Ima li Kina demokratiju? (2/2)


Kineski predsednik Si Đinping je 2015. godine zatražio pomoć Karterovog centra (Carter Center) u vezi sa analizom izbornih zakona, podučavanja glasača, registracije kampanje i pravičnosti procedura, dodajući tom prilikom: “Demokratija nije samo određena ljudskim pravom da se glasa na izborima, već i pravom ljudi da konstantno učestvuju u političkim pitanjima na dnevnoj bazi. Demokratija nije dekoracija, već rešavanje ljudskih problema”. Kao konkretan odgovor na nalaze i predloge Karterovog centra, ustanovljeni su petogodišnji uslovi za izabrane zvaničnike, koji sada započinju dvanaestomesečni probni rad, i, napokon – ukoliko ne uspeju da postignu svoje ciljeve, naime, da dobace do zacrtanog učinka – bivaju odbacivani. Njihova druga godina proteći će u pregledu, proceni i prilagođavanju svojih ciljeva na osnovu povratnih informacija iz prve godine. U poslednjoj godini probnog mandata, Peking objavljuje rezultate i propagira svoja najbolja rešenja na nacionalnom nivou: velika čast u zemlji u kojoj se veoma polaže na valjanost vladinih poteza.

Kina još uvek nosi ožiljke od lidera kakav je bio Mao, koji je ignorisao sopstveni savet: “Ako ne pitamo i ne istražimo javno mnjenje, nemamo pravo da izrazimo svoje mišljenje. Javno mišljenje je naša smernica za akciju.” Danas, kineska vlada sve više troši na ankete i ispitivanje javnog mnjenja, a njeni petogodišnji planovi su, zapravo, rezultati intenzivnog anketiranja „baze“ to jest – naroda.

Džef Braun (Jeff J. Brown) kaže: “Moj mesni komitet u Pekingu (ono što su bile mesne zajednice u nekadašnjoj Jugoslaviji, prim. prev.) i gradska skupština stalno postavljaju najave, pozivajući grupe ljudi svih starosnih dobi, društvenih i profesionalnih profila – grupe zakupaca, vlasnika kuća, sugrađana starijih od 70 godina, žena ispod četrdeset godina, onih sa ili bez zdravstvenog osiguranja, penzionera – da odgovore na ankete. Komunistička partija Kine (KPK) je, zapravo, najveći istraživač na svetu i to sa razlogom: demokratska “diktatura naroda” u Kini je visoko angažovana na svakodnevnom nivou običnih građana, tj onih koji se svakodnevno susreću na ulici. To znam jer živim u kineskoj zajednici sačinjenoj od ljudi iz srednje klase s kojima se stalno susrećem i kod kojih se raspitujem o situaciji. Smatram da su odziv i demokratičnost njihove vlade daleko veći nego kod kuće (u Americi), gde političari članovima lokalne zajednice serviraju trivijalne predstave (‘The dog-and-pony shows’), u kojima glumataju zabrinutost i spremnost da pomognu – a to mislim najozbiljnije”.

Kako je demokratija osvajala bazu u narodu (oličenu kroz 62% udela među glasačima), tako je rasla i tolerantnost na greške. Danas, birači biraju lokalno stanovništvo koje neretko i lično poznaju, a za koje znaju da su iskreni, sposobni i odgovorni – oni koji su se dobrovoljno javili da rešavaju lokalne probleme i koji će, zauzvrat, dobiti mogućnost i privilegiju da biraju svoje najuspešnije saborce kako bi napredovali u okrugu i, na kraju, na pokrajinskom nivou. Tamo se glasanje nastavlja sve dok se tri hiljade najtraženijih (neplaćenih) volontera konačno ne sastane na Nacionalnom narodnom kongresu u Pekingu, gde se trude da postignu opštu saglasnost – presudno važan korak u liferovanju odluka koje iz seoskih sredina kreću ka vrhu; jednoglasje je važno i za donošenje odluka na nacionalnom nivou – onih koji se tiču pravosuđa, svih zakona i imenovanja viših zvaničnika.

Kako bi se osiguralo da se glas svih ljudi čuje na najvišem nivou, drugo telo, Kineska Narodna politička konsultativna konferencija tj KNPKK (People’s Political Consultative Conference, CPPCC), koja je masivni javni lobi odnosno opštenarodna interesna grupa a ne državni organ, konsultuje se sa Kongresom i, prilikom procesa oblikovanja zakona, reprezentuje posebne interese. Osam manjih stranaka, predstavnici svih industrija, sve trgovačke komore, seljaci, radnici, žene, mladi, formalni lobiji i, čak – nekada zakleti neprijatelj, Kuomintang na Tajvanu – svi oni daju kineskom državnom vrhu suštinski značajne političke savete, nadgledajući odluke Kongresa.

Kongres tada izabere svoj Stalni komitet (koji ostaje u Pekingu kako bi obezbedio valjani nadzor sprovođenja odluka), sedmočlani Upravni odbor Politibiroa (veoma slično kabinetu SAD-a) predsednika, premijera, uz obavezu javnog izglasavanja svake odluke kako bi se time omogućilo sprovođenje svih zakona. Predsednik ne može izabrati „svog premijera“ niti delovati na svoju ruku bez jednoglasne, demokratske podrške Upravnog odbora. Da bi se obezbedio demokratski, a ne autokratski ishod, predsednik ne bira i ne može odbaciti Stalni komitet, niti pak razrešiti ili raspoređivati vladine zvaničnike ili članove Kongresa.

Kao što i možemo očekivati u jednoj konfučijanskoj zemlji, Ustav još uvek ističe nadležnosti nad pravima, dok američki Ustav ovo ne pominje; Kina u svom ustavu navodi “demokratiju” u trideset tri navrata i, podsećajući na svoje rođenje na bojnom polju, očekuje da se svi ujedine iza odluka jednom kada one budu donete: “Svenarodni kongres i lokalni narodni kongresi na različitim nivoima konstituišu se kroz demokratske izbore i to primenom principa demokratskog centralizma – kroz demokratsku i otvorenu diskusiju tokom koje se formulišu politike i njeno sprovođenje pod uslovom da, kada se sporazum jednom postigne, politička diskusija oživi uz upotrebu postojećeg zakonodavstva; diskusija se potom suspenduje do izglasavanja tj trenutka postizanja jednoglasnog stava, kojim se, napokon, započinje s primenom donesenih političkih odluka”.

Koliko to dobro u praksi funkcioniše “demokratska i otvorena diskusija tokom formulacije politike”? U vezi ovog pitanja, korisno bi bilo uporediti ga s američkim sistemom. I dok zapadne zakone često pišu lobisti – koji potom bivaju usvajani od strane izabranih predstavnika koji ih nisu ni pročitali – kinesko zakonodavstvo, kako to objašnjava američki venčer kapitalista Robin Dejvermen, ima različito poreklo i korene:

“Kina je džinovski probni portfelj s milionima razvojnih programa, mesto gde se stalno nešto isprobava, najveća svetska test-zona u kojoj se eksperimenti odvijaju posvuda. Danas su inovacije prisutne u svemu: od zdravstvene zaštite do smanjenja siromaštva, od obrazovanja do energije, od trgovine do transporta – sve je u konstantnom pokušaju inoviranja i ispitivanja u različitim zajednicama, a svaki od 662 grada u Kini eksperimentiše: Šangaj sa slobodnim trgovinskim zonama, Guidžou sa smanjenjem siromaštva, dvadeset tri grada sa reformama u obrazovanju, severoistočne pokrajine sa reformom državnih preduzeća (SOE, state-owned enterprise): pilot-škole, pilot-gradovi, pilot-bolnice, pilot-tržišta, pilot-sve. Gradonačelnici i guverneri, šefovi istraživačkih timova, svi oni dele svoje “laboratorijske rezultate“ sa Centralnom partijskom školom i objavljuju ih u svojim naučnim časopisima i državnim novinama. Visoka politika prolazi kroz ‘klinička ispitivanja’, počev prvo od malih gradova, koji generišu i analiziraju podatke nastale testiranjem.

Ukoliko statistika obavljenih ispitivanja izgleda obećavajuće, država će dodati još lokacija za testiranje i obaviti dugoročne prakse u cilju razvijanja. Testiranja i podešavanja traju od 10 do 30 godina, a potom se od 3000 članova Svenarodnog kongresa traži da pregledaju podatke i eventualno odobre ispitivanja na nacionalnom nivou u tri glavne pokrajine. Ako se uspešno prođe evaluacija od strane Kongresa, Državni savet [trust mozgova] doteruje plan do najsitnijih detalja i vraća ga pred 3.000 članova Kongresa na završno glasanje. Proces je veoma transparentan i, ako su vaši podaci bolji od mojih, nacrt za vaš budžet će proći a moj ne; glasovi Kongresa su gotovo unisoni, jer su kvalitet zakona i zakonodavstva po pravilu potkrepljeni ogromnom količinom podataka. Ovo omogućava Kini da za kratko vreme postigne mnogo toga: vaše pobedničko rešenje će se brzo naći širom zemlje, bićete heroj s naslovnih strana, pozivani u Peking na sastanke na visokom nivou, a bićete, naravno, i unapređeni. I, kao što već možete pretpostaviti, trka za iznalaženjem najboljih rešenja je intenzivna i nikada ne prestaje.”

Kineski državni savet – dve stotine naučnika, inženjera i administratora kojima predsedava premijer – koji je po tradiciji doktor ekonomskih nauka – svi oni zajedno sprovode analizu podataka i na osnovu njih pripremaju sugestije za sprovođenje probnih političkih rešenja, koja su tada u svojoj pilot-fazi. Oni sugerišu kompromisna rešenja i sprovode probne simulacije, objavljujući svoje nalaze u stručnim časopisima i prezentirajući ih na konferencijama. Svaku politiku oni transformišu u metriku, nešto samerljivo, kao što su privredni rast, zelena agenda, rodna ravnopravnost ili indeksi siromaštva; na taj način, oni vladino upravljanje zemljom pretvaraju u svojevrsnu optimizaciju nastalu na osnovu eksperimenata i statistike. Oni su, kako kaže Žang Vejvej, “neutralna vlada koja oblikuje nacionalni konsenzus”. Trust mozgova tj skup najkompetentnijih stručnjaka vrši proveru i verifikuje podatke a potom svoje preporuke dostavlja Politbirou; njega sačinjava dvadeset pet zvaničnika koji svi zajedno imaju hiljadugodišnje političko iskustvo (svako od njih po 40god). Oni svoje preporuke usavršavaju i prosleđuju sedmočlanom Upravnom odboru koji ga upodobljava u zakonodavstvo i, napokon, prezentuje pred tri hiljade članova Kongresa.

S obzirom da je ogromna većina podataka koja je u posedu vrhunskih eksperata ipak nešto više od pojedinačnog ličnog iskustva, većina zakona se oslanja na matematiku – ovo je jedinstvena odlika kineske kulture koja je spasila zemlju od katastrofa poput ruske ekonomske šok-terapije, katastrofalnih privatizacija nalik onima u Britaniji, ali i od američkog neoliberalizma. Ukoliko vlada kaže: “Smanjiti zagađenje ove godine, ne uključujte svoje grejalice do 22. novembra”, devedeset odsto ljudi će drhtati zbog tih podataka koje im je prenela njihova vlada. Ako predsednik želi da modifikuje politiku o klimatskim promenama i ukoliko je u stanju da svojih pet saradnika iz vladinih kabineta ubedi da glasaju sa njim, moći će da podnese svoj predlog u procesu ispitivanja predloga; međutim, ukoliko je bez čvrstih podataka, on i članovi kabineta neće moći da to predlože članovima Kongresa (istočnjačka verzija zapadnjačkog parlamenta).

Kineski političari gledaju na svoje zapadne kolege na način na koji naučnici gledaju ljude koji sa ulice iznebuha uđu u njihovu laboratoriju jer na sebe gledaju kao na naučnike. Jer, kineski naučnici svoju najveću snagu vide u oslanjanju na čvrste podatke. Proceduralno, po rečima premijera Vena Đijabaoa, “uspostavljanje političkih smernica naglašava rešenja za velike probleme, bilo da su te smernice relevantne za veliku strategiju društveno-ekonomskog razvoja zemlje ili da su proistekle iz duboke brige javnosti”. Iako ovaj proces nije u potpunosti na naučnoj osnovi a ni potpuno demokratičan, označavati ga kao “autoritaran” (po zapadnom konceptu i viđenju) značilo bi promašiti suštinu. Ako predsednik Si tvrdi da je globalno zagrevanje prevara, šokirani Kinezi bi ga smatrali za autokratu a ne za demokrate, očekujući njegov skorašnji pad.

Samo-korekcija usred eksperimenata – od zemljišne reforme 1950-tih i privatizacije tokom 1960-tih, preko Velikog skoka napred do Kulturne revolucije, Reforme i Otvaranja, sve do borbe protiv korupcije – sve ovo učinilo je da domaća politika svake naredne decenije bude gotovo neprepoznatljiva u odnosu na one prethodne. Čini se kako je, na osnovu ovih informacija, prilično korektno pretpostaviti da je ova kombinacija politike tipa „iz-baze-ka-vrhu“, uz sprovođenje demokratije i njenih odluka isključivo na osnovu podataka o mišljenju javnog mnjenja i Konfučijanske vrline „izvrsnih pojedinaca“ koji svoju vrlinu demonstriraju u obratnom smeru, „sa vrha ka bazi“ – da je takva politika kreirala opštu podršku vladinim politikama na nivou višem čak i od onog koji je prisutan unutar ultra-demokratskih mehanizama koji su ugrađeni u, recimo, politički sistem jedne Švajcarske. To praktično znači, kako kaže Tomas Fridman iz Njujork tajmsa, da,”Ukoliko bismo mogli da na samo jedan dan budemo kao Kina, mogli bismo da provereno, osvedočeno i primereno donosimo prave odluke”. Umesto toga, kao što je rekao državni sekretar Vilijem Sjuard, “Izabrali smo kralja na četiri godine i dali mu apsolutnu moć u određenim granicama koje, uostalom, on može svojevoljno tumačiti”.

Konačni rezultati kineske demokratije su impresivni. Toni Sejč (Tony Saich) s univeriteta Harvard, koji je više od jedne decenije bio prisutan na izborima u Kini, navodi kako je devedeset šest posto (!) kineskih građana zadovoljno svojom  nacionalnom vladom, a Edelmanov izveštaj za 2016. godinu kaže da devedeset odsto njih ima u nju poverenja. Istraživanja o svetskim vrednostima (World Values Surveys) pokazuju da osamdeset tri odsto Kineza misli da njihova zemlja u radi u njihovu korist kao pojedinaca, a ne u korist posebnih grupa – što je svedočanstvo od izuzetnog značaja.

[1] The China Wave: Rise of a Civilizational State by Weiwei Zhang

[2] William Sewell, I Stayed in China.

Godfree Roberts, Quora

Čuvajte zaposlene kao što čuvate – novac


Šta bi bilo da kompanije upravljaju ljudskim resursima onako pažljivo kao što to čine kada upravljaju novcem? Za Harvard Business Review piše Erik Garton

Današnji rukovodioci provode puno vremena u upravljanju bilansom stanja, uprkos činjenici da dotični ne predstavlja izvor u kojem bi njihove kompanije oskudevale – ono u čemu vlada najveća oskudica u svetu biznisa jesu ljudski resursi odnosno ljudski kapital. Naime, finansijskog kapitala danas ima u relativnom obilju a i jeftin je. Prema podacima Bain’s Macro Trends grupe (BMTG), globalne zalihe kapitala iznose gotovo desetostruko od iznosa globalnog BDP-a. Kao rezultat ovog preobilja kapitalom, tu je globalno kvantitativno popuštanje, relativno niska potražnja za ulaganjima u R&D (istraživanje i razvoj), kao i u kapitalne projekte: cena zaduživanja nakon odbitka poreza je za mnoge kompanije na nivou inflacije ili je blizu nje, što stvarne troškove zaduživanja drži blizu nule.

Nasuprot tome, najoskudniji resurs današnjice, kojeg uvek nedostaje je – vaš ljudski kapital; on se meri vremenom, talentom i energijom vaše radne snage. Vreme, bilo mereno satima u jednom danu ili danima/godinama u karijeri, ima svoj kraj tj konačno je. Večita je oskudica i u ključnim talentima, onima koji čine da vaša kompanija odskače od rivala. Statistika pokazuje da u prosečnoj kompaniji ima samo oko 15% zaposlenih čiji su kvaliteti na dovoljno visokom nivou da bi odlučujuće odskakali od ostalih, a sa njima i vaša firma u odnosu na konkurenciju. Ispostavlja se da je pronalaženje, negovanje i zadržavanje ovakvih talenata teško izvodljivo – toliko da mediji specijalizovani za biznis govore i pišu o “ratu” za pridobijanje talenata, kao i “lovu” na iste. Energija i energičnost u poslovanju je, takođe, nešto što je teško imati i postići. Iako neopipljiva, može se meriti po broju nadahnutih radnika u redovima vaših zaposlenika. Na osnovu jednog istraživanja, došlo se i do podatka da su inspiracijom pokretani zaposlenici triput produktivniji od nezadovoljnih radnika, mada je takvih – malo. U većini poslovnih sistema – bili to startapovi, korporacije ili globalne kompanije – samo jedan od osam zaposlenih poseduje inspiraciju potrebnu da posao “poleti”.

Tako stoje stvari. Finansijskog kapitala ima u izobilju, ali se njim pažljivo upravlja; ljudski kapital je retka i dragocena pojava, ali se njim ne upravlja pažljivo niti se neguje. Zašto? Pa, delimično i zato što cenimo i nagrađujemo dobro upravljanje finansijskim kapitalom koji je i te kako opipljiv. A možemo ga uvek i lako premeriti, dok ljudski kapital nije baš lako vrednovati. Veliki i globalno poznati izvršni direktori su danas visoko cenjeni i traženi upravo zbog svog pametnog upravljanja i alokacije finansijskog kapitala; današnji “egzekutivci” bi, međutim, trebalo da budu jednako dobri i u upravljanju ljudskim a ne samo finansijskim kapitalom.

Kako se može poboljšati upravljanje ljudskim kapitalom?

Nastojite svim sredstvima da ga – izmerite. Kao što poslovica kaže, ne možete upravljati onim što je nemoguće premeriti. Svetom biznisa je već dugo prisutna prava papazjanija od skraćenica (ROA, RONA, ROIC, ROCE, IRR, MVA, APV i sl.), i sve se odnose na merenje našeg finansijskog kapitala. Ali, da biste izmerili ljudski kapital, možete primeniti pokazatelje kao što je indeks produktivnih moći koji se fokusira na cenu kompanijskih kadrovsko-organizacionih opterećenja, kao i na prednosti efikasnog upravljanja talentima i energijom ukupne proizvodne moći vaše kompanije. Možete meriti količinu i vrednost vremena uloženog u poslovne projekte ili inicijative, a možete meriti i isplativost vremena potrošenog na unapređenje biznisa. Možete aktivno meriti i broj ključnih talenata koje imate u okrilju vaše firme. Kada je Caesars Entertainment, kompanija za proizvodnju video-igara reorganizovala svoje operacije u 2011. godini, seniorski tim ove firme ne samo da je razvio bazu podataka o performansama i potencijalu vrhunskih 2.000 rukovodilaca preduzeća, već je takođe analizirala sposobnosti prvih 150 da preuzmu na sebe nove i različite poslovne profile.

Ulažite u ljudski kapital baš kao što ulažete u razvoj finansijskog kapitala. Svet biznisa je za finansijski kapital razvio pojmove poput “oportunitetnih troškova”, koji se ogledaju u ponderisanoj prosečnoj ceni kompanijskog kapitala. Merimo dugoročnu vrednost investicija, a takođe uspostavljamo minimalno prihvatljive stope povraćaja po projektu pre no što uložimo i jedan dolar svog kapitala. Upražnjavamo Monte Karlo simulacije kojima se procenjuju varijacije u povraćaju uloženog novca u uslovima velike tržišne neizvesnosti. Kada je reč o ljudskom kapitalu, moramo početi da razmišljamo o oportunitetnim troškovima za svaki sat utrošenog vremena. Jedan od načina da se to uradi je merenje troškova nastalih utroškom vremena za – poslovne sastanke.

Moje kolege u kompaniji Bejn (Bain) izračunale su da jedan nedeljni sastanak upravnog odbora u prosečnom preduzeću godišnje “pojede” 300.000 sati vremena za podršku odboru od strane svih ostalih odeljenja kompanije. Kada je Woodside, australijska kompanija za naftu i gas odlučila da pažljivije osmotri cenu sastančenja kompanijskog vrha, otkrila je da su ove seanse “pojele” čak 25% -50% vremena svog ostalog kompanijskog osoblja. Uzmimo kao primer pilot-projekte. Dužina susreta/sastanaka na kojima se razmatraju ovakvi probni modeli su u proseku redukovani za 14%. Ova ušteda vremena predstavlja sedam odsto vremenskih kapaciteta stalno zaposlenih s punim ranim vremenom. Stoga bi o projektima uvek valjalo misliti i sa stanovišta odnosa uštede/utroška vremena i novca, a pre svakog novog sastanka ili nove inicijative obavezno uključivati oportunitetni utrošak vremena i talenta potrebnih barem za minimalnu isplativost nekog budućeg projekta.

Kontrolišite i nadgledajte. Timovi sastavljeni od stručnjaka za planiranje i analizu mere stvarne i očekivane rezultate finansijskog kapitala. Odbori za upravljanje investicijama procenjuju nova ulaganja. Planove za kapitalne troškove treba podvrgavati detaljnim kontrolama izvršnog odbora. Svi moramo podnositi zahteve za odobrenje novca kako bismo dobili potrebna sredstva. Slično tome, trebalo bi da i nad ljudskim kapitalom vršimo periodične procene mogućnosti kontrole nad organizacionim troškovima koje imamo u našoj firmi, kao i koje akcije treba preduzeti kako bismo ih maksimalno suzbili. Brojni značajni alati za obradu podataka, kao što je Microsoft Workplace Analytics, mogu nam pružiti detaljne preglede i informacije o tome kako koristimo vreme na poslu. Kada je reč o izuzetnim (a i o onim manjim) talentima, moramo biti u stanju da doznamo koji su to ljudi u našoj firmi sposobni za stvaranje ključnih prednosti u odnosu na konkurenciju, kao i da li su raspoređeni na kritično važne pozicije i zaduženja.

Razmotrimo slučaj jednog B2B dobavljača koji je želeo da pronikne u to šta neke prodavce čini vrhunskim igračima. Statistička analiza metrike rađene Majkrosoftovim softverom Workplace Analytics i drugih faktora otkrili su razlike  u načinima na koji vrhunski izvođači troše svoje vreme u odnosu na one koji su bili prosečni. Neke od tih razlika bile su očigledne: oni najbolji predstavnici prodaje su sa svojim potencijalnim klijentima provodili u proseku četiri sata više nedeljno od “običnih” uposlenika; među najtalentovanijima je takođe i 25% veća verovatnoća da će klijentima prodati ne samo jedan već više različitih proizvoda. Međutim, ispostavilo se da je ponašanje super-talentovanih zaposlenih ponekad bilo iznenađujuće. Na primer, vrhunski radnici imali su tri puta veće šanse za ostvarivanjem uspešne komunikacije u više radnih grupa unutar svoje firme. Drugim rečima, talenti su se povezivali s onim radnicima koji bi im mogli pomoći pri rešavanju problema s klijentima (kao što je osoblje stručno osposobljeno za finansije, pravnu regulativu, cene ili marketing.

Prepoznajte i nagradite dobro kompanijsko upravljanje vremenom, talentima i energijom. Istorijski gledano, uspešna ulaganja finansijskog kapitala mogu izgraditi nečiju karijeru. Promenljiva naknada se često vezuje za neku meru ekonomski dodate vrednosti. Iako većina kompanija ne nudi doživotno zaposlenje, one bi za svoje top talente ipak trebalo da nađu načina kako da kreiraju dugoročnu podelu zadataka i svakog dana rade naporno kako bi za njih uvek iznova pronalazili angažman. Ovo se najbolje sprovodi stvaranjem inspirativnog radnog okruženja, orijentisanog na rezultate. Kada je Rejd Hofman (Reid Hoffman) osnovao LinkedIn, obećao je sebi da će ta kompanija pomoći unapređivanju karijera talentovanih radnika koji su potpisivali ugovore na dve do četiri godine i imali značajan doprinos – bilo da bi im LinkedIn obezbedio neko sjajno nagradno putovanje ili podržavajući njihove napore da krenu dalje, ili da promene poziciju. Ovaj pristup pomogao mu je da u svoju kompaniju privuče i zadrži one radnike koji poseduju najbolje preduzetničke kvalitete.

Lidere bi trebalo procenjivati i nagrađivati shodno “koeficijentu inspiracije” koju poseduju. Lidere, takođe, treba ocenjivati i nagrađivati shodno sposobnosti da izgrade i odneguju kompanijske talente, to jest, koliko su pojedinaca s visokim potencijalima regrutovali, kako i koliko su ih razvijali, da li su ih zadržali. Tu je i tzv. “trgovinski bilans talenata”: kolika je čista dobit firme od “uvoza” visoko-potencijalnih talenata, minus njihov “izvoz” odnosno odliv istih. Stvarne vrednosti jedne kompanije – kako piše u poznatom priručniku “Netflixa” za odabir kadrova – ogleda se u tome “ko će od zaposlenih biti nagrađen, ko unapređen, a ko otpušten.”

Ovo su samo neki od načina na koji bi se moglo otpočeti sprovođenje veće discipline u upravljanju ljudskim kapitalom. Verovatno da postoji daleko više kreativnih rešenja. Vreme je ograničen resurs. Talenat je oskudan fenomen kojeg nema svako, i zato vredi boriti se da ga pridobijemo. Energija može biti stvarana ili uništavana. Što pre počnemo da delujemo po ovim pravilima, pre će nam se isplatiti ljudski kapital zbog kojeg je vredelo boriti se.

 

HBR

Erik Šmit: Preduzetnici rizikuju sve kako bi svet promenili nabolje


Predsednik Alfabeta (Alphabet) Erik Šmit (Eric Schmidt) juče je izjavio da je „umoran od apatije društva prema promenama“, dodavši da su „preduzetnici lek za tu bolest“.

10

“Postajem sve uvereniji kako moramo proizvesti što više preduzetnika – ne samo ovde u Americi već posvuda”, rekao je Šmit. “I to u svakoj industriji, širom sveta.” Kasnije je još dodao: “Ja sam lično umoran od igre nultog zbira (zero sum game), da neko mora da izgubi kako bi neko drugi dobio, ili obratno, sit sam stvaranja konkurencije tamo gde je nema, kao i kreiranja situacije u kojoj bi svako mogao da kaže „Oh, pa, ništa se tu ne može promeniti”. Mislim da ima puno dokaza da se jako puno stvari menja nabolje, i da sve postaje mnogo, mnogo bolje.”

Šmit je na godišnjem skupu akcionara uzeo reč kako bi diskutovao o oblastima koje obećavaju dalji kompanijski rast a to su inovacije i dalji razvojni programi: od laboratorijski uzgajane govedine, kao sjajne alternative koja bi odmenila ekološki štetno uzgajanje govečeta, do autonomnih vozila bez vozača koja su, po njegovom mišljenju, već predugo bila samo prototipovi u razvoju.

Treba se podsetiti da je Erik Šmit iz svog džepa dao milion dolara kako bi pomogao tehnološkim startap firmama  koje, kako je rekao, „nastoje da rešavaju ključne probleme“.

Šmit je posebno apostrofirao neke od uglednih kompanija kao što su Starbaks (Starbucks) i SAP, koje su, naravno, stvorili – preduzetnici.

“To su ljudi koji, na neki način, veruju da svet mogu učiniti drukčijim i boljim”, rekao je Šmit. „A oni su spremni da posvete svoje živote, svoje vreme, da sve svoje stave na kocku i rizikuju gro svog kapitala kako bi, zajedno s drugim preduzetnicima koji su poput njih, stvarali bukvalno milione radnih mesta i, konačno, i milijarde dolara svog bogatstva.”

03

Ne samo što preduzetnici osnažuju svaku privredu i ekonomiju – oni se, takođe, bave rešavanjem najvećih društvenih problema, ukazao je Šmit, koji je jedan od vodećih ličnosti Gugla. On je, u svom obraćanju akcionarima, odgovarajući na njihova pitanja, kao primere naveo „Američki sistem međudržavnih auto-puteva, projekat identifikacije ljudskog genoma i spuštanje čoveka na Mesec, koji su istorijski primeri revolucionarnosti preduzetnika“, a uz njih, kao ne manje bitne, pomenuo je „otkriće i masovnu proizvodnju ličnih računara kao i Internet revoluciju“.

“Preduzetnici su – kao posebna vrsta ljudi – već sami po sebi oni koji će neminovno smisliti nova i bolja rešenja u hemiji, medicini, transportu ili informatici”, rekao je on. “Nažalost, mi kao da smo po pravilu uvek raspoloženi da pominjemo i glorifikujemo i mislimo samo na neke preduzetne pojedince. Međutim, tu se zapravo radi o ‘ekosistemima ljudi’: posebnim, preduzetnim osobama koje su sposobne da, na kraju dana, sklope veličanstvenu priču i to samo iz njenih delića.”

On se požalio da je društvo tokom protekle decenije bile manje sklono za postizanjem saglasja i konsenzusa o glavnim univerzalnim izazova koji hitno zahtevaju revolucionarna rešenja. Bio neko preduzetnik ili ne, kako je Šmit obrazložio – svako od nas trebalo bi da prepozna i prihvati moćan impuls zajedničkog, globalnog činjenja dobra u ime opšteg napretka.

“A ja, što moram da naglasim, iako nisam preduzetnik, imam ogromno poštovanje prema njima”, rekao je Šmit, pozivajući akcionare, kao i donatore, političke igrače i sve građane da deluju u cilju opšteg svetskog napretka. “Čini mi se da je suštinsko pitanje i problem u nedostatku mašte kao i u nedostatku radoznalosti, izostanku stalnog postavljanja najboljeg pitanja na svetu: ‘Šta je to što bi trebalo da svi činimo?’ Ako nas sećanje vrati unazad, podsetićemo se velikih reči Džona Kenedija (John F. Kennedy): ‘Šta je to što vi možete da učinite za svoju zemlju?’ “

Šmit je izložio svoja zapažanja na prvom godišnjem sastanku akcionara Alfabeta otkad je ona postala krovna tj. matična kompanija pod kojom se nalazi i Google. Deoničari su glasali protiv svih šest predloga stavljenih na sto ispred njih, uključujući i zahteve koje bi obavezivali članove Guglovog upravnog odbora da podnose izveštaje o operacijama lobiranja u kojima ova kompanija učestvuje, ističući i nedostatak transparentnosti, posebno kada se radi o visini plata i rodnoj ravnopravnosti zaposlenih.

Akcionari su, takođe, postavljali pitanja vezana za izostanak besplatnih podsticaja i poklona koje bi Alfabet trebalo da nudi polaznicima kompanijskih kurseva i pripravnicima (što je kompanija odmah uvažila, otklonivši nedostatak), preporučujući još intenzivniju primenu „zelenih“ rešenja u sklopu energetske samoodrživosti kompanije, kao i zaštitu ptica od vetro-generatora. Jedan od akcionara se tokom panela obratio šefici finansija Ruth Porat sa “lejdi CFO“, dok je Majkl Pasof, direktor Proksi Impakta (Michael Passof, Proxy Impact), doveo u pitanje odluke i ponašanje upravnog odbora Alfabeta, kritikujući ga zbog „nedostatka transparentnosti“ vezanih uskraćivanje podataka o rodnoj i platnoj strukturi ove kompanije.

I dok tokom Q&A sesije članovi Upravnog odbora Alfabeta odgovarali na pitanja akcionara – koji su kao sporne isticali upravo kompanijske „ideale“ i prioritete u procesima donošenja odluka, barem je Erik Šmit uspeo da akcionarima jasno stavi do znanja kako i koliko ceni – preduzetnike.

Čitav akcionarski panel Alfabeta možeter pogledati  u nastavku:

Entrepreneur.com

Saudijska Arabija: priprema za život nakon nafte


Saudijski princ Mohamed Bin Salman planira da dva biliona dolara vredan fond aktivira kao “zaštitni kišobran” u eri kada nafte ispod arabijskog tla više ne bude.

Saudijska Arabija se priprema za trenutak kada njihovi naftni izvori budu, jednom za svagda, presušili. U tu svrhu, stvorili su najveći državni investicioni fond na svetu, Aramko (Aramco), koji će upravljati najvrednijom imovinom Saudijskog kraljevstva.

Tokom medijske debate koja je trajala preko pet sati, prestolonaslednik Mohamed bin Salman izneo je svoju viziju za Aramko, gargantuovski fond javnih investicija koji će u svom punom operativnom režimu kontrolisati više od dva biliona dolara vrednu imovinu koju je saudijsko kraljevstvo zaradilo prodajući svoju naftu. Princ je, u okviru te strategije, rekao da će Saudijska Arabija prodati najviše 5% akcija u Aramkovoj matičnoj kompaniji (Saudi Arabian Oil Co.) i transformisati ovog naftnog giganta u industrijski konglomerat. Inicijalna javna ponuda (IPO) može da se desi već sledeće godine, a uz to ova zemlja trenutno planira da proda (najviše) pet procenata akcija.

“Inicijalna javna ponuda za Aramko i prenošenje svojih akcija u PIF (Public Investment Fund – javni tj. državni investicioni fond Saudijske Arabije) će tehnički biti investicioni izvor prihoda saudijske vlade u doglednoj budućnosti, a ne nafta”, rekao je princ u intervjuu na kraljevskom imanju u Rijadu, koja se završila u 4 sata ujutru u četvrtak (31.mart). “Ono što je sada preostalo je da diversifikujemo ulaganja. Dakle, u roku od narednih 20 godina, bićemo ekonomija ili država čiji glavni izvor prihoda ne zavisi  od nafte. “

Danas, skoro osam decenija po otkriću prve saudijske nafte, 30-godišnji sin kralja Salmana ima za cilj da najvećeg svetskog izvoznika sirove nafte transformiše u ekonomiju koja će uspešno odgovoriti savremenim izazovima u eri na pomolu. Kako njegova strategija sve konkretnije poprima svoj oblik, brzina ovih promena mogla bi da šokira jedno ovakvo konzervativno društvo, naviklo na višedecenijska besplatna državna davanja.

Aramko, ili o moći da se kupe Bafet i Gejts

Prodaja Aramka, odnosno saudiarabijske naftne kompanije (Saudi Arabian Oil Co.), planirana je za 2018, ili, po Bin Salmanovim rečima, čak i godinu dana ranije. Fond će tada igrati glavnu ulogu u saudijskoj ekonomiji, upravljajući svojim novcem i ulaganjima kako u zemlji tako i u inostranstvu. Ovaj megafond bio bi dovoljno veliki da kupi zajedno Apple Inc., Guglov Alphabet Inc., Gejtsov Microsoft i Bafetov Berkshire Hathaway Inc. – četiri trenutno najveće svetske kompanije na berzi.

PIF konačno planira da do 2020. poveća i udeo svojih stranih investicija do 50 posto vrednosti ovog fonda (sa današnjih 5 procenata sada), rekao je Jasir Alrumajan (Yasir Alrumayyan), generalni sekretar upravnog odbora ovog fonda.Ovim planom za strukturne promene prati se niz prošlogodišnjih mera za suzbijanje potrošnje ali i sprečava da budžetski deficit premašuje 15 odsto bruto domaćeg proizvoda. Krajem decembra 2015, saudijske vlasti su podigle cene goriva i električne energije, obećavši da će okončati nepotrebnu budžetsku potrošnju nakon aktuelnog velikog pada cene nafte.

U toku je još aktivnosti kojima Saudijci teže da sprovedu “brzo sređivanje” svoje situacije. U sklopu toga, najdalje će za mesec dana biti objavljen i “Nacionalni plan transformacije”, uključujući i korake za povećanje prihoda koji neće biti od prodaje nafte – uvođenjem različitih mera kao što su permanentne takse i porezi na dodatnu vrednost.

“Radimo na povećanju efikasnosti naše potrošnje”, rekao je princ Mohamed, koji je odmah iza naslednika saudijskog trona. Vlada je dugo vremena unazad običavala da potroši i do 40 odsto više novca od planiranog nacrtom budžeta, a princ kaže kako je tih 40% svedeno na 12 odsto u 2015. godini. “Dakle, ne verujem da imamo pravi problem kada su u pitanju niske cene nafte.”

Da li je prekasno?

Postavlja se pitanje da li je zasnivanje ovog fonda ipak prekasna reakcija na više nego prepolovljenju cenu barela sirove nafte, posebno imajući u vidu saudijski uticaj na tržištu nafte. Zemlja će zamrznuti svoju proizvodnju samo u slučaju da Iran i drugi veliki proizvođači učine to isto, rekao je princ.

Studija Međunarodnog monetarnog fonda iz 2014. godine istakla je da je bilo “mnogo primera neuspeha” među zemljama koje su pokušavale da smanje zavisnost od proizvodnje energenata, a da je samo nekoliko njih uspelo. Arapsko-Zalivske monarhije možda su već propustile svoju najbolju šansu – onda kada su cene nafte bile iznad $100 dolara po barelu, a ne oko $40, kolika je sadašnja cena sirove nafte.

“Jasno je da Saudijska Arabija treba da reformiše i diversifikuje svoja ulaganja i ponovo “ulije energiju” u svoju ekonomiju, mada će ovaj potez iziskivati i nešto više od pukog povećanja investicija u ne-naftne industrije”, rekao je Pol Saliven, profesor bezbednosnih studija na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu. “Ne možete naručivati ekonomske reforme kao da naručujete večeru iz menija sa više jela.”

Uspostavljanje kontrole

Od zasnivanja Saudijskog kraljevstva 1932. godine do danas, princ Mohamed je tokom svog mandata konsolidovao više snage nego bilo koji pređašnji vladar na njegovoj poziciji. Njegov pokušaj da “prodrma” saudijsku privredu dolazi u jeku domaćih bezbednosnih pretnji i regionalnih nemira. Tu je, pre svega, problem sa Jemenom, kraljevstvom kojim vladaju suniti koji su trenutno u ratu protiv šiitskih pobunjenika, podržavanih od strane Irana.

Kao ministar odbrane, princ Mohamed predvodi i saudijsku vojsku. On, takođe, preko Saveta za ekonomske i razvojne poslove nadgleda ministarstva finansija, nafte i privrede. Savet, koji je osnovan nakon što je njegov otac postao kralj, takođe kontroliše i ovaj gigantski Fond za javne investicije (PIF).

Princ se na maratonsku debatu o Saudijskom fondu pojavio ležerno odeven u beli taub, ali bez tradicionalne kefije, gutre i agala koji po tradiciji ukrašavaju glavu svakog beduina, sedeći u kancelariji ukrašenoj slikama kralja Abdulaziza Al Sauda, osnivača Saudijske Arabije, kralja Salmana, i prestolonaslednika Mohameda bin Najefa (Muhammad Bin Nayef).

Princ, u opuštenijem izdanju

On je rekao da bogatstvo fonda već ima udela u kompanijama, uključujući Saudi Basic Industries Corp., drugog najvećeg proizvođača hemikalija u svetu, i Nacionalne komercijalne banke, najveće banke u Saudijskoj kraljevini.

Fond pažljivo prati “dve poslovne prilike izvan Saudijske Arabije” u sferi finansijske industrije, rekao je princ, odbijajući da imenuje moguće mete akvizicije. “Verujem da ćemo zaključiti bar jednu od njih.”

Aktivnosti Aramko fonda već je postala aktivnija u inostranstvu. U julu 2015, ovaj saudijski PIF je stekao udeo od 38 odsto južnokorejske kompanije Posco Engineering & Construction Co. plativči za ovu akviziciju 1,1 milijardu dolara, a istog meseca pristavši na 10 milijardi dolara vredno partnerstvo ulaganje sa Rusijom, želeći da uloži u Ruski državni fond za direktne investicije.

‘Agresivni’ plan

Saudijski fond je angažovao stručnjake za tržište, privatni kapital i upravljanje rizicima, rekao je Alrumajan, generalni sekretar PIF-a i bivši šef  Saudi Fransi Capital-a, banke finansijski podržane od investitorskog fonda Credit Agricole SA.

“Sada radimo na različitim frontovima”, rekao je on. “Saudijska vlada trenutno prenosi na nas neka od svojih sredstava, zemljište i neke od kompanija. Imamo različite projekte u oblasti turizma i novim industrijama, čiji su potencijali u Saudijskoj Arabiji za sada neiskorišćeni.”

Tokom večere sa princom i saudijskim zvaničnicima, uz jelovnik koji je bio dugačak u nedogled, on je opisao inostrane investicione planove kao “veoma agresivne”, mada napomenuvši da bi PIF, u svom početku, bio usmereniji prema domaćim sredstvima.

“Biće to, nesumnjivo, najveći fond na Zemlji”, rekao je princ. “To će se desiti čim Aramko izađe u javnost i predstavi svoju javnu inicijalnu ponudu (IPO).”

John Micklethwait  Glen Carey  Alaa Shahine Matthew Martin, Bloomberg

Novi pristup nejednakosti


O novoj knjizi Branka Milanovića: „Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije“, Harvard University Press 2016. Razgovor vodio Nicola Melloni.

01

Počnimo pitanjem kako je nejednakost postala važna tema u javnim raspravama? Ona je u politici i nauci dugo bila marginalizovana, naročito na levici, koja bi trebalo da je osetljiva na socijalna pitanja. Onda je sa početkom krize nejednakost iznenada zauzela centralno mesto u javnim debatama. Njome se bave mediji i važna je tema preliminarnih izbora Demokratske partije za predsedničkog kandidata u SAD. Šta se promenilo?

Odgovor ću podeliti na dva dela. Počnimo time kako je nejednakost postala važna tema. Uzrok te promene je ekonomska kriza, koja utiče na živote ljudi i njihov način razmišljanja. Nejednakost raste već duže vremena, ali je srednja klasa 25 godina prikrivala stagnaciju svojih prihoda zaduživanjem. Kriza je dovela do pucanja ovog mehura i odjednom su se milioni ljudi našli u teškom položaju: ekonomija je ušla u recesiju dok su zarade padale. Ljudi više nisu mogli da otplaćuju kredite, naročito one na tržištu nekretnina. Podećam vas da je privatni dug u SAD bio veći od američkog BDP-a.

03Ljudi su shvatili da u poslednjih 25 godina nisu imali koristi od ekonomskog rasta, za razliku od čuvenih 1% ili 5%, kojima je išlo veoma dobro. Pitanje nejednakosti je pokrenula stagnacija prihoda većine i njeno saznanje da je manjina za to vreme postala veoma bogata. To „saznanje“ je probudilo javnost i nejednakost je postala popularna tema. Kao posledica ovog šoka nastali su pokret Occupy u SAD, Indignados u Španiji i SIRIZA u Grčkoj.

Drugi deo pitanja je zašto je nejednakost pre krize bila nevažno političko pitanje, naročito na levici. Pa prosto nije bilo levice koja bi pokrenula ovo pitanje. Ona je bila nestala. U poslednjih nekoliko decenija ona se pomerila ka centru, a u Španiji čak zauzela mesto desnog centra. (Ako biste kao mernu jedinicu uzeli političke parametre iz 70-ih godina prošlog veka, španski socijalisti PSOE bi bili desni centar.) Isto važi i za politiku francuske Socijalističke partije i italijanske demokrate, inače bivše komuniste, koji su se svi čvrsto pozicionirali na desnici. Ove partije nisu postavljale pitanje nejednakosti i preuzele su neoklasični pristup, razblaženu verziju tačerizma koja izbegava socijalne teme.

Tako je ovo politički osetljivo pitanje ignorisano. A onda je sa izbijanjem krize došlo do razočarenja, naročito među mladima, ekonomskim modelom i političkim predstavnicima, što je dovelo do zanimljivog razvoja situacije.

05Kažete da je levica odavno prestala to da bude i da smo posle krize dobili nove pokrete u Španiji i Grčkoj? Ali to se nije desilo na drugim mestima. U Italiji se pokret Pet zvezdica više bavi korupcijom nego nejednakošću. U većini velikih evropskih zemalja bivša stara levica nije napuštala svoje mesto na desnom centru. Meni se čini da su novi postkrizni levi pokreti i dalje na margini.

Argument vam ne stoji, jer se odnosi na predstavljanje klasa pogođenih krizom isključivo sa levice. I desnica je zastupnik gubitnika krize. Uz izuzetak mediteranske Evrope gde je došlo do zaokreta ka levici sa socijalističkim vladama u Portugalu i Grčkoj i usponom Podemosa u Španiji – ostatak Evrope se kreće udesno. Ali to je drugačija desnica od one Margaret Tačer, jer je protekcionistička, ksenofobna i donekle antiglobalizacijska. Nejednakost hrani i radikalnu levicu i desnicu, a podršku gube partije centra.

Zaista mi nije jasno zašto mladi i ljudi srednjih godina u Francuskoj glasaju za Olanda. Za šta se zalažu francuski socijalisti? Oni sprovode desničarske politike u zemlji i podržavaju liberalni imperijalizam van nje. Onda prosto glasajte za Sarkozija, jer je on originalni nosilac tih ideja. U istočnoj Evropi nema levih partija, delimično zbog istorijskih okolnosti. U Grčkoj i Španiji je došlo do naglog zaokreta ka levici posle decenija polufašističkih diktatura, dok u istočnoj Evropi imamo reakciju na komunističke režime koji su tamo vladali od Drugog svetskog rata do 1989. Na poslednjim izborima u Mađarskoj i Poljskoj pobedila je desnica. U poljskom parlamentu uopšte nema levice.

Važnost pitanja nejednakosti ne dovodi do automatskog zaokreta ka levici, jer od njega i desnica ima koristi. To vidimo u SAD gde nezadovoljstvo krizom pomaže Berniju Sandersu, ali i Donaldu Trampu, dok je u Evropi od toga profitirala i jedna Marin Le Pen.

02

Pitanje nejednakosti je ključni deo i akademskih rasprava, naročito među ekonomistima. Do nedavno je neoklasični narativ koji je monopolizovao ekonomsku nauku ignorisao ovo pitanje i tvrdio da bi svako smanjenje nejednakosti pogoršalo efikasnost tržišta. Po tom scenariju, siromaštvo treba iskoreniti ekonomijom prelivanja: ekonomski rast obogaćuje kapitaliste, pa se njihovo bogatstvo polako preliva niz socijalnu lestvicu. Tu je došlo do promene, naročito posle Piketijeve knjige Kapital u 20. veku, pa sve više ekonomista razmišlja o nejednakosti.

Prvo se zapitajmo zašto je neoklasična teorija ignorisala ekonomsku nejednakost i to još uvek čini? Zato što je nejednakost sastavni deo njihovog ekonomskog modela i ne zahteva dalja istraživanja. U tom modelu cene određuje konkurentno tržište. U neoklasičnom modelu nema promenjivih vrednosti, pa nejednakost dohotka proizlazi iz razlika u sposobnostima svakog subjekta koji izlazi na tržište. Štaviše, emipirijski je dokazano da je raspodela nacionalnog dohotka između kapitala i rada manje više stabilna, tako da nije bilo razloga da se ona posebno proučava.

14Istraživanja preraspodele ličnog dohotka tako vise u nekom vakuumu. Kada sam počeo da se bavim ovom temom, urednici ekonomskih časopisa nisu znali kako da klasifikuju moje radove. Piketijev doprinos je u tom smislu veoma važan, jer je on iznova strukturirao analizu tih fenomena: počinjemo sa teorijom proizvodnje i rasta, analiziramo funkcionalnu preraspodelu dohotka i onda prelazimo na ličnu preraspodelu dohotka.

Ali osim ovih tehničkih razloga postojao je i politički razlog marginalizacije ovog pitanja. Svako istraživanje nejednakosti uzdrmava temelje ekonomske strukture sveta u kome živimo, a to nije preporučljivo. Kao što sam napisao u knjizi Oni koji imaju i oni koji nemaju, bilo je vrlo teško dobiti stipendiju za istraživanja nejednakosti.

Dok sam radio u Jugoslaviji imao sam slične probleme koji su me kasnije dočekali i u Svetskoj banci i na zapadu. U oba slučaja mi je predočen narativ da imamo savršeni sistem i da ne treba talasati. To se u psihologiji naziva „opravdanje sistema“, to jest potreba odbrane ispravnosti postojećeg stanja stvari.

13Ali sada se to menja. Imamo daleko više istraživanja i rasprava u mejnstrim medijima. Da li je toj promeni prethodila neka politička promena? I koliko je tome doprineo uspeh Piketijeve knjige?

U pitanju je kombinacija faktora. Prvo smo imali dramatičan napredak u ekonomskoj nauci. Ekonomija je dugo ignorisala odnose moći u društvu u svoje zaključke izvodila na osnovu „reprezentativnih uzoraka“, zanemarujući svaku heterogenost i oslanjajući se na prosečne vrednosti promenjivih u predmetima svog proučavanja. Nejednakost je po svojoj definiciji heterogena, jer ona ne može da postoji ako ne postoje razlike. Sada imamo sveobuhvatan pristup podacima, što omogućava dublja i detaljnija istraživanja koja očigledno obuhvataju i fenomen nejednakosti.

Drugi deo odgovora je naravno politički, jer se pojavio jak politički i socijalni interes za pitanje nejednakosti. Piketi nije došao niotkuda; njegov rad je posledica protesta miliona ljudi svesnih da postoji problem sa preraspodelom dohotka. Ova dva faktora zajedno, ekonomska teorija i tektonski zaokret javnog mnjenja doveli su do velikih promena. Mejnstrim sada mora da reaguje na novu situaciju, institucije i think tankovi ne mogu da ignorišu tako važan fenomen. Čak se i Peterson institut za međunarodnu ekonomiju, koga finansiraju komercijalne banke iz Vašingtona, sada ozbiljno bavi pitanjem nejednakosti. Isto je i u Svetskoj banci, gde je do samo pre pet godina nejednakost bila na lošem glasu.

10

Govorili smo o nejednakosti u zemljama zapada. Vaša nova knjiga Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije izazvala je ozbiljnu raspravu o podacima koje u njoj iznosite i koji pokazuju da je u poslednjih 30 godina sav višak prihoda otišao famoznom 1% i takozvanoj globalnoj srednjoj klasi, sačinjenoj pretežno od kineskih i indijskih radnika čiji je dohodak značajno porastao, dok su gubitnici globalizacije srednja klasa i radnici na zapadu.

Ništa nikada nije potpuno negativno ili pozitivno, već je uvek u pitanju neka vrsta razmene, jer neko gubi a neko dobija. Možemo da kažemo da je iz globalne perspektive broj onih koji su dobili manji od onih koji su izgubili, ili da je ono što su pobednici dobili više od onog što su gubitnici izgubili, tako da imamo opšti pozitivni rezultat prema kome je prosečni dohodak porastao.

Podaci pokazuju da je globalizacija nesporno bila važan faktor u promeni preraspodele dohotka. Naravno ona nije bila jedini faktor, jer imamo i tehnološki napredak i promene politike, ali ni njih ne možemo posmatrati odvojeno od globalizacije. Tehnološki napredak se sastoji od neutralnih inovacija i on ne može da razvije svoj puni potencijal bez globalizacije. Isto važi i za politiku. Ako se vratimo na socijaliste koji su promenili svoju politiku, primetićemo jak pritisak globalizacije. Uzmite na primer poresku politiku: zbog olakšanog kretanja kapitala postalo je prosto nemoguće očuvati visok nivo oporezivanja zbog čega je politika morala da se prilagodi ovim strukturnim promenama. Na isti način je radno zakonodavstvo u Nemačkoj pod velikim uticajem nemačkog kapitala, koji preti da će premestiti proizvodnju u Češku i Poljsku.

Globalno najzanimljivije pojave su ova tri faktora: rast takozvane globalne srednje klase, naročito u Kini, stagnacija srednje klase razvijenih zemalja i značajan porast prihoda najbogatijih. Da li je to dobra stvar? Jeste, u smislu da su stotine miliona siromašnih sada manje siromašni, dok su oni koji su najviše izgubili već bili prilično bogati. Ali to nije zadovoljavajući odgovor za zapadne političare i radnike na zapadu koji su dosta izgubili u poslednjem periodu.

08

Sada navodite uobičajeno opravdanje neoliberalne politike. Jedna od trenutnih mantri je da su politike Vašingtonskog konsenzusa bile uspešne i da su doprinele razvoju svetskog Juga. U stvari, najveći napredak u takozvanoj globalnoj srednjoj klasi ostvaren je u Kini i Indiji, tako da je pitanje da li se to može pripisati politici zapada ili su to zasluge, na primer, kineske vlade.

12Možete da iskoristite ove podatke da biste proglasili uspeh neoliberalnih politika, ali ne zaboravite da Kina nije neoliberalna zemlja. Naprotiv, njen pravni sistem je netransparentan, u njoj caruju korupcija, monopoli, nedefinisana prava svojine, ogroman javni sektor i stroga ograničenja slobode kretanja radnika. Jedino zajedničko kineskim i neoliberalnim politikama je njihova otvorenost prema međunarodnoj trgovini, mada je insitucionalni sklop sasvim drugačiji. Naravno, ovi aspekti se često prećutkuju, jer je za visoku klasu, koja je imala toliko koristi od globalizacije, veoma važna poruka kako su ove politike pomogle najsiromašnijima.

Činjenica je da se političke elite na zapadu suočavaju sa porastom nezadovoljstva. Kada su Regan i Tačer stvarali konsenzus za neoliberalni zaokret, nisu to činili objašnjavajući kako će ove politike obogatiti siromašne Kineze, dok će engleski i američki radnici izgubiti svoje poslove.

Šta nas čeka u budućnosti? Potoje neki veoma zanimljivi i međusobno suprotstavljeni strukturni faktori. Sa jedne strane, rast zarada u Kini bi mogao da zaustavi preseljenje kapitala, što bi moglo da dovede do smanjenja zahteva za većom globalizacijom. Prema profesoru Čarlsu Gudhartu sa Londonske škole ekonomije glavna razlika će biti demografski trend. U poslednjih 50 godina smo imali značajan rast stanovništva, što je dovelo do porasta radne snage i pada zarada. Sa stabilizacijom rasta stanovništva, očekuje se zaokret u odnosu kapital-rad, a time i smanjenje nejednakosti. Međutim, istovremeno se očekuje novi talas tehnološkog napretka i robotizacija brojnih industrijskih grana, tako da će potražnja za radnom snagom biti smanjena.

11To su teška pitanja. Tačno je da je Kina u demografskoj tranziciji, sa stanovništvom koje će dostići vrhunac sledeće decenije. Međutim, u Indiji je trend drugačiji i vrhunac rasta stanovništva se očekuje u drugoj polovini ovog veka. Istovremeno imamo veliki rast stanovništva u Africi. Vrhunac svetskog broja stanovnika će prema nekim procenama biti 11 milijardi ljudi. Njihov broj će se u naredna dva veka verovatno stabilizovati i uz obilje kapitala možemo da se vratimo u trenutno stanje nejednakosti. Razumna pretpostavka, ali veoma dugoročna.

Što se tehnološke revolucije tiče, nisam pesimista. Svaka tehnološka promena praćena je strahom od masovne nezaposlenosti, koja je do sada uvek izostala. Tu nas ograničava naša imaginacija, jer vidimo samo poslova koji trenutno postoje, ali ne i one koji će se pojaviti u budućnosti. Zamišljamo robote koji nam uzimaju postojeće poslove i strahujemo za budućnost, ali ne znamo kakva će ona biti. Daću vam jedan primer: kada sam pre mnogo godina došao u SAD, živeo sam sa majkom, naročito tokom rata u Jugoslaviji. Ona nije mogla da razume poslove ljudi sa kojima sam se družio. Znala je šta su obućar ili lekar, ali je za nju posao hedž fond menadžera bio potpuno neshvatljiv. Sada imamo razne poslove u IT sektoru, startapove, stvari koje do pre samo nekoliko godina nisu postojale.

18

Šta očekujete kada je reč o globalizaciji i nejednakosti?

To je pitanje kojim se bavim u poslednjem delu svoje nove knjige. Smatram da je vrlo teško dati preciznu prognozu. Svi mi nešto predviđamo, neki broj za koji mislimo da će ostati nepromenjiv u narednih 20 godina, ali stvari se menjaju i prognoze postaju beskorisne. Mislim da će ulogu Kine preuzeti neke druge zemlje (one sa većim rastom stanovništva), što će dovesti do daljeg približavanja zarada između bogatih i siromašnih zemalja, barem u narednih 50 godina. Na zapadu će ovo približavanje zarada prerasti u politički problem, jer će izostati rast zarada u razvijenim zemljama. Globalna nejednakost će se smanjiti, kao što je već slučaj, zbog rasta u nekim azijskim i afričkim zemljama.

Međutim, klasna komponenta, ili nejednakost, će sigurno porasti. U naredne dve ili tri decenije su vrlo verovatni nacionalni sukobi u vezi sa globalizacijom i preraspodelom dohotka.

Ovo nas dovodi do pitanja o odnosu nejednakosti i demokratije. Kao što kažete, ono što vidimo na zapadu je stagniranje zarada, koje bi moglo da dovede do nereda ili klasnih sukoba. Možda je sama demokratija ugrožena, jer ona podrazumeva ista politička prava i nejednak dohodak, ali znamo kako ekonomska moć može da iskrivi predstavničku ulogu demokratije. Da li će porast nejednakosti ugroziti zapadne demokratije?

Ono što je u trenutnoj situaciji zanimljivo je da uprkos teškoj ekonomskoj krizi nije došlo do značajnog porasta antisistemskih pokreta. Čak se i Nacionalni front pridržava demokratskih pravila. Možda su Erdogan i Putin najbliži političkom modelu koji prevazilazi demokratiju, ali to trenutno nije slučaj u zapadnoj Evropi. Takođe sam sumnjičav kada je reč o sposobnosti partija poput Nacionalnog fronta da ispune svoja predizborna obećanja, počevši od razgradnje Evropske unije. Naravno, stvari mogu da se promene. Brexit bi otvorio vrata nekom novom razvoju događaja.

Smatram da će u narednim godinama biti dosta napetosti između, s jedne strane, partija koje žele populistički odgovor na krizu, poput Trampa u SAD, i koje se protive talasu migracije i uopšte globalizaciji, koje podržavaju protekcionizam za domaću industriju i ekonomsku politiku neka komšiji crkne krava (beggar-thy-neighbour), i sa druge strane plutokratskih partija koje, sada više nego ikad, nameravaju da ograniče moć najsiromašnijeg dela stanovništva, koje je u porastu, što će dovesti do centralne uloge novca u donošenju političkih odluka.

06

Ono što se dešava u SAD je vrlo zanimljivo: imamo Trampa koji unosi sopstveno bogatstvo u politiku; on je savršeni oligarh. I imamo idealnu kandidatkinju viših klasa Hilari Klinton, pravu braniteljku establišmenta. Oni će učiniti sve da radnici, Afroamerikanci i uopšte ekonomski najsiromašniji deo stanovništva – ne glasa na ovim izborima.

Dakle u ovom trenutku imamo dva pokreta: jedan koji podržava globalizaciju i brani njene prednosti, naročito za onih 5% na vrhu, što može da dovede do postepenog prelaza iz demokratije u plutokratiju i, da citiram Gramšija, do ponovnog uspostavljanja hegemonije ovog narativa i ovih interesa – dok sa druge strane imamo desničarski antiglobalistički pokret.

To važi za Evropu i zapadni svet, dok je u ostalim delovima sveta situacija drugačija. U Latinskoj Americi dolazi do povratka desnice, ali smatram da je to pre posledica redovnog političkog ciklusa. Ne znamo šta će se dogoditi u Aziji, gde u Indiji imamo otvoreno desničarsku vladu, dok je u zemljama poput Kine, Indonezije i Tajlanda podela na klasičnu levicu i desnicu daleko izraženija nego na zapadu.

Ali rizik nije samo politički. Mnogi ekonomisti, uključujući i Roberta Rajha, smatraju da je ekonomsku krizu izazvala nejednaka preraspodela dohotka. Prosto rečeno, postoji rizik slabe tražnje zbog visoke koncentracije dohotka.

Postoje rešenja, iako ih nije lako ostvariti. Na primer, smatram da je zbog globalizacije vrlo teško sprovesti veće oporezivanje bogatih i prihoda od kapitala. Čak i ako neka zemlja odluči da podigne poreze ili ako to učine desetine zemalja, uvek će se naći zemlje koje su spremne da ponude niže poreze kako bi privukle kapital.

Političke odluke treba da idu u drugom pravcu, prema jednakoj raspodeli sposobnosti. Toma Piketi je u pravu kada kaže da vlasništvo nad kapitalom određuje veći prihod i upravo tu treba intervenisati. To se pre svega odnosi na obrazovanje, kako bi se obezbedila relativno jednaka zarada za ljude sa sličnim kvalifikacijama, za razliku od onoga što imamo danas gde oni koji dolaze sa Harvarda dobijaju desetostruko veću zaradu od onih koji dolaze sa manje prestižnih univerziteta. Ujednačiti kvalitet obrazovanja bi imalo sličan efekat kao dekoncentracija vlasništva nad kapitalom.

Istovremeno bi bilo važno smanjiti koncentraciju kapitala, što je teže, ali ne i nemoguće ostvariti. U prošlosti smo imali slične primere: radnici vlasnici akcija preduzeća, radničko saodlučivanje u Nemačkoj, veća uloga sindikata u upravnim odborima, sindikalno vlasništvo nad akcijama preduzeća u Švedskoj. Naravno, to nije lako ali je daleko održivije od opcija koje danas imamo.

Razgovor vodio Nicola Melloni, o novoj knjizi Branka Milanovića: Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije, Harvard University Press 2016.

Social Europe, 18.03.2016.
Peščanik.net, 22.03.2016.

Hejvud Hil: londonski raj za najprobranije knjige


Pretpostavimo da su vam potrebne knjige. Nedavno ste kupili raskošnu kuću, brod ili avion, sa velikom ali praznom bibliotekom i želite da je popunite pravim knjigama a ne onim lažnjacima koji glume knjige na policama sa pompeznim zlatno ugraviranim naslovima, mala simpatična prevara kako biste ostavili utisak na vaše ugledne goste. Piše Sara Lajel za Njujork Tajms.

02tmag-hill-t-slide-E7D0-superJumboPokojni vojvoda od Devonšira na donjem spratu svoje biblioteke u Četstvortu (Chatsworth). On je bio pokrovitelj i suvlasnik Hejvud Hila (Heywood Hill), knjižare u kojoj je sestra njegove žene, književnica Nancy Mitford, jednom radila. Danas je vlasnik knjižare njegov sin, sadašnji vojvoda Peregrine Cavendish Christopher. Foto: Simon Sykes/Hulton Archive/Getty Images

02Ako biste išli na jedno lenjo ali brzopotezno rešenje, mogli biste unajmiti nekog vrsnog dekoratera da vam izabere lažne knjige – samo bolje izrade i izgleda. Druga mogućnost je da posetite neko od javnih nadmetanja za kuće i imovinu u njima, koje su otišle pod hipoteku – možete prosto otkupiti tuđu biblioteku. Ili možete da uradite ono što najpametniji bibliofili čine: poverite sebe i svoju biblioteku ljudima iz knjižare Heywood Hill iz Londona: oni obećavaju da će prekopati i najudaljeniji kutak sveta kako bi vam nabavili knjige koje su vam potrebne – retke, stare, one koje se već odavno ne objavljuju ili sveže izašle iz štamparije – sve koje su vam neophodne da napravite svoju savršenu biblioteku. Da se razumemo: nema tog iole obrazovanijeg čoveka koji ne bi našao utočište u ovakvom raju za bibliofile. Hejvud Hil je raj za najrafiniranije knjige, koja danas snabdeva elitne privatne biblioteke.

”Ne, mi ne prodajemo knjige na metar, ako ste možda to pomislili na trenutak” kaže direktor knjižare, Niki Djun. “Ali, ako ste zainteresovani za neku temu, na primer 19-tovekovnu francusku umetnost kresanja drveća i šiblja, ili brutalizam u arhitekturi ili uzgajanje lososa ili nešto još opskurnije – a niste imali vremena da sami istražite tu temu – da, mi vam definitivno možemo pomoći“.

12Hejvud Hil Privatne biblioteke nude bibliofilima, kolekcionarima i zahtevnim biznisima priliku da stvore mesto inspiracije ili utočište, sa obične police pažljivo odabranih favorita do zaokružene, celovite i koherentne zbirke knjiga prilagođene vašim ličnim interesima. Foto: Hejvud Hil vebsajt

Kada Djun (45) kaže ”mi”, on pritom misli na divnu staru knjižaru u prestižnom Mejferu (Mayfair), četvrti Londona koja ima bogatu istoriju. John le Carre je u ovom prostoru postavio jednu scenu svog čuvenog romana ‘‘Tinker, Tailor, Soldier, Spy“. Stvarni karakteri  povezani sa ovim prostorom uključuju lično Heywood Hill-a koji je otvorio knjižaru 1936. godine, njegovog naslednika na mestu menadžera po imenu Handasyde Buchanan, Nancy Mitford  koja je ovde radila tokom Drugog svetskog rata i punila je svojim brbljivim društvom i ovekovečila je na svoj način u romanu “U potrazi za ljubavlju”  („The Pursuit of Love„); i John Saumarez Smith, duboko intelektualni i omiljeni upravnik od 1974. do 2008. godine.

13Kako to već biva, Heywood Hill je trenutno u vlasništvu Djunovog tasta 12. vojvode od Devonshirea. (vojvodina majka, Debora, poznata kao Debo, bila je sestra Mitfordove, što preduzeću daje prijatnu “istorijsku liniju”). Vojvoda, čije ime je Peregrine Cavendish, iako ga njegovi prijatelji zovu jednostavno Stoker, poseduje (između ostalog) Chatsworth, jedan od najgrandioznijih poseda u Britaniji. U poretku stvari, Heywood Hill  je daleko od kešomata Devonshire Inc. – to je respektabilan, ali relativno skroman profit od oko $ 200.000 u 2013. godini, prema Djunu – ali tu postoje sentimentalan razlozi: vojvodini roditelji, Debo i Endrju, 11. vojvoda, živeli su iza ugla knjižare i bili su među prvim korisnicima svog servisa “napravite svoju biblioteku”. “Kolekcija knjiga mog oca o Irskoj je jedan od prvih primera naših usluga”, napisao je vojvoda u svom e-mailu. Do pre nekoliko godina, vojvoda je bio deo konzorcijuma vlasnika knjižare; ali je onda odlučio da je u potpunosti otkupi jer to njemu i Djunu omogućava da je vode na način na koji žele.

10

Zahtevi su raznovrsni koliko je svet knjiga širok. Djun je opremio jedan hotel, bar jedan brod kruzer i čitavu flotu privatnih aviona. Za hotel Bulgari u Londonu, Heywood Hill je obezbedio oko 3.000 knjiga: o biznisu, turizmu, istoriji politici i otprilike sličan set za salu za sastanke, a za sobe gostiju knjige iz oblasti mode, umetnosti, dizajna i pisce klasike beletristike.

Onda je tu bio jedan redovan kupac, čija žena je želela da u svojim 40im trči maraton; on je iznenadio poklonom, setom od 300 odabranih knjiga na temu izdržljivosti. Tema je imala prijatno širok opseg, koji se sastojao od knjige o osnivanju Olimpijskih igara u antičkoj Grčkoj do knjige o trekingu u Kambriji. Još jedna mušterija, Englez koji živi u Švajcarskoj koji sam upravlja svojim avionom, želeo je sve raspoložive memoare vazduhoplovaca iz Prvog i Drugog svetskog rata – oko 1.000 knjiga sve u svemu, kaže Djun.

11

Drugi su tražili izbor knjiga koje bi trebalo pročitati pre nego što umru, ili knjige o zapadnom angažmanu u arapskom svetu, ili o polarnim ekspedicijama, ili modernizmu, počevši od nemačkog ekspresionizma i ” prateći svaku nit – slike, fotografije, skulpture, dizajn, književnost i umetnost u celini, od 1920. do danas, ” kaže Djun. U tom konkretnom slučaju to je bilo oko 4.000 naslova.

Mušterije u knjižaru Heywood Hill dolaze iz 60 zemalja (oko trećine njihovih klijenata su iz SAD), a poznati su po tome što se u potpunosti predaju savetima i mišljenju osoblja knjižare, kao što je to na primer učinila jedna izvanredna dama koja je želela da ispuni svoju biblioteku u kući u Hemptonsima. Rekla je: “Bolesna sam od gledanja sjajnih i bezvrednih knjiga u kućama mojih prijatelja; molim vas pošaljite neke dobre knjige”, priseća se Djun. Bila je oduševljena kada je – među knjigama koje nisu bile ni jeftino upakovane a ni trivijalne – dobila knjigu “Sicilija” John Julius Norwich-a; A. N. Wilsona ” Viktorija: Život”; nekoliko  filozofskih knjiga Džona Greja; ” Hall of Mirrors, ” knjigu ekonomiste Barry Eichengreen-a o Velikoj depresiji i recesiji iz 2008. godine; i ono što Djun zove lepim komadom beletristike, u koji je uvršteno i nekoliko knjiga Kazua Išigura (Kazuo Ishiguro).

05

Cena ovakvog literarnog kuratorstva, zavisno od veličine biblioteke, dostiže šest cifara, ali i ljudima koji nisu u stanju da odjednom iskeširaju celi biblioteku, ova knjižara nudi mogućnost da kupe unapred sređene komplete knjiga sa pet do 10 knjiga najčešće namenjene za poklon. Ovi kompleti su sređeni prema temama a neki od njih i uz pomoć prijatelja knjižare: na primer tu je komplet umetnika i pisca Edmunda de Waal-a pod nazivom “Knjige koje su me oblikovale”, izbor knjiga ; A. A. Gill-a pisca kritika restorana, o kulinarstvu; i biblioteka za početnike ljubitelje vina, Simon Berry-ja, čuvenog vinara.

Tu je i program koji se zove “Godina u knjigama”, zahvaljujući kojem čitaoci dobijaju knjigu mesečno tokom godinu dana. Kupac plaća određenu naknadu – oko $515 za tvrdi povez – i prodavnica bira tačno određene knjige pošto u razgovoru sa primaocem utvrdi njegov ukus, teme koje voli ili ne voli i sadržaje koji su mu bliski. ”Navikli smo se da se povinujemo željama naših kupaca”, kaže Djun. ”Radi se ljudskim ritmovima, za razliku od algoritama.”

00

I mada se veliki deo njihovog poslovanja obavlja putem telefona ili preko e-maila, Heywood Hill odlikuje i izvanredan ambijent. Knjižare ovih dana mogu biti obeshrabrujuća mesta, sa svojim novitetima, i kafićima, gomilama trilera na popustu i sve manjim brojem kupaca. Heywood Hill  je divno okruženje čak i za one koji su obeshrabreni odlaskom u knjižare ili pak i nisu preveliki ljubitelji knjiga. Knjižara na dva nivoa je mala ali prozračna, ima zidove obložene drvetom, ugrađene kamine, veličanstvene lustere i gomile knjiga naslaganih po stolovima na način koji privlači pažnju.

06

Oni koji ulaze su najčešće regularni posetioci. ”Ponekad mi preporuče knjige, a ponekad ja njima, ” kaže Vilijem Salomon (58), koji vodi investicioni biznis u blizini i dolazi u knjižaru oko četiri ili pet puta nedeljno. Svakog Božića, on bira knjigu i naručuje više kopija da bi ih poslao svojim klijentima. Potom voli da sedne i izvesno vreme provede u razgovoru sa osobljem. ”Ovde vlada veoma gostoljubiva atmosfera, mesto je veoma udobno, a ljudi su veoma prijateljski nastrojeni,” kaže on. ”Ovde se ne osećate kao da ulazite u prodavnicu. Daleko je više nalik odlasku u klub.”

15Čini se da je opšte poznato da i kraljica Elizabeta ovde kupuje knjige (ili to neko radi za nju), iako je to tema o kojoj se ne priča van nekih prećutno zadatih granica. ” Mi ne razgovaramo o njoj, ” kaže Djun, i to bi bilo to.

Po kišnom danu, parada elegantnih kupaca ulazi i izlazi dok Djun priča o radnji, pružajući nam precizan snimak tipičnog potrošača: dobro obučen, načitan, rafiniran u govoru.. (“Usuđujem se da kažem – ne turista”, kaže Djun). Muškarci nose kravate. U jednom trenutku, kupac je dodao svoje ime na listu čekanja za ”Godinu dana u šipražju ” zabavnu knjigu o tetrebima koju je napisao jedan Tarquin Millington-Drake, koji je sedam godina u prirodi snimao ove ptice. Očigledno, to je savršen poklon za odlazak u kuću prijatelja s kojima se kreće u lov na tetrebe.

”Svako ko ide u lov na tetrebe, pikira na ovu knjigu” kaže Djun.

 

Njujork Tajms

Amerika: kraj nacije startapova?


Već godinama, ekonomisti upozoravaju da nešto izgleda nije u redu sa samim osnovama američke ekonomije. Mislimo o Sjedinjenim Državama kao o dinamičnoj zemlji preduzetnika i samostalnih poslovnih ljudi, ali ovo je mnogo manje istinito nego što je to nekada bilo. Kako su ekonomisti Rajan Deker (Ryan Decker) sada u Upravnom odboru Federalnih rezervi, i drugi pokazali, stopa po kojoj se pokreću nova preduzeća u SAD je u opadanju. Do 2000. godine, najveći deo tog pada je bio rezultat pritiska velikih lanaca i restorana koji su istiskivali lokalne porodične biznise. Ali od početka ovog veka, i brzorastuće kompanije se takođe formiraju po nižim stopama. Bum u Silikonskoj dolini o kojem čitamo u vestima je izuzetak, a ne pravilo, piše analitičar Noa Smit za poslovni portal Blumberg.

Šta je razlog za ovaj zabrinjavajući trend? Mnoga objašnjenja su predložena, ali omiljena teorija desnice o slobodnom tržištu je da je vlada  ugušila preduzetništvo gomilanjem regulative. Na primer, Rajan Striter (Ryan Streeter), direktor Centra za politiku i upravljanje na Teksas-Ostin Univerzitetu, (the Center for Politics and Governance at the University of Texas-Austin), piše:

Jedno od mogućih objašnjenja [za pad dinamike] je da stalan rast broja pravila i propisa već godinama uspešno eliminiše generaciju preduzetnika, jer troškovi pokretanja novih preduzeća prevazilaze njegove prednosti. Dobra vest je da postoji protivotrov: povećanje ekonomskih sloboda… Propisi koji su usvojeni samo u proteklih sedam godina opteretili su ekonomiju sa novih 100 milijardi dolara poreza… Vlasnici malih preduzeća sada rangiraju propise rame uz rame sa porezima kao najveću pojedinačnu pretnju njihovom rastu.

Ova priča je zavodljiva, jer se uklapa u libertarijansko i konzervativno nepoverenje prema vladi. Regulatorni okviri  lako mogu biti okrivljeni jer ima toliko mnogo vrsta propisa, a mnogi propisi koje vlada donosi su rezultat lobiranja i odluka donetih pod političkim pritiskom. U stvari, ako oni koji zagovaraju slobodno tržište ikada pomere svoj fokus sa smanjenja poreza na deregulaciju, to će me učiniti više nego srećnim.

Evo i zašto: postoji razlog za sumnju da su propisi glavni krivac opadanja dinamike formiranja novih preduzeća. Istraživanje objavljeno 2014. čiji su autori Nejtan Goldšlag (Nathan Goldschlag) i Aleks Tabrok (Alex Tabarrok) sa Univerziteta Džordž Mejson (George Mason University) pruža dokaze koji pobijaju tezu Stritera.

Strogost regulacije je teško izmeriti, pa Goldšag i Tabrok koriste RegData, relativno novu bazu regulatornog pritiska koju je stvorio Merkatus Centar (the Mercatus Center), libertarijanski orijentisani think tank. RegData se stvara na osnovu analize Kodeksa saveznih propisa, brojanjem koliko puta se ponavljaju reči kao što su “mora”, “ne može” i “zabranjeno”. Ove restriktivno zvečeće reči se zatim uparuju sa različitim industrijama na koje se odnose, korišćenjem tehnike mašinskog učenja. To je genijalan način da se nešto kvalitativno (savezni zakoni) i kvantitativno meri.

Goldšag i Tabarok smatraju da je regulativa znatno porasla u većini industrija, posebno u proizvodnji.

Ali korelacija nije isto što i uzročnost. Ako povećanje broja propisa uzrokuje smanjenje privredne dinamike, očekivali bismo da privredne grane u kojima je manje regulacije beleže veći broj kreiranih preduzeća.

Kada su Goldšag i Tabarok analizirali ove brojeve i korelacije, oni međutim nisu našli nikakav merljiv odnos između porasta regulacije i pada dinamike na nivou industrija. Sektori u kojima su pravila postajala sve strožija imaju pad pokretanja novih preduzeća po stopama koje nisu veće od onih u sektorima u kojima je nivo regulacije bezmalo nepromenjen.

Autori su analizirali i one proizvodne sektore gde je zabeležen najviši rast regulative i došli do stog zaključka. U industrijama koje su u većoj meri regulisane nego što je to bio slučaj proteklih godina stope rasta broja novih preduzeća bile su približno iste kao i u drugim industrijama gde to nije bio slučaj.

Niti su promene u otvaranju novih radnih mesta i njihovom ukidanju – što je druga mera dinamičnosti industrije – u korelaciji sa promenama u regulatornoj strogosti.

Važno je napomenuti da je Tabarok sam izrazito libertarijanski orijentisan ekonomista, a Mekatus Centar je ideološki naklonjen slobodnom tržištu. Dakle, ovaj rad nije samo primer rada ekonomista koji su naklonjeni regulaciji i guraju svoju agendu. Goldšlagov i Tabarokov papir predstavlja snažno pobijanje onih koji tvrde da rezultate ekonomista pokreću njihove ideologije.

Ipak, ovaj rad ne dokazuje da propisi nisu uzrok smanjenja dinamike formiranja novih preduzeća. RegData baza podataka analizira samo savezne propise, a ne državne i lokalne. Osim toga, metod merenja strogosti propisa RegData može da bude pogrešan; isto bi se moglo reći i za njihov algoritam koji uparuje propise sa industrijama. Biće potrebno uraditi još istraživanja na istu temu pre nego što odlučno odbacimo ideju da je snažna regulativa kriva za ovaj fenomen. Ali, u međuvremenu, stručnjaci bi verovatno trebalo dobro da razmisle pre nego što odluče da sa sigurnošću tvrde da je vlada glavni krivac što su Amerikanci izgleda izgubili preduzetničku iskru.

 

Noah Smith, Bloomberg