Tag Archives: ulaganja

Da li je engleski dostigao svoj maksimum?

Britanska premijerka Tereza Mej je prošlog meseca u Kini prisustvovala lansiranju kampanje Britanskog saveta pod nazivom „Engleski je sjajan“ sa namerom da se u svetu podstiče dalja zainteresovanost za engleski jezik i stiču znanja o istom. Ovo bi moglo da zazvuči poput Trampove krilatice, “Učinimo Ameriku opet sjajnom”, mada, u stvari, dolazi sa jače pozicije. Van je svake sumnje da je upotreba engleskog veća i raširenija no ikada, a on daleko rasprostranjeniji od bilo kog drugog jezika. Sve svetske sile koje ne govore engleski u ovom našem globalizovanom svetu prepoznaju ga kao prvi strani jezik nužan da se nauči; on je, što je takođe jedinstveno, u praktičnoj upotrebi širom sveta. Britanski savet procenjuje da engleski danas govori oko 1,75 milijardi ljudi, što je četvrtina svetske populacije. Osnove engleskog podučavaju se u svim kineskim školama; to je i radni jezik čitave Evropske unije.

U informativnom servisu kanala France 24, engleski se koristi očigledno češće nego maternji francuski. Upotreba engleskog je obaveza svih pilota aviona i kontrolnih tornjeva, i to 24/7. Engleski se uočava i kao suštinska osnova za dalji napredak na nekim neverovatnim mestima: na primer, pre 14 godina, premijer Mongolije – zemlje koja nema istorijske veze s engleskim govornim područjem – odlučio je da bi engleski trebalo da odmeni ruski u svim školama, kao deo njegove težnje da Ulanbator postane centar za usluge telefonskih operatera. Jedan od šest Rusa tvrdi da ga govori. Engleski je očigledno jezik kojeg biraju oni koji imaju globalne aspiracije, bez obzira kakav je njihov politički stav prema anglosaksonskim silama.

Ovo globalno prihvatanje engleskog jezika, danas poprilično odmaknuto od zona uticaja nekadašnje britanske imperije a podalje i od „zadnjeg dvorišta“ Sjedinjenih Država, uspešno je narastalo tokom samo jednog veka –  uredno i, što je pomalo paradoksalno – počev od Versajskog sporazuma iz 1919. godine. U znak poštovanja prema Sjedinjenim Državama, ovo je bio prvi međunarodni ugovor napisan na engleskom (poznat i kao Pariska mirovna konferencija 1919); tada se, međutim, takođe ispostavilo da je ovaj datum obeležio početak pada najveće svetske institucije za protežiranje engleskog jezika, britanske imperije. Međutim, sa aspekta jezika, britanske vlasti imale su tu sreću da je anglofonski uticaj Britanije u svetu nasledio „rođak“ iz Severne Amerike, tako da je uobičajeno istorijsko zaostajanje bilo prikriveno, uzevši prividno drugu formu. Britanska politička komanda i linija doveli su i do jezičke imitacije koju su, zajedno s politikom, Amerikanci uvezli iz Ujedinjenog Kraljevstva. Čak i u momentu kada je Britanija počela da ekonomski opada, njena već dobro utemeljena pozicija u svetu odražavala se kroz snažnije tretiranje engleskog kao jezika kojeg treba učiti u globalnim okvirima.

Međutim, tokom čitavog ovog perioda, naročito od 1920-ih do 90-tih godina prošlog veka, menjao se i fokus američke ekspanzije koji se pomakao od Severne Amerike ka svetu, što je dovelo do uticaja na trgovinu, inženjerstvo, telekomunikacije, rudarstvo, medije, nauku i finansije, dok je američki dolar u međuvremenu zamenio funtu sterling u ulozi svetske rezervne valute. Potom je 90-tih usledila digitalna informatička revolucija, stvarajući nova bogatstva čije je stecište bilo u Silicijumskoj dolini, na razmeđi iz dvadesetog u 21. vek. Sve su to bile za svet pozitivne uloge engleskog jezika u globalnim okvirima (uloga koju je uspostavila Britanija), mada je trebalo očekivati da ovaj vrhunac dostigne nešto kasnije, u periodu porasta njene „meke moći“ (soft power) i sve veće popularnosti američke kulture.

Tu se radi upravo o tom zaostajanju rasta engleskog jezika – on  odražava dosadašnji uticaj Sjedinjenih Država koji sada doživljavamo. Pa ipak, sve ovo dešava se u 21. veku – kada ostale nacije u usponu, posebno u Aziji ali i u Južnoj Americi i Africi, daleko nadmašuju SAD (a da ne pominjemo Britaniju i Evropsku uniju) u stopama ekonomskog rasta. Ovo je neverovatan spoj i stanje stvari u dosadašnjoj svetskoj istoriji. I sada se pojavljuju dva pitanja. Da li je položaj engleskog realno preimućstvo za one zemlje u kojima je on maternji jezik? I kolika je verovatnoća da će engleski zadržati ovu poziciju na neograničen rok?

Imajući u vidu ovu početnu prednost engleskog kao maternjeg jezika, koju građani nekih zemalja imaju za svoju sretnu sudbinu datu rođenjem, očigledno da su neke neposredne prednosti nesporne. Ovaj jezik pruža direktan pristup glavnom medijumu svetske komunikacije: dobro je imati unutrašnji uvid u “informacije koje možemo iskoristiti”, kao i olakšan pristup koji dobro obrazovani anglofoni imaju prilikom konkurisanja za dobre i uticajne poslove/pozicije. Engleski je, takođe, omogućio anglofonim zemljama da „naplaćuju“ neku vrstu „zakupa“ za omogućavanje prijema ostalih (ne-anglofonih) u ovu jezičku elitu: anglofone nacije svake godine ubiraju ogromne zarade od kurseva i podučavanja engleskog kao stranog jezika (samo u Britaniji danas zarada je preko 2.24 milijardi evra godišnje, uz predviđanje da će do 2020. dostići 3.35 milijardi evra), uz dominaciju globalnim izdavačkim tržištem na engleskom jeziku (preko 1,5 milijardi evra izvoza u 2015. godini). Ovo je još jedan spin-off iz nedavne istorije britanske dominacije, kao što je nekad to bio i položaj Griničovog meridijana (koji je neka vrsta „nule“ u koordinatnom sistemu tj centra koordinata globalne orijentacije), svakodnevno obezbeđujući dobre prilike i pogodnosti za globalnu trgovinu između Azije i Amerike, ili pogodnosti za združena ulaganja, a time i razvoj globalnih finansija, sa londonskim „Sitijem“ kao njihovim centrom (barem je to bio slučaj sve donedavno).

Ali, posebno poznavanje jezika predstavlja prednost koja se prebrzo umanjila onda kada je engleski postao globalna svojina. „Globalni engleski“ otada ima samo istorijsku vezu sa Britanijom ili SAD, dok dobro poznavanje ovog jezika više nije isključiva ekskluziva onih kojima je engleski maternji. Čak i kratkoročne, iznenadne i nepredviđene prednosti išle su pod ruku sa svojim moralnim dilemama. Pretpostavka o „ekskluzivnom pravu“ može čak izazvati samozadovoljstvo kod kuće, u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i nezadovoljstvo u inostranstvu – što je očigledno bio slučaj tokom aktuelnih pregovora o “razvodu” između Britanije i Evrope.

Teško je naglasiti ranjivost jezika kao što je engleski – koji se širio planetom, ne bivajući zabranjivan a ni „hotimičan“, već s namerom proučavan – i to daleko od svoje domovine, a čak ga je bio glas kako je to “jezik slobode”. Ipak, ovo samo po sebi nije ništa novo. Transnacionalni „lingva franka“ (lingua franca, izraz koji se koristi za bilo koji jezik čija upotreba u velikoj meri prelazi granice zemlje u kojoj se govori), koji su nekada uspostavljeni, uvek odišu osećajem trajnosti. Ipak, kada se okolnosti menjaju, i ovakvi širom planete uspostavljeni jezici padaju. Padaju onako kako padaju i imperije. A promena je, sada sasvim uočljivo, na pomolu.

Tako je, prirodno, za očekivati da nakon što se nove sile poput Kine, Indije ili Brazila uspostave ekonomski i politički (a verovatno i vojno), tako će se globalno osetiti i njihov jezički i kulturni uticaj među onima koji žele da se bave ovim zemljama (pre svega u biznisu, ali i u domenu kulture), a takođe i između samih novouspostavljenih sila. Ali kao i kod svih novih dominantnih jezika, postojaće jedna zadrška i zaostajanje. Upotreba drugih jezika neće biti toliko dobar odraz ekonomske moći novih sila, već će njihov globalni  jezički uticaj kaskati.

Ako se fokus stavi na Kinu, recimo, svet može imati manje entuzijazma za “skrivenu ruku” slobodnih tržišta Adama Smita. Ukoliko se pojave drugi centri, rezultat će možda biti jedna polivalentna mešavina koja će sadržavati lokalne islamske, budističke ili hinduističke tradicije. Razvijanje tehnologija prevođenja može učiniti da jezici u velikoj meri postanu smenjivi i zamenljivi, stavljajući kulturu nacija iz kojih potiču u zadnji plan. Bez obzira na to, neće biti nikakvog posebnog odstupanja od trenutne tradicije globalnog komuniciranja, koje se danas obavlja mahom na engleskom.

Ovakvo šta se, uostalom, već desilo u 17. veku kada je nova globalna sila, Francuska, preuzela vodeću ulogu, a francuski postao zajednički jezik civilizovane Evrope. Francuski – sa jakim prosvetiteljskim implikacijama – zamenio je latinski jezik koji je imao ulogu lingva franke tokom čitavih 15 vekova. Na jedan drukčiji način to se dogodilo i u 19. veku, kada su imperijalne „mirođije u svakoj čorbi“ – u svakom slučaju uljezi i neželjeni – Rusija i Britanija – ukinuli Farsi na svojim azijskim teritorijama uticaja. Pre toga, Farsi je bio predominantan 800 godina kao jezik muslimanske kulture, trgovine i politike.

Prema tome, kada je o engleskom jeziku reč, verovatno je da će njegov trenutni vrhunac biti i nadalje dobar kao i dosada, mada je njegova slava kao svetskog jezika trajala svega nekoliko vekova: gotovo iznenadni i kratak uspeh koji se ne ponavlja, i koji još uvek nije uporediv sa onim uspehom koji su imali njegovi prethodnici – latinski ili farsi.

Čak i u sadašnjoj formi, njegov pad će se verovatno poklopiti sa najnovijim usponom Kine, čija je (dokumentovana) istorija trajala tri hiljade godina (a verovatno i mnogo duže, računajući ono vreme koje nije dokumentovano).

Kineski je, takođe, sjajan.

The Guardian

 

Poslednje 3 od 16 zemalja CEEC-a konačno usklađene sa „Inicijativom pojas-put“

Estonija, Litvanija i Slovenija konačno potpisale “Inicijativu za pojas i put”, dok se Li sastao sa evropskim liderima šesnaestorke, prenose kineska novinska agencija Xinhua i dnevnik China Daily.

Kina je potpisala memorandume o razumevanju sa Estonijom, Litvanijom i Slovenijom u cilju promovisanja „Inicijative za pojas i put (IPP, BRI), što je signaliziralo da se svih 16 zemalja centralne i istočne Evrope složilo da se uskladi s ovom inicijativom.

Letonija je prošlog novembra potpisala takav dokument tokom petog sastanka lidera Kine i CEEC. Mađarska je u junu 2015. godine postala prva u Evropi koja je potpisala učešće u inicijativi.

Inicijativa koju je predsednik Si Đinping predložio 2013. godine obuhvata Ekonomski pojas koji bi trebalo da se gradi na potezu nekadašnjeg Puta svile, a takođe obuhvata i „Pomorski put svile 21. veka“ (21st Century Maritime Silk Road). To će stvoriti ogromnu trgovinsku i infrastrukturnu mrežu duž drevnih staza i puteva, kojima su se Istok i Zapada vekovima kretali i međusobno trgovali.

Ovi memorandumi nalaze se među više od 10 sporazuma potpisanih između Kine i zemalja CEE u ponedeljak u Budimpešti, mađarskoj prestonici. Potpisima je prisustvovao premijer Li Kećang i drugi lideri nakon šestog sastanka šefova vlada Kine i zemalja Srednje i Istočne Evrope. Dokumenti su obuhvatali oblasti kao što su međusobno infrastrukturno povezivanje, saradnja proizvodnih kapaciteta, infrastruktura i finansije.

Tokom sastanka, premijer Li je pozvao na promociju bilateralne trgovine, infrastrukturno i tehnološko povezivanje , inovacionu i finansijsku saradnju kao i razmenu kadrova i ljudi.

Li je pozvao svih 17 zemalja da ubrzaju proces ključnih projekata vezanih za povezivanje, promovišući veze kopnom, morem, vazduhom i putem interneta. On je naglasio da je potrebno donositi i usaglašavati više mera koje bi doprinele olakšavanju carinjenja robe. Kina bi, dodao je Li, želela da vidi više železničkih linija i direktnih letova između Kine i Evrope. Logistički centar će biti postavljen u regionu CEE zemalja, rekao je on.

Li je takođe predložio saradnju u oblasti inovacija, koja bi se fokusirala na proizvodne kapacitete, energiju, logistiku i poljoprivredu, rekavši da su preduzeća iz zemalja CEE više nego dobrodošla da učestvuju u strategiji „Made in China“.

Prema podacima Generalne carinske uprave, bilateralna trgovina između Kine i zemalja CEE je prošle godine dostigla 58,6 milijardi dolara, što predstavlja povećanje od 4,3 posto godišnje. Obim se povećao na 49,1 milijardi dolara u prvih devet meseci ove godine, što je za 14,1 odsto više nego u istom periodu prošle godine.

Kineske investicije u zemlje CEE premašile su devet milijardi dolara, dok su 16 zemalja CEE investirale više od 1,4 milijarde dolara u Kinu, drugu po veličini svetsku ekonomiju. Bilateralna saradnja krunisana je značajnim dostignućima u oblasti proširivanja kapaciteta transporta, energetike i proizvodnje. Oko 20 projekata je uspešno završeno ili su u izgradnji, a projekat izgradnje železnice na relaciji Mađarska-Srbija bio je jedan od najzanimljivijih.

Kao predsedavajući ovogodišnjeg sastanka Kine i država iz grupe CEE, mađarski premijer Viktor Orban izjavio je da je saradnja 16 zemalja CEE i Kine velika poslovna prilika za sve njih kao i da treba uzeti učešće u „Inicijativi za pojas i put“. On je rekao da će se stvoriti bolji ambijent za kineska preduzeća i njihova ulaganja, uz potrebu promovisanja dugoročnog razvoja i razmene između Kine i CEEC-a.

Doktor Feng Žongping, potpredsednik Kineskog instituta za savremene međunarodne odnose rekao je da su sve CEE zemlje smeštene unutar „Ekonomskog pojasa Puta svile“ (Silk Road Economic Belt), i da je njihovo potpisivanje zajedničkog memoranduma označilo ulazak u novu fazu saradnje između dve strane, onda kada treba postići i veći napredak.

“Saradnja između Kine i CEEC-a se uglavnom fokusira na trgovinu i infrastrukturu, a investiranje je ključ za rešavanje problema finansiranja infrastrukturnih projekata”, rekao je Feng. “Centralna i istočna Evropa, takođe, mogu biti ulaznica za Kinu, kako bi ušla na veće tržište Evropske unije.”

Žu Jin, Hu Jongći, China Daily 

Ana Brnabić sa Lijem i Orbanom – “Srbija važan regionalni igrač”

Premijerka Ana Brnabić imala je u Budimpešti bilateralne sastanke sa premijerima Mađarske i Kine, Viktorom Orbanom i Li Kećangom. Istakla je da su ti susreti pokazali da je Srbija važan regionalni igrač. Sa mađarskim kolegom je dogovorila zajedničku sednicu dve vlade u februaru.

Premijeri Srbije i Mađarske Ana Brnabić i Viktor Orban, izrazili su zadovoljstvo rezultatima dosadašnjih samita Kina-CIEZ, a posebno potpisivanjem Memoranduma o razumevanju i saradnji na projektu Beograd-Budimpešta, kao i otpočinjanjem radova na tom projektu.

U razgovoru o unapređenju bilateralnih odnosa Srbije i Mađarske, premijeri Brnabić i Orban su ocenili da je potrebno još više unaprediti ekonomsku saradnju dve zemlje.

“Pored infrastrukture i saobraćaja, oblasti u kojima treba da nastavimo da unapređujemo saradnju su energetika, poljoprivreda i vodoprivreda, telekomunikacije, bankarstvo, kao i banjski turizam i prekogranična saradnja”, naglasila je Brnabićeva.

Predsednica vlade ukazala je na činjenicu da je Srbija merama fiskalne konsolidacije i sveobuhvatnim reformama, koje ja započela prethodna vlada, a koje ova vlada nastavlja, uspela da kreira povoljno i stimulativno poslovno okruženje, koje je sada značajno sigurnije za investitore.

Ona je istakla da su dobrodošla veća mađarska ulaganja i učešće kompanija iz te zemlje u zajedničkim projektima.

Premijeri Srbije i Mađarske složili su se da je potrebno nastaviti praksu održavanja zajedničkih sednice vlada dve zemlje, koji doprinose unapređenju političkog dijaloga i sveukupnih odnosa dve zemlje.

“Stabilnost i uspešan razvoj odnosa Srbije i Mađarske u obostranom su i prioritetnom interesu”, zaključili su Brnabićeva i Orban.

Predsednica vlade zahvalila se mađarskom premijeru na kontinuiranoj podršci procesu evropskih integracija Srbije.

Premijeri Srbije i Mađarske razgovarali su i o potrebi nastavka bliske saradnje u vezi sa migrantskom krizom.

Sveobuhvatno strateško partnerstvo sa Kinom

Politički odnosi Srbije i Kine su izvanredni i karakteriše ih sveobuhvatno strateško partnerstvo, ocenili su predsednica vlade Srbije Ana Brnabić i premijer Kine Li Kećang.

Premijerka Brnabić i premijer Li fokusirali su se, na sastanku u Budimpešti, na ekonomsku saradnju Srbije i Kine, za koju su ocenili da je veoma uspešna, posebno kada je reč o saobraćajnoj infrastrukturi i energetici.

“Veoma smo ponosni na trilateralni projekat modernizacije železničke pruge Beograd – Budimpešta, koji je za Srbiju najvažniji infrastrukturni projekat. To vidimo kao početak kompletiranja celokupne železničke mreže Srbije”, naglasila je Brnabićeva.

Premijeri Srbije i Kine konstatovali su i da veliki značaj imaju sporazumi koje su predstavnici dve zemlje potpisali u ponedeljak, tokom Samita Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope u Budimpešti.

“Članstvo u Evropskoj uniji ključni je spoljnopolitički cilj Srbije, a Srbija je u potpunosti opredeljena za nastavak i produbljivanje saradnje sa Kinom u svim oblastima”, izjavila je predsednica Vlade, saopštila je vlada.

“Nedvosmislena podrška Kine po pitanju Kosova i Metohije, a posebno sprečavanju tzv. Kosova da postane član Uneska, potvrda su tradicionalnog prijateljstva dve zemlje i dva naroda”, istakla je Brnabićeva i dodala da Srbija dosledno podržava politiku “jedne Kine”.

Brnabić i Li razgovarali su o nastavku direktnih kineskih ulaganja u Srbiju i rasta izvoza srpskih proizvoda u tu zemlju.

Predsednica Vlade Srbije istakla je da je nedavno položen kamen temeljac za izgradnju novog bloka TE Kostolac B3, kao najveće investicije u domaćem energetskom sektoru u poslednje tri decenije, a da ukupna vrednost zajedničkih projekata Srbije i Kine u ovom trenutku iznosi oko šest milijardi dolara.

Pored energetike i infrastrukture, Srbija i Kina razvijaju saradnju i u mnogim drugim oblastima. Premijerka Srbije istakla je značaj projekta industrijskog parka Borča, kao jednog od glavnih prioriteta Srbije u kojem se očekuju velika kineska ulaganja, kao i saradnje u oblasti poljoprivrede, zdravstva, kulture, nauke, obrazovanja, turizma, sporta i drugim oblastima.

“Posebno nas raduje što će uskoro u Pekingu biti potpisan ugovor o otvaranju Srpskog kulturnog centra u Umetničkom distriktu 798, kao i što skorije otvaranje Kineskog kulturnog centra u Beogradu”, naglasila je Ana Brnabić.

Predsednica Vlade Srbije poručila je premijeru Kine da će Republika Srbija, kroz mehanizam saradnje “16+1” i inicijativu predsednika Si Đinpinga “Pojas i put”, kao i snažnom podrškom NR Kini na bilateralnom i multilateralnom planu, nastaviti kontinuitet politike prijateljstva i pune saradnje.

Premijerka je na kraju posete Budimpešti rekla da je, što se Kine tiče, Srbija jedna od centralnih zemalja u projektu “Jedan pojas, jedan put”.

“Imali smo jutros dva odlična sastanka, jako dobra za Srbiju”, naglasila je ona.

Prenela je i jedan detalj sa sastanka sa premijerom Kine, koji pokazuje koliko ta zemlja ceni Srbiju.

“Sve delegacije imale su po pet, maksimalno 15 minuta za sastanak sa premijerom Kećangom, a nama su tokom sastanka dali znak da možemo da produžimo razgovore, tako da je sastanak bio nešto duži od 20 minuta”, kazala je Brnabić.

Ona je rekla da je sa kineskim kolegom razgovarala o velikom broju projekata koje zajednički imamo.

Podsetila je da više od 15 projekata ima koje Srbija i Kina implementiraju, navodeći kao primere most Zemun-Borča, prvu fazu izgradnje termoelektrane Kostolac, koji su završeni, te dodala da su neki još u implementaciji i planiranju.

“Bilo je važno da razgovaramo i oko avio-linije Beograd-Peking, kao i oko ukidanja viza i većeg broja kineskih turista”, dodala je ona ukazujući da je ovo bila i prilika da se još jednom zahvali na svoj podršci koji Kina politički daje Srbiji, kako u našim evropskim integracijama, tako i oko našeg internog pitanja Kosova i Metohije, gde su oni jedan od najvećih partnera koji nas podržavaju.

“Oba sastanka su bila sadržajna, ne samo protokolarna i pokazala su da je Srbija važan regionalni igrač, a što se tiče Kine tiče jedna od centralnih zemalja u projektu ‘Jedan pojas, jedan put'”, zaključila je Brnabićeva.

rts.rs

Moskovski taksi: Mala bara – puno krokodila

U Moskvi vlada žestok rat između tradicionalnih taksista i vozača koji taksiraju koristeći mobilne aplikacije. Ovaj novi vid pružanja prevoznih usluga doprinosi drastičnom smanjenju troškova vožnje a “klasični” taksisti kažu da je postalo nemoguće raditi, prenosi The Moscow Times.

Cena usluga koje u Moskvi nudi Uber i druge slične onlajn taksi službe sada se takmiče, verovali ili ne – sa cenom javnog prevoza. I zato nije ni čudo što moskovski taksisti osećaju ogroman pritisak.

“Kako da gorivo, vozila i popravke poskupe i dostignu neku iole podnošljiv donji prag zarade, kada taksi usluge postaju sve jeftinije?”, pita se Aleksej Lukin koji pripada “staroj gardi” taksista. On je i osnivač jedne moskovske onlajn grupe tradicionalnih taksi prevoznika koja nastoji da se suprotstavi poslovima koje im „uzimaju“ Uber i njemu slične aplikacije za iznajmljivanje prevoza.

Kao i ostali taksisti širom sveta, i Aleksej je ljut i ogorčen. Ovog maja je učestvovao u organizovanju protestne vožnje tokom koje su on i njegove kolege blokirali centralnu saobraćajnicu „Baštenski prsten“ (Sadovoe Koljco, Садо́вое кольцо́)”, glavni put koji deli/ razgraničava centar ruske prestonice od njenih predgrađa.

Grupa koji je Lukin pokrenuo takođe ohrabruje i inicira ostale metode protesta, uključujući tu i uvođenje “tihih sati” tokom kojih on i drugi taksisti složno bojkutuju primanje naloga za vožnju od svojih aplikacijskih provajdera taksi usluga, kao što je, recimo, Uber.

Na korporativnom nivou, taksi udruženja kao što su to „Ujedinjeni ruski prevoznici“ (URP), predlažu korekcije minimalne naknade za usluge koje nude moskovska taksi udruženja. Ova organizacija je pripretila da će podneti zvaničnu žalbu Ruskom saveznom regulatoru za zaštitu konkurencije.

Izgleda, međutim, da nijedna od ovih mera za sada ne deluje. Udruženja taksista neuspešno pokušavaju da se izbore sa, kako kažu, agresivnom, „predatorskom“ cenom moskovskih onlajn taksi službi. Ali, za sada, građani Moskve su ti koji kao klijenti žanju sve prednosti nastale ovom situacijom. Cene taksi vožnji su u večitom padu, čekanja na vozilo sve su kraća, a sama vozila kao i vožnja sve su udobniji.

Fiksna tarifa

Tokom poslednja tri meseca, tri glavna aplikacijska taksija u Moskvi – Yandex, Gett i Uber – uveli su fiksne tarife. Prednost: Putnici znaju koja je cena i koliko će koštati vožnja pre no što uđu u auto, a ne postoji ni opasnost da vam nečuvene moskovske saobraćajne gužve drastično podižu troškove vožnje.

“Fiksne tarife su potpuno u korist putnika jer ih ni na koji način ne mogu neprijatno iznenaditi tokom same vožnje”, rekao je generalni direktor moskovske filijale Ubera Moskva Vitalij Bedarev.

U svom pisanom odgovoru magazinu Moscow Times (MT), pres-služba Jandeksa takođe je pohvalila nedavno uvedenu meru fiksne tarife. Korisnici Yandex-a u Moskvi primetili su i značajno kraće čekanje na voizilo (za 29%). Broj dnevnih vožnji koje taksisti realizuju tokom jednog dana takođe su porasli u proseku za 15 odsto, a objavljeno je i povećanje prosečne zarade koju taksisti imaju po satu vožnje.

Pored uvođenja fiksne stope, taksi-aplikacije nude i druge popuste za putnike a naknadu tj „kompenzaciju“ za same taksi-vozače. Uber je za Moscow Times izjavio da smanjuje neke tarife u sklopu svoje marketinške kampanje, čineći vožnju taksijem u Moskvi još pristupačnijom za putnike – i to „o svom trošku“. Dakle, Uber ulaže u povećanje tržišnog udela na moskovskom taksi-tržištu.

“Naravno, mi ne gubimo novac na sve naše vožnje”, rekao je Bedarev MT-u.

Njihovi konkurenti sada primenjuju istu logiku. Kao rezultat toga, Moskovljani odnedavno osećaju dodatno pojeftinjenje taksi usluga. Cena nekih vožnji u Uberu konkurentna je moskovskom javnom prevozu: metrou, tramvajima i autobusima.

Pa ipak, vozači su ti koji na kraju gube kako bi platili ceh sve veće cenovne pristupačnosti u Digitalnom dobu. Ekonomija deljenja pogodila je mnogobrojne struke i profesije pa sada tradicionalni moskovski taksisti nemaju vremena za pristojan obrok već jedu u hodu, najčešće “ciglice” (kesice s instant-supicama, rezancima i nečim nalik sosu). Ovo je u novije vreme oličenje borbe za opstanak moskovskog taksi vozača: pod stalnim pritiskom aplikacijskih službi za prevoz, oni sada nemaju vremena ni da pristojno ručaju, hraneći se gotovim i konzerviranim jelima.

“Radimo duplo više a zaradimo triput manje”, žali se Aleksej.

“Naš posao je u poslednja tri meseca postao još nesnosniji”, potvrđuje Mansurjon, koji je pre godinu dana počeo da radi kao moskovski Uber-taksista. On je prošle zime mogao da za 10 vožnji uzme 6.000 rubalja dnevno (110 dolara). Mansurjon kaže da sada mora da obavi 20 vožnji kako bi zaradio 3500-4000 rubalja.

Slobodno tržište: „Mala bara – puno krokodila“

Moskovski taksi-propisi su među najliberalnijima u svetu. Ne postoje fiksni minimalni troškovi ili regulativom zacrtane kvote. Taksi licencu je lako dobiti, što je članove tradicionalnih taksi sindikata i udruženja nagnalo da pokrenu pitanja bezbednosti u saobraćaju.

Moskovske gradske vlasti takođe su se (nenamerno) okoristile o tri najjača igrača u borbi za profitni taksi-kolač. Lokalni propisi su stvar politike, a političari u moskovskoj gradskoj zoni povećavaju troškove posedovanja i upotrebe automobila u gradu. Ulice su sve pretrpanije i na njima ima sve manje prostora, cene parking-mesta nastavljaju da rastu, baš kao i saobraćajne i parking kazne, ali… ne i cene taksi usluga.

Sa taksijima koji su sve praktičniji i pristupačniji, tradicionalni “ciganski” tj. nelegalni taksisti koji voze „na kvaku“ za smešno malu naknadu praktično su nestali sa moskovskih ulica. U Moskvi, gradu sa 15 miliona stanovnika, posedovanje automobila više nije potrebno.

Gledano iz ove perspektive, izgleda da Moskva sve više i više liči na zapadne metropole. Stoga i nije čudo što prolazi kroz iste probleme i razdore od kojih pate i druge svetske metropole; na delu je, zapravo, globalna bitka na život i smrt između tradicionalnih taksista i aplikacija za taksi-usluge. Ali, za razliku od, recimo, Francuske – čija je nacionalna vlada raskrstila sa klasičnim taksistima ali takođe i pritegla Uber suzbivši ga kao nelojalnu konkurenciju – ruski regulatori tržišta taksi uslugama uveliko se klone bilo kakvog “konflikta”.

“Problem predatorskih cena koje nameću provajderi taksi-aplikacija postaje sve kritičniji i zahteva regulatorni odgovor”, rekao je Bogdan Konošenko, vlasnik jednog od mnogobrojnih taksi udruženja i član moskovske trgovinske komore. Konošenko predlaže da se aplikacijama za taksi prevoz zabrani subvencionisanje njihovih vozača. Bez dodatnih plaćanja prema vozačima koje digitalne taksi kompanije trenutno pružaju, tržište će se stabilizovati a cena tarife biće fer, kaže on. U suprotnom, ko god da pobedi u ovom ratu cena i osvoji monopolski položaj na tržištu, moraće da nadoknadi prethodna ulaganja u rušenje cena prevoza.

Uber je do sada odbacivao ovaj predlog. “Ovo je čudan predlog”, kaže Bedarov. “Zašto bi neko zabranjivao nešto što ide u prilog vozača?”

U ovom trenutku, monopolizacija moskovskog tržišta taksi uslugama deluje kao zastrašujuća priča, kaže Mihail Blinkin, šef Instituta za saobraćajnu ekonomiju na Višoj ekonomskoj školi. Ali, neregulisano (ili, bolje rečeno, “preslobodno”) moskovsko tržište može imati i samokorektivno delovanje. “Onog trenutka kada klijenti osete da cene taksi usluga ne odražavaju stvarno stanje stvari, moskovski „ciganski taksi“ lako bi mogao ponovo osvanuti na ulicama, čime bi se ponovo obezbedila trenutno narušena ravnoteža”, kaže on.

Takođe, nema indicija da će savezne ili lokalne vlasti zatražiti povećanje regulative. Dakle, verovatniji scenario je da će cene moskovskog taksija biti još niže nego što su sada, što će vršiti dodatni pritisak na vozače. Dobro je poznata činjenica da ruska privreda trpi od državne kontrole a i od teškog oblika korupcije. Međutim, moskovsko taksi tržište izgleda da je ovde nešto posebno: sa neverovatnom konkurencijom i minimalnim regulatornim uplivom države, ruska prestonica čini se kao savršeni mikrokosmos jedne Rusije koja postaje ekonomski liberalna.

 

Ovo može biti odgovor na pitanje i dileme nesretnog Alekseja Lukina.

 

The Moscow Times

Startup ulagači: Lov na sledeću veliku stvar (2/2)

Nakon prvog, sledi i drugi deo intervjua kojeg je glavni urednik Harvardskog poslovnog pregleda Adi Ignejšez napravio s poznatim venčer kapitalistom iz Silikonske doline, Markom Andresenom.

Adi Ignejšez: Ako je već tako teško sprovesti Javnu inicijalnu ponudu, da li onda većina današnjih startapova konstantno nastoji da se što bolje proda većim igračima?

Mark Andresen: Ako nam neko dođe i kaže da mu je cilj da što bolje proda svoju kompaniju, mi u njega i njegovu firmu nećemo investirati. Postoji mnogo drugih venčer kapitalista koji će ga finansirati. Za nas su najatraktivnije one kompanije koje se grade da budu nezavisne. Što se tiče kompanija koje su izgrađene kako bi se potom što bolje prodale, većina kupaca je prilično pametno i mogu da to osete. Ironično, ali je takvom startup preduzeću, zapravo, veoma teško da zaista nađe kupca.

A.I.:Poznato je da ste 1995. godine, firmu Netscape javno listirali nakon samo 18 meseci. Sada ste u odboru Fejsbuka, koja je imao jedinstveno zanimljivu IPO. Možete li nam nešto reći o razlici u IPO očekivanjima?

M.A.: Netscape potiče iz jednog drukčijeg doba, kada nije bilo Sarbejns-Okslijevog zakona, niti regulativa o fer obaveštenju [„reg FD“, regulation fair disclosure]. Hedž fondovi su predstavljali tek mali procenat tržišta. Takozvani „kratki prodavci“ (Short sellers) bili su u to vreme još uvek mali i nerazvijeni. A bilo je više „dugih investitora“ (Long investors) koji zaista razumeju kako je to bilo investirati u malo preduzeće i potom gledati kako se ono razvija. Tu je očekivanje da ste prebrzo listirali kompaniju. Ne bih da vam sada detaljno pričam o javnom listiranju Fejsbuka. Ali, po mom mišljenju, Facebook je izašao u javnost u trenutku kada je postao tvrđava. Kompanija je je izgradila snažne pozicije u svim oblastima koje mu obezbeđuju da njegovo javno listiranje bude po investitore bezbedna stvar.

Kako je jedan slabašni start-up model uspeo da promeni pravila igre?

Bila je to direktna reakcija na načelo „Zaboravite detalje, samo trgujte”. Preduzetnici su 1999. bili navođeni da brzo grade start-up firme: Izbaci na tržište osnovni, rudimentarni proizvod što je pre moguće, a onda od toga napravi što bučniju i što atraktivniju medijsku priču. Prodaj s..nje. Pokušaj da stvoriš tu medijsku larmu i hajp i održavaš ih koliko god možeš kako bi prvog dana izlaska na berzu imao što bolju IPO ponudu. A onda se nadaj da ćeš dovoljno dobiti na vremenu kako bi zaista i obistinio sva obećanja koje si svima dao. Ili, što bi rekli cinici, možeš taj startap da brzo prodaš. Mnoge od ovih početničkih kompanija imale su jezive proizvode.

Mark Andresen i Ben Horovic, ulagači venčer kapitala u startapove iz Silikonske doline

Mark Andresen i Ben Horovic, ulagači venčer kapitala u startapove iz Silikonske doline

A danas?

Nova startup metodologija je u osnovi potpuno suprotna tome. Po ovoj metodologiji, jedina stvar koja je bitna je stvoriti pravi proizvod – onaj koji ljudi žele, koji koriste i vole, i za koji su voljni da daju novac – pre nego što uradite sve ostale stvari. To je izuzetno zdrav potez, jer start-up kompanije „centrira“ na suštinu onoga što treba da izgrade: na pravi proizvod koji će imati dovoljno kupaca kako bi se došlo do profita.

Kada je u pitanju ovakva vrsta fokusa, ima li ovo načelo neke slabe tačke?

Može se otići predaleko. Veliki broj osnivača se, u stvari, plaši ulaska na tržište. Oni koriste ovaj pristup kao izgovor da nikada ne misle o prodaji i marketingu. Po mom mišljenju, oni u potpunosti poriču ono što je potrebno kako bi se zapravo izgradila kompanija i stvorio dobar, stabilan biznis.

Pa šta u tom slučaju činite? Uđe vam momak sa sjajnim proizvodom ali bez prevelike zainteresovanosti za sve ostalo vezano za startup biznis…

Batinamo ga [Smeh.] U osnovi, mi im kažemo nešto ovako: vidi, sve razumemo. 28-godišnjak koji je izgradio veliki proizvod i dolazi kod nas neće imati mnogo iskustva u prodaji i marketingu. Objašnjavamo mu da se na tržištu prodaje toliko drugih proizvoda. Ukoliko ne preduzmeš ozbiljne korake u vezi prodaje i marketinga, niko nikada neće ništa saznati o njemu. Niko ti nikada neće kupiti proizvod. A onda ćeš skončati u gubicima. Ali, ukoliko želiš da stvari posmatraš ozbiljno, onda su ovo stvari pomoću kojih bismo mogli da ti pomognemo.

Za čim tragate kada želite da investirate u tehnološke startup firme?

Tehnološki startap definišem kao novu firmu čija je vrednost u inovaciji koju nam donosi. Ovde se pritom ne radi o vrednosti proizvoda koji je sazdan u ovom trenutku, već o vrednosti proizvoda koja će se graditi u budućnosti. Tako da se isplati ulaganje u tehnološke kompanije samo u slučaju ako će to biti fabrika inovacija u godinama koje dolaze.

Napisali ste da “softver proždire svet“, da digitalne inovacije transformišu gotovo svaku industriju. Gde smo mi u tom procesu?

To je dugoročna stvar. Tek nedavno smo postali svet u kome svako ima kompjuter i sa mobilnim uređajima pomoću kojih čitav svet imamo na dlanu. Sada je trenutak u kojem se brojne industrije, koje u istoriji nisu bile previše pod uticajem tehnologije, iznenada nađu u poziciji da ih tehnologija transformiše.

Možete li nam dati neke primere?

Izdavačka industrija je više nego očigledan primer. Prvo je Amazon ušao u posao distribucije knjiga. Ovo je Amazon pretvorilo u softver – Amazon vebsajt. Sada se sama knjiga pretvara u softver. Svedoci smo tehnološkog preobražaja industrija kao što su nekretnine, poljoprivreda, obrazovanje, finansijske usluge, zdravstvo, maloprodaja. Mislimo da je sada pravo vreme za stvaranje takvih vrhunskih, naprednih softverskih kompanija koje će zaista transformisati industriju i svet. Ironija je u tome što mnoge od ovih kompanija zapravo recikliraju ideje koje su pokušale da se probiju tokom dotcom ere, ali su, nažalost, propale.

Govorili ste o lansiranju nekih velkih ideja koje nisu poletele jer su bile isuviše ispred svog vremena.

Loudcloud smo pokrenuli 1999. godine; današnji Amazon Web Services je u suštini ono što bi bio Loudcloud da je pokrenut 2006. godine umesto 1999. Tadašnja tehnologija nije bila spremna za Loudcloud. Rid Hofman (Reid Hoffman) je 1997. osnovao kompaniju za društveno umrežavanje pod nazivom SocialNet.com, mnogo pre nego što su to učinili Facebook ili LinkedIn [čiji je Hofman bio koosnivač 2003.]. Ljudi su se 20 godina smejali na koncept po kojem je funkcionisao Apple Newton, govoreći da je ovaj proizvod dokaz da niko ne poseduje interesovanje za tablet-računare. A onda je došao iPad. Mnogo ideja koje nisu uspele u dot-com epohi bile su, zapravo, pobednici. Jedini razlog za njhov neuspeh bilo je to što su došle – prerano.

Da li pristup virtuelnoj „cloud“ bazi podataka i big dati povećavaju šanse za uspeh novih preduzeća, tako što će se  njihovi poslovni modeli oslanjati malo više na nauku a malo manje na umetnost?

Da, mislim da je tako. Najbolje kompanije u koje danas svi upiremo pogled su neverovatno dobre u analitici. Imaju neverovatne zatvorene petlje, gde analiziraju podatke i praktično su direktno uključeni u proces analize, brojke i ishode u realnom vremenu, neprestano poboljšavajući svoju softversku petlju (loop) to jest sekvence instrukcija. Ali, ništa od ovoga nije prečica do uspeha. Još se uvek podrazumeva mnogo kreativne veštine tj. umetnosti. Iz tog razloga, nauci je i dalje teško da sama sve odradi kako treba.

Šta ste naučili o razvoju onog dela procesa koji pripada umetnosti?

Najbolji osnivači kompanija su zapravo umetnici u svom polju delatnosti. Oni u svojoj branši deluju instinktivno, jer su u kontaktu sa svim relevantnim tačkama podataka. U stanju su da sintetišu „iz stomaka“, tj. intuitivno sintetišu ogromnu količinu podataka – uvezujući zajedno tehnološke trendove, sposobnosti svojih kompanija, aktivnosti svojih konkurenata, psihologiju tržišta… sve moguće aspekte kako koji se tiču vođenja jedne kompanije. Veliki broj tehnoloških kompanija koje nisu uspele imaju koren svog neuspeha u dovođenju novog izvršnog direktora – i kompanija je prestajala s inovacijama da bi potom otišla na doboš. Veoma je teško da se skup veština koje je posedovao osnivač kompanije transplantuje, usadi nekome ko dolazi spolja na funkciju novopečenog izvršnog direktora.

Da li su venčer kapitalisti (VC) zapravo dobri u pronalaženju obećavajućih, potencijalno velikih kompanija?

Istraživanja pokazuju da postoji vrlo visoka korelacija između prvih VC firmi i istrajnih povraćaja uloženog kapitala. Ove firme su dobre u onome što rade, ali mi verujemo da je samo vrlo mali deo zbog toga što su pametni. Ona takođe ima veze sa upornošću protoka poslovnih dilova. Za kapital je važno tržište čiji je glavni pogon – kupac. I najbolji preduzetnici žele da uzmu novac od najvećih firmi, jer žele efekat pozitivnog signala – što je posebno važno za regrutovanje najtalentovanijih. Kao posledica toga, većina preduzeća drugog ili trećeg nivoa – dakle ona preduzeća koja ne pripadaju najvećima a nisu ni najvažnija – nemaju mogućnost finansiranja velikih preduzeća. Nije bitno koliko je dobar piker*: On nikada neće postići poslovni dil.

Neki vaši rizici bili su, kako se ispostavilo, fantastična prilika za ulaganje u zlatnu koku – samo spomenimo Twitter, Facebook, Skype uz još neke druge. Da li postoji neko ulaganje koje ste svesno propustili ali biste danas želeli da niste?

Da, tu je nešto što i danas ne možemo oplakati: Square [elektronski servis plaćanja] – to je bio naš veliki beli kit kojeg nikada nismo ulovili. Promakao bi nam u svakoj rundi (tj krugu ponuda potencijalnim ulagačima), i taj propust zaista ne možemo da prežalimo. Mi smo, ipak, ponosni na naše dosadašnje rezultate. Naše prvo ulaganje nam se već dvaput povratilo, sa mnogo više kompanija koje tek treba da sazru – što nam je omogućilo da vrlo brzo prikupimo sredstva i za druga ulaganja.

Razvili ste snažan filantropski fokus. Da li i nova generacija investitora razmišlja o ulaganju u društveno korisne projekte?

Ne [Smeh].

Toliko o mojim nadanjima u generacije koje dolaze.

Mnogi mlađi preduzetnici zacrtaju misiju svog društvenog angažmana ili filantropski program. Oni počinju rano. Investitori, ne toliko.

* Kratka prodaja (eng. short sale, short selling) je špekulativna operacija koja se sprovodi u očekivanju pada cene vrednosnih hartija. Investitor pozajmljuje deonice ili druge vrednosne hartije od brokera i prodaje ih kako bi ih otkupio prema očekivanom padu njihovih cena i, nakon što ih vrati brokeru, zaradiće na padu cena vrednosnih hartija. Budući da je rizik od gubitka u kratkoj prodaji teoretski beskonačan, kratku prodaju bi trebalo da koriste samo iskusni trgovci koji su upoznati sa svojim rizicima.

Definicija “short sellinga” glasi nekako ovako: Kupac pozajmljuje vrednosnu hartiju i u istom je trenutku po trenutnoj ceni prodaje na tržištu, znajući da hartiji cena i dalje pada. Neke su države razmatrale potpunu zabranu ove vrste ulaganja na deoničarskom tržištu.

Harvard Business Review

 

Američka „ekonomija poverenja“

Izgleda da su finansijska tržišta ubeđena kako će se nedavni talas poverenja u biznisu i među potrošačima u američkoj ekonomiji uskoro odraziti u formi proverljivih podataka (tzv. „hard data“) kao što su rast BDP-a, poslovna ulaganja, povećanje potrošnje i plata. Međutim, ekonomisti i političari nisu tako sigurni u ovo. Potvrda njihovih sumnji potkrepljenih „stanjem na terenu“ i te kako bi mogle biti važan faktor kako za američku tako i svetsku ekonomiju.

Izbor Donalda Trampa za predsednika SAD izazvao je pravu poplavu pozitivnih ekonomskih (i uveliko iracionalnih) sentimenata. Razlog tome je, između ostalog, Trampovo obećanje da će njegova administracija agresivno sprovoditi „Trifekta“ (Trifecta) politiku (1. deregulaciju tj. smanjenje uticaja države na privatne biznise, 2. smanjenje poreza uz poreske reforme, i 3. izgradnju infrastrukture). Republikanska većina u oba doma američkog Kongresa pojačavaju ovaj pozitivni sentiment, jer je konkretno signalizirala da se Tramp tokom svog mandata neće suočavati s onom vrstom parališućih zastoja koji su zadesili Baraka Obamu tokom većeg dela svog predsedavanja.

Uzburkanost i uskomešanost poslovnog i potrošačkog sentimenta odražava pretpostavku koja je duboko ukorenjena u američkoj psihi: da deregulacija i poreske olakšice oduvek oslobađaju energiju za transformaciju preduzetništva koje je u službi privrednog rasta (Za neke izvan Sjedinjenih Država, ovo je pretpostavka koja ponekad liči na čin slepog verovanja).

Naravno, ovo osećanje može se kretati dvosmerno. Baš kao što Trampov stav (naime, da biznis kao prioritet bude postavljen iznad svega ostalog, a sve ostalo instrumentalizovano zarad ubrzanja i povećanja efikasnosti američkog biznisa) može povećati poverenje, možda čak i previše, dok, tome nasuprot, percepcija da neki politički lider poseduje “anti-biznis” sentiment može izazvati pad poverenja u poslovnom i finansijskom svetu. Jer, upravo iz razloga što osećanja mogu i te kako uticati na stvarno ponašanje poslovnih aktera i potrošača, ovakvi pomaci mogu imati dalekosežne ekonomske posledice.

U svom revolucionarnom delu, „Opšta teorija zapošljavanja, kamata i novca“, Džon Mejnard Kejnz (John Mainard Keines) osvrnuo se i na “animalni duh” tj. “karakteristiku ljudske prirode da veliki deo naših pozitivnih aktivnosti zavisi od spontanog optimizma a ne matematičkih očekivanja, bez obzira da li su oni moralni, hedonistički ili ekonomski“. Džek Velč (Jack Welch), koji je 20 godina vodio General Electric je upravo takav takav slučaj: on je jednom prilikom izjavio da je gro njegovih ključnih poslovnih odluka potekao “direktno iz stomaka”, a ne na osnovu analitičkih modela ili detaljnih poslovnih predviđanja.

Ali, raspoloženje nije uvek precizno merilo aktuelnih ekonomskih kretanja i perspektiva. Kao što je ukazao nobelovac Robert Džejms Šiler (Robert J. Shiller), optimizam se može razviti i prerasti u neku vrstu “obilja iracionalnosti”, pri čemu investitori uzimaju procene imovine do tačke gde se gde se same procene razilaze od ekonomskih osnova. Oni mogu biti u stanju da, neko izvesno vreme, te procene održe u prenaduvanoj formi, mada će postojati samo onoliko koliko je ovakvo raspoloženje u stanju da pozitivno inspiriše kompanije i privredu.

Do sada se ova reakcija tržišta u formi „egzaltacije“ na Trampovu pobedu (svi američki berzanski indeksi su u finišu njegove kampanje u više navrata dostizali rekordne nivoe) nije odrazila u oblasti merljivih podataka. Štaviše, ekonomski prognozeri napravili su tek skromne uzlazne revizije projekcija rasta svojih proverljivih podataka.

Nije iznenađujuće da su investitori kapitala odgovorili na ovu „uzburkanost animalnih duhova“ pokušavajući da rade uoči trenda mogućeg laganog povećanja ekonomskih performansi. Oni se, na kraju krajeva, u svom poslovanju susreću sa predviđanjem kretanja u realnoj ekonomiji i privredi. U svakom slučaju, oni koji veruju da bi brzo mogli preokrenuti pozicije svog portfolija trebalo bi da preinače svoja očekivanja.

Ovo nije slučaj sa kompanijama koje investiraju u nove pogone i opremu i koje imaju manje šansi da promene svoje ponašanje dok saopštenja napokon započnu da se prevode u realnu politiku. Ali, što duže budu čekali, slabiji će biti stimulus za ekonomske aktivnosti i prihode, dok će više potrošača morati da se osloni na pad štednje kako bi svoje pozitivno raspoloženje preveli u realnu kupovinu roba i usluga.

Ovo treba staviti u kontekst aktuelne američke privrede koja sada iščekuje čvrsto utvrđene vremenske rokove kako bi Tramp svoja politička saopštenja pretočio u detaljno osmišljen plan koji će se sprovoditi. I dok je često prisutno izvesno kašnjenje kada su u pitanju politički pregovori i kompromisi, u ovom slučaju bi osećaj nesigurnosti i neizvesnosti mogao biti uvećan politikom postepenog donošenja odluka (takoreći odugovlačenja). Odlukom da se počne sa reformom zdravstva – samo po sebi komplikovano pitanje i uzrok velikih razdora u američkoj politici – Trampova administracija rizikuje da izgubi nešto od političke dobre volje koja bi mu mogla zatrebati biti za realizaciju one vrste fiskalnih reformi koje tržišta očekuju od njega.

Čak i ukoliko se u ekonomskim podacima i pojave neke anomalije i „prepreke na putu“, to ne bi trebalo da potraje ukoliko Trampova administracija ne uznapreduje sprovođenjem politike koja će povećavati dugoročnu produktivnost – kroz, recimo, reformu obrazovanja, programe edukacije u zanatima, obuku za specifične veštine kao i prekvalifikaciju radne snage. Trampova uprava bi takođe trebalo da se uzdrži od obavljanja protekcionističkih trgovinskih mera, koje bi poremetile već prekomerno zamršene relacije prekograničnih lanaca vrednosti kako za proizvođača tako i za potrošača (Lanac vrednosti je niz aktivnosti koje generišu tj. stvaraju neku vrednost. Lanac vrednosti je skup aktivnosti koje jedna firma sprovodi u određenoj industriji, obavljajući ih u cilju ostvarivanja kvalitetnog proizvoda ili usluga namenjenih tržištu).

Ako se  poverenje u američku ekonomiju ne bude prevelo u čvrste i proverljive podatke, nezadovoljena očekivanja o ekonomskom rastu i korporativnim zaradama mogli bi da dovedu do pada finansijsko-tržišnog raspoloženja, podstičući nestabilnost tržišta i pad cena imovine. Po takvom scenariju, privredni motor Sjedinjenih Država mogao bi da posustane, izazivajući time da trpi i celokupna globalna ekonomija – naročito ukoliko ti ekonomski izazovi budu naterali Trampa i njegovu administraciju da sprovode protekcionističke mere.

Sjedinjene Države stoje na relativno čvrstim temeljima postizanja većeg privrednog rasta. Zapravo, podsticanjem Kejnzove „ekonomije animalnih duhova“ Trampova bi administracija postavila temelje privatnom sektoru za obavljanje mnoštva teških zadataka. Ali, ima još toliko toga da se uradi. Ukoliko Trampova administracija ne bude u stanju da ostvari dobru saradnju sa Kongresom radi što skorijeg prevođenja tržišno-motivisanih namera u dobro odmerene i „kalibrirane“ akcije, kašnjenje i otezanje u domenu proverljivih i konkretnih pozitivnih parametara na tržištu i među potrošačima indukovalo bi rizik od gubljenja poverenja (a time i rast cena, što bi zakočilo ekonomiju). Ovakav ishod poznat je kao čeoni vetar tj. situacija koja bi otežala privredni rast. Ukoliko se izgubi poverenje među privrednim i finansijskim akterima – a usled oklevanja političara da prave jasne i konkretne korake, ova situacija će se u tom slučaju protezati daleko izvan domena finansijske nestabilnosti, prerastajući u društvenu, bezbednosnu i sistemsku nestabilnost.

 

Project Syndicate

 

Nova epoha investiranja: robo-savetnik

Merrill Lynch, investiciono odeljenje pri Bank of America planira da uvede robotske savetnike. Ova kompanija je u ponedeljak 3. oktobra započela  online investicione usluge, aktivirajući i telefonsku aplikaciju koja se zove „Meril edž vođena ulaganja“ (Merrill Edge Guided Investment). Usluga će odražavati „stavove“ drugih robo-savetnika koji već postoje na tržištu, postavljajući korisnička pitanja o njihovoj starosnoj dobi, toleranciji na rizike, investicionim ciljevima i vremenskom okviru za ostvarenje ulaganja. Ona će zatim napraviti preporuke za ulaganje koristeći se indikatorima poteklih iz niza pasivnih fondova (exchange-traded funds, ETF). Usluga je osmišljena kako bi pomogla manjim investitorima da ulažu skromnije sume novca, kao što su različiti penzioni planovi.

To će najprije ponuditi ovu uslugu svojim klijentima, a zatim u široj javnosti. Mobilne aplikacije za iPhone i Android uskoro će takođe biti uvedene. Aron Levine, koji rukovodi projektom Merrill Edge rekao je za magazin American Banker: “Svesni smo da nisu svi investitori isti kao i da se svi naši klijenti razilaze u razmišljanjima o tome kako, kada i gde oni tražiti smernice za ulaganje. Neki od njih vole  da to učine samostalno, drugi to rade konsultujući se sa savetnikom, dok treći traže neku kombinaciju obe ove opcije.” Ova nova platforma osmišljena je da iskombinuje sposobnosti Merrill onlajn savetničke platforme sa stručnim kvalitetima svojih investicionih savetnika. Koristeći se investicionim odlukama koje su doneli ljudi – a ne roboti, algoritmi i softver – Bank of America očekuje de će takav pristup izdvoji Merril Edge od ostalih robo-savetnika u tržišnoj areni.

Merrill Edge je produkt koji je na tragu nekoliko drugih banaka, koje su takođe nedavno pokrenule sopstvene investitorske robo-savetnike. Capital One Financial je juna ove godine izbacio na tržište svog robo-savetnika, dok su BBVA Compass Bancshares i US Bancorp najavili da ove godine i oni takođe planiraju partnerstvo s robo-provajderom. Charles Schwab, Fidelity Investments, kao i E*Trade, takođe su odnedavno pokrenuli svoje robo-savetnike.

Sean McDermott, viši analitičar u Corporate Insight rekao je za American Banker da “ima puno strateškog smisla u tome da Bank of America baš u ovom trenutku izbaci na tržište ovu ponudu. Ne samo što ona dozvoljava kompanijama da idu u korak s glavnim konkurentima, već će doprineti da se nose sa fiducijarnim zahtevima koji će se nametnuti firmama kada sledeće godine budu ubačeni u praksu.”Prema poslednjim izveštajima, Wells Fargo očekuje da početkom 2017. lansira svoj servis investicionih robo-savetnika. Nova platforma biće dostupna svim Wells Fargo brokerima i klijentima. Wells Fargo očekuje da profitira na sopstvenim veoma izdašnim bankarskim resursima, intelektualnom kapitalu i investicionim jedinicama. Danas, ova kompanija nastoji da obezbedi isporuku proizvoda koja se uklapa u njihov brend.

Trenutno, Wells Fargo ima više od 15.000 savetnika sa 1,4 biliona američkih dolara u aktivi klijenata, kao što je navedeno u njihovom najnovijem izveštaju o poslovanju. Wells Fargo, kao bankarska jedinica klijenata koji poseduju sličnu investitorsku filozofiju, veruje da su njihovi klijenti sada spremni za ovu vrstu investicionog izbora.

Komadići slagalice robo-savetnika

Ova nova platforma je naročito isplativa za velike igrače. Prema skorašnjem članku u magazinu „Finanijsko planiranje“ (Finance Planning), robo-savetnik fonda Charles Schwab nedavno je potvrdio da automatski softver upravlja s njegovih preko osam milijardi imovine (AUM, Assets Under Menagement – imovina pod upravljanjem). Njihov automatizovani robo-savetnik „Betterment“ radi veoma dobro, a nedavno je najavio da ima preko pet milijardi dolara u AUM. Ova već zapažena profitabilnost ohrabrila je i mnoge druge igrače koji se bave upravljanjem imovinom da se koriste savetodavne usluge robota za svoja ulaganja.

U istom tom članku koji se pojavio u „Finansijskom planiranju“ tvrdi se da samo 5% investitora koristi automatizovane savetnike, što sugeriše da postoji još puno neupražnjenog prostora namenjenog širenju tehnologija za automatizovano ulaganje. U stvari, mnogi investitori su, zapravo, u potpunosti upoznati s robo-savetodavnim modelom ulaganja. Statistika proizašla iz istraživanja naglašava mogućnosti rasta modela robo-savetnika (pogledajte: Robo-savetnici čiji je cilj da služe žene).

Potrošačima i savetnicima su sve važniji načinjeni troškovi. Svi ovi automatizovani modeli savetovanja prii menjuju različite strukture troškova. Na primer, Schwab naplaćuje 10 baznih bodova savetnicima s manje od 100 miliona dolara u AUM, a uz to i besplatno nudi svoje robo-savetnike savetnicim od krvi i mesa koji imaju veća sredstva klijenata. Ne samo da će se polje konkurencije proširiti uporedo s razvojem palete servisa i provajdera, već će cenovna struktura takođe uticati na širenje robo-savetnika.

Mark P. Cussen, Investopedia

još: Wells Fargo to Launch Robo-Advisor in 2017 | Investopedia 

Ekonomija ponude, ekonomija potražnje ili inovacije?

Već je postalo nemoguće negirati tzv. “sekularnu stagnaciju” (secular stagnation). Ovu sintagmu skovao je Leri Samers (Larry Summers). Najkraće rečeno, zemlje koje pate od sekularne stagnacije opterećene su s previše štednje i premalo ulaganja; kada se radi o najrazvijenijim ekonomijama na svetu, bogatstvo im se gomila, ali realne zarade jedva da rastu, dok je učešće radne snage u proizvodnom procesu na silaznoj putanji. Što je još gore, političari nemaju verodostojnu sliku o tome šta se uopšte može učiniti povodom ovog problema.

Iza ove stagnacije leži usporavanje rasta produktivnosti još od 1970. godine. Izvorište takve, sve usporenije produktivnosti – a to su autohtone inovacije – bilo je loše “krpljeno” još od kasnih 1960-ih (uglavnom u određenim industrijama), što je još više došlo do izražaja počev od 2005.

Ronald Regan i Margaret Tačer posmatrali su stagnaciju koja je zahvatala ekonomije i privrede od 1970. od strane agregatne ponude. Oni su želeli da smanjenjem poreza na dobit i zarade podstaknu investicije i privredni rast, ali sa spornim i diskutabilnim rezultatima.

Ali danas, sa znatno nižim poreskim stopama, rezovi te veličine doveli bi do velikog povećanja fiskalnih deficita. Jer, sa nivoima duga već više nego dovoljno visokim, kao i velikim deficitima koji su pred nama, takve mere “ekonomije ponude” bile bi nesmotrene.

Tako je sada najbolje i najpametnije prikazivati stvari iz perspektive ekonomije potražnje, koristeći se teorijom koju je 1936. koncipirao Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes). Kada “agregatna tražnja” – nivo realnih troškova na finalne domaće artikle koje su domaćinstva, preduzeća, vlade, kao i kupci u drugim zemljama spremni da naprave – zaostaje output na punu zaposlenost, a output je ograničen na tražnju. A inovacija neće biti.

09

Ali zamisao koju podržavaju zagovornici ekonomije potražnje je unekoliko čudna. Po njima, potražnja za privatnim investicijama je autonomna, upravljana silama koje je Kejnz nazivao “životinjskim duhovima”. Tražnja potrošača je takođe u suštini autonomna, jer je tzv indukovani deo (da visina potrošnje zavisi od visine ličnih primanja) “upregnut” na samostalno ulaganje kroz “sklonost za potrošnjom”. Prema tome, vladine mere su jedini način da se povećaju zaposlenost i rast onda kada autonomna potražnja zaostaje a poslovi se gube.

Ova koncepcija ne predstavlja ni rast niti oporavak. Kod zdravih ekonomija, jedna kontrakcijska šok-potražnja pokreće dve vrste odgovora tj. reakcija, kako bi se pokrenuo oporavak.

Adaptacije na pojavu novih mogućnosti bile bi jedan takav odgovor. Kada su preduzeća pogođena smanjenom tražnjom ugovornih poslova, (poslovni) prostor kojeg se odriču postaje dostupan za upotrebu od strane preduzetnika sa boljim načinima vođenja preduzeća – ili boljim poslovanjem. Neki od zaposlenih koji su otišli započeće sa svojim firmama (i zaposliti radnike). Sa svakom recesijom, mnogi mali biznisi nestaju; a, tokom vremena, novi mali biznisi – uglavnom još uspešniji – pojavljuju se na njihovom mestu.

Drugi odgovor odnosno reakcija su domaće inovacije – nove ideje proistekle iz najrazličitijih preduzetničkih glava. Kada preduzeća pogođena smanjenom potražnjom zaustave dalje zapošljavanje na neko vreme, neki zaposleni će iskoristiti svoju situaciju kako bi smislili nove proizvode i metode, osnivajući startapove kako bi ih razvili.

Sve veći broj ambicioznih inovatora naporno radi u kućnim garažama kako bi samostalno proizveli neka od svojih kapitalnih dobara. Što je još važnije, akumulacija novih startup firmi će postepeno generisati sve veću potražnju za investicijama – a to je indukovani tj. pobuđeni zahtev izazvan novom situacijom! – a takođe će generisati i rast.

Neki mogu posumnjati u ovaj koncept. Mogu li novi proizvodi i metode da prođu dobro na tržištu ukoliko postoji manjak potražnje? Kao što mi je jedan inovator rekao usred finansijske krize: njegov cilj je bio da preuzme tržište – a zaista mu je malo bilo važno to što su ciljna tržišta bila samo 90% svoje nekadašnje veličine.

Ilustracija: The Guardian

Ilustracija: The Guardian

Može li kapital biti podignut tamo gde se prihodi depresivno umanjuju? Male firme i startup preduzeća uvek moraju da se bore za kredit, a Velika Recesija koja je sledila finansijsku krizu iz 2008. godine još im je više otežala situaciju. Ipak, recesija nije sprečila gomile tih firmi da pronađu izvore finansiranja u Silikonskoj dolini, Londonu i Berlinu. Nije ni čudo što su se Nemačka, Sjedinjene Države i Velika Britanija više-manje oporavili od krize. U Sjedinjenim Državama, ukupan faktor rasta produktivnosti dostigao je svoje rekorde upravo tokom 1930-tih, kada je privreda bila u padu, a potom izrastajući jača iz Velike depresije.

Oporavak je žalosno podbacio u dve vrste ekonomije. Francuskoj i Italiji nedostaju mladi ljudi koji žele da budu novi preduzetnici ili inovatori, a oni malobrojni rušeni su i ometani ukopanim i uparloženim korporacijama i mnogim drugim interesima. Grčkoj ne nedostaju  potencijalni preduzetnici i inovatori, ali joj nedostaje sistem anđela investitora kao sistem za  venčer kapital (ulaganje s rizikom). Neki Grci su osnovali dobre i značajne startup firme, mada ne u Grčkoj.

Zagovornici ekonomije tražnje reći će da inovacije samo čine da oporavak bude još teži, jer inovacije omogućavaju da firma zadovolji postojeću potražnju sa manje zaposlenih. Oni se, prema tome, pozivaju na godišnje investicije u javnom sektoru – sve do nivoa potrebnog za punu zaposlenost. Takve infrastrukturne investicije bi, međutim, daleko prevazilazile sve ono što je ikada bilo preduzimano onda kada je ekonomija bili “ostavljana” da povrati visoku zaposlenost kroz sposobnost adaptacije i inovativnost. U stvari, takva investicija je daleko skuplja, jer predupređuje i sprečava adaptaciju i inovaciju, koje bi omogućile veću zaposlenost i brži rast.

Štaviše, sve dok zapadna inovacija i dalje ostaje usko ograničena, opredeljenost ekonomije tražnje jednom velikom, neprekidnom protoku ulaganja u infrastrukturu – i, shodno tome, opredeljenost i privrženost ekonomije ponude neprekidnom protoku privatnih investicija – mora dovesti do uvek umanjujućih profitnih povraćaja, dok, neminovno, ekonomija ne dostigne stanje gotovo potpune nepokretnosti.

Ponuda, ona kojom se nudi još više od one stare robe, nastale bez daljeg inovatorstva, nikad ne “stvara svoju sopstvenu potražnju” kako je mislio Kejnz. Ali, obezbeđivanje nove robe, proistekle na inovacijama, to može. Prepreke i smetnje prilagođavanju i inovaciji – a ne fiskalna štednja – jesu faktori koji izazivaju našu stagnaciju. A samo bi obnova dinamike – a ne još više fiskalne neodgovornosti – ponudilo makar neku nadu za trajni izlaz iz krize, recesije i stagnacije.

Project Syndicate

Javna potrošnja i monetarna politika

Evo šta ekonomista Vladimir Gligorov misli o Krugmanovim argumentima za povećanje javne potrošnje i za aktivniju monetarnu politiku, kojima se Nemačka protivi, više od većine, mada ne i svih, drugih zemalja u Evropskoj uniji.

Oko javne potrošnje, tu su tri stvari.

Jedna jesu ulaganja u infrastrukturu, nacionalno i unutar EU, gde nema preteranih neslaganja. Ulaganja u EU su deo Junkerovog plana ili Plana pet predsednika (a i Berlinskog procesa za Balkan, kojeg je inicirala Nemačka). Sprovođenje je problem. Oko ulaganja u Nemačkoj ili u nekoj drugoj zemlji, tu takođe nema mnogo sporova, mada to nije nešto što može u bilo kojoj zemlji da se odluči preko noći, dakle potrebno je vreme, politički dogovori i sve to. Uglavnom se smatra da bi nemačku infrastrukturu, kada je konkretno o njoj reč, trebalo obnoviti, što će reći da su tu potrebna velika ulaganja.

Druga je stvar povećanje tekuće potrošnje, recimo putem povećanja izdataka za nezaposlene ili za plate. To je politički problem, ali je i problem konkurentnosti. Nemačka je izvozna privreda, a zemlje kao Francuska ne mogu da dozvole da izgube konkurentnost prema Nemačkoj. Tako da se ti predlozi svode na to da Nemačka, koja ima veliki suficit u spoljnoj trgovini, poveća plate i druge izdatke i tako poveća domaću potrošnju i uvoz, što bi pomoglo drugim zemljama u EU, koje imaju deficite, da povećaju izvoz. Do toga, do rasta plata i drugih naknada, će svakako i doći, postepeno, ali nemačke vlasti mogu da gledaju i da povećaju stanovništvo, dodatnom imigracijom, jer je tamo demografski rast negativan, što će uticati na to da se plate povećavaju sporije, mada bi ukupna potrošnja trebalo da se poveća. No, iz ovoga što sam napisao o imigraciji, jasno je da sve to nisu naročito jednostavne političke, pa sada i socijalne, odluke.

Treća je da država dodatno zapošljava, gde ima predloga da to bude putem neke vrste industrijske politike, pri čemu je teško videti šta bi to tačno bilo, jer je prošlo vreme kada su države ulagale u državna industrijska preduzeća. U Nemačkoj je, uz to, stopa nezaposlenosti niska, tako da se može govoriti o punoj zaposlenosti, pa nije jasno koju bi dodatnu zaposlenost javna ulaganja trebalo da povećaju?

Tu je problem (od Džona Mejnarda Kejnza do Krugmana) ovaj: ako se vidi da privatni sektor ne ulaže, a nezaposlenost je nedobrovoljna, znači ljudi traže posao, ali ga poslodavci ne nude, država bi mogla, a Kejnz i Pol Krugman smatraju i da bi trebalo, da ih zaposli. U Nemačkoj nema previše takvih nezaposlenih, ako ih uopšte ima, tako da bi to bila preporuka za druge zemlje Evropske unije, gde se zaista i razmatraju ti programi ulaganja u infrastrukturu, pa i drugi koji bi trebalo da podstaknu preduzetništvo u industriji i u izvoznim uslugama, ali to ide sporo jer mnoge zemlje članice nemaju potrebni fiskalni prostor za subvencije ili za poreske olakšice, dok EU nema mogućnosti da oporezuje za te namene, a krediti koje bi trebalo da uzima, i koje i uzima kako bi pozajmila novac Grčkoj na primer, na kraju, ali koji se planira već sada, moraju da se pokriju iz poreza. Što je politički problem – jer Brisel ne odlučuje, već odlučuju zemlje članice – da se utvrdi ko bi šta platio i koliko? U Nemačkoj, recimo, postoji sistem fiskalnog federalizma, uostalom kao i u Americi, gde federacija i pokrajine (države u SAD) dele troškove javnih ulaganja. EU kao celina nema takav sistem, izuzev sredstava u budžetu koja su namenjena manje razvijenim državama i regionima.

Tako da je Krugmanov problem ovaj: Kako bi Nemačka većom javnom potrošnjom mogla da utiče na povećanje zaposlenosti, recimo u Grčkoj ili Španiji? Odgovor je: tako što bi podstakla potrošnju i ulaganja kod kuće, čime bi se povećao uvoz neposredno, a i posredno preko brže inflacije u Nemačkoj. Alternativa je da se do istog takvog prilagođavanja dođe padom plata i cena u recimo Španiji ili Grčkoj, što bi povećalo njihov izvoz u Nemačku, a možda bi je to podstaklo i da ulaže, u recimo infrastrukturu iz razloga konkurentnosti i povećanja zaposlenosti (kako bi posao našli oni koje bi ugrozio povećani uvoz). Ovde, naravno, postoji asimetrija: nemačka politika bi trebalo da bude solidarna sa zemljama kao što su Španija i Grčka, dok bi prilagođavanje ovih drugih kroz deflaciju (smanjenje zaposlenosti i plata) bilo u njihovom interesu (gde je potrebno da ovaj “njihov” ili “sopstveni” interes javnosti nađe politički izraz u tim zemljama, što kao što se vidi nije baš jednostavno). Tako da odricanje izgleda politički, a mnogima i etički, opravdanije od solidarnosti. Fiskalna unija, naravno, taj problem rešava – kroz evropski porez i socijalna davanja – ali do toga je potrebno doći.

Super Mario

Što se monetarne politike tiče, ona je bila veoma uspešna u tom smislu da je očuvan evro. Oko 2012, kamatne stope na evro obveznice država članica monetarne unije su počele veoma da se razlikuju, do desetak procentnih poena (između recimo prinosa na nemačke državne obveznice i španske i grčke, koje su sve u evrima naravno), što je zapravo bila spekulacija o tome kako će izgledati kursevi novih valuta kada se raspadne evro. To je Mario Draghi uspeo da onemogući. Takođe, uspeo je da devalvira evro u odnosu na dolar, delimično kroz takozvano kvantitativno olakšanje, što je značajno podržalo evropski izvozni sektor. Konačno, učinio je javne dugove država članica održivim (čak i Grčke, ako tamo konačno privreda počne da se oporavlja), jer su kamatne stope na nuli, kada nisu negativne, a i ostaće takve bar još nekoliko godina.

Nije, pak, došlo do podsticanja ulaganja monetarnom politikom. Osim u berzanske papire. I tu je ključni problem. Naime, Mario Dragi kupuje razne vrste obveznica, time utiče na rast njihove cene i na pad prinosa, i to održava solventnost i likvidnost korporativnog i finansijskog sektora, ali ne podstiče ulaganje u dodatne proizvodne kapacitete, osim možda u inostranstvu, jer EU ima suficit u razmeni sa svetom. Jedan razlog je to što još uvek postoje ozbiljni problemi u bankarskom sektoru, gde je potrebno da se poveća kapital i da se uklone preostala nenaplativa potraživanja, a drugi razlog je to što se privatna potrošnja sporo oporavlja, zbog povećanog broja nezaposlenih i zbog stagnantnih, a u mnogim zemljama, i realno manjih plata i drugih naknada. Što se vidi u veoma sporoj inflaciji. To je taj problem prilagođavanja kroz deflaciju.

Šta tu još može monetarna politika? Da ubedi preduzetnike i potrošače da će inflacija da se ubrza (da, kako bi rekao Krugman, ubedi sve da je “posvećena iracionalnosti”), pa da prvi vide izglede da povećaju dobit i ulažu u povećanje proizvodnje, a drugi bi trebalo da danas troše više jer će sutra sve biti skuplje. U tome je Dragi bio neuspešan, uostalom kao i FED (američka centralna banka) i centralna banka Japana (mada ne iz istih razloga). Da bi se to postiglo, potrebno je bukvalno štampanje para, ono što se zove helikopterskim novcem, što znači da se novac naprosto stavi ljudima u džepove, pa da oni krenu da ih troše (recimo zato što će to biti više nego jasna potvrda da je centralna banka postala “iracionalna”).

01

To je, međutim, isto što i fiskalna politika, zbog čega Dragi to ne može da uradi. Ne može ni Brisel, jer budžet EU nema mogućnost deficitarnog finansiranja, već to mogu samo države članice, a među njima one koje nemaju budžetske probleme, što će reći ponovo Nemačka. Koja ne vidi potrebu za tim jer nema problem nezaposlenosti i ne bi ubrzanjem inflacije u samoj Nemačkoj da podstakne uvoz i obeshrabri izvoz.

Pa se vraćamo na ono što sam napisao o podsticajnoj fiskalnoj politici. Gde bi posao helikopterskog novca obavilo smanjenje poreza (naprosto ministarstvo finansija pošalje svima ček sa nadom da će novac biti potrošen), ali to mnoge zemlje ne mogu da urade iz političkih, ali i budžetskih razloga, jer bi se time povećali fiskalni deficiti. Centralna banka nema taj neposredan problem, usled čega je štampanje para, u vidu helikopterskog novca, bolji metod, ali to, najpre, nije moguće po statutima većine banaka, a drugo nije politički izvodljivo ako nije jasno ko tačno snosi troškove? Što je političko pitanje koje je neizbežno, čak i ako ta operacija nikoga ništa ne košta. U Evropskoj uniji bi bilo prelivanja, što je dodatni politički problem. A zajedničke kese za tu svrhu nema.

Naravno, ništa ne stoji i nevidljiva ruka ne miruje, tako da će sa vremenom taj proces postepenog rasta plata i cena u Nemačkoj i sličnim zemljama, uz pad realnih plata u deficitarnim zemljama, dovesti do oporavka, gde će biti veoma vazno to što je Dragi uspeo da sačuva evro i sa njim zajedničko tržište. A biće i dodatnih javnih ulaganja, ali ništa od toga ne preko noći.

Benevolentni diktator i demokratija

Problem koji imaju Krugman i drugi ekonomisti, koji kažu da je potrebno da država više troši, zaduživanjem jer su kamate niske, jeste u tome što ne mogu da objasne zašto za to nema podrške ni u zemlji sa centralnom vlašću i budžetom kao što su SAD, a pogotovo je to složeno u EU, gde centralne vlade i budžetske politike i nema. Zapravo, u SAD federalne vlasti mogu da troše deficitarno, što i čine, ali su te mogućnosti u državama (članicama federacije) ograničene, i zapravo formalno nepostojeće (osim kroz zaduživanje za kapitalna ulaganja). Tako da u SAD države ograničavaju federaciju, dok su u EU, a zapravo u  evropskoj Ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU), države ograničene nedostatkom fiskalne zajednice.

Problem je, delimično, u pristupu. Uzmimo da postoji benevolentni diktator; njemu bi bilo jasno da javna potrošnja i ulaganja mogu i treba da nadoknade privatnu potrošnju i ulaganja kada su one nedovoljne da bi se postigla puna zaposlenost. Otuda pitanje: zašto ne može demokratija ono što bi mogao benevolentni diktator? Pa onda slede objašnjenja, jedno manje razumljivo od drugog. No, benevolentni diktator to ne može, upravo zbog toga što mu nedostaje demokratska legitimnost. Krugman je u pravu da je javni dug ono što “mi dugujemo sebi”, ali u federacijama i unijama tih “nas” nema, a nema “nas” ni u centralizovanim državama mimo legitimnosti koju obezbeđuje demokratski proces. Čak i centralna banka to nije, jer demokratski “mi” nismo spremni da joj predamo upravljanje javnim finansijama. Zato su one samostalne, što će reći odvojene od budžeta, kako bi mu bile nedostupne.

Rezervni novac

Krugmanu je sve to jasno, usled čega on smatra da je bolje kada evra ne bi ni bilo, pa bi zemlje kao Španija i Grčka devalvirale i ne bi morale da se prilagođavaju kroz deflaciju. Izvoz bi se povećao ili bi se bar uvoz smanjio, pa bi se povećala domaća potrošnja, i opet bi negativni efekti na zaposlenost i privrednu aktivnost bili manji i privremeni. Problem je u tome što je za uspešnu devalvaciju potrebno da novac zemlje bude njen rezervni novac, što će reći da se ne štedi, računa, primaju plate i druge naknade, i pozajmljuje u stranom novcu. No, u mnogim zemljama, recimo u Srbiji, ali recimo i u Hrvatskoj, a i u Grčkoj u vreme drahme, štedi se u stranom novcu, a i plate su u velikoj meri indeksirane na evro (ili ranije nemačku marku ili dolar), upravo da bi se prihodi i potrošnja osigurali od neočekivane devalvacije. Tako da, ako se svejedno devalvira često, kao u slučaju Srbije, to dovodi do rasta stranog duga, jer čak i državi je jeftinije da se zadužuje u stranom novcu, i onda, kao što je sada slučaj, devalvacija rizikuje ne samo bankrotstvo privatnog sektora, već i države. Tako da, opet, kada bi postojao benevolentni diktator sa potrebnim ovlašćenjima da obezbedi da ljudi imaju poverenje u sopstveni novac, iako ih to poverenje košta svaki put kada kurs devalvira, prilagođavanje na gubitak konkurentnosti i na privredne krize kod kojih je to problem bi bilo preporučljivo. No, to obično zahteva različite mere represije, koje su opet skupe politički i u novcu. Neke zemlje su uspešne u režimima takozvanog inflatornog targetiranja sa fleksibilnim kursem, ali njima devalvacije nisu ni potrebne. Ali mnoge od zemalja koje su upravo htele da se oslobode tih troškova povremenih devalvacija i stoga su prešle na evro nemaju ni monetarne niti fiskalne, a to će reći ni privredne niti političke uslove, potrebne za povratak na sopstveni novac. A uz to su i demokratije, pa moraju da vode računa o tome ko plaća koji fiskalni trošak.

Peščanik.net, 07.05.2016.

Veštačka inteligencija za svakodnevnu upotrebu: uskoro i na vašem pragu

Kako su četiri programera – bez skoro ikakvog znanja o Japancima – dizajnirali softver za čitanje japanskog rukopisa.

Danas na tržištu postoji obilje applikacija koje podražavaju stvaran svet na način veštačke inteligencije. Ovakve aplikacije niču na neočekivanim mestima – nastaju i pre nego što biste pomislili da takvo šta postoji.

Dok trijumf u igranju igre Go može biti impresivna stvar, i inteligencija današnjih mašina se takođe razvija do tačke gde je može koristiti više ljudi kako bi radilo više stvari. Tako su četiri inženjera, bez gotovo ikakvog znanja japanskog, uspela da za samo nekoliko meseci stvore program koji prepoznaje piktografski rukopis ovog jezika.

Programeri iz informatičke kompanije Reactive Inc. objavili su aplikaciju koja prepoznaje japanski sa 98,66 odsto tačnosti. Ovaj tokijski start-up koji je pokrenut pre samo 18 meseci samo je deo rastuće, globalne zajednice programera i investitora koji predano rade na iskorišćavanju snage neuronskih mreža kako bi AI doveli do što praktičnije svrhe, a ne samo za odgovaranje na trivijalna pitanja ili kao takmaca u šahu i ostalim društvenim igrama.

“Do pre samo nekoliko godina morali biste da budete genije za to”, rekao je Dejvid Malkin (David Malkin) koji ima doktorat iz oblasti učenja mašina (deep learning), ali koji jedva da u nizu može da sastavi dve japanske rečenice. “Sada možete biti prosečno inteligentan momak a ipak da ste u stanju da kreirate zaista korisne stvari. Mašta će ubuduće biti ta koja će se sve više upotrebljavati za rešavanje poslovnih iskušenja na terenu.”

Neuronske mreže sposobne su da “vide” primenom slojevitih filtera koji iziskuju sve kompleksnije funkcije, umnogome na način na koji funkcioniše ljudski korteks za funkcije vida i oka.

Veštačka inteligencija nekada je bila ekskluzivno “igralište” kojim su dominirali jedan Google Inc. ili Facebook Inc. kao i drugi lideri u oblasti tehnološke industrije. Svaki start-up koji se danas bavi razvojem mašinskog učenja može pristupiti platformi baziranoj na IT oblaku, pri čemu im kompanije kao što su Microsoft Corp., NVIDIA Corp. i Amazon.com Inc. prodaju svoje AI platforme kao koristan razvojni alat.

Tehnologija koju je razvio startap Reactive pokazuje kako su čak i mali timovi sposobni da veoma uspešno osmisle složene aplikacije sa tek malo znanja u datoj oblasti. Onaj teži deo posla sastojao bi se u smišljanju strategije kako da zaradite novac s takvom dobrom idejom. U tom smislu, Reactive namerava da pomogne japanskim školama da  poboljšaju svoje testove – jedna naizgled prozaična “vežba” koja bi mogla da promeni pravila igre u zemlji u kojoj se testovi još uvek pišu olovkom na papiru.

Malkin i njegove kolege, Džo Bulard, Filip Remi i Filip Iri, dva magistra i doktor informatike, postižu zavidno brz napredak u razvoju “neuro-softvera”. Bulard je početkom ove godine njihov AI program pokazao grupi entuzijasta tokom druženja u japanskom sedištu kompanije Google, koji je funkcionisao besprekorno – sve dok mu jezička ograničenja nisu stala na put.

“Samo da znaš da ne varam, koji je vaš omiljeni lik?” upitao je Bulard prisutne u prostoriji. Neko je rekao da je to “ba”, jedan fonetski karakter. Soba je odzvanjala smehom dok se Bulard očajnički trudio da napiše ovaj simbol.

I dok se prepoznavanje rukopisa može smatrati za učenje mašina, učenje japanskog je potpuno druga “igra”. To je zbog toga što jezik uključuje simboličke znakove kao što je recimo Kanđi (Kanji), koji se sastoji od elemenata koji se mogu čitati nezavisno, što nam otežava da konačno doznamo gde se jedan simbol završava a drugi počinje.  U svakodnevnom japanskom pisanju postoji više od 2.000 široko rasprostranjenih piktograma sastavljenih od nekoliko desetina klasičnih poteza. Trik je pozabaviti se uvek samo jednim slikovnim znakom, bez vezivanja za ostale.

Softverski algoritam za japanski jezik koji je razvila startup firma Reactive ispituje neuronske mreže za uparivanje i spajanje s ostalim simbolima u rečenici, dodajući svakom obrađivanom simbolu i drugi, pridruženi znak, ponavljajući ga u procesu prepoznavanja sve dok u ovoj finoj obradi ne dobije konačan rezultat koji je visoke verovatnoće tačnosti. Pre nego što ga je pustio u javnost, ovaj startup je svoj algoritamski model za prepoznavanje japanskog „izbrusio“ i testirao na oko 1,8 miliona karaktera.

“Činjenica da je ova tehnologija iskorak u domenu ekspertize pruža veliku prednost u brzini i skalabilnosti kada su u pitanju poslovne aplikacije”, rekao je Seishi Okamoto, projektni direktor u Fujitsu Laboratories Ltd., gde se razvija softver za čitanje kineskog. “Mašine uče da prepoznaju kineske piktograme i to takvim tempom da su već uhvatile korak sa ljudskim sposobnostima a verovatno će ih uskoro i pomračiti.”

I dok je ova tehnologija koju je razvio startap Reactive javno prikazana jedino tokom susreta poput onog u japanskom Guglu, ovi podaci nisu potvrđeni kao važeći, niti su ocenjeni od bilo koje nezavisne strane.

Za razliku od tipičnog programa izgrađenog oko krutih pravila, AI učenje mašina  modelovano je po uzoru na to kako ljudi obrađuju informacije. S obzirom da je dovoljno podataka ulaz (input), a skup željenih rezultata je izlazni set podataka (output), neuronske mreže uče da shvataju šta je to što je u sredini, između inputa i outputa. Ovo im omogućava da pronađu rešenja koja su dosad opterećivala tradicionalne pristupe, kao što je tumačenje govora i jezika ili, recimo, ili prepoznavanje i označavanje slika.

“Postoji nekoliko faktora koji su ovde u igri: računarstvo visokih performansi u suštini postaje jedna vrsta robe-sirovine, obezbeđena je dostupnost svuda prisutnim i gargantuovski obimnim bazama podataka a tu je i ogroman napredak u razvoju bazičnih naučnih disciplina, čija dostignuća čine računare bržima i pametnijima”, rekao je Jošua Bengio, profesor informatike na Univerzitetu u Montrealu koji je i jedan od autora nekih ključnih studija iz ove oblasti. “Demokratizacija informatičkih alata i omasovljavanje računarskih tehnologija takođe olakšava većem broju korisnika – a ne više samo vrhunskim profesionalcima – da razvijaju nove aplikacije i proizvode.“

Sve ovo će verovatno ubrzati evoluciju tehnologije za veštačku inteligenciju. Investicije u AI startup firme zahvataju raznolike oblasti – od obrazovanja i maloprodaje, do poljoprivrede. U 2015. godini ova ulaganja dostigla su 310 miliona evra, što je povećanje od gotovo sedam puta u zadnjih pet godina, prema istraživanju  njujorške firme za data-analitiku CB Insights.

Jednom kada bude izgrađena, neuronska mreža ne mora da bude ograničena samo na aplikacije za prepoznavanje jezika. U svoje slobodno vreme, četiri inženjera iz “Reaktiva” je 5.000 fotografija žena i ženske odeće preuzete sa Google Images, “provuklo” kroz svoju aplikaciju za vizuelno prepoznavanje. Dali su računaru jednu sliku prilično oskudno odevene dame da je prokomentariše: “Seksi odeća,” bio je odgovor softvera.

Pavel Alpeyev, Bloomberg