Već neko vreme čitamo o tehnološkoj revoluciji: Čitave industrije su “narušene” (disrupted), način na koji radimo najjednostavnije stvari se menja, tempo inovacija se ubrzava. Prema ekonomskim podacima, međutim, ne dešava se baš ništa posebno. Kome da verujemo, našim očima ili podacima? To nije očigledan izbor, piše Leonid Bershidsky za poslovni portal Bloomberg.
Bivši američki sekretar za finansije Leri Samers (Larry Summers) govorio je o jednom aspektu tog paradoksa na nedavnoj konferenciji o produktivnosti. Ako tehnološke inovacije teraju nekvalifikovane radnike izvan korpusa radne snage – 1965. godine u SAD je radilo 19 od 20 muškaraca u dobi od 25 do 54, a sada samo 17 – ne bi li trebalo da produktivnost brže raste? Intuitivno, trebalo bi, kako zbog manje zaposlenih i rasta ekonomije tako i zbog činjenice da iz korpusa radne snage bivaju izbačeni oni koji su najmanje produktivni.
Umesto toga, ukupan faktor rasta produktivnosti u Sjedinjenim Državama je prepolovljen u protekloj deceniji, u poređenju sa prethodnim periodom.
Samersov intuitivni odgovor – on je, naime, u svom govoru istakao da produktivnost nije bila njegovo akademsko polje – bio je da je možda ekonomski rast pogrešno meren: Metodologija koju već generacijama koristimo da bi izmerili BDP je možda nepogodna da “uhvati” ono što se događa u vrlom novom svetu. Samers tvrdi, na primer, da nema očiglednog načina da se izmeri poboljšanje kvaliteta nastalo usled inovacija. On je od svoje publike tražio da glasa: “Šta bi ste radije izabrali za sebe i svoju porodicu: zdravstvo iz 1980. i cene iz 1980. ili zdravstvo iz 2015. i cene iz 2015.?” Nije teško pogoditi odgovor.
Samers je zatim zaključio da je u stvarnosti, poboljšanje kvaliteta u zdravstvu učinilo da inflacija u ovom sektoru bude negativna u poslednjih 30 godina, proizvodeći oko 0,3-0,4 odsto bruto domaćeg proizvoda koji nije uračunat u ukupan privredni rast. On je dodao:
„To što primećujemo u zdravstvu, je, po mom mišljenju, bar donekle prisutno i u mnogim drugim oblastima. Kad odete u prodavnicu, postoji mnogo više vrsta proizvoda u prodavnici nego što ih je nekada bilo. Zaista je lakše proći kroz aerodrom sa bording kartom na mobilnom telefonu nego u vreme kada smo nosili kartu do pulta za karte koja je potom bila čekirana da bi smo dobili bording kartu. Rado bih platio 30 odsto, čak 40 odsto od cene moje karte od Bostona do Vašingtona, da bih imao dodatne pogodnosti u vezi sa načinom na koji sada putujem.
Argument o pogrešnom merenju je takođe omiljen u Goldman Saksu (Goldman Sachs) kada treba objasniti paradoks produktivnosti.
Investiciona banka tvrdi da je u domenu softvera i digitalnog sadržaja mnogo teže meriti nivo cena prema kvalitetu i njihov stvarni doprinos društvenom proizvodu nego u većini drugih sektora.”
Ekonomisti koji su specijalizovani za merenje produktivnosti nisu baš voljni da “kupe” ova objašnjenja. U istom tom Peterson Institutu (Peterson Institute), gde je Samers govorio na konferenciji, Džon Fernald (John Fernald) iz FED-a u San Francisku rekao je da je moguće da ima teškoća u merenju kvalitativnih promena, što može dovesti do procena nižeg od realnog BDP i industrijske proizvodnje, ali da je ovde reč o samo 0,1 odsto do 0,2 odsto “potcenjivanja” bruto domaćeg proizvoda, što nije dovoljno da se objasni veliko usporavanje produktivnosti.
Osim toga, mnoga od tih nedavnih poboljšanja nisu baš nešto što nas čini produktivnijim na poslu. “Recimo, prednosti gledanja videa sa kućnim ljubimcima na Internetu nisu uračunate u rast BDP“, rekao je Fernald. Različite vrste digitalne zabave i komunikacija u kojima uživamo zahvaljujući tehnološkoj revoluciji uglavnom utiču na našu ne-tržišnu aktivnost. Drugi način razmišljanja o tome je da mnoge od nedavnih inovacija samo olakšavaju i čine zabavnijim stvari za koje teško da smo ikad i primetili da su teške i nezabavne. Ljudi koriste internet aplikacije za slanje poruka umesto ranijeg oslanjanja na e-mail ili plaćaju svojim telefonima, tamo gde su nekada vadili kreditnu karticu. Ne postoji vidljiva promena ni u korišćenju vremena – jednostavno prelazimo na nov, navodno savršen način da završavamo iste stare transakcije. Veći deo “Internet of Things” (sada se često naziva Internetom svega) – povezanih sijalica i slavine, prekomerne elektronike i softvera u automobilima – pruža ovu vrstu “poboljšanja kvaliteta”: gadžeti su divni, ali su retko od suštinskog značaja.
Postoji mogućnost da se sva ta poboljšanja uvrste u novu formulu izračunavanja BDP, ali to bi značilo promenu celog modela – u suštini cele ideologije – načina na koji se meri ekonomija. Umesto rešavanja paradoksa produktivnosti, takve promene bi ga jednostavno zaklonile.
Pronalaženje prihvatljivog objašnjenja u okviru trenutnog skupa pravila nije nemoguće. U jednoj upravo objavljenom dokumentu, Rajan Deker (Ryan Decker) iz Upravnog odbora Federalnih rezervi i njegovi saradnici ističu da je brzi rast produktivnosti 1980-ih i 1990-ih bio vođen “visokom stopom rasta mladih firmi” – drugim rečima, start-upova. To je nešto kontra-intuitivno s obzirom na trenutnu vidljivost start-up kulture i preferenci koje generacije Y i Z gaje prema preduzetništvu, ali, prema Dekerovom papiru, poslovna dinamika u SAD je naglo opala od 2000. godine: “SAD ima mnogo niži tempo proizvodnje start-upova, a oni koji se probiju imaju manje šanse da postanu visoko rastuće firme.”
Poslovna dinamičnost je opala kako u sektoru novih tehnologija koji je obavijen tolikim uzbuđenjem i vrlo “in” kao i u tradicionalnijim sektorima – maloprodaji i proizvodnji. Deker i njegovi saradnici nisu istraživali razloge ove pojave, ali moguće objašnjenje je da se tehnološka revolucija zaista desila u 1980-im i 1990-im. 
Personalni računari su doneli veliki napredak. Ipak pre dvadeset godina, neki su očekivali više rasta produktivnosti od kompjuterizacije nego što ju je ona stvarno donela i diskutovali su o objašnjenjima koje smo gore pomenuli – kao što je pogrešno merenje. Što se više stvari menjaju, to više ostaju iste.
Uspon mobilnih ili društvenih mreža doneo je značajne promene, ali ne revolucije u smislu produktivnosti i uticaja na ekonomiju. Paradoks produktivnosti će nestati kada se pojavi jedna stvarno velika stvar. U ovom trenutku, mi živimo na repu buma koji su iznedrile prethodne generacije – i možda upravo prolazimo kroz proces inkubacije neposredno pred novi skok napred.
Leonid Bershidsky, Bloomberg
