu metod CRISPR. Iako ljudski embrioni nikada nisu napustili laboratoriju, papir je brzo izazvao debatu o mogućnosti dizajniranja ljudi. Bez obzira da li se plašite ili odobravate ideju o “pravljenju” beba sa unapred naručenim genima, jedan problem sa eksperimentom u Kini je i to koliko je malo naučnih znanja stečeno otvaranjem ove Pandorine kutije. Svi rezultati su se lako mogli predvideti iz prethodnih eksperimenata na embrionima životinja.

Neki zapadni naučnici su pokušali da rehabilituju kineski rad, nazvavši ga “dobrom naukom” sa “opominjućom porukom”. Ali drugačiji argument je da je to bio okrutan, brzopleti napor da se na brljiv način prestigne konkurencija. A sada, kada znamo da je genetsko modifikovanje ljudi zaista moguće, to je upravo ona vrsta ponašanja koja bi sve trebalo da nas zabrinjava. Hajde da ne žurimo sa ovim eksperimentima na vrstama.

više na: “Scientists on Gene-Edited Babies: It’s “Irresponsible” for Now” u MIT Technology Review
i “Engineering the Perfect Baby” MIT Technology Review

Yahoo

Svima je poznato da je Yahoo kompanija, a ne tehnologija. A možda je to njen problem. Kompanija koja je bila pionir u stvaranju “Internet portala” je i dalje treća najposećenija adresa na Internetu (nakon Google i Facebook). Ali Yahoo više nimalo ne raste. Umesto toga, novije usluge kao što je aplikacija za slanje poruka smanjuju broj njegovih korisnika. Investitori su ove godine zahtevali da se tu nešto popravi. Otpustite direktorku Marisu Mejer (Marissa Mayer) Prodajte pretraživač! Dosta sa besplatnim ručkom u kafeteriji! Veći problem je što je Yahoo i dalje “desktop” kompanija u mobilnom dobu. Samo 20 odsto njenog prihoda od reklamiranja dolazi od mobilnih uređaja, u poređenju sa 74 procenata kod Facebook-a.

Više na:  “Diagnosing Yahoo’s Ills” u the New York Times
i “Mobile to Account for More than Half of Digital Ad Spending” u eMarketer

 

Masovno prikupljanje telefonskih zapisa

Program za tajno prikupljanje i skladištenje telefonskih poziva svih Amerikanaca, čije je postojanje Agencija za nacionalnu bezbednost godinama negirala, je konačno okončan prošlog novembra. Podaci o tome ko je koga zvao sa bilo kog telefona, prerastao je u elektronski nadzor Amerikanaca (kao i građana drugih zemalja) bez obzira na to da li su osumnjičeni za bilo koji zločin ili prevaru.

Program je pokrenuo niz tehnoloških inovacija unutar vlade: prikupljanje i čuvanje tolikih količina podataka nije bilo lako. Ali to je bilo i potpuno protivzakonito, sudeći prema majskoj presudi Apelacionog suda koji je stao na stanovište da zakon nikada nije trebalo da bude tako široko interpretiran da omogući nešta slično masovnom nadgledanju o kojem je ovde reč.

Nema dokaza da je sistem bio zloupotrebljen – ali ima i vrlo malo dokaza da je bio koristan u zaustavljanju terorističke pretnje. Kongres je usvojio novi zakon u 2015. koji zahteva od NSA da dobije sudski nalog i pokaže da postoji “razumna” sumnja na terorističke aktivnosti pre nego što zadre u istoriju poziva neke osobe.

Više u: “NSA Ends Sept. 11-Era Surveillance Program” na NPR
“Why the New NSA Restrictions Won’t Harm National Security” u MIT Technology Review

 

 

MIT Technology Review