Tag Archives: Kenneth Rogoff

San o svetu bez keša: košmarna fantazija

Zabavno je zamišljati svet bez gotovine, piše za portal Bloomberg Elaine Ou, stručnjak za kriptovalute i blockchain u kompaniji za tehnološke finansije Global Financial Access iz San Franciska, i dodaje:  Društvo bez gotovine bilo bi jeziv košmar.01

Oslobođeni od tereta fizičkog novca, potrošači bi mogli da veoma zgodno obavljaju kupovinu koristeći svoje mobilne uređaje. Svaka transakcija bila bi opremljena zaštitom sajber prevara i hakera, nagradnim poenima i digitalnim zapisom vremena i lokacije na kojoj se transakcija obavila. Sveobuhvatne mogućnosti praćenja mogle bi da pomognu Poreskoj upravi (Internal Revenue Service, IRS) da povrati milijarde poreskih dolara “izgubljenih” u neprijavljenim prihodima (kao što sam i ja učinila kada sam prodala svoj frižider na sajtu Craigslist za osamdeset dolara!). Dileri droge, bespomoćni ukoliko im je onemogućeno da se služe anonimnim sredstvima novčane razmene, morali bi da imaju zdrave finansijske knjige, pa bi time i njihova profesija postala časna. El Chapo bi, u tom slučaju, čak mogao da istražuje prevare pri naplati lažnih šteta u osiguravajućim društvima, duhovito primećuje Elaine Ou.

Takvu utopiju nedavno je opisao Nejtan Heler (Nathan Heller) u nedeljniku Njujorker, kao i bivši glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, Kenet Rogof (Kenneth Rogoff), u novoj knjizi “Prokletstvo keša” (The Curse of Cash). Ali, ovom univerzumu nedostaje jedan od osnovnih aspekata ljudske civilizacije. Svet bez gotovine je – svet bez novca.

Novac pripada svom vlasniku jedne valute. Tu, pritom, nije bitno da li je novčanica izgubljena ili ukradena u nekom trenutku u prošlosti. Novac je “protočan” i “struji” u talasima; zato se i zove valuta (current)! Bankarski depozit, međutim, ustupa “starateljstvo” i brigu nad novcem bankama. Stanje na računu, zapravo, nije novac već njegovo potraživanje.

Ovo je veoma važna odlika i razlika. Potraživanje je dobro samo onoliko koliko je dobro njegova sprovodljivost u delo [besmisleno je tražiti promptno svojih milion dolara od banke koja je upravo bankrotirala – upravo bi sprovodljivost vašeg zahteva za povraćajem novca (claim) bilo ono što jednu banku čini stabilnom i bezbednom). U jednom mogućem bezgotovinskom društvu, pak, svaka transakcija morala bi da prođe kroz izvesnog “finansijskog čuvara“. Banke, kao privatne institucije, imaju pravo da odbijaju transakcije po svom nahođenju. Shodno tome, ne možemo očekivati da bi se svakom procesu isplaćivanja novca klijentima posvetila  dužna pažnja.

05

To znači da bi politički nepopularne organizacije mogle biti lako lišene ekonomskog pristupa, tj pristupa svom novcu. Dosadašnji pokušaji da se stane na put pranju novca već bi i nehotice prekinulo finansijske usluge za legitimne pojedince, preduzeća i dobrotvorne organizacije. Uklanjanje papirnog novca bi iz sebe nesumnjivo ostavilo sličnu kolateralnu štetu.

Važnost borbe protiv gotovog novca biva precenjivana. Prošle godine je procena britanske vlade o rizicima od pranja novca i finansiranja terorizma utvrdila da svojim pravilima regulisane institucije poput banaka (kao što je HSBC) i službi za računovodstvene usluge (kao što je npr. bila kancelarija Mossack Fonseca, panamsko sklonište specijalizovano za utaju poreza) ispostavila je prisutnost najveće rizičnosti u operacijama poput “olakšavanja” ilegalnog skladištenja novca, ili omogućavanja ilegalnog kretanja finansijskih sredstava. Keš je zauzeo visoko treće mesto, ali ako bismo navodili nezakonite transakcije kao razlog za zabranu gotovine, onda bi to prvenstveno imalo smisla ukoliko bi se on zabranio bankama i računovodstvenim firmama poput Mosak Fonseke.

Odakle vreba opasnost – britanska nacionalna procena rizika od pranja novca:00Benefit od zamene gotovine potraživanjima gotovine je u tome što se potraživanje može poreći, otkazati ili oduzeti. Ovo, naravno, većini ljudi ne zvuči kao nešto što je užasno korisno za njih, iako je ova osobina atraktivna sve većem broju onih koji žele da kamatne stope pošalju u negativnu zonu.

Kao što objašnjava Kenet Rogof, politika negativnih kamatnih stopa predstavlja važan alat za centralne banke kako bi povratile makroekonomsku stabilnost. U vreme sporog ekonomskog rasta, niži troškovi zaduživanja daju kompanijama podsticaj za investiranje, a potrošačima podsticaj da troše. Tu fizička valuta zaprečuje, smeta i stoji na putu politici negativnih kamatnih stopa, jer svi oni koji ne žele da im se obračunava negativna kamata mogu da jednostavno pohrane svoj novac u sef. Kanalisanjem nacionalne valute na zakonom propisane bankovne račune, vlada može nametnuti porez na štednju u ime monetarne politike.

11Ako postoji neka stvar u kojoj je stanovništvo svake zemlje sveta dobro i umešno, onda je to – izbegavanje poreza. Ono je, pre svega, možda i najbolji razlog za započinjanje jedne ovakve priče. Ukoliko bi kamatne stope padale daleko ispod nule, onda bi se stvorile i mogućnosti da građani iznađu alternativne oblike gotovog novca. Trgovci drogom sigurno bi ga iznašli, ili bi u svakom slučaju žestoko nastojali da ga pronađu. Novac je u više navrata tokom istorije “ponovo izmišljan”: u obliku granata, cigareta ili, kao danas, u digitalnoj eri, u obliku kriptografskog koda. Ljudi su snalažljiva bića.

Rogof priznaje postojanje takvog rizika, navodeći da bi uklanjanje papirnog novca bilo delotvorno jedini “pod uslovom da vlada pod budnim okom zaigra sa građanstvom igru tipa “Udari krticu” (Whac-A-Mole), a kao alternativno rešenje za nove medije u kojima se danas vrše finansijske transakcije.” Ovo poprilično podseća na politiku koju su kineske vlasti sprovodile u 13. veku , kada je upotreba zlata ili srebra kao sredstva razmene bila kažnjiva smrću. Takvi postupci, prirodno, nisu obeležje slobodnog društva – ali to nije ni ukidanje novca.

Bezgotovinska ekonomija krši osnovne zakone po kojima valute funkcionišu još od vremena pre industrijske revolucije. Opravdanje za odustajanje od osnovnih sloboda (kao što je posedovanje gotovine) otvorilo bi put eksperimentalnim finansijskim politikama, koncipiranim da oporezuju valutu. Novac može biti jedna zajednička iluzija koju svi delimo, ali oni koji žele da ukinu gotovinu žive u sopstvenoj halucinaciji.

OCT 14, 2016

Elaine Ou, Bloomberg

Faktor straha na globalnim tržištima

Izvanredna nestabilnost tržišta u proteklih godinu dana tu situaciju veoma mnogo duguje prisutnim rizicima i neizvesnostima oko faktora kao što su kineski privredni rast, stanje evropskih banaka i prezasićenost tržišta jeftinom naftom. Tokom prva dva meseca ove godine, mnogi su se investitori uspaničili, pa su čak i Sjedinjene Države, koje imaju najutešniju od svih priča o globalnom privrednom rastu, bile tek na korak od ponovnog pada u recesiju. I zaista: među stručnjacima Volstrit Džornala koji su učestvovali u svom mesečnom istraživanju, 21% njih veruje kako ih “recesija čeka iza prvog ugla”. za Project Syndicate piše Kenneth Rogoff, profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard.01

Ne treba poricati prisutnost rizika. Jedan dovoljno snažan udar na kineski rast ili na evropski finansijski sistem bi svakako mogao da globalnu ekonomiju iz sporog rasta prevede u – recesiju. A još je strahotnija pomisao da bi, u ovom trenutku, ali naredne godine, nova predsednička garnitura mogla da se pretvori u rijaliti TV šou.

Ipak, gledano iz makroekonomske perspektive, temelji trenutne globalne  ekonomije i nisu tako slabi. Brojke o novozaposlenima su u period od prošlih godinu dana bile solidne, poverenje potrošača je takođe pokazalo svoju solidnost dok se naftni sektor, srećom, jednostavno nije pokazala kao dovoljno velika prepreka u odnosu na BDP, kada je u pitanju cenovni kolaps ovog energenta koji je potencijalno mogao da američku ekonomiju baci na kolena. U stvari, najpotcenjeniji motiv za raspoloženje tržišta može se sada svesti na – strah od druge ogromne krize.

12Postoje neke paralele između današnje nelagodnosti i raspoloženja tržišta tokom decenije nakon Drugog svetskog rata. U oba je slučaja bila prisutna preobimna potražnja za sigurnim sredstvima obezbeđenja (kao što je to zlato). Naravno, finansijska represija je u posleratnom periodu takođe odigrala značajnu ulogu, sa vladama koje su namirivale “gladna usta” privatnih investitora – i to po stopi koja je bila dobrano ispod tržišnih kamatnih stopa).

Čak i punu deceniju po završetku Drugog svetskog rata – kada je poznati ekonomista Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith) izneo mišljenje da bi svet mogao lako doživeti još jednu ekonomsku depresiju – tržište je odmah postalo nervozno i uznemireno. Još uvek ima dosta onih koji dobro pamte kako su američke berze pale za 90% tokom prvih godina ere Velike depresije. Tokom 1950-tih, nije bilo teško zamisliti da bi stvari mogle ponovo krenuti naopako. Na kraju krajeva, svet je tada upravo prošao kroz niz katastrofa, uključujući dva svetska rata, globalne epidemije gripa, i, naravno, samu Veliku Depresiju sa svojim užasnim posledicama. Pre šezdeset godina je opasnost od atomskog rata takođe izgledala previše stvarno.

13

Ljude danas nije potrebno podsećati na to koliko mnogo i koliko brzo tržišta kapitala mogu pasti. Nakon finansijske krize 2008. godine, američke akcije pale su za više od 50%. Tržišta nekretninama su u nekim zemljama znatno opala: na Islandu je, recimo, opalo za više od 90%. Nije ni čudo što je jedan nedavni pad tržišta za 20% razlog što se mnogi od nas pitaju koliko bi stvari još moglo krenuti po gorem – i da li bi strahovanja od nove recesije postala proročanstvo koje se ispunjava samo od sebe: usled našeg instinktivnog ponašanja tj. straha od najgoreg.

27Ideja je da investitori postaju toliko zabrinuti zbog recesije, i da dosadašnji pad akcija već čini da ovo loše raspoloženje utiče na pad cena deonica – što se, opet, odražava i vraća natrag u realnu ekonomiju kroz mnogo nižu potrošnju, indukujući sa sobom i strahovanja od krize.  To je jedan začarani krug. Oni mogu biti u pravu, čak i ako tržišta precenjuju svoj uticaj na realnu ekonomiju.

S druge strane, činjenica da su Sjedinjene Države uspele da krenu napred, i to uprkos globalnom “vetru u prsa”, ukazuje na robusnost i snagu američke domaće tražnje. Čak ni ovo, međutim, ne može da impresionira tržišta. Čak i oni investitori koji su ostali oprezno optimistični u vezi američke ekonomije izražavaju zabrinutost da će američke Federalne rezerve prepoznati taj rast kao dovoljan razlog za nastavak podizanja kamatnih stopa, stvarajući tako krupne probleme brzorastućim globalnim ekonomijama.

Naravno, pored faktora straha postoje i druga objašnjenja za nestabilnost svetskog tržišta. Najjednostavnije bi bilo da stvari zaista stoje tako loše. Možda individualni rizici i nisu istog reda veličine kao oni koji su bili prisutni tokom 1950-ih, ali su danas brojniji, dok tržišta počinju da funkcionišu s mnogo “prenaduvanijih” pozicija, zapadajući u rizik od nastanka i pucanja novih finansijskih mehurova.

Finansijska globalizacija je, štaviše, duboko produbila međusobne povezanosti, uvećavajući transmisiju šokova. Postoje veliki “džepovi” nestabilnosti i slabosti na svetskim tržištima duga, na kojima trenutna monetarna relaksacija prikriva duboko ukorenjene probleme koji se nalaze ispod površine. Ima onih koji ukazuju na nedostatak likvidnosti na vodećim tržištima, koje utiče na ogromne fluktuacije cena; na plitkim tržištima, male promene u potražnji ili ponudi mogu ponekad iziskivati veliko klizanje cena, radi ponovnog uspostavljanja ravnoteže.

Još je uvek najubedljivije objašnjenje, međutim, da se tržišta plaše da će, kada nastanu spoljni rizici, političari i politike biti neefikasni u svom suočavanju s njima. Od svih slabosti koje je finansijska kriza razotkrila, politička paraliza se pokazala kao najdublja.

37Neki kažu da vladajuće strukture ne čine dovoljno kako bi podstakle potražnju. I mada je to istina, to nije cela priča. Najveći problem kojim danas opterećuje svet je veliki neuspeh većine zemalja da sprovedu strukturne reforme. Sa rastom produktivnosti – koje je u najmanju ruku privremeno zaglavljeno u spori privredni rast, i globalne populacije koja je u dugoročnom opadanju, ponuda je ta – a ne nedostatak potražnje – koja ograničava razvijene ekonomije.

Na duže staze, faktor ponude je taj koji određuje privredni rast jedne zemlje. A ukoliko te zemlje već nisu u stanju da upravljaju i sprovode duboke strukturne reforme nakon ekonomske krize, teško je predvideti kako i šta će se dogoditi.

Jedno je, ipak, izvesno: upravljanje zemljom i ekonomijom kao što se to čini u rijaliti TV emisijama – sa jednim okom uvek uprtim na spoljne ocene i rejtinge – nije način da se taj neprocenjivo važan posao sprovođenja reformi uspešno obavi do kraja.

Project Syndicate