Izvanredna nestabilnost tržišta u proteklih godinu dana tu situaciju veoma mnogo duguje prisutnim rizicima i neizvesnostima oko faktora kao što su kineski privredni rast, stanje evropskih banaka i prezasićenost tržišta jeftinom naftom. Tokom prva dva meseca ove godine, mnogi su se investitori uspaničili, pa su čak i Sjedinjene Države, koje imaju najutešniju od svih priča o globalnom privrednom rastu, bile tek na korak od ponovnog pada u recesiju. I zaista: među stručnjacima Volstrit Džornala koji su učestvovali u svom mesečnom istraživanju, 21% njih veruje kako ih “recesija čeka iza prvog ugla”. za Project Syndicate piše Kenneth Rogoff, profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard.
Ne treba poricati prisutnost rizika. Jedan dovoljno snažan udar na kineski rast ili na evropski finansijski sistem bi svakako mogao da globalnu ekonomiju iz sporog rasta prevede u – recesiju. A još je strahotnija pomisao da bi, u ovom trenutku, ali naredne godine, nova predsednička garnitura mogla da se pretvori u rijaliti TV šou.
Ipak, gledano iz makroekonomske perspektive, temelji trenutne globalne ekonomije i nisu tako slabi. Brojke o novozaposlenima su u period od prošlih godinu dana bile solidne, poverenje potrošača je takođe pokazalo svoju solidnost dok se naftni sektor, srećom, jednostavno nije pokazala kao dovoljno velika prepreka u odnosu na BDP, kada je u pitanju cenovni kolaps ovog energenta koji je potencijalno mogao da američku ekonomiju baci na kolena. U stvari, najpotcenjeniji motiv za raspoloženje tržišta može se sada svesti na – strah od druge ogromne krize.
Postoje neke paralele između današnje nelagodnosti i raspoloženja tržišta tokom decenije nakon Drugog svetskog rata. U oba je slučaja bila prisutna preobimna potražnja za sigurnim sredstvima obezbeđenja (kao što je to zlato). Naravno, finansijska represija je u posleratnom periodu takođe odigrala značajnu ulogu, sa vladama koje su namirivale “gladna usta” privatnih investitora – i to po stopi koja je bila dobrano ispod tržišnih kamatnih stopa).
Čak i punu deceniju po završetku Drugog svetskog rata – kada je poznati ekonomista Džon Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith) izneo mišljenje da bi svet mogao lako doživeti još jednu ekonomsku depresiju – tržište je odmah postalo nervozno i uznemireno. Još uvek ima dosta onih koji dobro pamte kako su američke berze pale za 90% tokom prvih godina ere Velike depresije. Tokom 1950-tih, nije bilo teško zamisliti da bi stvari mogle ponovo krenuti naopako. Na kraju krajeva, svet je tada upravo prošao kroz niz katastrofa, uključujući dva svetska rata, globalne epidemije gripa, i, naravno, samu Veliku Depresiju sa svojim užasnim posledicama. Pre šezdeset godina je opasnost od atomskog rata takođe izgledala previše stvarno.
Ljude danas nije potrebno podsećati na to koliko mnogo i koliko brzo tržišta kapitala mogu pasti. Nakon finansijske krize 2008. godine, američke akcije pale su za više od 50%. Tržišta nekretninama su u nekim zemljama znatno opala: na Islandu je, recimo, opalo za više od 90%. Nije ni čudo što je jedan nedavni pad tržišta za 20% razlog što se mnogi od nas pitaju koliko bi stvari još moglo krenuti po gorem – i da li bi strahovanja od nove recesije postala proročanstvo koje se ispunjava samo od sebe: usled našeg instinktivnog ponašanja tj. straha od najgoreg.
Ideja je da investitori postaju toliko zabrinuti zbog recesije, i da dosadašnji pad akcija već čini da ovo loše raspoloženje utiče na pad cena deonica – što se, opet, odražava i vraća natrag u realnu ekonomiju kroz mnogo nižu potrošnju, indukujući sa sobom i strahovanja od krize. To je jedan začarani krug. Oni mogu biti u pravu, čak i ako tržišta precenjuju svoj uticaj na realnu ekonomiju.
S druge strane, činjenica da su Sjedinjene Države uspele da krenu napred, i to uprkos globalnom “vetru u prsa”, ukazuje na robusnost i snagu američke domaće tražnje. Čak ni ovo, međutim, ne može da impresionira tržišta. Čak i oni investitori koji su ostali oprezno optimistični u vezi američke ekonomije izražavaju zabrinutost da će američke Federalne rezerve prepoznati taj rast kao dovoljan razlog za nastavak podizanja kamatnih stopa, stvarajući tako krupne probleme brzorastućim globalnim ekonomijama.
Naravno, pored faktora straha postoje i druga objašnjenja za nestabilnost svetskog tržišta. Najjednostavnije bi bilo da stvari zaista stoje tako loše. Možda individualni rizici i nisu istog reda veličine kao oni koji su bili prisutni tokom 1950-ih, ali su danas brojniji, dok tržišta počinju da funkcionišu s mnogo “prenaduvanijih” pozicija, zapadajući u rizik od nastanka i pucanja novih finansijskih mehurova.
Finansijska globalizacija je, štaviše, duboko produbila međusobne povezanosti, uvećavajući transmisiju šokova. Postoje veliki “džepovi” nestabilnosti i slabosti na svetskim tržištima duga, na kojima trenutna monetarna relaksacija prikriva duboko ukorenjene probleme koji se nalaze ispod površine. Ima onih koji ukazuju na nedostatak likvidnosti na vodećim tržištima, koje utiče na ogromne fluktuacije cena; na plitkim tržištima, male promene u potražnji ili ponudi mogu ponekad iziskivati veliko klizanje cena, radi ponovnog uspostavljanja ravnoteže.
Još je uvek najubedljivije objašnjenje, međutim, da se tržišta plaše da će, kada nastanu spoljni rizici, političari i politike biti neefikasni u svom suočavanju s njima. Od svih slabosti koje je finansijska kriza razotkrila, politička paraliza se pokazala kao najdublja.
Neki kažu da vladajuće strukture ne čine dovoljno kako bi podstakle potražnju. I mada je to istina, to nije cela priča. Najveći problem kojim danas opterećuje svet je veliki neuspeh većine zemalja da sprovedu strukturne reforme. Sa rastom produktivnosti – koje je u najmanju ruku privremeno zaglavljeno u spori privredni rast, i globalne populacije koja je u dugoročnom opadanju, ponuda je ta – a ne nedostatak potražnje – koja ograničava razvijene ekonomije.
Na duže staze, faktor ponude je taj koji određuje privredni rast jedne zemlje. A ukoliko te zemlje već nisu u stanju da upravljaju i sprovode duboke strukturne reforme nakon ekonomske krize, teško je predvideti kako i šta će se dogoditi.
Jedno je, ipak, izvesno: upravljanje zemljom i ekonomijom kao što se to čini u rijaliti TV emisijama – sa jednim okom uvek uprtim na spoljne ocene i rejtinge – nije način da se taj neprocenjivo važan posao sprovođenja reformi uspešno obavi do kraja.