Duga istorija američkih političkih zabluda (2/2)

Sledi drugi deo priče o američkim zabludama, prikaza knjige Kurta Andersena „Zemlja fantazija” (Fantasyland), nedavno objavljenom u magazinu Foreign Affairs.

Američke političke stranke su sve do 1960-tih svoje stavove o imigraciji jasno odeljivali od onih koji su se ticali rasnog pitanja – na te dve stvari gledalo se kao na dva različita problema. Pre američkog Građanskog rata, demokrati koje su zagovarali ropstvo su oberučke prihvatali nove Amerikance – imigrante; te bi novopečene useljenike potom uhvatili u svoju „franšizu“, žmureći na svojee izborne prevare, premlaćujući abolicioniste (zagovornike ukidanja ropstva), ili izazivajući rasne nerede. Platforma Demokratske stranke je polovinom 19 stoleća, iz godine u godinu, osuđivala abolicioniste, pozdravljajući “ugnjetavane iz svih nacija” (misleći na novopečene bele useljenike) te napadajući republikance zbog njihovih starovremskih anti-imigrantskih predrasuda.

Sa druge strane, isti ljudi koji su se borili protiv ropstva često su prezirali imigrante, čineći sve kako bi ograničili njihovo političko učešće. Čak je i Abraham Linkoln tiho inkorporirao nativiste (tzv „domoroce“, one koji su rođeni u SAD) u novu Republikansku partiju, iako je odbio da im pruža dalje ustupke. Kao što je istoričar Dejvid Poter napisao: “Nijedan događaj u istoriji republikanske stranke nije bio presudniji ili sretniji od ovog potajnog ujedinjenja. Republikanska stranka je dobila stalnu, „zadužbinski“ trajnu podršku nativista, čijim je glasovima, po svemu sudeći, Linkoln izabran za presednika 1860. godine. Ovaj savez je ojačavao partiju pri svim narednim izborima, tokom više od jednog stoleća u budućnosti. “Ovi dvojni savezi – Vigovci (a kasnije i republikanci) koji su se pridružili kritičarima ropstva i nativistima – i  sa druge strane demokrati, koji su se povezali sa rasistima i imigrantima – držali su u velikoj meri odvojena ta dva pitanja: pitanje ropstva i pitanje imigracije.

Još jednom, 1960-te su promenile sve. Kongres je 1965. usvojio Hart-Cellerov Zakon koji je otvorio vrata novom talasu useljenika (imigracija u Sjedinjene Države je radikalno zamrla tokom 1920-ih godina). Glavna suprotnost ovom zakonskom aktu poticala je od segregacionista koji su se plašili toga da će, za razliku od pretežno evropskih emigranata koji su dotad pristizali, u Sjedinjene Države u budućnosti početi da pritiču „nebelački“ useljenici. Nove tenzije narasle su uporedo sa  generacijama onih useljenika koje su u Novi svet došle tek nakon što je Hart-Cellerov akt usvojen u Kongresu: bio je to jedan od najvećih talasa imigracije u američkoj istoriji. Te napetosti su bivale sve više usmerene na stranačke politike, dok se unutar samih stranaka odvijalo usaglašavanje po rasnim, etničkim i nacionalnim linijama. Demokratska stranka zagovara građanska prava i podržava otvorenu imigraciju; vremenom, afro-amerikanci, azijski Amerikanci i oni iz zemalja španskog govornog područja bivali su „ponešeni“ (ili pak „ugurani“) u redove demokrata. Istovremeno, belačko stanovništvo rođeno u SAD odlučno se preusmerilo ka Republikancima.

Da bi se stvari još dodatno pogoršale, Američki statistički biro je po popisu iz 2000. godine počeo da objavljuje zapaljiva demografska predviđanja: Sjedinjene Države su neumitno postale nacija u kojoj su većina – manjine. Ovo je, zapravo, preterano pojednostavljeno pitanje jer biro za statistiku koristi standard koji podseća na “jednokratno pravilo”, klasifikujući ljude mešovitog etničkog porekla kao manjine. Niko, međutim, ne poriče da se lice američke nacije menja. Niko ovu promenu nije bolje simbolizovao od pojave samog Obame, tog simbola „većinom manjinske Amerike“. Ništa nije bolje oličavalo uzvratni udarac „razočaranih belačkih domorodaca“ od Trampa.

Političko prestrojavanje shodno različitim pogledima na rasno i imigrantsko pitanje značilo je da su početkom ovog veka, po prvi put, rasa i etnička pripadnost uredno mapirali identitet stranaka. Uzmite samo jedan pokazatelj podele: gotovo 90% republikanskih članova Predstavničkog doma su beli muškarci; među demokratama, broj belih muškaraca u stranci iznosi 43 procenta. Politički sistem koji je ranije u istoriji „razvodnjavao“ pitanje nacionalnog identiteta sada to pitanje ima u svojoj pogoršanoj varijanti. Iako većina Amerikanaca očekuje od političara da u politiku uključe i razlike zarad javnog interesa i društvenog značaja, današnja konfiguracija dve najveće američke političke partije podtakla je da tribalistička, plemenska pitanja isplivaju na površinu. Stranke su u više navrata isticale uvek isto, opasno pitanje u politici: ko se računa kao pravi Amerikanac, ko se ubraja u njih?

Podvlačeći pitanje nacionalnog identiteta, konflikt stranaka sada opterećuje političke institucije Sjedinjenih Država: uobičajen poredak stvari ali i funkcionisanja Kongresa; poremećene su i norme koje su nekada držale predsednika pod lupom i „zauzdanog“, kontrolišući ujedno nepristrasnost sudova i medija. Sve – od crkava do omladinskih izviđača, zahvaćeno je ovim društvenim sukobom generisanim viševekovnim zabludama. Pomešajmo sada taj širi društveni sukob oko identiteta sa dugačkim istorijatom američkih zabluda i rezultat je očigledan: dobijamo naciju koja je zaista upala u stanje rasula.

Loš trip

Andersen završava svoju knjigu neubedljivom i slabašnom nadom da je američki um prepun zabluda sada dostigao svoj vrhunac, te da će Amerikanci nekako, kako god, „naleteti“ na put koji će ga ipak izvesti na stazu “ravnoteže i pribranosti”. Kakve su šanse da se to dogodi? Dosadašnja istorija, natopljena rasnim pitanjem, koja se odvija paralelno sa pričom o Zemlji zabluda, nudi dve veoma različite perspektive budućnosti američke nacije.

S jedne strane, nacionalne institucije su uglavnom otporne, pa čak i u današnjem degradiranom medijskom okruženju: većina Amerikanaca – ne računajući tu Trampa, izgleda – jednostavno teško prelazi preko laganja za koje lažov ne snosi posledice. Klatno američke politike možda će još neko vreme nastaviti da se snažno njiše ka suprotnim polovima, iako se osnovni demografski trendovi – sve manje belih Amerikanaca – što je toliko zabrinulo republikanske lidere nakon njihovog poraza na predsedničkim izborima 2012. godine – nisu nimalo promenili. Iz godine u godinu, Sjedinjene Države bivaju sve manje belačke; beli nacionalizam ne nudi dugoročne izglede za politički uspeh. Umesto toga, svaka politička struktura biće primorana da se suoči sa situacijom na terenu, u stvarnosti – situacijom koja je neizbežna i nikako zanemariva. Republikanci će konačno morati, prisiljeni situacijom, da političku poruku svoje „male vlade“ odele od implicitnih (a ponekad i eksplicitnih) apela za belačkim suprematizmom. Demokrate će, pak, morati da zadobijaju odanost svojih birača tako što će se direktno baviti pitanjima ekonomskih prilika, umesto da simpatije birača privlače svojom antipatijom prema Republikanskoj partiji.

Naravno, na obe strane ostrašćene biračko-stranačke baze možda neće dozvoliti svojoj matičnoj partijii da izvrši neophodna podešavanja. Za to postoji puno presedana. Američka politika je često funkcionala sa partijom dominantne većine i (često regionalnom) manjinom. Stranka koja ne uspeva da održi korak sa vremenom se u američkoj istoriji može lako uočiti, naime, na primeru Demokrata odmah po izbijanju Američkog građanskog rata (stranka koja je dotad u Beloj kući imala samo dva predsednika za 72 godine), ili republikanaca po izbijanju velike međuratne ekonomske krize – Velike depresije (samo jedan republikanski predsednik u Beloj kući za 36 godina).

Sa druge strane, demokratije mogu doživeti i svoj slom. Kao što su politikolozi Robert Mickey, Steven Levitsky i Lucan Ahmad Way upozorili 2017 (takođe u magazinu Foreign Affairs), u velikim demokratijama je više nego teško postići dogovor sa svojom bazom i simpatizerima iz dominantne etničke grupe (koja podržava određeni – dotad ustaljeni – kurs, npr kurs o etničko-rasnim i imigrantskim pitanjima). Sjedinjene Države su pokušale da postignu nešto slično nakon svog Građanskog rata, tokom perioda oporavka i rekonstrukcije, kada su republikanci pokušavali da Južnjacima „nametnu“ rasnu ravnopravnost. Oporavljene belačke snage tada su se oduprle rasnim reformama i abolicionistima, sačinivši otvoreno autoritarne režime koji su odbacivali glasove gotovo svih crnaca – a i mnogih belaca – širom američke „južne pruge“ (Deep South states). Do sredine tridesetih godina prošlog veka, na primer, država Misisipi imala je više od dva miliona građana, ali je samo oko 6.000 njih glasalo na „midterm“ kongresnim izborima (inače genijalan regulator podobnosti političke vrhuške: usred predsedničkog mandata, nakon dve godine od postavljenja predsednika, održavaju se midterm izbori u Kongresu; ovim se reguliše da obećanja političke većine budu redovno ispunjavana, jer se – u slučaju da stranka čiji je kandidat osvojio predsednički mandat ne ostvaruje izborima obećane ciljeve – može desiti da Kongresom i bitnim ekonomskim, političkim, zakonodavnim i društvenim pitanjima upravlja ona partija koja nema svog predsednika na čelu Amerike. Zato su midterm izbori toliko važni, čak unekoliko i važniji od predsedničkih; u istoriji američke demokratije se veoma često događa da ne-predsednička partija ima glavnu reč u upravljanju državom).

U ovom scenariju, pritisak rasnih i etničkih promena može dovesti do toga da stara rasna politika južnjaka preraste u nacionalnu. Andersenova istorija američkih zabluda olakšava zamišljanje visokoparnih priča kojima bi se moglo opravdati potiskivanje birača na drugi politički pol, inače već fino iskrivljenu karakteristiku američke politike. Političari vladaju okruzima u kojima su došli na vlast zahvaljujući predizbornim smicalicama i nameštanju izbornih rezultata, uskraćujući kriminalcima pravo glasa, „pročišćavajući“ glasačke liste neposredno uoči izbora, namećući ograničavajuće zahteve za registraciju, donoseći zakone o glasačkim orijentacijama, zatvarajući biračka mesta i smanjujući vremenski okvir za izlazak na biračko mesto – sve to skupa otežava glasanje mnogim crnim, latinoameričkim, siromašnim i mladim ljudima. Fantazije o „masovnoj prevari birača“ mogle bi da ustoliče ova ograničenja. Trampova pobeda, ostvarena sa gotovo tri miliona manje glasova od svog protivnika, mogla bi označiti početak vladavine političke manjine.

Koje god se vizije budu pokazale kao preciznije i ispravnije, bura koja vlada američkom politikom neće u skorije vreme utihnuti, jer američka nacija nastavlja da se suočava sa ubrzano preobražavajućim identitetom (ipak, na kraju, nečeg pozitivnog u Andersenovoj živopisnoj istorijatu američkih zabluda). Istorija američke političke misli, po Andersenu, obiluje propovedanjem neistina, fantazija i ludosti. Ali, to je i priča o zemlji koja već pet vekova opstaje i napreduje – uprkos svim lažima koje šapuće samoj sebi.

Zemlja ponikla na fantazijama, zabludama i lošim tripovima: setimo se još jednom restorana „Comet Ping Pong Pizza“, koji je bio u centru “Pizzagate” skandala. Glasine koje su 2016. plasirane u „belačkim“ medijima etiketirale su ovo mesto kao sedište kruga koji je seksualno zlostavljao decu. Krugom su, prema ovim lažnim vestima koje su ubrzo postale viralne, upravljali – pripadnici američke Demokratske stranke.

James Morone, Foreign Affairs

Čudesni klinci koji obezbeđuju jeftine e-kredite

Nedavno upozorenje Engleske banke da bi bankarski sektor mogao izgubiti čak 30 milijardi funti (34mlrd evra) neplaćenog duga od kreditnih kartica, ličnih kredita i kredita za automobile ukoliko bi kamatne stope i nezaposlenost naglo porasli bilo je samo najnovije upozorenje za biznise.

Tokom letnjih meseci pojedini direktori centralnih banaka su govorili o tom problemu, a glavni regulator potrošačkih finansija govorio je o rešavanju najgorih ekscesa u oblasti kreditnog poslovanja.

Zaključak: mora biti da su kreatori politika dobro upoznati sa potencijalnim finansijskim balonom potrošačkih pozajmica, te da svi možemo mirno spavati. Međutim, u kancelarijama u blizini londonske stanice Old strit, preduzetnici specijalizovani za e-finansije razmišljaju o inovativnim alternativama finansijskih pozajmica, kao i načinu na koji bi tehnologija mogla omogućiti elitnim bankama i novoj vrsti „fintech“ firmi da potrošačima ponude primamljive opcije.

Na tom tržištu, “prilike” predstavljaju još jednu reč za onu klasu klijenata koji su otkrili da su isključeni iz jeftinih kredita usled vremešnog, zastarelog, staromodnog razmišljanja.

Postavlja se pitanje: ko su regulatori koji nadgledaju i paze finansijski sistem kada nam kažu da je sve dobro? Odgovor: oni za koje se već pretpostavljalo – što je, najblaže rečeno uznemirujuće.

Sa stanovišta bankara, lako je uočiti zbog čega se najbolji mozgovi angažuju kako bi razmišljali o novim mogućnostima ekspanzije potrošačkih kredita. I dok su veoma niske kamatne stope i državne subvencije u vidu pomoći za kupovinu podržavale kreditiranje stanovništva, hipotekarno tržište funkcioniše po strogim pravilima.

Finansijski kolaps iz 2008. godine svodi se na priču o rizičnim to jest subprime hipotekama prodavanim siromašnima, a preprodavanim investitorima kroz složenu mrežu derivata koje razume samo nekolicina „posvećenih“. Kada je nekoliko banaka otišlo predaleko, uglavnom u Americi ali i, recimo, britanska Northern Rock, regulatori su ustanovilii da većinu duga nije moguće proveriti i da je, stoga – ništavna.

Danas – deset godina kasnije – teško je prodati hipoteku nekom ko nije u stanju da obezbedi depozit od 10 odsto, te pruži garancije za stalno zaposlenje. Prisutan je, takođe, i ograničen broj klijenata koji mogu zadovoljiti ova potraživanja, posebno što su mere štednje vlade i tek skromne poslovne investicije protežirale ekonomiju zasnovanu na nesigurnom zapošljavanju, dok je neuspeh izgradnje novih stanova prisilio hiljade građana na opciju iznajmljivanja smeštaja.

Postavlja se razložno pitanje: Kako banka može da generiše tj obezbedi kredite onima koji imaju manje od 40 godina kad mnogi od njih izgleda da nemaju dovoljno bezbedna radna mesta ili hipotekarnog kapitala, ili oboje? Britanija je već imala prilike da iskusi porast samozapošljavanja do nivoa 15% ukupne radne snage: U Engleskoj se od 1996. više od milion žena pridružilo aktivnoj radnoj snazi, od kojih su mnoge imale tek malo ili nimalo kreditne istorije. Deceniju nakon toga, 2006. godine, 40% domaćinstava i dalje je živelo u iznajmljenom smeštaju.

Ono što je banka u stanju da učini jeste da se okrene – diplomcima fizike. Oni su razvili sisteme koji su svet finansija bacili na kolena 2008. godine. Danas, banke ih mole da ponovo budu inovativni.

Malo će njih biti iznenađeno saznanjem da je Goldman Sachs „luča vodilja“ u potrazi za načinima obezbeđivanja pozajmice američkim potrošačima. Kao i mnogi njeni rivali, i ova banka je uočila da postoji mogućnost kreiranja jeftinih kreditnih paketa za potrošače koji su samozaposleni konsultanti – grupu klijenata koja je dosad imala velikih problema da podiže kredit po postojećim kreditnim pravilima za osiguranje kredita.

Kao pečurke posle kiše, u jednom momentu nicale su agencije za kreditne rejtinge, koje su razvijale softvere koji su u stanju da utvrde koje je konsultante  moguće privoleti na fleksibilan zajam, a koje nije.

Goldman Sachs ovih dana nije toliko banka koliko je – tehnološka kompanija. Stotine onlajn trgovaca uskoro bi moglo da nam nudi zajmove za kupovinu svoje robe koristeći digitalne novčanikeili čak i digitalne valute.

U Sjedinjenim Državama je broj onih koji uzimaju neobezbeđene kredite skočio za više od 15 odsto,  na 15,8 miliona u 2016. godini, sa 13,7 miliona u odnosu na prethodnu godinu i sada je na najvišem nivou od 2009, prema agenciji za kreditne podatke TransUnion.

U poslednje tri godine, potrošački krediti u Britaniji rastu po stopi od 10 odsto godišnje, dok na tržištu hipotekarnim kreditima nema napretka i ono je na stabilno nepromenjenom nivou.

A tu na scenu stupa sekuritizacija, koja je bila u samom srcu finansijske krize iz 2008.

Šta je ‘sekuritizacija’?

Sekuritizacija (engl. securitization, njem. Umwandlung in Wertpapiere) predstavlja proces pretvaranja neprenosivih oblika potraživanja (npr. kredita) u prenosive instrumente, tj. u vrednosne papire.

Sekuritizacija je proces kroz koji izdavalac stvara finansijski instrument kombinovanjem druge finansijske imovine, a zatim investitorima plasira različite nivoe prepakovanih instrumenata. Ovaj proces može obuhvatiti svaku vrstu finansijskog sredstva i promovisati likvidnost na tržištu.

Hipotekarne hartije od vrednosti su sjajan primer sekuritizacije. Kombinujući hipoteke u jedan veliki pool tj skup, izdavalac može podeliti veliki fond u manje delove na osnovu svakog pojedinačnog hipotekarnog rizika od neizvršenja obaveza, a zatim te male pulove da proda investitorima.

Proces sekuritizacije odnosno obezbeđenje sredstava po kreditu stvara likvidnost tako što omogućava manjim investitorima da kupuju akcije u većem pulu imovinskih sredstava. Korišćenjem obveznica obezbeđenih hipotekom, pojedini maloprodajni investitori mogu kupiti delove hipoteke kao vrstu obveznice. Bez sekuritizacije hipoteke, maloprodajni investitori možda neće moći da kupuju u velikom skupu tj pool-u hipoteka.

U sekuritizaciji, kompanija koja poseduje kredite, poznata i kao originator, prikuplja podatke o imovini koju bi želela da ukloni iz pridruženih bilansa stanja. Ova sredstva se onda grupišu obraćajući pažnju na faktore kao što su ostatak kredita, nivo rizika, visina preostale glavnice i ostalo.

Ova prikupljeni skup imovinskih sredstava, koja se sada smatraju referentnim portfoliom se potom prodaje izdavaocu. Izdavalac kreira utržive vrednosne papire koji predstavljaju udeo u imovini povezanoj s portfoliom, koji ih prodaju zainteresovanim investitorima s interesnom stopom ili povraćajem.

Koristi za poverioce i investitore

Sekuritizacija obezbeđuje poveriocima mehanizam za smanjivanje rizika nastalih podelom vlasništva nad dužničkim obavezama. Investitori efikasno preuzimaju poziciju zajmodavca kupovinom obveznica. Ovo dozvoljava kreditoru da ukloni pridružena sredstva iz svojih bilansa stanja.

Investitori zarađuju stopu povraćaja na osnovu glavnice i plaćanja kamata od strane uključenih dužnika po svojim obavezama. Za razliku od nekih drugih investicionih vozila, oni su podržani opipljivim tj materijalnim dobrima. Ukoliko bi dužnik prestao da otplaćuje svoju imovinu uzetu po kreditu, ona mu se može oduzeti i likvidirati kako bi se kompenzuju oni koji imaju kamatu na dug.

Sekuritizacija i rizik

Kao i druge investicije, što je veći rizik – veća je i potencijalna stopa prinosa. Ovo je u korelaciji sa višim kamatnim stopama za one dužnike koji su po svojim garantnim potencijalima manje kvalifikovani. Čak iako se hartije od vrednosti vrate kroz opipljiva materijalna sredstva, ne postoji garancija da će imovina zadržati svoju vrednost ukoliko dužnik prestane da plaća.

U razvijenoj finansijskoj strukturi, gde pored banaka postoje i druge institucije specijalizovane za promet vrednosnim hartijama, postoji stalna mogućnost da se višak novčanih sredstava upotrebi (tj. investira) za kupovinu određenih vrednosnih papira kao i mogućnost da se jednom kupljeni vrednosni papir proda (što je, zapravo, proces dezinvestiranja) i na taj način stiče željena likvidnost.

Vlasnici takvih papira time stiču fiksni (državne obveznice) ili varijabilni (deonice preduzeća) prinos od ulaganja, koji bi po logici stvari trebalo da bude viši i sigurniji od ulaganja tih novčanih sredstava u druge finansijske oblike, kao što su depoziti kod banaka, s rokom ili bez roka, različite pozajmice i sl. Na taj način deficitarni subjekti potrebna finansijska sredstva ne nalaze u bankarskom kreditu već u emisiji svojih deonica (preduzeća), obveznica (država) i sl. vrednosnih hartija koje nude na tržištu novca i kapitala.

Sekuritizacija (engl. securitization), jesu nove tehnike finansiranja u kojima se klasični oblici potraživanja preobražavaju u nove odnose koje sada predstavljaju vrednosni papiri u kojima su ti odnosi oličeni.

Tehniku sekuritizacije razvijaju finansijske organizacije ili velike korporacije da bi iz svojih bilansa izbacile ona potraživanja koja su podložna promenama kamatnih stopa, kreditnom riziku ili su opšte uzev nepovoljnih ili rizičnih karakteristika. Tehnikom sekuritizacije nelikvidna ili “zamrznuta” potraživanja (delovi aktive) transformišu se u utržive instrumente finansijskog tržišta. U procesu sekuritizacije, na osnovu skupa potraživanja jedne institucije ili korporacije emituju se deoničarski papiri na taj skup potraživanja ili obveznice kojima se kupcima novoemitovanih vrednosnih papira obećavaju prilivi po otplatama standardnog sekuritizovanog potraživanja i prinosi (kamate) koji će se na osnovu prihoda od standardnog potraživanja kroz vreme ostvarivati.

Ako je u posao sekuritizacije potraživanja uključena i treća osoba (specijalizovana finansijska institucija ili trust), ona za svoje usluge zaračunava provizije. Kod sekuritizacije potraživanja jedna vrsta potraživanja pretvara se u obavezu koja će biti ispunjavana u iznosima, dospećima, dinamici isplata glavnice i prinosa, i sa svim drugim karakteristikama koje vrede za sekuritizovano potraživanje. Emitovane obaveze zasnovane su, a njihovo ispunjavanje delom osigurano, aktivom korporacije ili finansijskim plasmanima sličnih karakteristika u aktivi finansijskih organizacija (asset-backed securities – vrednosni papiri bazitani na aktivi). Ova finanijska inovacija počinje da se primjenjuje od 1970. u hipotekarnom kreditiranju, uglavnom stambene izgradnje.

Na osnovu skupa (pool-a) standardnih hipotekarnih kredita s unapred poznatom dinamikom po otplatama glavnice i kamata, a uz garancije državnih hipotekarnih agencija, emituju se udeli u tom skupu ili obveznice. Otplatama standardnih hipotekarnih kredita od strane individualnih korisnika tih kredita se, kroz vreme, servisiraju obaveze po emitovanim udelima ili obveznicama (vrednosnim hartijama zasnovanim na hipotesi tj „mortgage-backed securities“). Najveći kupci ovih vrednosnih papira su investicioni fondovi, štedno-kreditne organizacije, penzioni fondovi, ili bankarska odeljenja specijalitovana za trastove.

Nakon velikog uspeha sekuritizacije hipotekarnih kredita, tehnika se širi na sekuritizaciju automobilskih zajmova, potraživanja po kreditnim karticama, lizing potraživanja, hipotekarnih kredita u brodogradnji, potraživanja po bankovnim akceptima, pa sve do sekuritizacije svih oblika kredita ili celokupne aktive. U SAD je 1985. sekuritizovano 900 miliona dolara automobilskih kredita, a već 1986. to je bilo učinjeno s više od 10 milijardi dolara takvih potraživanja. 1989. sekuritizovano je 30 milijardi dolara potraživanja po kreditnim karticama. Smatra se da je danas sekuritizovano više od 200 milijardi dolara nehipotekarnih potraživanja.

Sekuritizacija je instrument koji se primenjuje, osim navedenog, u finansiranje prodaje stambenih objekata, kuća, stanova, automobila, potrošačkog kreditiranja, lizinga i slično. Osim proizvođača i trgovaca uključuje i širok krug investitora od kojih se “ex post” pribavljaju sredstva za takve namene. Za uspešnu primenu sekuritizacionih tehnika nužna je moderna računarska tehnologija koja omogućava uredne evidencije, snižava troškove i omogućava krojenje raznovrsnih skupova potraživanja, angažman države (prvenstveno kroz sistem garantovanja) i odgovarajuća poreska politika.

Na taj način se – uz široke mogućnosti investiranja – omogućava i dezinvestiranje, čime se svakom učesniku na finanijskom tržištu pruža mogućnost “rastresanja” imovine i stalnog prilagođavanja pasive ali i aktive uslovima i podsticajima s tržišta (hipotekarno tržište, hipotekarne obveznice).

Naravno, banke i stotine fintech firmi koje igraju kreditne igre trebalo bi da budu oprezne s obzirom na upozorenja regulatornih institucija. Trebalo bi, naravno – ali one to neće. Toliko je novca u igri, kojeg su im  omogućile globalne štediše i to na vagone. A tu je i i tržište sekjuritizacije.

Kao što se to desilo početkom 2000-ih, krediti se sve više prodaju u paketima ili hartijama od vrednosti, kako bi ih investitori mogli kupiti. Tržište hartijama od vrednosti pod hipotekom bilo je u srcu poslednjeg finansijskog udesa. Da li će tržište vrednosnim hartijama, zasnovanog na potrošačkim kreditima, biti u srcu neke potencijalne buduće krize?

Jednom kada elitne banke i nova generacija bankarskih igrača targetuju mlade, stare, siromašne i samozaposlene kako bi im prodale kreditne pakete, neće imati razloga da brinu o tome da li će potrošači biti bačeni u dugove i onesposobljeni da izvršavaju novčane obaveze prema kreditnim paketima koje su im banke dale. Ukoliko projekat zahteva preveliki kredit za pojedinačnog zajmodavca, ili kada je projektu potreban specijalizovani zajmodavac sa ekspertizom u određenoj klasi imovine, može doći do sindikacije kredita. Sindikacija kredita na projektu omogućava zajmodavcima da prošire rizik i učestvuju u finansijskim prilikama i opcijama koje mogu biti prevelike za njihovu individualnu kapitalnu osnovu. Kamatne stope po ovoj vrsti kredita mogu biti fiksne ili plutajuće, na osnovu referentne stope kao što je londonska međubankarska stopa (LIBOR)

To znači da kada se reciklira naredni paket zajmova preko tržišta novca, zajmodavci mogu proširiti svoj domet izvan najsigurnijih rizika kreditiranja, znajući da će neko drugi u lancu zajmodavaca priteći u pomoć ukoliko nešto krene naopako.

Kristin Lagard, generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, prepoznala je taj trend u svom govoru od 29. septembra. Ona je rekla da su državni regulatori bili u stanju da uočavaju kreditne trendove kao i da nadgledaju zajmodavce. Nažalost, njihovi su napori u poslednjoj prilici bili nedovoljni ili ih nije bilo, pa se sumnja da će ponovo biti u stanju da preuzmu kontrolu nad zajmodavcima/bankama i njihovim potrošačkim kreditima.

A to znači da postoji mogućnost nekog novog finansijskog mehura.

Gardijan

Ko želi kartu za Mars?

Ilon Mask (Elon Musk), direktor kompanije za svemirska putovanja Spejseks (SpaceX), napravio je senzaciju na Međunarodnoj astronautičkoj konferenciji u Meksiku, na kojoj je objavio svoje planove za interplanetarni transportni sistem, uz zabrinjavajuće inspirativni ultimatum:

“Postoje, zapravo, dva osnovna puta. Prvi je da zauvek ostanemo na Zemlji, na kojoj će se sasvim izvesno desiti odumiranje… Alternativa prvom putu druga opcija: da postanemo civilizacija kosmičkih putnika i multi-planetarna rasa, koja je, nadam se da ćete se složiti, pravi put. “

02

Ukoliko sa sebe ne skinemo surove okove sve težeg opstanka na ovoj planeti, čovečanstvo će biti osuđeno na propast. Jedina alternativa – i prava stvar – jeste da kolonizujemo Mars – dakle, naša je sudbina, po Ilonu Masku, sasvim nesumnjivo jasna.

Planovi Ilona Maska za konstruisanje džinovske rakete sa 42 motora ne ostavljaju mesta sumnji da ćemo jednog dana imati tehnologiju za slanje ljudi na Crvenu planetu. Ali, tokom njegove jednočasovne prezentacije, Mask nije tačno precizirao kako će prvi interplanetarni doseljenici preživeti u surovom okruženju Marsa.

03

Umetnički prikazi svemirskih kolonija prikazuju kupole od pleksiglasa pune zelenila i osvetljenja za uzgajanje useva, povrća, voća i biljaka. Ali, čak i ako se razvije tehnologija za izgradnju hrčkove kugle pod pritiskom, potrebno je da se ona ponovo stvori na Marsu. Prvi doseljenici neće taj imati luksuz da sa sobom ponesu klimatski kontrolisan terarijum, koji bi stavili u tovarni prostor Spejseksove rakete. Biće primorani da rade na Zemlji i na našoj planeti shvate kako je to uzgajati bilja na Marsovom tlu.

Mars i nije baš najatraktivnija nekretnina. Prosečna temperatura iznosi -80°C. Čak i tokom najtoplijeg perioda godine, temperature dostižu maksimum od -68°C u blizini ekvatora, dok noću i dalje padaju na 100 stepeni ispod nule. Bez potrebne gustine koju ima naša atmosfera oko Zemlje, temperature mogu da variraju dramatično, što, opet, dovodi do supersnažnih oluja koja pokrivaju čitavu planetu.

04

Takođe, za razliku od Zemlje, Mars nema sveobuhvatno magnetno polje. U kombinaciji sa tankim slojem atmosfere, nema mnogo toga što bi njene buduće stanovnike moglo da zaštiti od Sunca, tog gigantskog nuklearnog reaktora. Površinski uslovi na Marsu uporedivi su sa životom u blizini Černobila krajem 80-ih, i nema toliko Coppertone kreme koja bi uspela da nas zaštiti od opekotina nastalih zračenjem iz dubokog svemira. Uglavnom, trebalo bi da na planiranje života na Marsu gledamo na isti način kao da planiramo život nakon nuklearne apokalipse. To jest, može se očekivati da bismo (pre)živeli jedino u nekoj vrsti podzemnih jazbina, poput zečeva ili prerijskih pasa. Prvi Marsijanski doseljenici će, po svemu sudeći, biti veoma zauzeti izgradnjom atomskih skloništa.

Kolika bi bila očekivana cena za kartu do ovog “raja”? Na prva putovanja možda će se ići sa čak 10 milijardi dolara po sedištu, iako Elon Musk predviđa mogućnost za kartu u jednom pravcu po ceni od 200.000 dolara, i to nakon što se postigne ekonomija obima (tj. isplativost nastala dovoljno velikom potražnjom). Zašto bi neko platio kartu za Mars u jednom pravcu po ceni prosečnog američkog doma, i to samo zato da bi se preselio u jedan post-apokaliptični svet?

09

“Mislim da će Mars biti sjajno mesto za putovanje“, kaže Mask. “To će biti planeta za iskorišćavanje prilika koje se budu ukazale.”

Nekada su i Ameriku nazivali zemljom mogućnosti. To, međutim nije uvek važilo za sve. Za prve doseljenike, Novi Svet težio je da bude mesto na koje treba otići samo ukoliko u potpunosti niste imali sreće kod kuće.

Tokom Doba istraživanja, veliki deo imigranata koji su kolonizovali Ameriku tamo su doslovce “dovučeni” kao osuđenici ili robovi. Tokom osamnaestog stoleća, samo je četvrtina američkih imigranata stiglo svojom slobodnom voljom. Oni koji su došli dobrovoljno to su u velikoj meri učinili kako bi utekli od verskih progona. Nakon američke revolucije, identična priča se ponavlja i u Australiji.

11

08Nerazvijena naselja, po svojoj prirodi, nemaju tendenciju da budu luksuzne destinacije za bogate. Većina ranih kolonista u Novom svetu umrlo je od bolesti ili gladi usled drugačijih životnih uslova i klime. Uslovi na Marsu biće daleko teži i suroviji, pa možemo biti prilično sigurni da nas tamo neće dočekati domoroci koji bi bili spremni da nam pomognu – nikakvog indijanca po imenu Skvanto (Squanto) koji bi nam pružio ruku.

Zapravo, najmanji su izgledi za put do Marsa upravo među onim društvenim slojem koji bi sebi mogao priuštiti da plati kartu za Mars. U najboljem slučaju, Mars će biti destinacija za one koji su umorni od”ovozemaljskog” života, siromašni i marginalizovane grupe. To znači da će SpaceX morati da drastično smanji cenu karte ili da smisli neki program finansiranja prihvatljiviji nego što je to najamno ropstvo. Možda bi, nakon što prođe nekoliko vekova razvoja i neizbežno izgubljenih života, planeta moga da zaista postane destinacija za bogate libertarijance.

Fotografije: NASA

Elaine Ou, Bloomberg

14

Plima globalizacije i njene mene

Liberalizacija trgovine je zaustavljena i vidi se stalni porast protekcionističkih mera, piše Martin Volf za Fajnenšel tajms.

11

Da li je plima globalizacije promenila tok? Ovo je životno važno pitanje. Odgovor je usko povezan sa stanjem svetske ekonomije i politike Zapada.

05Migracija postavlja sasvim konkretna pitanja. Era globalizacije nije bila praćena opštom posvećenošću liberalizacije tokova ljudi. Zato ću se ovde fokusirati na globalizaciju trgovine i tokova kapitala. Podaci u ovim oblastima izgledaju sasvim jasno: Globalizacija je dostigla izvestan vrhunac i, u nekim oblastima, ide u obrnutom smeru.

U analizi Peterson instituta za međunarodnu ekonomiju tvrdi se da je odnos svetske trgovine i proizvodnje ravan od 2008. godine, što je do sada najduži period takve stagnacije od Drugog svetskog rata. Prema nezavisnom centru za istraživanje protekcionizma Global Trade Alert, čak je i obim svetske trgovine stagnirao u periodu od januara 2015. do marta 2016, mada je svetska privreda nastavila da raste. Stanje prekograničnih finansijskih sredstava je dostiglo 57 odsto globalne proizvodnje u 2007. godini, i padalo je na 36 odsto do 2015. godine. Konačno, priliv direktnih stranih investicija je ostao daleko ispod 3,3 odsto svetske proizvodnje postignute u 2007. godini, iako ukupne zalihe nastavljaju da rastu, iako sporo, u odnosu na ukupnu proizvodnju.

06Tako da su podsticaji za dalje ekonomske integracije usporili i u nekim aspektima otišli u rikverc. Globalizacija nije više mašina koja doprinosi svetskom privrednom rastu. Ako se taj proces zaista bliži kraju, ili čak ide u rikverc, to ne bi bilo prvi put od industrijske revolucije, početkom 19. veka. Još jedan period globalizacije, u eri imperija, dogodio se krajem 19. veka. Prvi svetski rat okončao je ovaj proces a Velika depresija ga je uništila. Važna fokus američke ekonomske i spoljne politike posle 1945. godine bio je da ponovo pokrene globalnu ekonomiju, ali ovaj put među suverenim državama i vođen od strane međunarodnih ekonomskih institucija. Ako Donald Trump, koji je prihvatio protekcionizam i izvrgao ruglu globalne institucije, bude izabran za predsednika u novembru, bilo bi to odbacivanje centralne teme posleratne politike SAD.

S obzirom na prethodnu istoriju i trenutnu politiku trgovine, posebno u SAD, prirodno je da se pitamo da li bi se isto moglo dogoditi u novijoj eri globalizacije. To zahteva od nas da razumemo šta vodi te politike.

07Jedan od razloga za usporavanje je to da su mnoge mogućnosti, ako ne iscrpljene, a ono radikalno umanjene. Kada se, na primer, proizvodnja svih radno intenzivnih fabrika preselila iz bogatih zemalja, rast prometa takvih proizvoda mora pasti. Slično tome, kada je najveći investicioni bum u istoriji sveta, u Kini, usporio, potražnja za robama morala je takođe usporiti. To je uticalo i na smanjenje cena i na smanjenje količina. Opet, kraj globalne kreditne ekspanzije će sigurno dovesti do pada prekograničnih fondova finansijskih sredstava. Konačno, posle decenija SDI, mnoštvo kompanija koje su imale koristi od nje, prihvatio je svoju šansu i uspeo ili, u važnim slučajevima, nije uspeo.

Ipak, to nije sve što je u toj priči. Liberalizacija trgovine je zaustavljen i vidi se stalni porast protekcionističkih mera. Finansijska kriza donela je sa sobom regulatorne mere, od kojih su mnoge vezane za usporavanje prekograničnih finansijskih tokova. Uspon ksenofobičnog raspoloženja i usporavanje trgovine će verovatno da se smanji rast SDI. Ukratko, javne politika nude manje podrške u tome.

Politika takođe sve manje podržava globalizaciju. Opet je SAD centralni deo priče. Tramp je najprotekcionističkiji kandidat za predsednika SAD još od 1930-ih. Ali, što obeshrabruje, Hilari Klinton, arhitekta američkog “stožera u Aziji” se okrenula protiv Trans-Pacifičkog partnerstva čiji je bila doskorašnji pristalica. Transatlantska trgovina i investiciono partnerstvo, o kojima se pregovara između SAD i EU, sada je u velikoj nevolji. Međunarodnih trgovinski pregovori u Dohi su na izdistaju. Iznad svega, važni delovi zapadne javnosti više ne veruju u koristi većeg obima trgovine. Podaci o relativnim realnim dohocima i prilagođavanje porasta uvoza doprinosi takvom skepticizmu.

08

Globalizacija je u najboljem slučaju u zastoju. Može li da čak ide unazad? Da. To zahteva mir među velikim silama. Neki bi takođe tvrde da zahteva hegemonijsku moć: Britaniju pre 1914. i SAD posle 1945. godine. U vreme loše ekonomske situacije u visoko razvijenim zemljama, rasta nejednakosti i velikih promena u ravnoteži globalne moći, još jedan kolaps mora biti mogućnost. Razmotrite uticaj bilo kakve borbe između SAD i Kine oko Južnog kineskog mora, iako bi takva nesreća bila zastrašujuća i proizvela mnogo teže posledice od uskih ekonomskih efekata.

Da li je zastoj globalizacije bitan? Da. U eri globalizacije po prvi put je zabeležen pad globalne nejednakosti prihoda domaćinsatva od početka 19. veka. Između 1980. i 2015. godine, prosečni globalni stvarni prihod je porastao za 120 odsto. Mogućnosti koje se pružaju globalizacijom su od vitalnog značaja. Naša budućnost ne leži u zatvaranju jednih za druge.

Neuspeh – i to značajan – leži u tome što što ravnopravna raspodela dobitaka nije ravnopravno raspoređena, posebno u privredama sa visokim prihodima. Jednako sumoran je neuspeh u ublažavanju posledica onih koji su bili pogođeni globalizacijom. Ali ne možemo zaustaviti ekonomske promeea. Osim toga, rasta produktivnosti i novih tehnologija na poslove i plate daleko je premašio prednosti porasta uvoza. Globalizacija ne sme da bude žrtveno jagnje za sve naše bolesti.

Ipak, sada je u zastoju, što je posledica politika koje se sada promovišu. Ovo se mora preokrenuti. Ipak, čak će i zastoj će usporiti ekonomski napredak i umanjiti mogućnosti za siromašne u svetu. Guranje globalizacije unapred zahteva drugačije unutrašnje i spoljne politike od onih iz prošlosti. Budućnost globalizacije zavisi od boljeg upravljanja. Da li će se to desiti? Avaj, nisam optimista.

Martin Wolf, Financial Times

.

Globalizacija: niko nije savršen

000

Mi još nismo okončali žučne rasprave za i protiv globalizacije, a na tzv. Zapadu vrve naslovi: “Kraj globalizacije”, “Znači li Brexit kraj globalizacije”, “Kraj globalizacije kakvu smo znali” i da nabrajanje prekratim simpatičnim naslovom – “Gubitnici globalizacije uzvraćaju udarac”. Tek kad se malo razgrnu ta obilja tekstova vidi se da je reč o dva poimanja globalizacije. Jedan je onaj klasični i zaista globalni, a drugi evropocentrični, provincijalno zagledan u sopstveni pupak, gde se odlazak Britanije shvata kao kraj globalizacije. U oba slučaja priča o kraju nosi medijsku antiglobalizacionu pripremu za opravdavanje podrivanja procesa putem regionalizacije. Nastaju zone za zaobilaženje primene univerzalnih pravila WTO (Svetske trgovinske organizacije) koja su najvećim delom otvorila vrata globalizacije. Rekombinuje se NAFTA – ugovor koji treba da kompaktira Severnu Ameriku (Amerika, Kanada, Meksiko). Izboren je TPP (Amerika i Daleki Istok, Pacifik) – direktno usmeren na zatvaranje prostora za Kinu. TTIP (Amerika i Evropska unija) ima za cilj stvaranje evropskog regionalnog tržišta “protiv trećih lica”. Dakle, Amerika je zajednički imenitelj i pravi svoju protivtežu procesu trgovinske ekspanzije koji joj izmiče iz ruku.

14Nije potrebno da čovek završi Oksford (gde se kažu insistira na razvijanju sposobnosti zapažanja) pa da vidi kako je Svetska trgovinska organizacija pala u duboku senku. Sve one čuvene runde GATT-a i WTO koje su nakon beskrajnih cenjkanja[1] ipak urodile sve slobodnijom i intenzivnijom svetskom trgovinom, potiskuju se novim pravilima. Kina je u WTO primljena 2001. godine. Direktan TV prenos njenog prijema praćen je u Kini skoro kao kasnije Olimpijske igre. Računalo se naivno da Kina ne predstavlja trgovinsku opasnost. Rusija je, međutim, smatrana opasnom, pa je morala 18 godina da čeka i preuređuje svoje propise kako bi postala članica tek 2012. godine. Najkraće je čekala Albanija. Njen je pristupni adut bio: Mi nemamo od čega da se branimo, niti čime da ugrožavamo – napišite nam pravila ponašanja i mi ćemo potpisati. I bi tako. Pregovori su počeli 1998. a u članstvo je primljena 2000. godine. Srbija je, u doba dok se pod Miloševićem zvala Srbija i Crna Gora, izbačena iz te organizacije[2] i danas spada u 13 zemalja koje nisu članice, zajedno sa Etiopijom, BiH, Sirijom, Libijom i sličnima. Taktika naše strane je da se napori usmere na ulazak u EU, pa će time i članstvo u WTO biti lakše rešeno.

15Postoje jake tendencije da se dokaže kako je globalizacija donela više lošeg nego dobra. Lari Samers (Larry Summers), Klintonov ministar finansija i danas profesor na Harvardu, govoreći o “vekovnoj stagnaciji”, založio se za “racionalni nacionalizam” i optužio globalizaciju: “Imamo dokaza da je globalizacija povećala nejednakosti u SAD pogodujući bogatima, te da je radnike izložila beskrupuloznoj konkurenciji”. Pa na toj ne naročito preciznoj tezi nastavlja i zaključuje: “Povećana mobilnost kapitala i kompanija ne bi smela da uskrati Sjedinjenim Državama mogućnost da zaštite svoje građane”. To zove: “Odgovorni nacionalizam”. Otvoreniji poziv na protekcionizam moguće je čuti jedino od Donalda Trampa.

Klub značajnih američkih ekonomista renegata globalizacije neočekivano se širi. Pol Krugman, umerenije konstatuje da razmena među narodima ima nesumnjive prednosti, no da pravila piše politika, te je tako usmerila fiskalne sisteme u korist velikog kapitala i multinacionalnih kompanija. “Zbivanja na tržištu rada pod presijom globalizovane konkurencije su teško ugrozila zaposlene” (u razvijenim zemljama – to se valjda podrazumeva). Tu je i večiti Džefri Saks (Jefrey Sachs), danas profesor na Columbia University, sa tvrdnjom: “I ja sam verovao u međunarodne investicione zahvate, propagirao globalizaciju, ali smatram da bi je trebalo podvesti kontroli…” MMF, koji bi možda mogao imati kontrolnu ulogu, bez sumnje atakuje na globalizaciju multiplikujući studije o “iščašenju” međunarodne trgovine, produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih, o haosu na tržištu rada, uvek ubrajajući globalizaciju među osnovne krivce. Nedavno je MMF preporučio državama članicama kontrolu kretanja kapitala u velikoj meri kontradiktornu sa merama koje je predlagao pre dve i po decenije. Bogate države su se uplašile globalizacije, bogate korporacije ne – one se goje na višku rada siromašnih.

00

Sklonost objašnjavanja ekonomskih tokova fizičkim zakonima popularna je naučna zabava stručnjaka, pa su tako Arto Anila (Annila) sa univerziteta u Helsinkiju i Stenli Salt (Stanley Salthe) iz Njujorka Drugim zakonom termodinamike objašnjavali ekonomske uspone i padove kapitalizma. Aktuelne rasprave o globalizaciji podvode se pod Njutnov Treći zakon – akcija i reakcija. Naime, reagujući na pripremanje terena za intenzivno političko-medijsko osporavanje globalizacije, popularni Tomas Piketi (Thomas Piketty) razjašnjava da se Brexit može dovesti u vezu sa globalizacijom samo kao odjek na najezdu imigranata. U intervjuu (La Repubblica, 2. jul) on nedvosmisleno kaže: “Sve jasnija je neophodnost regulisanja kapitalizma /…/ ksenofobni populistički lideri imaju ulogu da ubede mase kako njihovi neprijatelji nisu beli milijarderi nego globalizacija i obojena sirotinja koja nadire”. U često citiranoj knjizi Global Inequality (Globalna nejednakost) Branko Milanović piše: “Globalizacija je donela mnoge koristi, velika većina onih koji su te koristi videli su sa dna globalne raspodele dohotka – oni koji su efikasno uzdignuti iz najtežeg azijskog siromaštva – ali i najveći svetski bogataši”. Nobelovac Angus Deton, jasnoćom matematičara objašnjava da visoka nejednakost usporava svetski ekonomski rast i redukuje svojstvo globalizacije kao faktora napretka. Tokom zahuktale globalizacije do 2011. godine donja granica siromaštva je povećana od 1 na 1,90 dolara na dan po stanovniku, pa iako je gotovo udvostručeno merilo najbednijih njhov broj je od 1,8 milijardi pao na 887 miliona u svetu. Od 2002. do 2014. obim svetske trgovačke razmene je utrostručen. Napredak Kine, Indije, Brazila, Malezije je toliko očigledan da ga nema potrebe brojčano dokazivati.

07Poslužimo se još jednim fizičkim zakonom – spojenih sudova. Ne biva da neko nešto dobija, a da drugi ne gubi. Političko-ekonomski sofizam izražava se pitanjem: da li se proces ujednačavanja globalizacijom postiže padom nivoa bogatih ili usponom siromašnih? Nema sumnje da je globalizacija značajno podigla nivo siromašnih, manje razvijenih zemalja, da bi istovremeno uticala na pad dobrobiti srednjeg sloja u razvijenom, bogatijem svetu. Pritom su zakonitosti kapitalizma svoj gubitak prevalili na industriju, zaposlene, srednju klasu, a ne na vlasnike kapitala. Štaviše, njima je i u toj situaciji išlo od ruke pa levo orijentisani protivnici globalizacije u razvijenom svetu argumentuju o socijalnom raslojavanju: 85 najbogatiji ljudi na svetu raspolaže bogatstvom ravnim imovini 3,5 milijardi najsiromašnijih. Desni protivnici koriste isti podatak da bi zahtevali protekcionističku zaštitu nacionalnih interesa. Finansijalizacija ekonomije zaustavila je “socijalni lift” koji je podizao u vis sve nove i nove nadolazeće generacije razvijenog sveta. I jedni i drugi su skloni uništavanju prednosti za sirotinju da bi kaznili bogate. Čudna logika.

Sa siromašnima je situacija jednostavnija. Rušenjem carinskih i drugih barijera razvijeni i bogati su dobili lakši pristup na ogromna tržišta Kine, Indije, čitave Afrike… ali su morali da otvore svoja bogata tržišta za robu iz manje razvijenog sveta. Tokom pregovora razvijeni su opstruisali dostup poljoprivrednih proizvoda iz manje razvijenog sveta, računajući da će udar sa te strane biti najjači, međutim, Kina, u prvom redu, razvila je sopstvenu industriju frapantnom brzinom i preplavila razvijeni svet svojom industrijskom robom nedostižno konkurentskih cena. Da bi finansirao ekonomski rast je morao uzimati kredite od bogatih, pa tako deo njihovog neto uspona, preko kamata, odlazi investitorima – dakle finansijskim moćnicima razvijenog sveta. Time su bogati dobili izvanredan novi dotok kapitala.

01

Interesantna je situacija sa NAFTA (North American Free Trade Agreement – Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini) potpisanim 1994. godine i slavljenim kao put ka novim stotinama hiljada visoko plaćenih radnih mesta u SAD. Računica se zasnivala na pretpostavci da će Amerika, delom od Kanade i naročito od Meksika, napraviti inferiorno tržište za svoje proizvode. Desilo se međutim da je Meksiko, baš kao i Kina, jeftinom radnom snagom, privukao masu fabrika i kapitala iz SAD, što je navelo njene jastrebove da zahtevaju poništenje tog ugovora, a što je Tramp uneo u svoj predsednički projekat. Tramp, dakle nije neobuzdano lupetalo, nego eksponent određenih interesa. Rekonstrukcija ugovora, koja je u toku, za publiku ima marketinšku priču o dogovaranju zajedničkog prelaska na obnovljive izvore energije, a u senci su žestoke bitke oko obuzdavanja konkurencije iz Meksika i vraćanja profita na američke investicije nazad, umesto da se reinvestiraju u Meksiku.

Odvojimo li probleme globalizacije od političkih oblandi sučelićemo se sa činjenicom da su duga ekonomska kriza, intenzivna migraciona pomeranja masa izazvana ponajviše ratovima, ogromna socijalna raslojavanja i finansijske turbulencije ugrozili osnove sistema, pa je za to trebalo naći žrtvenog jarca (u ovom području insceniranje puča nije moguće) – a globalizacija je idealna za takvu ulogu. S jedne strane populistički je najlakše natentati mase protiv jadnijih od sebe, s druge pažnja i odijum se usmeravaju dalje od pravih modifikatora sistema u pravcu bezočnog bogaćenja na račun drugih. Nelson Mandela je rekao: “Globalizacija je kao godišnje doba – dolazi ne vodeći računa o našem mišljenju /…/ ona je dobra za nas u to nema sumnje /…/ međutim bogati i moćni su njome stekli još jedno oruđe kako da uvećaju svoju moć i bogatstvo na račun siromašnih i slabih, zato smo dužni da ih sprečimo u ime univerzalne slobode. Ne znam za sažetiju ocenu globalizacije i njenih dobrih i loših strana.

Globalizacija je verovatno počela u antičko doba kada su prvi feničanski trgovački brodovi isplovili iz Mediterana u Atlantik tražeći nove “pijace”, preuzeli su je Kolumbo i istraživači novih svetova,[3] kolonijalisti. Marks se rado pominje kao praanalitičar moderne globalizacije, a on je 1848. godine konstatovao da je kapitalizam racionalan sistem koji ima tendenciju da maksimalizuje višak vrednosti, poveća produktivnost rada i profit. Dokle god ti interesi budu postojali postojaće i tendencija da se bilo gde na Zemlji, a možda jednom i van nje, potraže uslovi koji optimalizuju zahteve. Najveća prepreka tom procesu su granice država kojima se ponovo preti.

19Američki Nacionalni obaveštajni savet (National Inteligence Council) svoj Projekat globalne budućnosti do 2020. godine počinje šeretlukom atomskog fizičara  koji galasi: “Predviđanja su teška, naročito ako je reč o budućnosti”. Na retoričko pitanje: “Šta bi moglo da zaustavi globalizaciju?”, odgovori u Projektu su obimni, ali bi se dali sažeti. Prvo, mogućnost globalnog konflikta (svetski rat); drugo, pandemija neke nove i nepoznate bolesti; treće, teroristički napadi velikih razmera sa stotinama hiljada mrtvih; četvrto, teška ekonomska kriza koja bi pogodila Kinu, Indiju i Brazil, odnosno zemlje u naglom usponu i koju razvijene zemlje ne bi bile u stanju da izoluju u lokalne okvire. Postoji još serija negativnih elemenata koji bi mogli da otežavaju globalizaciju, ali sa malom verovatnoćom da je zaustave. To je izolacionizam krajnje nerazvijenih zemalja (Subsaharska Afrika, Bliski Istok, Centralna Azija, Južna Amerika), korumpirani i autoritarni režimi, organizovani kriminal, terorizam i zarazne bolesti. Brexit istina tada nije bio aktuelan ali teško da bi bio uvršten čak i u manje važne prepreke globalizacije.

Previranja su velika – neka se nameću oružjem, neka ugovorima. Biti mali u takvom svetu nije uopšte prijatno. Valja se opredeliti. Mogućnosti opredeljenja prikazao je plastično i drastično Duško Petričić.

Globalizaciju niko više neće biti u stanju da zaustavi mirnim putem. Isuviše se zahuktala i pokazala da je nerazvijenima bolje čak i ako ih eksploatišu, ali im daju mogućnosti napretka, nego ako ih drže izolovanim i svedenim samo na njihova siromašna tržišta. Da li je ovaj zaključak optimistički ili pesimistički vidi se donekle iz prve prepreke globalizaciji prema autorima američkog Projekta do 2020. godine – najefikasniji način zaustavljanja globalizacije je “mogućnost globalnog konflikta”. Taj opaki scenario ipak je moguće izbeći ako bude sluha za Piketijevu sugestiju da se pristupi “regulisanju kapitalizma”.

Milutin Mitrović, Peščanik.net, 20.07.2016.

1. Runde pregovora u GATT-u (Generalni sporazum o trgovini i carinama) trajale su godinama. Urugvajska runda je završena tek nakon 7 godina.

2. Prva runda WTO u Dohi započela je 2001. godine na temu globalnog razvoja – dakle označila je formalni početak globalizacije. Smatra se završenom avgusta 2013. godine dogovorom ministara.

3. Jugoslavija je bila članica GATT (prethodnica WTO) kao posmatrač od 1950, a redovan član od 1966. godine. Iz organizacije je suspendovana 1992. godine prilikom raspada zemlje, ali su sve ostale republike sem Srbije i BiH primljene ponovo (Makedonija poslednja 2003). Od 2013. godine pregovori sa Srbijom o povratku su u zastoju.
Od XV do XVIII veka 78 odsto svih otkrića inicirano je trgovačkim razlozima.

O neproduktivnom radu

Nekadašnji šef grupe za razvoj pri Svetskoj banci, srpsko-američki ekonomista Branko Milanović je na svom blogu pisao o pitanju produktivnosti radne snage, šta je ona i kako se meri – da li se, uopšte, može precizno premeravati produktivnost, i koji su reperi za vrednovanje iste. Milanović se prvo osvrnuo na slučaj zemlje sa socijalističkom strukturom koja trenutno proživljava veliku krizu, Venecuelom, a potom i na (ne)produktivnost na Zapadu, s osvrtom na Sjedinjene Države. Ovaj tekst su objavili portali Social Europe kao i Peščanik, s kojeg je i preuzet.

Danas sam čitao članak o nestašicama i ekonomskom kolapsu u Venecueli. Uzrok dugih redova ispred prodavnica je dobro poznat ekonomistima koji su istraživali socijalističke ekonomije: državne prodavnice prodaju robu po subvencionisanim cenama, zbog čega tražnja za njima premašuje ponudu. Mnogi kupuju više nego što im je potrebno i bave se preprodajom po višim cenama onima koji su dovoljno bogati da plate ili onima koji su imali nesreću da zalihe nestanu pre nego što su došli na red.

Takvi kupci i preprodavci su u Venecueli poznati kao bachaquerosi, obaveštava nas Njujork tajms, a zatim citira Ricarda Hausmanna iz Kenedijeve škole na Harvardu, koji je bio ministar planiranja u Venecueli devedesetih godina: „To je najluđe u ovom sistemu. Mnoštvo ljudi ulaže napor (kroz kupovinu i preprodaju robe), a to ne uvećava ponudu bilo čega. To je potpuno neproduktivan rad“.

Tu sam morao da zastanem. „Potpuno neproduktivan rad?“ Kao što svaki ekonomista zna, taj „neproduktivni rad“ doprinosi boljoj alokaciji dobara. Dobra se preusmeravaju ka onima koji imaju veću platežnu moć, a pošto veću platežnu moć vezujemo za veću korisnost, dobra su, zahvaljujući bachaquerosima, bolje alocirana. Ako neko tvrdi da je rad bachaquerosa neproduktivan zato što „ne uvećava ponudu“, moramo se zapitati da li to znači da je svaki oblik trgovine i posredovanja neproduktivan, jer ne stvara nova dobra već ih samo drugačije alocira. Isto bi se moglo tvrditi za čitav finansijski sektor počevši od Volstrita. Aktivnostima na Volstritu nikada nije proizveden ni kilogram brašna, ni vekna hleba, ni jedna jedina sofa. Ali mi verujemo da je finansijsko posredovanje produktivno, jer usmerava novac sa mesta na kojima bi bio manje efikasno korišćen na mesta gde se efikasnije koristi. Ili od potrošača koji ne mogu da plate ka potrošačima koji mogu. To je upravo ono što rade bachaquerosi.

Hausmannov stav se poklapa sa (pogrešno tumačenim) marksističkim shvatanjem produktivne i neproduktivne aktivnosti koje se reflektovalo u nacionalnim računima socijalističkih zemalja kao koncept neto materijalnog proizvoda. U socijalističkim zemljama preovladavao je stav da su usluge (uključujući zdravstvo, školstvo i državnu upravu) neproduktivne jer ne stvaraju nova fizička dobra. Očigledno, špekulanti poput bachaquerosa su otelovljenje neproduktivnog, čak i (kako se verovalo) „društveno štetnog“ rada. Takav stav je imao i praktične posledice za obračun nacionalnog dohotka, zbog čega je nacionalni dohodak socijalističkih zemalja bio potcenjen u odnosu na vrednost koju bi imao prema sistemu nacionalnih računa Ujedinjenih nacija, dok je stopa rasta bila precenjena, jer je rast produktivnosti u načelu bio veći u proizvodnji roba nego u domenu usluga.

Marxova distinkcija između produktivnog i neproduktivnog rada je sofisticiranija. Produktivan je svaki rad koji stvara višak vrednosti. Tako, u poznatom primeru, Marx pokazuje da je rad pevačice (prototip aktivnosti koja ne proizvodi ništa opipljivo) produktivan ako ju je angažovala kompanija ili pojedinac i ako svojom aktivnošću stvara profit za poslodavca. Sa Marxovog stanovišta, dihotomija produktivnog i neproduktivnog rada nije zauvek data, već se menja sa društveno-ekonomskim formacijama. Problem sa socijalističkim vladama u Istočnoj Evropi bio je u tome što nisu mogle da utvrde šta bi u socijalističkom društvu po Marxu bio produktivan, a šta neproduktivan rad, pa su zaobišle problem proglašavajući za neproduktivnu svaku aktivnost koja nije imala za rezultat opipljiva fizička dobra.

Postoji još jedna kategorizacija koju je 70-ih godina uvela Anne Krueger, u kojoj su definisane takozvane „direktno neproduktivne aktivnosti“ ili „aktivnosti traženja rente“. U tu kategoriju bi spadale sve aktivnosti koje za cilj imaju pribavljanje državnih koncesija koje za rezultat imaju veće prihode za one koji su lobiranjem uspeli da se izbore za njih. Tu spadaju farmaceutske i IT kompanije koje danas plaćaju stotine lobista u Vašingtonu – mada je kvalifikacija izvorno uvedena da bi se vlade zemalja u razvoju stimulisale da odustanu od intervencionističkih politika (kao što je, na primer, bio sistem izdavanja poslovnih dozvola u Indiji, na snazi od 1947. do 1990, vidi Bhagawati ovde). Lobiranje je smatrano za neproduktivno jer vodi stvaranju rente. A renta je, naravno, dohodak koji se ostvaruje bez uticaja na ponudu i alokaciju dobara.

To nas konačno dovodi do teme krađe. U ekonomiji nije lako pronaći pravo mesto za krađu. Krađa za lične potrebe može se pravdati tvrdnjom da će hleb koji je siromah ukrao od bogataša gotovo sigurno uvećati količinu „društvene sreće“. (Često sam razmišljao o tome u Njujorku, gde je važilo staromodno pravilo da čovek uvek treba da ima u novčaniku 20 dolara koje će dati pljačkašu, što sigurno ima smisla kao način da se osigura „najviši stepen sreće za najveći broj ljudi“.) Stvari postaju složenije kada je u pitanju krađa radi prodaje: provala u juvelirnicu i prodaja nakita mogu uvećati opšte blagostanje ako su provalnici veoma siromašni, a juvelir veoma bogat, ali ne može se pravdati sa pozicija bolje alokacije, jer je nakit jednako dostupan onima koji žele da ga kupe bilo da ga prodaje vlasnik ili provalnici.

Problem sprečavanja krađe dovodi nas do još jedne kategorije rada koji se može smatrati neproduktivnim: to je obezbeđenje ili „rad na zaštiti“. Radnicima obezbeđenja isplaćuju se plate da bi sprečavali krađe. Oni očigledno ne uvećavaju ponudu dobara niti doprinose boljoj alokaciji. Jedini način da se tvrdi da njihov rad ipak nešto stvara bio bi argument da sprečavanje krađe doprinosi zaštiti imovine, što stimuliše investicije i dugoročni rast. Ali to je prilično zaobilazno opravdanje, koje se, treba napomenuti, može upotrebiti da se pokaže zašto je krađa, iako kratkoročno doprinosi blagostanju, na duži rok opasna, što je stav koji se može pronaći još kod Adama Smitha.

Utvrditi šta je produktivan, a šta neproduktivan rad u kapitalističkoj ekonomiji nije uvek lako. To je još teže ako se okrenemo ekonomskoj istoriji: šta ćemo s monasima koji su živeli od obaveznog desetka; Robin Hood se može braniti sa pozicija maksimizacije korisnosti, ali i kritikovati sa pozicija dugoročnog rasta; a Francis Drake je samo otimao dobra koja su Španci ekstrahovali korišćenjem prinudnog rada…

globalinequality, 30.05.2016.

Social Europe, 03.06.2016.

Peščanik.net, 05.06.2016.

 

Slobodna trgovina i porez

Zanimljivo je da i Donald Tramp i Berni Sanders tvrde da ugovori o slobodnoj trgovini sa Meksikom i Kinom štete Americi (prvi je trilateralni jer uključuje i Kanadu, dok je drugi multilateralni i zapravo je reč o pristupanju Kine Svetskoj trgovinskoj organizaciji).

Zašto? Jer se američkim korporacijama više isplati da ulažu u ove dve zemlje zbog toga što su troškovi rada manji, pa onda da Amerika uvozi njihove proizvode. Trošak je, navodno, dvostruk – američki radnici gube posao, a Kina i Meksiko zarađuju, što se vidi iz njihovih trgovačkih suficita sa Amerikom. Ovo ne bi bilo zanimljivo samo po sebi, ali u Srbiji se tvrdi obrnuto – da razvijenije zemlje ulaganjem u Srbiji, naravno kada ulažu, zarađuju, što se vidi na srpskom trgovačkom deficitu, jer ovde prodaju svoju robu. Koliko sve to ima smisla? Nimalo. Svejedno, zapazimo samo da su Amerikanci navodno manje konkurentni od nerazvijenih zemalja – siromašni Meksikanci i Kinezi oduzimaju poslove bogatijim Amerikancima – dok u srpskoj verziji bogati, kapitalisti i radnici zarađuju na siromašnim radnicima u Srbiji i sličnim novim kolonijama. Zajedno uzevši, svi gube od trgovine.

Uzmimo, najpre, američki slučaj. Spoljnotrgovinski deficit je negde oko četiri odsto bruto domaćeg proizvoda. Od toga je zanemarljiv deo u razmeni sa Meksikom, dok je značajan udeo deficita u razmeni sa Kinom. Uzmimo da je sličan deficit i na tekućem računu bilansa plaćanja, dakle u ukupnoj tekućoj razmeni dobara, usluga i dohodaka. To znači da su za toliko Kina i Meksiko (pored Nemačke, od važnijih trgovačkih partnera) zaradili na izvozu u Ameriku, nasuprot čemu stoji manje-više ista tolika količina ulaganja u Ameriku. Jer, u meri u kojoj je Amerika u trgovačkom deficitu, u toj meri je to izravnato ulaganjima (svih vrsta) u Ameriku. Bilansi moraju da se izravnaju.

Iz toga sledi da ne može biti tačno i da Amerika uvozi više robe nego što izvozi i da izvozi više kapitala nego što uvozi. Meksiko i Kina su neto finansijeri Amerike ili njeni neto investitori. Šta to znači? Ono što zapravo nije nepoznato i ne od juče. SAD uvoze industrijske proizvode, pre svega, i izvoze finansijska sredstva. Američki potrošač dobija jeftiniju robu, a kineski investitor sigurniji finansijski instrument. Isto, mada u mnogo manjoj meri, važi i za Meksiko. U velikoj meri to jeste američki strani dug, ali ako bi poverioci tražili novac natrag, izgubili bi taj suficit u razmeni sa Amerikom. S vremenom će tako i biti, što znači da će se spoljnotrgovinska razmena uravnotežiti. Šta će ko kome prodavati zavisi od toga za šta će se koja zemlja specijalizovati. Tako da ono što je Amerika danas uvezla od Meksika i Kine, vratiće sutra izvozom neke svoje robe.

Ko dobija i ko gubi? U dužem roku obe bi strane trebalo da prođu bolje jer će obe biti efikasnije, proizvodiće ono za šta imaju komparativnu prednost, kako se to kaže. Do tada će manje razvijene zemlje plaćati finansijske usluge, a razvijenije će imati manji, ali produktivniji industrijski sektor i veći broj zaposlenih u sektoru usluga. Neki će ljudi proći gore, a neki bolje, delimično usled sopstvenih odluka, a delimično zbog promenjenih okolnosti. Tu nema ničeg novog. Bilo bi dobro da postoji način da se obezbedi osiguranje od tih rizika, kako eventualno izrabljivanih u nerazvijenim zemljama, tako i onih koji moraju da promene posao bilo gde. Odustajanje od slobode trgovine nije taj vid osiguranja.

Pogledajmo to, uostalom, iz primera Srbije. Taj veliki deficit u razmeni sa inostranstvom, recimo sa razvijenijim evropskim zemljama, da Rusiju ostavimo po strani, jeste istovremeno i toliko veliko ulaganje tih zemalja u Srbiju. To znači da će biti potrebno imati proizvode kako bi se izvozom u te zemlje poverioce izravnala ta dugovanja i isplatila ulaganja. I to je ono što se sada i događa – povećava se izvoz i smanjuje deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Trenutno kroz krizu, jer su mnoga ulaganja bila neisplativa, ali u dužem vremenskom periodu, taj bi proces izravnavanja u trgovačkim i finansijskim bilansima trebalo da teče postepeno. Nešto što sada proizvode drugi proizvodiće se u Srbiji i obratno. Na duži rok dobijaju i jedni i drugi, za nadati se je manje-više isto, što znači da će standard u Srbiji rasti brže (kao što je slučaj u Kini ili u Meksiku u odnosu na SAD).

Vratimo se ulaganjima u Ameriku. Zašto Kina i Rusija drže svoje pare u dolarskim obveznicama (i u obveznicama drugog rezervnog novca)? Zato što je usluga koju za to dobijaju, uz sigurnost, vredna nižih prinosa, a kada se uzme u obzir i kretanje kurseva, ta ulaganja verovatno nose gubitak. No, sigurnost i efikasnost finansijskog sistema, koji nisu nezavisni od regulatornog i sistema privredne politike, nisu besplatna dobra. I tu je sada taj problem s poreskim rajevima. Da bi SAD imale svetski konkurentan finansijski sistem, to mora da se nadoknadi porezima koje korisnici tih usluga od njih imaju. Tako da neko ko koristi američki finansijski i regulatorni sistem, a plaća ili ne plaća porez na nekom ostrvu, taj ne plaća svoje troškove i stiče nezasluženu dobit. To jeste problem, slobodna trgovina je naprotiv pogodnost, čak i za siromašnije i nerazvijenije.

Novi Magazin

Novi pristup nejednakosti

O novoj knjizi Branka Milanovića: „Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije“, Harvard University Press 2016. Razgovor vodio Nicola Melloni.

01

Počnimo pitanjem kako je nejednakost postala važna tema u javnim raspravama? Ona je u politici i nauci dugo bila marginalizovana, naročito na levici, koja bi trebalo da je osetljiva na socijalna pitanja. Onda je sa početkom krize nejednakost iznenada zauzela centralno mesto u javnim debatama. Njome se bave mediji i važna je tema preliminarnih izbora Demokratske partije za predsedničkog kandidata u SAD. Šta se promenilo?

Odgovor ću podeliti na dva dela. Počnimo time kako je nejednakost postala važna tema. Uzrok te promene je ekonomska kriza, koja utiče na živote ljudi i njihov način razmišljanja. Nejednakost raste već duže vremena, ali je srednja klasa 25 godina prikrivala stagnaciju svojih prihoda zaduživanjem. Kriza je dovela do pucanja ovog mehura i odjednom su se milioni ljudi našli u teškom položaju: ekonomija je ušla u recesiju dok su zarade padale. Ljudi više nisu mogli da otplaćuju kredite, naročito one na tržištu nekretnina. Podećam vas da je privatni dug u SAD bio veći od američkog BDP-a.

03Ljudi su shvatili da u poslednjih 25 godina nisu imali koristi od ekonomskog rasta, za razliku od čuvenih 1% ili 5%, kojima je išlo veoma dobro. Pitanje nejednakosti je pokrenula stagnacija prihoda većine i njeno saznanje da je manjina za to vreme postala veoma bogata. To „saznanje“ je probudilo javnost i nejednakost je postala popularna tema. Kao posledica ovog šoka nastali su pokret Occupy u SAD, Indignados u Španiji i SIRIZA u Grčkoj.

Drugi deo pitanja je zašto je nejednakost pre krize bila nevažno političko pitanje, naročito na levici. Pa prosto nije bilo levice koja bi pokrenula ovo pitanje. Ona je bila nestala. U poslednjih nekoliko decenija ona se pomerila ka centru, a u Španiji čak zauzela mesto desnog centra. (Ako biste kao mernu jedinicu uzeli političke parametre iz 70-ih godina prošlog veka, španski socijalisti PSOE bi bili desni centar.) Isto važi i za politiku francuske Socijalističke partije i italijanske demokrate, inače bivše komuniste, koji su se svi čvrsto pozicionirali na desnici. Ove partije nisu postavljale pitanje nejednakosti i preuzele su neoklasični pristup, razblaženu verziju tačerizma koja izbegava socijalne teme.

Tako je ovo politički osetljivo pitanje ignorisano. A onda je sa izbijanjem krize došlo do razočarenja, naročito među mladima, ekonomskim modelom i političkim predstavnicima, što je dovelo do zanimljivog razvoja situacije.

05Kažete da je levica odavno prestala to da bude i da smo posle krize dobili nove pokrete u Španiji i Grčkoj? Ali to se nije desilo na drugim mestima. U Italiji se pokret Pet zvezdica više bavi korupcijom nego nejednakošću. U većini velikih evropskih zemalja bivša stara levica nije napuštala svoje mesto na desnom centru. Meni se čini da su novi postkrizni levi pokreti i dalje na margini.

Argument vam ne stoji, jer se odnosi na predstavljanje klasa pogođenih krizom isključivo sa levice. I desnica je zastupnik gubitnika krize. Uz izuzetak mediteranske Evrope gde je došlo do zaokreta ka levici sa socijalističkim vladama u Portugalu i Grčkoj i usponom Podemosa u Španiji – ostatak Evrope se kreće udesno. Ali to je drugačija desnica od one Margaret Tačer, jer je protekcionistička, ksenofobna i donekle antiglobalizacijska. Nejednakost hrani i radikalnu levicu i desnicu, a podršku gube partije centra.

Zaista mi nije jasno zašto mladi i ljudi srednjih godina u Francuskoj glasaju za Olanda. Za šta se zalažu francuski socijalisti? Oni sprovode desničarske politike u zemlji i podržavaju liberalni imperijalizam van nje. Onda prosto glasajte za Sarkozija, jer je on originalni nosilac tih ideja. U istočnoj Evropi nema levih partija, delimično zbog istorijskih okolnosti. U Grčkoj i Španiji je došlo do naglog zaokreta ka levici posle decenija polufašističkih diktatura, dok u istočnoj Evropi imamo reakciju na komunističke režime koji su tamo vladali od Drugog svetskog rata do 1989. Na poslednjim izborima u Mađarskoj i Poljskoj pobedila je desnica. U poljskom parlamentu uopšte nema levice.

Važnost pitanja nejednakosti ne dovodi do automatskog zaokreta ka levici, jer od njega i desnica ima koristi. To vidimo u SAD gde nezadovoljstvo krizom pomaže Berniju Sandersu, ali i Donaldu Trampu, dok je u Evropi od toga profitirala i jedna Marin Le Pen.

02

Pitanje nejednakosti je ključni deo i akademskih rasprava, naročito među ekonomistima. Do nedavno je neoklasični narativ koji je monopolizovao ekonomsku nauku ignorisao ovo pitanje i tvrdio da bi svako smanjenje nejednakosti pogoršalo efikasnost tržišta. Po tom scenariju, siromaštvo treba iskoreniti ekonomijom prelivanja: ekonomski rast obogaćuje kapitaliste, pa se njihovo bogatstvo polako preliva niz socijalnu lestvicu. Tu je došlo do promene, naročito posle Piketijeve knjige Kapital u 20. veku, pa sve više ekonomista razmišlja o nejednakosti.

Prvo se zapitajmo zašto je neoklasična teorija ignorisala ekonomsku nejednakost i to još uvek čini? Zato što je nejednakost sastavni deo njihovog ekonomskog modela i ne zahteva dalja istraživanja. U tom modelu cene određuje konkurentno tržište. U neoklasičnom modelu nema promenjivih vrednosti, pa nejednakost dohotka proizlazi iz razlika u sposobnostima svakog subjekta koji izlazi na tržište. Štaviše, emipirijski je dokazano da je raspodela nacionalnog dohotka između kapitala i rada manje više stabilna, tako da nije bilo razloga da se ona posebno proučava.

14Istraživanja preraspodele ličnog dohotka tako vise u nekom vakuumu. Kada sam počeo da se bavim ovom temom, urednici ekonomskih časopisa nisu znali kako da klasifikuju moje radove. Piketijev doprinos je u tom smislu veoma važan, jer je on iznova strukturirao analizu tih fenomena: počinjemo sa teorijom proizvodnje i rasta, analiziramo funkcionalnu preraspodelu dohotka i onda prelazimo na ličnu preraspodelu dohotka.

Ali osim ovih tehničkih razloga postojao je i politički razlog marginalizacije ovog pitanja. Svako istraživanje nejednakosti uzdrmava temelje ekonomske strukture sveta u kome živimo, a to nije preporučljivo. Kao što sam napisao u knjizi Oni koji imaju i oni koji nemaju, bilo je vrlo teško dobiti stipendiju za istraživanja nejednakosti.

Dok sam radio u Jugoslaviji imao sam slične probleme koji su me kasnije dočekali i u Svetskoj banci i na zapadu. U oba slučaja mi je predočen narativ da imamo savršeni sistem i da ne treba talasati. To se u psihologiji naziva „opravdanje sistema“, to jest potreba odbrane ispravnosti postojećeg stanja stvari.

13Ali sada se to menja. Imamo daleko više istraživanja i rasprava u mejnstrim medijima. Da li je toj promeni prethodila neka politička promena? I koliko je tome doprineo uspeh Piketijeve knjige?

U pitanju je kombinacija faktora. Prvo smo imali dramatičan napredak u ekonomskoj nauci. Ekonomija je dugo ignorisala odnose moći u društvu u svoje zaključke izvodila na osnovu „reprezentativnih uzoraka“, zanemarujući svaku heterogenost i oslanjajući se na prosečne vrednosti promenjivih u predmetima svog proučavanja. Nejednakost je po svojoj definiciji heterogena, jer ona ne može da postoji ako ne postoje razlike. Sada imamo sveobuhvatan pristup podacima, što omogućava dublja i detaljnija istraživanja koja očigledno obuhvataju i fenomen nejednakosti.

Drugi deo odgovora je naravno politički, jer se pojavio jak politički i socijalni interes za pitanje nejednakosti. Piketi nije došao niotkuda; njegov rad je posledica protesta miliona ljudi svesnih da postoji problem sa preraspodelom dohotka. Ova dva faktora zajedno, ekonomska teorija i tektonski zaokret javnog mnjenja doveli su do velikih promena. Mejnstrim sada mora da reaguje na novu situaciju, institucije i think tankovi ne mogu da ignorišu tako važan fenomen. Čak se i Peterson institut za međunarodnu ekonomiju, koga finansiraju komercijalne banke iz Vašingtona, sada ozbiljno bavi pitanjem nejednakosti. Isto je i u Svetskoj banci, gde je do samo pre pet godina nejednakost bila na lošem glasu.

10

Govorili smo o nejednakosti u zemljama zapada. Vaša nova knjiga Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije izazvala je ozbiljnu raspravu o podacima koje u njoj iznosite i koji pokazuju da je u poslednjih 30 godina sav višak prihoda otišao famoznom 1% i takozvanoj globalnoj srednjoj klasi, sačinjenoj pretežno od kineskih i indijskih radnika čiji je dohodak značajno porastao, dok su gubitnici globalizacije srednja klasa i radnici na zapadu.

Ništa nikada nije potpuno negativno ili pozitivno, već je uvek u pitanju neka vrsta razmene, jer neko gubi a neko dobija. Možemo da kažemo da je iz globalne perspektive broj onih koji su dobili manji od onih koji su izgubili, ili da je ono što su pobednici dobili više od onog što su gubitnici izgubili, tako da imamo opšti pozitivni rezultat prema kome je prosečni dohodak porastao.

Podaci pokazuju da je globalizacija nesporno bila važan faktor u promeni preraspodele dohotka. Naravno ona nije bila jedini faktor, jer imamo i tehnološki napredak i promene politike, ali ni njih ne možemo posmatrati odvojeno od globalizacije. Tehnološki napredak se sastoji od neutralnih inovacija i on ne može da razvije svoj puni potencijal bez globalizacije. Isto važi i za politiku. Ako se vratimo na socijaliste koji su promenili svoju politiku, primetićemo jak pritisak globalizacije. Uzmite na primer poresku politiku: zbog olakšanog kretanja kapitala postalo je prosto nemoguće očuvati visok nivo oporezivanja zbog čega je politika morala da se prilagodi ovim strukturnim promenama. Na isti način je radno zakonodavstvo u Nemačkoj pod velikim uticajem nemačkog kapitala, koji preti da će premestiti proizvodnju u Češku i Poljsku.

Globalno najzanimljivije pojave su ova tri faktora: rast takozvane globalne srednje klase, naročito u Kini, stagnacija srednje klase razvijenih zemalja i značajan porast prihoda najbogatijih. Da li je to dobra stvar? Jeste, u smislu da su stotine miliona siromašnih sada manje siromašni, dok su oni koji su najviše izgubili već bili prilično bogati. Ali to nije zadovoljavajući odgovor za zapadne političare i radnike na zapadu koji su dosta izgubili u poslednjem periodu.

08

Sada navodite uobičajeno opravdanje neoliberalne politike. Jedna od trenutnih mantri je da su politike Vašingtonskog konsenzusa bile uspešne i da su doprinele razvoju svetskog Juga. U stvari, najveći napredak u takozvanoj globalnoj srednjoj klasi ostvaren je u Kini i Indiji, tako da je pitanje da li se to može pripisati politici zapada ili su to zasluge, na primer, kineske vlade.

12Možete da iskoristite ove podatke da biste proglasili uspeh neoliberalnih politika, ali ne zaboravite da Kina nije neoliberalna zemlja. Naprotiv, njen pravni sistem je netransparentan, u njoj caruju korupcija, monopoli, nedefinisana prava svojine, ogroman javni sektor i stroga ograničenja slobode kretanja radnika. Jedino zajedničko kineskim i neoliberalnim politikama je njihova otvorenost prema međunarodnoj trgovini, mada je insitucionalni sklop sasvim drugačiji. Naravno, ovi aspekti se često prećutkuju, jer je za visoku klasu, koja je imala toliko koristi od globalizacije, veoma važna poruka kako su ove politike pomogle najsiromašnijima.

Činjenica je da se političke elite na zapadu suočavaju sa porastom nezadovoljstva. Kada su Regan i Tačer stvarali konsenzus za neoliberalni zaokret, nisu to činili objašnjavajući kako će ove politike obogatiti siromašne Kineze, dok će engleski i američki radnici izgubiti svoje poslove.

Šta nas čeka u budućnosti? Potoje neki veoma zanimljivi i međusobno suprotstavljeni strukturni faktori. Sa jedne strane, rast zarada u Kini bi mogao da zaustavi preseljenje kapitala, što bi moglo da dovede do smanjenja zahteva za većom globalizacijom. Prema profesoru Čarlsu Gudhartu sa Londonske škole ekonomije glavna razlika će biti demografski trend. U poslednjih 50 godina smo imali značajan rast stanovništva, što je dovelo do porasta radne snage i pada zarada. Sa stabilizacijom rasta stanovništva, očekuje se zaokret u odnosu kapital-rad, a time i smanjenje nejednakosti. Međutim, istovremeno se očekuje novi talas tehnološkog napretka i robotizacija brojnih industrijskih grana, tako da će potražnja za radnom snagom biti smanjena.

11To su teška pitanja. Tačno je da je Kina u demografskoj tranziciji, sa stanovništvom koje će dostići vrhunac sledeće decenije. Međutim, u Indiji je trend drugačiji i vrhunac rasta stanovništva se očekuje u drugoj polovini ovog veka. Istovremeno imamo veliki rast stanovništva u Africi. Vrhunac svetskog broja stanovnika će prema nekim procenama biti 11 milijardi ljudi. Njihov broj će se u naredna dva veka verovatno stabilizovati i uz obilje kapitala možemo da se vratimo u trenutno stanje nejednakosti. Razumna pretpostavka, ali veoma dugoročna.

Što se tehnološke revolucije tiče, nisam pesimista. Svaka tehnološka promena praćena je strahom od masovne nezaposlenosti, koja je do sada uvek izostala. Tu nas ograničava naša imaginacija, jer vidimo samo poslova koji trenutno postoje, ali ne i one koji će se pojaviti u budućnosti. Zamišljamo robote koji nam uzimaju postojeće poslove i strahujemo za budućnost, ali ne znamo kakva će ona biti. Daću vam jedan primer: kada sam pre mnogo godina došao u SAD, živeo sam sa majkom, naročito tokom rata u Jugoslaviji. Ona nije mogla da razume poslove ljudi sa kojima sam se družio. Znala je šta su obućar ili lekar, ali je za nju posao hedž fond menadžera bio potpuno neshvatljiv. Sada imamo razne poslove u IT sektoru, startapove, stvari koje do pre samo nekoliko godina nisu postojale.

18

Šta očekujete kada je reč o globalizaciji i nejednakosti?

To je pitanje kojim se bavim u poslednjem delu svoje nove knjige. Smatram da je vrlo teško dati preciznu prognozu. Svi mi nešto predviđamo, neki broj za koji mislimo da će ostati nepromenjiv u narednih 20 godina, ali stvari se menjaju i prognoze postaju beskorisne. Mislim da će ulogu Kine preuzeti neke druge zemlje (one sa većim rastom stanovništva), što će dovesti do daljeg približavanja zarada između bogatih i siromašnih zemalja, barem u narednih 50 godina. Na zapadu će ovo približavanje zarada prerasti u politički problem, jer će izostati rast zarada u razvijenim zemljama. Globalna nejednakost će se smanjiti, kao što je već slučaj, zbog rasta u nekim azijskim i afričkim zemljama.

Međutim, klasna komponenta, ili nejednakost, će sigurno porasti. U naredne dve ili tri decenije su vrlo verovatni nacionalni sukobi u vezi sa globalizacijom i preraspodelom dohotka.

Ovo nas dovodi do pitanja o odnosu nejednakosti i demokratije. Kao što kažete, ono što vidimo na zapadu je stagniranje zarada, koje bi moglo da dovede do nereda ili klasnih sukoba. Možda je sama demokratija ugrožena, jer ona podrazumeva ista politička prava i nejednak dohodak, ali znamo kako ekonomska moć može da iskrivi predstavničku ulogu demokratije. Da li će porast nejednakosti ugroziti zapadne demokratije?

Ono što je u trenutnoj situaciji zanimljivo je da uprkos teškoj ekonomskoj krizi nije došlo do značajnog porasta antisistemskih pokreta. Čak se i Nacionalni front pridržava demokratskih pravila. Možda su Erdogan i Putin najbliži političkom modelu koji prevazilazi demokratiju, ali to trenutno nije slučaj u zapadnoj Evropi. Takođe sam sumnjičav kada je reč o sposobnosti partija poput Nacionalnog fronta da ispune svoja predizborna obećanja, počevši od razgradnje Evropske unije. Naravno, stvari mogu da se promene. Brexit bi otvorio vrata nekom novom razvoju događaja.

Smatram da će u narednim godinama biti dosta napetosti između, s jedne strane, partija koje žele populistički odgovor na krizu, poput Trampa u SAD, i koje se protive talasu migracije i uopšte globalizaciji, koje podržavaju protekcionizam za domaću industriju i ekonomsku politiku neka komšiji crkne krava (beggar-thy-neighbour), i sa druge strane plutokratskih partija koje, sada više nego ikad, nameravaju da ograniče moć najsiromašnijeg dela stanovništva, koje je u porastu, što će dovesti do centralne uloge novca u donošenju političkih odluka.

06

Ono što se dešava u SAD je vrlo zanimljivo: imamo Trampa koji unosi sopstveno bogatstvo u politiku; on je savršeni oligarh. I imamo idealnu kandidatkinju viših klasa Hilari Klinton, pravu braniteljku establišmenta. Oni će učiniti sve da radnici, Afroamerikanci i uopšte ekonomski najsiromašniji deo stanovništva – ne glasa na ovim izborima.

Dakle u ovom trenutku imamo dva pokreta: jedan koji podržava globalizaciju i brani njene prednosti, naročito za onih 5% na vrhu, što može da dovede do postepenog prelaza iz demokratije u plutokratiju i, da citiram Gramšija, do ponovnog uspostavljanja hegemonije ovog narativa i ovih interesa – dok sa druge strane imamo desničarski antiglobalistički pokret.

To važi za Evropu i zapadni svet, dok je u ostalim delovima sveta situacija drugačija. U Latinskoj Americi dolazi do povratka desnice, ali smatram da je to pre posledica redovnog političkog ciklusa. Ne znamo šta će se dogoditi u Aziji, gde u Indiji imamo otvoreno desničarsku vladu, dok je u zemljama poput Kine, Indonezije i Tajlanda podela na klasičnu levicu i desnicu daleko izraženija nego na zapadu.

Ali rizik nije samo politički. Mnogi ekonomisti, uključujući i Roberta Rajha, smatraju da je ekonomsku krizu izazvala nejednaka preraspodela dohotka. Prosto rečeno, postoji rizik slabe tražnje zbog visoke koncentracije dohotka.

Postoje rešenja, iako ih nije lako ostvariti. Na primer, smatram da je zbog globalizacije vrlo teško sprovesti veće oporezivanje bogatih i prihoda od kapitala. Čak i ako neka zemlja odluči da podigne poreze ili ako to učine desetine zemalja, uvek će se naći zemlje koje su spremne da ponude niže poreze kako bi privukle kapital.

Političke odluke treba da idu u drugom pravcu, prema jednakoj raspodeli sposobnosti. Toma Piketi je u pravu kada kaže da vlasništvo nad kapitalom određuje veći prihod i upravo tu treba intervenisati. To se pre svega odnosi na obrazovanje, kako bi se obezbedila relativno jednaka zarada za ljude sa sličnim kvalifikacijama, za razliku od onoga što imamo danas gde oni koji dolaze sa Harvarda dobijaju desetostruko veću zaradu od onih koji dolaze sa manje prestižnih univerziteta. Ujednačiti kvalitet obrazovanja bi imalo sličan efekat kao dekoncentracija vlasništva nad kapitalom.

Istovremeno bi bilo važno smanjiti koncentraciju kapitala, što je teže, ali ne i nemoguće ostvariti. U prošlosti smo imali slične primere: radnici vlasnici akcija preduzeća, radničko saodlučivanje u Nemačkoj, veća uloga sindikata u upravnim odborima, sindikalno vlasništvo nad akcijama preduzeća u Švedskoj. Naravno, to nije lako ali je daleko održivije od opcija koje danas imamo.

Razgovor vodio Nicola Melloni, o novoj knjizi Branka Milanovića: Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije, Harvard University Press 2016.

Social Europe, 18.03.2016.
Peščanik.net, 22.03.2016.

Najbolje zemlje za biznis u 2015. godini

U potrazi ste za zemljom mogućnosti? Stari svet zove. Uprkos usporenoj ekonomiji, Evropa dominira vrhom Forbsove godišnje liste najboljih zemalja za kapitalizam – sa Skandinavijom koja se posebno izdvaja kao mesto za dobar biznis. Evropske zemlje zauzimaju dve trećine liste u prvih 25, sa Danskom koja zauzima dvostruku krunu: najbolje zemlje za biznis i na globalnoj listi zemalja dobrih za poslovanje.

Danska: u vrhu po mogućnostima za start-up firme. Infografika: Mecometer

Danska: u vrhu po mogućnostima za start-up firme. Infografika: MecoMeter

Slika nije tako svetla za Sjedinjene Države, koje su skliznule za četiri mesta nadole, na 22. poziciju. Ova zemlja nastavlja šestogodišnji pad započet 2009. godine, kada su SAD zauzimale drugo mesto u ukupnom plasmanu. SAD je finansijska prestonica sveta i njegova najveća ekonomija sa $17.4 triliona (Kina je druga, sa $10.4 triliona), ali slabo stoji kada su u pitanju slobode u vođenju monetarne politike, birokratija i preveliko administriranje. Više od 150 novih masivnih propisa je dodato od 2009. godine a cena njihovog sprovođenja je, prema procenama Heritidž Fondacije (Heritage Foundation) $70 milijardi dolara.

Za ovogodišnji pad SAD može se okriviti nekoliko faktora. Njen rejting je pao u odnosu na druge zemlje zahvaljujući pokazatelju Svetske banke o merama zaštite investitora koji je deo godišnje “Doing Business” liste ove međunarodne finansijske institucije. Za loše rezultate okrivite “obim učešća akcionara u upravljanju”. SAD su takođe dobile niži rang u poreskoj komponenti liste Svetske banke  a takođe su slabije ocenjene i za tehnološku spremnost od strane Svetskog ekonomskog foruma,  odnosno njihovog “Globalnog izveštaja o konkurentnosti”.

Danska: Mogućnosti za građevinski sektor i preduzimače. Infografika: Ellen Macarthur Foundation

Danska: Mogućnosti za građevinski sektor i preduzimače. Infografika: Ellen Macarthur Foundation

Danska je na prvom mestu u šest od 10 godišnjih izdanja zemalja najboljih za biznis koju izdaje Forbs.  Ova zemlja našla se na vestima u SAD zahvaljujući predsedničkom kandidatu Demokrata Berniju Sandersu (Bernie Sanders), koji ovu naciju sa 5,6 miliona žitelja smatra socijalističkom utopijom vrednom poštovanja. Danska ima jedno od najviših poreskih opterećenja u svetu u zamenu za koje nudi svoj širok dijapazon socijalnih usluga, ali je po svim parametrima veoma tržišno orijentisana ekonomija.

Danska je rangirana u prvih 20 zemalja u svim – osim jednog – od 11 indikatora koju su novinari magazina The Forbes koristili kako bi izabrali najbolje zemlje za biznis (ona se nalazi na 28. mestu po oceni birokratije). Danska se izuzetno dobro rangira kada je reč o ličnim i monetarnim slobodama i niskom nivou korupcije. Regulatorni okvir je jedan od “najtransparetnijih i najefikasnijih” na svetu, navodi Heritidž Fondacija.

Sa 341 milijardom dolara vrednom ekonomijom, Danska privreda je u poslednje vreme prilično bezvoljna i njen BDP je prošle godine porastao za jedva 1,1%, a verovatno neće biti bolji ni u 2015. godini, kad se na kraju godine svedu računi. Pad prihoda od izvoza je glavni krivac za to, ali, u suštini, Danska je mesto koje je odlična baza za nastavak snažnih ekonomskih aktivnosti. Danska berza je oduševljena i poletna privrednim i poslovnim izgledima ove zemlje. Berzanski indeks je u proteklih 12 meseci porastao za 34% .

Danska: Pravne procedure i uslovi poslovanja

Danska: Poslovno okuženje vs. pravne procedure. Infografika: MecoMeter

Da bi sastavio list najboljih zemalja za poslovanje u 2015. godini, The Forbes je rangirao 144 zemlje po 11 različitih faktora: imovinska prava, inovacije, porezi, tehnologije, korupcija, slobode (lične, trgovinske i monetarne), birokratija, zaštita investitora i performanse berze. Svaka kategorija je jednako ponderisana*. Do podataka o ovim pokazateljima Forbs je došao iz objavljenih izveštaja sledećih organizacija: Freedom House, Heritage Foundation, Property Rights Alliance, Transparency International, World Bank Group i World Economic Forum (kliknite ovde za više detalja o metodologiji).

Novi Zeland se pomerio za jedno mesto, na poziciju broj 2 (bio je na prvom mestu u 2012. godini). Sa $ 201 milijardi dolara ovo je najmanja ekonomija na listi  naših 10 najboljih ali je ostvarila veoma dobre rezultate i u 2014. godini zabeležila rast od 3,3%  Ova zemlja nudi transparentnu i stabilnu poslovnu klimu koja podstiče preduzetništvo. Njegova privreda je usko vezana za Australiju. Novi Zeland dobija visoke ocene u oblasti imovinskih prava, monetarnih sloboda, zaštite investitora i niske korupcije.

U prvih pet su još Norveška, Irska i Švedska.

Dok je SAD pala u našoj listi, naredne četiri najveće svetske ekonomije su sve listom poboljšale svoju ukupnu poziciju. Britanija i Japan su se popeli za po tri mesta na mesto broj 10 i broj 23, respektivno. Nemačka je skočila za dva mesta na poziciju broj 18. Kina je otišla na gore za tri mesta sa 97 mesta na 94. Relativno nisko mesto ove siromašne komunističke zemlje može se pripisati pre svega niskim rezultatima u vezi sa ličnim i monetarnim slobodama, kao i u vezi sa zaštitom investitora i birokratijom.

03 business-environment-taxes

Danska: Poslovno okruženje i takse. Infografika: MecoMeter

Na samom dnu liste ima mnogo zemalja u razvoju čiji je rast ograničen visokim stepenom korupcije i manjkom sloboda. Čad je zamenio Gvineju na poslednjem mestu, koja je tu poziciju držala u poslednje tri godine. Čad je bio na poslednjem mestu po pet od ukupno 11 naših kriterijuma. Ova kontinentalna zemlja u centralnoj Africi oslanja se na naftu koja učestvuje u izvozu sa oko jednom polovinom ukupne vrednosti izvoza. Pad cene energenata dodatno otežava poziciju Čada, koji se suočava ekstremnim nivoima siromaštva. Među ostalih pet na dnu liste su Gvineja, Libija, Haiti i Mijanmar (kliknite ovde za više o najgorim zemljama za biznis).

 

(* Ponderisanjem se određuje značaj pojedinih elemenata uzorka na kretanje skupa kao celine. Najčešće se za pondere uzima broj koji odražava učešće kapitalizacije date akcije u kapitalizaciji skupa, odnosno tržišnog segmenta koji se želi aproksimirati)

 

Kurt Badenhausen (The Forbes)

Nestajanje američke srednje klase

Osipanje američke srednje klase: od 1971. do danas – umanjena do polovine radno sposobnih Amerikanaca

Američka srednja klasa se u proteklih više od četiri decenije značajno umanjila. Prodor snažnih tehnoloških promena u procesu rada, kojima čovek izostaje kao nužan za obavljanje posla, kao i proces globalizacije, razdelili su Amerikance na pobednike i gubitnike, rasparčavajući tako američko društvo.

Pripadnike današnje američke srednje klase sada su, iako sa uskom marginom, ipak brojno nadjačali oni koji su sada „odskočili“ ili „potonuli“ ka donjem odnosno gornjem prihodnom sloju, i to, u najmanu ruku, po prvi put od ranih 1970-ih, ako ne i ranije – ovi su podaci u skladu sa definicijama Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center), nestranačka think-tanka koji je ovo istraživanje sproveo uz pomoć Fajnenšel Tajmsa (Financial Times, FT).

Dobijeni nalazi dolaze usred sve intenzivnije društvene rasprave, velikim delom podstaknute predstojećim američkim predsedničkim izborima, na kojima će se sledeće godine odlučivati i o tome, naime: kako preokrenuti lošu sreću Amerikanaca koji pripadaju srednjoj klasi.

Preovladavajući stav o krahu srednje klase doprinosi raspirivanju ogorčenosti i narodnog gneva, uz to pojačanih populističkom politikom oličenom, pre svega, kandidaturom Donalda Trampa (Donald Trump) kojeg su republikanci uvukli u svoju aktuelnu predsedničku nominaciju. “Srednja klasa nestaje”, kaže Alison Fuller, 25-godišnja koja je upravo diplomirala na univerzitetu. Trenutno je zaposlena u jednom medicinskoj start-up firmi u Smirni, Džordžija, a sebe vidi kao glasača koji će svoj glas na izborima poveriti upravo Donaldu Trampu.

Pju koristi jednu od najširih prihodnih klasifikacija srednje klase, a svojoj najnovijoj analizi detaljno je predstavio socijalno i ekonomsko “pražnjenje” ove društvene grupe, koja je i formirala temelj za posleratni uspeh Amerike.

Srednja klasa, kao nekadašnje jezgro američkog društva sada predstavlja 50 odsto – ili čak i manje manje – odraslog stanovništva, u poređenju sa 61 odsto koliko je bilo američkih „srednjaka“ krajem 1960-ih. Očigledno je kako se ova brza devastacija dogodila, logično, sa isto toliko brzim porastom onih koji su „odskočili“ u red prosperitetnih Amerikanaca, iznad nivoa srednje klase, baš kao što je isto tako, došlo i do brzog širenja onih američkih granica koji su potonuli u sloj siromašnih.

Džejson Furman (Jason Furman), predsedavajući Odbora ekonomskih savetnika predsednika Obame (Council of Economic Advisers), kaže: “Prisustvujemo iscrpljivanju i nestajanju srednjeg prihodovnog sloja, a za to ne postoji isključivo jedan razlog niti samo jedan odgovor. Ovo je kolosalan problem koji je dešava već decenijama unatrag, a njegovo će rešenje zahtevati mnogobrojne solucije.”

Najnovijom političkom debatom dominiraju mišljenja da je američko društvo izobličeno do strukture kojom preovlađuju neverovatni prihodi i dobici, i koji idu u isključivu korist samo jednog procenta Amerikanaca – onog procenta koji je najbogatiji – a na račun preostalih 99 odsto.

Pjuovo istraživanje pruža nam jasniju sliku ovog skoro neshvatljivo krupnog podbačaja. Onih koji pripadaju bolje stojećim domaćinstvima – po istraživačkim referencama ovog instituta, a to su svi oni koji zarađuju više od 125.608 $ godišnje – ima ih tek nešto više od jednog u pet građana (dakle, nešto malo više od 20%). To je najveće učešće „srednjaka“ koje je studija ustanovila, a pripadnici višeg srednjeg sloja su, uglavnom, obrazovani Amerikanci – u profesijama od finansija do kompjuterskog programiranja i biotehnologija – koji uživaju u dobrim i stabilnim poslovnim perspektivama. “Sve u svemu, ekonomski napredak (ipak) je prisutniji od ekonomskog nazadovanja”, kaže se u izveštaju.

Međutim, kampanja Donalda Trampa, tajkuna koji posluje nekretninama, razlog je za zabrinutost na drugom kraju ove skale. Familija Fuler ima kuću sa tri spavaće sobe, ali i oko $100.000 kredita podignutog za studiranje. I mada je gospođi Fuler nelagodno pri pomisli na nekog ko se zalaže za politički koncept poput Trampovog, ipak izjavljuje kako misli da bi “Tramp opšte uzev, bio dobar za ovaj narod”, tvrdeći kako bi on, verovatno, smanjio poreska opterećenja koja pogađaju srednju klasu.

I dok su obe strane, kako demokrate tako i republikanci, obećavale kako će oživeti američku srednju klasu, oni se do danas još uvek nisu dogovorili oko termina značenja. Pju deli stanovništvo na dva niža nivoa, potom na srednju klasu, a za njom idu i dva gornja nivoa. Pju je u svojoj klasifikaciji srednju klasu definisao kao domaćinstva čiji su prihodi kreću u rasponu od dve trećine do dvostrukog iznosa prosečne američke plate. Za porodicu u kojoj su tri osobe zaposlene, to je godišnja suma u rasponu od $41,869 do $125.608.

Od 2008. godine, broj odraslih u domaćinstvu u gornje dve kategorije porastao je za 7.8 miliona, nadmašujući rast broja odraslih u domaćinstvima u dva niža nivoa, gde je broj ljudi rastao za 6.8 miliona. Srednja klasa je u istom periodu narasla za 3 miliona.

Istraživanje je, takođe, pratilo i različite demografske grupe kako bi identifikovala dobitnike i gubitnike tokom nekoliko poslednjih decenija. Stariji Amerikanci su bili daleko najveći dobitnici, u smislu njihovog napredovanja bilansno-prihodnog nivoa tokom ovog tekućeg veka, kao i u poređenju sa situacijom početkom 1970-ih, što pokazuju i nalazi instituta Pju.

Grupa uzrasta od 18 do 29 godina iskusila je najveće pad i obrušavanje.

Ključni faktor za širenje jaza između uspešnih Amerikanaca i onih koji se bore da sastave kraj s krajem krije se i u preterano visokim premijama i finansijskim podsticajima na tržištu rada na kojem počasno mesto imaju oni koji poseduju posebne veštine i visoko obrazovanje. Pju je takođe ustanovio da je osam puta verovatnije da će oni koji su diplomirali na koledžu živeti u najvišim prihodnim kategorijama, u poređenju s odraslima koji nisu završili srednju školu, dok su vam – ako ste odrasla osoba koja ima samo diplomu srednje škole – te šanse veće „samo“ dva puta.

“Oni Amerikanci koji su bez više stručne spreme, ističe se u ovom Pjuovom nalazu, doživljavaju značajan gubitak ekonomskog statusa”, navodi se u izveštaju.

Dejvid Autor, profesor na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology), zaključuje da se jaz između prosečnih zarada fakultetski obrazovanih muškaraca i prosečnih plata muškaraca sa srednjom stručnom spremom udvostručio u periodu između 1979. i 2012. godine, naglašavajući kako je uspostavljanje sistema isplate premiju uskoo povezano sa pre svega visokim obrazovnim profilom.

“Nije bilo previše prihodnog rasta, ali je i dalje slučaj da se uloženo u obrazovanje neverovatno dobro isplatio svima onima koji su pohađali i završili neke iole pristojnije koledže”, kaže on.

Fokusiranje isključivo na disparitet između gornjih jedan odsto i „preostalih“ 99 odsto može nas, zbog toga, dovesti u zabludu. “Ovaj podatak mogao bi pružiti jednu pogrešnu poruku, naime, da ukoliko niste Mark Zakerberg (Mark Zuckerberg) ili Berni Medof (Bernie Madoff), onda ste nekako ispali iz igre” dodaje Autor. “A to nije tačno.”

Osećaj polarizacije unutar američkog društva je, štaviše istaknut i doživljenim brzim rastom ekstremno bogatih kao i siromašnih, dakle, ekstrema s oba kraja spektra. “Distribucija odraslih po prihodnom razredu proređuje srednju klasu, dok se, istovremeno, povećava broj onih koji su na oba kraja ovog spektra”, kaže se u izveštaju Pjua.

Domaćinstva iznad srednje klase su na pragu da imaju prihod veći od svih ostalih kategorija domaćinstava zajedno, što ukazuje na to da se zarade sve više koncentrišu u rukama sve manjeg broja ljudi.

Prosečne zarade od 1971. do danas. Foto: FT-Pew

Prosečne zarade od 1971. do danas. Foto: FT-Pew

Amerikanci iz viših prihodovnih razreda više su nego udvostručili jaz koji stoji između njih i srednje klase: njihovo bogatstvo u odnosu na „srednjake“ sada je sedam puta veće, dok je ranije bilo veće samo tri puta, navodi se u izveštaju.

Podaci Pjua, koja se oslanjaju na službene brojke i statistike, podešeni uvek i prema stopi inflacije kao i prema tročlanom domaćinstvu, kako bi se krajnje cifre mogle što bolje porediti. Njihovo istraživanje ustanovilo je da je “ugibanje” američke srednje klase proces koji neprekidno traje još od 1970-ih, a ne neki „fenomen“ koji je tek tako, iznenada, iskrsnuo iskrsnuo.

FT je sproveo ispitivanje s Amerikancima širom SAD kako bi čula njihove stavove o stanju srednje klase i svom mestu u njoj. Njihovi komentari kreću se od nesigurnosti – koju osećaju pre svega radnici zaposleni u javnom sektoru, čiji je broj naglo opao nakon Velike recesije (2008), do optimizma radnika zaposlenih u visokotehnološkim industrijama, koji su bili među velikim dobitnicima na tržištu: njihove je veštine i znanja, kao i visok nivo obrazovanja tržište zdušno nagrađivalo.

Svi ovi podaci, skupljeni na jedno mesto, odraz su, a i predstava jednog društva, koje postaje sve izlomljenije.

Globalno uzev, prema novoj studiji, srednja klasa je i manja a i siromašnija nego što se to ranije mislilo, sa stotinama miliona onih koji su se tek nedavno izvukli iz siromaštva u zemljama u razvoju, a koji su i dalje podložni padu u isto to siromaštvo. Istraživanje vašingtonskog Centra Pju oslikava način uspostavljanja prosperiteta u bogatim ekonomijama Evrope i Severne Amerike, i sveta koji je daleko podeljeniji nego što su to sugerisale prethodne studije.

Nalazi studije Istraživačkog Centra Pju

• 51% svih američkih radnika zarađuje manje od $30 000 godišnje

• Više od polovine američkih domaćinstava godišnje prima $60 000 i manje.

• Gotovo polovina američkih domaćinstava živi na manje od 250% (dva i po puta) iznad zvaničnog nivoa siromaštva

• Broj porodica niže srednje klase s prihodnim teškoćama skoro izjednačeno vode kako samohrani roditelji tako i bračni parovi

• Gotovo jedna od dve porodice koje jedva opstaju na dnu srednje klase vodi odraslo lice sa diplomom koledža

• Skoro jedna trećina pripadnika niže srednje klase se oslanja na finansijsku pomoć vladinih socijalnih programa

FT