Amerika: kraj nacije startapova?

Već godinama, ekonomisti upozoravaju da nešto izgleda nije u redu sa samim osnovama američke ekonomije. Mislimo o Sjedinjenim Državama kao o dinamičnoj zemlji preduzetnika i samostalnih poslovnih ljudi, ali ovo je mnogo manje istinito nego što je to nekada bilo. Kako su ekonomisti Rajan Deker (Ryan Decker) sada u Upravnom odboru Federalnih rezervi, i drugi pokazali, stopa po kojoj se pokreću nova preduzeća u SAD je u opadanju. Do 2000. godine, najveći deo tog pada je bio rezultat pritiska velikih lanaca i restorana koji su istiskivali lokalne porodične biznise. Ali od početka ovog veka, i brzorastuće kompanije se takođe formiraju po nižim stopama. Bum u Silikonskoj dolini o kojem čitamo u vestima je izuzetak, a ne pravilo, piše analitičar Noa Smit za poslovni portal Blumberg.

Šta je razlog za ovaj zabrinjavajući trend? Mnoga objašnjenja su predložena, ali omiljena teorija desnice o slobodnom tržištu je da je vlada  ugušila preduzetništvo gomilanjem regulative. Na primer, Rajan Striter (Ryan Streeter), direktor Centra za politiku i upravljanje na Teksas-Ostin Univerzitetu, (the Center for Politics and Governance at the University of Texas-Austin), piše:

Jedno od mogućih objašnjenja [za pad dinamike] je da stalan rast broja pravila i propisa već godinama uspešno eliminiše generaciju preduzetnika, jer troškovi pokretanja novih preduzeća prevazilaze njegove prednosti. Dobra vest je da postoji protivotrov: povećanje ekonomskih sloboda… Propisi koji su usvojeni samo u proteklih sedam godina opteretili su ekonomiju sa novih 100 milijardi dolara poreza… Vlasnici malih preduzeća sada rangiraju propise rame uz rame sa porezima kao najveću pojedinačnu pretnju njihovom rastu.

Ova priča je zavodljiva, jer se uklapa u libertarijansko i konzervativno nepoverenje prema vladi. Regulatorni okviri  lako mogu biti okrivljeni jer ima toliko mnogo vrsta propisa, a mnogi propisi koje vlada donosi su rezultat lobiranja i odluka donetih pod političkim pritiskom. U stvari, ako oni koji zagovaraju slobodno tržište ikada pomere svoj fokus sa smanjenja poreza na deregulaciju, to će me učiniti više nego srećnim.

Evo i zašto: postoji razlog za sumnju da su propisi glavni krivac opadanja dinamike formiranja novih preduzeća. Istraživanje objavljeno 2014. čiji su autori Nejtan Goldšlag (Nathan Goldschlag) i Aleks Tabrok (Alex Tabarrok) sa Univerziteta Džordž Mejson (George Mason University) pruža dokaze koji pobijaju tezu Stritera.

Strogost regulacije je teško izmeriti, pa Goldšag i Tabrok koriste RegData, relativno novu bazu regulatornog pritiska koju je stvorio Merkatus Centar (the Mercatus Center), libertarijanski orijentisani think tank. RegData se stvara na osnovu analize Kodeksa saveznih propisa, brojanjem koliko puta se ponavljaju reči kao što su “mora”, “ne može” i “zabranjeno”. Ove restriktivno zvečeće reči se zatim uparuju sa različitim industrijama na koje se odnose, korišćenjem tehnike mašinskog učenja. To je genijalan način da se nešto kvalitativno (savezni zakoni) i kvantitativno meri.

Goldšag i Tabarok smatraju da je regulativa znatno porasla u većini industrija, posebno u proizvodnji.

Ali korelacija nije isto što i uzročnost. Ako povećanje broja propisa uzrokuje smanjenje privredne dinamike, očekivali bismo da privredne grane u kojima je manje regulacije beleže veći broj kreiranih preduzeća.

Kada su Goldšag i Tabarok analizirali ove brojeve i korelacije, oni međutim nisu našli nikakav merljiv odnos između porasta regulacije i pada dinamike na nivou industrija. Sektori u kojima su pravila postajala sve strožija imaju pad pokretanja novih preduzeća po stopama koje nisu veće od onih u sektorima u kojima je nivo regulacije bezmalo nepromenjen.

Autori su analizirali i one proizvodne sektore gde je zabeležen najviši rast regulative i došli do stog zaključka. U industrijama koje su u većoj meri regulisane nego što je to bio slučaj proteklih godina stope rasta broja novih preduzeća bile su približno iste kao i u drugim industrijama gde to nije bio slučaj.

Niti su promene u otvaranju novih radnih mesta i njihovom ukidanju – što je druga mera dinamičnosti industrije – u korelaciji sa promenama u regulatornoj strogosti.

Važno je napomenuti da je Tabarok sam izrazito libertarijanski orijentisan ekonomista, a Mekatus Centar je ideološki naklonjen slobodnom tržištu. Dakle, ovaj rad nije samo primer rada ekonomista koji su naklonjeni regulaciji i guraju svoju agendu. Goldšlagov i Tabarokov papir predstavlja snažno pobijanje onih koji tvrde da rezultate ekonomista pokreću njihove ideologije.

Ipak, ovaj rad ne dokazuje da propisi nisu uzrok smanjenja dinamike formiranja novih preduzeća. RegData baza podataka analizira samo savezne propise, a ne državne i lokalne. Osim toga, metod merenja strogosti propisa RegData može da bude pogrešan; isto bi se moglo reći i za njihov algoritam koji uparuje propise sa industrijama. Biće potrebno uraditi još istraživanja na istu temu pre nego što odlučno odbacimo ideju da je snažna regulativa kriva za ovaj fenomen. Ali, u međuvremenu, stručnjaci bi verovatno trebalo dobro da razmisle pre nego što odluče da sa sigurnošću tvrde da je vlada glavni krivac što su Amerikanci izgleda izgubili preduzetničku iskru.

 

Noah Smith, Bloomberg

 

 

Naučna disciplina koja proučava – neznanje

Često smo skloni da razmišljamo o neznanju kao o nečemu što bi trebalo da se prevaziđe ili nekako iskoreni mada je, zapravo, baš neznanje onaj glavni pokretač koji podstiče, prvo radoznalost, a samim tim i – razvoj nauke, donosi NYT.

07

Negde sredinom 80-ih godina prošlog veka, profesorka hirurgije sa Univerziteta u Arizoni, Marlis Vit (Marlys H. Witte) je predložila da se počne s uvođenjem predmeta “Uvod u medicinsko i drugo neznanje”.

Mora se reći da ova njena ideja nije bila baš najbolje prihvaćena; službenik izvesne fondacije kojoj se profesorka Marlis obratila kao potencijalnom finansijeru ovog predmeta joj je odgovorio kako će radije podneti ostavku nego što bi podržavai predmet iz oblasti – neznanja.

Prijateljski su joj napominjali da makar promeni naziv “predmeta”, kako bi bila “probojnija” za moguće finasijere ali ona, ipak, nije htela da odustane od koncepta da to ipak bude “predmet o neznanju”. Pedagozi i nastavni sloj prečesto propuštaju da naglase koliko, zapravo, ima nepoznanica u okviru nekog klasičnog školskog predmeta, discipline ili zadate teme. Marlis Vit je nekoliko godina kasnije napominjala da “Današnji tradicionalni udžbenici posvećuju najviše osam do deset stranica raku pankreasa”, a da pritom nikada ne kažu svojim učenicima i studentima kako, zapravo znamo jako malo o ovome.” Marlis je pre svega želela da njeni studenti počnu da shvataju granice (ne)znanja, kao i da razumeju da dobra i prava pitanja po pravilu zaslužuju podjednaku pažnju kao i odgovori. Napokon se pojavio i finansijer: bio je to Američki medicinski Savez – asocijacija koja je prva učinila da njena zamisao postane stvarnost… pa se njeni studenti rado prisećaju tog predmeta pod nazivom “(Ne)znanje stotinu i jedan”.

Predmeti egzotični poput ovog su i dalje su retki, zapravo gotovo da ih i nema, mada su poslednjih godina naučnici ubedljivi u svojim tvrdnjama da usredsređivanje na nepoznato može da pobudi latentni, skriveni poriv radoznalosti, dok isključivo isticanje samo onog što nam je poznato može dovesti do iskrivljenog razumevanja jedne bitne stvari, a to je: kakva je prava priroda znanja?

02

Stručnjak za neurologiju s Univerziteta Kolumbija, Stjuart Firstejn (Stuart J. Firestein) je 2006. godine započeo da drži predavanja iz “predmeta o naučnom neznanju”, pošto je, na svoje zaprepašćenje, otkrio da mnogi njegovi studenti veruju i gaje iluziju kako se danas zna gotovo sve o mozgu (duhovitost u vezi ovoga je njegov komentar: “Posumnjao sam da bi udžbenik-knjižurina od 1414 strana iz neurologije mogla da bude glavni krivac za ovu masovnu studentsku samoobmanu”).

Po njegovim tvrdnjama koje se pojavljuju u njegovoj knjizi koja datira iz 2012. o tome na koje sve načine neznanje podstiče razvoj nauke – mnogobrojni naučni fakti i “dokazi”, jednostavno, nisu dovoljno čvrsti da bi bili “večito nepromenjivi”, već im je, u stvari” suđeno da nailaze na žestoko osporavanje i revidiranje od strane generacija koje tek dolaze.

Firstejn piše i da otkrića u nauci nikada nisu bila rezultat nekakvo linearnog, urednog i pedantnog “procesa” – kako to mnogi njegovi studenti u svojim glavama zamišljaju – već najčešće podrazumevaju, prema njegovim rečima, “tapkanje u prostoriji u kojoj vlada mrkli mrak, kada počinjete da se sudarate s neidentifikovanim objektima dok tražite jedva uočljiva prikazanja”. Doktor Firstejn, potom, poziva svoje kolege naučnike iz različitih disciplina da svoje studente podučavaju onome što ih zaista uzbuđuje — ne, u svakom slučaju o hladno i neosetljivo predstavljenim činjenicama već o intrigirajućim, sasvim nepoznatim, nazovimo ih tek predosećajima — čime ovaj eminentni neurolog pokušava da uspostavi novu relaciju između studenata, učenika i mladih naučnika i istraživačkog procesa.

Predstaviti nesaglediva područja neznanja manjima nego što ona zaista jesu, a “čvrsta i ustanovljena saznanja” stabilnijim i solidnijim, studente često navodi da počnu da se navikavaju na pogrešno shvatanje odnosa između pitanja i odgovora na njega.15Mi, u stvari, o neznanju (pre)često razmišljamo kao o nečemu što bi trebalo prevazići ili iskoreniti, kao da je neznanje, naprosto, tek nedostatak tj odsustvo znanja. Ali, treba biti svestan da odgovori na trenutna pitanja nikako ne predstavljaju kraj zapitavanja; naprotiv – trenutni “odgovori” trebalo bi da posluže tek kao provokacija za neka nova pitanja.

Majkl Smitson (Michael Smithson), profesor sociologije sa Državnog Univerziteta u Australiji koji je svojim studentima ovog leta održao onlajn kurs iz “neznanja”, voli da upotrebljava analogiju koja sledi: Što više bude raslo “ostrvo znanja”, tim će pre njegova obala biti sve duža i duža. Prostije rečeno: što se više budemo uljuljkivali da je u srcu našeg malog ostrva znanja sve veće područje izvesnosti, tim pre će obale neznanja našeg ostrva postajati sve veće.

A upravo je to prostor u kojem se neznanje i znanje dodiruju. Bolje rečeno, što je više onih stvari koje navodno “znamo”, tim se pre više možemo dalje upitivati. Naravno da odgovori ne treba i ne mogu da pobeđuju pitanja, već se pitanja, upravo suprotno, međusobno umnožavaju. Odgovori po pravilu kreiraju neka nova pitanja.

Treba napomenuti, takođe, kako radoznalost nije tek neko “duševno raspoloženje”, stvar dobre volje da se za nešto zainteresujemo, niti je naročita sposobnost za nešto (npr. za nauku, istraživanja) statični nacrt, dispozicija; radoznalost je strast ljudskog uma koja treba i mora da se neprekidno širi.

Mapirati ove obale koje treba da pripadnu “ostrvu znanja” (sjajna metafora koja veoma slikovito i tačno prikazuje sićušnost našeg znanja naspram ogromnog prostranstva koje je i nadalje neizmerni “okean neznanja”) zahteva od nas shvatanje šta je to “psihologija nepoznatog”: to je Obala koja neprekidno raste, i gde odgovori samo rađaju neka nova pitanja. To je teren koji je karakterističan po tome što su u njemu kontradiktorne, suprotne i nejasne informacije. Ishod naše samoupitanosti je stanje u kojem se osećamo nesigurnima, kako su pokazali psiholozi, doprinoseći da naše emocije budu još intenzivnije: ne samo osećanja iznenađenosti i uzbuđenosti, već i osećanja frustracije i konfuzije.

21

Granično područje između onog što je potpuna nepoznanica poznata teritorija predstavlja ono mesto na kojem započinjemo borbu protiv sopstveniih predrasuda, kako bismo istražili i prihvatili sve one podatke koji odstupaju. Ovo je, u stvari, borba koju je 1962. fizičar, istoričar i filozof nauke Tomas Kun (Thomas S. Kuhn) opisao 1962. godine u svom klasiku pod nazivom “Struktura naučnih revolucija.” Nasuprot tome, u središtu našeg “ostrva” je utešno i sigurno, “bezbedna zavetrina” čime bi se mogli objasniti razlozi zbog kojih se biznisi žilavo bore kako bi uvek ostali inovativni – a samim tim i konkurentni na tržištu. Onda kad stvari idu dobro, firme započinju da “izostaju iz prakse učenja novih stvari, i potom se neminovno uparlože”, kaže prof. Geri Pizano (Gary P. Pisano) sa Harvardske poslovne škole (Harvard Business School). Oni tada počinju da beže od neizvesnosti, tražeći bezbedno utočište u unutrašnjosti ostrva.

“Nauka o (ne)znanju — ili kako se zove agnotologija jeste termin koji je postao popularan i široj javnosti zahvaljujući Robertu Proktoru (Robert N. Proctor), istoričar nauke na Univerzitetu Stenford. Ova “naučna disciplina je tek u svom nastajanju. Ova nova istraživačka je rasuta u komadiće i još uve nije sistematično povezana jer je još uvek relativno mlada i zbog toga što prevazilazi tradicionalno zacrtane granice naučnih disciplina. Ipak, pridavanje pažnje nepoznatom, uz predstavljanje i osvetljavanje onih slučajeva koji mogu da sjajno ilustruju plodotvoran odnos između pitanja i odgovora koji na njega usledi, uz istraživanje “psihologije nepoznatih oblasti” predstavlja neophodnost današnje ozbiljne nauke.

Stoga bi svi koji se bave obrazovanjem – profesori i nastavnici – trebalo da dužnu pažnju posvete odnosu koji postoji između neznanja i kreativnosti koju ona proizvodi, uz “strateško kreiranje neizvesnosti” koja bi buduće naučnike uvek iznova podsticala na istraživački proces.

Izgleda da je došao trenutak da “na neznanje gledamo kao na uobičajenu pojavu, a ne kao na nekakvu devijaciju,” odvažno izjavljuju sociolozi Linzi Mekgoj (Linsey McGoey i Matijas Gros (Matthias Gross). U tom slučaju će naši studenti postati inteligentniji i radoznaliji: ukoliko, uz sve dosadašnje “naučne dokaze i činjenice”, budu upoznati i s teorijama koje barataju nepreglednom teritorijom našeg naučnog neznanja.

 

nytimes.com

15 je novih 25

00

Ugledna venčer firma (VC) iz Silicijumske doline koja se bavi investiranjem u uspešne IT startapove, Foundation Capital, bila je u decembru 2014. domaćin skupa FCT3, događaja u kojem su učestvovala deca iz više od 20 srednjih škola, uspostavljajući tako ‘platformu’, na kojoj im se ukazala prilika da i sama progovore o svojoj viziji budućnosti tehnologije.

Bilo je to inspirativno veče. Stotinu ljudi okupilo se da bi pratili kako tinejdžeri iz sedam lokalnih škola predstavljaju svoje stavove o tome šta bi tehnologija budućnosti trebalo da nam donese. Neki su govorili o svojoj filozofiji i stavu prema tehnologiji, o tome kako se način obrazovanja mora promeniti, kao i o nekim tehnologijama narednih generacija koje bi mogle promeniti naše živote.

03Dok su “odrasli” sedeli i slušali ih, među njima je bio i pisac ovih redaka, Dejv Holand koji je zapazio da ovi klinci prilično zvuče kao da su 25-godišnjaci koje je poznavao još spočetka svoje karijere: “Imali su istu staloženost, nivo veštine komunikacije i znanja o preduzetništvu kao neko ko dolazi na radno mesto za čitavu jednu generaciju unapred – što niko nije očekivao. Pomenuo sam ovo Denu Rozenvajgu, izvršnom direktoru kompanije Chegg, koji je sedeo pored mene, i on se složio sa ovim zapažanjem. ‘Ako 15 je novih 25, gde će ova deca biti kada budu napunila 25 godina?’, prokomentarisao je.”

Tinejdžeri su danas daleko otvoreniji, mešaju se i kupe razne uticaje – zato danas i rade razne stvari koje su do pre samo jednu generaciju radili ljudi deset godina stariji od njih. Danas je sasvim uobičajeno da tinejdžeri prave aplikacije za mobilne telefone i računare, osnivaju kompanije, stvaraju radne prototipove i pridobiju najveća imena u Silicijumskoj dolini koja ih potom zapošljavaju. Deca poput Džordana Kejsija ili Majkla Sejmena prerasla su u poznate ličnosti iz sveta tehnologije i hajtek-biznisa, često deleći binu sa direktorima kompanija s liste Fortune 500.

“Tinejdžeri, neprekidno okruženi tehnološkim promenama i inovacijama kao što su 3D štampači ili mobilni telefoni, vremenom su stekli sposobnosti instant-istraživanja koja od rođenja podstiču njihovu radoznalost”, iskustvo je Kim Saks (Kim Saxe), predvodnice sektora inovacija u školi Nueva i predavača na Univerzitetu Stenford. “Za više od dve decenije nastavničkog rada s decom nikada nisam doživela da bilo koja prošla generacija bude tako dobro potkovana informacijama, znanjem i mentalnim stavom, a u cilju poboljšanja sveta u kome živimo.”

Westport Mini Maker FaireU potrazi za poreklom tog znanja i načina razmišljanja, neka od najvećih imena Silicijumske doline su počela da u svoje kompanije primaju tinejdžere-programere i ‘male preduzetnike’.

Kompanija Apple je 2012. po prvi put dopustila nekim tinejdž-programerima da prisustvuju skupovima ‘World Wide Developer Conference’ – ali samo uz pratnju odraslih. Tu su i programi za preduzetništvo mladih tehno-talenata koji niču širom Amerike: Piter Tiel (Peter Thiel) je upravo objavio knjigu korisnih saveta za najmlađe preduzetnike, osnivajući i Fondaciju Thiel pre četiri godine. Njegova publika su studenti i učenici ispod 20 godina starosti. Već je pedeset osam organizacija ušlo u njegov četvorogodišnji program edukacije za “mlade nade” tehnoloških i naučnih usmerenja.

Iako postoji osnovana zabrinutost jer ovi ‘klinci’ možda odrastaju brže nego što bi trebalo, uzimajući u obzir neprimereno veliki stres s kojim se ovakva deca mogu prerano suočiti, činjenica je da je ovaj trend i te kako stvaran. A on ima i neke pozitivne implikacije.

Photography by Paul Wilkinson Photography Ltd.Očigledno da je za današnje maturante otvoreno daleko više opcija nego što ih je ikada bilo. Njih sada može da angažuje neki tehnološki gigant iz Silicijumske doline, ili mogu započeti sopstveni start-up i zaraditi novac kroz iOS prodavnice, koje bi prodavale njihove mobilne aplikacije. Ovaj trend će napokon uticati i na to kako ćemo ubuduće gledati na visoko obrazovanje. Roditelji, koji su dosad možda sanjali o slanju svoje dece u visokoobrazovne institucije kao što je Ivy League, moraće da budu otvoreni i za ideju da njihova deca mogu odlučiti da ne idu na fakultet – nikada.

Tek će se videti da li će i drugi investitori i VC firme pratiti talas kojeg je inicirao Thiel. Ipak, ako se trend nastavi, treba očekivati inkubatore za mlade start-up preduzetnike već “u zgradi do vaše”.

Fakulteti i obrazovne institucije će takođe biti daleko usredsređeniji na preduzetništvo, u cilju podrške regrutovanja mladih, čije su se potrebe, vizije i stavovi izmenili.

“Oni koji danas prolaze kroz naša vrata su daleko više tehnički orijentisani, preduzetnički obrazovaniji i generalno spremniji nego učenici koje smo imali do pre samo jednu generaciju unazad”, kaže Ričard Lajons, dekan Poslovne škole Haas u Berkliju. “Na to ukazuje i činjenica da su naši polaznici programerskih kurseva sve mlađi, da su mlađi i oni koji se uče preduzetništvu, i da, zapravo, započinju svoje kompanijske karijere mlađi nego što je to ikada dosad bio slučaj.”

15 je odista novih 25. A na to se treba navići.

Paul Holland, medium.com

Ovaj start-up tvrdi da svaki auto može preurediti za vožnju bez vozača – za samo 10.000 dolara

Google robotski auto zadobija svu ljubav i simpatije kada je u pitanju vožnja automobila bez vozača, a svi najveći proizvođači već su na dobrom putu da komercijalno proizvode i prodaju ovakva ‘autonomna’ vozila. Ipak, start-up preduzeće grupe mladih postdiplomaca sa Univerziteta MIT planira da pokrene preuređivanje gotovo bilo kog već postojećeg autoomobila u autonomni, i to daleko brže, lakše i jeftinije nego ostali, etablirani proizvođači.

cruise 01(foto: Wired.com)

Za samo 10.000 dolara, piše Wired.com, startap pod nazivom Kruz Automotiv (Samohodna Vožnja’, Cruise Automotive) instaliraće svoj RP1 autoput-autopilot sistem na svakom vozilu… sve dok se radi o modelu iz 2012. godine ili o nekom novijem, recimo da je u pitanju Audi A4 ili S4. Iako direktor kompanije Kajl Fogt (Kyle Vogt) kaže da će njihov sistem funkcionisati na bilo kom automobilu, Cruise je počeo sa jednim modelom. On obećava da Kruz nudi veću mogućnost autonomne vožnje nego bilo koje drugo vozilo trenutno raspoloživo na tržištu, nudeći takve stvari kao što je sistem za upozoravanje za prelazak na vozne trake, ili adaptivna “Cruise” kontrola, a bio bi široko dostupan godinama pre Googlemobila.

“Usred smo posla” kada je u pitanju razrađivanje ova dva pristupa, kaže Fogt, čije je firma smeštena Alameda Pointu, San Francisko.

Fogt kaže da je želeo da izgradi ‘samovozeći’ auto još u srednjoj školi. Kao MIT-ov diplomac, učestvovao je 2007. u DARPA Grand Challenge trci autonomnih vozila. Ulazak svog tima obezbedio je serverima (servo automatikom) nagomilanim u koritu kamioneta, što u najčešće nije pristup koji postoji kod većine automobila. Od tada do danas, tehnologija je evoluirala i i uveliko se minijaturizovala. Javnost je zagrejana za ideju voženja autonomnih vozila. I atmosfera među regulatornim telima je takva da se razmatraju kako mogućnosti tako i problemi koje nameće automatska vožnja, bez ljudi.

“Ovo je pravi trenutak za nas”, kaže Fogt.

Pre nego što se može dobiti na tržištu, međutim, tehnologija mora da bude propisno legalizovana. Prema Centru za Internet i društvo Univerziteta Stenford, skoro polovina država je prošlo, zakoni su izglasani, ili je na dnevnom redu usvajanje propisa o automatizovanoj vožnji. Sadašnje pravila su nešto kao “pokretna meta”, kaže Fogt, obećavajući da će njihov start-up Cruise ispuniti sve postavljene propise.

Kruz, koji je osnovan prošle godine, spada negde između Guglovog “pucanja u Mesec” (preambiciozan projekat bez mnogo šansi da uspe), odlučivši se da im prvi proizvod bude potpuno autonomni automobil, verovatno bez volana i pedala – i klasični pristup u auto industriji: centimetar po centimetar strpljivo uvoditi autonomne funkcije u vozilo, postepeno i po segmentima.

Cruise tehnologija nije revolucionarna. “Senzor-pod” sadrži radar i za sada nepoznat broj kamera, koji se nalaze na vrhu krova da bi ‘pazili’ na put. Računar koji zauzima manje od 0.2 kvadratna metra u trbuhu gepeka i kontroliše pogon pedala i volana, pokrećući ih po potrebi. Ovo nije toliko različito od onoga što je Mercedes-Benz upravo uradio sa svojim Steering Assist sistemom za nazvali ‘Stop&Go Pilot’, koji je prošle godine ponuđen u S-klasi i E-klasi modela. Ali Mercedes je, zabrinut zbog problema odgovornosti, svoj sistem namestio tako nameštena da ne radi ako vozač ima ruke na upravljaču. General Motors radi na sličnom sistemu, pod nazivom SuperCruise, eliminišući Mercedesov “hands-on” sistem za aktivaciju automatske vožnje samo onda kada ruke nisu položene na volan. GM se nada da će najkasnije do 2020. pokrenuti svog auto-pilota, ugrađujući ga u predstojeći model Kadilaka.

cruise 03(foto: Recode.net)

Fogt kaže da njihov startap Cruise Automotive može da ponudi više od Mercedesa, i to mnogo pre Kadilaka. Ako danas uplatite 10 hiljada dolara, vaš Audi će vas već od naredne godine voziti tamo gde želite. Fogt kaže da sistem može biti napravljen da radi sa bilo kojim autom, iako je Kruz odlučio da počne sa jednim modelom; auto će imati vrhunske performanse s obzirom na cenu sistema. U startapu Cruise izbor je pao na nove modela Audija jer je “ovaj brend za mlade i naoštrene”, a osim toga je i veoma zastupljen: Samo prošle godine, Audi je u Americi prodao više od 42,000 komada modela A4, petog najbolje prodavanog vozila u svom segmentu u SAD.

Audi može biti polaskan ovim preuzimanjem od strane mladih izumitelja, ali se ta ideja ne mora obavezno sviđati i kupcima – zašto prerađivati jedan perfektno upakovan auto u nešto što on, u početnoj zamisli, nije bio, naročito ako se na umu ima i to da Audi za svoje nove modele već nudi paket sistema za pomoć vozačima. “Audi u Sjedinjenim Državama ne podržava ili toleriše modifikaciju svojih vozila od strane trećih lica u ovu ili u druge svrhe”, kaže predstavnik ove nemačke fabrika za američki kontinent, dodajući da Audi već razvija automatizovani sistem vožnje koji bi trebalo da bude spreman u roku od pet godina.

 

Aleks Dejvis

WIRED.com