Savet preduzetnicima koji kreću ka Evropi (2/2)


Martin Varsavsky, poznati svetski konsultant specijalizovan za tehnološke startap firme, objašnjava razlike između evropskog i američkog preduzetništva, iznoseći dobre i loše strane oba poslovna modela.

Dakle, dok je evropska zdravstvena zaštita besplatna ili skoro besplatna po američkim standardima, na mnogim mestima u Evropi prisutna je zloupotreba sistema zdravstvene zaštite kako bi se radilo manje i uživalo u plaćenom bolovanju. Uzgred, u Sjedinjenim Državama dešava se nešto upravo suprotno: u brojnim situacijama postoje radnici koji su zaista bolesni, ali i pored svega nastavljaju da rade jer se boje za svoja radna mesta. Ovo je jednako loše kao i evropska zloupotreba naloga za bolovanje.

Tu su, zatim, pitanja koja se odnose na oporezivanje. U SAD je opšti koncept da zaposleni treba da budu nagrađeni nižim poreskim stopama kada svoju ušteđevinu ulože u posao ili investiraju na nekoj drugoj strani. Profit nastao takvim investicijama ima niže poreske stope. Isto je i u Evropi. Međutim, u Americi se takođe podrazumeva da isto važi i za deonice, koje se oporezuju po stopi istoj kao i kapitalna dobit.

Nasurot tome, u većem delu Evrope (osim sve donedavno u Britaniji), kapitalni dobici oporezivani su kao običan prihod; da stvar bude još gora, često se dešava da se novčana masa smatra prihodom, što ima implikacije kako prema načinu oporezivanja tako i prema od vlade propisanim paketima za otpremninu. Dakle, ako zaposleni ima akcije firme na berzi u jednoj godini, može se dogoditi da kompanija ne može sebi priuštiti da njega ili nju otpusti naredne godine. Paketi prinudne otpremnine se u Evropi ne zasnivaju na prosečnoj zaradi već na prošlogodišnjoj zaradi zaposlenih. Već i samo iz tog razloga, teško je ponuditi zaposlenima akcije po evropskim pravilima, a ista stvar se dešava i sa bonusima. Amerikancima je omogućeno da kupuju i prodaju svoje deonice u bilo koje vreme, dok su evropske akcije oročene, i do datuma oročavanja uopšte ne moraju biti prodate.

Bonusi su u Evropi veoma nezgodna tema. Opet se radi o tome kako je u EU tržište rada neverovatno regulisano. Ukoliko, dakle, plaćate bonus ili imate vrlo specifičan ugovor koji objašnjava kako je taj bonus zarađen, ili zaposleni može da zahteva isti bonus i naredne godine – čak i ako on ili ona nije uradila ono što je on ili ona uradila godinu pre, ili čak ukoliko kompanija posluje daleko lošije. Za mene je ovo bio šok,  nakon što sam shvatio koliko će me to koštati. Napokon, ono što mnogi evropski poslodavci čine je ne ponuditi akcije zaposlenima ili im dati male bonuse. Ono što ovi zakoni čine je da poslodavce primoraju da zaposlenima daju niske fiksne naknade, ne očekujući, s druge strane, ni neko izuzetno zalaganje. Ovo je loše po evropsku privredu, u današnjem svetu u kojem je potrebna vrhunska izvrsnost da biste opstali u globalnom biznisu. Ali to je način na koji funkcionišu evropska pravila: Manja ukupna plata – manji ukupni rezultati. U vezi sa ovim, regulisano je radno vreme i prinudni odmori. U Evropi postoji opšte uverenje da je rad kazna, a da je uloga vlade da zaštiti ljude od prekomernog posla. Kao da je radi u start up firmi isti kao u rudniku uglja.

Dakle, postoje mnoga pravila koja otežavaju dvanestočasovni dnevni rad, tako neretko potreban da bi startup profunkcionisao u svojim prvim mesecima. Naporno raditi i raditi prekovremeno je u Evropi, zapravo, nelegalno. Da, znam da zvuči čudno, ali ne samo što je nezakonito – jer poslodavac traži od radnika da radi prekovremeno i da ne koristi odmore – već je protivzakonito i da zaposleni to čini na svoju ruku, čak i ukoliko ta osoba zaista više voli da bude na poslu nego kod kuće ili na odmoru. Postoji, opet, problem rascepa između onoga što je startaperskoj poslovnoj sceni nužno potrebno i onoga šta evropski poslovni zakoni regulišu. Tu je i odredba zapisana u nekim finansijskim transakcijama, koja određuje da prodavac svog biznisa dobija dodatne uplate na osnovu budućih performansi posla kojeg je prodao. Ne računajući dobitke sa berze na kojoj ima akcije startapa u kojem su zaposleni, američki inženjeri zarađuju između dva i tri puta više nego što zarade njihove kolege u Evropi. Dakle, teško je uočiti kako to evropski zakon o radu štiti inženjere, a posebno inženjere u start-up preduzećima.

U Americi se vodi velika debata o jednakim mogućnostima, ali Evropa ide korak dalje – Evropi nisu dovoljne jednake mogućnosti već, umesto toga, Evropljani očekuju i jednakost u rezultatima. Iznenađujuće je to što je obrazovni sistem u evropskim zemljama veoma konkurentan i diskriminatoran, a zasnovan je na sistemu ocenjivanja. Mnogo je teži nego, recimo, američki srednjoškolski sistem. I kasnije, kao studenti, Evropljani su rangirani i podeljeni, ali jednom kada dođu u zrelo doba od njih se očekuje da uglavnom rade isto i zarađuju isto, čak i ako se njihovi učinci razlikuju.

Posmatrano iz ove perspektive, ima nečeg “antievropskog” u kulturi zalaganja isključivo za ličnu korist – kulturi koju gaji poslovni ekosistem Silicijumske doline. Ovo sam doživeo u Ya.com, kroz koji je za dve godine prošlo oko $70 miliona dolara u deonicama, i to podeljenih među 20 zaposlenih. Nakon nekog vremena, zaposleni su mi rekli da je teško obogatiti se ukoliko se poštuje kultura “silikonskog” poslovnog kodeksa. Da biti najbogatija osoba u porodici ili među prijateljima stvara reakciju koja utiče na njihove lične živote. Dakle, ako biti bogat nije poželjno u Silicijumskoj dolini, šta je, onda, pokretač uspeha? Srećom, u Evropi su brojni oni koji poseduju izuzetno čvrstu radnu etiku i ponos za ono što rade. Za mene je najbolje svedočanstvo ovoga open source pokret. Evropljani su bili i ostali glavni pokretači razvoja softvera otvorenog koda, veoma često radeći potpuno besplatno, ali sa ogromnim osećajem ponosa.

Dakle, ako ste američki preduzetnik koji kreće u Evropu, morate da shvatite i prihvatite da su Evropljani različiti, i stoga naučiti da živite sa svojim mentalitetom.

Manje se fokusirajte na zadatak da vaše zaposlene učinite bogatima, koji će to svakako ceniti, mada retko i kazati kako je njihov cilj u životu da se obogate; umesto toga, više se usredsredite na stvaranje okruženja izvrsnosti u kojoj bi zaposleni mogli biti ponosni na ono što rade i dobiti više od proseka, ali ne mnogo više, kada se oduzmu porez, zdravstveno i penziono osiguranje. Morate imati razumevanja i respekta za činjenicu da Evropljani imaju život van svog posla, i da, zapravo, to delimično može biti razlog što u proseku žive četiri godine duže od Amerikanaca. A to može biti razlog zašto i vi sami, kao američki preduzetnik, u stvari možete uživati boraveći i radeći u Evropi. Nisam se pomerio u Evropu iz Njujorka zbog toga što sam tražio posao; Preselio sam se tamo u jer sam bio u potrazi za životom. I – jedan takav sam tamo i pronašao. To je razlog zašto se mnogi Amerikanci sele u Evropu. Čak i danas, živeći ponovo u Americi,  više nisam osoba koja je ostavila Njujork pre mnogo godina otisnuvši se ka Starom kontinentu. Evropa me je promenila nabolje.

Ako ste Amerikanac (iz SAD), to znači da imate urođeni karakter tipa “mogu ja to”: pozitivan pogled na suočavanje sa problemima, dakle, imate veoma pozitivan stav o svojoj sposobnosti da postignete uspeh. To je taj “Can-Do” stav Amerikanaca koji je teško ponoviti u Evropi, a koji je Evropi zaista potreban, ali ga retko gde ima. Amerikanci veruju kako mogu osvojiti svet svojim proizvodima i uslugama. I Evropljani mogu imati takav stav, ali je on u njihovoj poslovnoj kulturi neuporedivo manje uvrežen . U čitavoj Evropi je u poslednjih 30 godina samo jedna kompanija bila svrstana među najvrednije u svetu – španski Inditex, modna kompanija koja stoji iza Zare. Osim nje, većina evropskih kompanija koje spadaju među najvrednije su veoma stare. Uporedite ovo s jednim Guglom, Fejsbukom, Amazonom… sve su to potpuno nove kompanije koje spadaju među najvrednije na svetu. Ovde je problem u tome što je Evropljane teško ubediti da u svom poslu mogu da osvoje svet. A to je već pitanje kulture i mentaliteta.

Otuda mnoge svetski poznate evropske tech-kompanije poput Skajpa završe u američkim rukama. Spotify će verovatno uskoro proći kao i Skype. Ispada da Amerikanci lakše nego Evropljani poveruju u čudesno dobre evropske firme, i da su stoga spremni da rizikuju, kladeći se na njih i ulažući trud, hrabrost i novac. Takođe, vrlo je malo evropskih venčer kapitalista svetske klase (izuzeci su Index Ventures i Atomico); nema takvih evro-kompanija s gomilama novca kojeg imaju jedan Google, Apple ili Microsoft (čime ove kompanije obezbeđuju i niz veoma bitnih finansijskih linija za vrhunske start up firme). Poslednja kompanija koja je to uradila kupivši dve moje “anđeoske investicije” bila je Nokia. Suština je da jedna sjajna startap kompanija u Berlinu verovatno vredi izrazito manje od identične kompanije smeštene u Silicijumskoj dolini. Tužno ali istinito.

Dakle, ako ste Amerikanac i uz to još i preduzetnik, da li bi trebalo da se preselite u Evropu? Pa, neki koji su to uradili prošli su dosta dobro. Moj prijatelj Zaryn Dentzel, osnivač kompanije Tuenti je jedan od njih. I pored svega, nemojte načiniti neki značajan korak pre nego što zaista shvatite kako i koliko se Evropa razlikuje od Sjedinjenih Država. Osim Francuske, koja izgleda kao da se kreće u suprotnom smeru, Evropa se menja nabolje. Postaje sve lakše biti preduzetnik u njoj, a u Evropi zahvaćenoj krizom preduzetnici konačno zadobijaju daleko više poštovanja.

 

 

MartinVarsavsky.net

 

Startup ulagači: Lov na sledeću veliku stvar (2/2)


Nakon prvog, sledi i drugi deo intervjua kojeg je glavni urednik Harvardskog poslovnog pregleda Adi Ignejšez napravio s poznatim venčer kapitalistom iz Silikonske doline, Markom Andresenom.

Adi Ignejšez: Ako je već tako teško sprovesti Javnu inicijalnu ponudu, da li onda većina današnjih startapova konstantno nastoji da se što bolje proda većim igračima?

Mark Andresen: Ako nam neko dođe i kaže da mu je cilj da što bolje proda svoju kompaniju, mi u njega i njegovu firmu nećemo investirati. Postoji mnogo drugih venčer kapitalista koji će ga finansirati. Za nas su najatraktivnije one kompanije koje se grade da budu nezavisne. Što se tiče kompanija koje su izgrađene kako bi se potom što bolje prodale, većina kupaca je prilično pametno i mogu da to osete. Ironično, ali je takvom startup preduzeću, zapravo, veoma teško da zaista nađe kupca.

A.I.:Poznato je da ste 1995. godine, firmu Netscape javno listirali nakon samo 18 meseci. Sada ste u odboru Fejsbuka, koja je imao jedinstveno zanimljivu IPO. Možete li nam nešto reći o razlici u IPO očekivanjima?

M.A.: Netscape potiče iz jednog drukčijeg doba, kada nije bilo Sarbejns-Okslijevog zakona, niti regulativa o fer obaveštenju [„reg FD“, regulation fair disclosure]. Hedž fondovi su predstavljali tek mali procenat tržišta. Takozvani „kratki prodavci“ (Short sellers) bili su u to vreme još uvek mali i nerazvijeni. A bilo je više „dugih investitora“ (Long investors) koji zaista razumeju kako je to bilo investirati u malo preduzeće i potom gledati kako se ono razvija. Tu je očekivanje da ste prebrzo listirali kompaniju. Ne bih da vam sada detaljno pričam o javnom listiranju Fejsbuka. Ali, po mom mišljenju, Facebook je izašao u javnost u trenutku kada je postao tvrđava. Kompanija je je izgradila snažne pozicije u svim oblastima koje mu obezbeđuju da njegovo javno listiranje bude po investitore bezbedna stvar.

Kako je jedan slabašni start-up model uspeo da promeni pravila igre?

Bila je to direktna reakcija na načelo „Zaboravite detalje, samo trgujte”. Preduzetnici su 1999. bili navođeni da brzo grade start-up firme: Izbaci na tržište osnovni, rudimentarni proizvod što je pre moguće, a onda od toga napravi što bučniju i što atraktivniju medijsku priču. Prodaj s..nje. Pokušaj da stvoriš tu medijsku larmu i hajp i održavaš ih koliko god možeš kako bi prvog dana izlaska na berzu imao što bolju IPO ponudu. A onda se nadaj da ćeš dovoljno dobiti na vremenu kako bi zaista i obistinio sva obećanja koje si svima dao. Ili, što bi rekli cinici, možeš taj startap da brzo prodaš. Mnoge od ovih početničkih kompanija imale su jezive proizvode.

Mark Andresen i Ben Horovic, ulagači venčer kapitala u startapove iz Silikonske doline

Mark Andresen i Ben Horovic, ulagači venčer kapitala u startapove iz Silikonske doline

A danas?

Nova startup metodologija je u osnovi potpuno suprotna tome. Po ovoj metodologiji, jedina stvar koja je bitna je stvoriti pravi proizvod – onaj koji ljudi žele, koji koriste i vole, i za koji su voljni da daju novac – pre nego što uradite sve ostale stvari. To je izuzetno zdrav potez, jer start-up kompanije „centrira“ na suštinu onoga što treba da izgrade: na pravi proizvod koji će imati dovoljno kupaca kako bi se došlo do profita.

Kada je u pitanju ovakva vrsta fokusa, ima li ovo načelo neke slabe tačke?

Može se otići predaleko. Veliki broj osnivača se, u stvari, plaši ulaska na tržište. Oni koriste ovaj pristup kao izgovor da nikada ne misle o prodaji i marketingu. Po mom mišljenju, oni u potpunosti poriču ono što je potrebno kako bi se zapravo izgradila kompanija i stvorio dobar, stabilan biznis.

Pa šta u tom slučaju činite? Uđe vam momak sa sjajnim proizvodom ali bez prevelike zainteresovanosti za sve ostalo vezano za startup biznis…

Batinamo ga [Smeh.] U osnovi, mi im kažemo nešto ovako: vidi, sve razumemo. 28-godišnjak koji je izgradio veliki proizvod i dolazi kod nas neće imati mnogo iskustva u prodaji i marketingu. Objašnjavamo mu da se na tržištu prodaje toliko drugih proizvoda. Ukoliko ne preduzmeš ozbiljne korake u vezi prodaje i marketinga, niko nikada neće ništa saznati o njemu. Niko ti nikada neće kupiti proizvod. A onda ćeš skončati u gubicima. Ali, ukoliko želiš da stvari posmatraš ozbiljno, onda su ovo stvari pomoću kojih bismo mogli da ti pomognemo.

Za čim tragate kada želite da investirate u tehnološke startup firme?

Tehnološki startap definišem kao novu firmu čija je vrednost u inovaciji koju nam donosi. Ovde se pritom ne radi o vrednosti proizvoda koji je sazdan u ovom trenutku, već o vrednosti proizvoda koja će se graditi u budućnosti. Tako da se isplati ulaganje u tehnološke kompanije samo u slučaju ako će to biti fabrika inovacija u godinama koje dolaze.

Napisali ste da “softver proždire svet“, da digitalne inovacije transformišu gotovo svaku industriju. Gde smo mi u tom procesu?

To je dugoročna stvar. Tek nedavno smo postali svet u kome svako ima kompjuter i sa mobilnim uređajima pomoću kojih čitav svet imamo na dlanu. Sada je trenutak u kojem se brojne industrije, koje u istoriji nisu bile previše pod uticajem tehnologije, iznenada nađu u poziciji da ih tehnologija transformiše.

Možete li nam dati neke primere?

Izdavačka industrija je više nego očigledan primer. Prvo je Amazon ušao u posao distribucije knjiga. Ovo je Amazon pretvorilo u softver – Amazon vebsajt. Sada se sama knjiga pretvara u softver. Svedoci smo tehnološkog preobražaja industrija kao što su nekretnine, poljoprivreda, obrazovanje, finansijske usluge, zdravstvo, maloprodaja. Mislimo da je sada pravo vreme za stvaranje takvih vrhunskih, naprednih softverskih kompanija koje će zaista transformisati industriju i svet. Ironija je u tome što mnoge od ovih kompanija zapravo recikliraju ideje koje su pokušale da se probiju tokom dotcom ere, ali su, nažalost, propale.

Govorili ste o lansiranju nekih velkih ideja koje nisu poletele jer su bile isuviše ispred svog vremena.

Loudcloud smo pokrenuli 1999. godine; današnji Amazon Web Services je u suštini ono što bi bio Loudcloud da je pokrenut 2006. godine umesto 1999. Tadašnja tehnologija nije bila spremna za Loudcloud. Rid Hofman (Reid Hoffman) je 1997. osnovao kompaniju za društveno umrežavanje pod nazivom SocialNet.com, mnogo pre nego što su to učinili Facebook ili LinkedIn [čiji je Hofman bio koosnivač 2003.]. Ljudi su se 20 godina smejali na koncept po kojem je funkcionisao Apple Newton, govoreći da je ovaj proizvod dokaz da niko ne poseduje interesovanje za tablet-računare. A onda je došao iPad. Mnogo ideja koje nisu uspele u dot-com epohi bile su, zapravo, pobednici. Jedini razlog za njhov neuspeh bilo je to što su došle – prerano.

Da li pristup virtuelnoj „cloud“ bazi podataka i big dati povećavaju šanse za uspeh novih preduzeća, tako što će se  njihovi poslovni modeli oslanjati malo više na nauku a malo manje na umetnost?

Da, mislim da je tako. Najbolje kompanije u koje danas svi upiremo pogled su neverovatno dobre u analitici. Imaju neverovatne zatvorene petlje, gde analiziraju podatke i praktično su direktno uključeni u proces analize, brojke i ishode u realnom vremenu, neprestano poboljšavajući svoju softversku petlju (loop) to jest sekvence instrukcija. Ali, ništa od ovoga nije prečica do uspeha. Još se uvek podrazumeva mnogo kreativne veštine tj. umetnosti. Iz tog razloga, nauci je i dalje teško da sama sve odradi kako treba.

Šta ste naučili o razvoju onog dela procesa koji pripada umetnosti?

Najbolji osnivači kompanija su zapravo umetnici u svom polju delatnosti. Oni u svojoj branši deluju instinktivno, jer su u kontaktu sa svim relevantnim tačkama podataka. U stanju su da sintetišu „iz stomaka“, tj. intuitivno sintetišu ogromnu količinu podataka – uvezujući zajedno tehnološke trendove, sposobnosti svojih kompanija, aktivnosti svojih konkurenata, psihologiju tržišta… sve moguće aspekte kako koji se tiču vođenja jedne kompanije. Veliki broj tehnoloških kompanija koje nisu uspele imaju koren svog neuspeha u dovođenju novog izvršnog direktora – i kompanija je prestajala s inovacijama da bi potom otišla na doboš. Veoma je teško da se skup veština koje je posedovao osnivač kompanije transplantuje, usadi nekome ko dolazi spolja na funkciju novopečenog izvršnog direktora.

Da li su venčer kapitalisti (VC) zapravo dobri u pronalaženju obećavajućih, potencijalno velikih kompanija?

Istraživanja pokazuju da postoji vrlo visoka korelacija između prvih VC firmi i istrajnih povraćaja uloženog kapitala. Ove firme su dobre u onome što rade, ali mi verujemo da je samo vrlo mali deo zbog toga što su pametni. Ona takođe ima veze sa upornošću protoka poslovnih dilova. Za kapital je važno tržište čiji je glavni pogon – kupac. I najbolji preduzetnici žele da uzmu novac od najvećih firmi, jer žele efekat pozitivnog signala – što je posebno važno za regrutovanje najtalentovanijih. Kao posledica toga, većina preduzeća drugog ili trećeg nivoa – dakle ona preduzeća koja ne pripadaju najvećima a nisu ni najvažnija – nemaju mogućnost finansiranja velikih preduzeća. Nije bitno koliko je dobar piker*: On nikada neće postići poslovni dil.

Neki vaši rizici bili su, kako se ispostavilo, fantastična prilika za ulaganje u zlatnu koku – samo spomenimo Twitter, Facebook, Skype uz još neke druge. Da li postoji neko ulaganje koje ste svesno propustili ali biste danas želeli da niste?

Da, tu je nešto što i danas ne možemo oplakati: Square [elektronski servis plaćanja] – to je bio naš veliki beli kit kojeg nikada nismo ulovili. Promakao bi nam u svakoj rundi (tj krugu ponuda potencijalnim ulagačima), i taj propust zaista ne možemo da prežalimo. Mi smo, ipak, ponosni na naše dosadašnje rezultate. Naše prvo ulaganje nam se već dvaput povratilo, sa mnogo više kompanija koje tek treba da sazru – što nam je omogućilo da vrlo brzo prikupimo sredstva i za druga ulaganja.

Razvili ste snažan filantropski fokus. Da li i nova generacija investitora razmišlja o ulaganju u društveno korisne projekte?

Ne [Smeh].

Toliko o mojim nadanjima u generacije koje dolaze.

Mnogi mlađi preduzetnici zacrtaju misiju svog društvenog angažmana ili filantropski program. Oni počinju rano. Investitori, ne toliko.

* Kratka prodaja (eng. short sale, short selling) je špekulativna operacija koja se sprovodi u očekivanju pada cene vrednosnih hartija. Investitor pozajmljuje deonice ili druge vrednosne hartije od brokera i prodaje ih kako bi ih otkupio prema očekivanom padu njihovih cena i, nakon što ih vrati brokeru, zaradiće na padu cena vrednosnih hartija. Budući da je rizik od gubitka u kratkoj prodaji teoretski beskonačan, kratku prodaju bi trebalo da koriste samo iskusni trgovci koji su upoznati sa svojim rizicima.

Definicija “short sellinga” glasi nekako ovako: Kupac pozajmljuje vrednosnu hartiju i u istom je trenutku po trenutnoj ceni prodaje na tržištu, znajući da hartiji cena i dalje pada. Neke su države razmatrale potpunu zabranu ove vrste ulaganja na deoničarskom tržištu.

Harvard Business Review

 

Startup ulagači: Lov na sledeću veliku stvar (1/2)


Mark Andresen (Marc Andreessen) dobro poznaje obe strane start-up igre. Kao tek iskovani akademski građani koji su diplomirali 1990, on i njegovi poslovni partneri/cimeri/prijatelji pošli su ​​„s ispruženom kapom u ruci“ da potraže novac kod kapitalnih anđela-investitora iz Silikonske doline, koji bi finansirali njihov novi projekat: bio je to u svetu probitačni, sjajni veb brauzer (pretraživač) po imenu “Netscape Navigator”. U roku od 18 meseci preduzeće je izašlo na Inicijalnu javnu ponudu (IPO, odnosno javno listiranje), a Andresen je postao simbol internet-generacije. Danas je koosnivač i partner u firmi Andreessen Horowitz, venčer kapitalista tj. vlasnik kapitalnog fonda za rizična ulaganja iz Menlo parka koji pokušava da napravi pametne opklade tj profitabilna i obećavajuća ulaganja u tehnološka start-up preduzeća, i to u atmosferi koja nije ni izdaleka onoliko prostosrdačna i predusretljiva kao ona koja je vladala tokom dot-com buma. U ovom za štampu redigovanom razgovoru s urednikom Harvardskog poslovnog pregleda Adijem Ignejšezom (Adi Ignatius), Andresen govori o složenim izazovima s kojima se startaperi i preduzetnici trenutno suočavaju, kao i neiskorišćenim investicionim mogućnostima.

Kako biste okarakterisali najbolje preduzetnike sa kojima radite?

Andresen: Cilj nam je da pronađemo „trifecta-ljude“ kojima želimo da pružimo podršku. Pokušavamo da nađemo inovatora proizvoda koji u sebi već ima 1. snažan preduzetnički gen i želi da započne posao sa svojom kompanijom, 2. energiju i mentalnu sposobnost potrebnu da se nosi sa komplikovanim poslovnim situacijama. Koji, takođe, 3. ima širinu i disciplinu da postane direktor. Kada takvi deluju efikasno i naporno tokom perioda od, recimo, 10 godina, rezultati su čudesni. Ako ovakvi trifecta-ljudi padnu na bilo kojem od ova tri fronta, uglavnom su žrtve okolnosti a ne sopstvenih slabosti ili nesposobnosti.

Da li sve te veštine i sposobnosti zaista moraju da zažive u jednoj osobi?

Teško je upariti inovatora proizvoda sa poslovnim partnerom – ili da uortačite osnivača kompanije sa spoljnim izvršnim direktorom – pa da posle toga očekujete da će vas ovakve kombinacije bilo gde odvesti. A mi činimo baš to kroz svoje konsultantske usluge. Mi radimo sa našim klijentima-kompanijama onda kada je apsolutno nužno da učine ovakvo šta, ali je, svakako, sve to ogroman izazov.

Mogu li se budući preduzetnici naučiti veštinama koje bi im obezbedile da postanu preduzetnici? Ili su preduzetničke veštine urođene?

Mislimo da se izvršni direktori mogu stvoriti učenjem, a mi smo specijalizovani u obuci koja od inovatora stvara izvršne direktore. Ne provodimo mnogo vremena pokušavajući da od direktora stvorimo inovatore.

U kojoj meri je start-up biznis i dalje “grogi”, ošamućen poslednjim usponima i padovima akcija tehnoloških kompanija na berzama?

To je stvarno velika stvar, pogotovo za nekoga ko je stariji od 35 godina. Ovo danas je nalik onome što se desilo nakon Velike depresije: Ljudi su tek 1950-tih godina zaista počeli da se ponovo fokusiraju na berzu. Svi su preosetljivi, jer je tu taj osećaj, da je veoma lako moguće stvoriti neki novi  finansijski balon koji bi lako mogao pući. Onog trenutka kada nešto počne da pokazuje nešto malo života, oni obično kažu: “Gospode, evo još jednog finansijskog mehura!”

Hoćete da kažete da je opšti i uvreženi pogled na tržišta iracionalne prirode?

Da, on je iracionalan. Racionalno je fokusirati se na budućnost, a ne na prošlost. Međutim, trenutni stavovi su umnogome zasnovani na onome što se desilo u prošlosti.

Kakvo je gledište u firmi Andresen Horovic?

Mi, očigledno, vidimo prisustvo poslovnih šansi i prilika. Našu firmu smo osnovali 2009, u godini nakon koje je usledilo verovatno najgorih 10 godina ikada u oblasti ulaganja rizičnog (ili osnivačkog, tj venčer) kapitala. Ali, s obzirom da sada imamo uvid kako je tih deset godina proticalo u poslovnom smislu, možemo reći da je ovo verovatno dobar trenutak za ulazak u posao i poslovne rizike.

Da li negde na horizontu uočavate eventualne naznake opasnosti od novog balona?

U prirodi je rizičnog kapitala i startap investicija da postoje glupe investicije i pogrešni ulagački potezi. Problem je u tome što nikada sa sigurnošću ne znamo koje su koje. I ja, kao i svi drugi, uostalom, mogu da pogrešim. Ali, ako ste u strahu da biste mogli da napravite investicije koje bi mogle biti nesmotrene i loše, onda, zapravo, nikad nećete imati velika poslovna i preduzetnička postignuća. Jer, veliki dobitnici i poslovni „vukovi samotnjaci“, oni koji su izuzetak i „nepodobni“ u odnosu na mejnstrim, imaju tendenciju da na početku izgledaju pomalo suludo.

Jedan od simptoma prisutnog finansijskog mamurluka je da sve manje start-up kompanija izlazi sa Inicijalnom javnom ponudom (IPO). Šta to znači za investitore poput vas?

U izvesnom smislu to je dobro za mene. Kao kapitalista koji investira rizični kapital (i to prvenstveno u startup preduzeća koja partneri i ja ocenimo kao perspektivne), imamo Lock-up period od 13 godina nad našim novcem, tako da je dugoročno gledano naš posao veoma ozbiljna stvar. Našim preduzetnicima govorim da “Ukoliko izgrade veliku, uspešnu samostalnu kompaniju, u jednom trenutku gotovo sigurno će ići na inicijalnu javnu ponudu.”

U međuvremenu, kako ih pripremate za taj trenutak?

Kažem im da ne treba čak ni da pomišljaju da idu na IPO dokle god ne izgrade ono što nazivam tvrđavom. Gradite kompaniju koja je toliko velika i moćna i dobro branjena da je u stanju da izdrži pritiske IPO izlaska u javnost. Naši preduzetnici su stoga gotovo u potpunosti fokusirani na suštinu onoga što rade – u odnosu na ono što se desilo 1999. godine, kada su svi pokušavali da kompanije brže-bolje javno listiraju, i to već u roku od dve godine od njihovog osnivanja, na osnovu bučne i intenzivne promocije.

Ah, stari dobri dani.

Jedan od lokalnih venčer kapitalista imao je 1999. dva načela kojih se držao. Jedno je glasilo: “Izrastite u veliku firmu ili idite kući.” Drugo načelo bilo je: “Zaboravi na detalje, samo pravi dobre pogodbe.” Ovo drugo načelo je kompanije iz dot-com epohe dovelo u nevolju jer su neke od njih imale vrlo malo realnih postignuća. One su, uglavnom, samo slale saopštenja za štampu na svom putu ka IPO.

Možete li nas malo bolje uputiti na način na koji se IPO dobija danas.

Kompanije sprovodimo kroz ono što nazivamo „paradom užasa“: to su sve one stvari koje se dešavaju jednom javno listiranom preduzeću. Vodimo ih kroz Sarbejns-Okslijev Zakon (Sarbanes-Oxley, SoX) zakon o zaštiti investitora, način na koji se finansijsko stanje njihove kompanije otkriva potencijalnim investitorima, takođe ih upućujemo u patentne zakone, kao i antitrust regulativu kojom se suzbijaju štetni monopoli i oligopoli. Govorimo im o tome šta zapravo rade hedž fondovi, kao i o raskrsnici/ukrštanju između hedž fondova i fer objave (kada se svi podaci relevantni za javno listiranje istovremeno objave svim deoničarima).

Zašto je  Sarbanes-Okslijev zakon važan za startapere?

Sarbanes-Oxley zakon (SoX) nastao je 2002. godine na inicijativu dvojice američkih kongresmena, Sarbanes-a i Oxley-a odmah nakon dobro poznatih niza korporativnih skandala kao sto su Enron i WorldCom, koji su dobro “protresli” poslovni svet. Odredbe SoX-a postale su obavezne za sve kompanije čije se deonice kotiraju na bilo kojoj berzi u Sjedinjenim Državama, a svrha im je uvođenje efikasnog sistema internih kontrola nad procesom finansijskog izveštavanja.

Tim zakonom, kao i raznim dodatnim i propratnim materijalima propisuju se kontrole nužno potrebne za implementaciju kako bi se rizik (netačnih ili nepotpunih) finansijskih izveštaja sveo na prihvatljiv nivo. SoX metodi kontrole pre svega pokrivaju rizike nastale sprovođenjem revizije finansijskih izveštaja, odnosno rizika od njihove netačnosti, nepotpunosti ili pogrešnog iskazivanja. Organizacijama se preporučuje, ukoliko se prethodno ne zahteva, uvođenje širokog spektra efikasnih ručnih, poluautomatskih ili automatskih kontrola koje bi trebalo ugraditi u procese finansijskog izveštavanja.

IT governance institute i ISACA su 2004. godine objavili preporuke o upotrebi informacionih tehnologija i informacionih sistema pri sprovođenju efikasnog sistema internih kontrola.

Cilj tog dokumenta odnosno skupa preporuka jeste pružanje odgovora na pitanje kakvo je stanje internih informatičkih kontrola u kompaniji, a zaključci i najčešći nalazi, nezavisno od delatnosti ili specifičnosti posmatrane organizacije su da informatičke kontrole imaju sveobuhvatan uticaj na ostale kontrole i ciljeve kontrola. Time informacione tehnologije i sistemi predstavljaju temelj efikasnog sistema internih kontrola poslovanja, odnosno, bez revizije efikasnosti kontrola, menadžment ne može imati garanciju da su finansijski izveštaji tačni, potpuni ili da korektno prikazuju finansijsko stanje kompanije.

SoX je, samim tim, esencijalno važan zakon, a startaperi koji žele da njihv startup jednog dana bude javno listiran trebalo bi da ga dobro prouče i primenjuju.

Efikasnost SoX kontrole se meri istom mernom skalom kao i CobiT, ITIL, ili COSO norme (ocene zrelosti od 0 do 5). Osim toga, Sarbanes-Oxley zakon u SAD propisuje da su izvršni direktori odgovorni za sprovođenje sistema internih kontrola u poslovanju.

Mark i Lora Andresen, Mark Zakerberg

Mark i Lora Andresen, Mark Zakerberg

Kakvu ulogu u svemu ovome igraju hedž fondovi?

Hedž fondovi su daleko moćniji nego što su nekad bili. Manipulacija na tržištu nikada nije bila procesuirana, tako da u stanju da o vama slažu šta god požele. Ukratko, meta hedž fondova su one kompanije koje nisu u potpunosti finansirane. Ako imate manjak likvidnosti na svom bilansu stanja, i morate da prikupite novac u nekom trenutku u budućnosti, oni će pokušati da vas ubiju. A veoma lako uspevaju već po automatizmu samoostvarljivom proročanstvu, u nameri da vas definitivno onemoguće da sakupite potreban novac. Dakle, našim klijentima (tj. kompanijama koje žele da jednog dana budu javno listirane) intenzivno ukazujemo na veliki značaj posedovanja snažnog bilansnog stanja, kako bi se obezbedili da nikada ne dođu u tu situaciju – da postanu taoci hedž fondova.

Koliko novca start-up-u treba da ima pri ruci?

Generalno, želite da posedujete dovoljno gotovine na vašem bilansu stanja za barem dve godine, u slučaju da vaš prihod nenadano ode na nulu. Ovo je uobičajena pojava u tehnološkim industrijama, a to se ponekad zaista i događa.

U ovom brutalnom poslovnom okruženju, koliko je za start-up firme važno da zadrže svoje osnivače?

Uvek želimo da kontrolisati da se odmore sa osnivačima. Sve drugo može biti veoma opasno, zbog lakoće sa kojom ljudi mogu da sprovode sukobe preko svojih pravnih zastupnika i ostalo. Tehnološki giganti često kreću u preuzimanje start-up firmi bez namere da zapravo kupuju već samo da bi im upropastili posao za narednih 18 meseci.

Drago mi je da sam na Istočnoj obali.

Ovde (u Silikonskoj dolini) kao da je Treći svetski rat [Smeh.]

 

(Kraj I dela)